Mesečna plata Predsednika Srbije iznosi oko 130 hiljada dinara i svake godine se usklađuje sa porastom troškova života. Pošteno zarađeni lični dohodak predsednici su oduvek trošili po svojoj volji. Slobodan Milošević na primer, voleo je kubanske cigare i škotski viski a povremeno bi finansijski pomagao i sina Marka koji je nosio gajbice u jednom požarevačkom kafiću. Vojislav Koštunica je kupovao najkvalitetniju hranu za kućne ljubimice – mačke. Ostatak novca išao bi na debele i teške knjige koje su tretirale ustavnu problematiku i legionarske memoare njegovog bliskog saradnika. Boris Tadić je iz svog džepa plaćao savete Dr. Krstića a ako nešto i pretekne, odlazilo je u fond za nabavku diskografije VIS Idoli. Da se uz mudru politiku, skromnost, štedljivost i dobru organizaciju može sve, dokazao je Aleksandar Vučić. U nedavnoj TV emisiji kod barda novinarske etike Milomira Marića, predsednik je izjavio da je od 2017, godine, sam sagradio Hram Svetog Save i skoro 500 km puteva širom Srbije ne zapostavljajući pritom ni penzionere čija primanja stižu s voljom i na vreme i sve to sa malo više od hiljadu eura mesečno. Brojevi su čudo neviđeno – otkrivaju sve a ne pokazuju ništa baš kao bikini i ljudska narcisoidnost.

Fibonači, Pitagora, Mika Alas…

Poreklo brojeva seže duboko u prošlost. U ranim civilizacijama, poput egipatske i mesopotamske, brojevi su bili povezani sa bogovima i religijom a često su korišćeni i u astrologiji. Svoju modernu formu dobili su u grčkoj matematici, koja je stvorila sistem za pisanje i proučavanje njihovih matematičkih osobina i odnosa. Brojevi imaju i filozofsku važnost što se vidi iz različitih matematičkih teorema i koncepata.

Fibonačijev niz je serija brojeva u kojem svaki broj predstavlja zbir prethodne dve cifre u nizu. Na primeer, niz počinje sa 0 i 1, a sledeći broj je zbir prethodna dva broja (0 + 1 = 1, 1 + 1 =2 itd.). Ovaj niz se može pronaći u mnogim prirodnim fenomenima, kao što su spirale školjki ili raspored lišća na stablima. Po istom modelu, svedoci smo i sledećeg matematičkog niza – Tito plus Milošević jednako je Koštunica a Koštunica plus Tadić plus Nikolić daju Aleksandra Vučića jer ako politika laže, bar nam je matematika egzaktna i poštena.

Mnogi filozofi su se bavili tajnom brojeva i njihovim širim značenjem. U različitim kulturama, brojevi su bili povezani sa mističnim i duhovnim tajnama a filozofi su pokušavali da otkriju njihove tajne i uticaj na razumevanje sveta oko nas.

Jedan od najpoznatijih mislilaca koji se bavio tajnom brojeva bio je grčki filozof Pitagora. Prema pitagorejskoj tradiciji, brojevi su bili osnova svih stvari a svaki broj imao je svoje specifično značenje. Pitagora je verovao da je broj jedan simbol beskonačnosti, broj dva je simbolizovao dualnost sveta a tri je bio broj savršenstva. Pitagora je takođe smatrao da se svet može razumeti kroz matematičke relacije pri čemu su brojevi ključni za razumevanje tih relacija.

U svom delu „Timaj“, Platon je opisao kosmički poredak u kojem su brojevi imali centralnu ulogu. Prema Platonu, brojevi su bili neophodni za razumevanje univerzalnih principa i zakona. On je smatrao da je geometrija osnova svih stvari a da se geometrijske figure najpreciznije izražavaju pomoću brojeva.

Filozofija kabale, koja potiče iz jevrejske tradicije, temelji se na ideji da se Bog može spoznati putem mističnih tajni brojeva. U kabali, svako hebrejsko slovo ima svoju numeričku vrednost, a slova i brojevi su povezani kroz složene relacije.

Srpski naučnici i filozofi su takođe proučavali brojeve. Jedan od najpoznatijih srpskih matematičara bio je Mihajlo Petrović Alas koji je objavio nekoliko radova o teoriji brojeva, uključujući one o kvadratnom korenu i teoriji dijafantske jednačine.

Srpski filozof Mihailo Marković takođe je pisao o brojevima i njihovoj važnosti za filozofiju. U delu „Filozofija matematike“, Marković se bavio pitanjima kao što su odnos brojeva i stvarnosti a pisao je i konceptu beskonačnosti.

Numerologija predstavlja sistem verovanja po kome brojevi imaju mistična i skrivena značenja.

U srpskoj tradiciji, numerologija već vekovima igra važnu ulogu kada je reč o tumačenju brojeva a korene vuče iz starih verovanja i drevnih kultura. Svaki broj ima svoje značenje i uticaj na život pojedinca dok različite kombinacije brojeva mogu pomoći u predviđanju budućnosti.

Najvažniji brojevi u srpskoj numerologiji su:

• Broj sedam je srećan broj i često se koristi u različitim obredima. Na primer, veruje se da se sedam puta prelazi preko prepreke kako bi se oslobodila sreća. Takođe, sedam je broj dana u nedelji kao i najvažnijih praznika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
• Devet predstavlja simbol mudrosti i kreativnosti. Na primer, u srpskoj narodnoj tradiciji, roditelji koji su uspeli da izrode devetoro dece smatraju se tvorcima idealne, srećne i blagoslovlene porodice. Devet meseci majka nosi dete a u mnogim obredima radnja se ponavlja devet puta kako bi se osigurala njena uspešnost.
• Broj 13 se smatra nesrećnim brojem. U stara vremena, verovalo se da trinaest osoba ne bi smelo da se nađe zajedno na jednom mestu jer će neko od njih sigurno umreti. Takođe, mnogi izbegavaju hotelske sobe ili registarske tablice koje sadrže broj 13.
• Prema verovanju u Srbiji, broj 40 se koristi kao simbol za završetak jednog perioda i početak novog. Na primer, u pravoslavnoj tradiciji, Božićni post traje 40 dana i završava na Badnji dan. Takođe, i žalost za nekim traje 40 dana.

Teslina teorija 3, 6, 9

Nikola Tesla je takođe poznat po svojoj fascinaciji brojevima. Smatrao je da je za spoznaju univerzuma neophodno izučiti pojmove energije, frekvencije i vibracije. Verovao je da brojevi 3, 6 i 9 imaju tajanstvena i skrivena značenja koja se mogu koristiti za razvoj novih i neotkrivenih tehnologija.

Zašto su brojevi 3, 6 i 9 Tesli bili toliko važni? Prema njegovoj teoriji, ovi brojevi su povezani sa fundamentalnim zakonima prirode, kao što su zakon o očuvanju energije i zakon o očuvanju impulsa. Tesla je primetio da su ovi brojevi povezani sa kretanjem energije kroz prostor i vreme, što se može videti u zakonima elektromagnetizma. On je verovao da postoji matematička formula koja bi mogla da razreši misteriju ova tri broja. Prema mišljenu slavnog naučnika, kada bi se otključala tajna ovih brojeva, čovečanstvo bi imalo pristup beskonačnom izvoru energije.

Brojevi 3, 6 i 9 se pojavljuju u mnogim religijama i duhovnim učenjima širom sveta. Na primer, u kineskoj numerologiji, broj 3 simbolizuje kreativnost a broj 6 harmoniju i ravnotežu. U hinduizmu, broj 9 se smatra svetim i predstavlja savršenstvo.

U srpskoj tradiciji, brojevi 3, 6 i 9 imaju posebno značenje i simboliku. Broj 3 se smatra svetim brojem i u pravoslavnoj crkvi predstavlja Svetu Trojicu. Često se javlja u narodnim verovanjima i izrazima, kao što su „tri puta meri, jednom seci“ ili „tri put’ Bog pomaže“. U narodnoj medicini, često se koristi pravilo „tri dana leži, tri dana jedi, tri dana diši“ za oporavak od bolesti. Broj 6 se povezuje sa ženskim principom, jer su ženske figure na narodnoj nošnji šestougaonog oblika. Postoji takođe verovanje da šestom detetu u porodici pripada posebna moć, i da takvo dete ima dar za neku posebnu veštinu. U narodnoj medicini, veruje se da se određene biljke treba brati u šestom mesecu, jer tada imaju najveću lekovitost. Broj devet se u srpskoj tradiciji povezuje sa muškim principom, jer simbolizuje mušku snagu i hrabrost. Devet je broj koji se često koristi u ritualima i običajima. U narodnom plesu postoji kolo od devet devojaka. Veruje se da neke stvari treba raditi devet puta, kao što je na primer molitva. Ovi brojevi imaju duboku simboliku u srpskoj kulturi i tradiciji, a njihovo značenje se često prenosi kroz narodne priče, pesme, običaje i verovanja.

Mnogi značajni događaju u životima novijih srpskih vladara vezani su su za brojrve 3, 6 i 9 tačnije za treći, šesti i deveti mesec u godini.

U martu 1941. godine, Josip Broz Tito je postavljen za vrhovnog komandanta partizanskih snaga u Jugoslaviji. Juna 1941. godine, Broz je objavio Proglas narodu Jugoslavije u kojem je pozvao na ustanak protiv nacističkih okupatora. A u septembru 1961. godine, Tito je posetio SAD gde se sastao sa tadašnjim predsednikom DŽonom F. Kenedijem i pomislio: „Nećeš ti još dugo!“

U martu 1989. godine, Slobodan Milošević je održao govor u Kosovu Polju, u kojem je obećao zaštitu srpske manjine na Kosovu rečima: „Niko ne sme da vas bije!“ Juna 1989. godine, Sloba je održao govor na Gazimestanu, u kome je najavio početak kraja SFRJ. U septembru 2000. godine, održani su opšti izbori u Srbiji na kojima je Milošević izgubio vlast.

Aleksandar Vučić je rođen 5. marta 1970. U junu 2020 pobedio na izborima i osvojio treći mandat a septembra 2018. godine drugi. Realno je očekivati da će i budući izbori slediti „jednačinu“ 3, 6, 9.

SREĆAN BROJ NA KINESKOJ TABLI

Kada predsednik Vučić na kineskoj tabli kroz brojeve prikazuje svoje uspehe, dobronamerni to vide kao skroman gest požrtvovanog oca nacije. Drugi podsećaju kako postoje različiti načini da se brojevima obmanjuje javnost. Statistika se koristi za prikazivanje podataka u različitim oblastima ali se često i zloupotrebljava stvarajući lažni utisak u cilju promocije političkih ili ekonomskih interesa.

Pošto je kineska tabla, od nedavno, postala san svakog poštenog Srbina, psiholozi su se potrudili da nam objasne u čemu je njena čarolija. Korišćenje demonstracione table omogućava političarima da vizuelno prikažu informacije u vezi sa svojim uspesima pri čemu publika lakše razume prikazane informacije. Ovakav vid prezentacije pomaže i u jačanju argumenata jer je reč statističkim informacijama koje su namenski prikazane na tabli. Korišćenjem table političari povećavaju svoj autoritet jer tako imaju potpunu kontrolu nad informacijama koje se prezentuju izbegavajući pritom nezgodna pitanja ili nedoumice.

Kada tabla ne pomogne, drevni narodi su se okretali numerologiji. U nekim zemljama, poput Kine i Japana brojevi se koriste za proricanje budućnosti i otkrivanje tajni univerzuma. Ovakvo verovanje u numerologiju ponekad može dovesti do komičnih situacija. Na primer, u jednom gradu u Kini, broj 4 se smatra nesrećnim brojem pa u nekim zgradama ne postoji 4. sprat. Međutim, kada su se kineski sportisti pripremali za Olimpijske igre u Pekingu 2008. godine, mnogi su tražili smeštaj na 4. spratu hotela, jer se verovalo da će ih baš to učiniti srećnijim.

Tajnu svog uspeha, mnogi slavni ljudi pripisuju magiji brojeva koji su im tokom života donosili sreću. Elvis Presli je na odeći uvek imao prišiven broj 8, jer je to bio njegov omiljeni broj. Za Nikolu Teslu nije teško pretpostaviti da mu je srećan broj bio 18 (3+6+9), Kristijano Ronaldo veruje broju 7 dok je glumac Džim Keri igrao u filmu „23“ od kada je bukvano opsednut baš tim brojem.

Josip Broz je rođen 7. maja 1892. a njegov omiljen broj bio je – sedam. Brozovi pratioci su tvrdili da je imao sedam automobila i sedam aviona. Navodno bi tražio da mu se donese sedam kugli sladoleda, a nakon njegove smrti, u Kući cveća počiva venac sa sedam crvenih ruža. U jednom od saziva SIV-a (Savezno Izvršno Veće) bilo je sedam sekretara sa imenom Aleksandar. Kada su novinari pitali Tita odkud to, on je odgovorio: „Ne volim ja toliko ime Aleksandar koliko mi je drag broj sedam, mada ni dečki nisu loši!“. Tokom posete Francuskoj Tito je tražio da odsedne u rezidenciji broj 7. Pošto su mu rekli da rezidencija koja je za njega planirana nosi broj jedan, Broz je pitao: „Majku ti božju zar je Degol zabranio broj 7 u Francuskoj!?“

Bio je 4. mart 1977. godine. U bioskopu „Šumadija“ prikazivao se horor film „Isterivač đavola“ (Exorcist). U trenutku kada sveštenik sprovodi ritual iz naslova filma a glavna junakinja nekontrolisano skače po krevetu, zatresla se zemlja u Kragujevcu i drugim mestima u regionu. Stampedo ljubitelja filma pojurio je prema izlazu. Razbili su staklo na ulazu u bioskop pa je uz nekoliko lakše povređenih Kragujevčana sve prošlo bez većih posledica. Kod suseda međutim, bilo je mnogo gore. Naime, tačno u 21 sat i 22 minuta dogodio se jedan od najrazornijih zemljotresa u istoriji Rumunije. Jačina zemljotrsa bila je 7,2 stepeni po Rihterovoj skali a epicentar se nalazio u Vrancei, u području koje je poznato po čestim seizmičkim aktivnostima. Zemljotres je trajao oko 55 sekundi i uzrokovao velike štete u Bukureštu i okolnim gradovima a mnogi građani su ostali zatrpani ispod ruševina. Prema zvaničnim podacima poginulo je oko 1.500 ljudi, dok je više od 11 hiljada povređeno. Procenjuje se da je preko 50 hiljada kuća i stanova potpuno uništeno. Zemljotres u Bukureštu 1977. godine bio je jedan od najtragičnijih u evropskoj istoriji.

Prema informacijama kojima raspolažu Ujedinjene Nacije, u periodu od 2000. do 2021. godine, od posledica prirodnih katastrofa u svetu je svake godine stradalo prosečno oko 72 hiljade ljudi. Baza podataka Centra za istraživanje epidemija i prirodnih nepogoda (CRED) svedoči da je tokom dvadesetog veka ovaj broj bio dvostruko manji. Između 1900. i 1999. godine u zemljotresima, poplavama, vulkanskim erupcijama i pandemijama u proseku je umiralo 32 hiljade ljudi godišnje. Ako odemo još dalje u prošlost ovaj broj se drastično smanjuje. Postavlja se pitanje kako to da u vreme veštačke inteligencije, interneta i najsavremenije tehnologije broj žrtava od ćudi prirode stalno raste? A možda glavni razlog baš u tome leži?, sumnjaju neki.

VIŠA SILA

U školi su nas učili da su prirodne katastrofe kompleksne pojave koje dolaze iznenada, brzo eskaliraju, izazivajući pritom ogromne štete. Na učestalost i intenzitet prirodnih nepogoda utiču različiti faktori a ispoljavaju se u vidu prodnih sila kao što su zemljotresi, poplave, vulkanske erupcije, cikloni, tajfuni, uragani, suše, požari i druge slične pojave.

Zemljotresi nastaju kretanjem tektonskih ploča ispod zemljine kore. Ovo kretanje izaziva pukotine u zemljinoj kori, što dovodi do podrhtavanja tla. Najjači zemljotres ikada zabeležen u istoriji modernog merenja dogodio se u Čileu 1960. godine. NJegova magnituda je dostigla 9,5 stepeni. Ovaj zemljotres je uzrokovao cunami koji je pogodio obale Južne i Severne Amerike a tom prilikom stradalo je 5.700 ljudi. Zemljotres na Aljasci 1964. godine imao je magnitudu 9,2 stepeni i tada je poginula 131 osoba. Treći po snazi ali sa mnogo tragičnijim posledicama, bio je zemljotres u Indijskom okeanu 2004. godine. Magnituda u epicentru bila je 9,1 stepen a cunami koji je sledio pogodio je veliki broj zemalja Azije i Afrike. Broj žrtava procenjuje se na preko 230.000. Kada je o žrtvama reč „najsmrtonosniji“ zemljotresi u istoriji bili su onaj u Šansi (Kina) 1556. godine koji je ubio 840 hiljada ljudi kao i zemljotres u Tangšanu (takođe Kina) 1976. godine sa 655 hiljada žrtava dok je onaj u Haitiju 2010. godine usmrtio 230 hiljada ljudi.

Kada je o poplavama reč, hroničari beleže da je 1931. godine Kinu pogodila jedna od najvećih prirodnih nepogoda u istoriji planete. Naime, posle velike dvogodišnje suše, zima 1930. bila je posebno oštra. Početkom 1931. otopljeni sneg iz planinskih predela tekao je nizvodno i stigao u rečni tok Jangcekjang. Tokom proleća reka je poplavila priobalne oblasti a posle izuzetno kišnog leta bujica se proširila na čitavu oblast i bukvalno uništila gradove Hankou (kasnije promenio ime u Vuhan) i Nanking. Poplava je kulminirala 26. avgusta 1931. godine kada je rušeći sve pred sobom odnela na hiljade ljudskih života. Procenjuje se da tokom same nepogode poginulo 140 hiljada ljudi dok je od posledica poplave ukupno stradalo preko milion stanovnika ove oblasti.

Oluje koje nastaju u tropskim i subtropskim područjima kao što su cikloni, tajfuni i uragani izazivaju obilne kiše, poplave i snažne vetrove koji uništavaju građevine i infrastrukturu a neretko smo svedoci i velikog broja ljudskih žrtava. Najveće prirodne katastrofe izazvane olujama i jakim vetrovima su Ciklon Bola koji je 1970. godine pogodio Bangladeš kada je stradalo 400 hiljada ljudi dok je tajfun Nina 1975. godine u Kini odneo 230 hiljada života.

Prema zvaničnoj verziji i tumačenju onih koji bez pogovora veruju nauci a ne moronima, uprkos razvoju tehnologije i radikalnim preventivnim merama, broj prirodnih katastrofa širom sveta i dalje raste. Kao ključni faktori kojima i nauka ništa ne može, navode se najpre klimatske promene. Globalno zagrevanje dovodi do povećanja ekstremnih vremenskih uslova kao što su suše, poplave, oluje i tropski cikloni, što povećava rizik od prirodnih katastrofa. Sledeća na listi je urbana ekspanzija. Ekspanzija gradskih naselja i infrastrukture odvija se u područjima koja su inače sklona poplavama i klizištima što u slučaju nesreće uvećava rizik većeg broja žrtava. Ne treba zaboraviti i deforestaciju tj. uništavanje šuma što u brdovitim područjima, može dovesti do pojave opasnih klizišta. Na kraju, struka ukazuje da čini sve kako bi efikasno delovala na prevenciji prirodnih nepogoda ali ni nauka nažalost nije svemoćna. Prema rečima većine ekologa, sve što je nauka stvorila čovek je zloupotrebio i malo po malo, prirodu okrenuo protiv sebe.

BOŽIJA VOLJA

A šta kažu oni drugi? Razmišljanju skloni i kritici vešti pojedinci smišljaju razne teorije, kojima je najlakše prilepiti etiketu „zavere“. U pomenutim teorijama tvrdi se da postoji tajni plan radikalnog smanjenja svetskog stanovništva i to izazivanjem različitih katastrofa a kao primer navode sledeće pojave:

Chemtrails – teorija „zavere“ koja tvrdi da avioni ispuštaju hemijske supstance u atmosferu koje se koriste za kontrolu uma, izazivanje bolesti, poplava, suša i zemljotresa.

HAARP – pobornici ove teorije tvrde da je vojni objekat na Aljasci HAARP (Visoko-frekvencijski program aktivne auroralne istraživačke tehnologije) koristio elektromagnetne talase za izazivanje prirodnih katastrofa, poput uragana Katrina i zemljotresa u Haitiju i u Turskoj.

Agenda 21 – je tajni plan UN-a koji ima za cilj kontrolisanje stanovništva i smanjenje broja ljudi na planeti. Program pod nazivom Agenda 21 usvojen je na Konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju održanoj u Rio de Žaneiru 1992. godine. Znanični cilj ovog programa je da se veća pažnja posveti zaštiti životne sredine i unapredi kvalitet života stanovnika naše planete. Teoretičari zavere međutim tvrde da je Agenda 21 zapravo tajni plan UN-a da se uspostavi svetska vlada koja bi kontrolisala sve aspekte života ljudi, uključujući zdravstvo, obrazovanje, hranu, vodu, energiju i prirodna bogatstva. Tvrdi se takođe da bi ova vlada sprovela niz mera u cilju smanjenje svetskog stanovništva, kao što su prisilna sterilizacija, ograničavanje rađanja, genocid u okviru regionalnih ratova i korišćenje hemijskih i bioloških oružja.

Prema proceni Ujedinjenih nacija od jula 2022. godine, svetsko stanovništvo broji oko 7,88 milijardi ljudi s tim što se ovaj broj neprestano menja. Svakog sata u svetu se rodi oko 9.6 hiljada ljudi dok u istom vremenskom preiodu umre oko 4 hiljade. To znači da se svakog sata broj stanovnika na našoj planeti poveća za oko 5.6 hiljada ljudi.

Stanovništvo sveta je nejednako raspoređeno po kontinentima, a glavni faktori koji utiču na ovu raspodelu su geografski položaj, klima, ekonomski razvoj, političke prilike i prirodni resursi. Evo kako to u stvarnosti izgleda.

Azija je najnaseljeniji kontinent sa preko 4,6 milijardi ljudi, što čini više od 60 posto ukupne svetske populacije. Najmnogoljudnije zemlje Azije su Kina i Indija. Afrika je drugi kontinent po naseljenosti sa preko 1,3 milijarde ljudi. Zemlje sa najvećim brojem stanovnika su Nigerija, Etiopija i Egipat. Međutim, uprkos velikom broju stanovnika, Afrika ima relativno nizak nivo urbane populacije pa većinu čini seosko stanovništvo. Evropa ima preko 740 miliona stanovnika i najveća je urbanizovana oblast na svetu jer više od 75 procenata ljudi živi u gradovima. Najveći broj stanovnika imaju Rusija, Nemačka i Velika Britanija, a najnaseljeniji gradovi su Moskva (ratuje), Istanbul (tuguje) i London („exituje“). Severna Amerika broji preko 580 miliona stanovnika a Južna 430 miliona dok u Australiji i Okeaniji ukupno živi manje od 40 miliona ljudi.

Prema Globalnom izvještaju o riziku katastrofa 2021. godine koji je objavio Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), u periodu između 1970. i 2019. godine, zabelženo je 1,23 milijarde prirodnih katastrofa širom sveta, a život je izgubilo 1,3 miliona ljudi od čega je 91% žrtava bilo iz zemalja u razvoju.

PARTIZANI EKOLOZI I ČETNICI ZAVERENICI

Tradicionalne podele među Srbima na partizane i četnike, rakijaše i pivopije, narodnjake i rokere, zvezdaše i partizanovce brzo su poprimile globalnu dimenziju. Čini se da ne postoji tema oko koje se ljudi neće momentalno polarizovati a internet je tu da im u svađi maksimalno pomogne. Levica grdi desnicu, vernici mrze ateiste, konzervativci preziru liberale a crnci i belci koliko god ne mogu da podnesu jedni druge, zajedničkim snagama negoduju protiv drugih rasa.

U poslednje vreme dobili smo još jednu, tzv. „derivat podelu“ koja je pokupila pomalo mržnje iz svih gorepomenutih polemika. Reč je o podeli na pravoverujuće i na zaverenike. U prvu grupu spadaju „intelektualci po zanimanju“. Oni bez pogovora veruju zvaničnoj verziji koju nam doteranu i lepo upakovanu serviraju pojedini naučnici, političari i mediji. Uz opasku da se takav pogled na svet podrazumeva, sledbenik zvanične verzije u najvećem procentu je levo orijentisani, liberaalno misleći (ako se drugačije ne naredi) ateista koji se zalaže za političku korektnost na svim nivoima. Ovi drugi opet, uvek su „antiprotivni“. Plaše se homoseksualaca a da ne znaju zašto, veruju u boga a preziru komšije, ljude drugih vera, nacija i rasa. Zalažu se da svaki pojedinac slobodno koristi pravo nošenja oružja ali to isto pravo poriču ženama kada je reč njihovom vlastitom telu i pravu da same odlučuju o kontroli rađanja.

Najzad tu su i oni treći. Navijači Radničkog iz Kragujevca koji ne bi da slede ni Tita ni Dražu, vole da slušaju klasičnu muziku i najradije piju kafu. To su oni retki pojedinci koji nauku pomno prate i užvaju u njenim dostignućima. Nauku poštuju ali joj slepo ne veruju jer bespogovorno prihvatatanje naučnih istraživanja predstavlja suprotnost načelima nauke kao i potpunu negaciju njenih osnovnih postulata. Sumnja je ono što pokreće naučnike da iznalaze genijalna rešenja za probleme u prirodi. Slobodomisleći pojedinci koji se uzdaju u promišljenost, opreznost i umereno poverenje nisu ni zaverenici, ni primitivci, ni moroni već iskreni i pošteni sledbenici nauke.

Krajem sedamdesetih, kada se prikazivao film sa početka naše priče, za ružnog čoveka mangupi su govorili kako „ima lepe crte lica samo nepravilno raspoređene“. Isto važi i za našu planetu. Nije ona toliko prenaseljena koliko je stanovništvo neravnomerno raspoređeno. Zamislite kada bi samo na jedan dan afrička sirotinja zamenila mesta sa nežnim intelektualcima sveznajuće provinijencije. Ideali bi brzo nestali a nije isključeno da bi se nauci privrženi vernici političke korektnosti preko noći pretvorili u moronstvu sklone teoretičare zavere.

„Zašto mi nemamo jedan iskreniji odnos prema svemu tome? Zašto nismo drugačiji ljudi? Ja hoću nešto da vam kažem, jednom pričom i za nas i za njih. Moja je priča: uhvatili su dedu i unuka, i naišao je neprijatelj, i trebalo je da potraži put… Samo se vi smejte… Smejte se… Priča ima tužan kraj…“, ove reči je u Skupštini Srbije izgovorio poslanik Branko Lazić u noći između 11. i 12. marta 1991. godine i ušao u legendu. Samo dvadeset dana kasnije, na Plitvicama je došlo do oružanog sukoba između lokalnih Srba i hrvatskih oružanih snaga. Događaj, poznat kao „krvavi Uskrs“, odigrao se 31. marta 1991. i predstavlja nezvanični početak građanskog rata u Jugoslaviji. Poslanik Lazić je bio u pravu jer priča povodom studentskih protesta je zaista imala tužan i krvav kraj. Poslanici su ispraznim besedama trošili vreme i novac građana prikrivajući mnogo veću nesreću koja nas je čekala. A narod k*o narod, tražio je ostavke rukovodilaca RTS-a, rasipao energiju na gluposti dok su im iza leđa pripremali bratoubilački rat, mobilizacije, inflacije, simoraštvo i glad.

Tri decenije kasnije, u srpskom parlamentu je i dalje zanimljivo. Narodni predstavnici gledaju porniće, kriju se ispod poslaničkih klupa, takmiče se ko će sočnije opsovati i a ko bolje slagati. Događaje u Skupštini Srbije građani po običaju tumače kao vrhunac primitivizma koji je karakterističan samo za naše podneblje. „Dno dna!“, „Cirkus“, „I u štali se zna neki red“, komentarišu birači ogorčeni na one koje su sami u skupštinu poslali. Na legitimno pitanje kome ide u prilog da se od parlamenta pravi zološki vrt sledi i odgovor da parlamentarne ludorije definitivno nisu isključivo srpski specijalitet.
Parlamentarizam je sistem vladavine prava u kojem zakone i političke odluke donose zastupnici naroda. U Evropi se pojavio u 12. veku i za kratko vreme proširio po celom svetu. U parlamentarnim društvima vlast je podeljena na zakonodavnu i izvršnu. Razvoj parlamentarne tradicije može se pratiti od antičke Grčke, gde su gradovi-države poput Atine i Sparte, imali skupštine građana. Na skupštinskim zasedanjima, građani su diskutovali i donosili odluke od opšteg značaja. U starom Rimu, konzuli su birani svake druge godine a na izborima u Forumu učestvovali su građani stariji od 25 godina.

U srednjem veku, parlamentarne institucije brzo su se razvijale u većini evropskih zemlja. Najstariji parlament koji se zadržao i do današnjih dana jeste zakonodavno telo Islanda – Althing. Osnovan je 930. godine i u prvom sazivu brojao je 39 lokalnih poglavica. Althing je ukunut 1800. godine da bi ga pola veka kasnije, obnovila Danska. Među stalnim parlamentima koji nisu prekidali rad, najstariji je Tinsvald na ostrvu Man koji je nastao još 979. godine a prvi poslanici su bili vikinzi. U Engleskoj, dokument iz 1215. godine, poznat pod imenom Magna Carta, osnažio je parlament i građanima dao veća prava. U narednom periodu došlo je do primetnog napretka u funkcionisanju parlamentarnog sistema na britanskom ostrvu. U 17. veku međutim, zbog sukoba između kralja i parlamenta dolazi do pobune stanovništva protiv vlade pa je posle Puritanske revolucije uvedena parlamentarna monarhija.

Ovaj oblik vlasti proširio se i na druge evropske zemlje. U isto vreme, Sjedinjene Američke Države su donele Ustav iz 1787. godine koji je osnažio ulogu Kongresa i omogućio razvijanje parlamentarne demokratije. Parlamentarizam se zadržao do današnjih dana i predstavlja dominantan politički sistem u najvećem broju razvijenih zemalja sveta u kojima uspešno balansira između zakonodavne i izvršne vlasti. Od demokratskih republika do parlamentarnih monarhija, parlament se smatra ključnim elementom demokratskog sistema, sa zadatkom da zastupa interese građana i kontroliše izvršnu vlast.
Parlamentarna tradicija u Srbiji datira od sredine 19. veka kada je počelo formiranje moderne države. Tada je donet prvi Ustav 1835. godine i Srpski građanski zakonik iz 1844. godine. U periodu Kraljevine SHS a potom i Jugoslavije (1918-1941), formirana je Narodna skupština. Za vreme monarhije značaj parlamenta bio je bitno ograničen u odnosu na kraljevu vlast. Posle Drugog svetskog rata, 1945. godine formirana je Savezna skupština SFRJ. Iako je formalno bila najviše zakonodavno telo, stvarna moć u državi bila je u rukama Saveza komunista Jugoslavije. Posle raspada prave Jugoslavije, 2003. godine nastala je „krnja“ SR Jugoslavija sa svojom skupštinom da bi od marta 2006. godine Skupština Srbije postala i do danas ostala jedini zakonodavni organ države. Predstavnici građana na izborima biraju 250 narodnih poslanika koji imaju ovlašćenja da kontrolišu rad vlade i donose zakone.

Hroničari parlamentarizma su tokom zasedanja svetskih skupština zabeležili brojne zanimljivosti i anegdote. U nemačkom parlamentu Bundestag na primer, tokom sednica, članovi ne smeju da koriste telefone ili računare. Japanski poslanici u džepovima nose aparate za merenje jačine glasa jer ako prekorači dozvoljeni broj decibela, član parlamenta biće automatski isključujen sa zasedanja. U parlamentu Australije, poslanici nikada ne smeju koristiti reč „laž“ ili „lagati“. Umesto toga, upotrebljavaju izraze „netačno“, „neodgovarajuće“ ili čuveno „zaobilaženje istine“. U Švedskoj, poslanici imaju pravo da tokom debata kolegama pošalju pismo. Ubrzo su počeli da zloupotrebljavaju ovo pravilo pa je dolazilo do komičnih ali i neprijatnih situacija u kojima su razmjenjivali šale, zabavne komentare ali i uvrede. U Srbiji se to radi mobilnim telefonima a tada se mogu razmeniti i fotografije slobodnijeg sadržaja.

Najveća zakonodavna skupština u svetu je Kineski narodni kongres, koji se sastoji od 2980 izabranih članova dok Indijski parlament ima 790 predstavnika. Najveći gornji dom parlamenta je Dom lordova Ujedinjenog Kraljevstva, sa 772 izabrana člana. Indonežanski parlament broji 675 poslanika, japanski 465 dok se Kongres SAD sastoji iz dva doma sa ukupno 535 člavova.
Kada ponestane tema, srpski tabloidi se rado prisete nemilog događaja iz srpske skupštine kada su zloćudni opozicionari krenuli da „linčuju“ nejakog i nezaštićenog im predsednika Republike. U svetskim parlamentima međutim, poslanici se ne zaustavljaju na mlitavim pretnjama već hrabro idu do kraja. Pa tako, u decembru 2001. godine, došlo je do fizičkog sukoba u argentinskom parlamentu tokom debate o ekonomskoj krizi. Predstavnici opozicije i vladajuće partije su se potukli, a policija je morala da interveniše kako bi zaustavila nasilje. Deset godina kasnije u ruskoj Dumi sukobili su se deputati različitih partija tokom rasprave o višestranačkim izborima. Intervenisala je policija pa je, shodno „nežnosti“ Putinovog režima, desetak članova opozicionih partija ozbiljnije povrđeno. Decembra 2011. godine, u toku rasprave o slobodi medija, došlo je do obračuna između članova turskog parlamenta. Poslanici vladajuće partije i opozicije su se fizički sukobili i jedni na druge bacali stolice i telefone. U Kijevu 2014. godine, tokom polemike o pristupanju Ukrajine Evropskoj uniji izbila je tuča. Članovi parlamenta su razmenjivali udarce gašali se flašama za vodu, razbijali stolove i mašine za glasanje.

Neki se nažalost nisu zaustavili na makljaži pa tokom burne istorije parlamentarizma u svetu zabeleženo i nekoliko ubistva. Tako je 1978. godine u parlamentu države Gvajana u Džonstaunu ubijen kongresmen Lio Rajan dok je u napadu na indijski parlament 2001. stradalo osam poslanika. U Norveškoj je 2011. godine ubijena poslanica Ana Linde a 2015. parlament u Kabulu napali su avganistanski teroristi. Neveselu seriju parlamentarnih ubistava ipak je otvorio jedan Srbin.
Naime, 20. juna 1928. godine na sednici Narodne skupštine, poslanik radikala Puniša Račić krvavo se obračunao sa svojim kolegama. Tokom svog govora, najpre se obratio poslanicima iz Hrvatske rečima: „Gospodo, kao Srbin i narodni poslanik otvoreno kažem da ću ako zatreba, upotrebiti i drugo oružje da bi zaštitio interese srpstva…“ Revoltiran Punišinim rečima, poslanik HSS-a Ivan Pernar, prišao je Račiću koji je silazio sa govornice i doviknuo mu: „Opljačkao si begove!“ Račić je prvo pozvao predsedavajućeg Ninka Perića da kazni Pernara. Vratio se za govornicu i uzviknuo: „Ako ga ne kaznite vi, ja ću to učiniti. Lično ću se obračunati sa njim a ko bude pokušao da se stavi između mene i Pernara, poginuće!“ Predsednik je u tom trenutku iz nerazjašnjenih razloga napustio skupštinsku salu a Račić je izvadio pištolj, pucao u Pernara i ranio ga. Zatim je pokušao da ubije Stjepana Radića i Svetozara Pribićevića koji su sedeli jedan iza drugog, ali je umesto njih ubio Đuru Basaričeka i ranio Ivana Granđu. Kada je konačno stigao do Radića, Puniša ga je ranio u stomak. U tom momentu, poslanik Pavle Radić je pritrčao u pomoć svom stricu. Račić je uzviknuo: „Tebe sam tražio” i usmrtio Pavla Radića. Narednog dana, Puniša Račić je došao kod ministra unutrašnjih dela Antona Korošeca i predao se. Poslanik Stjepan Radić je odnet u bolnicu a 8. avgusta je preminuo.

Parlamenti sveta pamte se i po nezaboravnim govorima poznatih državnika, poslanika, premijera… U primerima koji slede navodimo citate iz političkih govora koji su ušli u istoriju a većina njih izgovorena je baš u skupštini:

• Džon F. Kenedi: „Ne pitajte šta vaša zemlja može učiniti za vas, nego što vi možete učiniti za svoju zemlju. Dragi građani sveta, ne pitajte šta za vas može učiniti Amerika, nego šta možemo zajedno učiniti za slobodu čoveka?“, rekao je Kenedi 20. januara 1960, i otišao u retoričku legendu
• Abraham Linkoln: „Na živima je da se postaraju da oni koji su umrli nisu to učinili uzalud. Ova nacija treba da doživi novo rođenje slobode i da vladavina naroda, od naroda i za narod ne nestane sa lica Zemlje.“
• Vinston Čerčil, 1940. godine: „Ići ćemo do kraja. Borićemo se u Francuskoj, borićemo se na morima i okeanima, borićemo se sa rastućim samopouzdanjem i snagom u vazduhu, branićemo ovo naše ostrvo, po svaku cenu.“
• Martin Luter King: „Imam san da će jednoga dana ova nacija ustati i u potpunosti živeti u skladu sa svojom verom – da su svi ljudi rođeni jednaki. Sanjam da će jednoga dana crvenim brdima Džordžije sinovi bivših robova i sinovi bivših robovlasnika moći da sede zajedno za stolom bratstva“.
• Slobodan Milošević: „Pre šest vekova Srbija je ovde, na Kosovu Polju, junački branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način.“
• Aleksandar Vučić: “Ne možemo baš svi sve da dobijemo. To bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi sve da izgubimo. Najbolje je da svi izgubimo mnogo, da bismo ponešto dobili. Sve drugo katastrofa je za sve nas.”
• Nataša Radulović, predsedavajuća konstitutivne sednice Skupštine Republike Srpske: „Alo, momak! Nemoj da galamiš o’đe i da se obadaš. Danas budi dostojanstven, ovo je svečana sjednica, biće prilike da se bijemo. Hajde, mlad si budi korektan, sve nam je jasno šta si htjeo reći. Ne znaš ti šta ja volim! Takve kao ti sam dobro učila. „

Ako vam prilikom ulaska u SAD u prtljagu otkriju „kinder jaje” platićete kaznu od 2.500 dolara. Od 1997. u Americi je zabranjena prodaja ovog popularnog slatkiša zbog rizika gušenja plastičnom igračkom?! Kada zbog prehlade u apoteci požele da kupe lek za kijavicu „sudafed” (pseudoefedrin), Amerikanci moraju da pokažu ličnu kartu, dok im je za flašu piva potrebna potvrda da su napunili 21 godinu. Poluautomatske puške M50 i AK47 mogu se kupiti u svakoj bolje opremljenoj robnoj kući bez ikakve provere.

Tokom prve tri nedelje u 2023. godini dogodilo se 39 masovnih pucnjava širom SAD. Najpre je 21. januara u zalivu Half Mun u blizini San Franciska ubijeno sedmoro ljudi, a samo dva dana kasnije, tokom proslave kineske Nove godine u Monterej parku u Kaliforniji stradalo je 12 osoba.

Prema definiciji oksfordskog rečnika masovna pucnjava je zločin prilikom kojeg se vatrenim oružjem ubije ili rani više od tri osobe. Ova definicija se ne odnosi na ratove, obračune organizovanih kriminalnih grupa, oružane pljačke i nasilje u porodici. Izvršioci ovakvih zločina po pravilu su nezadovoljni pojedinci koji se zbog ličnog neuspeha u školi, karijeri ili ljubavnom životu svete ljudima iz najbliže okoline. To su, takođe, i oni nesrećnici koji na ovaj način traže pažnju javnosti i očekuju popularnost. Statistika kaže da su „tragači za slavom” mnogo „produktivniji”, a njihovi zločini znatno krvaviji.

Američka kultura oružja je pojava sa dugom tradicijom i pogrešnim navikama. Drugi amandman Ustava SAD garantuje građanima pravo na samoodbranu. Mnogi Amerikanci, međutim, ponašaju se kao da je reč o „drugoj božijoj zapovesti”, a ne o ustavnom dokumentu.

Povelja o pravima sastoji se od deset ustavnih amandmana, a njihova svrha je da zaštiti prava građana od, kako se to krajem 18. veka govorilo, „opasnosti da vlast postane tiranska”. Sadržaj amandmana vremenom se prilagođavao savremenim društvenim kretanjima. Prvi amandman garantuje slobodu govora. Drugi štiti pravo građana da poseduju oružje i predstavlja najkontroverzniji zakonski akt o kome se decenijama vode žestoke debate, a naročito posle tragičnih događaja.

Ovaj amandman američkog Ustava se različito tumači. Liberalni aktivisti koji zagovaraju ograničenje ličnog naoružanja ističu marginalan značaj ovog dokumenta koji se prvenstveno odnosi na ulogu Nacionalne garde, kao dela rezervnog sastava oružanih snaga. NJihovi konzervativni neistomišljenici smatraju da je pravo na posedovanje ličnog naoružanja najvažniji aspekt američkog ustavnog poretka, uz napomenu da su im to pravo obezbedili „očevi Amerike”.

Naoražani američki „sinovi” zaboravljaju da je Drugi amandman donet u vreme kada su i puške i pištolji mogli opaliti samo jedan metak, posle čega je trebalo nekoliko minuta da se oružje ponovo napuni. Danas, poluatomatska puška AK 47, popularni „kalašnikov”, u minutu može da ispali 600 metaka kalibra 7,62 milimetara.

Pravo na nošenje oružja ima duboke pravne korene u SAD. Oružje je pomoglo kaubojima, farmerima i naseljenicima da pripitome Divlji zapad. U modernom društvu, međutim, uloga građanina, lovca i vojnika više nije sublimisana u jednoj istoj osobi, pa je i pravo koje garantuje Drugi amandman ustava odavno prevaziđeno.

Istorija SAD beleži brojne primere zabrane nošenja oružja. Pored Indijanaca, robova i crnaca, oružje nisu mogli posedovati ni sluge, stranci, neprotestanti, manjine, kao i osuđenici na zatvorske kazne. Bilo je zabranjeno da se puca u nedelju, po mraku, ili pod uticajem alkohola. Od strogih zakona relativno brzo se došlo do toga da Amerikanci imaju najliberalniji pristup vatrenom oružju u svetu.

Broj masovnih ubistava Americi oduvek je bio znatno veći nego u ostalim zemljama sveta. U periodu od 1900. do 2014. u SAD je zabeleženo 2.625 serijskih ubistava. Sledeća na ovoj listi je Engleska sa 142. U svakoj deceniji dvadesetog veka u Americi se desilo više masovnih ubistava nego u ostatku sveta zajedno. U najrazvijenijim zemljama Evrope i Azije ova statistika je išla u suprotnom smeru.

U aprilu 1996. u australijskom gradu Port Artur dogodio se masakr kada je stradalo 35 učenika tamošnje osnovne škole. Dve nedelje kasnije, Savezna vlada Australije usvojila je novi zakon po kome je zabranjeno posedovanje svih vrsta ličnog naoružanja, osim za lovce koji su svoje oružje morali da registruju i drže ga u lovačkim klubovima. Sledeće godine Vlada je počela program otkupa oružja od svojih građana, pa je tokom naredne decenije broj oružanih ubistava u Australiji smanjen za 74 procenta.

Iste godine i Velika Britanija je doživela sličnu tragediju. U Danblejnu u Škotskoj dogodilo se masovno ubistvo u kome je stradalo 16 mališana koji su pohađali lokalnu predškolsku ustanovu. Britanija je po hitnom postuplu pooštrila zakon, pa je preko noći postalo nelegalno posedovanje bilo kakvog oružja, od pištolja do poluatomatskih pušaka.

(Ne)kultura oružja je specifična karakteristika američke nacije koja se teško menja, pa je malo verovatno da će tragični ciklus masovnih ubistva skoro prestati. Gde su koreni agresivnog pristupa stvarnosti u SAD? Liberalni analitičari tvrde da razlozi američke opsednutosti oružjem proizilaze iz straha, siromaštva i rasizma. Američki strah datitra još od postanka nacije. Naseljavajući novi kontinent plašili su se domorodaca sa kojima su se odmah brutalno obračunali. Strahovali su potom od pobune robova, pa su ih nasiljem i oružjem držali pod kontrolom. Ne iznenađuje zato podatak da je crncima sve do 1966. bilo zabranjeno posedovanje oružja, a Indijancima do 1968. godine.

U današnje vreme mediji uspešno kreiraju psihozu straha. Ubistva, pljačke, zločini u porodici udarne su vesti na lokalnim TV stanicama, dok globalne medijske kuće najveću pažnju posvećuju kriminalu. Posle večernjeg informativnog programa, konzument medijskih sadržaja poželi da skokne do supermarketa, kupi poluatomatsku pušku ili bar pištolj, da se zaključa u kuću i zaštiti od opasnosti koje ga okružuju. Stopa kriminala statistički je u padu, ali se stvara utisak da iza svakog ćoška vreba naoružani afro ili latino Amerikanac.

Imajući u vidu ovakvu medijsku propagandu ne čudi podatak da je 75 odsto oružja u vlasništvu pripadnika američke srednje klase, preciznije, belaca koji žive u predgrađu. Kada u oružanom sukobu crnaci izgube život percepcija je da se radi obračunu kriminalnih bandi, ali ako se radi o pojedincu ili grupi pripadnika bele rase šalju se saučešća i molitve sa najvišeg mesta. U oba slučaja, nažalost, ne čini se baš ništa kako bi se ograničio pristup oružju.

Od masakra koji se 20. aprila 1999. (tokom bombardovanja Srbije, a na Hitlerov rođendan) dogodio u gradu Kolombajn (Kolorado) do danas, u Americi je zabeleženo preko stotinu masovnih zločina u kojima je stradalo više od dve hiljade ljudi. Najtragičnije bilo je u Las Vegasu 2017. kada je na koncertu kantri muzike stradalo 58, dok je iste godine u Orlandu bilo je 49 žrtava, a u osnovnoj školi Sandi Huk u NJutaunu ubijeno je 27 mališana.

Desničari poručuju da veća količina oružja garantuje manje kriminala, ali ih stvarnost svakodnevno demantuje. Amerikanci poseduju ubedljivo najviše oružja, ali i po broju masovnih ubistava nadmašuju sve zemlje razvijenog sveta. Ustavno pravo Amerikanaca je da brane sebe i svoju porodicu kada su im životi ugroženi, ali im zato nisu potrebne poluautomatske puške. U vlasništvu građana SAD nalazi se preko 400 miliona komada ličnog naoružanja, što je više od 120 procenata po glavi stanovnika. Nastavak liste izgleda ovako: Foklandska ostrva 62,1 odsto, Jemen 42,5, treće mesto dele Srbija i Crna Gora sa 39,2 posto. Rusija je na 68. mestu sa 12,3, Španija na 103. sa 7,5, a na dnu tabele nalaze se Nemačka 7, Velika Britanija 5,3 i Kina sa 3,6 procenata.

Iako Sjedinjene Države suvereno vode na neslavnoj listi masovnih pucnjava, ubistva sa najvećim brojem žrtava ipak su se desila na drugim kontinentima. Najtragičniji zločin dogodio se 2015. godine na Univerzitetu Garisa u Keniji. Tada su pripadnici somalijske islamističke grupe Alšbab ubili 148 studenata. Potom slede masakr u pakistanskoj školi Pešvar 2014. kada je stradao 141 učenik, dok je 2011. Andres Brejvik ubio 77 polaznika omladinskog kampa u Norveškoj.

