“Zašto mi nemamo jedan iskreniji odnos prema svemu tome? Zašto nismo drugačiji ljudi? Ja hoću nešto da vam kažem, jednom pričom i za nas i za njih. Moja je priča: uhvatili su dedu i unuka, i naišao je neprijatelj, i trebalo je da potraži put… Samo se vi smejte… Smejte se… Priča ima tužan kraj…”, ove reči je u Skupštini Srbije izgovorio poslanik Branko Lazić u noći između 11. i 12. marta 1991. godine i ušao u legendu. Samo dvadeset dana kasnije, na Plitvicama je došlo do oružanog sukoba između lokalnih Srba i hrvatskih oružanih snaga. Događaj, poznat kao “krvavi Uskrs”, odigrao se 31. marta 1991. i predstavlja nezvanični početak građanskog rata u Jugoslaviji. Poslanik Lazić je bio u pravu jer priča povodom studentskih protesta je zaista imala tužan i krvav kraj. Poslanici su ispraznim besedama trošili vreme i novac građana prikrivajući mnogo veću nesreću koja nas je čekala. A narod k*o narod, tražio je ostavke rukovodilaca RTS-a, rasipao energiju na gluposti dok su im iza leđa pripremali bratoubilački rat, mobilizacije, inflacije, simoraštvo i glad.

Tri decenije kasnije, u srpskom parlamentu je i dalje zanimljivo. Narodni predstavnici gledaju porniće, kriju se ispod poslaničkih klupa, takmiče se ko će sočnije opsovati i a ko bolje slagati. Događaje u Skupštini Srbije građani po običaju tumače kao vrhunac primitivizma koji je karakterističan samo za naše podneblje. “Dno dna!”, “Cirkus”, “I u štali se zna neki red”, komentarišu birači ogorčeni na one koje su sami u skupštinu poslali. Na legitimno pitanje kome ide u prilog da se od parlamenta pravi zološki vrt sledi i odgovor da parlamentarne ludorije definitivno nisu isključivo srpski specijalitet.
Parlamentarizam je sistem vladavine prava u kojem zakone i političke odluke donose zastupnici naroda. U Evropi se pojavio u 12. veku i za kratko vreme proširio po celom svetu. U parlamentarnim društvima vlast je podeljena na zakonodavnu i izvršnu. Razvoj parlamentarne tradicije može se pratiti od antičke Grčke, gde su gradovi-države poput Atine i Sparte, imali skupštine građana. Na skupštinskim zasedanjima, građani su diskutovali i donosili odluke od opšteg značaja. U starom Rimu, konzuli su birani svake druge godine a na izborima u Forumu učestvovali su građani stariji od 25 godina.

U srednjem veku, parlamentarne institucije brzo su se razvijale u većini evropskih zemlja. Najstariji parlament koji se zadržao i do današnjih dana jeste zakonodavno telo Islanda – Althing. Osnovan je 930. godine i u prvom sazivu brojao je 39 lokalnih poglavica. Althing je ukunut 1800. godine da bi ga pola veka kasnije, obnovila Danska. Među stalnim parlamentima koji nisu prekidali rad, najstariji je Tinsvald na ostrvu Man koji je nastao još 979. godine a prvi poslanici su bili vikinzi. U Engleskoj, dokument iz 1215. godine, poznat pod imenom Magna Carta, osnažio je parlament i građanima dao veća prava. U narednom periodu došlo je do primetnog napretka u funkcionisanju parlamentarnog sistema na britanskom ostrvu. U 17. veku međutim, zbog sukoba između kralja i parlamenta dolazi do pobune stanovništva protiv vlade pa je posle Puritanske revolucije uvedena parlamentarna monarhija.