Masovno ubistvo koje se 2013. godine dogodilo u selu Velika Ivanča kod Mladenovca kada je život izgubilo 13 osoba najveći je je zločin ove vrste na teritoriji Srbije. Šest godina ranije u selu Jabukovac masovni ubica je usmrtio devet žrtava, 2002. u Leskovcu je stradalo sedmoro žitelja ovog grada, dok je 1987. u kasarni Branko Krsmanović u Paraćinu Azis Keljmeni, albanski terorista na odsluženju vojnog roka, ubio četiri vojnika JNA.

Protivnici zakonskog ograničenja ličnog naoružanja u Americi kažu da za masovna ubistva nisu krive puške i pištolji, već da to čine zli ljudi. Na besmisao ovakvih tvrdnji ukazuje nesreća koja se 2014. godine dogodila u Arizoni. Umesto u luna park, roditelji su svoju devetogodišnju devojčicu odveli u streljanu u kojoj se puca iz vatrenog oružja. Porodični „izlet” završio se tragično jer je ćerkica iz nehata ubila instruktora. Pošto je iz običnog revolvera pucala ranije, devojčica je poželela da isproba automatski pištolj „uzi” koji je trznuo u stranu i na mestu ubio učitelja pucanja.

U vremenu najsavršenije tehnologije i veštačke inteligencije ljudi još uvek čeznu za koltovima i karabinima! Kako pripitomiti Divlji zapad u Americi i ostatku sveta?

Da li je problem u mentalnom zdravlju stanovništva?

Prema podacima Nacionalnog instituta za psihofizičke i mentalne bolesti u Baltimoru, manje od 40 procenata masovnih ubica pokazalo je simptome ove vrste poremećaja. Možemo li za masovna ubistva kriviti razorene porodice i traume iz detinjstva? Trećina masovnih ubica imala je teško detinjstvo dok je kod „pucača” u školama ovaj broj još veći – čak 68 posto. Mentalne bolesti i porodični problemi nisu isključivo američki izum. U zemljama severne Evrope beleži se veći procenat razvoda brakova kao i mentalnih poremećaja kod mladih ali su, za razliku od SAD, masovna ubistva retka.

Psiholozi ukazuju na američku kulturu nasilja i popularnost video igara, ali tradicija dvoboja, bombardovanja i opčinjenosti oružjem nije samo karakteristična za Ameriku. Kroz istoriju i Nemci i Japanci su dokazali da u ovim oblastima ni malo ne zaostaju za Amerikom, ali su strogim zakonima sprečili masovno naoružavanje stanovništva. Video igre u kojima dominira nasilje omiljena su zabava mladih u svim krajevima sveta. Svaki šesti Kanađanin poseduje „soni plejstejšn”, ali se njihova potreba za pucanjem tu i završava jer mladi Kanađani u robnim kućama kupuju video igre, ali ne i automatske puške.

Nasilje i agresija odavno su sastavni deo američke stvarnosti. U gotovo svakom holivudskom filmu puške i pištolji ubijaju punom parom. U serijama snimljenim u Velikoj Britaniji, na primer, ubistvo je obično izvršeno nožem, tupim predmetom ili, kao kod Agate Kristi – otrovom. Shodno izboru oružja i radnja je zanimljivija, zaplet originalniji, a i broj ubijenih mnogo manji.
Slično je i u sportu. Dok Italijani, Španci i Englezi jure za okruglom, nogometnom bubamarom, Amerikanci ratuju osvajajući teritoriju uz pomoć jajaste fudbalske lopte. Drugi sport po popularnosti u SAD je bejzbol u kome se koriste palice da ne kažemo – motke!

Džon Lenon je napustio Englesku i pokušao da pacifističkim idejama i mirotvornim aktivizmom prosveti Amerikance. Ubio ga je mentalno oboleli vlasnik vatrenog oružja za koje nije imao dozvolu. Desetak godina kasnije, u Londonu je pokušano ubistvo još jednog Bitlsa. Atentator je upao u kuću Džordža Harisona i nožem pokušao da ga ubije. Žena slavnog muzičara je stonom lampom neutralisala napadača. Tačno je da ubistva čine zli ljudi, ali im oružje pritom puno pomaže. Da bi sprečili masovne pucnjave neophodno je donošenje strogih zakona o kontroli vatrenog naoružanja. Kada im oduzmemo puške i pištolje, dovoljna je hrabra žena sa lampom u ruci da loše momke dovede u red.

Ovih dana navršiće se tačno sto godina od kada je zapadna
civilizacija odlučila da ignoriše nauku i poveruje moronima. Priča se, da
tamo negde na severu, postoji čovek koji tokom čitave godine beleži naša
dobra dela i nestašluke. Jako je moćan i ništa ne može da mu promakne.
Veoma je i uticajan pa je u svoju obaveštajnu mrežu uključio sve one koji
utiču na naše obrazovanje i vaspitanje. Pomažu mu svi, od pisaca knjiga i
udžbenika, autora filmova i televizijskih emisija, pa sve do vaspitačica,
komšija i roditelja. Godinama vešto prikrivaju istinu kako bi zavera
uspela. Bradati gospodin i njegovi pomagači, tokom jedne jedine noći,
bez problema obiđu celu planetu i dobroj deci podele poklone. Tako su
svi, od naučnika i intelektualaca pa do neobrazovanog puka i zadrtih
primitivaca, dobrovoljno uzeli učešće u navećoj teoriji zavere svih
vremena. U Deda Mraza veruju gotovo svi a oni retki koji sumnjaju,
najobičniji su „anti Dedsteri“ i „ravnomrazaši“!

Teoriju po kojoj se neki događaj ili fenomen dogodio kao rezultat
zavere između zainteresovanih strana, Oksfordski rečnik engleskog jezika
definiše kao teoriju zavere. Ovaj intelektualni obrazac nameće se javnosti
kao alternativno objašnjenje zvanične verzije važnih događaja. Termin su
po nalogu Centralne obaveštajne agencije (CIA) prvi put upotrebili
američki mediji 1960. godine da bi objasnili aferu u „Zalivu svinja“ na
Kubi.

Još jedna zanimljiva i popularna priča nepogrešivo se uklapa u
definiciju lingvista sa Oksforda. Vekovima se prenosi verovanje kako je
jedna mlada žena snagom svoje volje i duhovne energije potpuno sama,
bez ičije pomoći, uspela i da zatrudni, i da se porodi a da za sve to vreme
ostane devica. U formiranju ovog „intelektualnog obrasca“ učestvovao je
veliki broj vernika, duhovnih lica, akademika, političara, analitičara i svih
onih koji se vekovema trude da nas u njenu istinitost uvere. Bezgrešnim
začećem dobili smo još jednog čoveka s bradom kome se pripisuju mnogo
veće moći nego Deda Mrazu. Slično savremenim lovcima na teorije
zavere, pojedini zagovornici „bezgrešnog začeća“ svoje neistomišljenike
nazivaju antihristima koji će, kako Biblija kaže, stvoriti tiransko, đavolje
carstvo. Mnoge istorijske ličnosti smatrane su antihristima, od Petra
Velikog, pape Jovana Pavla II, Benita Musolinija, Napoleona, Adolfa
Hitlera i bivšeg američkog predsednika Baraka Obame.

Najstarije teorije zavere datiraju iz vremena kada je nastajao prvi
„hrišćanski bukvar“ a one Biblijske pretpostavljaju da su pojedini delovi
Novog zaveta falsifikovani dok su značajni segmenti jednostavno
izostavljeni.

Slobodni zidari na konspirativnu scenu stupaju u 18. veku a
teoretičari zavere tvrde da masoni kontrolišu ekonomiju i sudstvo velikog
broja zemalja i da su umešani u gotovo sve značajnije događaje od
potapanja Titnika do ubistva J. F. Kenedija.

Još od srednjeg veka, antisemitizam je sadržao brojne elemente
teorije zavere. U Evropi tog vremena, bilo je široko rasprostranjeno
verovanje da su Jevreji odgovorni za Isusovu smrt, da su trovali bunare
hrišćana i da su ritualno pili njihovu krv.

Teorija poznata pod nazivom „Nova hronologija“ povezana je s
ruskim matematičarem Anatolijem Fomenkom koji smatra da je istorija
mnogo vekova kraća nego što se veruje i da su brojni istorijski spisi
falsifikovani dok su originalni dokumenti zbog političkih ciljeva uništeni.
Najpoznatiji pristalica ove ideje je i šahovski velemajstor Gari Kasparov.

Od aktuelnih teorija zavere, u centru pažnje su i dalje debate o
pandemiji KOVID 19 i vakcinama protiv ovog virusa. Jedni postavljaju
pitanje da li je bilo neophodno da čitav svet stane zbog malo jačeg gripa i
kako je došlo do obavezne vakcinacije uz uskraćivanje osnovnih ljudskih
prava onima koji tu obavezu nisu ispoštovali. Njihovi neistomišljenici za
to vreme samo odmahuju rukom jer im je ispod časti da o takvim
glupostima raspravljaju. Netolerantnosti i sujete imaju napretek ali im
argumenti za polemiku fale.

Poslednjih par godina aktivan je i QAnon, zaverenički pokret koji se
iz SAD proširio po čitavom svetu. Pristalice ovog saveza veruju da svetom
vlada mala grupa moćnika povezanih zajedničkom spregom greha, bluda i
nemorala. Ovu mrežu čine globalisti, koji su ujedno i satanisti. Od
poznatih ličnosti spominju se Klintonovi, Barak Obama, Džordž Soroš, Tom
Henks, papa Franja, Elen Dedženeres i drugi. Dok vladaju planetom, oni
istorvremeno upravljaju i kriminalnim krugovima koji trguju
maloletnicima. Radi se o podzemlju i u bukvalnom smislu jer se promet
odvija u tunelima ispod najvećih svetskih gradova. Pomenuta elita
zlostavlja otetu decu i ispija njihovu krv kako bi usporili svoje starenje.
Pristalice QAnon veruju da je Donald Tramp jedina nada da se pedofilima
stane na put i da im se sudi po kratkom postupku.

Rat u Ukrajini takođe ima svoje teoretičare. Najprisutnija je teza da
su sukob inicirale SAD kako bi oslabile Evropu i stekle trajnu dominaciju
na svetskom tržištu nafte i prirodnog gasa. Sukob Rusije i Ukrajine samo
je jedan u nizu takozvanih posredničkih (proxy) ratova najmoćnijih vojnih
sila. Posle Koreje, Vijetnama, Iraka i Avganistana na red je došla i bivša
članica SSSR-a. Od početka ruske agresije na Ukrajinu, cena prirodnog
gasa na svetskom tržištu je drastično porasla a Amerika izvozi sve vrste
energenata u zemlje EU. Tvrdnje o manipulisanju cenama goriva kao
motivima za rat, impliciraju da je za sukob Rusije i Ukrajine odgovorna
američka vlada. Ova teza pomalo pada u vodu ako znamo da su odnosi
SAD i Rusije drastično zahladneli odlaskom Trampa sa čela Amerike. U
svetu konspirativnih teorija međutim, važi zlatno pravilo da je prava
istina potpuno suprotna od svakog logičnog tumačenja sveta oko nas.

Neki događaji iz prošlosti, godinama su smatrani izmišljotinama i
nebuloznim teorijama zavere da bi se vremenom ispostavilo da su istiniti.
Primera ima mnogo a ovo su oni najpoznatiji:

Početkom 1920. godine u Americi je usvojen 18. amandman na
Ustav SAD kojim je zabranjena proizvodnja, prodaja, transport i
konzumiranje alkohola. Uprkos rigoroznim merama vlade, prohibicija nije
pomogla da se alkoholizam u Americi smanji. Uvidevši problem,
Ministarstvo finansija je iniciralo akciju trovanja alkohola. Tako su od
sredine 1927. godine u švercovane boce alkoholnih pića sipane
smrtonosne hemikalije kao što su kerozin, kloroform i aceton. Zatrovana
alkoholna pića su 1926. ubila 400, a sledeće godine 700 ljudi.

Pri kraju Drugog svetskog rata Amerika je odlučila da oprosti nedela
i poštedi živote vodećih naučnika Trećeg rajha. Umesto da odgovaraju za
ratne zločine, njihovo znanje je stavljeno na raspolaganje naučnim
institutima SAD. Ova tajna operacija poznata je pod imenom „Spajalica“
(Paperclip) a za cilj je imala krijumčarenje stručnjaka iz oblasti raketne
industrije, medicine i hemijskog naoružanja. Najpoznatiji naučnici sa liste
pošteđenih su: Verner Von Braun – otac rakete V-2, Kurt Blome –
specijalista za biološko naoružanje, koje je testirao u Aušvicu i Hubertus
Strughold – otac svemirske medicine. Preko 700 nemačkih naučnika našlo
je utočište u SAD.

U periodu između 1932. i 1972. godine na jugu Amerike su vršeni
nehumani eksperimenati na uzorku od 400 crnaca obolelih od sifilisa. Za
ovo istraživanje birani su siromašni i neobrazovani muškarci a većina njih
nije bila ni svesna svoje bolesti. Iako je penicilin bio u širokoj upotrebi,
pacijentima su davali samo aspirin. Cilj eksperimenta bio je istraživanje a
ne i lečenje pacijenata. Kao rezultat, 28 ljudi je umrlo od sifilisa, 100
zbog komplikacija, 40 žena zarazili su pacijenti, a 19 beba je rođeno sa
ozbiljnim bolestima koje su im preneli roditelji. Dve decenije kasnije,
predsednik SAD Bil Klinton je potvrdio da se radi o istinitom događaju i
tom prilikom se izvinio žrtvama.

Po starom, ružnom običaju, Amerika se 1990. godine umešala u rat
između Iraka i Kuvajta. Glavni razlog bila je nafta ali je valjalo pronaći
izgovor za vojnu intervenciju. Krajem 1990. „miroljubivi“ zapadni svet
upoznao je petnaestogodišnju djevojčicu po imenu Najrah. Ona je pred
televizijskim kamerama, kroz suze, pričala o neviđenim zločinima iračkih
vojnika. Mlada Kuvajćanka je svedočila i o ubistvu 300 beba u jednoj od
lokalnih bolnica. Dramatičan govor uznemirio je gledaoce širom sveta.
Kasnije se međutim saznalo da je reč o ćerki Šeika Sauda Nasera Al-Saud
Al-Sabaha, ambasadora Kuvajta u SAD i da je njena priča izmišljena.
Petrolejske kompanije su sa kuvajtskom kraljevskom porodicom odmah
potpisale ugovor vredan dvadesetak miliona dolara a Amerika je ušla u rat
protiv Iraka. Najrah je nastavila da pohađa školu u Njujorku a u Kuvajtu
nije bila od najranijeg detinjstva.

U našim krajevima najveće teorije vezane su za najjače
„zaverenike“ i dokazane majstore hohštaplerskog zanata. Josip Broz i
Slobodan Milošević su ličnosti za koje je vezan najveći broj istorijskih
teorija zavere, a njihove biografije predstavljaju nepresušan izvor
inspiracije za mnoge nedokazive tvrdnje.

Zagovornici alternativnih verzija Titove biografije najčešće se pitaju
ko je zapravo bio Josip Broz? Ruski Jevrejin, mason ili trostruki agent sa
tri prsta? Teoretičari su uvereni da Jugoslavijom nije vladao Joža iz
Kumrovca, jer je poginuo u Prvom svetskom ratu. Takođe se raspravlja o
datumu i mestu smrti pravog Broza, kao i njegovom poreklu,
nacionalnosti, broju žena i vanbračne dece. Pre nekoliko godina hrvatski
„Jutarnji list” objavio je priču o izvesnom Marijanu Džonu Markulu iz Los
Anđelesa, koji je 1955. godine, agentima FBI detaljno opisao susret s
Titom. Tvrdio da se radi o ruskom agentu koji je još 1937. godine ukrao
identitet „originalnog“ Broza. Marijan Džon Markul takođe tvrdi da „pravi“
Tito nije imao kažiprst i srednji prst.

Iako su prošle gotovo dve decenije od smrti Slobodana Miloševića, u
javnosti se još uvek nagađa kako je okončan njegov život. Hrvatski portal
„Dnevno” objavio je informaciju po kojoj Milošević nije umro u Hagu, već
je živ i nalazi se sa porodicom u Rusiji. Prema pisanju komšijskog medija, tajne službe najmoćnijih zemalja sveta inscenirale su njegovu smrt u Ševeningenu da bi ga potom prebacili
u Moskvu! Da bi uverili zatvorske stražare i patologe da je bivši
predsednik Srbije i Jugoslavije zaista mrtav, korišćen je lek droperidol
koji privremeno umrtvljuje vitalne funkcije organizma.

Tog 11. marta 2006. godine, Miloševića niko nije video osim dežurnog zatvorskog
stražara a baš te poslednje noći, kamere u ćeliji nisu radile. Mediji su
pisali da sledbenici Miloševićeve politike uzalud obilaze njegov grob u
dvorištu porodičnog doma u Požarevcu. Prema njihovim tvrdnjama,
Milošević nije umro u Hagu 2006. godine već pet godina kasnije, u Rusiji,
gde je boravio posle „odlaska“ iz Ševeningena. Kažu da je sahranjen u
predgrađu Moskve i da njegov grob, bez imena ili oznake održava jedan
ruski bračni par.

Svaka sumnja u strogo kontrolisanu „istinu“ odmah se proglašava
teorijom zavere. Nauci sklona i „objektivnim“ medijima verna elita burno
reaguje na prigovore nevernika. Na molbu da pojasne nelogičnosti kojima
obiluju zvanične verzije događaja arogantno odgovaraju ironičnim kontra
pitanjima: „Da li je CIA opet umešala prste?“ ili „Možda je zavera ljudi u
gušterskoj koži?“ uz poentu da je „Bil Gejts čipovao Radu iz Žagubice!“ Kao
iz rukava izvlače se unapred pripremljene poštpalice, besmislene priče o
reptilima, gmizavcima, pedofilima koji vrebaju iza svakog ćoška ili
političarima koji su ukrali 619 miliona evra. Njihov zadatak je da se
obesmisli svako kritičko mišljeje koje odstupa od onog zvaničnog, unapred
odobrenog i medijski podržanog. Na ovaj način brzo se ubija polemika,
prestaje diskusija dok argumeti završavaju ispod tepiha prividne slobode
govora.

Makijaveli je napisao da se umetnost politike sastoji u veštitni
zavere. Umešnost u politici međutim, meri se sposobnošću da se lažna
zavera izmisli kako bi se opravdala razna nedela. Na ovaj način najlakše
se opravdava neophodnost atentata, državnog udara, bombardovanja…
Tako su radili i Napoleon i Hitler i Buš (stariji i mlađi), i Klinton, i
Milošević, i Putin…

Političare, državnike, špijune i druge pregaoce zla koji besomučno
smišljaju prevare, ratove i druge svinjarije ne zovemo teoretičrima
zavere. Kao gospodari života i smrti, oni su ti koji ovakve etikete
smišljaju, proizvode i lepe hrabrim i odvažnim ljudima. Slobodomisleće
pojedince za sada samo ismevaju nazivajući ih moronima i konspiratorima
ali nije daleko dan kada će ih krivično goniti i kažnjavati zbog mentalnog i
verbalnog delikta jer onaj ko kontroliše javno mnjenje po pravilu
određuje apsolutnu istinu.

Eh kad’ se samo setim, al’ sam jednom skoro živeo baš

Beograd 31. decembar 2017.

Redakcija dnevnog lista “Nada” tradicionalno ukrašena
novogodišnjom dekoracijom, venčićima i velikom jelkom koja se
kostrešila ispred urednikove kancelarije.

– Opa Simiću, pratićeš svetsko prvenstvo u Rusiji i to uživo, sa lica
mesta!, podbadao je šef deska.

– Ima se, može se, s glavnim urednikom druži se!, nadovezao se kolega
zadužen za kulturu, samo se pitam šta će reporter i kolumnista raditi na
svetskom prvenstvu u fudbalu? Mislim pored toliko sportskih novinara.

– Kolege, ljubomora je k’o gasna komora, oglasio se glavni urednik, brinite
o vašim rubrikama a kolega će iz Rusije pokrivati različite teme.

Goran Simić novinar beogradskog dnevnika “Nada” dobio je
novinarski zadatak o kome je celog života maštao. Idućeg leta,
izveštavaće uživo sa Mundijala. Tog jutra, novinama je odobren budžet za
narednu godinu pa su se san i nada pretvorili u javu. „Ipak se trud i muka
na kraju isplate!“, konstatovao je Simić zadovoljno.
Iz redakcije je krenuo prema Dorćolu gde je posle razvoda živeo u
iznajmljenom stanu. Usput je kupio knjigu „Devojčica u crvenom kaputu“,
poklon gospođi Zagorki za Novu godinu. Gazdarica ga je sačekala s punom
vanglom domaćih krofni koje su se još uvek pušile kroz beli šećerni prah.

– Samo da znaš sine, boljeg stanara od tebe nikada nisam imala, hvalila ga
je stanodavka.

– Hvala tetka Zago, kad smo kod toga evo i kirije za sledeći mesec.

Beograd, sedamnaest dana kasnije

– Šefe tekst je gotov i može odmah u štampu. Dao sam i naslov, nadam se
da ćeš se složiti: „Pozovi Pink radi ubistva“.

– Jesi li siguran da ne želiš ublažiti priču, pitao je glavni urednik
zabrinuto, čoveče ti ih otvoreno optužuješ da su organizovali atentat!

– Ide kako je napisano. Nikada me nisi cenzurisao pa nemoj ni danas,
molim te!

Kaljingrad, Rusija 21. jun 2018.

Prošlo je već nedelju dana od kada je dopisnik “Nade” stigao u
Rusiju. Iz novinarske lože redovno je pratio dešavanja na Svetskom
prvenstvu u fudbalu. Utakmica Srbija – Švajcarska je upravo završena. U
opštem haosu koji je na stadionu vladao, Goran je naleteo na uplakanu
devojčicu. Plava kosa, crvena majica, pege na licu i suze u očima. Bilo
mu je jasno da se u gužvi izgubila.

– Ja sam Galina. Imam tri godine. Moj tata se zove Igor, tu je na stadionu
ali ne mogu da ga nađem“!

Novinar lista “Nada” je odmah potražio pomoć zvaničnih lica na
stadionu. Preko razglasa su pozvali „Gospodina Igora koji ima ćerku Galinu
da se javi policiji ili redarima, uz napomenu da je – devojčica bezbedna!“
Desetak minuta kasnije, stigao je krupan muškarac zalizane kose i krvarih
očiju. Vidno iznerviran, odmah je izgrdio ćerku. Policajci su mu rekli da
je Goran pronašao Galinu. Igor se onako uzgred zahvalio i od Simića
zatraižo vizit kartu koju je pružio ćerki.

– Podseti me da mu pošaljemo „poklon“. Evro ili dolar?, pitao je
nadobudno.
Ne znajući za Igorovu nameru, Goran je vizitku već dao maloj
Galini. Odmah se pobunio.

– Ma kakav poklon, to bi svako na mom mestu uradio.

– Ja ne bih! Ako nećeš pare tvoj problem, meni više, reče otac i nestade
sa ćerkom u gužvi.

– To je lokalni bogataš. Moćan tip, ima kompjutersku kompaniju i misli da
je sve u novcu, pojasnio je policajac, hvala vam gospodine učinili ste
dobro delo.

Beograd, decembar 2018

Gazdarica Zaga je i tog jutra donela poštu u Goranovu sobu. Na
radnom stolu je ostavila čestitku na kojoj je pisalo „С Новым Годом!
Галина“

Beograd, 7. jul 2020.

Na ulicama Beograda neredi. Jedni se bune protiv karantina i ostalih
mera tokom KOVID pandemije a drugi protiv predsednika i stranke na
vlasti. Policija prvo bije pa tek onda pita demonstrante zašto su tu.
Sudovi kao i ostala nadleštva zvanično ne rade ali se odluke redovno
donose, naročito one presuđene po kratkom postupku. Na šalteru 34,
Goran je podigao dokument na kome je između ostalog pisalo da je: „…
po tužbi Rajka Gvozdenovića vlasnika prduzeća „Bubašinter“ iz Beograda,
Viši sud u Beogradu doneo presudu da tuženi Goran Simić oštećenom
Gvozdenoviću na ime odštete isplati 5 miliona 537 hiljada i 315 dinara
zbog povrede časti i duševnog mira…“.

Kragujevac, 7. januar 2021, trafika u centru grada koja je i na Božić
otvorena

Uvodnik dnevnog lista „Nada“: „Veleiki neredi u našoj prestonici
kulminirali su danas upadom opozicije u zgradu Parlamenta. Okupacija
Skupštine trajala je četiri sata. Tokom sukoba opozicije sa policijom život
je izgubilo pet osoba. Neposredno uoči upada u Parlament, lideri
opozicije su usijali atmosferu na mitingu u centru glavnog grada.
Protivnici vlasti tvrde da su izbori pokradeni pozivajući pristalice da se po
cenu života bore protiv priznavanja izbornih rezultata. Državni udar je za
dlaku izbegnut a očekuje se i obraćamje predsednika.“ Autor: Goran
Simić.

Beograd, 2. decembar 2022.

Goranova podstanarska soba. Na TV ekranu utakmica Srbija – Švajcarska. Gazdarica tiho kuca i polako ulazi.

– Gorane sine izvini, samo da te podsetim da ako izađeš ranije odbiću ti
od kirije. Ovima je jako hitno da se usele što pre.

– Znam ali ja vam već dugujem kiriju za dva meseca.

– Platićeš kada budeš imao, ne brinem ja. Pošten si ti momak. Samo da
znaš, ne bi tebe tetka Zaga iz stana terala da ovi ne plaćaju kao poludeli.
Sad mi je prilika da uštedim za crne dane.

Po završetku utakmice zazvonio je telefon. Na ekranu je pisalo
„Glodur“.

– Gorane, naš dopisnik iz Ukrajine se razboleo. Da li je stvarno ili folira ne
znam. Pošto trenutno nemaš stan, da li si zainteresovan da ga zameniš?,
pitao je neodlučno urednik.

– Može od Nove godine, odgovorio je bez razmišljanja, rezerviši mi
smeštaj u nekom od skloništa.

Beograd, 31. decembar 2022.

U prostorijama lista “Nada” vladala je praznična atmosfera. Urednik
je naručio roštilj iz obližnjeg restorana dok su se novinari pobrinuli za
alkohol. Pravni zastupnik kompanije “Nada”, Ilija Pravdić sedeo je u uglu
redakcije i pušio jednu cigaretu za drugom. U neko doba, stigla je i treća
kafa.

– Izvini Gorane, još uvek ne mogu da verujem da nam je žalba odbijena.
Nisu te tužili za tekst o ubistvu Olivera Ivanovića, ni za ono kada si
ismejao predsednika kako pijan telefonira, ni kada si snimio muškog
stripera koji u pola noći izlazi iz zgrade u ulici Andrićev venac 1. Čak ni
onda kada si pišući o neredima u Vašingtonu naterao mnoge na pomisao
da je pala Skupština Srbije. Ništa od toga im nije bilo važno ali „čast“
bubašintera i mišolovca jeste. Gde ćeš naći toliki novac prijatelju?, pitao
je advokat zabrinuto.

– Pojma nemam. Sada mi je najhitnije da pronađem stan a poslednjih
meseci to je jednostavno nemoguća misija.

Proslava se bližila kraju. Kolege su se u veselom raspoloženju prešle
u kafanu preko puta redakcije. Goran se zahvalio na pozivu.

– Moram kod bivše gazdarice da vratim ključ.

Tmuran, kišni dan nije puno mario za novogodišnju atmosferu kao ni
za sanke Deda Mraza koje su teško jezdile blatnjavim putevima Srbije.
Goran je žurno grabio razlokanim beogradskim ulicama trudeći se da
zaobiđe džombe, rupe i bare. Vešto je eskivirao i petarde koje su
sugrađani isprobavali pre velike, novogodišnje fešte u centru grada.
Konačno je stigao na odredište. Dorćol, početak Simine, u ulazu zgrade u
kojoj je godinama živeo, zatekao je ljubavni par koji čekajući da kiša
prestane, nije gubio vreme. Stan broj 5. Zazvonio je. Vrata mu je otvorila
sedmogodišnja devojčica i prošaputala na ruskom:

– Ja se zovem Galina. Imam osam godina. Moj tata Igor je tu u dnevnoj
sobi. Pije vodku i spava.

Kijev, Ukrajina 7. januar 2023, hotel Sofija

Sirene su se od jutros, oglasile već treći put. Hotel je u mraku.
Struja samo na mahove iznenadi strane novinare koji su jedini gosti
hotela „Sofija“. Dok je elektrike i atmosfera malo živne. Pune se telefoni i
kompjuteri, kuva se kafa, zagrevaju konzerve. Novajlija, Goran Simić
dopisnik dnevnog lista „Nada“, u Kijev je stigao pre dva dana a u Srbiju
poslao već tri izveštaja. Pamti on i bombardovanje svoje zemlje ali ovako
nešto još nije doživeo. Upoznao je kolege iz drugih svetskih redakcija.

– Gore je bilo samo u Sarajevu , komentariše Paolo iz „Koriere de la Sera“,

– Zaboravljaš Ruandu, podseća ga Šon iz „Belfast Telegrafa“, iskusni
reporter guste kose i još duže, sede brade.

– Dobro je Deda Mraze, dobacuje Goran, ima li ovde šta da se popije?
Hteo bih da se malo zagrejem pre nego što pođem u obilazak terena.
Recepcionar Boris je iz tajnog šteka doneo flašu vodke iz koje su svi
zajedno cugali.

– Za mir!, nazdravili su.

Srpski novinar je izvadio novčanicu od hiljadu hurivija, tutnuo je
Borisu u džep i izašao napolje. Na ulici ga je presekao hladan vazduh koji
je mirisao na neizvesnost i strah. Iz daljine se mogao čuti plačni ženski
glas kako doziva: Dimitrij, Dimitrij…
Uzalud je u mrklom mraku tražio ženu, Dimitrija, plačni glas…
Iznenada, jaka svetlost je obasjala Trg nezavisnosti a odmah potom
je odjeknula eksplozija!
Goran Simić novinar, branilac i vernik „Nade“ nije se pomerio s
mesta. Kao pravi profesionalac do kraja je ostao na radnom zadatku.
Jednom izveštač, zauvek reporter. Pred očima srpskog novinara ređale su
se neke lepe slike. Video je porodilište, roditeljsku kuću, gradski park,
Šumarice… Nalazio se na nekom mnogo lepšem i mirnijem mestu.
Razdragana majka, nasmejani otac, mnogi prijatelji… Svi oni, još uvek
živi i zdravi veselo su ga pozdravljali. Ratova više nema! Urednik mu
poručuje da će od sada pisati samo o jelu, piću i usluzi u najboljim
restoranima. Republički javni tužilac se probudio iz višegodišnjeg sna.
Mediji javljaju da kuća pravde više ne sudi ni po dedi ni po ujacima već
po pravdi suda istinitoga. Beogradske gazdarice ponovo traže domaće
kirajdžije. U ratu poraženi, ruski stanari, vraćaju se svojim kućama,
daleko u hladnoj domovini.

Osmina finala Svetskog prvenstva u Kataru. U toku je treća serija penala, Španci gube 2:0. Ašrif Akimi daje gol i odvodi Maroko u četvrtfinale. Ovaj dvadesetčetvorogodišnji stanovnik Pariza ima dva držvljanstva, zemlje koju je izbacio sa mundijala i Maroka za čiju reprezentaciju je nastupio 60 puta. Potiče iz siromašne porodice. Otac je radio kao prodavac na madriskim ulicama i buvljacima a majka je bila čistačica. Ponikao u Realovoj pionirskoj školi fudbala, sve što o ovom sportu zna naučio je u Španiji ali je odlučio da brani boje Maroka i niko ga zbog toga nije kritikovao. Igrao je požrtvovano i proslavljao dostojanstveno. Pažnju Španaca nije usmeravao prema intimnim delovima svoga tela a nismo videli ni da ga je španski golman hvatao za gušu. Retki su oni koji fudbal igraju iz ljubavi jer ovaj sport je odavno postao više od igre.

Odluka da se 22. Svetsko prvenstvo održi u Kataru doneta je još 2010. godine. Gora se u to vreme nije mnogo tresla a miševi su sve do nedavno ćutali. Pred sam početak velikog takmičenja, oglasili su se dušebrižnici, borci za ljudska prava i revoucionari političke korektnosti. Najednom su shvatili da je Katar konzervativna arapska zemlja u kojoj vlada sistem vrednosti zasnovan na muslimanskoj religiji. Postalo im je jasno i da je za organizaciju takmičenja potrošeno 220 milijardi dolara, da su tokom izgradnje infrastrukture zapošljavani slabo plaćeni migranti. Dosetili su se da je u Kataru kao i u većini zemalja arapskog sveta ilegalno biti homoseksualac kao i da je opšte stanje ljudskih prava na prilično niskom nivou. Ali tako je bilo i minulih dvanaest godina a slično će nažalost biti i u budućnosti. Od letargične nezainteresovanosti, mediji su  preko noći počeli kampanju protiv Mundijala 2022 a najglasniji su pozivali čak i na bojkot. Očigledno da je ponestalo tema pa pošto su vakcine izašle iz mode a rat u Ukrajini je previše krvav za ove petpraznične dane, Katar je postao tema na kojoj se polaže ispit iz političke korektnosti a koji će, kao i uvek, položiti samo najradikalniji.  

Prvenstvo sveta u fudbalu kao spektakl globalnih razmera od svojih početaka obilovalo je političkim i drugim kontroverzama. Prvi šampionat održan u Montevideu 1930. godine prošao je relativno mirno i bez većih skandala da bi samo četiri godine kasnije počelo da se kuva.

DUČE, FIRER I FUDBALSKA PREKOMANDA

U vreme najveće ekonomske krize, u leto 1934. Italija je bila domaćin drugog Svetkog prvenstva. Zbog nedovoljne zastupljenosti južnoameričkih zemalja Urugvaj, Čile i Peru su bojkotovali takmičenje a isto su učinile Engleska, Škotska i Severna Irska jer nisu želeli da igraju u nacističkoj zemlji. Na čelu Italije nalazio se veliki ljubitelj fudbala Benito Musolini koji je znao da će  sportski događaj tih razmera uvećati njegovu popularnost i poslužiti za promociju fašističkih ideja. Duče je lansirao teoriju po kojoj je fudbal zapravo nastao u Italiji i to još u 16. veku a da su ga Englezi samo modifikovali i proglasili svojim izumom. Aćile Starđi je bio blizak saradnik italijanskog vođe, zadužen za propagandu. U vreme kada nije bilo televizije, Starđi je uspeo da fašističku ikonografiju prezentuje u filmskim žurnalima, novinama, na posterima, zastavama i poštanskim markama. 

Takmičenje se održavalo u osam gradova a organizatori su se po nalogu Musolinija trudili da posećenost uvećaju po svaku cenu. Najpre je vlada delila besplatne ulaznice a potom su članovi nacističke partije organizovano odvođeni na utakmice. Da li su tom prilikom dobijali i sendviče nije poznato. Po završetku finalne utakmice u kojoj je Italija postala prvak sveta, na stadionu je mimo protokola intonirana italijanska himna „Điovineca“ uz koju su gledaoci i igrači fašističkim podizanjem ruke pozdravili Musolinija.

Samo nekoliko dana po završetku Mundijala u Venecijii su se sreli Duče i Firer kada su i zvanično otpočele zajedničke pripreme za početak Drugog svetskog rata.

Po završetku Olimpiskih igara u Berlinu, nemačke aneksije Austrije i Španskog građanskog rata, bauk fašizma se širio Evropom. Tokom globalnih političkih previranja u Francuskoj je 1938. godine održano treće Prvenstvo sveta u fudbalu. Reprezentacija Austrije imala jedan od najboljih timova pa je Hitler, posle aneksije ove zemlje, odlučio da ih jednostavno pripoji nemačkoj nacionalnoj selekciji. Kao posledica, broj učesnika Mundijala smanjio se sa 16 na 15 ali se članovi FIFA, među kojima je bio veliki broj simpatizera fašizma, nisu oko toga previše uzrujali. Reprezentacija Nemačke sa nacističkim simbolima na dresovima, predvođena selektorom Sepom Herbergerom poražena je na samom početku od Švajcerske rezultatom 4:2. Prema tvrdnjama engleskih medija, nemački fudbaleri su uz podršku svog selektora i pridošlica iz Austrije u znak protesta namerno izgubili ovu utakmicu i tako grdno razočarali firera u domovini.

„NEVIDLJIVI“ MUNDIJAL

Prve kontroverze vezane za Prvenstvo u Švedskoj 1958. Počele su još  u toku kvalifikacija. Godine 1948. Izrael je zvanično priznat kao samostalna država. Zemlje muslimanskog sveta od prvog dana su bojkotovale Izrael na svim sportskim fromntovima pa je na red ubrzo došao i fudbal. Najpre je Turska odbila da igra sa Izraelcima a onda su isto učinili Sudan i Egipat. Izrael je bez borbe preskočio čak tri faze kvalifikacija pa je FIFA je uložila napor da smisli način kako se Izrael ne bi plasirao na Mundijal bez ijedne odigrane utakmice. Tako su iz nekog samo njima znanog „šešira“ izvukli Vels čiji fudbaleri nisu puno marili za politiku. Dva puta su pobedili Izrael i bez problema se kvalifikovali za završni turnir.

Kada je sedamnaestogodišnji Pele podigao pehar Žila Rimea i postao najmlađi osvajač svetskog prvenstva teško da je iko mogao i da zamisli da prvenstva u Švedskoj zapravo nije ni bilo. O čemu se radi? Autori  dokumentarnog filma „Konspiracija 58“ tvrde da te godine Mundijal uopšte i nije održan. Istoričar Žak de Varen prikupio je mnoštvo dokumenata, fotografija i svedočenja na osnovu kojih je formirao teoriju u koju su mnogi poverovali. U knjizi „Fudbalska zavera“, De Varen tvrdi da sve što je na TV ekranima viđeno u stvari je vešto izvedena medijska simulacija snimljena u holivudskim studijima a u režiji CIA. Bilo je to vreme hladnog rata i Amerikanci su želeli da provere koliko daleko može ići medijska manipulacija. Cilj eksperimenta bio je da se utvrdi da li je moguće ubediti svetsku javnost da prate stvarni događaj u Švedskoj dok im se pred očima odmotava film snimljen u Kaliforniji. De Varen takođe tvrdi da je ovo bila i proba za lažno spuštanje na Mesec koje se, po njegovim rečima, takođe nije dogodio desetak godina kasnije. Ključni dokazi za ovu neobičnu teoriju pronađeni su na video snimku finalne utakmice između Švedske i Brazila. U trenutku kada domaćin postiže gol kamera šara po tribinama i pokazuje naselje sačinjeno od visokih zgrada koje u Stokholmu ni tada a ni kasnije na tom mestu nisu postojale. Snimak istovetnih solitera pronađen je u Holivudu u neposrednoj blizini filmskih studija. Kao drugi dokaz švedski istoričar navodi senke igrača na terenu koje ne odgovaraju položaju sunčevih zraka u Severnoj Evropi toga dana i časa već položaju Sunca u SAD. I najzad, kopačke koje nose igrači uopšte nisu postojale u to vreme,  proizvedene su u SAD a na tržištu su se pojavile tek naredne godine. Teorija je brzo pobijena izjavama brojnih učesnika i posmatrača velikog fudbalskog takmičenja ali su mnogi u nju poverovali. Na kraju, i sam režiser je priznao da je reč o „dobronamernoj prevari“ i da mu je namera bila da ismeje zagovornike svih teorija zavere a posebno pristalice pokreta „Konspiracija 58“.  

PLAČI OD STIDA ARGENTINO

Politička ubistva, otmice, korupcija, diktatura i najveći sportski događaj na tlu Južne Amerike – Mundijal u Argentini 1978. Predsednik zemlje domaćina bio je Huan Peron, poznat po nesebičnom gostoprimstvu koje je pružao odbeglim nacistima. Tokom desetogodišnje vladavine Peron je vodio neturalnu politiku prema velikim silama. U vreme hladnog rata Argentina je sedela na dve stolice pri čemu je ona ruska, Peronovoj stražnjici bila udobnija pa je zbog toga godinama bio na meti američke administracije. Na kraju  trećeg mandata, mesto predsednika Peron je prepustio svojoj trećoj ženi Izabeli Peron koja je nastavila prorusku politiku svog muža. Amerika je odlučila da preduzme konkretne korake u cilju svrgavanja argentinske vlasti pa su angažovali Henrija Kisindžera da stvari dovede u red. Američki diplomata je posao završio na sebi svojstven način i 1976. godine, državnim udarom, na čelo Argentine postavio generala Horhea Rafaela Videlu. Vojna hunta se od početka surovo obračunala sa neistomišljenicima. Prema zvaničnim podacima UN tokom Videline hunte stradalo je više od tri hiljade buntovnih levičara dok je na desetine hiljada bilo zatočeno u koncetracionim logorima širom zemlje. 

Približavao se početak Svetskog prvenstva u fudbalu 1978. Odluku da Argentina bude domaćin ovog takmičenja doneta je dvanaest godina ranije kada niko nije mogao da pretpostavi da će u zemlji zavladati ratno stanje. Događaji se nisu mogli predvideti ali se takmičenje moglo otkazati. General Videla je prepoznao priliku da organizacijom velikog spektakla pokaže snagu svoje vlasti a FIFA ga je uz „finansijske argumente ispod stola“ u tome podržala. Prvenstvo je počelo svečanim otvaranjem na stadionu „River Plejt“ koji je od koncentracionog logora bio udaljen samo dva kilometra. Format takmičenja 1978. godine bio je drugačiji od danšnjeg jer se nije igralo na ispadanje već su u finalu nastupali pobednici grupa. Prvi finalista postala je Holandija i tu je bilo sve čisto. U poslednjem kolu druge grupe Brazil je pobedio Poljsku 3:1 pa je domaćinu u utakmici protiv Perua bila potrebna pobeda od 4 gola razlike da bi se plasirali u finale. Tu počinje jedna od najkontroverznijih utakmica u istoriji fudbala a u priču se vraća i neizbežni Henri Kisindžer koji je tokom čitavog prvenstva bio počasni gost argentinskog predsednika. Pre odlučujućeg meča, Videla i Kisindžer telefonom razgovaraju sa predsednikom Perua a potom zajedno odlaze u svlačionicu Peruanaca da im požele sreću uz želju da sve protekne u miru i prijateljstvu. Istog dana na račun vlade Perua iz Amerike je stigla značajna ekonomska pomoć a Argentina ih je stavila na listu povlašćenih uvoznika mesa i vina. Meč Argentine i Perua završen je pobedom domaćina od 6:0 posle čega su u finalu pobedili Holandiju i postali svetski prvaci. Najzaslužniji za ovaj uspeh nažalost nisu bili ni Kempes, ni Ardiljes ni Pasarela već visoka politika, korupcija i zakulisne radnje.

MAJKE IZ MAROKA

Na konferenciji FIFA u decembru 2010. godine birani su domaćini Mundijala 2018. i 2022. godine. U igri su bili SAD, Rusija, Australija, Japan, Engleska, Južna Koreja i Katar. Kao najozbiljniji kandidati viđeni su Engleska i Amerika koji su u propagandnu uključili princa Vilijama i Bila Klintona. Na opšte iznanađenje pobedili su Vladimir Putin – Rusija 2018. i Dejvid Bekam promoter SP u Kataru 2022. Javna je tajna da su čelnici FIFA uzeli milione kako bi Prvenstva dodelili baš ovim zemljama. Bil Klinton im to nikada nije zaboravio pa je nekoliko meseci kasnije iskrostio svoje veze u Stejt departmentu i preko FBI pokrenuo istragu o korupciji u Svetskoj fudbalskoj organizaciji. Tom prilikom protiv mnogih funkcionera su vođeni procesi, neki su i osuđeni ali kako to obično biva, glavni igrači na čelu sa Sepom Blaterom su ostali nekažnjeni.

Svetsko prvenstvo se na španskom kaže Mundijal a na engleskom World Cup – skraćeno WC. Možda baš tu leži odgovor na pitanje zašto je, kako to fraza kaže, fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. Iako dobro znamo da je FIFA korumpirana organizacija u kojoj su rasizam i homofobija uvek tolerisani, kada nas „pritera“ ljubav prema fudbalu, nanovo mu se (WC-u) svake četiri godine, bez razmišljanja prepuštamo.

Posle svih političkih skandala i kontroverzi Prvenstvo u Kataru pamtićemo po uzbudljivim utakmicama, po tome da je Amerika prvi put u istoriji mirno ušla i izašla iz jedne bliskoistočne zemlje i po fudbalerima Maroka. Oni  su posle plasmana u polufinale na teren izveli svoje majke koje smatraju najzaslužnijim za svoj uspeh. Svako poređenje sa njihovim srpskim kolegama bilo bi neukusno.

Filmski Gladijator i junak među mudracima, saznao je da se na njega priprema atentat. Služba bezbednosti je sve proverila, opasnost potvrdila i potencijalnoj žrtvi prepustila odluku na koji način će se od smrtnih pretnji braniti. Hrabar i skroman kakav je oduvek bio, odlučio je da se od svega ne pravi veliki cirkus. Odbio je pancir, okončao započetu partiju šaha i nastavio svoj dvadesetočasovni radni dan. Bilo je to u januaru 2001. godine kada je FBI dobio informaciju da se tokom svečanosti dodele Zlatnog globusa priprema atentat na australijskog glumca Rasela Kroua. 

Pod pojmom atentat (latinski: attentare – pokušati, napasti) podrazumeva se fizički napad, ubistvo ili pokušaj ubistva određene osobe koja ima važnu političku ili vojnu ulogu. Najčešće je reč o profesionalnim ubicama, fanaticima ili duševnim bolesnicima. Kroz istoriju, atentati su na razne načine određivali tokove savremenog čovečanstva. Optimisti su skloni verovanju da je Hitler uklonjen na vreme gde bi nam danas kraj bio. A opet, imajući u vidu nakaradni sistem vrednosti koji na ovoj jadnoj planeti vlada, za sve muke i nevolje najmanje nam je Hitler kriv. 

Uspešno izvedeni atentati odavno su ušli u udžbenike, o njima se snimaju filmovi, vode polemike a neretko i ratovi. Iako je većina diktatora dočekala da se na onaj svet presele „mirnim putem“ ne može se reći da je falilo pokušaja. Veliki broj anonimnih atentatora mogao je  sprečiti pokolje, ljudske tragedije i na velika vrata ušetati u svetsku istoriju. Krenimo redom.

Krajem januara 1757. izvesni Robert Fransoa Demijen pokušao je da ubije Luja XV. Saznao je kojim će putem njegovo veličanstvo proći, nadmudrio kraljevsku pratnju i došao do Luja XV. Ubo ga je nožem u stomak ali završni udarac nije dobro isplanirao. Kralj Francuske je bio zimogrožljiv a pošto je bio hladan dan obukao je više slojeva kraljevskih odora. Napadač nije prilagodio oružje pa je maleni perorez jedva probio kraljevo novo ruho. Luj XV je preživeo a Demijen je osuđen i pogubljen.

Četiri decenije kasnije, na Badnje veče 1800. godine Napoleon se uputio prema zgradi Opere gde se održavala praznična svečanost. Atentatori su postavili bure baruta sakriveno pored same Opere. Dok su čekali da se vladar pojavi, Napoleon se zaustavio i spontano obratio oduševljenoj masi. Tokom govora odjeknula je eksplozija, stradalo je više osoba ali ne i ona kojoj je bomba bila namenjena. Ovaj neuspeli atentat na Napoleona u istoriji je poznat kao „Operacija Paklena mašina“.

U našim krajevima, sredinom 19. veka atentatori su se posebno okomili na Milana Obrenovića. Prvi atentat odigrao se u Beogradu juna 1871. godine u blizini stare Terazijske česme. Bomba je eksplodirala  nekoliko trenutaka pošto je prošla kočija kojom se kralj Milan odvezao u pozorište. Izvršioci nisu otkriveni a samo tri meseca kasnije, u Smederevu, Obrenović se umalo nije udavio u poljskom klozetu koji se raspao pod njegovom težinom. Spasao se zahvaljujući tome što je sa sobom poneo pištolj pa je pucnjem pozvao pomoć. Pretpostavlja se da je kralj Milan u klozet pošao naoružan pošto je par meseci ranije preživeo atentat. 

Na putu do titule najvećeg negativca u istoriji, Adolf Hitler je morao da prođe kroz mnoge opasne situacije. Prvi atentat na firera  pokušao je Georg Esler 8. novembra 1939. godine. Svake godine nacisti su obeležavali godišnjicu velikog protesta koji je 1923. organizovan u pivnici Birgerbrojkeler u Minhenu. Hitlerov govor tradicionalno je počinjao oko pola devet. Te 1939. godine, Adolf je u pivnicu stigao ranije a prisutnima se obratio pre osam kako bi na vreme uhvatio voz za Berlin. Deset minuta nakon njegovog odlaska, u pivnici je odjeknula eksplozija. Bomba je ubila sedmoro i ranila više desetina prisutnih nacista ali ne i nihovog vođu. Upućeni tvrde da je u periodu od 1939. do 1945. godine bilo najmanje 17 neuspešnih pokušaja da se Hitler likvidira. Na kraju se ubio sam u berlinskom bunkeru maja 1945. godine.

Hitler je bio desetak godina mlađi od ljutog konkurenta u borbi za ulogu najvećeg zlikovca svih vremena – Josifa Viserionoviča. Tema atentata na Staljina obavijena je velom misterije. Neke od atentata izmislila je sovjetska tajna služba a drugi se još uvek vode kao državna tajna. Smatra se da su na Staljina  izvršena četiri atentata. U novembru 1931. godine Generalni sekretar komunističke partije SSSR-a šetao je jednom od moskovskih ulica kada je nepoznati prolaznik potegao pištolj. Od sigurne smrti spasao ga je pripadnik NKVD-a koji se tu slučajno našao. Atentator je bio Leonid Ograev, bivši belogardejski oficir, član emigrantske organizacije „Ruski vojni savez“ i agent britanske obavještajne službe. 

Kada je nemačka obaveštajna služba saznala da će se u oktobru 1943. godine u Teheranu sastati Staljin, Čerčil i Ruzvelt počele su pripreme za operaciju „Dugi skok“. Cilj je bio kidnapovanje i likvidacija lidera zemalja antifašističke koalicije. Bilo je planirano da grupa diverzanata na čelu sa Otom Skorzenijem neutrališe vođe Engleske, SSSR-a i SAD. Sovjetska tajna služba je saznala da se priprema atentat pa su u gradu Komo, 70 km od Teherana zarobili nemačku grupu posle čega je i čitava operacija obustavljena.

Za razliku od danšnjih predsednika koji javnost plaše nepostojećim atentatima, nekada je u trendu bio obrnut proces. Name, 22. januara 1969. godine tokom proslave na Crvenom trgu, vojnik Armije SSSR-a ispalio je više hitaca na predseničku povorku u kojoj je bio Leonid Brežnjev. Iako se odigrao pred očima hiljada šokiranih gledalaca ruski zvaničnici su uspeli da ovaj događaj od javnosti sakriju narednih trideset godina. Atentator, Viktor Ilijin proglašen je neuračunljivim pa je ostatak života proveo u mentalnoj instituciji.

U razgovoru sa američkim rediteljem Oliverom Stounom, Vladimir Putin je potvrdio da je izbegao pet atentata dok ruska služba bezbednosti tvrdi da su operativci čak 12 puta sprečili pokušaj ubistva ruskog predsednika. U avgustu 2000. godine, tokom samita u Jalti, uhapšena je grupa terorista iz Čecčnije i sa Bliskog istoka zbog sumnje da su pripremali napad na kolonu u kojoj je bilo i Putinovo vozilo. 

Skotland Jard je sprečio dvojicu Rusa da ubiju Putina u znak odmazde za smrt kritičara Kremlja Aleksandra Litvinjenka. 

Prema izveštajima nekolicine ukrajinskih obaveštajaca, u februaru ove godine, samo nekoliko dana posle početka ruske invazije na Ukrajinu, kavkaski specijalci pripremali su ubistvo Vladimira Putina. Plan je na vreme otkriven a atentat sprečen.

Nekadašnji predsednik Kube Fidel Kastro živeo je 91 godinu i verovatno je svetski rekorder u preživljenim atentatima. Ako je verovati hroničarima, on je čak 638 puta uspeo da utekne svojim ubicama. Pošto je bio strastveni ronilac CIA je postavila eksploziv sakriven u školjkama na dnu Okeana dok bi posebnim hemikalijama natopili Kastrovo romilačko odelo da bi izazvali neku od fatalnih kožnih bolesti. Najbizarniji pokušaj bio je ubrizgavanje otrova u jednu od Fidelovih cigara od kojih se nije odvajao. Ni pokušaj da se bakteriološki otrov stavi u čaj, kafu ili mleko nije uspeo jer im nije pošlo za rukom da naprave efikasan otrov koji se razlaže u tečnosti. Upućeni tvrde da je u CIA postojala specialna radna jedinica čiji su članovi radili isključivo na likvidaciji kubanskog predsednika a kada je Kastro umro prirodnom smrću stotinak službenika je ostalo bez posla.

Decenijama su nas učili da je najvećeg sina naših naroda i narodnosti ceo svet voleo. Sredinom osamdesetih stidljivo su počeli da se bude protivnici Josipa Broza a već početkom devedesetih postao je običaj da se u radnoj biografiji uz ostala zanimanja doda i – atentator na Tita. Istoričari tvrde da je najviše napada na Titov život pokušano u periodu rezolucije Informbiroa a naredbodavci su bili „prijatelji“ iz Sovjetskog saveza. Tako su 1950. godine, Bezbednosne službe JNA dobile informaciju da se sprema atentat na Josipa Broza. Od tog trenutka Tito je stalno nosio pancir. Prema saznanjima UDBE, za izvršioca napada Rusi su izabrali  jednog od najbližih Titovih pratilaca, potpukovnika Branka Rudića koji je bio pristalica Informbiroa. U Titovoj rezidenciji u Dubrovniku, Rudić je iz neposredne blizine ispalio tri hica ali je neprobojni prsluk zaštitio predsednika SFRJ a atentator je likvidiran na licu mesta. 

Jedan od pokušaja desio se 1965. godine, tokom Brozove posete Meksiko Sitiju. Trojica pripadnika četničke emigracije u SAD prerušeni u turiste sa fotoaparatima i katoličkog sveštenika, nosili su bombe kojima su planirali Brozovo ubistvo. Pokušaj je propao jer je Titu bilo nemoguće prići pošto su ga meksička vojska i policija odlično čuvali. Izračunato je da su protiv Tita organizovane 73 zavere koje su neuspešno izvedene, mada svako od nas u familiji je ima babu ili dedu koji su tvrdili da taj što šuška kad govori, i nije pravi Tito.

Pokušaji atentata na Slobodana Miloševića smatrani su državnom tajnom pa je teško odrediti njihov tačan broj. Saobraćajna nesreća na autoputu Zagreb – Beograd, koja se dogodila 3. januara 1988. smatra se prvim pokušajem atentata na  Miloševića. Na automobilu tadašnjeg  predsednika CK Srbije, pukle obe zadnje gume pa je automobil završio u jarku pored puta. Milošević je zadobio lakše povrede ali je već sutradan  otišao na posao. SUP Beograda je zvanično utvrdio da su gume bile “dotrajale i da je nestručno urađena pneumatika”!? 

Drugi atentat planiran je na Vidovdan 1989. godine tokom  proslave 600 godina Kosovske bitke. Služba DB Srbije primila je intel od ruskog KGB-a da kosovski Albanci pripremaju ubistvo Slobodana Miloševića. Planirano je da se srpski lider likvidira na putu prema Gazimestanu. Istog dana, obaveštajci su pronašli snajpersku pušku u jednom skrovištu kod Podujeva. Zanimljivo je da je JNA odbila da ustupi Miloševiću vojni aerodrom u Prištini i postavi svoje snajperiste kao obezbeđenje jer, navodno, nije dobila odobrenje iz Beograda. 

Tokom devedesetih, Milošević je, za razliku od svojih građana, često putovao po svetu. Mirovni pregovori vodili su se punom parom. Još jedan nerazjašnjen događaj zabeležen je 18 januara 1994. Spuštajući se na pistu ženevskog aerodroma, na levom točku aviona Savezne vlade, pukle su obadve gume. Pilot je uspeo da smiri avion, a putnici, uključujući i Miloševića, ostali su nepovređeni. U isto vreme, britanski MI6 detaljno je pripremao atentat na predsednika SR Jugoslavije koji je trebalo da se izvrši u Ženevi. Prema rečima agenta MI6, Ričarda Tomlinsona, planirano je da se laserskim zrakom onesposobi general švajcarske policije koji je vozio Miloševića. Vozač bi izazvao saobraćajnu nesreću sa smrtnim ishodom a automobil i žrtva završili bi u Ženevskom jezeru. Sve ovo „Sloba“ je stoički izdržao da bi život skončao pod pomalo čudnim okolnostima u Hagu. Potom je mimo svih zakona i običaja sahranjen u dvorištu porodične kuće u Požarevcu. 

Loši momci svetske istorije imali su mnogo više sreće od državnika koji su svojom hrabrošću i humanošću zadužili čovečanstvo. Metak nije hteo Hitlera i Staljina ali je nažalost stigao Indiru Gandi, Martina Lutera Kinga, Kenedija, Đinđića… Pored uspelih i neispelih atentata postoje i oni treći koji sve više ulaze u modu. Poznata je meta, dan i mesto ali  nikako da se pojavi atentator.

„Vic je svetlucava pena na površini a humor je biser iz dubine.“

Sirius

U filmu „Ovo malo duše“, nežnoj priči o surovoj svakodnevici, dedo Jusuf objašnjava otkuda sav ovaj belaj, muka i nevolja koji nam vekovima mira ne daju: „Čuo sam da u tim starim knjgama piše da je Bog bio namislio dat čovjeku da živi hiljadu godina. To je bilo kad je Bog prvog čoveka stvorio – Adema. Sve mu pružio i pojest, i popit, i ženu mu stvorio. Samo u nekake jabuke da ne diraju. Biva to su božije jabuke… To da ne dira a drugo je sve njegovo. Ali ta ženetina navrati Adema da trgaju jabuke. Bog to vidio, naljutio se i kapak! Nesta rahatluka, nesta svega. Od tada se čovjek pati, živi i mre ko i svako drugo hajvanče.“

Od „Adema“ do današnjih dana svašta nam se izdešavalo ali su se duhoviti „hajvani“ uvek trudili da nam stvarnost humorom ulepšaju. Kao lik koji je opleneio savremenu umetnost, dedo Jusuf je za potrebe naše priče nastavio put kroz istoriju humora. Tako je na primer saznao da sama reč humor potiče od Galena, koji je preuzeo Hipokratovo tumačenje o tzv. „životnim sokovima“ koji određuju telesnu građu i fiziološke osobine svakog organizma a samim tim i psihičke osobine i raspoloženje pojedinaca. Najstarija tumačenja prirode smešnog potiču još od Grka koji su smatrali da se ljudi najviše smeju tuđoj slabosti i bespomoćnosti. Te tzv. teorije superiornosti održale su se sve do danas. Prve zapisane šale  potiču iz stare Mesopotamije ali obiluju neukusnim zapletima vezanim za fiziološke potrebe što je našeg junaka više rasplakalo nego nasmejalo. Čika Jusufu se se međutim dopali vicevi iz doba Tutankamona. Saznao je da se u starom Egiptu lekar zvao KAIROpraktor i da su za život zarađivali – piramidalnim prevarama. 

Put kroz vreme vodi nas u ahtičku Grčku. Jednom prilikom, otišao  Aristotel kod berberina, ovaj ga je pozdravio i uzbuđeno pitao: „Kako da vas podšišam slavni Aristotele?“, „U tišini!, odgovori filozof lakonski. Marketing je svoje korene pustio u staroj Atini jer kada je Herodot odlučio da proda kuću, sa sobom je uvek nosio ciglu da pokaže od čega je njegova kuća sagrađena. 

„Bio tamo neki grčki filozof, priseća se dedo Jusuf s prstom na čelu, vazda gologuz ‘odo. Sokrat su ga zvali! 

Sretne on  jednog čo’eka koji ga pita: 

– Znaš li što sam o tvom jaranu čuo?

– Stani malo, odgovori Sokrat, pre nego što počneš priču o mom jaranu, mogao bi razmisliti zadovoljava li to neke uslove. Prvi uslov je istina. Jesi li siguran da je to što mi želiš reći istina?

– Ne, odgovori poznanik, malopre sam čuo od nekih ljudi.

– Dobro, veli Sokrat, znači nisi siguran je li to istina. Da vidimo sada je li je to što želiš reći o mom prijatlju, nešto dobro?“

– Ne, naprotiv!

– Dakle, nastavi Sokrat, želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi siguran da li je to istina. Još samo jedno pitanje. Hoće li to što mi želiš reći o mom prijatelju, biti meni korisno?

– Ne, ni najmanje.

– Ako mi želiš reći nešto što nije istina, nije dobro i nije korisno, zašto bi mi to uopše rekao?, poentirao je Sokrat.

„E jes taj Sokrat hajvan bio“, pomisli Jusuf, „kažu pametan čo’ek baš, al’ džaba jer nikad nije saznao da mu je taj jaran ženu jebav’o.

Srednjevekovne, britanske šale odlikovale su se nestašnim dvosmislenim humorom.  Na retoričko pitanje “Šta se klati u visini čovekovog bedra i teži da uđe u rupu u koju je i ranije ulazilo?” odgovor glasi – ključ. Popularan je bio i sledeći vic sa kraljevskog dvora: Šetaju princeza i vitez parkom. Kada su stigli do jezera, princeza, skine prsten i baci ga u vodu tačno na pola puta do ostrva sa krokodilima. Okrene se prema vitezu i kaže: „Izvadi ga!“ Vitez je istog trenutka posluša. A princeza sva ozarena i srećna reče: „Ti si vitez mog života, ostali kreteni su skakali za prstenom!“

Srpski narod se uvek ponosio svojim ratovima pa je uz minimalnu dozu samokritike rado zbijao šale na račun brojnih neprijatelja. Humorom se najlakše maskiraju i besmisao rata, i ljudske žrtve a boga mi i porazi. Ratni vicevi neizbežno sadrže dozu crnog humora dok zlobnici tvrde da neodoljivo podsećaju na brak jer se u njega lako stupa, brzo se spoznaje istina i teško se iz njega izlazi. Od ratnih viceva najpre izdvajamo onaj iz devedesetih, o zemunskom šaneru koji je nekim čudom mobilisan: 

Ponestalo vojnicima municije, pa ostavili Stevu Zemunca da drži liniju. Kapetan mu kaže:

– Čuvaj liniju dok se ne mi ne vratimo. Evo ti šlem i tri bombe to je sve što nam je ostalo.

– Ne brini brate kapetane sve je pod kontrolom.

Vraćaju se vojnici i vide Zemunca s brdom oružja i municije. Pogledaju na drugu stranu, a tamo gomila neprijateljskih vojnika. Okružili Stevu koji vrti šlemove po podu i viče:

– Aj’ pogodi ‘de je bomba!

Stazama NOB-a i revolucje naišli smo i ovaj vic: 

Ide Partizan kroz selo i sretne nagluvu baku pa je pozdravi:

– Smrt fašizmu! 

Baka mu odgovora:

– I tebi sinko!

Slavna epopeja srpskih boraca u Velikom ratu imala je retke komične trenutke: 

Na Kajmakčalanu, srpski vojnici gladni iscrpljeni ali hrabri i odlučni da u borbi istraju. Pojavi se kaplar pa se iz sveg glasa poviče:

– Slušaj ‘vamo vojsko. Imam jednu lepu i jednu manje lepu vest.

– Prvo lepu povikaše svi.

–  Danas menjate gaće!

– Uraaa! A druga?, vojnici će neodlučno.

– Ali između sebe.

U školi su često citirali nekog Nemca sa dugačkim imenom koji je davno rekao kako je rat „produžetak politike drugim sredstvima“. Ostavićemo za trenutak „druga“ sredstva“ po strani i okrenuti se šaljivoj strani politike.

Došli Putin i Vučić u Pariz da posete Makrona. Francuz im ponosno pokazuje sliku novog mercedesa:

– Uštedeo sam pet plata i ponovio se, hvali se domaćin.

– Karašo, odgovara Putin, ja „merdžana“ mogu da kupim od regresa za godišnji odmor. A ti Aleksandre Anđelkoviču?

– Samo trenutak, odgovori Vučić. „Andrej!“, razdera se u telefon, „koliko bi nam trebalo da kupimo Mercedes?“ 

– Pola godine, ne može kraće, reče Alek sagovornicima, velika je to fabrika! 

Prema pisanju Informera, građani Srbije već godinama uživaju u blagostanju pa i kada se sa međunarodne scene prebacimo na lokal za nas problema nema. 

Na šalteru biroa za zapošljavanje:

-Dobar dan, ja došao u vezi posla…

– Koja stranka?

– Šta stranka?

– Šta posla?

U zemlji u kojoj i predsednike kućnih saveta od milja zovu vrhovnim komandantima, izgleda da se najbolje snalaze Piroćanci jer  uprkos svemu uvek najviše uštede. Vicevi o tvrdičluku postoje i u drugim kulturama, na istu temu se šalimo na račun Škotlanđana a ulogu „turskog Pirota“ igra grad Kajzeri, koji se nalazi u centralnom delu države. Od svih evropskih naroda najveće tvrdice žive u Holandiji ali iz nekog razloga nisu ušli u humorističku literaturu. Što se Piroćanaca tiče, sve je počelo u drugoj polovini 70-tih godina prošlog veka. Na jednom „Turniru duhovitosti“ koji se tada održao u Pirotu, domaćini su rešili da sami sebe kako se to danas kaže „brendiraju“. Tada su lansirani vicevi koji se pričaju i danas.

Piroćanac u kafiću:

– Ko’e pije ono lepojče tam’ u ćoše?

Konobar:

– Pije najskuplji viski, 25 godina star.

– Turi dve kocke led i kaži da je od mene.

Drugi ukorenjeni stereotip je da su Škoti velike tvrdice. Treba podsetiti da je stanovništvo u tom delu Britanije, vekovima živelo u siromaštvu. Mnoge studije pokazuju da je reputacija tvrdičluka nepravedna. Škotlanđani na primer, u dobrotvorne svrhe u prosečno daju 356 funti godišnje, za razliku od stanovnika Londona koji, iako su im zarade za 25 odsto veće, doniraju  svega 268 funti.

U trenucima depresije Magnus Mekgregor u dućanu prekoputa, kupio konopče i otišao na tavan da se obesi. Kada je izmicao sebi stolicu naiđe  njegov prijatelj Donald i preseče uže. Sutradan, Magnus mu je poslao račun iz prodavnice s porukom: „Duguješ mi 2 funte za uništeni konopac!“

A evo šta se dogodi kada se „najveće cicije“ sretnu na neutralnom terenu! 

Došao Škotlanđanin u Beograd pa se sa Piroćancem kladio u 100 eura da će duže ostati pod vodom bez vazduha. Dobitnik opklade se još ne zna! 

Za sve one koji ne uštede dovoljno za utehu оstaje crni humor tek toliko da vide kako ima i onih kojima je mnogo teže:

Idu razrok i zrikav ulicom i sudare se:

– Pa dobro, bre, sto ne gledaš gde ideš?!

– A što ti ne ideš gde gledaš?!

Nedaleko od njih razgovaraju dvojica prijatelja:

– Čime se baviš?

– Nema posla u struci pa trgujem organima.

– Pa imaš li srca?

– Jel’ to kritika ili porudžbina?

Dostojevski je davno napisao:“Ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek. Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna!“ 

A dedo Jusuf se iznenada iz dubokih misli vratio u realnost: „‘Ej Šumadinac ‘oćemo li pominjat’ ove iz mog kraja? Mujo, Suljo, Haso, Fata?“

Etnički vicevi predstavljaju široko rasprostranjenu pojavu u svakodnevnom životu različitih nacija. Kategorisanje ljudi, čak i u obliku etničkih viceva, ima različite funkcije, od svakodnevne interakcije i  pozitivnog vrednovanja sopstvene grupe kroz negativno posmatranje  drugih. Krenimo onda od Bosne.

Gleda Mujo platni spisak:

– Ibro 1.000 evra, Meho 1.200 evra, Suljo 950 evra, Haso 1.500 evra, i sve tako redom.

Na kraju se iznenadi:

– Gle’ ovaj Saldo! 35.000 evra!

Ili onaj kada Haso pita Muju:

– Gdje je Fata nisam je vidio nekoliko dana?

– Posl’o sam je na odmor u Ukrajinu.

– Jes’ blesav, znaš da se tamo puca?!

– Ma pucala se ona i ovdje.

Iz čika Jusufovog zavičaja, preko Drine stižemo u Srbiju gde nas s vrata dočekuju pitanjem:

Kada Srbin ima najveću koncentraciju?

Kad presipa rakiju iz bureta u flašu!

Da nam je sloga na prvom mestu potvrđuje rečenica: 

Idu dva Srbina ulicom i svađaju se ko će biti u sredini.

Iz „centrale“, selimo se malo na sever:

Pitali malog Lalu šta najviše voli da jede.

– Paaa, kad imamo novce onda salamu i viršle a kad para nestane onda ono što imamo u kući: šunke, kulena, čvaraka…

I na jug:

Vranjanka ima muža Budimira.

Pita je švaler:

– Će da bude nešto večeras s nas?

Ona odgovara:

– Ako Bude bude, neće da bude, al’ ako Bude ne bude, će da bude

Sledeća stanica – Podgorica:

U kafiću Crnogororac startuje đevojku.

– Viđu mala, a jeli se poznajemo nas dvoje?

Đevojka:

– Prvi put te u životu vidim!

– A đe ćeš me znat’ kad iz mercedesa i ne izlazim.

Ili onaj prepun roditeljske ljubavi:

Majka Crnogorka na aerodromu u Podgorici prati sina

u Ameriku. Plače, jeca, suza suzu stiže….

Kaže joj drugi sin:

A majko, što plačeš? Vratiće se on! Pa ne ide u Beograd!

Dedo Jusuf je tiho uzdahnuo, zavio cigaru od suvog hercegovačkog duvana i setno zapevao:

Kad’ Hrvat Srbinu kaže – brate, 

kad’ Slovenci piće plate, 

kad’ se Crnogorci posla late,

Makedonci dobiju veće plate 

i kad sve to Bošnjaci shvate 

biće opet SFRJ brate.

Imena dobitnika Nobelove nagrade objavljuju se svake godine  početkom oktobra dok je dodela priznanja zakazana za sredinu decembra. U međuvremenu, laureati imaju dovoljno vremena da se pripreme za svečanost u Švedskoj kraljevskoj akademiji koja obezbeđuje nagradu od 1,6 miliona evra a od dobitnika se očekije da se na svečanosti obrate javnosti i predstave rad za koji je nagrada dodeljena. 

Urbana legenda kaže da je nagrađeni fizičar iz SAD svakoga dana  vežbao govor ali zbog straha od letenja nije otputovao u Stokholm. U dogovoru sa članovima akademije organizovana je mini turneja po najvećim američkim univerzitetima gde bi nobelovac izložio najvažnije detalje svog istraživanja. Pošto avion nije dolazio u obzir, profesor je na put krenuo službenim automobilom koji je već godinama vozio njegov brat Ričard. Inteligentan gospodin kome škola u mladosti nije išla od ruke pa ga je brat zaposlio preko veze. Osim letenja, profesor se, nažalost, plašio i javnih nastupa te su braća odlučila da pribegnu malom lukavstvu. Vozač, koji je govor čuo nebrojeno puta, obukao je odelo, stavio kravatu i bez greške održao predavanje. Publika je bila zadovoljna kao i naučnik koji je sedeo po strani. Zbog fizičke sličnosti prevaru niko nije primetio. Sve je išlo glatko, dok se na predavanju u Oklahomi nije javio radoznali posetilac. Bio je to jedan od onih brbljivaca koji na svakoj tribini suvišnim pitanjima nerviraju prisutne. Postavio je  komplikovano pitanje iz kvantne fizike ali se „profesor“ nije dao zbuniti. „Vi se šalite“, odgovorio je uvređeno, „tako nešto pitate dobitnika Nobelove nagrade? Na prosto pitanje kao što je vaše može odgovoriti i moj vozač. Ričarde molim vas, objasnite  gospodinu!“   

Poslednjih sto dvadeset godina Nobelova nagrada se dodeljuje za najviša dostignuća u oblasti nauke, književnosti kao i za ukupni doprinos u borbi za očuvanje mira u svetu. Poreklo nagrade i život njenog utemeljivača otkrivaju nam neveselu priču. Alfred Nobel je rođen u Stokholmu 1833. godine. Njegov otac, Imanuel bio je inženjer i pronalazač sa manjkom inovacija i viškom finansijskih problema. Posle bankrota u rodnom gradu, Nobelovi se sele u Rusiju. Imanuelovi pronalasci privukli su pažnju cara Nikolaja a posebno projekat proizvodnje eksploziva. Ruski imperator je omogućio da porodica Nobel živi pristojno. Najstariji sinovi su od samog početka učili strane jezike, fiziku, matematiku i ostale prirodne nauke. Pošto porodica nije imala razumevanja za Alfredov poetski talenat, on je u Parizu počeo studije hemije i zajedno sa italijanskim naučnikom Askaniom Soberom radio na proučavanju nitroglicerina od koga su u kombinaciji sa drugim elementima 1867. godine stvorili dinamit (od grčke reči „dunamis“ što znači moć). Nobelov pronalazak doveo je do velikog progresa u mnogim oblastima a posebno u rudarstvu i  građevinarstvu. Narednih godina, Alfred Nobel je patentirao čak 355 pronalazaka i za kratko vreme postao bogat čovek.

Paralelno sa širokom upotrebom Nobelovih inovacija, dinamit je  počeo da se koristi u vojne svrhe i preko noći postao tražena roba na međunarodnom tržištu oružja. Kada je 1888. godine umro pronalazačev stariji brat Ludvig Nobel, novine su greškom objavile da je reč o Alfredu. U nekrologu pod naslovom „Trgovac smrću“ francuski list ga je nazvao ratnim profiterom čiji đavolji pronalazak seje smrt po svetu dok se Alfred Nobel bogati bez i malo griže savesti. Nobel je bio šokiran ovim člankom. Istog dana odlučio je da čovečanstvu daruje nešto pozitivno pa je 1895. godine u Švedsko-norveškom klubu u Parizu obelodanio stvaranje fonda za dodelu nagrade sa njegovim imenom. Razočaran načinom na koji je korišćen dinamit, odlučio da nagradi one koji su svojim radom doprineli razvoju humanističkih vrednosti. Ljubav prema književnosti za koju porodica nikada nije imala razumevanja i nauci koja mu je donela slavu, oblikovali su koncept Nobelove nagrade koja se svake godine dodeljuje za fiziku, hemiju, medicinu, za mir, književnost a od 1969. godine i za ekonomiju. Tradicija duga više od jednog veka pomogla je da javnost upozna više stotina naučnika, humanista, stvaralaca, ljudi koji su najbolji način zadužili savremenu civilizaciju. Komitet za Nobelovu nagradu čini pet članova koje imenuje Norveški parlament. Reč je o penzionisanim političarima koji odluke, navodno, donose samostalno ali kao što i među „naprednima“ ima radikala, tako su i Nobelovu nagradu dobijali neki sumnjivi likovi. Krenimo redom.

Najveći negativac svetske politike koji je tokom jednovekovne životne i sedam decenija duge diplomatske karijere čovečanstvu naneo mnogo zla, 1973. godine je nagrađen Nobelovom nagradom za mir. Henri Kisindžer je ovo prestižno priznanje podelio sa vijetmanskim generalom Le Duk To-om. Vijetnamac je nagradu odbio uz obrazloženje da je u njegovoj zemlji rat uveliko u toku a da se nagrada za mir prima u miru.

Mijamarska (burmanska) političarka Aung San Sun Kyi nagrađena je 1991 za doprinos u dugogodišnjoj borbi protiv vojne hunte. Kao jedan od najvećih neprijatelja režima više od deset godina je provela u kućnom pritvoru. Tokom egzila brojne humanitarne organizacije borile su se za njeno oslobađanje. O njoj su napisane brojne knjige a grupa U2 posvetila joj je pjesmu „Walk On“. Na listi „50 heroja današnjice“ britanskog časopisa „New Statement“ ime Aung San Sun Kyi našlo se na prvom mestu. U njenu čast napisana je drama „Lady Of Burma“ koja je izvođena na pozornicama najpoznatijih teatara u svetu. Po izlasku iz zatvora Aung San Suu Kyi je počela da se bavi politikom i ubrzo postala premijerka svoje zemlje. Tokom njene vlasti sproveden je pogrom nad muslimanskom nacionalnom manjinom Rohinja. Godine 2019. u Hagu joj je suđeno za ratne zločine a svetska javnost zahtevala da joj se oduzme Nobelova nagrada, nažalost bez uspeha.

Odluka da se 1994. godine, Nobelova nagrada za mir dodeli vođi Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) Jaseru Arafatu izazvala je šok i naišla na oštre kritike jervrejske zajednice širom sveta. Nije pomoglo ni što je Arafat priznanje podelio sa izraelskim političarima Jicakom Rabinom i Šimonom Peresom. Čovek, čiji su simboli bili palestinska tradicionalna marama i opasač s pištoljem, bio je odlikovan za zasluge u bliskoistočnom mirovnom procesu. Zbog militantnih aktivnosti koje su usledile narednih godina Arafatovi kritičari su istakli da lider PLO nagradu jednostavno nije zaslužio. Tek pred kraj života vođa PLO-a javno je osudio terorizam kao sredsvo rešavanja sukoba. 

Kenijska ekološka aktivistkinja Vangari Matai prva je Afrikanka koja je 2004. osvojila Nobelovo priznanje. U obrazloženju je navedeno da se Matai nagrađuje zbog višedecenijske borbe protiv korupcije i zagađenja životne sredine. Od simpatije do opšte osude, međutim, kratak je put. Pošto se u savremenom „politički korektnom“ svetu svaka neprijatna istina naziva teorijom zavere, izjava Vangari Matai da je virus side stvoren veštačkim putem u laboratorijama zapadnih zemalja a potom donet u Afriku kako bi zarazili domaće stanovništvo. „Em smo crnci, em nas mnogo ima, baš zgodno zar ne!?“, zaključila je nobelovka iz Najrobija. Od tada je preko noći nestala sa javne i zauvek otišla u zaborav. 

Pošto je na funkciji proveo samo devet meseci, Nobelova nagrada za mir 2009. dodeljena je tadašnjem predsedniku SAD Baraku Obami  zbog, kako je Komitet je naveo, „doprinosa saradnji i razumijevanju među narodima, razoružanju, zaštiti okoline i mirnom rješavanju sukoba.“ Samo nekoliko meseci kasnije nastavljene su vojne akcije u Iraku i Avganistanu a broj američkih trupa u ovim zemljama mnogostruko je uvećan. 

Godinu dana pre Obame nagrađen je „omiljeni“ diplomata balkanskih naroda i arhitekta ideje o nezavisnosti Kosova Finac Marti Ahtisari dok je 2010. godine nagrada, za promenu, otišla u prave ruke. Laureat je Liju Sijabo neustrašivi borac za ljudska prava, učesnik demostracija i štrajkač glađu na trgu Tijananmen posle čega je osuđen na dugogodišnju robiju. Od 1991. godine pa do smrti 2017. veći deo života proveo je u kineskim tamnicama dok je retke dane na slobodi proveo u egzilu pišući za strane političke magazine i ilegalne kineske novine. Kada je objavljena vest od dodeli Nobelove nagrade, Kina je obustavila uvoz lososa iz Norveške a porodica i najbliži prijatelji Liju Sijaboa bili su uhapšeni.

Nemački pisac Peter Handke dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2019. godine, poznat je po kontroverznim stavovima o dešavanjima na prostorima bivše Jugoslavije a naročito po tome što je negirao genocid u Srebrenici i branio Slobodana Miloševića. Handkeovi stavovi i izjave o dešavanjima na Balkanu su izazvali žustre rasprave u zemljama regiona. Na dan uručenja nagrade u Stokholmu je održan veliki protest protiv Švedske akademije. Kao jedan od najtalentovanijih savremenih pisaca Peter Handke je Nobelovu nagradu definitivno zaslužio jer se ona dodeljuje za sveukupni doprinos svetskoj književnosti. O političkom ukusu može se a i ne mora raspravljati.

Narodi sa prostora nekadašnje SFRJ, imaju dva Nobelovca. Jednog pravog i drugog na „određeno vreme“.  

Nobelovac koga jednako prisvajaju svi narodi bivše Jugoslavije, nagradu za književnost je osvojio 1961. godine. Tadašnji mediji su izvestili da se Ivo Andrić vraćao iz šetnje kada su ga presrela dvojica novinara. Rekli su mu da ga u stanu čeka veliki broj njihovih kolega pa su  pisac i njegova supruga teškom mukom smestili nezvane goste. U jednom momentu, na vratima stana, sa buketom crvenih ruža, pojavio se otpravnik poslova švedske ambasade u Beogradu. On je na srpskom jeziku čestitao Ivi Andriću: „Imam posebnu čast da po nalogu Švedske akademije nauka saopštim da vam je danas dodeljena Nobelova nagrada za literaturu kao priznanje „za epsku snagu s kojom ste prikazali sudbine i istoriju ljudi vašeg naroda.“ Andrić se zahvalio na nagradi posle čega je sledio razgovor sa novinarima a fotoreporteri su zamolili velikog pisca da ga slikaju sa suprugom. Tog 26. oktobra 1961. godine nastala je prva javna fotografija Iva Andrića sa Milicom Andrić-Babić. Tri godine ranije oni su se venčali nakon tri decenije duge, tajne ljubavi. Te godine, u najužem izboru, pored našeg književnika, bili su i engleski pisci Lorens Darel i Grem Grin, Amerikanac Džon Štajnbek i Italijan Alberto Moravija.

Sve ono što je važilo za Iva Andrića sasvim obrnuto se odigralo u životu Dobrice Ćosića. Ukus pobednika osetio je nakratko i čitav sat igrao ulogu nobelovca. Naime, samo šezdeset minuta bilo je dovoljno da se izazove opšti haos i revolt kod velikog broja neistomišljenika širom zapadnog Balkana. U oktobru 2011. godine, sat vremena pre zvaničnog proglašenja dobitnika, na lažnoj stranici Nobelove fondacije, koja se nije razlikovala od zvanične, objavljena je vest da je srpski pisac Dobrica Ćosić dobitnik Nobelove nagrade za književnost. U roku od 15 minuta na internetu je nastala prava pometnja. Vest se širila velikom brzinom a tek nakon pola sata, počelo je da postajje jasno da se radi o prevari. Na vest su se „upecali“ gotovo svi mediji u regionu. Neki su šaljivo prokomentarisali da bi možda poverovali da je Ćosić dobio Nobelovu nagradu za ali za književnost… Na istoj internet stranici objavljen je proglas samoorganizovanih internet aktivista koji su preuzeli odgovornost za ovu neslanu šalu. „Cilj naše akcije bio je da skrenemo pažnju srpske javnosti na opasan uticaj političara i pisca Dobrice Ćosića koji je u domaćoj javnosti pominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu. Domen ovog lažnog sajta registrovan je 5. oktobra 2011. godine, kao simbolično podsećanje na dan kada je Srbija propustila istorijsku priliku da stvori jedan drugačiji i bolji svet. I tako, Dobrica Ćosić nažalost nije stigao do Stokholma a boga mi ni do Haga.

Američki predsednik Džon Adams davno je rekao da „ako u
mladosti nisi liberalan sigurno nemaš srca. Kada ostariš, ako ne
postaneš konzervativan – defintivno nemaš mozga.“ O političkim
ukusima naravno ne treba raspravljati ali stvarnost potvrđuje da je
istina posve drugačija. Mladi ljudi nažalost od tinejdžerskih dana
srljaju u desni konzervativizam najgore vrste a do starosti samo se
neki od njih opamete, omekšaju i postanu racionalni dok većina
nastavlja istim putem. Od kada je Vladimir Putin igračke zamenio
pravim oružjem, normalani ljudi svakog jutra proveravaju da li se
bude na ovom ili onom svetu ili što pesnik reče:

„Ludilo snagom okeana plavi moju dušu i nagriza um.
Ključevi vlasti ispod maske na zidu, impozantna golet na smetlištu.
Gledam samo njihova lica, slavna artiljerija stiže na cilj“ B.DŽ.Š.

Dok se odnosi Vašingtona i Kremlja bliže tački ključanja,
republikanska desnica neskriveno podržava Putinovu politiku, ruski
konzervativizam a od nedavno su počeli da primaju i pravoslavno
hrišćanstvo. Da li je moguć Treći svetski rat ako više od 35%
stanovništva jednog od glavnih aktera sukoba podržava suprotnu
stranu?

Odnos američkih konzervativavaca prema SSSR-u i Rusiji od
Oktobarske revolucije, Drugog svetskog i „hladnog“ rata pa sve do
perestrojke bio je krajnje negativan. Nakon pobede boljševika s one
strane Aljaske, Hrišćanska evangelistička crkva okupljala je
konzervativne belce koji su preobraženu Rusiju videli kao najveću
pretnju tradicionalnim vrednostima. Američki kritičari socijalizma
otvoreno su zamerali sovjetima na kolektivizaciji fabrika,
poljoprivrednih dobara i žena. Čak je i Senat SAD utvrdio da su
komunisti, ukidanjem materijalne zavisnosti žena od svojih muževa
narušili osnovno načelo društvenog poretka koje oduvek bilo – Bogom
dano. Početkom 1921. u konzervativnom magazinu „American Affairs“
objavjen je tekst u kome se tvrdi da su sovjetske žene prisiljene da se
registruju u „Nacionalni biro slobodne ljubavi“ gde svaki muškarac ima
slobodan pristup. Strah od komunizma u Americi je trajao decenijama.
Za to vreme, u SSSR-u je izvršena potpuna sekularizacija društva,
zatvarane su crkve a sovjetski ateisti organizovani u „Ligu militatntnih
bezbožnika“ obećali su da će do 1937. potpuno iskoreniti religiju u
Sovjetskom Savezu.

Posle Drugog svetskog rata Sjedinjene Američke Države
doživljavaju religijski preporod pa su republikanci pod budnim okom
senatora Džozefa Makartija, odlučili da zaštite svoju „čednu“ domovinu
od komunista, ateista i homoseksualaca. Posle brojnih
seksualno-špijunskih skandala u godinama hladnog rata, Trumanova
administracija je donela odluku da pripadnicima (u to vreme) LGB
populacije zabrane zapošljavanje u državnim institucijama jer su
predstavljali bezbedonosni rizik. Ovaj zakon bio je na snazi pune dve
decenije. Animozitet konzervativnih hrišćana SAD prema Sovjetskom
Savezu uvećao se šezdesetih godina prošlog veka kada je sovjetski
premijer Nikita Hruščov uveo još rigoroznije mere prema religioznim
zajednicama. Situacija na ovom planu promeniće se tek dolaskom
Gorbačova.

U poslednjih nekiliko decenija, post sovjetska Rusija prošla je
kroz višeslojni, intenzivni preobražaj na svim nivoima. Pravoslavna
crkva je od marginalne, gotovo ilegalne institucije postala idejni i
duhovni stožer Kremlja a levičarske ideje rukovodstva SSSR, posle
perestrojke doživele su totalni zaokret udesno. U periodu između1992. i

1997. godine evangelističke protestantske crkve u SAD odvojile
su preko 60 miliona dolara kako bi popularisale hrišćanstvo u srcu
svetskog ateizma. Kroz proučavanje Biblije, hrišćanske video kurseve i
verske porodične konferencije misionari su se trudili da Isusa Hrista
približe sovjetskim proleterima. Misionari nikako nisu mogli da
predvide da će se dvadesetak godina kasnije ovaj proces odvijati u oba
smera i da će istočno pravoslavno hrišćanstvo početi da privlači
Amerikance koji tragaju za snažnom konzervativnom verom.

A sve je počelo 2008. godine. Dok je Rusijom uveliko vladao bivši
taksista, prodavac cipela i operativac KGB-a, u Americi su održani
predsednički izbori. Progresivni Amerikanci glasali za liberalnog crnca
dok su Rusi ostali verni Vladimiru Vladomiroviču, ruskom domaćinu
čvrste ruke, uvek privreženog porodičnim i hrišćanskim vrednostima.
Bukvalno od trenutka kada je Obama položio predsedničku zakletvu
američka desnica kreće u akciju. Sve konzervativne snage, bez obzira
na ideološke razlike, formirale su jedinstven front u borbi protiv novog
predsednika SAD. Republikanci su udružili snage sa najekstremnijim
desničarima, rasističkim pokretima i organizacijama za zaštitu prava
na naoružavanje. Buđenje američke desnice na svim nivoima, stvorilo
je uslove za pojavu Donalda Trampa koji je za kratko vreme od
medijskog zamlate sa narandžastom perikom postao legitimni lider
konzervativne Amerike. Nije bilo važno ni poreklo, ni zanimanje, ni
verska pripadnost, zajednički cilj oko koga su se svi ujedinili bio je
smena prvog crnca na mestu Predsednika SAD.

Na izborima 2016. godine zadatak je ostvaren a na čelo Amerike
došao je Donald Tramp. Od samog početka Tramp je na Rusiju gledao
kao na novog saveznika u borbi protiv liberalnih vrednosti koje dolaze
iz Zapadne Evrope i zemalja EU. Prvo se odrekao ekologije i
finansiranja NATO saveza a onda otišao i korak dalje proglašavajući
Putina genijem. Donaldovo flertovanje sa predsednikom Donjecke
Narodne Republike, Zaporoške i Hersonske oblasti, Luganske narodne
Republike… i svih Rusa, uticalo je da se negativan stav američkih
desničara prema Rusiji iz korena promeni. Putin je brzo stekao
popularnost kod najradikalnijih republikanaca. Na društvenim
mrežama osvanuli su hvalospevi Volođinoj vladavini baziranoj na
nacionalizmu, tzv. porodičnom moralu, privrženosti crkvi i mržnji
prema neistomišljenicima i LGBT populaciji. Američki konzervativci
ovoj listi bi dodali zabranu abortusa i neograničeno naoružavanje.
Ruski predsednik je nedavno poslušao svoje američke obožavaoce i
posle mobilizacije dozvolio Rusima da se organizovano naoružaju
državnim kalašnjikovima.

Kada dođu teška vremena jedni postaju agresivni, drugi se
povlače u sebe a mnogi utočište pronalaze u veri. Smatra se da u svetu
danas postoji više od 4.000 religija a u Americi oko 300. Najbrojnije su
hrišćanske zajednice: Protestantska 42%, Katolička 21%, Pravoslavna
0,6%. Potom slede Mormoni 2%, Jevreji 1,5%, Muslimani 1,2%, Hindu
1%, Budisti 1%, sve ostale religije 1%. Neopredeljenih je 18%,
Agnostika 6% a Ateista 5%. Mnogi američki desničari koji su pripadali
različitim verskim, pre svega evangelističko-protestantskim
hrišćanskim denominacijama svoj duhovni mir pronašli su u
pravoslavlju. Od poznatih ličnosti iz sveta zabave pravoslavnu veru su
primili: Tom Henks i Rita Vilson (Grčka pravoslavna), Dženifer Aniston,
Džon i Džejms Beluši (Albanska pravoslavna crkva), Čarls Bronson, Jul
Briner, Tina Fej, Džordž Majkl i mnogi drugi ali njihovi motivi nisu bili
političke prirode.

Pravoslavlje su u 18. veku doneli ruski misionari i trgovci
krznom. Oni su se najpre naselili Aljasku da bi se vremenom polako
selili prema jugu Amerike. Pravoslavni vernici iz Grčke, Srbije,
Rumunije i drugih zemalja naseljavali su obećanu zemlju u talasima i
to uglavnom urbane, industrijske sredine poput Čikaga i Njujorka.
Pripadnici orijentalno-pravoslavnih crkava (Eritrejska, Etiopska,
Jermenska, Koptska, Malankarska i Sirijska) doneli u Severnu Ameriku
svoje verske tradicije održavajući čvrste veze sa svojim matičnim
zemljama. Za razliku od drugih hrišćanskih konfesija koje su se oduvek
trudile da privuku što veći broj novih vernika, pravoslavne crkve su
negovale svoju „bazu“ sastavljenu od emigranata i njihovih potomaka.
Poslednjih godina međutim stvari su počele da se menjaju i to pre
svega u Ruskoj pravoslavnoj crkvi kojoj se za kratko vreme pridružio
veliki broj novih vernika tzv konvertita. To su Amerikanaci koji su
podstaknuti političkim razlozima odlučili da preispitaju i duhovnu
pripadnost. Prema podacima Ruske pravoslavne crkve koja se od
matične odvojila odmah posle Oktobarske revolucije a od 1970. stekla
i autokefalnost (Orthodox Church in America/Православная церковь в
Америке) od početka 2018. u pravoslavnu veru prešlo je preko deset
hiljada Amerikanaca od kojih su 95% doskorašnji pripadnici
evangelističko-protestantskih hrišćanskih zajednica. Zanimljivo je
međutim da konvertiti bezrezervno podržavaju matičnu crkvu sa
sedištem u Moskvi. Poglavar Ruske pravoslavne crkve u otadžbini
podržao je i blagoslovio rat u Ukrajini. Patrijarh moskovski Kiril
naglašava da je vojna intervencija bila neophodna kako bi se
pravoslavno stanovništvo Ukrajine zaštitilo od zla koje im dolazi sa
zapada.

Želja pravoslavnih konvertita u SAD je da se, poput Rusije, i u
njihovoj domovini uspostavi moralni red. Mnogi od njih aktivno
propagiraju svoju novu veru na internetu. Društvene mreže, blogovi,
podkasti uveliko su zamenili duhovnu literaturu i živu reč sveštenika a
zbog nedostatka izvornih smernica lako je skrenuti u radikalni
ekstremizam. Konzervativci čine apsolutnu većinu među pravoslavnim
vernicima širom Amerike i od prvog dana aktivno uzimaju učešća u
„MAGA (Make America Great Again – Neka Amerika ponovo bude
moćna) revoluciji“. Pošto je primio pravoslavlje, osnivač „Radničke
partije tradicionalista“ Metju Hajmbah podstakao je veliki broj mladih
istomišljenika da i oni to učine. Vremenom od poštovaoca
konzervativizna, hrišćanskih vrednosti i fiskalne odgovornosti Hajmbah
je skrenuo u ekstremizam. Kao jedan od glavnih organizatora
rasističkog marša desničara u Šarlotsvilu 2017. Hajmbah je vrlo brzo
izopšten iz svoje matične crkve ali negativno sećanje je ostalo. Većina
radikalizovanih on-line pravoslavaca oštro polemišu sa
neistomišljenicima a rasprave obiluju neprihvatljivim stavovima iz
kojih provejavaju rasizam, antsemitizam, ksenofobija, mizogenija i
homofobija. Bilo bi nepravedno suditi svim konvertitima na osnovu
ponašanja onih najglasnijih. Ruska pravoslavna crkva u Americi postoji
vekovima, o njihovim zvaničnim stavovima može se formirati različito
mišljenje ali radikalizam ove vrste koji šire „pridošlice“ nikada nije
postojao.

Za sam kraj, „direktno uključenje u Lugansk“. Na sastanku
regionalnog odbora partije Ujedinjena Rusija (Единая Россия)
Luganske narodne republike, članovi su sa ponosnom istakli brojne
uspehe od (samo)proglašenja nezavisnosti.
Predsednik gradskog odbora Lugansk počeo je govor rečima:
„Dame i gospodo, od kada smo se oslobodili ukrajinske okupacije
naša partija beleži sve same uspehe.
Na primer Darija Kislovna Utepovski. Nekada nepismena seljanka
sa maramom na glavi a sada evo proizvodi ogromne količine jaja i
njima opslužuje ceo glavni odbor naše stranke.
Ili Vljadimir Đukanovič Bizonov bio je najsiromašniji čovek u
selu. Nije imao ni konja, ni kravu, pa čak ni sekiru. A vidimo ga danas,
završio je velike škole i od nevolje brani naše najuticajnije članove.
A šta tek reći o njemu? Junak, heroj, legenda… Marijan
Rističevski Maloumov poznati huligan, pijanac i prevarant. Do
nedavno, niko ne bi smeo ni aktiviranu kašikaru na čuvanje da mu
poveri. A evo u oslobođenoj domovini, u narednom mandatu
predložićemo ga za predsednika regionalnog odbora naše partije.
Vidite dragi prijatelji, kad se ćuti sve se može!