Ovaj oblik vlasti proširio se i na druge evropske zemlje. U isto vreme, Sjedinjene Američke Države su donele Ustav iz 1787. godine koji je osnažio ulogu Kongresa i omogućio razvijanje parlamentarne demokratije. Parlamentarizam se zadržao do današnjih dana i predstavlja dominantan politički sistem u najvećem broju razvijenih zemalja sveta u kojima uspešno balansira između zakonodavne i izvršne vlasti. Od demokratskih republika do parlamentarnih monarhija, parlament se smatra ključnim elementom demokratskog sistema, sa zadatkom da zastupa interese građana i kontroliše izvršnu vlast.
Parlamentarna tradicija u Srbiji datira od sredine 19. veka kada je počelo formiranje moderne države. Tada je donet prvi Ustav 1835. godine i Srpski građanski zakonik iz 1844. godine. U periodu Kraljevine SHS a potom i Jugoslavije (1918-1941), formirana je Narodna skupština. Za vreme monarhije značaj parlamenta bio je bitno ograničen u odnosu na kraljevu vlast. Posle Drugog svetskog rata, 1945. godine formirana je Savezna skupština SFRJ. Iako je formalno bila najviše zakonodavno telo, stvarna moć u državi bila je u rukama Saveza komunista Jugoslavije. Posle raspada prave Jugoslavije, 2003. godine nastala je “krnja” SR Jugoslavija sa svojom skupštinom da bi od marta 2006. godine Skupština Srbije postala i do danas ostala jedini zakonodavni organ države. Predstavnici građana na izborima biraju 250 narodnih poslanika koji imaju ovlašćenja da kontrolišu rad vlade i donose zakone.

Hroničari parlamentarizma su tokom zasedanja svetskih skupština zabeležili brojne zanimljivosti i anegdote. U nemačkom parlamentu Bundestag na primer, tokom sednica, članovi ne smeju da koriste telefone ili računare. Japanski poslanici u džepovima nose aparate za merenje jačine glasa jer ako prekorači dozvoljeni broj decibela, član parlamenta biće automatski isključujen sa zasedanja. U parlamentu Australije, poslanici nikada ne smeju koristiti reč “laž” ili “lagati”. Umesto toga, upotrebljavaju izraze “netačno”, “neodgovarajuće” ili čuveno “zaobilaženje istine”. U Švedskoj, poslanici imaju pravo da tokom debata kolegama pošalju pismo. Ubrzo su počeli da zloupotrebljavaju ovo pravilo pa je dolazilo do komičnih ali i neprijatnih situacija u kojima su razmjenjivali šale, zabavne komentare ali i uvrede. U Srbiji se to radi mobilnim telefonima a tada se mogu razmeniti i fotografije slobodnijeg sadržaja.

Najveća zakonodavna skupština u svetu je Kineski narodni kongres, koji se sastoji od 2980 izabranih članova dok Indijski parlament ima 790 predstavnika. Najveći gornji dom parlamenta je Dom lordova Ujedinjenog Kraljevstva, sa 772 izabrana člana. Indonežanski parlament broji 675 poslanika, japanski 465 dok se Kongres SAD sastoji iz dva doma sa ukupno 535 člavova.
Kada ponestane tema, srpski tabloidi se rado prisete nemilog događaja iz srpske skupštine kada su zloćudni opozicionari krenuli da “linčuju” nejakog i nezaštićenog im predsednika Republike. U svetskim parlamentima međutim, poslanici se ne zaustavljaju na mlitavim pretnjama već hrabro idu do kraja. Pa tako, u decembru 2001. godine, došlo je do fizičkog sukoba u argentinskom parlamentu tokom debate o ekonomskoj krizi. Predstavnici opozicije i vladajuće partije su se potukli, a policija je morala da interveniše kako bi zaustavila nasilje. Deset godina kasnije u ruskoj Dumi sukobili su se deputati različitih partija tokom rasprave o višestranačkim izborima. Intervenisala je policija pa je, shodno “nežnosti” Putinovog režima, desetak članova opozicionih partija ozbiljnije povrđeno. Decembra 2011. godine, u toku rasprave o slobodi medija, došlo je do obračuna između članova turskog parlamenta. Poslanici vladajuće partije i opozicije su se fizički sukobili i jedni na druge bacali stolice i telefone. U Kijevu 2014. godine, tokom polemike o pristupanju Ukrajine Evropskoj uniji izbila je tuča. Članovi parlamenta su razmenjivali udarce gašali se flašama za vodu, razbijali stolove i mašine za glasanje.