Nova verzija jednog starog vica: zašto su stražari ispred
Predsedništva Srbije do zuba naoružani? Pa da logika ne bi uznemiravala
predsednika Vučića. Kerberi se množe a razuma je sve manje. Zakrčeni su
putevi tolerancije a logika nestaje i sa univerziteta, naučnih instituta,
akademija nauka, medija… Ludilo vlada svetom a ukazivanje na najmanju
nelogičnost svake vrste naziva se teorijom zavere. Isključivost,
nadmenost i elitizam zabranjuju pravo na kreativnost i drugačije
mišljenje.
Danas su nam do detalja poznati događaji od pre dve hiljade godina
ali pojma nemamo ko je prvi počeo rat u SFRJ. Od nastanka sveta kada je
tamo gore nešto puklo pa preko dinosaurusa i Darvinovih majmuna
hroničari su brižljivo zapisivali „činjenice“. Za to vreme, u crkvama širom
sveta „oni drugi“, svake nedelje nanovo analiziraju priču Adamu i Evi koji
su dirali neke jabuke (a nisu smeil) ubeđujući jedni druge da Bog vascelo
postoji. Prema zvaničnoj verziji čovek se na Mesec spuštao dva puta.

I to 1969. godine kada su Armstrong i Aldrin poboli američku zastavu i
zaboravili da isključe ventilator i 1972. kada su tehničari razvukli kablove
po svemiru a filmska ekipa crno-belim kamerama snimila kosmonaute
kako skakuću po površini Meseca. Pokazali su da se može, zna i ume pa
izgleda više nema razloga da se oko toga gubi vreme. Naročito danas kada
je tehnologija na tako visokom nivou.
Novo vreme, nove teme i dileme. Korona! Od najsmešnijeg virusa na
svetu, preko smrtonosne pandemije zbog koje će groblja biti mala da
prime sve zainteresovane penzionere do epiloga u nauci poznatog kao
„tresao se Fajzer, rodila se vakcina“. Uloge su dobro podeljene pa je
policija jurila penzionere po parkovima, političari i mediji širili strah,
običan svet pravio zalihe brašna a intelektualci zatvoreni u svoje
elitističke krugove, važno vrteli palčevima organizujući lov na vaštice u
liku teoretičara zavere. U udžbenicima medicinskih fakulteta širom sveta
u lekciji „Zaštitna maska“ uskoro će se izučavati događaj iz jedne seoske
ambulante u Srbiji. Naime, stariji gospodin je došao da se pregleda.
„Stavite masku!“, kazao mu je doktor, „korona je opasan virus treba se
zaštiti!“ Utom deda Milorad, uz osmeh, ispusti goluba i reče namrštenom
doktoru: „Vidiš sinko, ja sam obukao i obične i dugačke gaće, suknene
pantalone i prebacio gunj preko njih. Kroz sve te krpe moj virus je bez
problema stigao do tebe, sumnjam da tvoja maska nudi bolju zaštitu.“
Najzad, kada su i vodeći svetski stručnjaci po savetu deda Milorada
skinuli krpice sa lica pojavila se nova histerija – energetska kriza. I dok je
nestašica gasa sasvim razumljiva tokom vojne interakcije mentalno
poremećenih subjekata na teritoriji bivšeg SSSR-a, priča sa strujom
definitivno nema nikakvog smisla.

Od početka rata u Ukrajini, mnoge zemlje se suočavaju sa
inflacijom koja po definiciji podrazumeva rast cena od nekoliko
procenata. Sledeći korak na ovom trnovitom putu obično je hiperinflacija
koja nastaje kao posledica štampanja para u svim zemljama gde svakako
prednjače Amerika i Zapadna Evropa. Tokom 2021. opšti rast cena na
globalnom nivou bio je 300% dok su energenti poskupeli znatno više: gas,
struja i nafta od 5 do 10 puta a rast cene goriva, struje i grejanja
najsigurniji je generator inflacije.
U isto vreme centralne banke inflaciju predstvaljaju na sledeći
način. Najpre izbace energente kao jedan od elemenata inflacije a onda
zaključe da je rast cena bio 5,6% odsto dok je u stvarnosti taj broj
zapravo preko 200%. Običan svet gleda dnevnik u kome je statistika
servirana sa šlagom i trešnjom na vrhu pa se frizirani brojevi primaju bez
razmišljanja i velike sekiracije. Inflacija je pod kontrolom poručuju
nadležni ali nas ipak čeka teška zima!? Gledaocu Pinka, CNN-a i evropskih
državnih televizija briga polako pokriva lice. Pošto je realnost već iskusio
na benzinskoj pumpi konzument zvanične istine pažljivo sluša savete sa
TV ekrana. Odeću ne treba često prati jer može lako da se izvetri na
hladnom vazduhu (nije precizirano da li i donji veš spada u ovu
kategoriju). Tuširanje, poželjno hladnom vodom, ne više od 2 – 3 puta
nedeljno (putnici gradskog prevoza neka vam je Bog u pomoći), prestanak
zalivanja cveća na terasi zadaće završni udarac Putinovim ratnim
dejstvima. I da ne zaboravimo, hlađenje stanova ograničiće se na 27 a
grejanje na 17 stepeni. Podsećanja radi i Čaušaesku je u vreme svoje
vladavine, grejanje limitirao na 16 stepeni pa neka posle neko kaže da
čovečanstvo nije napredovalo.
Posle Korone koja je pretila zdravlju, nova globalna nepogoda biće
finansijske prirode usmerena na naše navike i konfor. Na mala vrata se
uvodi kriza hrane, struje i grejanja. Divljanje cena energije dovešće do
opšteg pada proizvodnje i potrebe za radnom snagom. Kao posledica
svega ovoga čekaju nas nezaposlenost, pad životnog standarda i propast
srednje klase. Ova kriza se nije slučajno dogodila a teško je verovati da
će brzo biti okončana.
Dok je Putin blago razgolićen jahao konja i rvao se sa medvedima,
nuklearne centrale širom Evrope bile su bezbedne a rudnici uglja i
hidrocentrale svakim danom povećavali produktivnost. Kada su ruske
trupe krenule prema Ukrajini situacija se preko noći promenila. Strogim
pravilima, EU već godinama prisiljava svoje članice da zbog zagađenja
okoline zatvore termoelektrane, iz bezbednosnih razloga nuklearke, dok
se za hidroelektrane pobrinula priroda. Najrazvijenije zemlje Evrope
godinama su sekle „električnu granu“ na kojoj sede pa je došlo vreme da
same padnu na tur. Ali bez obzira na mnoge nelogične poteze evropskih
energetskih stručnjaka tokom minulih godina, struje u Evropi ima više
nego dovoljno

Pogledajmo šta brojevi kažu. Oni retko lažu, osim ako im se
drugačije ne naredi.
● Nemačka (podaci iz 2020) proizvodi 612,4 milijardi kilovat sati (KS)
struje. Iz obnovljivih izvora energije 40%, ugalj 22%, nuklearke 38%
● Potrošnja: 514 milijardi KS
Prema pisanju Frans presa od 26. avgusta 2022 cena struje u
Nemačkoj dostigla je 995 evra a u Francuskoj čak 1.150 evra po megavat
satu što to je deset puta više od cene u istom periodu prošle godine.
Dojče Vele od 6. januara 2022 navodi (podaci Nemačkog saveza za
kontrolu ekonomije i zaštitu potrošača) da je Megavat sat cene električne
energije je u januaru 2022. koštao 150 evra dok je petogodišnji prosek
iznosio između 10 i 25 evra (da zaokružimo na 15). Dakle, petogodišnji
prosek je 15 evra, u 2021. godini 150 evra a 2022. godine neverovatnih
1.000 evra. Za dve godine, cena struje je porasla STO puta! Da li se neko
pita šta će se desiti sa ekonomijom u kojoj za samo dve godine cena
struje bez ikakvog razloga poraste sto puta.
U novostvorenoj situaciji, vlasnik bilo koje firme moraće drastično
da poveća cenu svog prozvoda. Potražnja će i dalje postojati ali ne i
mogućnost da se proizvod kupi. U tom trenutku postaje nebitno da li
kupujete četkicu za zube, pumpu za biciklu ili osnovne životne namirnice,
cene na tržištu će divljati, manja kupovna moć usloviće nižu proizvodnju
a manja proizvodnja dovešće do masovnih otpuštanja i opšte
nezaposlenosti.
● Francuska godišnje proizvode 530 milijardi KS struje dok je
ptrošnja 449 milijardi KS.
Preko 20% ukupne električne energije u Evropi proizvodi se u
nuklearnim elektranama. Osmdesedih godina prošlog veka došlo je do
velike ekspanzije u izgradnji ovih centrala. Od tada, Francuska je jedan
od najvećih proizvađača električne energije na nuklearni pogon u svetu.
Krajem prošle godine, Njujork Tajms je iz dobro obaveštenih izvora
saznao da se u nuklearnim elektrama širom Francuske pojavila
misteriozna korozija (prost svet će reći – rđa) koja ugrožava bezbednost
proizvodnih kapaciteta. Kao dodatni rizik pominje se i globalno
zagrevanje pa je zbog klimatskih promena otežano hlađenje nuklearnih
reaktora. Četrdeset godina nuklearke su radile normalno a onda, baš u
trenutku kada počinje projekat „uvođenja krize“ u energetski sistem
Zapadne Evrope, temperatura naprasno skače a korozija grize. Kao
posledica ovog bizarnog spleta neobičnih okolnosti nuklearne elektrane u
Francuskoj trenutno proizvode struju sa samo pedeset posto kapaciteta.
Posedćanja radi, kada je Makron po drugi put postao predsednik
najavljena je nacionalizicija do tada polu privatnih centrala za
proizvodnju struje na nuklearni pogon. Još jedna koincidencija?
● Prema podacima iz 2020. u Srbiji se godišnje proizvodilo 286,5
milijardi KS od toga u Obrenovcu 199,6 milijardi KS , Đerdap i dalje
proizvodi oko 86 milijardi KS dok se iz ostalih izvora dobije nepuna
milijarda KS.
● Godišnja potrošnja Srbije je preko 260 milijardi KS (za Svetog
Nikolu najviše)
Za razliku od zemalja EU, da bi se uništio energetski sitstem Srbije,
nisu dovoljne samo „teorije zavere“. Naime, lako je bilo privatizovati
Železaru u Smederevu, RTB Bor, Simpo ili Takovo. Godina, dve nemara i
javašluka i fabrika je spremna za stečaj. Sa EPS-om međutim, situacija je
mnogo složenija. Da bi se uništilo javno preduzeće koje proizvodi velike
količine struje valjalo je izabrati pravu osobu i dati joj dovoljno vremena
da izvrši zadatak. Po dobro isprobanom sistemu „uništi pa kupi“ na čelo
javnog preduzeća Elektroprivreda Srbije postavljen je Milenko Grčić. Ne
radi se o pesniku Jovanu Grčiću Milenku već o vlasniku pečenjare
„Fantazija“ u Obrenovcu. Za vršioca dužnosti direktora RB „Kolubara“
imenovan je 8. oktobra 2012. godine. Na toj funkciji bio je do decembra
2015, kada je postao direktor kancelarije za društveno odgovorno
poslovanje u Elektroprivredi Srbije. Po isteku mandata 15. marta 2016.
Vlada Srbije postavila ga je za vršioca dužnosti direktora EPS-a, do
završetka konkursa za izbor direktora tog preduzeća. Posle nekoliko
incidenata na terenu koji su ozbiljno ugrozili proizvodnju i bezbednost
radnika podneo je ostavku 12. januara 2022. Još se ne zna tačno koliki je
efekat brojnih havarija u RB „Kolubara“ na ukupnu proizvodnju električne
energije ali za kratko vreme, Srbija je od izvoznika struje po normalnoj
tarifi a postala je uvoznik po novim, nerealno visokim cenama.
Strategija globalnog ignorisanja logike se nastavlja. Mediji su
pripremili građane za nastupajuće restrikcije struje. Umesto logičnog
pitanja – zašto?, uslediće uobičajeni komentar – šta da se radi?, kako
drugi tako ćemo i mi! Ni građanski ratovi, nestašice, inflacije, karantini i
vakcinacije nisu pomogli da se ljudi osveste. Uz „naučnu“ podršku i
medijsku glorifikaciju, opšta lobotomija savremenog društva i dalje daje
odlične rezultate. Kolektivno pomračenje uma je u toku a pitanje je dana
kada će nam roletnu spustiti za sva vremena.

• UVODNA REČ –

„Niko nije oklevetao Henrija K. iako je učinio mnogo zla, da je bilo sreće
odavno bi bio uhapšen.“

Kada je bio mali, Henri K. je voleo bajke i slikovnice ali mu je
umetnost uvek bila mrska. U gimaziji su ga mučili ruskim piscima i
kompozitorima a onda ga je ostavila i devojka koja je volela avangardne
slikare dvadesetog veka. Kasnije Henri K. se okrenuo visokoj politici. U
svim međunarodnim čorbama bio je mirođija, izazivao je sukobe, lokalne
i građanske ratove i od svega toga se dobro obogatio. Godine su prolazile
ali ga oni Rusi iz detinjstva nisu ostavljali na miru. Svake noći sanjao je
pejzaž sa pet kuća na kome je Krcko Oraščić plovio labudovim jezerom a
u obližnjoj dači Rodion Romanovič je slušao „Karajcerovu sonatu“ u
izvođenju čarobne Lolite. Noćne more nisu prestajale a nagomilano
jednovekovno iskustvo nije nudilo rešenje. Jednog dana odlučio je da se
osveti dušmanima. Sa police je uzeo knjigu „Treće carstvo: Rusija kakva
treba da bude“ Mihaila Jurijeva. Spakovao je u veliki žuti koverat i
napisao adresu – Vladimir Vladimirovič 23, Ulitsa Ilyinka, 103132,
Moscow, Russia.

TUŽBA I ODBRANA
U februaru 2022. godine, Putin je najavio napad na Ukrajinu. Sedam
meseci i pet hiljada mrtvih kasnije, rat ili, kako ga još zovu –
intervencija, „oslobođenje SAO Donjeck i Zapadni Lugansk“ – još uvek
traje, nevini ljudi ginu a zapad brine neku drugu brigu. Život teče dalje a
gluposti se ređaju kao na traci. Ubrzo, u Rimu zabranjuju Dostojevskog, u
Amsterdamu Maljeviča, u Kardifu i Zagrebu Čajkovskog… Ruske bajke
poslužile su kao scenario za horor filmove u Holivudu a Periodni sistem
elemenata Dimitrija Mendeljeva zamenjen je tablicom množenja.

Kada dođu zla vremena, normalnim ljudima ostaje samo da se
zavuku u mišiju rupu i čitaju knjige. U ratovima se često zbog pogrešne
krštenice gubi život a zbog ratova nam evo zabranjuju umetnost. I tako,
dok im primitivci ni na onom svetu ne daju mira, ruski književni klasici
svakim danom postaju popularniji. Kako god da se napravi lista
najznačajnijih pisaca ruske književnosti na njoj će se uvek naći
Dostojevski, Tolstoj, Čehov, Gogolj, Puškin, Ljermontov… Ako njihova
imena nikoga neće iznenaditi, poreklo sigurno hoće jer od pomenutih
velikana pisane reči jedino je Tolstoj „čisti“ Rus, dok su ostali porodičnim
nitima povezani sa Ukrajinom. Pre nego što „istorijski hematolozi“ sa
Balkana počnu sa prebrojavanjem krvnih zrnaca ruskih književnika 19.
veka, okrenućemo se činjenicama.

Gogolj je iz centralne Ukrajine, deda Fjodora Mihajloviča
Dostojevskog živeo je ukrajinskom gradu Vinistia dok je Čehov rođen
nedaleko od Marionopolja. Vek kasnije, Mihail Bulgakov je živeo i stvarao
u Kijevu, Ana Ahmatova i Igor Petrov u Odesi a ako tome dodamo da je
Puškin imao afričke a Ljermontov škotske krvi, priča o etnički čistim
književnostima definitivno pada u vodu. Intelekt, estetika i talenat su
humanističko-kosmopolitske vrednosti dok je nacionalizam jeftina zabava
za budale.

Nikolaj Gogolj (ukrajinsko ime Mykola Hohol) rođen je u oblasti
Poltava u centralnoj Ukrajini. U kući su govorili ukrajinskim jezikom a
kada je pošao u školu počeo je da uči ruski koji je bio i zvanični jezik
carevine. Otac ga je podučavao književnosti a majka religiji. Kada je
napunio dvadesetu, Gogolj se seli u Sankt Peterburg. Tokom studija, na
ruskom je pisao školske zadatke i literarne projekte dok je ukrajnski
koristio onako za svoju dušu. Tih dana u Petrovgradu je postojao “kružok”
ukrajiskih pisaca koji je vodio Taras Ševčenko u čijem radu je Gogolj
aktivno učestvovao i bio uvažen član. U ranim pripovetkama sa setom je
opisivao uspomene iz mladosti i zavičaja dok u zreloj književnoj fazi
postaje mnogo oštriji. U kapitalnom delu, romanu “Mrtve duše” britkim
satiričkim stilom opisao je reformu i emancipaciju ruskog kmetstva kada
je vlastelinima bilo dozvoljeno da poseduju zemljoradnike. Kao merna
jedinica za seljake korišćena je reč “duša”! Tako su ruski, paorski tajkuni
tog vremena u svom vlasništvu imali na stotine “slovenskih duša”. Gogolj
je putovao po Zapadnoj Evropi upoznavajući kulturu drugih zemalja. Pred
kraj žiivota potpuno se odao religiji i zalagao za pomirenje istočne i
zapadne crkve koje su po njemu pred Bogom bile ravnopravne. Rusiju je
nazvao carevinom “mrtvih duša”. Da je živ, danas bi se verovatno
priklonio intelektualcima hrišćanske provinijencije koji se zalažu za mir
ali ne po svaku cenu.

Lav Tolstoj potiče iz plemićke ruske porodice. U detinjstvu je
vaspitavan tradicionalno prema konzervativnim kanonima nacionalnog
ponosa. Po ugledu na oca, grofa Nikolaja Iljiča, mladi Tolstoj sa dvadeset
šest godina odlazi u Krimski rat koji je po mnogo čemu podsećao na ovaj
koji se danas vodi na istim prostorima. Tolstoj je sa svojom jedinicom
stigao u Sevastopolj sa romantičnom idejom o vojničkoj časti i obavezi
ratovanja za svoju domovinu. Patriotski snovi brzo su u dimu baruta
nestali. U autobiografskom delu „Zapisi iz Sevastopolja“ Lav Nikolajevič je
oslikao krvavo bojno polje sa pijanim kozacima, golobradim mladićima
izgubljenim na liniji fronta, zvuk bajoneta i urlik nesrećnika bez imena.
Nesvojstveno ruskom vojniku tog vremena, Tolstoj zaključuje da je
propaganda ugojenih vlastodržaca smišljena da žrtvuje neuki puk koji će
u ime cara po ko zna koji put poginuti za „majčicu Rusiju“. Novoprobuđeni
pacifizam, Tolstoj još eksplicitnije izkazuje u knjizi „Vaskrsenje“ rečima
da je rat zlo koje ne može opravdati ni gospodar, ni car, ni sveštenik i da
su nažalost baš oni postali ti koji ih ohrabruju, započinju i vode. Zbog
ovakvih stavova, Lav Nikolajevič je izopšten iz Ruske pravoslavne crkve.
Kao prekvalifikovani mirotvorac danas bi se verovatno nalazio na čelu
neke nevladine organizacije.

Anton Pavlovič Čehov je rođen u Tarnarogu, malom mestu u
blizini Marinopolja. Po završetku gimnazije, sa porodicom se seli u Moskvu
gde upisuje medicinski fakultet a nešto kasnije objavljuje i prvu zbirku
pripovedaka. Tokom studija, Čehov bi svakog leta odlazio kod rođaka u
Ukrajinu. Boravio je u selu Luka nedaleko od grada Sumi gde su se rodile
ideje za prve drame koje će mu kasnije doneti književnu slavu.
Pisao je o egoizmu i nadmenosti visokog ruskog društva. U delima Antona
Pavloviča otrivamo jedinstvenu atmosferu i briljantan dramaturški
pristup. Čehov se nije bavio analizom uzroka društvenog ponašanja već je
na satirčan način oslikao živote svojih junaka čije sudbine doživljavamo i
kroz suze ali i sa osmehom na licu. Da je živ, kao lekar bi sigurno
pomagao na ukrajinskom frontu.

Fjodor Mihalovič Dostojevski je ponikao u siromašnoj porodici.
Društvo i svet oko sebe gledao je kritički a jedinu lepote video u veri i
umetnosti. Ljubav prema književnosti Dostojevski je nasledio od dede
Andreja, ruskog sveštenika koji je živeo u Ukrajuni. Fjodor je kao dete
odlazio da poseti dedu i iz Vinicije donosio mnoštvo knjiga koje bi deda
Andrej samo za njega izabrao. I danas se u ukrajinskom mestu Kaljnik
mogu pronaći grobovi porodice Dostojevski dok u Kijevu, Odesi i Makijvci
žive njihovi potomci. U mestu Vijtivci postoji muzej Fjodora Mihajloviča
čija postavka svedoči o vezama sa ukrajinskom kulturom, društvenim
prilikama i stanovništvom.

Kada se tokom jedne polemike pozitivno odredio prema knjigama i
piscima koji zastupaju socijalističke ideje, Dostojevski je osuđen na smrt.
Nakon hapšenja i sadističke farse koju je izvela carska policija, autor i
njegovi drugovi su izvedeni na iscenirano streljanje. Dok su pred
strljačkim strojem očekivali egzekuciju stiglo je carsko pomilovanje.
Kazna im je navodno promenjena u dugogodišnju robiju. U stvari,
autoriteti nisu ni imali nameru da ih streljaju već se radilo o običnom
iživljavanju nad nemoćnim ljudima. Na robiji, Dostojevski doživljava
veliku ideološku transformaciju. Dok je ranije naginjao prema
hrišćanskom misticizmu i liberalnim socijalnim idejama nakon sibirske
golgote počeo je da se pozitivno odnosi prema monarhiji, ruskom
pravoslavlju i nacionalizmu. U zimu 1881. Dostojevskom je priređena
veličanstvena sahrana kojoj je prisustvovalo preko sto hiljada ljudi,
mahom studenata a sam pogreb spontano se pretvorio u demonstracije
protiv carskog režima. Da je kojim čudom naš savremenik, sigurno bi
kritikovao vlast ali bi se svom snagom suprostavljao i politici Zapada koju
nikada nije podnosio.

ZAVRŠNA REČ
Niko ne može da tumači Putnove misli ali možemo čitati knjigu koja
je inspirasala ruskog predsednika da odpočne rat protiv celog sveta.
„Treće carstvo: Rusija kakva bi trebala biti“ utopistički roman Mihaila
Jurijeva objevljen je 2006. i predstavlja udžbenik čije lekcije i danas
marljivo izučavaju u Kremlju. Knjiga objašnjava nužnost ponovnog
uspostavljanja starog svetskog poretka kada je Rusija po sveukupnoj moći
nadmašila Evropu i Ameriku. Prvo carstvo uspostavljeno u doba vladavine
Petra Velikog, drugo u vreme Staljina a onda je na red došla – treća
sreća.

Roman detaljno opisuje godine ruskog preporoda koji počinje pod
vlašću Vladimira II i nastavlja pod Gavrilom Velikim sve do konačnog
stvaranja Trećeg carstva. I jedan i drugi vladar uspešno sprovode projekat
„nove staljinizacije“. Prvi korak u tom pravcu bila je aneksija Krima i upad
u Donjensk i Luhansk. Na referendumu čak 93 procenata stanovništva
glasa za stvaranje nezavisne Crnomorske Republike Donjensk i pripajanje
teritorije istočne Ukrajine. Ubrzo dolazi do ukidanja nezavisnosti
Belorusije i Ukrajine.

Iako nije predvideo ekonomske sankcije sveta prema Rusiji, Jurijev
u knjizi detaljno opisuje ucene gasom i i nuklearnim oružjem. U jednom
trenutku junak knjige Vladimir II u intervju za francusku televiziju kaže:
„Ako nas ne volite, počnite rat i pokorite nas ili još bolje prestanite da od
nas kupujete gas, energente i hranu i tako lepo umrite od gladi!“
Odlučnim stavom da se suprostavi celom svetu Vladimir II izaziva reakciju
Zapada kada počinje Treći svetski rat. Posle višegodišnjih razaranja i
nebrojenih ljudskih žrtava Rusija izlazi kao pobednik a na njeno čelo
stupa Gavrilo Veliki naslednik velikog Vladimira II koji zasluženo odlazi u
istoriju.

PAUZA
Čekajući presudu, advokat odbrane je prelistavao jutarnje izdanje
tabloida „Strujomer“. Na sredini treće strane, pisalo je: „U maju 2023.
godine, Henri Kisindžer će proslaviti stoti rođendan. Ne postoji nesreća,
rat, moralna svinjarija koja se minulog veka u svetu dogodila a do on naki
način sa istom nije bio povezan. Na pitanje novinara: šta dalje? Henri K.
ozbljno odgovara: „Još sto godina ovako a posle ćemo videti!“

PRESUDA
„Uoči njegovog rođendana bilo je to uveče oko devet časova, u
vreme kada na ulicama vlada tišina, dođoše dva gospodina u K. – ov stan.
U redengotima, bledi i gojazni sa cilindrima koji kao da su bili prikovani
za glavu… Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred
njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude.
„Kao pseto“ reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.“

NAPOMENA: U tekstu su korišćeni blago modifikovani citati iz romana
„Proces“ Franca Kafke

– SRPSKA KRITIČKA MISAO – OD AV, AV DO ĆIJU, ĆI –

Legenda kaže da je u drugoj polovini devetnaestog veka, Miloš
Teodorović u kraljevstvu narečeni Obrenović osmislio “instituciju” koja je
u narodu bila poznata pod imenom – lajaonica. Dok je vladao Srbijom,
Miloš Veliki nije bio u prilici da angažuje agencije za ispitivanje javnog
mnjenja. Raspoloženje u narodu proveravali su kafanski žbirovi i
dobrovoljni špijuni širom Srbije. Kada je narod kritikovao vlast, kralj bi
još jače zatezao kaiš oko pasa i omču oko vrata svojih podanika. Ako bi
izveštaj doušnika glasio: “Narod se ućutao Vaše visočanstvo!” – Obrenović
bi naredio: “POPUŠTAJ!”. Današnji politički analitičari zaključili bi kako
je stepen demokratije u Miloševo vreme bio obrnuto srazmeran izrečenim
kritikama na račun vlasti. Ili u prevodu na jezik tog vremena: narod je
najopasniji kada ćuti.

U prvoj polovini dvadesetog veka, opozocione snage su svoje
nezadovoljstvo izražavale štampanjem letaka, stidljivim protestima i
retkim obustavama rada, dok su zbog kritike monarhije, komunisti
završavali u tamnicama. Četrdesetih godina istog veka uloge su
zamenjene pa je škripu zatvorskih kapija nadjačao zvuk golootočkog
kamena. U godinama obnove i izgradnje, opozicije gotovo da i nije bilo a
ako bi se “reakcija” stidljivo oglasila, OZNA bi za to odmah doznala. U
leto 1968. zajedno sa kolegama širom sveta, pobunili su se studenti
Beogradskog univerziteta. Medijsku delatnost iskazali su izdavanjem
fanzina i zidnih novina. Kao najverniji čitalac ovih sadržaja, maršal Tito
je odmah shvatio drugarsku kritiku, javno je priznao da su studenti u
pravu a tajno naredio da ih dobro izmlate.

Sledećem vladaru batine u početku nisu bile bliske. Na Kosovu,
poručio je svojim pristalicama da niko ne sme da ih bije. Kasnije im je sa
istog mesta obećao “militantni mir” i počeo ratove u kojima nije
učestvovao. Tih ludih devedesetih, kritičko mišljenje se izražavalo na
ulici. Mitinzi protiv vlasti često su gušeni pendrecima jer je vođa brzo
promenio stav prema batinama. JUTEL, Studio B, B92 i Nezavisna svetlost
igrali su ulogu svitaca u medijskom mraku koji je uveliko zahvatio Srbiju.
Kada je buku dial-upa zamenio brzi internet, zaživelo je i kritičko “onlajn
mišljenje” koje bukvalno svako, baš kao i zadnjicu, ima. Novine časopisi,
žuta štampa i portali obukli su svoje internet uniforme i krenuli u borbu
protiv konstruktivne kritike i civilizovane komunikacije. Novinari su svoje
pisaće mašine zamenili tastaturom a ubojita kritička pera otrovnom
medijskom municijom. Informativna propaganda kao da nije bila dovoljno
žestoka. Kako bi se medijski prostor još više zagadio, uvedeni su i
komentari čitalaca. Anonimni bojovnici pisane reči širili su mržnju na sve
strane. Četnici su udarali na partizane, patrioti na izdajnike, partizanovci
na zvezdaše a svi zajedno na drugosrbijance, elitu kruga dvojke i pedere.
Podeli pa vladaj i nikom se ne pravdaj!

Kada je vođa skoknuo do Holandije, kratko su vladali neki novi klinci
ali su parole i govor mržnje ostali isti. U jeku najžešćih rasprava na
internetu, Srbija je izgubila premijera na čiju su likvidaciju pozivali
mnogi mediji, komemtatori ali i ljudi iz samog vrha vlasti.

Nekako u to vreme na scenu stupaju Fejsbuk, Instagram i na kraju
Tviter. Junoše koje su pred taštom stajali mirno a šefu ljubili skute i
rukave, na internetu su mogli da svakome, anonimno, skrešu u brk. Uoči
izbora 2012. Godine, elita se zalagala za tzv. bele listiće kako bi izazvali
kritički stav prema predsedniku bele kose i finih manira. Dok se na meti
botova nalazio BoTa, SNS je strpljivo stvarala lojalnu internet omladinu.
Profesionalne sveznalice preplavile su srpski medijski prostor. Komentari
po narudžbini, glorifikacija svojih lidera, satanizacija protivnika a sve to
pod tamnom zavesom anonimnosti. Internet kampanja je u potpunosti
uspela. Na čelo države došao je Toma Grobar a propagandu je preuzeo
Aca Navijač koji se tokom bogate političke karijere proslavio mnogim
izjavama ali većini njegovih podanika za srce je prirasla ona, po kojoj:
“Nemamo pravo uništiti živote većeg broja ljudi nego što je planirano!”

Vremenom, Fejsbuk i Instagram postaju platforme na kojima
saznajemo gde su nam prijatelji putovali, šta su jeli i da su im deca i
unuci – sreća najveća! Tviter međutim, preuzima ulogu džangrizavog
medijskog starca ili informativno-političke alapače iz komšiluka. Prvi
“tvit” poslao je Džek Dorsi 21. marta 2006. godine u 12:50 po lokalnom
vremenu i glasio je: ”just setting up my twttr” (upravo pišem svoj prvi
tvit). Pored Dorsija, suosnivači kompanije Tviter bili su Noa Glas i Evan
Vilijams. Od početne ideje da se pojedincu omogući grupna SMS
komunikacija od 140 karaktera, Tviter je za šesnaest godina dostigao broj
od 240 miliona korisnika koji na raspolaganju sada imaju duplo više
karaktera kako bi lakše izrazili bezgraničnu mudrost.
Od samog početka, svoje mesto na Tviteru jedva su dočekali
univerzalni stručnjaci za sve oblasti. Bilo da se radi o kvalitetu
izolacionog materijala na krovu porodične kuće Ražnatović, tajnoj
prepisci Rokfelera i Rotšilda ili o džinovskom akceleratoru čestica koji je
pomogao u otkriću Higzovog bozona ili „božanske čestice“ za svaku temu
oni imaju nepogrešivo tumačenje.

Mediji su brzo shvatili da je ova društvena mreža idealna za
popunjavanje praznog prostora. Besplatni “autorski” tekstovi od 280
karaktera pri čemu svaki tvit lako postaje povod za početak polemike,
buđenja niskih strasti, uvreda… Sve ovo garantuje veću gledanost, tiraž a
u novije vreme – broj klikova.

Srpski političari i kritički orijentisani intelektualci aktivno posećuju
ovu društvenu mrežu. Najprisutniji su Vulin, Vesić (Sićve), Obradović
(Vook), Šutanovac, Marijan Rističević, Đuka Bizon, Zorana Mihajlović,
Zoran Živković, dramski umetnici Biljana Srbljanović, Siniša Kovačević,
Sergej Trifunović (Serge Truffaut) kao i “profi” tviteraši Bora Konj,
Pokojna Mileva, Pera Vampir, Ludi Šeširdžija, Dr. Georg Šicer itd.

Jedan od najomraženijih termina među tviterašima svakako je reč –
BOT. To je skraćeni naziv za robota. U računarskoj terminologiji pod ovim
pojmom podrazumevaju se softverski subjekti koji se ubacuju u mreže
namenjene korisnicima interneta simulirajući “slučajne web prolaznike”.

Glavni cilj botova je prikupljanje informacija uz pomoć programa za
indeksovanje web stranica. U savremenom političkom životu botovima se
nazivaju članovi političkih stranaka koji za malu novčanu nadoknadu
kucaju afirmativne komentare u korist svoje partije i njenog lidera.
Ovakve aktivnosti su najizraženije tokom predizborne kampanje tako što
jedna osoba više puta ocenjuje isti komentar uz pomoć softvera za
skrivanje korisnikove IP adrese. Iako političke stranke ne žele da priznaju
ovakve aktivnosti, javna je tajna da botovi najčešće rade za vlast.

U aprilu 2020. godine, dva meseca pre parlamentarnih izbora,
Tviter je u Srbiji uklonio 8.558 naloga. Prema podacima istraživačkog
internet centra na američkom univerzitetu Stenford kao razlog za ovakav
korak navodi se: koordinisana promocija vladajuće stranke i predsednika
Aleksandra Vučića, sinhronizovani napadi na opoziciju i veštačko
podizanje popularnosti tvitovima koji podržavaju SNS i njenog lidera.

U svetu trenutno postoji preko 350 miliona aktivnih naloga dok u
Srbiji tvituje blizu 300 hiljada korisnika. Procenat ljudi koji dangubi na
ovoj društvenoj mreži zanemarujući je odnosu na broj onih koji prate
ostale platforme a pre svega Fejsbuk i Instagram. Medijski značaj Tviteru
donose žučne polemike i kontraverzne teme agresivnih tviteraša. Mediji
rado preuzimaju besplatan sadržaj, raspiruju vatru i tumače “šta je pisac
hteo da kaže”. Senzacionalizam, upotreba teških reči i uvreda uz
hroničnu lenjost mejnstrim medija pomogli su Tviteru da za kratko vreme
postane inicijalni faktor različitih ideoloških podela.

Anatomija jedne klasične Tviter papazjanije izgleda otprilike ovako:
političar, novinar, intelektualac itd. koji na društvenim mrežama ponosno
nastupa pod punim imenom i prezimenom, iznese mišljenje na određenu
temu ili kritički stav prema neistomišljenicima. Polemiku, po pravilu,
nastavljaju dežurni “piromani” normalne komunikacije, anonimni
komentatori bez skrupula, univerzalni stručnjaci za sve i svašta – od
istorije i ginekologije do kvantne mehanike. Anonimnost im uliva hrabrost
a neznanje hrani samopouzdanje. Pošto se “eksperti” zahuhtaju, na
scenu stupa sujeta tvorca originalnog komentara koji na vatru odgovara
benzinom a na uvredu psovkom. Sve ovo i ne bi bilo tako strašno da ne
govorimo o svega 2,73% svetskog stanovništa koji za razliku od većine ne
brinu puno o vremenu. Tviteraši su marginalni zgubidani koji zahvaljujući
žeđi medijskih krvopija kreiraju jeftinu zabavu za narod, besplatan šou sa
poznatim zvezdama koje se svađaju bez honorara.

Izgleda da su se finansijski savetnici Elona Maska bili dobro
obavešteni kada su svom šefu savetovali da kupi Tviter. Prvi čovek
kompanije Tesla, ponudio 44 milijardi dolara za vlasništvo nad ovom
internet platformom. Dok su svi nestrpljivo čekali odgovor, na Elonovom
Tviter profilu pojavio se sledeći komentar:
“Za tej pare si mogja da kupiš celo Vranje be budalče.”
“What?”
“Samo se ti pravi šuntav”!

Od tog dana niko više ne pominje prodaju Tvitera ali se priča da
Vranjanci zadovoljno trljaju ruke dok su pojedini lokalni funkcioneri
pazarili nove modele Tesle. Istraga je u toku…

                                                            priVID19

– ‘Ej Božo, otvaraj da ne razbijam. Imam nove gilje, greota je. Batine dobijaš u svakoj varijanti ali je za tebe bolje ako sam dobre volje.

Boža Gajić prfesionalni upravnik zgrada na više lokacija i okoreli kladioničar odmah je poslušao nervoznog posetioca.

– Nemoj Kure k’o boga te molim. Evo završavam veliki posao do kraja meseca vraćam sve sa kamatom. Imam neke dobre parfeme. „Žabari originale“ uzmi sedam, osam onako za tebe da lepo mirišeš. Za lovu ne brini. Ovog puta je sigurica.

Kure je pokupio sve parfeme i procedio kroz zube.

– Gazda ti je već dao do kraja meseca a ja svratio onako da te vidim. Zaželeo sam te se brate.

            Boža je rođen istog dana kada i Bil Gejts samo dvadesetak godina kasnije. Posle mnogo bezuspešnih pokušaja da se kao maturant ekonomske škole zaposli u struci, prihvatio je novokomponovani posao koji se zvanično zove – Profesionalni upravnik stambenog objekta. To mu je nešto kao „predsednik kućnog saveta“ ali za lovu. Nadzirao je nekoliko stambenih zgrada i kompleks luksuznih apartmana na prestižnoj lokaciji u gradu. Ovaj objekat u ulici Đida Šolakovića 619 u narodu je bio poznat kao Vila Đilasovka. Svaka jedinica imala je brat, bratu dvesta kvadrata uz zajednički bazen i garažu. Vlasnici, onako, kao da su skupljani „s koca i konopca“.

U apartmanu 1A živeo je Puniša Malić koji je imao zanimljiv hobi da skuplja stanove po regionu. Toliko je voleo nekretnine da ih je smatrao najvećom svetinjom. Samo je on u celoj Srbiji slavio Svetog Agricija zaštitnika građevinara.

            Odmah do Puniše u apartman 1B uselila se Biljana Android ljubavnica Žike Buksne koji je pod svojom kontrolom držao nekoliko splavova na Adi.

            S druge strane, stambenu jedinicu 1B naseljavali su brat Stefan i sestra mu Milica. Deca lokalnog funkcionera pristigli su na studije iz jedne šumadijske varoši. Stefan je upisao ONO i DSZ dok je sestra Milica izabrala Fakultet kozmetičarskih nauka. Osim povremenih žurki, stanari 1B nisu bili na meti upravnika Bože.

            Najzad 2B koji je bio prazan. Priča se da je pomenuti apartman kupio uticajni političar za svog ljubavnika. Odavno su prošla ta vremena kada su državni službenici osuđivali LBGT populaciju. Legenda kaže da poslednjih godina baš oni i upravljaju državom. Ali ko će legendama verovati.

            Profesionalni upravnik stambenih zgrada, Boža Gajić, otišao je u kafanu „Šekspir“ gde su odsedali njegovi školski drugari i lokalni dramski umetnici Neša i Lale. Izložio im je problem do najsitnijih detalja. Kockarski dug, trenutnu situaciju na terenu i zatražio pomoć. Pošto je potvrdio da je pomenuta stambena jedinica priključena na gasovod, Mata Jovanović Lale, najbolji reditelj koga je čaršija poslednjih nekoliko decenija iznedrila, ponudio je genijalno rešenje.

– Ne brini prijatelju, ovako ćemo…, rekao je Mata.

Onda je naručio još jedno pivo i ozbiljnim tonom izložio plan… Reč po reč, scenu po scenu…

– Jebote Lale, ovo je bolje nego kada si režirao Kunderu, oduševio se Neša.

– Stvarno matori, uzvratio je Boža, da smo u Americi ti bi čudo napravio. Vozili bi te u limuzini a ti bi iz frižidera nehajno vadio Jelen pivo – svetsko a naše.

            Profesionalni upravnik objekta Boža Gajić posetio je omiljenu mu stambenu jedinicu na lokaciji Đida Šolakovića 619. Kao i obično prisutni stanari zauzeti dinamikom društvenih mreža, nezainteresovano su ga pustili u svoje stanove. Nakon detaljne inspekcije, Boža je e kontaktirao Nešu i Laleta. Odluka je brzo doneta a strategija finalizovana. Na kraju, izabran je i datum početka akcije.

            Osvanuo je 11. mart 2020. dan kao stvoren za prevare. Neša glumac, u odelu službenika Srbijagasa pojavio se ispred vrata apartmana 1B.

– Dobar dan, gospođice. Dobili smo informaciju da u vašem stanu postoji  veliki problem. Naime, gas odnekle ističe. Tako nešto moglo bi izazvati katastrofu.

– Nema problema, odgovorila je Biljana Android, samo vi radite svoj posao. Možda će malo kasnije svratiti moj dečko ali ne dajte se uznemiriti.

Neša je autoritativno ušao u stan i odmah počeo nešto da piše u svoju beležnicu.

            Reditelj Lale od početka je bio spreman za akciju. Koristeći veze u medijima Mata se potrudio da javnost spremno dočeka vesti koje su sledile. Lokalna štampa i televizija uskoro će na sva zvona proglasiti vanrednu situaciju. U neko doba, Lale se pridružio zabrinutim stanarima u ulici Đida Šolakovića 619. Predstavio se kao novinar najtiražnijih novina u zemlji a onda je uz dobro osmišljena pitanja još više podigao tenziju ispitanika. Pola sata kasnije, atmosfera ispred zgrade poprimala je elemente panike. Sledeći doktrinu najboljih teoretičara filmske i pozorišne režije gospodin Mata je osetio trenutak kada je dramska situacija dostigla klimaks. Tihim glasom punim razumevanja obratio se žiteljima ove stambene jedinice.

– Potpuno razumem vašu zabrinutost. Situacija kao da polako izmiče kontroli. Dozvolite mi da odem kod nadležnog službenika Srbijagasa na lokaciji a onda ću vam preneti kako stvari stoje. Samo polako i bez panike mili moji.

            Pošto je tokom prethodnih poseta dobro ošacovao situaciju Boža je svojim saradnicima autoritativno izdavao uputstva:

– U apartmanu 1B keš stoji ispod dušeka a nakit u zamrzivaču. Ovi iz 2A su malo maštovitiji pet soma evra sakrili su u najlon kesi na dnu korpe za prljav veš. Nešo samo uzmi lovu i nemoj da njušiš ženske gaće kao prošli put.

            Akcija „spašavanja nevinog stanovništva“ u Vili omraženog imena bližila se kraju. Plen je uredno spakovan u velike kofere preko kojih je bila zalepljena crvena traka sa natpisom – Srbija gas – Danger! Ispod poruke stajala je mrtvačka glava. Sa gas maskama na licu spasioci su istrčali iz Vile Đilasovke. Stanari su se odmah okupili oko junaka svoje ulice. Heroji su skinuli maske i skafandere i veselo odmahivali oduševljenim obožavaocima.

– Bravo majstori, vikao je Puniša.

– Ja bih vam dala šta god zatražite, poručila je Biljana Android

– I ja, i ja…, klicao je nepoznati muškarac iz apartmana 2B.

Pošto se spontana euforija prisutnih malo smirila, Boža je udahnuo jako i progovorio polako:

– Dragi prijatelji, situacija je veoma ozbiljna. Obavešteni smo da je Srbijagas oformio krizni štab koji će rukovoditi budućim akcijama.

– Ali kada ćemo moći da se vratimo nazad?, brinula je Biljana Android.

– Moj dečko stiže za tri sata, šta ću mu reći?, negodovao je je nepoznati muškarac iz apartmana 2B.

Oglasio se Neša glumac u ulozi službenika Srbijagasa:

– Ja sam u stalnoj vezi sa kriznim štabom. Poslednji izveštaj kaže sledeće:

„Na osnovu najnovijih podataka koji su saopšteni na sednici Štaba za vanreddne situacije, krizni štab propisuje sledeće mere zaštite stanovništva:

1. Žitelji stambene jedinice na inkriminisanoj lokaciji mogu boraviti u zgradi pod uslovom da nose zaštitne maske na licu.

2. Za vreme boravka u apartmanu biće im uskraćena komunikacija sa ostatkom sveta. Izuzetak predstavljaju firme za dostavu hrane i kupovinu preko interneta.

3. Dve nedelje od početka karantina, stanarima će biti omogućeno primanje Fucker vakcine koja će ih trajno zaštiti od Gasvirusa 29.

4. Stanovnici Đilasove vile ni pod kojim uslovima ne smeju napustiti stambenu jedinicu o kojoj je reč.

– Ali molim vas, pobunio se gospodin Malić, to stvarno nema nikakve logike

– Vidi ti njega logičara, ukorio ga je je Mata, pa dobro prijatelju da li ti veruješ sebi ili struci, moronima ili nauci?

Narednih dana, stvari su polako dolazile na svoje mesto. Neša i Lale isplatili su recku u bifeu „Šekspir“ uz izdašnu akontaciju glede budućih troškova. Boža je vratio dug Kuretovom gazdi a epidemiološka situacija u Vili Đilas avanzovala je u pandemiju.

Krizni štab je proglasio vanrednu situaciju. Stanovnicima stambene jedinice u ulici Đida Šolakovića 619 potvrđene su mere intezivne zaštite.

Pošto su kofere prevezli na bezbednu lokaciju, priča je završena hapiendom. Kuretov gazda je dobio lovu, Boža je vratio dug, Neša i Lale su „podebljali recku“ u bifeu „Šekspir“ a stanari Đilasove vile oduševljeno su sa maskama na licu čekali dan potupne slobode. Kako sada stvari stoje… čekaće još duuuugo, dugo!

Mnogo godina kasnije:

– Hej Božo, slušaj me. Šaljem ti fakturu za ona blindirana vrata u ulici Đida Šolakovića 619. Piši ovako: petak 21. april 2028. Cena kako smo se dogovorili. Nego kaži mi majke ti, jel one budale još uvek sede zatvorene sa maskama na licu.

– KAKO ĆE DA NAS LOŽE, KADA SE SVE FIGURE SLOŽE? –

* * *

U centru Čestervila u ulici Semjuela Reševskog broj 64 tu odmah pored policijske stanice, nalazio se „Šah klub Robert Fišer“ koji je pre mnogo godina osnovao lokalni časovničar Jozef Goldstajn Figurovski. Nekada davno, Amerika je imala svetskog prvaka u šahu, najvećeg genija ove igre po kome klub i danas nosi ime. Tih godina, meštani su rado svraćali da odigraju partiju šaha i uzgred razmene gradske abrove. Od tog vremena, mnogo je daminih gambita odigrano i topovskih završnica privedeno kraju. Sicilijanka je polako izlašla iz mode, Arlekinova odbrana nanovo stekla popularnost dok nostalgičari još uvek koriste jugoslovensku varijaciju Retijevog otvaranja. Klub i danas okuplja najupornije lokalne šahiste. Grupa mala ali odabrana, igrači sede u mračnoj prostoriji čiji se istočni zid naslanja na zapadno krilo zatvora na koji je lokalni šerif veoma ponosan.

Nezvanični „trunir pod maskama“ je u toku. Viktor je sve svoje figure usmerio prema Stenlijevoj maloj rokadi dok se partija između Levona i Arona približavala remi završnici. Za susednim stolom Džordž Mastilović koga su prijatelji od milja zvali – Džole uz kaficu je kibicovao dešavanja na šahovskoj tabli kada je gospodin Vladimir, ničim izazvan, otpočeo svoj monolog.