Neki se nažalost nisu zaustavili na makljaži pa tokom burne istorije parlamentarizma u svetu zabeleženo i nekoliko ubistva. Tako je 1978. godine u parlamentu države Gvajana u Džonstaunu ubijen kongresmen Lio Rajan dok je u napadu na indijski parlament 2001. stradalo osam poslanika. U Norveškoj je 2011. godine ubijena poslanica Ana Linde a 2015. parlament u Kabulu napali su avganistanski teroristi. Neveselu seriju parlamentarnih ubistava ipak je otvorio jedan Srbin.
Naime, 20. juna 1928. godine na sednici Narodne skupštine, poslanik radikala Puniša Račić krvavo se obračunao sa svojim kolegama. Tokom svog govora, najpre se obratio poslanicima iz Hrvatske rečima: “Gospodo, kao Srbin i narodni poslanik otvoreno kažem da ću ako zatreba, upotrebiti i drugo oružje da bi zaštitio interese srpstva…” Revoltiran Punišinim rečima, poslanik HSS-a Ivan Pernar, prišao je Račiću koji je silazio sa govornice i doviknuo mu: „Opljačkao si begove!” Račić je prvo pozvao predsedavajućeg Ninka Perića da kazni Pernara. Vratio se za govornicu i uzviknuo: “Ako ga ne kaznite vi, ja ću to učiniti. Lično ću se obračunati sa njim a ko bude pokušao da se stavi između mene i Pernara, poginuće!” Predsednik je u tom trenutku iz nerazjašnjenih razloga napustio skupštinsku salu a Račić je izvadio pištolj, pucao u Pernara i ranio ga. Zatim je pokušao da ubije Stjepana Radića i Svetozara Pribićevića koji su sedeli jedan iza drugog, ali je umesto njih ubio Đuru Basaričeka i ranio Ivana Granđu. Kada je konačno stigao do Radića, Puniša ga je ranio u stomak. U tom momentu, poslanik Pavle Radić je pritrčao u pomoć svom stricu. Račić je uzviknuo: “Tebe sam tražio” i usmrtio Pavla Radića. Narednog dana, Puniša Račić je došao kod ministra unutrašnjih dela Antona Korošeca i predao se. Poslanik Stjepan Radić je odnet u bolnicu a 8. avgusta je preminuo.

Parlamenti sveta pamte se i po nezaboravnim govorima poznatih državnika, poslanika, premijera… U primerima koji slede navodimo citate iz političkih govora koji su ušli u istoriju a većina njih izgovorena je baš u skupštini:

• Džon F. Kenedi: “Ne pitajte šta vaša zemlja može učiniti za vas, nego što vi možete učiniti za svoju zemlju. Dragi građani sveta, ne pitajte šta za vas može učiniti Amerika, nego šta možemo zajedno učiniti za slobodu čoveka?”, rekao je Kenedi 20. januara 1960, i otišao u retoričku legendu
• Abraham Linkoln: “Na živima je da se postaraju da oni koji su umrli nisu to učinili uzalud. Ova nacija treba da doživi novo rođenje slobode i da vladavina naroda, od naroda i za narod ne nestane sa lica Zemlje.”
• Vinston Čerčil, 1940. godine: “Ići ćemo do kraja. Borićemo se u Francuskoj, borićemo se na morima i okeanima, borićemo se sa rastućim samopouzdanjem i snagom u vazduhu, branićemo ovo naše ostrvo, po svaku cenu.”
• Martin Luter King: “Imam san da će jednoga dana ova nacija ustati i u potpunosti živeti u skladu sa svojom verom – da su svi ljudi rođeni jednaki. Sanjam da će jednoga dana crvenim brdima Džordžije sinovi bivših robova i sinovi bivših robovlasnika moći da sede zajedno za stolom bratstva”.
• Slobodan Milošević: “Pre šest vekova Srbija je ovde, na Kosovu Polju, junački branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način.”
• Aleksandar Vučić: “Ne možemo baš svi sve da dobijemo. To bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi sve da izgubimo. Najbolje je da svi izgubimo mnogo, da bismo ponešto dobili. Sve drugo katastrofa je za sve nas.”
• Nataša Radulović, predsedavajuća konstitutivne sednice Skupštine Republike Srpske: “Alo, momak! Nemoj da galamiš o’đe i da se obadaš. Danas budi dostojanstven, ovo je svečana sjednica, biće prilike da se bijemo. Hajde, mlad si budi korektan, sve nam je jasno šta si htjeo reći. Ne znaš ti šta ja volim! Takve kao ti sam dobro učila. “