– U stara, dobra vremena, moj deda je organizovao balove pod maskama a sada ni partiju šaha ne možemo odigrati bez brnjice na nosu. Ludilo oko nas samo je poslednji čin predstave koja je decenijama pažljivo pripremana. Dragi moj Džole, na globalnoj šahovskoj tabli igra se KOVID završnica a poslednje poteze povlače veoma moćni igrači. Konačan rasplet odmotava se u tri faze, četiri ako protivnik ne preda partiju na vreme ili možda čak i pet, ukoliko odluče da čitavo čovečanstvo po kratkom postupku bude matirano.“

– Mudro zboriš Vladimire, reagovao je Džordž, ali hajde da ne smetamo šahistima.

– Hodanje linijom manjeg otpora nas je i dovelo u ovaj ambis beznađa. Ne želim da ćutim prijatelju. Tišina tu ne pomaže. Poslušaj bar jednom moju šahovsku analizu. Na kraju, ja sam jedini velemajstor u Čestervilu, mislim onaj pravi šahovski…

– Što jes, jes, uzvratio je sagovrnik, tebi ravnog u ovom gradu nema. U redu ali nemoj da galamiš, molim te.

– Ako je tako, krenimo sa prvim potezima koji nas očekuju u bliskoj  budućnsti. Posle otvaranja koje se već uveliko igra, u najskorije vreme, partija ulazi u novu fazu. Svetan sam da sve ovo što ti iskreno kao prijatelj govorim, mnogi će bez oklevanja nazvati „teorijom zavere“. Živimo u vremenu kada se svako drugačije mišljenje smatra konspirativnim budalaštinama. Zaboravlja se da su nam tu apsolutnu istinu nametnuli mediji, vladari iz senke ali i zvaničnici, političari, novinari, analitičari… Najtužnije je što su im se pridružili i lekari, teledirigovani „naučnici“ i „intelektualci“ koji nas javno i bez trunke stida otvoreno lažu svakoga dana. Meni je oduvek bilo draže da aktiviram vlastiti organ za razmišljanje pa makar izmozgao i nešto pogrešno nego da se priključim dobrovoljnoj lobotomiji koja je omogućena polaznicima širom sveta. Za većinu ona je besplatana dok su se neki od globalnog ispiranja mozga baš dobro ovajdili. Ponekad naivno poželim da unapred saznam ili bar predvidim šta nas onako „đuture“, u budućnosti čeka. Pa evo… Partija šaha je davno počela, strategija genijalno smišljena i sada se precizno vodi prema unapred poznatoj završnici.

– Vladimire prijatelju, druže, brate…. Velemajstore…, oglasio se Džordž, odmori se malo života ti!

– Ne buniš se brate Džole kada te sa TV ekrana po kosi pomiluju sveznajući stručnjaci. Prija ti lagana mentalna masaža. Dobro prijatelju. Tvoja glava, tvoj problem. Kažeš da voliš šah. Lepo. Ali šah je igra misaona. Kako ćeš joj bez mozga pristupiti? Protivnik nije za potcenjivanje. Globalni velemajstori zla, bez greške povlače poteze. Sa druge strane table, običan puk, krdo, stado, plebs, ti i ja… Polako gubimo viziju. Drže nas u stalnom šahu i strpljivo vrebaju pravi trenatuk da nam uvale MAT.

Gospodin Vladimir se vešto dokopao kiseonika i nastavio u istom tempu.

– Ako se samo malo odaljimo od šahovske ploče i pogledamo oko sebe  spoznaćemo neveselu KOVID stvarnost. Simultanka koju zagonetni virus igra sa zbunjenim svetom sve više poprima tragičan karakter. Uz dužno poštovanje žrtvama virusa zapitajmo se da li zbog korone treba dovesti u pitanje elementarna prava i slobode. Priča o KOVID-u samo je „maska za masku“ i nesuvisli razlog za manipulaciju. Obavezno nošenje brnjice nije ništa drugo do test kojim se želi ispitati izdržljivost širokih narodnih masa. Koliko se daleko može ići sa narušavanjem hedonizma na koji se čovečanstvo relativno brzo naviklo. Ograničavanje kretanja odmah je pokazalo da najveći deo svetske populacije ne haje puno. Ljudi su se bez problema adaptirali na novonastalu situaciju. Ispunjenjem osnovnih fizioloških potreba prosečan žitelj naše Planete ostvaruje trenutno zadovoljstvo kroz društvene mreže, pornografiju i video igre ne treudeći se da spozna suštinu i pravi smisao života.

– Tišina molim, pobunio se neko od šahista iz sale ali Vladimira to nije puno pogodilo. Nastavio je priču sa još više strasti.

– Proleće 2020. donelo je prvi talas histerije. Strah, psihoza, neuroza, depresija, neizdrž… Tokom leta, kočijaši popuštaju dizgine ali su najvažniji „galop“ pripremili za duge zimske noći i sumorne, nevesele dane. Mediji šire paniku, državni funkcioneri prete a gomila željna senzacija sve to poslušno guta i nadograđuje po vlastitom nahođenju: „Užas. Strašno. Tuga do neba. Umiru ljudi!“. Umirali su i ranije a umiraće nažalost i ubuduće… Ali dobro, logika je davno proterana sa ovih planetarnih prostora. Srećom, tu su globalni velemajstori svekolikih igara da poput anđela čuvara brinu nad našom sudbinom. Spas nam, gle čuda, stiže od najmoćnijih farmaceutskih  kompanija koje u rekordnom roku pronalaze vakcinu čija je efiksnost već dostigla neverovatnih 90-95 procenata. Svako ko se iole razume u biologiju, hemiju a o virusologiji da i ne govorimo, odlično zna da je za tako nešto potrebno višegodišnje istraživanje. Magija i nauka su do skoro bile potpuno suprostavljene kategorije ali danas su nažalost, sva čuda moguća. Oni retki koji bi se usudili da nestašne misli usmere u nekom drugom pravcu i trapavo šapnu kako je cela priča oko vakcine ishitrena, ili pak oni drugi, još bezobrazniji koji misle da je „čudotvorni serum“ ranije napravljen i samo čeka pravi trenutak da spase čovečanstvo… Takvi se „jeretici“ odmah stavljaju  na stub srama i ismevaju ih na svakom koraku. Prete im da ako ne prestanu sa glupostima… Ko zna šta bi moglo da ih snađe?

– Pa dobro, usprotivio se Džordž, eto na primer tebi ništa ne fali.

– U pravu si, ne fali mi ništa jer svoje mišljenje iznosim u malenom šah klubu usred ove vukojebine. Ako bih sve ovo postavio na You Tube skinuli bi istog dana. Toliko o slobodi govora moj Džole. Nego krenimo dalje jer vakcinacija nas iza ćoška vreba a naše je da je spremno sačekamo. Dakle, u samom početku, spasonosna vakcina biće nam prezentovana kao svetlo na kraju tunela. Ona će omogućiti da odmah izađemo iz samonametnutog kućnog pritvora. Iz svih aparata za domaćinstvo prepadaće nas lekari potvrđujući fantastiča svojstva i efikasnost čudotvornog seruma. Državni organi obećavaju da će besplatnih vakcine biti dovoljno za sve građane! Kada se stado po poljani razigra i radost zaiskri u volovskim očima, vesela družina neizbežno će postaviti pitanje – ko je prvi u redu za pelcovanje? Bez reči ćemo zavrnuti rukave spremni da se uključimo u akciju svekolikog spasenja.

– Dobro, vakcinisanje pa šta?. uzjogunio se gospodin Mastilović. Zar to nije konačno rešenje problema?

– Kada vakcina postane dostupna svima, počinje druga faza. Masovnu medijsku propagandu predvodiće predsednici, lekari, lideri velikih korporacija, „influenseri“, glumci, sportisti, pevači… Složno će nam u glas poručiti da će posle primanja vakcine sve opet biti kao u dobra stara vremena a blagodeti, koje su nam nakratko bile uskraćene, nanovo će se na velika vrata vratiti u našu svakodnevicu. Ova faza je izuzetno važna jer ako najava spasenja nudi nadu, vakcinacija sama po sebi donosi nešto konkrektno, vidljivo i opipljivo. Veselje se širi na sve strane a „sloboda“ je opet tu… Na dohvat ruke.

– I šta onda?, pitao je Džordž.

– Velike kompanije, srednja preduzeća, mali privrednici… Svi oni koji su trpeli štetu tokom pandemije bez reči će podržati vakcinaciju jer im je to jedina šansa da ponovo rade i stvaraju profit. Najglasniji će biti FIFA, NFL, NBA, UEFA, potom bioskopi, organizatori koncerata, restorani, muzeji, kockarnice, kladionice… Biće to pritisak kakav do sada još nije viđen. Svakoga sata bombardovaće nas pričama o povratku u normalan život koji nam svima tako puno nedostaje. Ubrzo će sve one divne stvari u kojima smo nekada uživali nanovo biti svima dostupne. Hedonizam se na velika vrata vraća u naše živote. Deca ponovo idu u školu, studenti na univerzitete, plaže i parkovi raširenih ruku primaju zaboravljene posetioce. Stanovništvo se kreće, ljudi putuju, brodovi plove, avioni lete, samo u se gradskim autobusima još uvek teško diše. Redovno tuširanje nažalost nije u nadležnosti „pandemijske policije“. Mrska prošlost se briše a svetla budućnost je pred nama. Pripadnici strogo kontrolisanog pučanstva veselo nude svoje nadlaktice. Ako treba i u guzu, nema problema, najvažnije je da mi TO primimo dobrovoljno. Vakcina će vratiti žurke, utakmice, ludovanja po splavovima, koncerte, druženje po kafićima i tržnim centrima. Samo retki će se pelcovanju usprotiviti. Razmisli o ovome iz perspektive prosečnog komšije Milutina sa trećeg sprata, nekoga ko ništa ne vidi ali i ne želi da čuje istinu. To su idealne mete. Milutin, njegova porodica ali i susedi iz zgrade prvi će zauzeti mesto u redu za vakcinaciju. Čekanje za ulje, šećer i WC papir su šarena laža u poređenju sa redovima koji će se formirati ispred ambulanti gde će nam ubrizgavati čudotvorni serum. Po obavljenom poslu, reporteri spremno čekaju kako bi snimili prve srećnike koji su se dokopali magičnog leka. Radost, sreća, entuzijazam, optimizam… Nažalost, istina je posve drugačija jer sve na ovom svetu ima svoju cenu pa tako i pristajanje na vešto režirani vodvilj ludila koji se u nastavcima izvodi u globalnom teatru apsurda.

– Dokle si ti stigao velemajstore moj. Vladimire druže, filozofe, brate… Hajde da odigramo jednu partiju.

– Biće dana za megdana dragi Džole. Igraćemo mi i šah, i domine a ako treba i „Ne ljuti se čoveče“… Vreme za spasenje nam ističe. Zato prijatelju vratimo se na početak naše priče uz podsećanje da se ovde ne radi o lečenju zaraženih bolesnika ili žrtvama pandemije velikih razmera. Reč je o globalnom testu poslušnosti. Posle vakcinisanja izdavaće će se potvrda koja nas uvodi u treću fazu a to je – provera.

– Provera čega?, iznenadio se Džole.

– U trećem talasu suočavamo se sa procesom dokazavinja da smo vakcinu zaista primili. Neće to biti kao ranije kada smo mogli da slažemo doktora kako smo primili vakcinu protiv gripa ili tetanusa. U ovom slučaju svako vakcinisanje biće registrovano u međunarodnoj bazi podataka. To je jedini način da se spreče sitne prevare kojima smo svi skloni. Naravno, ljudi to ne čine iz zle namere već iz čiste lenjosti. Najbolji način da se drug Milutin motiviše jeste da ubrizgavanje „spasnosnog leka“ postane obavezno, zakonom propisano i naravno – kažnjivo. U trećoj fazi najbolje se vidi genijalnost tvoraca ovog plana. Dokazujući da je primio vakcinu, građanin dobija dvostruku nagradu. Prvo, istog momenta moći će da se vrati starim životnim navikama ali će steći i privilegiju da skine do tog trenutka neprikosnoveni vid zaštite – masku. Tada dolazi do velikog preokreta i neočekivane zamene uloga. Primanjem vakcine prestaće potreba za nošenjem maske ali će zato oni koji ne žele vakcinu morati da pokriju lice.

– Bolje daska nego maska, bolje palma nego čalma…, našalio se vragolasto Džordž.

– Baš tako sapatniče. Ranije su maske predstavljale simbol građanske lojalnosti pa ih je većina stanovništva poslušno nosila. Kada vakcinisanje počne, maske će postati znak neposlušnosti i po kazni će ih nositi samo nestašna manjina „buntovnika“. Maska poslušnog postaje maskom probuđenog, uzjogunjenog i kažnjenog.

– Šta će biti sa pobunjenicima Vladimire?, radoznalo se oglasio Džordž.

– Moći će oni da hodaju ulicom bez maske sve dok ne požele da nešto kupe, prisustvuju javnom skupu ili posete institucije sistema. Da odu u supemarket na primer. Pripadnici „pokreta otpora“ šetaće naokolo zajedno sa vakcinisanima ali kada dođu na kasu sačekaće ih iznenađenje. „Pokažite imunitetsku kartu molim!“, obratiće im se strogo kasirka. Pošto grešnik nije vakcinisan neće imati šta da pokaže a kada odluči da masku stavi tek na kasi, gomila će burno negodovati i smatrati ga nemoralnim prevarantom opasnim po okolinu. Ovo stanje neće biti privremeno, naprotiv trajaće sve dok se i poslednji pobunjenici ne pripitome.

– Duboko si zabrazdio Vladimire, prekorio ga je prijatelj, nego pusti me molim te da se psihički pripremim za partiju koja me uskoro čeka, zamolio je Džordž.

– Šta se pripremamš toliko. Protivnik u prvom kolu ti je neki pandur a oni su opšte poznati kao dobri šahisti, našalio se Vladimir i nastavio. Slušaj me pažljivo jer bi mogao i nešto pametno da naučiš. Zamisli sledeću situaciju. Tim za koji navijaš plasirao se u sledeće kolo međunarodnog takmičenja. Publika ponovo prisustvuje mečevima. Ti vakcinu naravno još uvek nisi primio. Da bi ušao na stadion uz kartu ćeš morati da pokažeš potvrdu o vakcinisanju ili da staviš masku. Pošto zauzmeš mesto na tribini nonšalantno skidaš brnjicu nadajući se da to nikome neće smetati. Uz malo sreće, posle nekoliko mrkih pogleda, „komšije“ će pažnju preusmeriti na utakmicu pa ćete ostaviti na miru. Pred kraj prvog poluvremena međutim poželećeš da se olakšaš i posetitiš prostoriju u koju i car ide peške. Prostrana „ćenifa“, higijena na nivou od „baba sere“ ni traga. Završiš posao a na izlazu – prc! Rampa, prepreka, kontrolni punkt – elektronska verifikacija – SKENIRAJTE BAR KOD ILI POZOVITE POMOĆ. Klikneš crveno dugme i eto policajca pod punom ratnom opremom. Ako nemaš masku (a skinuo si je) plaćatićeš kaznu i dobijaš prvu opomenu. Posle treće… neka ti je ….. ko(vid) god u pomoći.

Džordž je odsutno odmahnuo rukom pažljivo proveravajući dešavanja na Instagramu. Kuce, mace, recepti i ostale važne teme. Iznenada, nepoznati muškarac se pridružio kibicovanju partije između Levona i Arona koja se otegla kao letnji dan od podne. Klimnuo je glavom u znak pozdrava i nastavio da prati prilično dosadnu šahovsku završnicu.

Vladimir nije obraćao pažnju na pridošlicu već je nastavio svoj nadahnuti monolog.

– Dolazimo do najvažnijeg elementa treće faze a to je proces verifikacije koji se obavlja uz pomoć digitalne tehnologije i koji će hteli mi to ili ne bukvalno promeniti sve. Stvara se „Vrli novovi svet“ koga bi se Haksli postideo. Primarni cilj je da medicinska provera autentičnosti bude laka za razumevanje, jednostavna za upotrebu i komplikovana za falsifikovanje? Napraviti lažnu ličnu kartu u današnje vreme nije veliki problem. Telefonske aplikacije prilično su ranjive, elektronske narukvice takođe. Najsigurniji način da se osigura potpuna verodostojnost informacija jeste uvođenje jedinstvenog broja koji će biti registrovan u međunarodnoj bazi podataka kojoj će u svako doba moći da prisupe državni organi i policije diljem sveta.

– Znao sam, usprotivio se Džordž, samo sam ćekao kada ćeš pomenuti – čipovanje!

– Dobro prijatelju i ja sam očekivao da ćeš baš na ovom mestu reagovati. Razmišljaš u sebi, evo još jedne budale koja nam prodaje teoriju zavere. Ali dragi moj Džole, mitovi postoje da bi se argumentima pobili u protivnom se moraju nazvati istinom. Zato te molim da na trenutak zaboraviš vesti iz svekolikih Dnevnika širom sveta i da uključiš taj majušni aparat za razmišljanje. Imamo ga, jebi ga, pa zašto ga ponekad ne iskoristiti… Ne košta ništa. „Greota je da se baci!“

Zagonetni muškarac koji im se nedavno pridružio, iz džepa je izvadio žvaku, hitrim pokretom je ubacio u usta i krenuo da je lomi ogromnim usnim čeljustima. Ispod oka je merkao Vladimira i pažljivo slušao.

– Postavi sebi pitanje, nastavio je „predavač“, koji bi nam globalni sistem omogućio najbolju kontrolu ličnih informacija. Čak i oni manje vični tehnoligiji složiće se da bi sićušna SIM kartica ugrađena u telo svakog stanovnika naše planete, precizno ažurirala informacije koristeći  barkod simbolizujući „nevidljivo mastilo današnjice“. Nisam ginekolog ali mogu da pogledam, nisam ni inženjer ali imam mozak. Ovaj novi, savršeni sistem pompezno će biti predstavljen pre početka globalne vakcinacije i nosiće neko nautralno ime. Nešto poput: Vax Trax, Safe Trac, Smart Mark ili čak Medsecure. Implementacijom ovog sistema „kreatori“ dostižu biblijski nivo „vrhovnog pečata“ iz „Otkrovenja“.

– Opa, da li to postajemo religiozni gospodine Vladimire?, podsmehnuo se Mastilović.

Robert i Džordž su počeli svoju partiju: E5, E6 a onda SB3, SB6… To Vladimiru ni malo nije smetalo da nastavi svoju teoriju:

– Pošto je reč o međunarodnom programu najveći broj zemalja biće primoran da uprkos razlikama prihvati ovaj sisitem. Avionski saobraćaj predstavlja najbolji primer svekolikog jedinstva. Na prvi pogled, moglo bi delovati kao diskriminacija ako se na osnovu potvrde o vakcini nekome zabrani ulazak u zemlju. Pre korone, pitanje ljudskih prava privlačilo je pažnju javnosti. U novim uslovima međutim čak i takvo licemerje polako nestaje. Motiv je zajednički a nepopularna sredstva ciljem su se oduvek opravdavala. Dakle, ako nemate „pečat“ predstavljate potencijalnu opasnost za celokupnu međunarodnu zajednicu pa vas zato nigde neće pustiti. Ako vam se objašnjenje ne sviđa uzmite vakcinisanog advokata. On će vam sigurno pomoći!

– Vladimire, partija je počela. „Pritisni“ pauzu prijatelju, vapio je Džordž.

Vladimir je otpio gutljaj kafe i nastavio.

– Da li je cela ova priča samo verbalna masturbacija vremešnog šahiste? Ne znam, možda, ali bi lepo bilo dobiti odgovore na bar neka pitanja.

Prvo: Zašto su moćnici po hitnom postupku propisali obaveznu vakcinaciju širom sveta bez detaljnog ispitivanja, preciznog testiranja i praćenja vakcine?

Drugo: Već nekoliko decenija najveće farnaceutske kompanije nisu uspele da pronađu vakcinu protiv raka ili SIDE o kojima znaju gotovo sve ali su je preko noći pronašli za virus o kome ne znaju gotovo ništa?

Treće: Da li je KOVID19, poput maski, karantina, potpune transformacije svetskog zdravstvenog i ekonomskog sistema možda samo zagrevanje za neki novi cirkus, virus, izmišljenu pandemiju ili mentalnu onaniju? Stidljivo se već pominje novi – KOVID 20, 21… Imajući u vidu kako se devetnaestica dobro primila kod pučanstva ovako bi mogli da teramo sve do 100.

I najzad – da li je baš svaka sumnja u zvaničnu verziju uvek i samo – teorija zavere? Ako nam kažu kako predsednik radi za dobrobit svih nas, odmahnemo rukom i uz ciničnu grimasu nastavimo sa pripremanjem zimnice. Ne verujemo ali to ne smatramo konspiracijom. Sa malih, srednjih  i velikih ekrana poručuju nam kako bogati pomažu siromašnima, siti gladnima a političari narodu. Kako država izdašno plaća lečenje bolesne dece dok se odlučno suprostavlja kriminalu, kako je Tramp mudar, Bajden oštrouman a Vučić pošten… Deluje blesavo ali ništa od toga ne zovemo teorijom zavere!

EPILOG: Posle završene partije prvog kola šahovskog turnira u Čestervilu koju je Džordž predao u 36-om potezu, Robert je odveo Vladimira na piće kod „Klare pivare“ od kada se njemu, pomenutom Vladimiru, gubi svaki trag. Poštovani čitaoče, ukoliko raspolažeš informacijom koja bi pomogla lociranju nestale osobe obrati se na adresu Pfizer.prc ili Microsoft.jeb.

Januarski dani snegom zavejani. Godina je 2025. Neki neobični ljudi, zakoni i običaji vladaju svuda oko nas ili kako to pesnik davno reče: „Pošlo vreme z goreg na gore, razigralo one najgore!“

Moralvil je primorsko mesto koje vekovima zapljuskuje okean pa uprkos sveopštem ludilu to čini čak i ovih dana. Ne tako davno, meštani su se bavili ribolovom, gostoljubivo dočekivali turiste i naivno verovali u zdrav razum. Onda su počeli da duvaju čudni vetrovi nehajno šireći misteriozne viruse. Kada sve po zlu krene, tada i zima čudnu narav prima. Ciči i kuka punom snagom dok sneg i mraz puštaju svoje ledene pipke. Ono što se do skoro životom moglo zvati postala je tužna uspomena. U stvarnosti, svakim danom nanovo živimo imaginarne epizode serije „Zona sumraka“. Nažalost, ne radi se ni o igranom programu niti je reč o rijalitiju. U pitanju je život, danas, tu i ovde! A on, the life, la vie, Leben, жизнь… baš ume da se našali i nestašno nam se u lice iskezi. Na svekolikim ekranima diljem planetarnog medijskog prostora, redovno se emituju najnovije vesti iz epidemiološke centrale: „Pošto je nova vakcina uspešno sanirala dejstvo Paloma 69 virusa, naučnici širom sveta aktivno rade na sprečavanju širenja nove pandemije. Reč je o smrtonosnom virusu Vidko 91. Bezbedonosne mere i dalje ostaju na snazi. Budite odgovorni, poštujte pravila, ostanite kod kuće a ako baš morate da prošetate kućnog ljubimca ne činite to bez propisane opreme!“

Žitelji Moralvila baš kao i ostatak mahnitošću zaraženog sveta, bez pogovora poštuju nove mere i strahom ishitrene zakone. Poslušno se zatvaraju u kućni karantin omeđen zidovima besmisla. Gradske ulice ostaju puste, restorani zatvoreni, mozak je odmoran a duša prazna. Centrom Moralvila trenutno hoda samo jedna ljudska spodoba odevena u narandžasti skafander dok četvoronožna kreatura uvijena u foliju veselo trčkara pored hrabrog šetača.

„Što se događa kad očajanje zahvati ljude
Kad očajanje neumitno prelazi u kajanje
Gledajući iz daljine konture na sceni
Padaju mi na pamet vodene boje
Umazane ruke brzo se peru!“ B.Š.

Nenad Dejanović Prle, lokalni knjižar i čovek koji je vazda funkcionisao na posve drugačijim talasnim dužinama, bezvoljno je sedeo ispred davno kupljenog i prilično oronulog kompjutera. S druge strane ekrana izvirivali su neki umorni ali poslu predani ljudi. Sudija, tužilac, porotnici, svako u svom domu pred kamerom nj.v. Skajpa u pandemiji narečenog – Zuma. Centralni sud Distrikta KSB-964 sa sedištem u Gvantanamu, predsedava sudija Đovani Pjerluđi koji je 2023. preživeo virus Alegro 44.

Strog, pravičan, nasmejan i na viruse otporan, oglasio se sudija Pjerluđi:

– Građanine Dejanoviću, opišite nam ukratko događaj koji se odigrao ispred vaše knjižare tokom novogodišnje noći koja nas je iz 2024. uvela u srećniju 2025.

Prle je udahnuo jako, doterao svoj plišani sako i nadležnima odgovorio ovako:

– Gospodine sudija, najpre bih želeo da se zahvalim što ste mi omogućili da iznesem svoju odbranu jer u današnje vreme to nije mala stvar. Elem, 1. januara 2025. u ranim jutarnjim satima, dok su petarde, vatrometi i topovski udari parali nebo Moralvila, dr. Kovidije Virušijevič Koronenko svratio je u knjižaru „Šumadija“. Malo sam se iznenadio jer se dr. Koronenko pojavio bez prethodne najave i zakonom propisane opreme. Vrata knjižare „Šumadija“ međutim uvek su svima bila širom otvorena. Za diskriminaciju nikada nismo znali ni kada je reč o rasi, seksualnoj orijentaciji ili propisanoj sigornosnoj opremi u vreme pandemije.

– Potpuno razumem vaš stav građanine Dejanoviću. Imajući u vidu da ste vazda bili lojalan i zakonu predan pripadnik globalne društvene zajednice, predlažem poroti da vas kazni kućnim pritvorom u trajanju od godinu dana uz napomenu da se predložena kazna razlikuje se od sveopšte važećeg karantina. Naime, u narednih 12 meseci prozori i vrata vaše knjižare moraju biti potpuno blindirani i voskom zapečaćeni. Izuzetak je maleni otvor kroz koji će vam se dostavljati hrana po našem izboru. Uzgred, sutra su na jelovniku punjene paprike.

Porota je jednoglasno usvojila sudijin predlog dok je korpulentni tužilac zadovoljno likovao. Samo na trenutak je sklonio masku sa zajapurenog lica kako bi udahnuo malo svežeg vazduha a potom se snishodljivo zahvalio sudiji i porotnicima na uspešnoj saradnji.

Svestan opšteg ludila, Prle je bio zadovoljan presudom. Ruku na srce, mnogi su i za puno manje „prekršaje“ dobijali najstrožu kaznu. Pred Nenadovim suznim očima počele su se ređati slike neveselih događaja. Prisetio se dana kada je sve u stvari počelo…

U zimu 2020. godine moralvilski lekar dr. Kovidije Virušijevič Koronenko svratio je u knjižaru „Šumadija“ kako bi izabrao laku literaturu za godišnji odmor koji je planirao da sa porodicom provede u zavičaju. Nekoliko decenija ranije, dr. Kovidije je napustio SSSR i krenuo preko okeana u potrazi za boljim životom. Godine su prolazile a Koronenko je  naporno radio i Ameriku gradio. Nije birao poslove. Preko dana je služio mušterije u prodavnicama, restoranima i benzinskim pumpama dok je noću učio. Položio je sve ispite, nostrifikovao diplomu i „po drugi put“ postao lekar. Decenijama je radio u bolnicama koje su posećivali siromašni pacijenti a povremeno i kao „gostujući lekar“ po tuđim ordinacaijama. Pre desetak godina doselio se u Moralvil gde je otvrorio privatnu praksu. Bio je priznati specijalista za virusna obljenja disajnih organa ali je kao porodični lekar lečio sugrađane od svih bolesti.

Pošto je uz Prletovu pomoć izabrao knjige, na rastanku su se pozdravili uz dogovor da se vide po Kovidijevom povratku iz Rusije.

Na putu do kuće doktor je doživeo tešku saobraćajnu nesreću, posle koje je pao u komu. Ležao je na odeljenju intenzivne nege a društvo mu je pravila tašta Natalija pevajući mu ruske balade, starogradske pesme i romanse. Tri meseca kasnije doktor Koronenko je i dalje bio u dubokoj komi a prognoze lekara nisu nudile previše optimizma.

Nekako s proleća, u aprilu 2020. u svetu su se dešavale teško predvidive i nadasve nelogične stvari. Nenad Dejanović je pažljivo skladištio rezerve toalet papira kako ne bi morao da koristi knjige u „higijenske svrhe“. Svestan važnosti koju hrana ima u dramatičnim situacijama koje su mu se svakih desetak godina tvrdoglavo ponavljale, Prle je planirao da narednog dana zauzme mesto ispred lokalne samoposluge i snabde se rezervama brašna, ulja i šećera.

„Ne bi bilo loše kupiti i konzerve, dvopek, supe u kesi…“, razmišljao je. Usred taktičkih priprema oglasio se Skajp. Vidno iznenađen s obzirom da rečeni program gotovo nikada nije koristio, Nenad je stidljivo kliknuo ikonu na velikom ekarnu centarlnog kompjutera Knjižare „Šumadija“. U tom treuntku, gotovo niotkuda iskočio je doktor Kovidije. Nakon izliva ljubaznosti, najlepših želja te svekolike brige glede dalje sudbine „moralvilskog Dr. Martina“, Koronenko je počeo da postavlja „nepristojna“ pitanja:

– Šta se ovo dešava dragi prijatelju? Zašto su svima natakli brnjicu?

– Ali doktore, pokušao je Prle.

– Pravi virus Kovid 19 je nešto posve drugačije od ludila koje nam se servira.

– Razumem prijatelju ali ipak…, unjkao je Nenad

– Pa to mi je struka čoveče! Opasnost je minimalna! Postoje mnogo teže bolesti zbog kojih svet nije stao! Zašto nam ovo rade?

– Ja se u medicinu ne razumem, ćutim i slušam, vajkao se knjižar.

– Ovo sa medicinom nikakve veze nema. Dejanoviću, pišite, plačite, urlajte… Ovo je početak kraja! Najveća obmana u istoriji čovečanstva.

Na trenutak su se začuli glasovi, komešanje…

– Maskirani ljudi ulaze u moju bolničku sobu… o neeee!, urlao je Koronenko.

Tišina, crni ekran i prekinuta veza.

Na prvi pogled, Nenad je bio u šoku a opet, imajući u vidu svekoliki idiotizam globalne situacije, Prle se nije dao iznenaditi. Kada je doktorov lik nestao sa ekrana, knjižar je otvorio flašu burboona na kojoj je pisalo „1792“. Posle četvrte čaše se malo smirio a posle sedme potpuno zaboravio na Kovidija koji se usudio da mu se nakon višesmesečne kome, bez maske obrati preko video aplikcacije koju nam je darovao niko drugi do nj.v. Microsoft. Sutradan, ova neprijatna epizoda samo je vrcala negde u daljini Nenadovog pamćenja kao nedefinisana misao na granici jave i sna…

„Nešto razmišljam,“ kontao je Dejanović, „možda sam ipak ja to samo sanjao!?“

Kasnije, virtualnim kanalima, proneli su se abrovi da je baš one prve noći koja je nekako išćezla iz Nenadovog sećanja, dr. Kovidije Virušijevič Koronenko sa intenzivne nege po hitnom postupku prebačen na psihijatriju. U probranom društvu pod budnim okom bolničkih kerbera dr. Kovidije se „lečio“ skoro godinu dana. Po odlasku kući ni sa kim nije razgovarao. Samostalno je obavljao osnovne životne i fiziološke funkcije i po čitav dan sedeo ispred televizora gledajući CNN. Monotoni dani ispunjeni tugom i beznađem sporo su prolazili. Porodica je izgubila svaku nadu da bi dr. Koronenko ikada više mogao da se povrati.

Doček Nove godine bio je po mnogo čemu jedinstven. Kako bi se istakao duh zajedništva, uprkos vremenskim zonama, nova 2025. na svim kontinentima dočekana je u isto vreme. Vođeni tradicijom da se u Novu godinu ulazi bez suvišnih i nepotrebnih stvari organizatori centralne priredbe pripremili su originalan kulturno-umetnički program.

Poslednjeg dana 2024. prestala upotreba novca kao sredstva plaćanja. U svim većim gradovima ovaj važan datum obeležen je simboličnim  spaljivanjem novčanica. U Palermu su kremirali evro a u Portlandu dolar. Žitelji Požarevca, uz trubače i popularnu melodiju „Kalašnjikov“, veselo su proslavili upokojenje dinara. U velelepnim parkovima Novog Zelanda postavljen je kamen temeljac za izgradnju moćnih nuklearnih centrala. Lokalni premijer je veselo poručio da zbog pandemije više nije bezbedno boraviti u prirodi a da nam, ako ćemo pošteno, struja za CNN i internet ne pada s neba. Stoga umesto ekološkog luksuza narod se opredelio za osnovne životne potrebe kao što su Fejsbuk, Instagram, RTS i Tviter. U Diznilendu je obeležana godišnjica otvaranja laboratorije za proizvodnju univerzalnih vakcina protiv svih nastupajućih virusa. Microsoft je pronašao logaritam koji prepoznaje mutacije znanih i nenznaih virusa od dinosaurusa do nekog dalekog, budućeg, još neotkrivenog sveta. U isto vreme, vredni pregaoci kompanije Pfizersoft rade bez prekida kako bi svojim farmakološkim proizvodima spasili čovečanstvo.

TV prenos dočeka seli nas na drugi kraj sveta. Pred očima gledalaca impozantna slika. Čitavom dužinom Kineskog zida postavljen je multinacionalno-višejezički transparent sa jednostavnom a tako dirljivom porukom: „Budite odgovorni, nosite skafander!“

Opera u Sidneju preuređena je kako bi mogla da primi migrante dok je Grand Canyon u Arizoni pretvoren u deponiju nuklearnog otpada.

Srećna ti Nova 2025. godina veseli svete moj!

Pošto je dočekao Novu godinu, Dr. Kovidije Virušijevič Koronenko je uredno složio ćebe kojim ga je pokrila tašta, razvalio je katancem zamandaljena vrata i istrčao na ulicu. Uprkos rafalnoj paljbi strelica za uspavljivanje, tejzera i druge lake artiljerije, Kovidije je stigao do knjižare „Šumadija“. Kada je zakucao na vrata oglasio se snajperista sa susedne zgrade.

Nenad Dejanović Prle je izašao ispred svoje knjižare. Bio je u šoku. Iz očaja se uhvatio za glavu dok je nemoćno zurio u leš prijatelja…

– Šta ste to uradili dušmani!? Zašto ubiste čoveka zlotvori?, zaurlao je.

– Hajde, vraćaj se unutra i ne filozoriraj mnogo. Upotrebi organ za razmišljanje. Nije mozak sapun pa da se istroši.

Direktor JKP Vodovod & kanalizacija u Moralvilu imao je puno problema koji su se iz dana u dan sve više gomilali. Brinuo je kako da sačuva posao, brak i slobodu dok je sve ostalo išlo svojim, uobičajenim tokom.

Džerald Glen je imao ženu, dve odrasle ćerke, oronulu pudlicu Samantu i mladu ljubavnicu Britni. Kako to u klasičnoj literaturi biva, ljubavnica je bila udata a rogonja po imenu Bredli saznao je za ženinu vezu sa direktorom. U samom početku muž je ćutao i vrebao svoju šansu. Kada je prikupio dovoljno kompromitujućih informacija, pozvao je direktora Glena u kafanu „Old America“ i predočio mu činjenice potkrepljene dokaznim materijalom. Gospodin Glen je čitao kopije dokumenata, pažljivo ih proučavao i pokretom očajnika čupkao razbarušenu kosu.

– Milion dolara u kešu, procedio je kroz zube Bredli, i da mi ostaviš ženu na miru. Imaš deset dana da zahtev ispuniš ili sve ovo ide u policiju.

Suparnici su se rastali u tišini a onda su skoknuli do cvećare i sa buketom ruža u naručju, pohitali kući da obraduju žene svojih života.

Posle neprospavane noći, Džerald je ranim jutrom, umesto na posao krenuo  u suprotnom pravcu. Prošao je pekaru, odoleo mirisu svežeg peciva a potom je zaobišao i poslastičarnicu kod Rasima u kojoj su pravili najbolje baklave. Posle svih ovih iskušenja ušao je u lepo uređen lokal na samom kraju ulice.

Vlasnik knjižare „Šumadija“ Nenad Dejanović Prle pažljivo je sređivao policu sa raznolikom, edukativnom literaturom. Od edicije „Sam svoj majstor“ preko „Draga Saveta“ pa sve do „Kako postati milioner u šest faza za tri meseca i dvanaest dana“. Dok je brisao prašinu sa jedne od publikacija u knjižaru je ušla njemu dobro znana mušterija.

– Dobar dan gospodine Glen, rekao je Prle razdragano, drago mi je da vas vidim. Izvolite.

Pošto je zahvalio na dobrodošlici, direktor JKP Vodovod & kanalizacija je odmah prešao na stvar. Tražio je knjigu ali nije znao naslov a ni ime autora. Nije bio načisto ni da takva knjiga uopšte postoji ali mu je bila preko potrebna.

„Uvek sam voleo ovakve mušterije, našalio se Nenad u sebi, ambicioani, neobavešteni a opet tolerantni i željni znanja.“

– Treba mi nešto u fazonu „kako da sakrijem lopovluk a da me niko ne uhvati?“ nije ništa lično, pitam za prijatelja.

Prletu je odmah bilo jasno šta gospodinu Glenu zapravo treba. Seli su Nenadovu kancelariju koja se nalazila odmah iza tezge. Knjižar je skuvao kafu a direktor vodovoda zatražio „ono piće od šljive iz Prletovog kraja koje su nekada zajedno pili i od koga zuji u ušima“. Šljivovica je pomogla da gospodin Glen potpuno otvori dušu. Elem, pre nekoliko godina država je u budžet JKP Vodovod & kanalizacija uplatila preko tri miliona dolara. Umesto rekonstrukcije vodovodne infrastrukture u Moralvilu, Džerald je novac potrošio na lagodan život. Piće, žene, letovanja i igre na sreću…Las Vegas, Atlantik Siti i slične destinacije. Školski drug gospodina Glena radi kao krupna zverka u Vladi pa je do sada uspešno eskivirao inspekcije, kontrole, popise… Nažalost, muž Džeraldove sekretarice dokopao se dokumenata koji dokazuju malverzacije direktora vodovoda pa ako u najkraćem roku ne pribavi milion dolara crno mu se piše.

– Šta mi je činiti dragi prijatelju?, pitao je drhtavim glasom očajnika.

Iskusni novinar koji se nekada u starom kraju bavio i marketingom imao je spreman adut koji je u vidu saveta nosio u nepostojećem rukavu crne majice na kojoj je pisalo: „Nekome je život majka a nekome Jamajka“.

– Ne treba tu puno mozgati, moćniji od nas razradili su šta valja činiti u sličnoj situaciji a pametniji nam sve lepo objasnili. Profesor Noam Čomski naprimer, do detalja objašnjava strategiju manipulisanja masama na svim nivoima.

Prle je uzeo knjigu sa jedne od polica i počeo predavanje na temu „Deset faza manipulacije ljudima“. Džerald je pio rakiju i sa velikom pažnjom slušao lokalnog knjižara.

1. ZAVARAVANJE PROTIVNIKA

Pažnju javnosti treba preusmeriti daleko od stvarnog problema. Putem medija, bombardovati javno mnjenje temama i pitanjima bez ikakvog značaja. Dok gori škola puna osnovaca izveštač sa lica mesta ukazuje na ekološke posledice požara.

2) KREIRANJE PROBLEMA I NUĐENJE REŠENJA

Ideolozi globalne propagande ovaj metod sprovode u tri faze: problem – reakcija – rešenje. Najpre se stvori “situacija” koje izazove problem sa ciljem da se proizvede reakcija stanovništva. Pošto narod proguta mamac punudi se rešenje koje u normalnim okolnostima javnost nikada ne bi prihvatila. Na primer, namera da se izvrši preseljenje stanovništva iz jednog kraja regiona u drugi. U mirnodopskim uslovima ideja deluje besmisleno ali posle krvavog rata zvuči mnogo prihvatljivije. Ili možda, kako opravdati potpunu globalnu kontrolu svetskog stanovništva? Ljudi poslušno sede kod kuće, kriju se iza maski i panično kupuju osnovne životne namirnice a onda nazad u toplinu doma svog. Donedavno, ovako nešto zvučalo bi kao loš scenario za još gori film. Od kada se pojavio misteriozni virus i proglašena pandemija, horor film je postao stvarnost a scenaristi se samo smeškaju.

3) POSTUPNOST PROMENA

Javnost treba naterati da prihvati neprihvatljivo. Najlakše je to učini postepeno. “Otrov” se konzumentima daje “na kašičicu – kap po kap”. 

U Kini je na primer, ženka slepog miša prevarila svog đuvegliju “s ovog običnog miša”. Žrtva bračnog neverstva završila je u supi gospodina Vida koji je vazda kuburio sa zdravljem. Kijao je uvek 19 puta pa se kijavica pretvorila u grip a onda je od gripa nastalo čudo neviđeno. Na pitanje o čemu se radi, medicinski stručnjaci naglašavaju da svi pacijenti imaju iste simptome KO VID – i uvek 19 puta kijaju.

4) ODLAGANJE

Promene koje slede moraju se predstaviti kao nužne i bolne. Ljudi lakše prihvataju nelagodnost koja će se desiti u budućnosti nego trenutno žrtvovanje. Neprijatnost se neće desiti odmah a pošto se nikada ne zna šta donosi sutra, čovek se nada će se situacija ipak nekako popraviti. Javnost tako ima više vremena da se navikne na ideju promene i da je prihvati sa manjim otporom. Primer iz bliske istorije u Srba – Hajde bombardujte već jednom pa da krečim!

5) UPOTREBA DEČIJEG JEZIKA

Tokom kampanje koristi se jednostavan, „dečiji“ jezik koji je kristalno jasan čak i najmanje sofisticiranom građaninu. Projekat upotpuniti sa nekoliko jednostavnih reklamnih spotova „na prvu loptu“ kako u novinama tako i na radiju i TV. Primer:

Znaš li da teško je sine

Zar te taj virus ne brine,

Celom svetu suze doneo,

Mnogo žrtava virus odneo.

Baki iz karantina,

Smetaće tvoja blizina.

Budi ponos svoga naroda,

Da ne bude smrtnih ishoda!

Aaaa,moli te Srbija

Ne glumi sebičnog zlotvora,

Poslusaj doktora!

6) BUĐENJE EMOCIJA

Zloupotreba emocija je klasična tehnika koja se koristi kako bi se izazvao kratak spoj u procesu logičnog razmišljanja, prosuđivanja i razumnog donošenja odluka. Ovih dana često se čuje prekor: „Ne treba da nosiš masku zbog sebe već da ne bi zarazio svoju decu, unučiće ili stare roditelje!“

7) NEZNANJE

Prosečan konzument metoda kontrole javnosti i porobljavanja uma  ne mora biti puno pametan. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude ispod proseka kako bi razlike među stanovništvom bile nepremostive. Ukratko – zavadi pa vladaj!

8) VELIČANJE GLUPOSTI

Promocija novog sistema vrednosti po kome je poželjno biti glup, vulgaran i neobrazovan. Internet je idelan saveznik za tako nešto jer mišljenje baš kao i zadnjicu ima svako. Stvarati jaz između nas i njih, glupih i pametnih, crnih i belih, konzervativnih i liberalnih, hrišćana i muslimana… Sve to uz stalnu  težnju da se oni „između“ obavezno opredele. Tako će se polupismeni prikloniti primitivcima a relativno normalni „intelektualcima“ jer realna, trezvena, objektivna  sredina nažalost ne postoji.

9) STVARANJE OSJEĆAJA KRIVICE

Veoma važna faza u kojoj valja ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on(a) odgovoran(a) za trenutnu situaciju a sve usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac koji je uz to opterećen osećanjem krivice, odustaje od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv sistema. Sve bi bilo mnogo bolje samo da nisam otišao u prodavnicu, skinuo masku, poljubio ženu, ignorisao mišljenje kriznog štaba, odneo tetki lek…

10) ZLOUPOTREBA ZNANJA

Informacije kojima raspolažu privilegovani valja iskoristi i zloupotrebiti  protiv „gomile nesklada“ koja poput stada poslušno ide pod nož. Ili kako to narod duhovito kaže: „Tri ti turam, dva ti vadim, čik pogodi šta ti radim?“

Direktor vodovoda u Moralvilu Džerald Glen očigledno je dobro pazio na času pa je u danima koji slede savršeno primenio stradegiju svog savetodavca.

Najpre je kontaktirao urednike medija. Uz opširan intervju u nedeljniku „Radost“ Džerald je ugovorio svakodnevno gostovanje na radiju „Plavooki“ gde je uz servisne informacije vezane za Vodovod & kanalizaciju veoma kritično komentarisao situaciju u drugim komunalnim preduzećima.

Pošto ga je lokalna javnost bolje upoznala, direktor vodovoda  kreće u akciju. Na dobro pripremljenoj konferenciji za medije, Džerald dramatično otkriva „problem“. Na osnovu podataka kojima raspolažu organi bezbednosti, postoji realna opasnost da je gradski vodovod zagađen. Stručnjaci još uvek ispituju detalje ovog nemilog događaja. Nekoliko osoba je u pritvoru a sve cilju daljeg prikupljanja informacija. Istraga je u toku ali izvori bliski policiji veruju da je reč o terorističkoj akciji lokalnog karaktera. Kao glavni osumnjičeni navodi se Bredli Kruger šalterski službenik u moralvilskoj Elektrodistribuciji i suprug Džeraldove sekretarice Britni.

Paralelno sa kampanjom protiv domaćeg terorizma, JKP Vodovod & kanalizacija obustavlila je distribuciju vode stanovnicima Moralvila. Za kratko vreme strpljenje građana je počelo da  popušta a pritisak da se da se Bredli Kruger što pre osudi postajao je sve jači. Oni najagresivniji oglasili su se preko društvenih mreža a onda je i internet – „bukvano eksplodirao!“ Virtualni linč pokazao se veoma produktivnim. Službenici lokalnog vodovoda „izveštavali su“ o broju obolelih građana usled posledica trovanja vodom. Prve nedelje sami su izmišljali informacije a kasnije su organizovali kancelarijsku tombolu i brojeve po nahođenju objavljivali u javnosti. Niko u Moralvilu nije poznavao sugrađanina obolelog od ove tajanstvene bolesti ali su zvaničnim izveštajima slepo verovali. Sudija je u skraćenom postupku zakazao suđenje koje je završeno u rekordnom roku. Porota je donela jednoglasnu odluku – Bredli Kruger se proglašava krivim za teroristički akt zagađivanja vodovodnog sistema u cilju neutralisanja i životnog lišavanja svekolikog stanovništva Moralvila. Pošto se u ovakvim situcijama  doživotna robija podrazumeva, direktor Džerald je zajdeno sa javnim tužiocem otrčao pobednički krug i zahvalio javnosti na punoj podršci. „Zajedničkim snagama u nove pobede, mi i vi – protiv terorizma!“ osvanulo je na svim platformama od fejsbuka, tvitera pa sve do instagrama. Ministarstvo energetike izdalo je saopštenje u kome se izražava zahvalnost rukovodstvu vodovoda za predanu i profesionalnu saradnju u cilju očuvanja mira i bezbednosti kako opštine Moralvil tako i šire društvene zajednice.

Na pitanje novinara da li planira da se kandiduje za gradonačelnika, direktor JKP Vodovod & kanalizacija je odgovorio da ga trenutno ne zanima politička karijera. Sada je najvažnije pomoći sugrađanima da se vrate u normalan životni tok.

– Jednoga dana, podvukao je Džerald, ako se steknu uslovi a javnost ne zaboravi moje zasluge, biće mi čast da se kandidujem za predstavnika naše lokalne zajednice u Kongresu SAD.

Godinu dana kasnije, životna svakodnevica u Moralvilu vratila se u normalu. Posle usvajanja žalbe Bredli je pušten na slobodu. Pošto je na šefov zahtev uništio kompromitujući materijal, Bredli je postao šef predizborne kampanje doskorašnjeg direktora vodovoda i budućeg kongresmena Džeralda Glena. Sekretarica Britni radila je kao Džeraldov portparol dok je Prle, kao nagradu za svoj trud, na poklon dobio pudlicu Samantu.

Priča prva – Hasan

Svake srede tačno u šest uveče, kod osme vodenice na reci Orontes sastajali su se Hasan momče i Amira devojka. Njeni roditelji su od samog početka branili vezu koja se zasnivala na čistoj i istinskoj ljubavi. Nevinost njihove zaljubljenosti bila je zagarantovana samom činjencom da su se satajali jednom nedeljno i to na javnom mestu. Hasan je bio vredan i pošten čovek. Živeo je skromno u gradu Hama u Siirji. Preko dana je kao električar radio na lokalnim gradilištima a uveče bi privatno popravljao aparate za domaćinstvo. Sve to nažalost nije bilo dovoljno da dobije blagoslov Amirinih roditelja. Mladin otac je po lokalnim običajima tražio da mladoženja odreši kesu. Nesuđeni tast je bio neumoljiv, ako želi da se oženi njegovom ćerkom, Hasan će morati da plati pet miliona sirijskih funti i ni pijastru manje. Cena je bila previše visoka a on tih para nije imao. Ako bi čekao da ih pošteno u Siriji zaradi u najboljoj varijanti oženio bi se kao pedesotogodišnjak. Pokušavajući da dođe do dodatnih prihoda, raspitivao se okolo o mogućnostima da dobije bolji posao i više zaradi. Uskoro, prijatelj iz detinjstva Karam upoznao ga je sa tajanstvenim muškarcem koji je govorio arpaski jezik sa jakim evropskim akcentom. Ponuđeno im je da sa izbegličkim konvojem otputuju u Evropu. Hasanu nije bilo lako da donese odluku. Imao je dve velike strasti: bezgraničnu ljubav prema Amiri ali i onu prema video igri “NBA 2020”. Iako nije bila sreda, Hasan je otišao do osme vodenice na reci Orontes da malo dođe sebi i pribere razbacane misli. Nemo je sedeo, pušio i gledao u noć. Satima je mozgao, vagao, sve opcije do detalja analizirao i najzad odlučio. Putovaće u Evropu pa nek bude šta bude. Po povratku kući, onako rasterećen i srećan odlučio je da još malo trenira za veliki događaj koji ga je uskoro očekivao. Naime, takmičenje majstora video igre “NBA 2020” bližilo se kraju a Hasan se plasirao u završnu fazu.“Samo da stignemo do početka turnira. Ne smem da propustim veliko finale takmičenja “NBA 2020″. Pripremao sam se godinama a i nagrada nije mala.” razmišljao je Hasan dok je pakovao ranac. Onda je zapalio cigaretu i još jednom odigrao svoju omiljenu video igru. Na ekranu se pojavila informacija – Siri H11 aktivan.Plan je bio da preko Mediterana stignu u Grčku gde bi ih čekao siguran posao. U slučaju da dođe do bilo kakvih problema put bi se nastavio a sledeća destinacija bila bi Italija. Ako bi i ova varijanta zaškripala, tada bi ih preko Makedonije, Srbije, Hrvatske, Mađarske i Austrije prebacili u Nemačku. Stara izreka patetično kaže da ljubav nema cenu baš kao što ne poznaje ni granice. Dok je Amira ostala da željno čeka svog dilbera, Hasan i Karam zajedno su krenuli na put bez povratka.Dugo pripremana avantura je počela. Narandžasti, gumeni čamac pretvoren u improvizovani brodić primao je putnike koji su navirali sa svih strana. Prilikom ulaska Hasan je pokušao da propusti ženu sa detetom u naručju, stampedo ga je međutim povukao pa je zajedno sa nekolicinom sapatnika završio u moru. Mlađi putnici su uspeli da se nanvo dočepaju palube ali su slabi i nemoćni ostali da čekaju neku drugu priliku.

Narednog jutra konvoj je stigao u Grčku. Karam i Hasan su se odmah javili Jorgosu koji je bio zadužen da im pronađe posao. Pošto je uzeo svoj deo plena, Jorgos ih je ostavio u iznajmljenoj sobi iz koje su ih sledećeg dana izbacili pošto nisu imali više para. Narednih desetak dana patili su se po grčkim primorskim selima gde su naišli na novog “spasioca” koji je obećao da će ih prebaciti u Srbiju. Zauzvrat su morali da daruju vlastitu čast i sistem vrednosti u koji su do tada verovali. Noći su provodili sa nekakvim čudnim turistima koji su voleli mlade muškarce ali nisu bili u stanju da ih sami upoznaju, šarmiraju i zaved. Lakše je bilo platiti migrante. Posle nekoliko meseci i na desetine neprospavanih noći u društvu zadriglih homoseksualaca Hasan i Karam su kamionom preko Makedonije stigli u Srbiju.Ubrzo su smešteni u prihvatni centar za migrante u Obrenovcu. U prvo vreme zbog vanrednog stanja i pandemije nisu napuštali centar ali im to nije puno smetalo. Bilo je dovoljno da ih više niko neće podvoditi i seksualno zlostavljati.Kada je pred izbore, život počeo da se vraća u normalu, odlučili su da odu do Beograda i upoznaju grad o kome su još kao deca puno slušali.U petak 29. maja 2020. Crvena Zvezda je posrtala prvak Srbije u fudbalu. Titula prvaka proslavljala se po celom gradu. Razuzdani, besni i pijani navijači rušili su sve pred sobom a onda su naleteli na mlade Sirijce. “Brate, migranti, udriiii!”U ponedeljak 1. juna izdata je umrlica za Hasana i Karima – uzrok smrti KOVID-19

Priča druga – Ajzeja

Te subote Ajzeja Smit je imao samo jednu želju – da odnese baba Telmi lek i da se posle dužeg vremena uz večeru na tenane ispričaju. Tog jutra probudio se malo ranije da bi uz doručak odigrao nekoliko partija video igre “NBA 2020”. Kako bi izbegao grešku iz prošlosti, Ajzeja je navio je sat. Naime mnogo puta bi se toliko zaneo igrajući video igrice da bi čitav dan prošao a da on to i ne primeti. Iz poslednje utakmice izašao je kao pobednik. Sreća je titrala na Ajzejinom licu. Pre nego što je ugasio moćnu video aparaturu kada se na TV ekranu pojavilo obaveštenje – Jaza K34 neaktivan.Žurno je strčao niz stepenice, udobno se smestio u Dodž Čardžer, pustio muziku i krenuo prema odredištu. Prva stanica – benzinska pumpa. Natočio je gorivo i dok je čekao u redu da kupi mentol cigarete marke Njuport, pažnju mu je privukla žena koja je držala mališana za ruku. Kada je na njih došao red, žena je prvo platila benzin a onda na tezgu stavila mleko, slatkiše i rolnu toalet papira. Nije imala dovoljno novca. Kasirka je oštro odbrusila da nešto od namirnica mora vratiti. Ajzeja je samo klimnuo glavom dajući prodavačici na znanje da će on platiti račun. Pomogao je ženi da spakuje stvari, pomilovao dečaka po kosi i napustio radnju. Na prakingu, dok je prilazio kolima mimoišao se sa muškarcem obrijane glave i duge brade koji ga je prezrivo pogledao i kroz zube procedio: “Crnčugo odvratna!” Sa knedlom u grlu i suzom u oku, seo je u kola i odvezao se do apoteke. Pred očima mu se još uvek odmotavao tužni film sa nejasnim krajem. Raspojasani rasista potpuno mu je uništio dan. Hrabrio je sebe pokušavajući da potisne nagomilane emocije. U redu ispred njega, nekoliko starijih osoba poređanih kao apotekarske flašice, pažljivo su poštovali propisanu distancu od dva metra. Dok je proveraovao poruke na telefonu, Ajzeja je uočio vremešnog gospodina koji mu se polako približavao kuckajući štapom po betonskom podu. Mladić je bez razmišljanja ustupio mesto starom gospodinu a pošto je uzeo lek za svoju baku odveo ga je do kola. Kada je hteo da ga uvede u vozilo čikica se uzjogunio uz komentar: “Misliš li da sam ja lud? Hoćeš da me pokradeš eto šta je. Svi ste vi isti!” Poželeo je da mu odgovori ali se ubrzo predomislio. Vozeći pustim ulicama rodnog grada Ajzeja je setno gledao u daljinu i uz duboki uzdah zaključio: “Danas mi očigledno ništa ne ide od ruke! Bolje da se nisam ni probudio.”

Najzad je svratio i kod školskog druga Kita Brajanta. Dok je je privodio kraju diplomski rad na temu “Uloga mikročipova u svekolikoj modernizaciji čovečanstva” Kitov kompjuter je iznenada zanemeo. Svi pokušaji reanimacije nisu urodili plodom pa je pomoć potražio od najboljeg drugara Ajzeje koji je među prijateljima oduvek važio za genija kada je elektronika bila u pitanju. Kvar očigledno nije bio jednostavan jer je i “geniju” trebalo bar dva sata da računar dovede u normalno stanje. Kit Brajant je sa oduševljenjem otvorio bocu konjaka “Henesi” i preko interneta naručio pileća krilca. Uz osmeh pun zahvalnosti poručio je prijatelju:– Red je da se proslavi. Imamo jela i pića za celu noć!Kada je Ajzeja odbio ponudu jer je planirao da subotu veče provede sa baba Telmom drugu iz detinjstva nije baš bilo pravo. Pre nego što je napustio Kitov stan, Ajzeja je poslao poruku baki: “Na putu sam, stižem za pola sata!” i dobio odgovor: “Večera spremna! Požuri da se ne ohladi.”Gospođa Telma je pripremila sve ono što je njen unuk najviše voleo: džambolaja sa pohovanom piletinom, proja, salata od paradajza i krastavaca i za kraj lubenica da zasladi napaćenu dušu.Kada se parkirao ispred babine zgrade iza Ajzejinog Čardžera iznenada se preprečio policijski automobil. Čim je izašao iz vozila policajci su ga opkolili sa svih strana. Ajzeja je u jednoj ruci držao kesu sa lekovima a u drugoj fen za kosu koji je baka tražila jer se njen nedavno pokvario. Posle kratkog upozorenja policajci su odmah zapucali. Osmanaest hitaca završilo je u telu nenaoružanog mladića koji nije stigao kod bake na večeru. Umesto za trpezarijskim stolom, baba Telma je svog unuka videla najpre na TV ekranu a kasnije i u mrtvačnici tokom identifikacije.Prema zvaničnoj verziji: “Tokom interakcije sa policijom Ajzeja Smit je potegao predmet “pištolikog oblika” koji je policajcima ličio na revolver…” Nekoliko sati kasnije, fen za kosu je i dalje visio na braniku Ajzejinog automobila. Zbog KOVID-19 pandemije mediji su veoma stidljivo izveštavali o ovom tragičnom događaju. Koju nedelja kasnije izdata je umrlica u kojoj je kao uzrok smrti navedeno da je preminuo od posledica koronavirusa.

Priča treća – Nidža Pećina

U lokalnim rokerskim krugovima Nikola Nikolić zvani Nidža Pećina važio je za vrhunskog pevača i solidnog gitaristu. Živeo je na Zvezdari u ulici Rifata Burdževića. Godinama je pevao rok, džez i bluz po beogradskim lokalima. Od kada je “Farma” pobedila “Vudstok” a “Parovi” rasturili “Monterej džez festival” muzičari su morali da se “snalaze” na različite načine. Posle višegodišnjeg lutanja, Nidža je odlučio da krene posve drugim putem. Pevao je po kafićima za svoju dušu i sitnu lovu a preživljavao zahvaljujući svom književnom talentu. Pisao je kratke priče, kolumne i romane. Za kratko vreme Pećina je od Nika Kejva postao neka vrsta beogradskog Čarlsa Bukovskog mada je njemu više prijalo poređenje sa Preletom. Nikola je vredno pisao i inspiraciju vazda pronalazio u romanima savremenih autora, alkoholu kao i poeziji Džonija Štulića i Leonarda Koena. Dok je pisao kolumnu za jedan od brojnih balkanskih internet portala, u kafanu “Pavle Korčagin” na Zvezdari ušao je bubnjar Bane Surla. Naručio mu je dupli vinjak i saopštio važnu vest.– Ovi idioti uveli vanredno stanje!– Zašto pobogu?– Zbog virusa!Posle nekoliko “aperitiva” Nidža Pećina je krenuo kući. Nije mu dugo trebalo da zaboravi na vanredno stanje pa se narodna milicija odmah potrudila da ga na to podseti. Iza prvog ćoška sačekala ga je patrola. Nikola je uhapšen zbog kršenja uredbe o zabrani kretanja tokom vanrednog stanja. Nije mogao da veruje: “Pa zar sam ja najveći problem u ovoj zemlji? Ne hapsite kriminalce, lopove i ubice ali vam je baš Nikola Nikolić noćas zapao za oko!”

U zatvoru, Pećina se pribrao, ponašao se uljudno poštujući stroga pravila novonastale situacije. Dežurni policajac mu je dozvolio da zapali cigaretu. Nikola je izvadio paklicu ponudio pandura ali i cimera Nebojšu koji je bez oklevanja izdeklamovao svoju zatvorsku priču.– Bio sam na utakmicu da tapkarim karte. Loše sam proš’o zbog ovu koronu. Niko više neče fudbal da gleda. Vratim se kuči u malu, lečka ranije neg što je trebalo i uvatim moju Žaklinu na gomilu s njenog brata od strica Roberta. Doš’o čovek iz Beč pa mu pripalo milo. Sve sam ih izubijo i nije mi žao. Sramota bre. I ja sam spav’o sa sestru al’ s medicinsku ne s ovu običnu.Nikola je pomogao Nebojši da popuni neke birokratske formulare kada su u ćeliju nagrnuli navijači Zvezde. Trojica mladića pridružili su se Nikoli i njegovom cimeru. Navijači su siktali, psovali i bez oklevanja krenuli da biju Nebojšu. Nidža Pećina nije dozvolio da mu siledžije povrede garavog prijatelja. Vikao je iz sveg glasa dozivao stražare, vrištao razdvajujući batinaše od nesrećnog Nebojše.– Ubili ste dvojicu migranata, zar vam to nije dovoljno zlikovci?, vikao je policajac dok ih je nemilosrdno tukao pendrekom.Po izlasku iz zatvora, Nikola je otišao kući gde se odmah prihvatio omiljene video igre “NBA 2020”. Pod takmičarskim imenom NickCave C19, Nidža Pećina se plasirao u finale Svetske lige koja je zakazana za narednu nedelju. Nikola je potom skoknuo do oficijelne stranice takmičenja “NBA 2020”. Na sajtu je saznao da su njegovi najveći rivali Siri H11 i Jaza K34 tragično stradali istog dana na različitim geografskim lokacijama ovog poludelog sveta.EPILOG – GODINU DANA KASNIJEPobednik Svetske lige i zvanični velemajstor video igre “NBA 2020”. Nikola Nikolić zvani Nidža Pećina svirao je neke drage pesme Nika Kejva i gledao vesti koje su se 24 sata vrtele na TV prijemnicima širom opustošene planete:– Poštovani gledaoci gledate Dnevnik a ovo su najvažnije vesti dana: U Americi ne prestaju borbe zavađenih strana. Građanski rat svakim danom postaje sve intenzivniji a jedinice Vojske SAD preuzimaju kontrolu na ulicama, u nadleštvima kao i u medeijima… Žestoki sukobi migranata sa nemačkom policijom proširili su se i na ostale zemlje zapadne Evrope. Opšti haos i dalje vlada na ulicama najvećih evropskih metropola. Broj žrtava iz časa u čas raste a situacija se potpuno otela kontroli… Privreda Srbije je i u ovom kvartalu zabeležila rekordan rast koji je multipliciran u odnosu na isti period prošle godine… Vreme danas – i sunčano i oblačno sa obilnim padavinama iz vedrog neba… Zdravstveni bilten – obavezna vakcinacija protiv virusa KOVID-19 odvija se prema planu a naučnici uveliko rade na suzbijanju najnovije epidemije virusa ZAJEB-20 koji nam je ovog proleća stigao iz Rusije.

Daleko od istine – Branimir Štulić

Kako si glup

Kako si ohol, dragi moj

Sudiš o mojim osjećajima.

Kako si ružan

U svojoj nezrelosti, dragi moj

Izvještaćen Bijesan Neshvaćen.

Na tvome licu prazno je… Veliko ništa

I da živiš tisuću godina

Nećeš uspjeti.

Hej, daleko od istine

Daleko od istine

Daleko si ti od istine.

Ovih dana, Nenad Dejanović Prle se po drugi put u životu našao u karantinu. Prvi put, desilo se to pre nekoliko decenija. Kao mlad i prerspektivan novinar sportske redakcije dobio je zadatak da napiše kako se fudbaleri lokanlnog tima pripremaju uoči  odlučujuće utakmice za ulazak u Prvu ligu. Dva dana su sedeli u hotelu Šumarice odvojeni od porodice i prijatelja kako bi u punoj snazi dočekali nedeljni meč na Gradskom stadionu. Vreme je tada provdio u razgovoru sa trenerom i igračima uz prošvercovanu rakiju koju je uprkos storgoj kontroli uspeo da unese fizioterapeut Juga.

Karantin koji je Prle ovih dana na svojoj koži iskusio po mnogo čemu je drugačiji. Pravila su stroga, posledice nepoštovanja ozbiljne a sve zajedno je sumanuto i posve nelogično. Kada fudbal pobedi medicinu u kvalifikacijama za „Kup zdrave pameti“ ne piše se dobro ni nauci a ni čovečanstvu koje od nje zavisi. U celoj priči čak ni fudbal nije profitirao jer se i utakmice više ne igraju.

„Kovid, korona svuda oko nas, prekasno je, uzaludno sve je dublji jaz…“ pevušio je Prle u pauzi između dva zalogaja. „Nemoj sine da pevaš dok jedeš, biće ti luda žena!“, govorila mu je baka dok je bio mali. „Zato se valjda nisam ni ženio“, pomisli uz osmeh Nenad dok je iz kuhinje hitao prema radnom stolu koji se nalazio u uglu knjižare „Šumadija“ koja je od početka pandemije bila zatvorena. Prle je čitavog života voleo samoću pa mu karantin nije teško padao. Na kraju, u knjižari je bilo toliko knjga da mu tri života i devet epidemija ne bi bilo dovoljno da ih sve pročita. Ako se tome dodaju čari interneta, ljubav prema filmovima i serijama mogućnosti ubijanja vremena bile su neograničene. Uz sve to, gospodin Dejanović je aktivno pisao kako za sebe i svoju dušu tako i za „Varoške novine“ u starom kraju. Voleo je slatku dokolicu tokom koje je bio mnogo produktivniji nego dok je morao da brine o knjižari, mušterijama a posebno o „kibicerima“ iz komšiluka koji su se uz kafu i po neko pićence svakodnevno trudili da upoznaju nedokučivu lepotu pisane reči. „Još kad bih mogao da pronađem moljca koji mi gricka knjige, gde bi mi kraj bio“, gunđao je knjižar.

Od kada je ludilo oko koronavirusa počelo Prle je sledio jedno sveto pravilo – potpuno ignorisanje vesti ili još tačnije totalni „medijski kalabalak“ koji je vladao svetom.

Ulice Moralvila vremenom su opustele. Retke mušterije pazarile su osnovne životne namirnice u prodavnicama koje su radile samo nekoliko sati dnevno. Vlasnik knjižare „Šumadija“ trudio se da poštuje stroga pravila koja su vladala svetom ali je to činio na svoj način. Nije nosio masku ni rukavice ali je ruke  prao redovno kao i ranije. Zatvaranjem radnje ispoštovao je socijalno distanciranje a vrata knjižare nije otvarao ni za živu glavu. Većina sugrađana teško je podnosila karantin. Prletove komšije Kris i Blejz već danima su se ubijali od dosade. Do nedavno bili su redovni posetioci „Šumadije“ konzumirali su kako „nova izdanja“ žestokih pića tako i vinske staritete. Od kada je knjižara zatvorena „kolekcionarsko-konzumentske aktivnosti“ potpuno su prestale

Kris je živeo u neposrednoj blizini knjižare. Složna porodica: sin, žena, ćerka i najvažniji član obitelji – tašta. Gospođa Grečen Rumorsen bila je držeća penzionerka koja je znala sve abrove u gradu. Radni vek je provela kao poštanski službenik u centru Moralvila. Prenošenje informacija bila je njena velika strast pa je po odlasku u penziju omiljenu delatnost nastavila da obavlja volonterski. Ubrzo je postala savremena verzija lokalne „radio Mileve“. Od nedavno, kada nas je zadesila nepodnošljiva teškoća postojanja začinjena ludilom korone, Grečen je doživela veliku transformaciju. Pošto je ni kriva ni dužna izgubila najdragoceniji izvor informacija – ulice Moralvila gospođa Rumorsen je pronašla novu „platformu“. Posle početne apstinenske krize, nekadašnja poštarka otkrila je blagodeti interneta. Grečen je za kratko vreme a uz pomoć nj.v. Kovid-19, od najveće abronoše u gradu postala vodeća influenserka svoje generacije na internetu.

Dani su tekli kao u ružnoj priči, i dok je Krisova ćerka pratila „postove“ iz sveta mode, sin one vezane za kompjuterske igrice a žena najnovije karantinske recepte, tašta se bacila na aktuelne teme – Koronavirus ili šta se iza Kovida valja? Detaljna i objektivna kakva je uvek bila, gospođa Rumorsen vrlo brzo je otkrila potencijale svekolikih foruma i uticajnih društvenih mreža. Šta god bi se u medijima pojavilo u vezi sa pandemijom ona bi bez oklevanja objavila, komentarisala, „tagovala“… Od zvaničnih izveštaja, preko teorija zavere pa sve do praktičnih saveta iz oblasti kulinarstva, psihologije i naravno medicine. U svojim izveštajima Grečen je insistirala na profesionalnom pristupu trudeći se da novootkrivena strast uvek ostane u senci objektivnosti. I dok su Krisovi ukućani disciplinovano poštovali ničim izazvanu izolaciju on je i dalje kuburio sa novonastalom situacijom. Kao trener u lokalnoj teretani već nedeljama nije mogao da pomogne mladim, zgodnim damama da postignu i očuvaju željenu figuru kao ni debelim vršnjacima da izbegnu srčani udar koji ih je strpljivo iz zasede čekao. Tokom prvih nedelja trčao je pored obale, vežbao kod kuće, arčio zalihe alkohola i sa komšijom Blejzom „potrošio“ sve moguće teme o kojima se moglo diskutovati. Još neko vreme se borio sa dosadom a onda su Kris i Blejz odlučili da se osvete komšiji koji je zamandalio vrata svoje knjižare. „Bio je maj ili svibanj ne sjećam se više?“. Posle trećeg neuspelog pokušaja da dozovu knjižara Prleta, komšije su smislile paklen plan. Posetili su gospođu Grečen koja je upravo zavšila dnevne aktivnosti na Instagramu. Dok je pokušavala da se po hitnom postupku preseli na Tviter zet i komšija Blejz stvorili su se niotkuda.

– Znamo da si u poslu, pravdao se Kris, ali imamo jako važnu informaciju i to iz poverljivih i pouzdanih izvora. Ako objaviš „pravu istinu o koronavirusu“ postaćeš najpopularniji bloger u Americi.

– Nisam ja bloger već influenser!, ispravila ga je Grečen. Hajde zete požuri, nisam ja dokona kao ti.

Kris i Blejz su se udobno smestili na kauču preko puta gospođe Rumersen. Iskoristili su gužvu i iz obližnjeg ormana „pozajmili“ flašu tekile. Nasuli su duplu dozu i otpočeli svoju priču. Prvi se oglasio Blejz.

– Meni se mnogo dopada to što objavljujete na internetu ali mislim da je došlo vreme da se svetu kaže prava istina a Kris i ja smo poželeli da je baš sa vama podelimo.

– Zvanična verzija, dodao je zet, koju nam nameću mediji nema baš nikakve veze sa logikom i zdravim razumom. Priče o slepom mišu iz Kine i veštačkom virusu iz laboratorije daleko su od istine. Eto, trudimo se iz petnih žila da saznamo šta se dešava a odgovor je tako blizu, nekoliko kuća od nas. U zagušljivoj sobi, ispunjenoj prašinom koja se širi sa polica knjižare „Šumadija“.

– Baš tako, nastavio je Blejz, celu stvar je zakuvao naš komšija Prle. Odgovorno tvrdim da je glavni krivac za pandemiju Kovid-19 niko drugi do  knjižar Nenad Dejanović. A evo draga gospođo, šta se stvarno dogodilo.

U tom trenutku, štafetnu palicu naratora ponovo je preuzeo Kris i sve potanko, crno na belo, reč po reč tašti svojoj objasnio.

Ekskluzivna pripovest o najaktuelnijoj temi zasluživala je naravno još po jedno piće. Ovoga puta pripovedači su bili još darežljiviji prema sebi tako da je flaša tekile „Patron“ iznenada ostala prazna. Priča o nastanku koronavirusa počinje ovako:

Krajem prošle godine, lokalni knjižar je dobio neobično pismo iz Kine. Pečat je sugerisao da dolazi iz grada Vuhana. Pošiljalac Vir Kov Id koji se potrudio da priloži i  svojeručni potpis. U simpatičnom, krasnopisom satkanom pismu drug Kov Id je napisao sledeće: „Poštovani Prle, tokom minulih decenija drug Tihi i vi mnogo ste zadužili sve ljubitelje sedme umetnosti kako u Kini tako i u okolinim zemaljama regiona. Nedavno sam preko vašeg sajta saznao da ste se preselili u Ameriku i da imate knjižaru u pitoresknom gradu Moralvilu. Kao priznati stručnjak iz oblasti virusologije voleo bih da proširim horizonte svojih naučnih saznanja. Želja mi je da pročitam roman „Oči tame“ Dina Kunca kao i staro izdanje knjige Edgara Alan Poa „Maska crvene smrti“. Ova dela su još pre mnogo decenija najavila epidemiju koja nas uskoro očekuje. Pošto ja kao naučnik nemam realno objašnjenje o ludilu koje nam se sprema, mislio sam da ćete možda vi pisci biti u stanju da pomognete. Ako imate navedene knjige, najljubaznije bih vas zamolio da mi ih pošaljete a ja ću vam „čim prije“ odgovoriti šta nauka može da kaže u vezi navedenog. Možda vam sve ovo deluje čudno jer još ne znate šta se iza brega valja ali kada budete saznali tek tada vam ništa neće biti jasno!

Dobrodušan kavim ga svi znamo, Nenad Dejanović nije časio časa te je tražene knjige odmah poslao put Vunhana u prijateljsku zemlju Kini.

I sve bi bilo sjajno da svaka od ovih knjiga nije imala vlastitu istoriju o kojoj Nenad nije imao pojma. Kuncova knjiga u Prletovu knjižaru stigla je direktno iz Rusije od kolege antikvara Kovidija Viruševiča Koronosova dok mu je knjigu „Maska crvene smrti“ poklonio rođak Aca iz Zemuna koji ga je pre nekoliko godina sa beogradskog aerodroma ispratio.

FBI, CIA, MI6, FSB, SIS, Mosad i ostale službe odmah su do najsitnijih detalja ispitale sve okolnosti koje su prethodile razmeni ovih kulturoško-umetničkih dobara. Posle mukotrpne i iscrpne istrage došli su do sledećih saznanja:

Slučaj A1001 – Prletov rođak Aca Šarplaninčević diplomirani pravnik iz Zemuna već godinama je imao probleme sa hemoroidima. Acini poznanici su odavno primetili da on stalno pravi bolne grimase ali su samo bliski prijatelji znali punu istinu. Acina ujna Branka iz Umčara lečila je sve bolesti narodnim lekovima. Čudotvornu kremu od koje su hemoroidi kao rukom nestajali, Branka je pravila na sledeći način: nevenov cvet se isecka na sitne komade i pomeša sa golubljom mašću. Za to vreme u samlevenu cveklu doda se petlova kresta i šapa od slepog miša. Sjedinjena masa treba da odstoji deset dana kada je spremna za upotrebu. Nanositi na bolno mesto tri puta dnevno pre obroka. Rođak Aca se striktno pridržavao uputstva za upotrebu i baš tih dana vreme je prekraćivao uz knjigu „Maska crvene smrti“. Prao je Aca ruke redovno ali… ipak, elem, avaj… I tako, knjiga koja je vazda bila najbolji poklon otišla je na daleki put bez povratka, najpre do Moralvila a onda dalje… „Maska crvene smrti“ Edgara Alana Poa na kraju je završila u Kini.

Slučaj B1002 – Za vreme zimske Olimpijade u Sočiju bio je popularan sledeći vic: Pita ciganka cigu: „Je li Miko, jel gledaš Soči?“ a ciga ni pet ni šest odgovori:“Jok s onu stvar. Pa s čim ću gledam nego s oči!“ I dok su dokone šaljivdžije zbijale manje ili više umesne šale, lokalni antikvar Kovidije Viruševič Koronosov imao je prečeg posla. Pošto je iz pošte podigao dragocen paket u kome se nalazila knjiga Dina Kunca „Oči tame“ svratio je do supruge Maše koja je u univerzitetskoj laboratoriji radila na projektu „Holodnji“. Drug Koronosov je spustio ceger u kome se pored tek preuzete knjige nalazio i ručak za Mašu o onda se uputio tamo gde i predsednik Centralnog komiteta ide peške. Za to vreme njegova draga slučnajno je oborila epruvetu koja se prosula po stolu, stolici, podu i cegeru. Ne sluteći šta se u njegovom odsustvu desilo, Kovidije je izvadio plastičnu kutiju iz koje su se pušili pelmenji koje je uz sveže pripremljeni čaj stavio ispred Maše. „Prijatno ljubavi!“ rekao je brižni muž i žurnim korakom odšetao do knjižare „Putinova bajka“. Kada je stigao na odredište iz cegera je pažljivo izvadio „Oči tame“, pažljivo je obrisao fleku koju je ostavila hemikalija iz Mašine laboratorije i smestio knjigu na policu. Nekoliko godina kasnije, na molbu kolege Prleta knjiga je iz Rusije najpre stigla do Moralvila a onda i do Vuhana.

– Eto draga tašta, poentirao je Kris, to vam je ukratko istina o virusu koji je preko noći zaustavio život na Zemlji.

– Hvala zete da si živ! Odoh da vam donesem pivo iz frižidera, zaslužili ste. Večeras ću i kiflice da ispečem. Kada ovu priču objavim ima samo da puca od lajkova.

Ubrzo, u knjižaru „Šumadija“ posetili su agenti svih obaveštajnih službi sveta. Knjige su zaplenjene a strogi karantin uveden je na čitavoj teritoriji grada, regiona, države…

Narednih dana gospođa Grečen je oborila sve rekorde na društvenim mrežama. Pratioci na Instagramu, prijatelji na Fejsbuku, sledbenici na tviteru nisu štedeli komplimente. Sve bi bilo divno i krasno a ne tako užasno da zbog novonastale situacije u Moralvilu nije blokiran internet.

Prema poslednjim informacijama, koje je zbog prekinute komunikacije nemoguće proveriti Nenad Dejanović Prle još uvek zvanično nije uhapšen. Nalazi se u kućnom pritvoru i u krantinu marljivo traži knjiškog moljca koji je po njegovom mišljenu čitavu nevolju izazvao.

Ljudi se prijatelja sete samo kada nastupe teška vremena. Jedni, da pozajme pare do prvog ili kesicu praška za pecivo do petnaestog. Drugi, oni pravi i retki, trude se da  nanovo uspostave privremeno pokidane veze. Razmenjujući misli i osećanja trude se da jedni drugima olakšaju besmisao koji ih već dugo okružuje.

“Draže mi je da izgrdim prijatelja zbog naučne nesuglasice nego da poput političara naširoko mlatim praznu slamu. Polemika sa dragom osobom  donosi lepotu i osećaj zadovoljstva. “Prazna slama” proizvodi prašinu koja guši razum i zaklanja pravu istinu!” Tako je svojevremno govorio i pisao doktor Kornelije Virušević priznati profesor koji je tokom duge karijere radio kao predavač na mnogim medicinskim fakultetima širom sveta. Njegova epistolarna delatnost dobro je poznata nekadašnjim posetiocima foruma, portala i društvenih mreža. U vreme ratova na Balkanu polemisao je sa svima. Želeo je da svoja dobronamerna razmišljanja podeli sa neistomišljenicima naivno se nadajući da će takvim pristupom promeniti svet. Posle mnogo napora i mukotrpnih pokušaja profesor se okanio ćoravog posla. Ostavio je Sizifa da sam nastavi sa guranjem kamena jer energija običnog smrtnika ipak poznaje granice.

Od kada je svetom zavladala neka čudna bolest i svi misleći ljudi pohitali u svoje mišije rupe, profesor Kornelije kao usamljeni jahač globalne apokalipse krenuo je u vlastitu avanturu spašavanja lekarske časti. Kao dugogodišnji stručnjak za infektivne bolesti smatrao je svojom dužnošću da se oglasi i iznese stručni stav o pandemiji koja je uzdrmala čitav svet. Njegovo mišljenje se po mnogo čemu suštinski razlikovalo od onog zvaničnog. Virtuelne iskre zdravog razuma počele su polako da se šire zamagljenim horizontima besmisla. Mentalne vakcine mudrosti presopro leče virusom zagađenu istinu. U otvorenom pismu javnosti koje je objavio mali broj strogo kontrolisanih medija profesor Virušević je napisao sledeće:

„Poštovani pravdoljupci i istinoholičari, vi kojima su činjenice uvek bile i saveznik i neprijatelj ali pre svega izazov. Vi koji ste se čitavog života borili sa vetrenjačama laži i licemerja. Vi kojima je upornost uvek bila jača strana a tvrdoglavost vrlina. Vi koje nisu mogli ućutkati ni diktatori,  snajperi, ratni profiteri a boga mi ni bombarderi. Gde ste se sakrili humanisti? Izađite iz udobnih kancelarija u koje su vas tako lepo ušuškali moćnici. Zar ne vidite šta nam se dešava. Istina više nikome nije potrebna a nauka je postala sastavni deo propagande. Po kratkom postupku ukinuli su pamet, logiku i sposobnost ljudske vrste da misli svojom glavom. Dobili smo virus koga se svi boje ali o kome se ništa ne zna. Hrabri revolucionari kupuju maske, neustrašivi političari stavljaju rukavice a običan svet sedi u karantinu ćuti, jede kiflice, pije pivo i gleda TV. Ovo je idealan izgovor da se opravdaju blagodeti hedonizma: hrana i piće kao zamena za fizičke aktivnosti a intelektualna apstinencija kao posledica straha i panike. Praktično rešenje i za pastire koji su sve ovo smisli ali i za stado koje ne mora puno da se muči… Ni fizički a još manje mentalno.

Iznenada i bez najave, stvarnost je poništila sve zakone logike i iz čistog mira nam se desilo ovo ludilo. Bezuspešno tragam za smislenom teorijom koja bi mi bespomoćnost olakšala ali uzalud mi trud. Setite se intelektualci kada ste davno u fakultetskim restoranima naprednim idejama menjali svet. Šta mislite da su vam tada rekli da će se nešto ovako dogoditi? Jednog prolećnog dana, čitav svet se poput autobusa firme Krstić zaustavlja na neodređeno vreme ali nam neki Pavle Vujisić ne dozvoljava da iz njega izađemo. Miško i dalje vozi zavezanih očiju. Pevci pevaju, rasisti se po običaju kurče a ceh na kraju uvek plaćaju debeli lovac, seljak koji je pošao da obiđe sina u vojsku i mladenci koji su svadbu zakazali… i najebali.

Navodno, zadesila nas je bolest čiji simptomi podsećaju na većinu postojećih oboljenja. To je virus za koji ne postoji lek, vakcina ali ni logično naučno objašnjenje. Broj obolelih svakoga dana vrtoglavo raste a bolnice su prazne. Otkazuju se ranije zakazane operacije a hirurzi šetaju sa rukama u džepovima. Medicinski radnici se proglašavaju herojima ali im se u isto vreme smanjuje plata. Sasvim logično jer nema dovoljno pacijenata!? Uvodi se novi izraz koji nekim čudom postaje lako prevodiv na sve jezike sveta –  Socijalno distanciranje. Bukvalan prevod na naš jezik glasio bi “društveno razdvajanje” – meni se čini da ovaj termin mnogo bolje objašnjava šta se iza brega valja.  Od Rimskog prava do današnjih dana uče nas da je čovek nevin dok se ne dokaže krivica. Dokazivanje postojanja nečega je uvek na onom ko tvrdi da to nešto postoji. Jedino u slučaju COVID-19 dokazi se očekuju od svakoga ko u smrtonosne posledice pandemije ogromnih razmera i potrebe da se zaustavi čitav svet – ne veruje.

Vratimo se malo u prošlost. Davna i nikad prežaljena 2019. Februar, mart mesec… Sezona gripa. Ništa neobično, ljudi kijaju, kašlju, neki se čak i lekaru obrate. Oni stariji, bolesniji i na viruse manje otporni imaju više problema od mladih i zdravih. Sve se odvija kao i uvek krajem zime i početkom proleća. Da li je iko slutio da će se naredne godine sve iz korena promeniti. Kada neko krene u pljačku on prvo stavi masku i navuče rukavice. Baš takvi ljudi početkom 2020. su nam tumačili apsolutnu “istinu”.

Nikada nisam bio religiozan. Oduvek su me plašili ljudi koji su spremni da bez razmišljanja usvoje dogmu koja je vekovima profilisana kako bi zadovoljila detnijaste potrebe narodnih masa. Priča o stvaranju sveta, zagrobnom životu… Bajke koje tako lepoo zvuče ali malo istine u sebi nose. Onda prođe neko vreme, mi porastemo, završimo škole, pročitamo silne knjige, upoznamo umetnost i logično se okrenemo nauci i multidsciplinarnom poimanju sveta. Od tog trenutka kada se čovek nesvesno “učlani u klub slobodnomislećih” kada postane intelektualcem tada se u stvari kreira istinski moralni problem.

Dogme intelektualizma mnogo su rigidnije od religijskih, kulturoloških pa čak i ideoloških. Kao što veliki Srbin ne sme osuditi zločine u Srebrenici, istinski “Rvat” one u Jasenovcu, pravi Amerikanac zverstva u Vijetnamu a bilo koji hrišćanski sveštenik bludne radnje sa maloletnom pastvom svojom, tako ni gospodin intelektualac ne sme da naruši stroga pravila svoje “kaste”. Darvin je smislio priču o majmunu koji je postao naš “oče naš”.  Na Mesec smo se spustili samo jednom kada je televizija jedva postojala, razvukli smo kablove po svemiru ne bi li sve to snimili. Pokazali smo da možemo, znamo i umemo i više ne planiramo da se oko toga zezamo. Naročito ne danas kada je tehnologija na tako visokom nivou. Pa zašto bi sada istraživali Mesec kada je 1963. sve otkriveno. Svaka politička mimikrija koja je poslednjih pedeset godina morala postati apsolutnom istinom dobila je medijsko-naučnu podršku i glorifikaciju. Političari smisle prevaru, mediji prenesu a korumpirani naučnici potvrde. To je formula koja već decenijama radi besprekorno a tim koji dobija nikada ne treba menjati. Moj problem je u tome što s vremenom, svi nauci bliski intelektualci postaju veoma slični konzervativno-džiberskim hordama diljem sveta. Ironično je da intelktualci preziru političare, osuđuju medije i slepo veruju naučnicima koji sa pomenutima u istu “tikvu duvaju”. Pobuniš li se slučajno protiv ovog savršenog sistema vaskolikog licemerja ispadaš iz igre. Postaješ seljačina, glupavi pobornik teorija zavere, sramota ljudskog, prosvećenog roda.

Borimo se sa vetrenjačama pokušavajući da istinu ljudima razjasnimo jer ona je samo jedna. Mi smo nažalost u manjini jer “lutke od krvi bez trunke ideje” uvek pronađu načina da istinu od sveta nanovo sakriju. Možete ih nazvati bilo kojim imenom, možete ih ignorisati, prezirati ali ih nažalost nikada nećete pobediti. A koga ne možeš da pobediš ti mu se u karantinu pridruži.

Pošto sam u prethodnom pasusu sigurno izgubio i najvernije sledbenike u ovoj utopijskoj potrazi za pravdom, za sam kraj bih želeo da najupornijim čitaocima poklonim dva vica. Ne znam koliko su smešni ali su do bola poučni.“

Vic prvi – Mujo, Suljo i Fata na sudu.

– Gospodine sudija, počinje Fata svoje svedočenje, posle sastanka mjesne zajednice Mujo mi je rekao sljedeće: “Ja ću tebe Fato taslačiti i u sokovima tvojim uživati. Htjela ti ili ne htjela daćeš mi onaj dio svoga tjela.” Mjsec dana kasnije tako se i desilo. Krenula ja da pazarim bakaluk kad na po puta eto Muja. Pozva me sebi u stan da mi pokaže “multi praktik” što je svojoj Sadeti kupio. Ja ko velim pošten je ćoek domaćin kad oćeš vraga. Sve je onako kao u pretnji uradio. I taslačenje a i u sokovima mojim uživanje. Da nevolja bude veća, nađe se tu i Suljo pa i on navali ko lud na brašno. Eto gospodine sudija tako je sve bilo. Silovanje u najvavi čija sam ja eto žrtva bila.

– Gospodine Mujo, šta imate reći u svoju odbranu?

– Eto gospodine sudija, sve je tačno osim da sam ja Fati prijetio i bilo kakvog belaja najavio. Prije mjesec dana, samo sam nagovjestio što bi se u budućnosti eventualno moglo desit. To što je budućnost ranije stigla nije moja krivica. Ne kajem se što sam komšinicu Fatu upozorio a još manje što nam se kasnije u postelji sve to lijepo desilo. Nego zašto ne ispitate i Sulja koji je isto taslačio?

– Nemoj ti mene, oglasi se Suljo, ja sam u svemu tome kolateralna šteta.

Drugi „vic“ nije lokalni već je više globalnog karaktera. Elem.

Postoji zvaničan dokument koji je krajem 2012. godine pod nazivom “Saopštenje 17-12051” objavio nemački Bundestag. Sadrži uputstva kako država treba da postupi u slučaju prirodne katasrofe i epidemije velikih razmera. Posle kraćeg osvrta na poplave, do detalja je razrađen scenario velike pandemije virusa pod radnim naslovom “Modi SARS korona COV”. Dokument daje analizu mogućih dešavanja u slučaju pandemije i neodoljivo podseća na dobro napisani scenario dešavanja s proleća 2020. “Pretpostavka” je da će virus u februaru stići iz jugoistočne Azije a posle kratkog vremena proširiće se na Evropu i Severnu Ameriku… A onda jednostvano nestaje vremenska distanca pošto sve ono što je napisano 2012. dešava se u stvarnosti 2020. (Na ovom mestu zamislite unapred snimljen smeh pošto je reč o crnom humoru)

Drugi deo “ozbiljnog vica” dešava se 18. oktobra 2019. u Njujorku kada je održan “Događaj (Event) 201” u organizaciji Univerzitetskog centra za zdravstvenu zaštitu Džon Hopkins u saradnji sa fondacijom Bila i Melinde Gejts i drugih institucija poput vodećih banaka, avio kompanija i zvaničnih predstavnika vodećih država sveta. U pitanju je bio globalni panel stručnjaka koji je imao za cilj da hipotetički predstavi i simulira pandemiju. Ideja učesnika bila je da se proveri jesu li nacionalne vlade, zdravstvene ustanove i privatni sektor u stanju da odgovore na hipotetičku pandemiju sa katastrofalnim posledicama. Prema zamišljenom scenariju milioni ljudi širom sveta umiru od posledica virusa. U kratkom vremenskom roku u svim zemljama sveta broj zaraženih vrtoglavo raste. Virus su nazvali CAPS (Coronavirus Associated Pulmonary Syndrome) koji se, prema njihovom scenariju, prvo javio kod svinja koje su bolest prenele farmerima. Simptomi su slični upali pluća. Predviđeno je uvođenje karantina, nošenje maski i rukavica uz pooštravanje svih mera bezbednosti.

Pet meseci kasnije, 11. marta 2020. Svetska zdravstvena organizacija proglasila je globalnu pandemiju COVID19 korona virusa ali ovoga puta “odistinski”. Iznete pretpostavke ostvarile su se u praksi. Tvorci dokumenta u Nemačkom Parlamentu i organizatori Događaja 201 su poput gospodina Muje sve dobro predvideli. Svetsko stanovništvo kao i drugarica Fata sve to i dalje stoički podnosi a jedino je Suljo opet ispao  kolateralna šteta.

Od kada je sveta i veka, ljudi su se rađali, živeli i na kraju umirali. Rađanje bi po pravilu usledilo pošto bi se neko drugi bez naše saglasnosti poigrao u krevetu ili na nekom nestašnijem mestu. Što se umiranja tiče tu je situacija kud i kamo složenija. Učili su nas da se na onaj svet selimo kada dođe naš red jer je sudbina tako htela. Sve češće međutim, neke druge čike i tete (a koji nisu naši roditelji) ludo se zabavljaju igrajući jednu mnogo perverzniju igru. Seks sa zdravim razumom postaje sve popularnija aktivnost a umesto beba na svet dolaze ratovi, terorizam, zemljotresi i, da izvinete, “virusi”. Mesto rođenja: Vijetnam, SFRJ, Svetski trgovniski centar u Njujorku, Haiti, Indonezija… Kina, Italija i na kraju ceo svet. Šta je potrebno za novokomponovane seksualne radnje? Genitalije – NE. Razne igračke i pomagala – JOK BRE! Neophodni “organi” za svekoliki globalni jebarnik postali su televizija, internet i društvene mreže. Tu sve radi kao podmazano tako da vijagra i slična stimulativina sredstva više nikome nisu potrebni. Ima farmaceutska industrija preča posla od proizvodnje plavih pilila za zanemoćale čikice.

Mart je po mnogo čemu jedinstven mesec. Priroda se budi, ptice pevaju, mladi se po prvi put zaljubljuju… oh kako to danas patetično zvuči! Ko još u ovo vreme razmišlja o ovakvim glupostima. Mart pamtimo po drugim, važnijim stvarima. Na primer, u Srbiji ponestaje zimnice, kiselog kupusa je ostalo još za dva, tri podvarka. Nemci koji su planirali posetu Garmišpartenkirhenu upravo zaključiše da ušteđevinu treba ostaviti za “ne daj bože situacije”. Amerikanci kukaju iz glasa jer dolazi vreme da se državi plati harač. Poreska stopa u Americi je jedna od najnižih u svetu ali ko još mari za to – kukanje svakim danom postaje sve popularniji sport. Niko nije srećan, svi su nešto nervozni kao da su počeli da im rastu umnjaci baš u trenutku kada ih nadraženi hemoroidi podsećaju na jučerašnji jelovnik.

“Ovako se više ne može!” reče glava porodice dok je marljivo čistio ptičiji izmet sa šoferšajbne novog Mercedesa.

“Teška vremena” zahtevaju odlučne mere te nam valja doneti i radikalne odluke. Pesnik je rekao da su “uloge već davno podeljene i da svak ide svojim putem”. Dobro, ali kakve sve to veze ima sa ovim ludilom koje nas u poslednje vreme okružuje? U želji da čitaocu objasni svekoliku složenost globalne stuacije, autor se preko Fejsbuka o svemu detaljno informisao. Dobijene informacije proverio kod urednika Informera a kada je sve to i Kurir zvanično potvrdio nestala je i najmanja sumnja da je rekonstrukcija koja sledi ništa drugo do apsolutna istina. Ako ne verujete, uključite TV pa tamo bar nikada ne lažu.

Dobri ljudi širom sveta, s pravom se pitaju kako je došlo  do ove pandemije romantičnog imena COVID-19? E pa dragi prijatelji, verovali vi meni ili ne, sve se baš ovako dogodilo:

Krajem prošle godine, Sinjor Francisko Tores automehaničar iz Gvadalahare kao i svakog petka posetio je lokanu kasapnicu. Kupio je domaće tortilje, salsu, pola kila pileće džigerice i na kraju od vlasnika radnje zatražio svoje omiljeno pivo: “Gajbu Korone molim!” Kasapin Arturo prvo se malo zbunio, suvo nakašljao i stidljivim glasom  odgovorio: “Izvini brate nestalo je!” Francisku nije bilo pravo ali je kao savesni građanin odlučio da od komarca (koji prenosi viruse) ne pravi magarca (koji u gluposti veruje) kupio je pivo Tekate i pohitao domu svom. Pripremio je džigericu, popio pivo i sa suprugom Gabrijelom odgledao najnoviju epizodu omiljene serije “Divlja ruža”. Nedelju dana kasnije, firma u kojoj je Francisko radio, prema ranije sklopljenom ugovoru, poslala je svoje najbolje mehaničare u Kinu. Tako se signor Tores obreo u pitoresknom kineskom gradu Vuhan. Nekoliko dana kasnije, mesar Arturo je zatvorio radnju. U izveštaju komunalne inspekcije stoji da pileća džigerica koju je prethodne sedmice prodavao sadrži misteriozni virus od koga pomalo boli grlo, kašljucne se po neki put a onda se od istog virusa po kratkom postupku selimo u večana lovišta. “Zajebana vremena!” uzdahnuo je mesar otvarajući pivo Korona, “sreća da nisam jeo onu džigericu. Pitam se šta li je sa sinjor Franciskom, on je tih dana jedini pazario?”

Tako zvuči šaljiva varijanta priče o početku pandemije COVID 19. Nije lako poverovati u ovako nešto zar ne? Ako ćemo pošteno ni zvanična verzija događaja ne zvuči  baš mnogo logično. Ljudi halapljivo gutaju sve ono što su im medijski kuvari pripremili i preko različitih ekrana servirali. Porodice se nehajno okupljaju oko inetrnet ognjišta, vragolasto razmenjuju karantinske pošalice. Kolekivno šiju zaštitne maske i kritikuju buntovnike koji su se usudili da prekrše mudro ustanovljena pravila. Svekrva od snaje sakriva poslednju rolnu toalet papira dok otac konfiskuje video igre od raspojasanog sina jedinca. Panika se širi na sve strane izbezumljeno po kući blejimo!

Događaji iz prošlosti teško se mogu promeniti a još teže objasniti. Kako stojimo kada je reč o budućnosti? Može li se ona ikako predvideti? Neće biti lako ali vredi pokušati:

Iz karantina u Kini javnosti se obratio prvi pacijent zaražen Koronom, gospodin Francisko Tores: “Poštovani ljubitelji piva i ostalih gaziranih pića, hteo bih sa lica mesta da vas uverim da razloga za paniku nema. Ovde u Vuhanu, Korone ima u izobilju zato nemojte stvarati zalihe, molim vas! Malo kuburimo sa Badvajzerom i Hajnekenom ali sa Koronom nema zime” U nastavku svog nadahnutog izlaganja gospodin Tores je ukratko podsetio na nevesele događaje minulih dana i na osnovu vlastitog iskustva predvideo šta nas  u bliskoj budućnosti čeka:

Najpre je sve bilo onako “okruglo pa na ćoše”. Pojavio se kao neki virus, nešto poput gripa ali bez kijavice. Nije strašno ali se valja pripaziti. Sledeća faza. Virus i nije tako bezazlen, dosuše ne izaziva kijavicu ali od njega ipak može da se rikne. Posle nekoliko nedelja sledi još ozbiljnije upozorenje da ukoliko osetite simptome ostanete kod kuće. Ako ćemo pošteno dramatična manifestacija novonastale bolesti ni po čemu nije posebna jer u ovo doba godine većina ljudi  kašlje, kija uz dobro poznati osećaj polomljenosti kao kad se mali Đokica poigra sa drugarima u koprivama. Polako ali sigurno panika počinje da obuzima stanovništvo. Da potvrdi ozbiljnost situacije tu je, a ko bi drugi nego Tom Henks. Posle svega što je u filmovima preživeo deluje logično da od svih holivudskih zvezda baš on dobije koronu. Spasao je Tom Henks i Redova Rajana iz ruku mrskog neprijatelja, i Vilsona sa pustog ostrva a boga mi i svekoliko čovečanstvo dešifrujući Davinčijev kod. Uz panični komentar:  “Ako se i Forest Gamp razboleo više niko nije bezbedan” počinje opšta invazija na lokalne samoposluge. Ljudi mahnito kupuju osnovne životne namirnica. Hleb, brašno, šećer? Lekove? Ne, ne. Esencijalni proizvod bez koga se nikako ne može je toalet papir.

Ako se umreti mora neka to bude u proleće Jer smrt sa čistom guzom mnogo manje boleće!

Pošto su se radni ljudi i građani opskrbili dupebrisom stvaraju se uslovi za narednu fazu – karantin. U zavisnosti od mentaliteta ljudi i žovijalnog talenta vlasti shvatanje ove reči dobija najrazličitija tumačenja. U Britaniji su odlučili da prirodi prepuste ulogu sudije – pa ko pretekne, Rusima ne može niko ništa tako da se i Korona uplašila zime i neustrašivog tovariš Volođe. Amerikanci razmišljaju po sistemu “OK, virus, karantin… a koliko sam ja tu dobar?” Kongres brzo donosi zakon o jednokratnoj pomoći građanima SAD. Svi će dobiti po hiljadarku kako bi lakše zaboravili gubitak posla, zdravstvenog osiguranja i ličnog penzionog fonda koji padom berze svakim danom sve više isparava. Japanci nemaju puno vremena da razmišljaju o glupostima, treba neko na ovom svetu i da radi. Najzad u zemlji veseljaka na brdovitom Balkanu – sva čuda su moguća. Srbija će kao i uvek preuzeti inicijativu. Najpre policijski čas sa Krigerom u glavnoj ulozi koji po sablasno pustom Beogradu juri vremešne ilegalce Prleta i Tihog. Druga faza, hvatanje i štrojenje penzionera da bi se sve kao i uvek okončalo na Sajmištu. Neka se pripremi Banjica.

U medijima se dozirano puštaju snimci ljudi sa maskama koji leže u bolnicama i fiskulturnim salama. Pošto na licu imaju maske veoma ih je teško prepoznati. Ko su ti ljudi? Valjalo bi pitati predsednika, glavnog urednika, reditelja… U sledećem prilogu mnoštvo zatvorenih mrtvačkih sanduka uz komentar: Tuga! Panika se nstavlja. Broj zaraženih vrtoglavo raste, toalet papira više nema, a u modu se vraćaju namirnice iz nekih ranijih vremena: brašno, ulje, testenine… Stvaraju se zalihe svega i svačega. Paralelno sa sirotinjom rajom zavodi se red i na globalnom svetskom tržištu. Krajnje je vreme da se poigramo krize. Naime, svakih dvadesetak godina dolazi do opšteg restartovanja svetskog ekonomskog sistema a to se manifestuje na različite načine. Ne tako davno, 1999. godine kada smo kolektivno ušetali u novi milenijum mediji su nam obećali propast sveta. Dve godine kasnije u septembru američka verzija istog ali sa mnogo više glamura i specijalnih efekata. Usledila je ekonomska kriza, ratovi… Sve drugo je propalo ali se izopačeni svet narednih godina još uvek solidno držao. A onda su gospodari naših sudbina zaključili da je došlo vreme za novo zavođenje reda i poretka. Paralelno sa pojavom virusa, cene akcija većine kompanija vrtoglavo padaju. Najmoćniji scenaristi naučno-fantastičnih priča za male pare bezdušno kupuju sve što je preko noći obezvređeno. Broj bogataša se smanjuje ali im bogatstvo svakim danom postaje sve veće. Na kraju, moćnici će ugasiti svetlo i za sobom povući vodu a prema tvrdnjama vodoinstalatera Dobrivoja, kada se pusti voda u kanalizaciju prvo odlazi ono najvažnije – toalet papir naravno!

Ludilo se nastavlja a pandemija ulazi u završnu fazu. Mediji javlaju kako je broj umrlih dostigao magičnu brojku od dve stotine hiljada. Niko od nas ne poznaje nekoga koga je COVID 19 ubio ali nam je jasno predočeno da se čovečanstvo nalazi na ivici propasti. U 2020. godini srčane bolesti, razni karcinomi pa čak i saobraćajne nesreće sa fatalnim ishodom poslani su na prinudni odmor. Svaki smrtni slučaj u svetu postao je posledica korona virusa. Sve je stalo samo glupost raste.

Pošto smo kao čovečanstvo doživeli kolektivni vrhunac usledilo je lagano opuštanje. Svetska populacija okreće se tradicionalnim vrednostima. Svi sede kod kuće, živi, zdravi i debeli. Odrasli ne rade, deca ne idu u školu, penzioneri pričaju uzbudljive priče kako je to nekada i njihovo vreme bilo. Opšta radost vrca na sve strane. Ali sve što je lepo ima kraj (samo je laži večan sjaj). Pošto širenje zaraze prestane, karantini se postepeno ukidaju. Predsednici se obraćaju svojim biračima. Pandemija je bila veoma teška, složena i dramatična ali je mudra politika demokratski izabranog rukavodstva uspela da nas izvede na pravi put. Nošenje maski i pranje ruku i dalje ostaju na snazi ali pučanstvo može na izađe na ulicu, da udahne vazduh, prošeta se do kluba penzionera, do škole a neki će čak da odu i na posao. Narodne mase zadovljno kliču. Bilo je užasno! Pomenulo se ne povratilo se.

Uskoro, naučnici pronalaze i vakcinu pa nam u cilju preventive ne gine obavezno, kolektivno špricanje. Pedeset dolara po vakcini puta sve što mrda i gmiže po planeti Zemlji jednako solidna zarada za vredne pregaoce svetske farmaceutske industrije.

Celo čudo za trista i kusur dana. Pametni će se smejati vlastitoj naivnosti a većina će nam i dalje vrteti postapokaliptične priče o leševima na ulici i pečenjarama koje su služile kao krematorijumi.

U novu godinu ulazimo iskusniji, pametniji, jači… doduše malo bleđi, puno deblji i siromašniji. Pred nama su neizvesni dani obnove i izgradnje. Valja nam stisnuti kaiš jer sada stvarno dolaze teška vremena. Ako je za utehu, ostale su zalihe toalet papira. Nezaposlenost, inflacija, recesija… sve se to mnogo lakše podnosi ako nam je dupe čisto.

Tekst je nastao 29. marta 2020. kada je pandemija COVID 19 bila u punom jeku. Pošto se “teorijama zavere” bave samo budale, redove koji slede pročitali su samo moji najbliži jer nisam želeo da zbog iskrenosti izgubim poznanike i prijatelje. Kada ludilo prođe svi ovi iz karantina u horu će zaključiti – ZNALI SMO MI TO OD PRVOG DANA. Meni će tada biti mrsko da se sa njima raspravljam.

Tokom cele godine prodavnica knjiga u centru Moralvila radila je punom parom ali je baš tog dana, zbog Božića bila zatvorena. Vlasnik knjižare „Šumadija“ Nenad Dejanović Prle nije uživao u blagodetima slatkog lenstvovanja. Umesto da se prepusti lepoti praznične muzike i kuvanog vina koje je upravo cimetom začinio, Prle je pisao novi tekst za lokalni magazin „Radost“. Reči ga nisu  slušale, misli su bežale na sve strane a rečenice su se vragolasto skrivale između svetlucavih ukrasa na jelci. Neraspoložen i nervozan, namćorasto je započeo svoju priču:

U svakom jeziku postoje reči koje predstavljaju nešto uzvišeno i teško dostižno. Na brdovitom Balkanu, tako nešto su simbolizovali pojmovi: bratstvo i jedinstvo, najveći sin naroda i narodnosti, štafeta mladosti… Nešto kasnije u modu ulaze: nebeski narod, nacionalno dostojanstvo, obnova i izgradnja, malo morgen. Na kraju se sve završilo pesmom „Volimo te domovino naša“ i parolom – Il’ bombardujte, il’ da krečim.

Kod Amerikanaca opet ništa ne može da ugrozi neprikosnovenost milozvučne kovanice – slobodan dan. Mogao bi drug Putin pešice da prošeta Menhetnom, da se ISIS registruje kao sindikat slobodnih zidara Amerike pa čak i da novoizabrani predsednik SAD prozbori nešto pametno… Vredni američki samoupravljač bi možda odsutno klimnuo glavom ali se ni za živu glavu ne bi odrekao prava da plaćeno odsustvuje sa posla. Od svih slobodnih dana, a takvih u SAD baš i nema mnogo, Božić je oduvek bio najsvečaniji. Još od kraja novembra ulice su ukrašene, jelke okićene a prodavnice preplavljene robom i kupcima. 

Dok je uzimajući učešća u predprazničnoj groznici lično pazario zeleno, mirišljavo drvce, vlasnik knjižare „Šumadija“ se prisetio slične kupovine s početka devedesetih u starom kraju. Dok se ispred buvljaka cenjkao sa pregaocem lokalne automobilske industrije na plaćenom odsustvu prišao mu je poznanik i prekorno upitao: “Zar ćeš i ti svoju decu da zaglupljuješ komunističko-katoličkim glupostima o jelkama i Deda Mrazu? Ma sve su to smislili Tito i Papa kako bi mi Srbi zaboravili svoje korene.”

Rečeni gospodin se kasnije odselio u Italiju gde vozi “katolički kamion”, psuje Tita i tuguje za Pravoslavljem. Ko zna, možda je ovih dana i on, krišom  obradovao svoju decu jelkom, naivnim pričama o Deda Mrazu a možda čak i osmehom? Ko će ga znati jer sudbina ljude menja ali predrasude ostaju. 

Dolaskom u Ameriku, Prle se suočio sa novom, ovoga puta „kalendarskom nevoljom“. Valjalo je novostečenim prijateljima razjasniti proslavljanje jednog Božića i dve Nove godine. Pokušao je jednostavnim objašnjenjem da Srpska pravoslavna crkva nikada nije usvojila opšteprihvaćeni Gregorijanski kalendar pa se svi pravoslavni praznici i dalje obeležavaju po starom Julijanskom kalendaru. I taman kada bi pomislio da je ponudio pravi odgovor, usledilo bi kontra pitanje: „Po kom kalendaru pravoslavni sveštenici proslavljaju rođendan i primaju platu?“ Pravdoljubiv i tvrdoglav kakvim su ga svi bogovi sveta zajedničkim snagama kreirali, Nenad Dejanović se svim snagama trudio da dokaže pravu istinu, kao da je ona ikada nešto značila. Elem, Božić koji Srbi odvajkada proslavljaju po Julijanskom kalendaru, niti je pravoslavni jer Grci i Rumuni na primer, koji ništa manje pravoslavci nisu, rođenje Isusa Hrista obeležavaju po Gregorijanskom kalendaru. Nikako ne može biti ni srpski jer ga istoga dana proslavljaju i Rusi, Makedonci ali i neki afrički narodi kao na primer Etiopljani. “Naš” Božić takođe ne pada ni 7. januara već naravno 25. decembra ali po Julijanskom kalendaru pa se shodno tome i tzv. Srpska Nova godina dočekuje u noći izmedju 31. decembra i 1. januara po, kako neki još uvek kažu – starom kalendaru. Prleta je do ludila dovodila i kovanica „katolički Božić“ pa bi uvek sav zajapuren žustro objašnjavao da 25. decembra po Gregorijanskom kalendaru po kome Srbi proslavljaju godišnjice braka, idu na posao i žive svoju svakodnevicu, osim pripadnika Rimokatoličke crkve, Božić proslavljaju i protestanti, baptisti, luterani, adventisti, anglikanci, metodisti, kalvinisti, evanđelisti… i još jednom – pravoslavni Grci i Rumuni. Deluje konfuzno, zamara mozak a uz to nas ni po čemu ne čini posebnim. Na kraju ize’š istinu ako nam ne ide u prilog. 

Odmah se prisetio priče objavljene u emigrantskim novinama „Otadžbina“ koje su u knjižaru Šumadija stizale iz najvećeg srpskog grada, posle Beograda, koji se nalazi u državi Ilinois. Prošle godine, izvesni Milorad Petronijević je rešio da se ženi pa je venčanje zakazao za 18. oktobar. Odrešio je kesu i u kafani „Tri prsta“ kavaljerski platio svečani rucak za sto duša. U isto vreme organizovao je i crkvenu ceremoniju koje je tebalo da lično obavi lokalni prota. Osamnaesti dođe i prođe a od mladenaca ni traga ni glasa. 31. oktobra kada Amerikanci bože oprosti, proslavljaju Noć veštica, Milorad se sa mladom i svatovima najpre pojavio u restoranu. Valjalo je nazdraviti pre odlaska u crkvu. Šef sale kod „Tri prsta“ bio je iznenađen na samoj granici uvređenosti. Baš tog dana članovi Srpskog lovačkog društva iz Indijane u istom restoranu su zakazali drugarsko veče sa zakuskom, pevanjem i pucanjem. Svi su se čudom čudili  kako je moguće da mladenci na sopstveno venčanje zakasne ni manje ni više nego trinaest dana. Milorad se očajnički trudio da objasni kako je on čovek pravoslavac, kako srpski misli, srpski piše, srpski zbori, srpski diše, srpsku crkvu obilazi, svoje milo srpstvo pazi, krsti se sa tri prsta jer tradicija to je srpska… „Pobogu ljudi, urlao je nesuđeni mladoženja, po našem kalendaru slavim Svetog Nikolu, Božić, Novu dodinu… pa red je valjda da se po istom kaledaru i oženim! 

„Tako mu i treba“, zaključio je novinar lista „Otadzbina“, „kada je venčanje zakazao na đavolji dan!“

Kuvano vino se oglasilo sa šporeta tražeći Prletovu punu pažnju. Sklonio je posudu sa vatre i rešio da odloži pisanje teksta. „Zašto se nerviram oko gluposti, za američku publiku kaledarske teme i dileme su previše komplikovane dok čitaoci u starom kraju ne vole mudrovanja zasnovana na činjenicama. Na kraju ko sam pa ja da im držim predavanja i rušim iluzije?“ Praznični doručak je začinio „Dionisovim čajem“ kako je od milja tepao kuvanom vinu i sa klasičnih božićnih pesmama prešao na džez obrade istih. Krenuo je prema restoranu „Etika“ gde je trebalo da se dogovori o svim detaljima u vezi dočeka Nove godine.

Kafana je pomalo sablasno delovala. Omar i Rebeka su za šankom sređivali račune, papire i finansijske izvešataje dok je u samom uglu restorana sedeo nepoznati muškarac.

 – Malo si poranio, prekorila ga je vlasnica lokala, uzmi piće i sedi dok mi završimo sa papirologijom.

Nenad je bez ustezanja nasuo „Četiri ruže“ burbon koji je nedavno otkrio ali ga je zbog visoke cene konzumirao samo u posebnim prilikama. Osvrnuo se oko sebe i bez razmišljanja pridružio jedinom gostu u kafani „Etika“.

 – Dobro veče, rekao je, ja sam Nenad Dejanović Prle. Malo Srbin, malo  Amerikanac, nekada novinar u Srbiji a sada vlasnik lokalne knjižare „Šumadija“. Mogu li da vam se pridružim?

Stranac je klimnuo glavom i ubrzo krenuo da odmotava zapetljano klupko svojih  interesovanja.

Novi žitelj Moralvila Ričard Prajs godinama je predavao filozofiju na jednom od manjih koledža na istočnoj obali Atlantika. Odlazak u penziju mu nije preterano teško pao jer su dani najednom postali dovoljno dugi za čitanje i  pisanje. Upravo je privodio kraju rukopis za knjigu „Sve što treba da znate o životu a pošto ste puni sebe, mrsko vam je da pitate“.

 – Božić je a ja sedim sam u kafani. Juče mi je dolazio brat i trebalo je da  praznik zajedno provedemo ali kada sam saznao da je glasao za novoizabranog predsednika odmah sam ga izbacio iz kuće. Bolje i samovati nego Božić sa budalom provoditi, jadao se Ričard i nastavio.

 – Izdavanje knjige je u završnoj fazi. Radi se o zbirci naizgled suvišnih činjenica i bespotrebnih podataka čije nam poznavanje nije neophodno ali nam često život lakšim čini. Svakim danom ljudi postaju sve više umišljeni, puni sebe, dramatični, sujetni. Od života puno traže ali u njega gotovo ništa ne ulažu.

Nenad je gustirao piće i pažljivo slušao sagovornika. 

 – Prilično dobro poznajem srpsku istoriju, kulturu i običaje, nastavio je profesor Prajs, eto na primer, od svih hrišćanskih naroda jedino Srbi slave kućnog sveca ili krsnu slavu. Praznike obeležavaju po Julijanskom kalendaru a život žive po Gregorijanskom. Najpopularnija slava je Sveti Nikola, naš Deda Mraz kod Srba je Božić Bata iako retko ko zna da je u stvari reč o jednom istom  gospodinu.

Dok je Prle nepoverljivo vrteo glavom, Ričard Prajs je otvorio veliku fasciklu i u obilju izgužvanih papira pronašao onaj pravi. Opširno objašnjenje  odvelo ga je u daleku prošlost. Napomenuo je da episkop Nikola potiče iz Male Azije. Kao mesto rođenja navodi se grad Patar u oblasti Licija što geografski odgovara današnjoj lokaciji mediteranskog dela Turske. Posle smrti svojih roditelja, Nikola je nasledio veliko bogatstvo ali se posvetio duhovnom životu. Brzo je napredovao u crkvenoj hijerarhiji pa je kao jedan od arhiepiskopa učestvovao na saboru u Nikeji gde je sreo cara Konstantina. Sredinom četvrtog veka Nikola je po naredbi cara Dioklecijana proteran iz grčkog grada Mira a nedugo zatim 6. decembra 345. je i umro. Sedam vekova kasnije mošti Svetog Nikole prenesene su u manastir Svetog Jovana u italijanskom gradu Bariju.

Ričard je naručio piće za obojicu i u nastavku praznične besede podsetio da su o episkopu Nikoli ispričane mnoge legende od kojih su se dve najduže u narodu zadržale. Pravoslavni vernici usvojili su priču o Svetom Nikoli zaštitniku moreplovaca. Po ovoj legendi, jedne olujne noći brod se zatekao na otvorenom moru daleko od obale. Nevreme je postajalo sve jače pa su mornari kolektivno izgovorili molitvu Svetom Nikoli. Iznenada, svetac se pojavio na palubi i jednim pokretom ruke zaustavio oluju a potom je brod i posadu bezbedno doveo u luku.

Protenstantskim i katoličkim hrisćanima dopala se opet legenda po kojoj je biskup Nikola pomogao siromašnom seljaku da ćerkama obezbedi miraz. Nikola se sažalio nad sudbinom nesrećnog čoveka i kada je došlo vreme da se ćerke udaju on bi kroz dimnjak darežljivo ubacio vreću sa zlatom. Ubrzo se po selu pročulo da Sveti Nikola deli poklone kroz dimnjak. Kako bi pomogli svome dobrotvoru, seljani su pored kućnog ognjišta ostavljali vrećice i čarape očekujući dar od omiljenog sveca. Ovaj običaj zadržao se do današnjih dana. Vremenom, Nikola je u više navrata menjao ime i modifikovao kostim. U Americi su ga najpre zvali Kris Kringle da bi se kasnije pod uticajem holadskih emigranata prekrstio u Santa Claus. U Hrvatskoj ga zovu Djed Božićnjak u Engleskoj Božic Tata a u Srbiji je Božić Bata. 

Privodeći predavanje kraju, Ričard je posebno naglasio da nije tačna urbana legenda po kojoj su marketinški stručnjaci Koka-kole zaslužni za današnji izgled Deda Mraza. Njega je 1863. stvorio američki karikaturista Tomas Nast.

– Godinama izučavam običaje i kulturu razlačitih naroda ali još uvek ne mogu da razumem zašto Srbi koriste dva kalendara. Mnogo je konfuzno a i boga mi i ne odgovara istini.

Nenad je progutao knedlu, kiselo odmerio Ričarda a onda mu oštro odbrusio.

 – Svoj ti pos’o… znaš! Tačno je da smo mi Srbi sa kalendarima mnogo komplikovani ali je to ipak naša stvar. Imali smo velikog stručnjaka iz te oblasti   ali pamet i znanje Milutina Milinkovića na žalost nismo iskoristili. Filozofa kao što si ti imamo na pretek ali je od njih slaba vajda.

Omar i Rebeka su nastavili sa popisom robe. Prle im je u prolazu poručio da će dogovor obaviti dugom prilikom. Nije mu se žurilo da se pošto poto ušeta u Novu 2017. godinu. Ako je ne sačeka 31. decembra dočekaće je 13. januara ako je čak i tada propusti ne gine mu ona po lunisolarnom kalendaru 28. januara. Po kineskom horoskopu 2016. bila je godina majmuna što su i ljudi i događaji potvrdili na najgori mogući način. Nastupajuća 2017. je godina pevca pa ako se kineski zodijak i stvarnost još jednom poklope ne piše nam se dobro ni po jednom kalendaru.

Od kada su završeni predsednički izbori, Nenada Dejanovića su sve češće proganjale noćne more. Nisu to više bili oni nestašni predizborni snovi u kojima bi video sebe kako tokom turističke posete Beloj kući slučajno susreće zanosnu damu po imenu Melanija koja mu zavodljivim glasom poručuje:“Pridi z mano, jaz sem ti pokazal moja spalnica“. Svakim danom košmarni snovi postajali su sve strašniji. Čim bi sklopio oči ukazao bi mu se vižljasti političar sa napućenim usnama koji je vešto ukrštao prste i cinično grdio novinare. Iznenada, kosa ovog nadobudnog gospodina počela bi da menja boju. Od smeđe se brzo pretvarala u jarko narandžastu. U istom trenutku roj uznemirenih pčela leteo bi prema natapiranoj, zašećerenoj frizuri… 

Magličasta svetlost prekrivala je svaki pedalj Prletovog mentalnog ekrana koji su još uvek ispunjavale čudne i nepovezane slike. Stenoviti primorski krajolik pretvarao se u nestvarni prizor gradske kapije kojom je dominirao ogroman krst. Zelenilo spomen parka utapalo se u plavičasti kolorit okeana. Sećanje je polako potkazivalo stvarnost dok je nezamislivo sve više postajalo moguće. Iz daljine se začulo zvono a potom i snažno lupanje na vratima. Dvojica muškaraca u vojnim uniformama uporno su čekali da im domaćin otvori. Oglasio se krupniji mladić sa brkovima:

– Naša evidencija pokazuje da 8. novembra niste glasali a mi gospodine Dejanoviću nikada ne grešimo?

– To je moja privatna stvar. Izlazak na izbore je zakonsko pravo ali ne i obaveza, branio se knjižar nevešto.

– Tako je bilo nekada, novi predsednik, nova pravila. Amerika će ponovo postati moćna, izdeklamovao drugi vojnik i nastavio, imate 24 sata da u pismenoj formi objasnite zašto niste obavili svoju građansku dužnost.

– Molim vas ostavite me na miru, ja sam miroljubiv čovek. Prodajem knige i nikoga ne diram, vikao je Prle budeći se iz košmarnog sna.

Magla se polako povlačila ustupajući mesto prvim sunčevim zracima koji su stidljivo prekrivali nebo nad Moralvilom. Posle jutarnje kafe, Nenad bi ranije nego obično otvorio knjižaru i po ko zna koji put pravio novi raspored. Dok je ruske klasike ponovo prebacivao sa zapadnog na istočni zid, pažnju mu je privukao kalendar sa fotografijama divljih životinja. Novembar su ukrašavali zdepasti šimpanza sa narandžastim čuperkom na glavi i lukava lija koja se uprkos poodmaklim godinama još uvek dobro držala. Datumi su takođe bili prošarani različitim slikama. Drugi utorak u novembru simbolisali su glasački listići dok je poslednji četvrtak ukrašavala ćurka. „Izbori su bili i prošli vreme je da se posvetimo pametnijim stvarima. Danas je Dan zahvalnosti moj omiljeni praznik!“, pomislio je Nenad i obrisao prašinu sa ukoričene kopije „Maestra i Margarite“.

Odavno ga je kopkalo zašto Amerikanci glasaju utorkom? Pošto u knjižari nije imao literaturu koja se bavi istorijom američkih predsedničkih izbora u pomoć je pozvao internet i odmah pronašao detaljan odgovor. Naime prema zakonu koji je usvojen još davne 1845. predsednik SAD bira se početkom novembra i to baš u utorak. U devetnastnom veku farmeri su činili ogromnu većinu američkog stanovništva. Krajem oktobra po pravilu bi se okončali svi poljoprivredni radovi pa je za većinu seoskih porodica nastupala sezona odmora i zimskih praznika kojoj bi svake četvrte godine prethodili predsednički izbori. Pošto su se izbori održavali isključivo u gradovima, seljani su konjskom zapregom po čitav dan putovali do najbližeg glasačkog mesta. Nedelja je bila sveti dan kada se nije putovalo pa su zakonodavci odlučili da seoskom stanovništvu omoguće dovoljno vremena za obavljanje građanske dužnosti. Ponedeljkom ujutru, glasači bi napuštali farme i posle dugog putovanja stizali na odredište gde su birali predsednika SAD. Dva veka kasnije nauka i tehnologija su kud i kamo napredovali ali se izbori još uvek održavaju utorkom.

„Ovoliko knjiga na policama a sve informacije ipak dobijamo preko interneta!“ pobunio se u sebi Nenad, „da nije malobrojnih zanesenjaka koji knjigu vole da osete, dodirnu, pomirišu… odavno bih ja bez mušterija ostao“. Još jednom je pogledao na sat nestrpljivo čekajući da se otvori kafana „Etika“. Posle dugog premišljanja, Prle je odlučio da sabrana dela Noama Čomskog ipak premesti na policu gde su se odavno baškarili Platon, Volter, Sartr i Kami. Dok je sa velikom pažnjom tražio gde će najbolje udomiti knjigu „Šta u stvari hoće Amerika?“, oglasilo se zvono na vratima knjižare. Prle je odložio knjige i ljubazno pozdravio jednu od omiljenih mušterija. Bila je to gospođa Loreta Dejvis, elegantna, dostojanstvena crnkinja u ranim sedamdestim. Često je navraćala i sa velikim interesovanjem obilazila police u knjižari „Šumadija“.  Zanimale su je knjige iz najrazličitijih oblasti. Nedavno je kupila engleski prevod „Proklete avlije“, pročitala je u jednom dahu i već narednog dana poželela da podeli utiske sa Nenadom. Ovoga puta svratila je samo da podseti Prleta da praznična večera počinje tačno u pet.

Od prvog dana po dolasku u Ameriku, stanovnici Moralvila prijateljski su prihvatili svog lokalnog knjižara. Pozivali su ga na porodične proslave, žurke, rođendane… a za Dan zahvalnosti odlazio bi kod penzionisanog oficira američke vojske Dejvida Šumejkera i njegove supruge Lorete Dejvis. Njihova životna priča bila je po mnogo čemu zanimljiva i neubičajena. Upoznali su se tokom Dejvidove službe u Alabami. On belac, razveden, ona crnkinja, udovica čija su deca otišla svojim putem. Ubrzo su se venčali i ostali u Alabami sve do Dejvidove penzije. Rasno mešovit brak na jugu Amerike podrazumevao je brojne izazove i neprijatne situacije ali ljubav je pobedila sve, pa i rasizam. Pre desetak godina preselili su se u Moralvil gde su, sve do nedavno, idilično živeli.

Na Dan zahvalnosti, Prle je svake godine sledio strogo isplanirani ritual.  Najpre bi se svečano obukao, kupio pitu od bundeve i kalifornijski kabarne koji je gospodin Šumejker posebno voleo a onda tačno u pola pet zakucao na vrata svojih domaćina. Neobavezno su ćaskali a kod drugog aperitiva pridružili su im se lokalni zubar Čarli Hanter i njegova žena Kristal. Dame su ispijale sladunjavi „eggnog“ dok su Nenad, Čarli i Dejvid degustirali novu vrstu viskija.

– Nedavno sam otkrio, crni Crown Royal, pohvalio se domaćin, retko dobar burbon po pristojnoj ceni. Hajdemo još po jednu, praznik je valja se!

Ubrzo su seli za bogatu trpezu na kojoj je po tradiciji, dominirala pečena ćurka. Baš kao što je iz prve naučio zašto Amerikanci glasaju utorkom, vlasnik knjižare „Šumadija“ odmah je savladao gradivo i na temu – Dan zahvalnosti. Kome se to Prletovi novostečeni zemljaci zahvaljuju i zašto baš ćuretinom? Početkom sedamnaestog veka emigranti iz Evrope masovno su naseljavali američki kontinent. Lokalni Indijanci su strpljivo podučavali pridošlice kako da uzgajaju nove poljoprivredne kulture pomažući im da se što pre prilagode životu u tuđini. 1621. godine u gradu Plimut, vođa doseljenika guverner Vilijam Bradford organizovao je veliku svečanost u čast starosedelaca. Tokom trodnevne gozbe doseljenici su iskazali zahvalnost lokalnom indijanskom stanovništvu. Bila je to prva proslava Dana zahvalnosti koji je mnogo godina kasnije, ukazom predsednika Linkolna i zvanično postao državni praznik u celoj Americi. Kada je o ćurkama reč, legenda kaže da je jedne zime mraz potpuno uništio letinu pa su evropski emigranti počeli da poboljevaju i umiru od gladi. Masasoit poglavica plemena Vamapoang je naredio da se ispeku ćurke i njima nahrane izgladneli emigranti. U znak zahvalnosti, pridošlice su se potrudile da im što pre oduzmu zemlju i uvedu demokratiju. Dok se milioni današnjih Amerikanaca uz prazničnu trpezu i dalje „zahvaljuju“ starosedeocima, u indijanskoj tradiciji ovaj dan predstavlja tužno sećanje na početak kraja jedne drevne kulture koja je silom asimilovana u savremena dostignuća Novog svetskog poretka. 

Istorijske reminiscencije u Prletovoj glavi prekinuo je Čarli Hanter:

– Da li se i u vašem starom kraju proslavlja Dan zahvalnosti?, upitao je Nenada koji mu je kao iz topa odgovorio:

– Nama zahvaljivanje nije jača strana ali imamo dovoljno svojih praznika. Na Dan pobede svađamo se oko toga koji narodi su nam pravi saveznici a koji neprijatelji. Dan rada obeležavamo neradno spajajući verske i državne praznike dok je proslava Dana žena potpuno podređena muževima i šefovima koji za nekoliko kupljenih karanfila uživaju u gozbama koje slavljenice za njih pripremaju. 

Dejvid je najpre ponudio goste boranijom i sosom od brusnice, onda svima dopunio čaše i sa uzdahom rekao:

– Nije nam namera da kvarimo praznično raspoloženje ali smo želeli da sa vama podelimo neprijatano iskustvo koje smo Loreta i ja nedavno imali. Posle svih ovih godina mirnog života u Moralvilu bilo je dovoljno da radikalna struja pobedi na izborima i da se sve iz korena promeni.

Usledila je tužna priča Nenadovih domaćina. Naime, dan posle predsedničkih izbora Loreta i Dejvid su kao i mnogo puta ranije ručali u kafani „Etika“. Dok su ćaskali uz pivo i girice primetili su grupu muškaraca odevenih u identične majice sa likom starijeg muškarca neprijatne spoljašnosti. Bili su pijani, bučni i sve vreme iz ćoška neukusno dobacivali konobaru Omaru?

– Donesi nam još jednu turu pića pa posle možeš polako nazad u Irak, Siriju ili u koju god već Džamahiriju. Bela Amerika će ponovo moćna biti a u njoj nema mesta za strance.

Dejvid Šumejker je bez razmišljanja ustao sa namerom da zaštiti Omara ali čim se približio veselom društvu iz ćoška počele su uvrede na njegov i Loretin račun. Rasistički komentari od kojih se krv ledi u žilama. 

– Ubrzo je došla policija, strasti su se smirile ali je gorak ukus ostao zauvek, zaključio je Dejvid.

Loreta je iznela kolače. Pite od bundeve i od jabuka, puding od banane i poseban specijalitet gospođe Dejvis – Kolibri torta. Gosti su nestrpljivo čekali svoju porciju zašećerenih čarolija. Loreta je sa osmehom delila slatkiše i pomirljivim glasom tiho prozborila:

– Moji pretci su čekali vekovima da dobiju pravo glasa. Ne zaboravite da do 1965. godine crnci u Americi nisu mogli da glasaju. Ja se ne slažem sa politikom novog predsednika ali poštujem volju naroda. 

U želji da prekine neprijatnu tišinu, Čarli je zatražio „repete“ i taman kada se spremao da stavi šlag na veliki komad bundevare u svom tanjiru, začuo se snažan prasak. Veliki kamen umotan belim papirom proleteo je kroz prozor dnevne sobe. Čulo se škripanje kočnica a potom zvuk motora koji se punom brzinom udaljavao. Nenad je podigao kamen i pročitao poruku: „Nazad u Afriku!“

Loreta je tužno gledala prisutne a Dejvid vidno uzbuđen drhtavim glasom  procedio:

– Tužno je kroz šta Amerika danas prolazi. Gubimo vrednosti na kojima moderan svet počiva ako nestane slobode, bratstva i jednakosti – ne piše nam se dobro… onda nam ni ćurke neće pomoći.

Pre mnogo godina, u vreme kada je bio mlad, lep i ne baš puno pametan, Nenad Dejanović Prle je dobio novinarski zadatak da početkom jeseni poseti primorske krajeve svoje tadašnje domovine. Tokom boravka u poznatom letovalištu društvo mu je pravio lokalni novinar i dugugodišnji prijatelj Vicko Marulić. Kako to u starom kraju biva posao se najbolje obavljao u kafani.

– Donesite nam Dagnje na buzaru i buteljku dingača, izrecitovao je porudžbinu Prletov kolega dok je promukli glas iz pozadine pevao baladu „Moj galebe“.  

Narednih dana na gastronomskom repertoaru primorskih restorana ređali su se Brudet, Riba na gradele, Hobotnica pod pekom, Pašticada… Zbunjenom Šumadincu egzotične reči zvučale su zagonetno ali zahvaljujući Vickovom izboru lokalnih kulinarskih čarolija, Nenad se na prvi zalogaj zaljubio u morske specijalitete Jadrana. 

Tri decenije kasnije, nova destinacija, puno veće more i obilje sličnih plodova pripremljenih na različite načine. Dnevna ponuda većine restorana u Moralvilu zavisila je od ulova lokalnih ribara. Jelovnik je određivala ćudljivost Okeana a kvalitet pripremljene hrane zavisio je od znanja i umešnosti kuvara. Utorkom popodne, u kafani „Etika“, šef kuhinje Olaf pripremao je najbolje školjke u gradu. Tog dana, Prle bi ranije zatvorio knjižaru, svratio do lokalne vinarije, pazario „eksponat“ po preporuci vlasnika i užurbano hitao prema omiljenom restoranu. Kada je ušao u „Etiku“, za stolom ispod Hemingvejeve slike, sedeo je  Majkl Džons glavni urednik lokalnih novina „Radost“. Srdačno ga je pozdravio uz napomenu da je današnji ručak na račun redakcije.

– Potrebna mi je toja pomoć Nenade. Ne bih te uznemiravao ali je zaista veoma važno.

U jednom dahu, glodur lokalnog magazina objasnio je razloge vlastitog uzbuđenja. Poznati američki novinar Tomas Braun dobio je nagradu nacionalne asocijacije NMA (National Magazine Award) za životno delo. Tim povodom, najpoznatiji američki magazini pokušavali su da po svaku cenu prvi urade  intervju sa poznatim novinarom. Tomas koji je odrastao u Moralvilu i za koji su ga vezivale lepe uspomene, složio se da za časpopis „Radost“ objavi ekslukzivni razgovor. Imao je samo jedan zahtev. Tekst je morao biti originalan, profesionalno napisan, bez suvišnih biografskih podataka i trivijalnih pitanja. 

– Kriza u novinarstvu je sve ozbiljnija. Ekskluzivni razgovor sa dobitnikom prestižne nagrade mogao bi biti presudan za dalju budućnost naših novina.  

Prle je voleo svoju kolumnu u lokalnim novinama a uživao je i u autorskoj slobodi koja mu je poverena. Ponekad bi se sa nostalgijom prisetio izazova koje je pružalo istraživačko novinarstvo. Bez razmišljanja je prihvatio povereni zadatak i užurbano započeo pripreme za put. Na izlogu knjižare Šumadija postavio je tablu sa natpisom: „Knjižar na novinarskom zadatku! Radnja zatvorena do daljeg. U slučaju književno-intelektualne „krize“ poslužite se sami – ključ je ispod otirača!“ 

Brzo je spakovao stvari i krenuo put poznatog letovališta na obali Atlantskog okeana u kome je živeo Tomas Braun. Pošto je urednik već ranije dogovorio detalje susreta, Nenad je otišao direktno u dom poznatog novinara. Lepo uređeno dvorište i velika kuća ispod razgranatih palmi. Srdačan susret sa vitalnim gospodinom koji je uveliko zagazio u osmu deceniju. 

– Majkl reče da ste poreklom iz bivše Jugoslavije. Divna zemlja, posetio sam je početkom osamdesetih. I danas me za te krajeve vežu prijatne uspomene i neka neraskidiva prijateljstva… ali o tome ćemo kasnije. Želja mi je da napravimo jedan originalan intervju. Ispričaću vam malo poznate detalje iz moje prošlosti.

I molim vas – ni reči o nagradi!

Mister Braun je otvorio kubanski rum, domaćinski nalio čaše i otpočeo svoju priču.

U vreme dramatičnih događaja 1968. godine radio je kao honorarni dopisnik poznatog dnevnog lista na jugu SAD. Pisao je angažovane reportaže, kritičke komentare i britke političke tekstove. Voleo je svoj posao i bez kompromisa sledio ideal slobode, pravde i jednakosti. 4. aprila 1968. bio je u Memfisu. Pripremao je razgovor sa lokalnim bluz muzičarem kada je ubijen Dr. Martin Luter King. Tog trenutka Tomasov svet se srušio. Izgubio je veru u američku dražvu ali i nadu da će čovečanstvo ikada isplivati iz brloga zatucanosti, mržnje i večne podvojensti. Emotivni komentar pod naslovom „Imao sam san koji je zauvek nestao“ objavile su najuglednije američke novine. Krajem šezdesetih bilo je nezamislivo da priznati novinar – belac, oštro kritikuje rasizam u Americi. Liberalni mediji su ga stidljivo hvalili uz napomenu da je ipak malo preterao dok su ga konzervativci proglasili izdajnikom i provokatorom koji potpiruje rasnu mržnju. 

Narednih meseci počeo je opšti progon i medijski linč. Tomas Braun je postao nepoželjna osoba u strogo kontrolisanom medijskom prostoru SAD. Dobijao je preteće poruke od ekstremnih rasista, neo nacista i sledbenika Kju Kluks Klana. Godinama je hrabro odolevao pritiscima ali kada su počeli da prete i članovima njegove porodice, Tomas Braun je preko noći odlučio da napusti političko novinarstvo. Preselio se u metropolu na Istočnoj obali Amerike i počeo da piše prikaze restorana i komentariše specijalitete velikih gastronomskih majstora. Godine su prolazile, Tomas je živeo lagodnim i za njega previše mirnim životom. Nedostajali su mu izazovi i uzbuđenja ali je uživao u velikoj popularnosti koje su imale njegove kulinarske kritike. Prikaze restorana u metropoli čitaoci su čekali sa velikim nestrpljenjem. Tomas je koristio različite  trikove kako bi opisi usluga bili verodostojno opisani a kritike realne. Mesto u restoranu bi zakazivao pod lažnim imenom što mu je garantovalo anonimnost i omogućavalo da na najbolji način oceni pravi kvalitet restorana. Ponekad bi na najskupljim mestima, za večeru naručio omlet a onda šokirao konobare tražeći  specijalitet šefa kuhinje. Braunove ocene često su određivale sudbinu ekskluzivnih lokala pa su kafedžije i kuvari nestrpljivo čekali ponedeljak kada je na petoj strani poznatih američkih novina izlazila Tomasova kolumna pod naslovom „Iz kafanske lože“.

Posle večere u omiljenom restoranu „Treća sreća“ Tomas Braun je krenuo prema parkingu. Voleo je da se opusti i za svoju dušu uživa u hrani koja ga je podsećala na detinjstvo. Stigao je do srebrne Tojote i taman kada je hteo da  otključa kola, primetio je neznanca koji mu se približavao. Krupan, kratko podšišan muškarac u uskoj majici iz koje su kipeli nabildovani mišići. Prišao mu je i iz čistog mira počeo da ga udara bejzbol palicom. Tukao ga je dugo, bez reči i milosti. Kada je shvatio šta ga je snašlo, nesrećni novinar je očajnički pokušavao da se zaštiti ukoričenom, zelenom sveskom koju je uvek sa sobom nosio. Slučajni prolaznci su pokušali da ga zaštite ali bez uspeha. Pošto je zadao nekoliko završnih udaraca, siledžija je bez žurbe napustio mesto zločina. Posle izvršenog uviđaja, policija je konstatovala da je reč o profesionalnom izvršiocu. Tomas Braun bio meta nepoznatog napadača ali svakako ne i njegova prva žrtva. Dok je ležao bolnici, poznati novinar je bezuspešno pokušavao da dokuči ko je i zašto organizovao ovaj napad. Nemoćan da pronikne u suštinu apsurda Tomas se trudio da pronađe zrno logike u bezumlju koje ga je snašlo. Da se nešto slično dogodilo davne šezdeset osme ne bi se mnogo iznenadio ali danas posle svih ovih godina?!  Da li je batine dobio zbog kritičkih stavova i političkog angažmana iz prošlosti ili je jednostavno bio žrtva nesporazuma? 

Dok je kulinarski kritičar bezuspešno pravio inventar svoje novinarske prošlosti, nadležni su neočekivano brzo otkrili napadača. Uhapšen je propali bokser koji je godinama radio kao izbacivač u različitim restoranima. Žestoki momak je brzo propevao razjasnivši detalje nemilog događaja. 

Ne tako davno, Tomas Braun je napisao negativan prikaz restorana „Pohovani Nemo“. U svojoj zelenoj svesci odmah je pronašao tekst u kome je, između ostalog, pisalo i ovo: „Duhovito ime restorana „Pohovani Nemo“ ujedno je i naziv specijaliteta kuće. Kuvar je očigledno želeo da poštedi svog omiljenog crtanog junaka pa je svežu ribu vratio u okean a u pomoć pozvao konzervu. Rezultat – prava katastrofa! Ovo jelo predstavlja najgori morski specijalitet koji sam ikada probao. Ako niste ljubitelj ribe možete naručiti juneće meso. Biftek nema holivudsko ime ali su ga slobodno mogli nazvati „Razjareni bik“ jer baš tako izgleda – žilav, suv i razbarušeno nervozan. U bogatoj ponudi srednjevekovnog pečenja, dramatičnom tajanstvenošću izdvojio se specijalitet „Kad jaganjci utihnu“ koji bi i za Hanibala Lektora bio previše otužan. Probali smo i mešanu salatu. imajući u vidu ukus i svežinu najbolje bi joj pristajalo ime  „Ponoć u vrtu dobra i zla“. Slatkiši su opet tužna priča za sebe a desertna karta s pravom nosi naslov „Kolači iz doba Jure“. I za sam kraj napomena nadležnim službama da su sveže namirnice za sva vremena proterane iz ovog restorana dok je dobra usluga odavno „Prohujala sa vihorom“.

Usledila je urnebesna reakcija publike, čitaoci su pohrlili u „Pohovani Nemo“ ali ne da bi u njemu obedovali. Desetine dokonih zgubidana strpljivo su čekali u redu kako bi se slikali ispred restorana. „Pohovani Nemo – selfi“ postao je hit na fejsbuku. Posle objavljene kritike sanitarna inspekcija je učestala sa rutinskim posetama a odmah potom na scenu je stupila i poreska kontrola. Posle višenedeljne revizije, inspektori su otkrili da je vlasnik restorana Ričard Rouz već godinama lukavo prikrivao prihod. Podneta je prijava i već naredne nedelje vlasnik restorana je uhapšen zbog utaje poreza. Osuđen je na tri godine zatvora uz zaplenu celokupne imovine. Pre samog odlaska na izdržavanje kazne, Ričard je platio nabildovanom izbacivaču da pronađe Tomasa i osveti mu se za sve muke i nevolje koje je zbog njega propatio.

– Tako je to prijatelju, uzdahnuo je Tomas, i Al Kapone je robijao zbog neplaćenog poreza jer je druge zločine mnogo teže dokazati. Ovaj neveseli događaj pomogao mi je da shvatim kako od sudbine ne treba bežati. Politički ekstremisti su mi pretili zbog političkih stavova dok mi je presudio primitivac kome se nije dopao moj smisao za humor.

Po izlasku iz bolnice, Tomas Braun je postao svoj gazda. Kao „frilance“ novinar ponovo je počeo da objavljuje u vodećim magazinima SAD. Puno je putovao pišući angažovane tekstove sa lica mesta. Izveštavao je o prirodnim katastrofama, političkim i rasnim sukobima, inetrvjuisao teroriste, uspeo da poseti i zatvor u Gvantanamu. Njegova reportaža o žrtvama uragana Katrina ušla je u najuži izbor za Pulicerovu nagradu. Tomas je ponovo disao punim plućima i uživao u poslu koji je najviše voleo. 

Po završetku razgovora, krenuli su na večeru. Domaćin je poveo Nenada u omiljeni lokalni restoran „Mala penzija“ i napomenuo da ih tamo čeka prijatno iznenađenje. Tomas je bio redovan gost restorana kome nije trebala  rezervacija. 

– Vlasnik ovog restorana zove se Vik. On je baš kao i vi u Ameriku došao sa Balkana. Divan čovek, odan prijatelj a iznad svega fantastičan kuvar. Ovde se može naručiti bukvalno sve, od kačamaka do kavijara. Vik je odlučio je da u našu čast lično pripremi specijalitet koji je naučio od bake a pravi ga samo u posebnim prilikama.

Iznenada se začula muzika, poznata pesma iz Prletove mladosti – Moj galebe. U mornarskoj majici, sa osmehom na licu i gitarom u rukama pojavio se Nenadov prijatelj iz starog kraja Vicko Marulić. Srdačan susret posle više od trideset godina. Uz neizbežni komentar „kako je mali svet“, vlasnik restorana „Mala penzija“ sredačno je pozdravio goste. Neposredno pre početka rata, Vicko je uspeo da izbegne mobilizaciju i dođe kod dede u Ameriku. Dok se u starom kraju ratovalo, Vicko Marulić je novinarsko pero zamenio keceljom. Počeo je sa pranjem sudova, potom je neko vreme radio kao konobar da bi se posle više godina najzad dokopao kuhinje. Zaboravljeni morski specijaliteti koje je naučio da priprema još u detinjstvu odmah su se dopali američkim gostima. Godinama je radio kao kuvar da bi posle dedine smrti odlučio da svu imovinu, znanje i umeće investira i ovaj restoran sa prelepom atmosferom i otkačenim imenom. 

– Puno radim što me čini srećnim, lepo živim i nikom se ne žalim, zaključio je Vicko.

Konobar je doneo veliki poslužavnik sa specijalitetom koji je Vicko Marulić svojim gostima lično pripremio i egzotičnu flašu iz koje se crvenelo vino.

– Dagnje na buzaru i buteljka dingača, uzviknuo je domaćin, baš kao pre trideset godina prijatelju. Mnogi se žale da im vreme brzo prolazi. Moj emotivni sat zaustavilo na onom mestu kada mi je život bio najlepši, kazaljke su se srećno poklopile i nemaju nameru da se rastave. Živeli!

Bližio se rok za predaju novog teksta. Nenad Dejanović je već satima sedeo najpre ispred praznog monitora a potom i iznad debele sveske koju je koristio samo u kriznim situacijama. U uglu sobe televizor je ispunjavao svoju ulogu zatupljivanja širokih narodnih masa. Na programu je bila debata predsedničkih kandidata koji su žustro ukrštali mentalna koplja i odmeravali nabujali ponos. U početku, Prle nije obraćao pažnju ali ga je boja glasa jednog od učesnika rasprave toliko iritirala da je podigao pogled prema ne tako malom ekranu svog TV prijemnika. Video je narandžasti čuperak koji je kočoperno poskakivao na glavi govornika. Smanjio je ton nastavljajući da priziva zaturenu kreativnost i neopravdano odsutnu inspiraciju. Trebalo je izabrati temu, odmotati priču a posle šta bude. Subota je kasno popodne a blokada je bila jača nego ikada. Kada bi bar mogao da započne tekst pre odlaska na večeru kod doktora Neša. Pokušavao je da piše ali ga je umor sve više uzimao pod svoje. Prsti su počeli da se koče, glava da pada a onda su se Prletove oči potpuno sklopile…

 Belina praznog papira mrsila je mozgovne vijuge a migrenski žig pokretao uspavanu maštu. Iznenada je osetio miris znoja i zadah koji po rakiji bazdi. Nije bio sam! Zdepasti muškarac sa satanskim osmehom na licu, zakrvavljenim očima je kolutao prema opasaču. Pištolj, bomba, nož, žica… Još mu samo fali kabanica. Iz daljine je dopirao eho metafizičke simfonije od koje mu se ledila krv u žilama. Čuo se lelek, muški i ženski glasovi, jeka, muka, neizdrž: „Ubij, zakolji, da razum ne postoji!“ Košmarna buka. Tu su trubači, pucači, navijači. Snajperske note prskaju iz mola. Dur je odavno napustio rodni kraj. Ponovo izobličeni lik čoveka sa demonskim sjajem u očima. Po ko zna koji put postavio je sebi pitanje – da li je ovo san, java ili nešto treće? Monotonim glasom, nezvani gost je besomučno gudio po istanjenim strunama Prletovog nervnog sistema.

 – Šta je Ameru, napunio si gaće, a? Samo laješ, usta ne zatvaraš, otrovno pero i poganu tastaturu iz ruku ne ispuštaš. Svi ste vi izdajnici isti. Zar samo mi, prave patriote, treba da krvavimo gaće po rovovima, trgovima i stadionima, dok vi intelektualci, mamine maze, sedite u toplom i  filozofirate? Ti čak misliš da si veća cvećka od ove domaće boranije jer si zaboga, odlepršao u Ameriku. Baš si naš’o ‘de ćeš da živiš! Kod dušmana, eto ‘de! Kad bi barem ‘teo da ćutiš, al’ ti ne da đavo mira. To je taj izdajnički crv koji grize iznutra. Nemoj da te đavo nosi da ikada više priviriš u zemlju iz koje si pobegao! Proći ćeš kao ovi vaši kada pođu u „dupe na vašar“, ili kako vi intelektualci kažete, na gay paradu!

Tri prsta iznad glave nabeđenog domoljuba duboko su se urezali u ostatke pomućene svesti. Nenad se vratio u realnost ili je to možda samo  sadašnjost koja je već davno potopljena u brlogu krvave prošlosti? Probudio se.  „Previše vremena smo potrošili pevajući uspavanke nemirnoj savesti. Silovanjem zdravog razuma nemušto se potomstvo stvara.“, razmisljao je uspavani Prle.

Ugasio je televizor i požurio prema izlaznim vratima. U kafani „Etika“,  za stolom u ćošku, nepoznati muškaraci su pili pivo dok je sa TV ekrana treštala vojna muzika. Ratnohušački ritam, patriotski govori, talambasi bezumlja. Na svim kanalima isti program. Prsti u vazduhu krčili su put od TV ekrana do isprane svesti gedalaca! Predsednički kandidati veselo su otpozdravljali gomili dok je muzika nadjačavala smeh, graju i oduševljenje. Politika je globalna nepogoda od koje se ne možemo zaštititi. Tu ekološki zakoni na žalost ne pomažu, možda samo dobra kanalizacija, pomisli namćorasto Prle.

Mišićavi muškarac iz invalidskih kolica nemo je posmatrao predizborni TV spektakl. Nije ga viđao ranije u „Etici“. Bio je to vojni invalid Robert. Na trenutak je skrenuo pogled sa televizijskog ekrana, pogledao Nenada i nastavio da prati vešto režirani propagandni skup. Riđokosa kreatura sa malog ekrana ispaljivala je još jedan rafal politikantskog smeća. Zalagao se za agresivniju spoljnu politiku SAD i angažovanje vojnih trupa širom sveta. Mladić bez nogu je lagano podigao ruku u vazduh. Dva prsta su se ponosno nakostrešila iznad obrijane glave.

– A koga smo sada pobedili? – pitao je Prle.

 – Sami sebe! Mir brate, mir… Niko nije kriv! Čekaj! Ko si ti? Deluješ mi poznato… Ah da, novi knjižar. Stranac. Reče mi prijatelj da si pobegao iz rodnog kraja. Uvek su mi bili odvratni ti vajni mirotvorci. Borio si se protiv rata u svojoj domovini i pozivao mlade ljude da dezertiraju. Onda si došao u moju zemlju, da nam soliš pamet i govoriš da li ćemo i protiv koga ratovati. Ko je tebi prijatelju dao za pravo da pljuckaš po nama, poštenim nacionalistima i patriotama? Nije ti valjalo tamo, ne sviđa ti se ovde, teško ti je da pronađeš sebe, ma gde se nalazio. Možda je vreme da problem potražiš u sebi, a ne u drugima.

 Nenad je ostao nem. Nikada mu boravak u omiljenoj kafani nije bio tako neprijatan. Na brzinu je popio burbon i žurnim korakom napustio „Etiku“. Imao je još pola sata do zakazanog susreta sa lokalnim doktorom koji ga je nedavno pozvao na večeru. Neplanirana šetnja i čist vazduh sa okeana pomogli su Prletu da zaboravi na nezavršeni tekst, košmarne snove i neprijatno iskustvo sa ratnim veteranom. Kupio je vino i cveće i u dogovoreno vreme stigao u dom Nešovih. Samo nekoliko dana ranije, u potrazi za knjigom Pola Kalanitija „Kada uzdah postane vazduh“, u knjižaru „Šumadija“ svratio je lokalni doktor Piter Neš. Prle mu je velikodušno ponudio poslednji primerak pa ga je Piter u znak zahvalnosti pozvao na večeru. Ogromna kuća na samom vrhu litice koja se ponosito uzdizala nad Moralvilom. Ispred ulaza u vilu prostirao se ogroman parking. Na desetine besnih automobila, skupi dvosedi i nekoliko motora Harli Dejvidson. Namrgođeni psi odano su čuvali vozni park domaćina. Prle je bio zbunjen.  Mislio je da će prisustvati skromnoj večeri u društvu najuže doktorove porodice ali je u domu Nešovih očigledno organizovan veliki prijem. Vrata mu je otvorila tamnoputa kućna pomoćnica, pozdravila ga ljubazno i pokazala mu put do trpezarije. Sa šeširom na glavi, čašom u ruci i pištoljem na boku pojavio se domaćin. Srdačno je primio Nenada, predstavio ga ostalim gostima i zamolio da se oseća kao kod svoje kuće. Pošto je uzeo ponuđeno piće, Prle je šetao bez cilja posmatrajući neki čudan svet koji je pored njega prolazio. Palo mu je u oči da je većina zvanica naoružana i da su gotovo svi nosili majice sa istim natpisom „Učinimo da Amerika ponovo bude moćna i velika“.

Kada se približio centralnom holu ugledao je malu pozornicu ukrašenu ogromnom fotografijom jednog od predsedničkih kandidata. Ispod narandžastog čuperka novokomponovanog političara, muzičari su svirali patriotske hitove u kantri aranžmanu. Prvi mu je prišao Tedi, kočoperni voditelj lokalnog radija čiji je jutarnji program bio veoma popularan među konzervativcima Moralvila.

– Dobro veče kolega, drago mi je da ste i vi među nama. Valja nam podržati najboljeg predsedničkog kandidata. Ovde su prazni koverti za donacije a minimalni prilog je sto dolara. Izvolite!

Iako je počelo da mu se vrti u glavi, lokalni knjižar je hrabro odoleo izazovu i umesto komentara nastavio šetnju ogromnim hodnicima porodične rezidencije doktora Pitera Neša. U susret mi je išao dugokosi čičica u kožnoj jakni. Kolt za pojasom, marama zavezana oko glave dok mu je debeli lanac visio iz levog džepa. Predstavljao je bledu kopiju Vilija Nelsona. Olinjali Anđeo pakla u okruženju koje se ni malo nije slagalo sa njegovim izgledom, stilom i ideologijom. Pored bajkera, sa pivom u ruci stajala je još jedna nebulozna kreatura. Na ramenu dotičnog isticala se tetovaža sa koje je prkosilo veliko slovo „A“ ispod koga je izvirivao sitniji natpis „Arijevsko bratstvo“.

 – Dobro nam došli. Zovem se Vesli a ovde sam u funkciji referenta za progresivne inicijative našeg vođe. Na ovom stolu su sve peticije koje večeras treba da potpišete.

 Nenad je pažljivo proučavao hrpu papira koja se našla ispred njega. Jedna za drugom ređale su se peticije: Građenje zida na granici prema Meksiku; Zabrana ulaska u Ameriku – za sve Muslimane; Deportovanje ilegalnih emigranata; Kažnjavanje žena koje se odluče za prekid trudnoće; Slobodno nošenje oružja na svim mestima – uključujući i škole.

Zavrteo je glavom u neverici i krenuo napolje. Na samom izlazu sačekao ga je domaćin.

– Nadam se da se ne ljutite dragi prijatelju. Nisam hteo da vam kažem da je u pitanju veliki skup plašeći se vaše reakcije. Ne verujem da se u vašoj zemlji organizuju slične manifestacije.

Uspešno je odolevao izazovu da svom sagovoniku porazbija sveže izbeljene zube i to strpljivo, bez žurbe – jedan po jedan. Ugrizao se za usnu, oćutao i uz veštački osmeh krenuo prema dvorištu. Doktor Neš nije odustajao.

– Mislim da je ovo lepa prilika da pokažete lojalnost zemlji koja vas je velikodušno primila. Patriotski front okupljen oko velikog vođe znaće to da ceni. A ako se ne varam i prelepa supruga našeg lidera  potiče iz vašeg kraja.

Novinar varoški i knjižar lokalni, miroljubivi dobričina Nenad Dejanović Prle naglo se okreno prema svom sagovorniku. Poželeo je da mu kaže sve po redu i prema zasluzi. Na primer, kako je pre trideset godina zbog jednog takvog vođe sa ćubom na glavi počela nesreća u njegovoj zemlji koja na žalost još uvek traje. Hteo je da obavesti doktora Neša da su ga u Americi od prvog dana prijateljski dočekali i da se sve do ovog „bala vampira“ osećao kao kod svoje kuće. Želeo je da ga podseti kako lepo vaspitani ljudi vole svoje komšije, poštuju žene a gostima širom otvaraju vrata svojih domova. Da je granica između normalnog života i sveopšte mržnje, rata i haosa veoma tanka… Često pretanka za praznoglavce poput doktora Neša, njegovih večerašnjih gostiju i predsedničkog kandidata sa narandžastim čuperkom na glavi.

Sve to je želeo da kaže svom domaćinu ali nije. Samo ga je prezrivo pogledao i podigao prst u vazduh, samo jedan, onaj srednji najduži i najmoćniji.

Svakoga jutra, Nenad Dejanović bi se nanovo suočavao sa istom dilemom. Od knjižare „Šumadija“ u čijem je potkrovlju živeo, do restorana „Etika“ koji je redovno ujutru pohodio, moglo se stići na dva načina. Duži put, vodio je pored pristaništa gde je punim plućima udisao miris mora i lepotu prirode. Uživanje bi povremeno narušavala galama lučkih radnika i njihovih trbušastih šefova. Do kafane je vijugala i pešačka staza kojom se mnogo brže stizalo na odredište. Na polovini puta međutim, Prleta bi čekalo dodatno iskušenje. Bila je to pekara „Đevrek“ iz koje se širio  miris svežeg peciva koji je podsećao Prleta na detinjstvo, zavičaj i lepe uspomene iz starog kraja. Voleo je aromu, nostalgiju ali ne i izazov. Od kada je prevalio pedesetu Nenad je drastično promenio način ishrane. Odrekao se hleba, peciva, slatkiša… Povremeno bi „zgrešio“ uz dobar burbon ili crno vino ali je dijetalni zavet ostao neprekršen. Vremenom je shvatio da uživanje u hrani podrazumeva višedimenzionalnu percepciju. Izgled, miris, oblik, struktura, boja i tek na kraju – ukus. Prle je odlučio da se odrekne samo ovog poslednjeg. Redovno je kupovao omiljeno pecivo, detaljno ga analizirao i na kraju krišom bacao ispred ulaza u kafanu. Slatka prevara vlastitih čula i uklanjanje poslednjih tragova gastronomske požude.

U restoranu „Etika“ sačekali su ga sanjivi gosti i neumorni konobar Omar. Ugledao je slobodno mesto za šankom, smestio se pored Majka Peintera i naručio dupli espreso. Majk je pažljivo doterao rukave na sakou, zagladio kosu i požalio se Prletu.

– Ne mogu da se odbranim od ovih bankarskih jazavičara. Ma ovi što telefonom naplaćuju račune. Zovu od jutra do mraka. Dosadni su k’o kratko ćebe! 

Nenada su nervirale Majkove žalopoljke ali ih nije komentarisao. Normalno je što dužnici ne vole zajmodavce ali je teško objasniti neka nepisana pravila. Naime, ako se novac duguje zelenašu, lokalnom mangupu ili mafijašu prisutna je doza stida i strahopoštovanja. Dugovati bankama, firmama i državnim preduzećima postala je normalna pojava koja često budi simpatije kod ljudi. Kada potražioci telefonom učtivo zamole da se plati dug po pravilu sledi oštra reakcija uvređenog klijenta kome je povređen ponos. Današnji dužnici bolje reaguju na pretnje nego na molbe. Prebijena kolena su mnogo jači argument od kaznenih poena i uvećanih kamata.

U Moralvilu se znalo da je Majk Peinter vrhunski stručnjak za strateško zaduživanje. Pre desetak godina skovao je savršen plan i odmah krenuo u akciju. U početku, Majk je uredno plaćao sve račune i strpljivo gradio dobar kreditni rejting. Posle nekoliko meseci počeo je da se planski zadužuje. Najpre bi pozamio novac kod jedne banke a onda se zadužio kod druge kako bi vratio pozajmicu prvoj. U ovoj fazi, dugove je plaćao u celini i na vreme. Banke su ubrzo postale veoma izdašne prema potencijalnom dužniku koji je uredno izmirivao svoje obaveze. Godinama se pripremao za odlučni korak i najzad, jednog decembarskog petka, kasno popodne, uzeo je maksimalan zajam od svih kreditora. Nesavršenost kompjuterskih sistema pomogla mu je da banke progutaju mamac i ne otkriju prevaru na vreme. U ponedeljak ujutru, zbirno stanje na svim kreditnim računima iznosilo je dvesta pedeset hiljada dolara. Indentična suma nalazila se i u „slamarici“ Majka Peintera. Skeptici su odmah postavlili pitanje vraćanja ogromnog zajma ali Majk nije planirao da se odrekne lako stečenog bogatstva. Dobro je proučio proces po kome američke banke naplaćuju dugove. Tokom prvih 30 – 60 dana telefon bi povremeno zazvonio a prijatan glas sa druge strane žice ljubazano bi podsetio dužnika da nije platio račun. U sledećoj fazi pozivi su postajali češći a bankari agresivniji. Posle šest meseci banke su po pravilu otpisivale nelikvidne kredite a dugove prodavale specijalizovanim agencijama koje se bave njihovom naplatom. Tu međutim nastupa preokret za koji mali broj  dužnika zna. Banke prodaju agencijama samo osnovne informacije o neplatišama: adresa, broj telefona, ukupan iznos koji duguju… ali ne i originalan ugovor potpisan prilikom uzimanja zajma. Tokom narednih 6 – 12 meseci telefonski uterivači dugova svakodnevno zovu mušterije, mole ih, upozoravaju, prete… Onim najupornijim koji stoički izdrže jednogodišnji dužnički teror na vrata stiže plava koverta sa uredno sročenim sudskim pozivom a potom i susret sa namrgođenim sudijom i agresivnim advokatom potrazivača. U tom trenutku Majk Peinter, višedecenijski žitelj Moralvila i profesionalni kolekcionar dugova izgovara magičnu rečenicu:

– Molim vas pokažite mi ugovor po kome potražujete navodni dug jer se ja  zaista ne sećam da sam novac od vas pozajmio.

Advokat očajnički pokušava sa dodtanim zastrašivanjem ali kada i sudija zatraži da se prezentuje ugovor, pravni zastupnik dužničkih agencija po pravilu povlači tužbu. 

– Vidim da si skeptičan, uzdahnuo je Majk i naručio novu turu pića. Pitaš se, kada je otpisivanje velikih dugova tako jednostavno zašto bi normalan čovek uopšte plaćao račune. Nije lako stisnuti petlju, zadužiti se do guše i izdržati dve godine terora. Prevara je ozbiljan posao prijatelju a mora od nečega i da se živi!

– Ako ćemo pošteno, uzvratio je Prle, ni bankarima etički principi nikada nisu bili jača strana a u poređenju sa Volstrit prevarantima tvoj finansijski nestašluk je dečija igra! 

Slušajući Majkovu priču, Nenad je potpuno izgubio pojam o vremenu. Žurnim korakom prošao je pored pekare Đevrek u čijem izlogu su se pušile sveže ispečene krofne. Ispred ulaza u knjižaru, uočio je nepoznatu ženu koja je sa štapom u ruci čekala da se radnja otvori. Rumenilo je prekrilo knjižarevo lice. Uvek je otvarao na vreme ali malobrojne mušterije to nikada nisu primetile, za prvo kašnjenje na žalost, imao je svedoka. 

Brzo je otključao vrata i uz izvinjenje propustio mušteriju. Gospođa je klimnula glavom i krenula u razgledanje koje nije dugo trajalo. Znala je tačno šta traži pa se ubrzo vratila sa knjigama. Prle je najpre pogledao onu sa crvenim koricama – Marija Konikova: „Igra poverenja“. Ukucao je cenu a potom osmotrio i drugu knjigu na kojoj je pisalo „Kako postati profesionalni prevarant“ autora Denisa Marloka. 

– Zanimljiva literatura, prokomentarisao je Nenad dok je pakovao knjige u kesu. Gospođa se malo zbunila i uz osmeh počela da se pravda.

– Nije to za mene već za esej koji pišem.

Objašnjenje ga je na trenutak podsetilo na komične situacije iz prodavnice kada se klinci tražeći kondom ili papir za uvijanje marihuane zbunjeno pravdaju prodavačici: „Nije to za mene, kupujem za starijeg brata!“ 

Nenad je poželeo da bliže upozna zagonetnu ženu. Pili su tursku kafu i neobavezno ćaskali. Brenda Nelson je bila naočita dama u ranim šezdesetim. Imala je ozbiljnih zdravstvenih problema i veoma se teško kretala. U Moralvilu je živela već pet godina ali je malo koga u gradu poznavala. Dok je domaćin nudio ratluk, gošća je nastavila svoju priču. Veći deo života provela je u velikom gradu na istočnoj obali SAD gde je radila kao vanredni profesor na fakultetu. Zbog problema sa zdravljem ostala je bez posla. Posle višegodišnjeg odsustva bezuspešno je pokušavala da pronađe novo radno mesto. Bila je spremna da radi bilo šta. Godine su prolazile a potraga za poslom nije davala rezultata. Vremenom je potrošila svu ušteđevinu i bila prinuđena da se preseli kod sina. Brenda nije gubila nadu. Uporno je konkurisala i na kraju odlučila da prihvati radno mesto koje joj je i ranije nuđeno ali ga je iz principa odbijala. Zaposlila se u agenciji za posredovanje intelektualnim uslugama. Bila je to internet spona između bogatih lenjivaca i siromašnih genijalaca. Netalentovani studenti bili su spremni da plate solidnu cenu za dobro napisani pismeni sastav, esej, diplomski, magistarski rad, pa čak i za doktorsku disertaciju. Kvalitetni pisci s druge strane, nudili su svoj talenat i za to bili pristojno plaćeni. Iako svesna da je postala deo organizovane prevare nastavila je sa radom i za relativno kratko vreme ponovo počela da živi normalno. Preselila se u Moralvil, iznajmila stan i vratila materijalno dostojanstvo. 

Izbor knjiga je podstakao Nenadovu radoznalost. Zanimalo ga je o čemu Brenda trenutno piše. 

– Sve zavisi od porudžbine, objasnila je gospođa Nelson, trenutno radim jedan diplomski rad iz psihologije na temu – Poverenje, manipulacija, prevara.

Prle je u međuvremenu servirao krekere, sir i kubanski rum. Dok je iznosio čaše, zamolio je gošću da detaljno opiše temu svog eseja.

Tajna uspešne prevare leži u umeću da se stekne poverenje žrtve. Najveći mešetari sveta koristili su se istom veštinom manipulacije ostvarujući fantastične rezultate. Brenda je u svom radu navela nekoliko remek-dela najpoznatijih prevaranata sveta među kojima se nalazio i stanovnik Moralvila.

– Verovatno ste upoznali Majka Peintera. On i danas uživa u plodovima svojih prevara. Po gradu se priča da je bogatstvo stekao tako što je nadmudrio velike banke ali je istina posve drugačija. Urbana legenda kaže da je Majk pre mnogo godina živeo u dalekoj metropoli na obalama Pacifika. Bio je pravi majstor svog zanata i bez problema je pronalazio mušterije. Gospodin Peinter bi se na primer predstavljao kao iskusni agent CIA i naivčinama nudio posao u tajnoj službi. Recept je bio jednostavan i lakovernima veoma prijemčiv. Budući „CIA agent“ davao je Majku sigurnosni depozit od nekoliko hiljada dolara posle čega bi morao da se povuče u ilegalu. Narednih meseci počinjala je rigorozna provera budućeg „špijuna“. U prvo vreme, Majk je  kontaktirao mušterije uveravajući ih da sve ide po planu i da će, ako slede njegova uputstva, uskoro početi sa radom u najpoznatijoj tajnoj službi na svetu. Obaćavao je strogo poverljive misije u Iraku, Siriji, Iranu dok bi hedoniste čekalo „sigurno radno mesto“ na Karibima ili Azurnoj obali. Porodica žrtve bezuspešno bi tražila lakovernog „agenta“ dok je Majk Peinter nestajao bez traga.

Prle je zamolio gospođu Nelson da mu pošalje tekst čim bude završen.

– Toliko zanimljivih informacija za koje do sada nisam znao, mogla bi o tome da se napiše lepa priča za lokalne novine ali bi me glavni junak sigurno tužio sudu.

Na rastanku Brenda je postavila pitanje svom domaćinu.

– Uskoro počinjem obiman projekat gde će mi vaša pomoć biti neophodna. Naime, jedan od naših stalnih mušterija izabrao je doktorsku disertaciju na temu „Građanski rat na prostoru bivše SFRJ“. Tema je kompleksna a izbor literature veoma skroman.

– Iskreno, odgovorio je Prle, ne postoji veće podvale od krvavog rata u mojoj domovini. Decenijama su nam oblake za Sunce prodavali a mi smo na kraju ostali u večnom mraku. Balkanski prodavci magle su jedini prevaranti koji uvek rade u korist svoje a na žalost i naše štete.

Prošlo je više meseci od kada je knjižar Nenad Dejanović Prle ponovo počeo da piše. Priče je paralelno objavljivao u „Varoškim novinama“ koje su uprkos svemu hrabro izlazile u starom kraju kao i u lokalnom nedeljniku na koji su žitelji Moralvila bili veoma ponosni. 

Svakog četvrtka usnulu tišinu jutarnje idile najpre bi narušila škripa kočnica, a potom je iz srebrnog Forda, punom brzinom poleteo šareni zamotuljak misterioznog sadržaja. Tup udarac i kratka neizvesnost. Ispred ulaznih vrata knjižare ležalo je novo izdanje magazina  “Radost”. Mentalna jednačina povezuje zadate parametre. Ukus sveže kafe plus aroma friško štampanih novina rezultirala je aritmetičkim nizom satkanim od obilja nostalgičinih odrednica. Miris novinskog papira probudio je emocije i vratio požutele slike prošlosti. Uz prvi gutljaj espresa pred Nenadovim očima razvile su se magličaste a opet dobro znane uspomene is detinjstva. 

Zimsko jutro krajem šezdesetih. U uglu trpezarije bubnjala je naftarica, na stolu su se pušile prženice i bela kafa a ispod otomana lenjo provirivali raskupusani stripovi i zalutali primerci NIN‐a, Politike i TV Revije. Kockice su lagano slagale hedonistički mozaik prijatnosti, tvoreći prve mrvice novinarske strasti u mašti bucmastog petogodišnjaka. Bila su to neka druga vremena kada se živelo sporo a odrastalo intenzivno. Svakog petka, međutim, Nenadov svet zavrteo bi se mnogo većom brzinom a porodična svakodnevica dobijala je posve drugačiji tok. Dok se u velikoj šerpi lagano krčkao prebranac, Nenadova baka je strogo podsećala: 

‐ Ne skanjeraj se više, zakasnićemo u novinarnicu! 

Najbliža trafika bila je ona kod Kolonske kapije. Baba ga je čvrsto držala za ruku dok su se neustrašivo probijali zavejanim ulicama. Posle prijatnih  uzbuđenja koja je sobom nosila kratka snežna avantura, baba i unuk bi konačno stigli do trafike u kojoj je radila jedna lepa teta. Bila je uvek nasmejana i nehajno ogrnuta šarenim šalom. Prle je nemo zurio u rumena lica nepoznatih ljudi koji su stajali u redu i strpljivo gajili nadu da će na vreme ugrabiti primerak stripa „Nikad robom“. Reč je o likovno‐literarnim vragolijama Mirka i Slavka. Podvizi hrabrih partizana, Nenada su mnogo više oduševljavali od avantura uvezenih junaka poput Zagora, Blek Stene i Komandanta Marka. Uživao je u svih sedam ofanziva i epopeji hrabrih boraca tokom NOB‐a i revolucije. Ponekad bi i drug Tito zajahao na čelu kolone, dok bi Boško Buha u ulozi specijalnog gosta, onako usput, porušio nekoliko neprijateljskih bunkera. Mlada partizanka je vešto „bombe bacala“ dok je svojom zanosnom, skojevskom lepotom oko malog prsta podjednako uspešno vrtela i Mirka i Slavka. Bilo je predivno dok je trajalo, a onda je teta sa šarenim šalom sve češće poručivala: 

– Nemojte čekati! Štampa danas ne stiže. Otežani uslovi saobraćaja i sneg koji je i ovog januara iznenadio lokalne putare. Zar vi ljudi ne slušate radio? Hajde, razlaz! Treba da doručkujem, komšija Milovan mi je upravo doneo čvarke! 

I tako, revolucionarni polet i antifašistički zanos vremenom su polako utihnuli a roditelji su obećali da će mu ubuduće redovno kupovati “Politikin zabavnik“. 

Pošto je mentalnim trikom pomerio sećanja u stranu, Prle je obukao džemper i istrčao ispred knjižare da preuzme svoje sledovanje „Radosti“. Nekoliko decenija kasnije, na drugom kraju sveta, miris novina je i dalje bio isti. Nehajno je prelistavao lokalni nedeljnik a onda mu je pažnju privukla priča o nesporazumu koji je izbio među prvim komšijama u Moralvilu. Reporter napominje da će poslednju reč u ovom sukobu najverovatnije dati sud. Naime, gospodin i gospođa Smit imaju sina i ćerku koji su nedavno krenuli u školu. Mališani porodice Džons koji žive u komšiluku, puno su mlađi i razdragano uživaju u blagodetima detinjstva. Smitovi su želeli da učine dobro delo i svojim prvim susedima poklonili igračke, odelo kao i kompletan nameštaj za dečiju sobu. Nedelju dana kasnije, švrljajući lokalnim radnjama, gospođu Smit je sačekalo neprijatno iznenađenje. U prodavnici polovne robe ugledala je celokupni asortiman dečijih radosti koje su nedavno poklonili Džonsovima. U daljem toku priče žitelji Moralvila žestoko su polemisali na temu koliko je porodica Džons postupila u skladu sa opšteprihvaćenim moralnim principima i da li je odluka da prodaju komšijske poklone ispravna? Nenad je nastavio da proučava sadržaj „Radosti“ i pomislio da ako ovaj komšijski nesporazum zaslužuje centralno mesto u lokalnim novinama onda ga definitivno očekuje monotona budućnost u ovom pitomom gradu.  Na stranicama koje slede ređali su se tekstovi o senilnoj baki u čijem stanu je pronađeno dvadeset sedam zapuštenih mačaka, zatim vest da će povodom nastupajućih praznika pojeftiniti ulaznice za posetu nacionalnim parkovima i muzejima. Aktuelnosti iz kulture, sportske teme, čitulje… 

Primetio je da se ritual čitanja novina s vremenom potpuno promenio. Kao klinac, novine je čitao otpozadi. Sportska strana, pa redom. Kasnije je počinjao sa dešavanjima iz kulture. Najpre film, pa onda književnost i najzad pozorište. Tokom nesrećnih devedesetih pratio je samo političke sadržaje. Najviše ga brine što u poslednje vreme, dan sve češće počinje čitanjem izveštaja sa njujorške berze. Možda je to samo zato što ima dobru dušu pa brine o sudbini tuđih para. 

Napravio je još jedan espreso a onda krenuo sa detaljnim čitanjem izabranih tekstova. Na sedmoj strani, odmah ispred svoje kolumne, naišao je na zanimljiv predlog centralizovanja vremenskih zona u svetu, pod naslovom Univerzalno vreme. Trenutno, u svim velikim zemljama sveta postoji više različitih vremenskih zona. Tako Rusija ima jedanaest, SAD devet, Australija tri, Indija dve a Kina samo jednu zonu. Vreme u Severnoj Koreji računa se prema tzv. Pjongjang pricipu ili u prevodu, satovi u Severnoj Koreji pomereni su za pola sata u odnosu na ostatak sveta dok su u Nepalu otišli korak dalje pomerivši ih za 45 minuta. Tako na primer, kada je u Parizu ponoć u Katmanduu je 4:45 a u Pjongjangu 7:30. Da bi se u vreme opšte globalizacije izbegla vremenska pometnja, naučnici sa Univerzitata Stenford predlažu uvođenje – univerzalnog vremena. Prema njihovoj ideji, u svakom trenutku, u svakoj zemlji, na svim kontinentima sat bi uvek pokazivao identično vreme. Novo računanje vremena podrazumevalo bi i prilagođavanje dnevnih aktivnosti i brzo privikavanje na novu svakodnevicu. U Njujorku bi se ustajalo oko podne, na posao odlazilo u 14 sati dok bi se večera servirala iza ponoći. Kragujevčani bi opet budilnike navijali u 18 sati, na posao odlazili odmah posle Dnevnika dok bi vreme ručka bilo pomereno za 6 ujutru. U nastavku teksta, naučnici su izneli i predlog novog, reformisanog kalendara ali je Nenad brže bolje prekinuo sa čitanjem i brzim pokretom zatvorio novine. „Samo mi treba još jedna rasprava na temu naš i njihov… kalendar, Uskrs, Božić. Dosta je bilo besmislica za jedno jutro!“, zaključio je u sebi nevoljno.

Dok je pripremao doručak, Nenad Dejanović se na trenutak prisetio razgovora sa glavnim urednikom „Radosti“ koji ga je posavetovao kako da svoju knjižaru za male pare opremi svetskim magazinima.

– Najpoznatije novine i časopisi ne finansiraju se više od prodaje i pretplate već isključivo od sponzora kojima je jedino važan broj čitalaca. Tako smo došli u apsurdnu situaciju da pretplata na trideset izdanja Njujork tajmsa košta pet dolara a ako izdvojiš deset, imaćeš potpun internet pristup bukvalno svim svetskim novinama, časopisima i magazinima. Na žalost prijatelju, štampa je odštampala svoje! Ostalo nam je da se malo koprcamo po internetu i u žestokoj konkurenciji sa Fejsbukom borimo za čitaoce, zaključio je sa uzdahom „glodur“ Majkl.

U želji da proveri istinitost šefove teorije, Nenad je otišao korak dalje pa je posle prvog meseca prestao da plaća pretplatu ali su novine na njegovo veliko iznenađenje i dalje stizale. 

Tada se prisetio medijske situacije u starom kraju gde vladaju neki posve drugačiji, nepisani zakoni. Umesto marketinških, medijima u zavičaju upravljaju politički „sponzori“. Kako god da okreneš u novinarstvu je baš kao i u životu, najteže biti svoj, pošten i nezavistan.

Pre otvaranja knjižare, Prle je skoknuo do radne sobe da proveri e-mail. U „sandučetu“ ga je sačekalo divno iznenađenje – elektronsko izdanje „Varoških novina“ a na prvoj strani umesto uvodnika zasijao je sledeći tekst:

Umre jedan Srbin, ne zna se od čega,

Ali Gospod primi u naselja njega,

I reče mu Gospod: „O ljubezni sine!

Dospeo si, evo, u rajske visine.“

„Evo ovde ima blaga svakojaka,

I učenih ljudi, i dobrih junaka

Tu su našli mira i naslade sebi,

Tu će rajska sladost pristati i tebi.

Nek’ te, dakle, briga i tuga ne guši,

No slobodno išti što ti drago duši.“

A Srbin će njemu: „O, Gospode jaki!

Ja bih željno isk’o novina ma kaki’,

U kojima piše šta sad dole rade,

Kakve nove spletke pred izbore grade?“

Okrete se Gospod anđelima redom,

I zatrese tužno svojom glavom sedom:

„Podajte mu, – reče – a šta drugo znamo?

Ta to jedan Srbin i razume samo!“

Vojislav Ilić: SRBIN U RAJU (1890) 

„Ipak nije sve u parama“, pomisli Prle, „ponekad treba imati i mu… mudrosti i hrabrosti!“

Popodnevna šetnja koju je Nenad Dejanović Prle disciplinovano upražnjavao svakoga dana imala je precizno utvrđeni raspored. Najpre bi obišao dva kruga oko pristaništa, potom kratak odmor na omiljenoj klupi i na kraju odlazak u kafanu. Te večeri međutim, vreme mu nije išlo na ruku. Hladan vetar ozbiljno je zapretio da naruši ustaljenu rutinu lokalnog knjižara. Trudio se da ignoriše  ideju koja je uporno sugerisala da prekine šetnju i potraži utočište u nekoj zavetrini. Prolazeći pored apoteke nenadano je naišao na lokalnog boema i dežurnog sveznalicu. Majk Peinter je kao i obično plenio elegancijom, pažljivo je popravio kravatu i vragolasto dobacio Nenadu:

– Išao sam kod apotekara Džerija da pokupim lekove. Kada sam video cene,  shvatio sam da ću proći mnogo jeftinije ako umrem što pre.

Na parkingu ispred kafane „Etika“ Prle je ugledao šleper natovaren raznobojnim automobilima marke Fiat 500 L. Videvši kamion, nostalgični osmeh prekrio je Nenadovo lice. Produžio je. Na ulaznim vratima pažnju mu je privukao oglas: „Potreban vozač za kućnu dostavu hrane“. U kafani nije bilo mnogo ljudi. Zbog lošeg vremena i najverniji gosti su te večeri ostali kod kuće. Za stolom pored samog ulaza opazio je nepoznatog muškarca. Gusta crna kosa, brada od tri dana i visoko čelo izbaždareno borama. Nervozno je lupao nogom po podu, prebirao po raskupusanim papirima i ispijao kafu. Nenad je prišao stolu, predstavio se i naručio piće za obojicu. Neznanac ga je ljubazno pozvao da mu se pridruži a kada je konobar doneo kafe Prle je veselo uzviknuo:

– Automobili koje prevozite šleperom, proizvode se u mom rodnom gradu, tamo daleko na kočopernom Balkanu. Upravljati ovom grdosijom nije lak posao. Nimalo vam ne zavidim prijatelju. Koliko dugo vozite kamion?

Vozač se najpre predstavio:

– Zovem se Dejvid, preko dvadeset godina sam bio taksista u metropoli a onda mi se na glavu srušio čitav svet. Kamion sam počeo da vozim nedavno. Teško se privikavam, nesiguran sam za volanom, plašim se.

Konobar Omar najpre je servirao večeru koju je Dejvid ranije naručio a ispred Prleta je diskretno spustio čašu sa burbonom. Nenad se setno prisećao različitih faza koje su pratile proizvodnju automobila u njegovom gradu. Od fiće, tristaća i stojadina preko Juga o kome se u Americi još uvek pričaju vicevi pa sve do najnovijih luksuznih modela koji ne zaostaju mnogo za konkurencijom. Po završetku večere, Dejvid je ispio veliku čašu soka od borovnice i otpočeo svoju životnu priču. Prle je otvorio beležnicu i pažljivo zapisivao svaki detalj. Valjalo je prikupiti građu za redovnu rubriku u lokalnim novinama „Radost“.

Nekoliko meseci ranije Dejvid je vozio taksi u jednom od najvećih gradova Amerike. Dobio je poziv da pokupi mušteriju ispred bolnice. U automobil je ušao proćelavi muškarac sa naočarima. Po Dejvidovoj proceni, gospodin je tek zakoračio u petu deceniju. Ljubazno mu je saopštio destinaciju i odsutno se zagledao u daljinu. Taksista je bio željan razgovora:

– Znam da nije uobičajeno ali eto, čeka nas duga vožnja pa sam želeo da s vama podelim užasnu sudbinu koja me je ovih dana zadesila. Zovem se Dejvid a vi?

Putnik je ljubazno odgovorio da se zove Pol i da bi rado saslušao Dejvidovu priču. Taksista nije želeo da se mušterija predomisli pa je odmah krenuo u verbalnu akciju.

Već dvadeset tri godine je radio kao taksista. Nijedna kazna. Nikada udes, čak ni najmanja ogrebotina na kolima. „Kada kolege počnu da te cene, što je među taksistima nezamislivo, onda znači da si postao ekspert u svojoj profesiji.“, pohvalio se. I tako sve do nedavno kada je jedan odvratni glavonja ušao u taksi.

Dok je Dejvid odmotavao klupko svog neveselog doživljaja, Pol je analizirao vlastite probleme koji su mu već duže vreme zagorčavali život. Pristigao je iz bolnice u kojoj leži teško bolesni prijatelj čiji se život polako gasio. Sledeća Polova destinacija bila je advokatska kancelarija gde će na poslednjem ročištu biti utvrđeni detalji razvoda braka. Nakon dvadeset godina mučenja došlo je vreme da se pogase svetla bračnog cirkusa, da se klovnovi isplate i konačno proglasi fajront. Posle advokata, Pol će posetiti nepokretnog oca koji je već godinama smešten u staračkom domu. Očeva penzija do nedavno je pokrivala troškove ali su cene drastično skočile. Veliko je pitanje da li će biti u stanju da i dalje plaća lečenje. Da maler bude veći, na poslu se već uveliko zucka o „racionalizaciji radnih mesta“ što to u prevodu na jezik običnog mučenika znači – tehnološki višak ili još preciznije – otkaz! Zaposleni sa najdužim stažom, samim tim i najvećom platom uvek su prvi na meti. Činjenica da imaju iskustvo i da najbolje rade svoj posao sve je manje važna u dnašnjoj Americi kojom upravljaju moćne korporacije.

Na prednjem sedištu taksija, Dejvidov monolog se nije prekidao. U njegovoj priči, trbušasti glavonja u pripitom stanju zahtevao je vožnju do nahudaljenijeg predgrađa metropole. Najmanje šezdeset milja u jednom pravcu. Posle dvadesetak minuta, putnik je iznenada tražio da stanu. Naredio je Dejvidu da taksimetar ostane uključen dok se ne vrati. Glavonja je ubrzo  nastavio put, izvrnuo se na zadnjem sedištu i spavao do krajnje destinacije. Taksimetar je otkucao trista dvadeset dolara. Umesto novca, mušterija je izvadio legitimaciju saobraćajne inspekcije i poručio Dejvidu da se ne šali glavom kako ne bi izgubio radnu dozvolu. Izašao je iz taksija i nesigurnim, pijanim korakom odšetao u noć. Dejvid je zapamtio ime, broj službene legitimacije, fotografisao je pijanog putnika, stanje na taksimetru i već naredog dana slučaj prijavio inspekciji. 

Pol ga više nije slušao već je nemo jadikovao nad svojim nedaćama. Ako izgubi posao, kako će pomoći porodici umirućeg prijatelja? Da li će biti u stanju da posle razvoda otpočne novi život kada čitava imovina pripadne bivšoj ženi? Otac je zaslužio najbolju negu ali kako da mu to priuštiti?

Taksista je sa sedišta podigao flašu, otpio gutljaj vode, podmazao grlo i nastavio svoju priču. Nedelju dana pošto je slučaj prijavljen inspekciji, Dejvid je dobio poziv iz Gradske uprave. Disciplinska komisija je pokrenula postupak ali ne protiv glavonje već protiv Dejvida. Prema tvrdnji trbušastog inspektora, tokom vožnje, taksista mu je navodno nudio usluge prostitutke koja za Dejvida  radi već duže vreme, kao i drogu po izboru putnika. Naravno, za sve to inspekcija je imala unapred pripremljene svedoke. Dejvidu su ponuđene dve opcije: da pocepa prijavu i izvini se glavonji posle čega bi mu komisija progledala kroz prste. Ukoliko nastavi sa isterivanjem pravde, biće mu oduzeta taksi dozvola a čitav slučaj prosleđen policiji. „I eto, zaključio je Dejvid, „pravda je odavno umrla prijatelju a ja sam ti očigledno najnesrećniji čovek na svetu!“

Pol je udahnuo duboko, nakašljao se kratko i odgovorio žustro: „Iako si najnesrećniji čovek na svetu ja bih se eto veoma rado menjao sa tobom. Kod mene je sve u najboljem redu: blizak prijatelj mi je na samrti pa sam se uputio kod njegovih da ih malo ohrabrim, otac mi je godinama nepokretan a cena smeštaja u staračkom domu drastično je skočila i teško ću moći da je platim, na poslu su počela otpuštanja i ja sam najozbilniji kandidat za „titulu“ – tehnloški višak… Umalo da zaboravim razvod braka koji će uskoro postati pravosnažan a bivša žena zadržava gotovo svu imovinu. Dragi prijatelju, rado ću prihvatiti tvoju nepravdu i nesreću a ti uživaj bar na kratko u raju koji je meni onaj gore podario.

U tom trentku osetili su snažan udarac. Ogromni Ford Eksplorer, svom snagom je udario u Dejvidov taksi. Dvadesetak minuta kasnije, Pol je ležao u ambulantnim kolima čija je sirena bolno zavijala. Iznenada, iz desnog džepa je  zazvonio telefon: „Halo, zdravo ćale, dobro da si se javio. Evo super sam! Žena i ja večeramo, puno te pozdravlja. Na poslu? Odlično, dobio sam malu povišicu ali je zato poso siguran. Sirena? Mi smo na terasi jednog romantičnog restorana u centru grada a ambulantna kola su upravo prošla pored nas. Važi, vidimo se sutra!“ Onda je spustio telefon i upitao bolničara: „Može li nešto protiv bolova… ali onih duševnih?“

Nekoliko dana kasnije Dejvid je saznao tužnu vest da je Pol iste noći pao u komu iz koje se nije probudio.

Posle ovog tragičnog događaja, Dejvid je dao otkaz i nekoliko meseci nije izlazio iz kuće. Kada je depresija malo popustila, odlučio je da potraži novi posao. Od tada prevozi automobile proizvedene u Nenadovom rodnom gradu. Mrzi sebe, prezire posao i životari… a do kada će tako ni sam nije siguran.

Prle je iz džepa izvadio omanju knjigu mudrosti, otvorio osmu stranu i sagovrniku pročitao sledeću rečenicu: „Ukoliko ne voliš nešto – menjaj ga. Ukoliko ga ne možeš promeniti – menjaj svoj stav. Nemoj se žaliti!“, napisala je Maja Angelou. Potom je otišao do ulaznih vrata, odlepio oglas i pružio ga Dejvidu:

– Odvezi FIAT-e na odredište a onda se vrati u Moralvil. Pobrinuću se da dobiješ ovaj posao. Razvoženje hrane sigurno nije nešto o čemu si sanjao ali ćeš biti okružen dobrim ljudima koji su uvek spremni da pomognu. 

Dejvid je poslušao novostečenog prijatelja. Kupio je Fiat 500 L i preselio se u Moralvil. Razvozio je hranu po kućama a žitelje malenog grada prevozio do željene destinacije. Vožnju je naplaćivao po sistemu – koliko ko da. Novac zarađen od taksiranja uplaćivao je staračkom domu u kome je živeo Polov otac.