Zamislite skup profesora istorije koji se 2033. godine održava u Trsteniku. Tema seminara: “Ratovi na prostoru pokojne SFRJ”. Istoričari iz regiona predstavljaju udžbenike iz kojih se edukuje balkanska mladež. Instruktor povijesti iz Kutine predstavlja znanstvenu ediciju historijskog sustava po kojoj je u periodu od 1991. do 1995. godine vođen odbrambeni domovinski rat protiv srbo-četničkih agresora pomognutih snagama JNA. U jednoj od lekcija pominje se i Jasenovac u kome je stradalo “više tisuća logornika”. Sledeći se za reč javlja profesor jagodinske gimnazije i koautor novog udžbenika za maturante u Srbiji. Ova knjiga nas uči da je su u aprilu 1991. hrvatski bojovnici započeli etničko čišćenje Srba sa njihovih ognjišta. Poučena iskustvom iz Drgog svetskog rata, kada je samo u Jasenovcu stradalo milion Srba, JNA je organizovala goloruko stanovništvo koje je bez ičije pomoći uspelo da oslobodi Knin, Vukovar i dođe nadomak Zagreba. Hrvatska je kasnije, uz pomoć međunarodne zajednice, postala nezavisna država pa je za pregovaračkim stolom uspela da vekovne srpske teritorije vrati u sastav nove ustaške tvorevine. BIH i Severna Makedonija istoriju su potpuno izbacile iz školskog programa. A i šta će im! 

  U ovom zamišljenom primeru vidi se subjektivna neobjektivnost istorije kao nauke. Neko će s pravom reći da nije potrebno putovanje u budućnost da bi se uočilo kako se istorija Balkana, u balkanskim zemljama, tumači na balkanski način. Ako istoričari ne mogu da se dogovore šta je bilo onomad, kako nam sa tolikom sigurnošću, detaljno opisuju svaki detalj Kosovskog boja, Prvog srpskog ustanka ili trenutak kada je Neron zapalio Rim? 

  Savremeni čovek je okružen istorijom koja vreba iza svakog ćoška nevesele svakodnevice. Ona je nezaobilazni deo našeg obrazovanja, političkog i pravnog sistema, religijskih uverenja, društvenih i umetničkih tradicija. Postoji dubok jaz između popularnog i naučnog pristupa istoriji jer se razumevanje prošlosti lako pretvori u mit. U ovom procesu, većina subjekata, od istoričara do konzumenata, koristi pretpostavke koje se pretvaraju u predrasude da bi od njih kreirali zablude.

  O istoriji danas pišu mnogi, a pored fudbala i politike, to je oblast koju svi odlično poznaju. Teoretisanje o prošlosti nije ograničeno samo na škole, fakultete ili akademije nauka, rasprave o istoriji najčešće se čuju u TV debatama, kafanskim raspravama kao i ispred seoske bakalnice uz pivo i napolitanke.

  Pristupačnost i popularnost istorije pomaže nam da u izučavanje prošlosti uključimo intelektualnu slobodu. Na taj način, svako od nas,  pojedinačno može da proučava šta je nekad bilo i da li se sve baš tako dogodilo. Glavni nedostatak popularne istorije ogleda se u njenoj “lenjosti” i pojednostavljenosti koja često vodi u banalnost. Popularna istorija je zasnovana na priči. Događaji iz prošlosti značajno su doterani kako bi zvučali zanimljivije jer publika više voli jednostavan narativ u odnosu na složene analize. 

  Tako je bilo od samog početka. Prema učenju Biblije koju su mnogi istoričari koristili u svojim naučnim istraživanjima, Adam i Eva su proterani iz Raja jer su probali plodove “s drveta spoznaje dobra i zla”,  dakle ne pominje se jabuka. Teoretičari hrišćanstva tvrde da se u izvornoj verziji čak radilo o smokvi pošto su “mladenci” koristili smokvin list kao jedini odevni predmet. Manjina opet smatra da je reč o pšenici ili čak o grožđu. Jabuka se dramaturški bolje uklopila u priču jer i u grčkoj mitologiji naprimer, jabuka je bila poznata i kao voćka razdora. Naime, boginja Eris je podmetnula jabuku na kojoj je pisalo “najlepšoj” da bi zavadila Heru, Afroditu i Atinu.

  Imajući u vidu obim teritorije koju je Srbija pokrivala u 14. veku, sasvim je razumljivo da se u istoriji srpskog naroda ističe veliki značaj Dušanovog carstva. Pored uspeha na bojnom polju, Dušan Nemanjić je bio  idejni tvorac novog Zakonika kojim je želeo da uredi odnose između crkve i države, seljaka i zemljoposednika. Po Dušanovom zakoniku Srbija je bila monarhija sa centralizovanom vlašću zasnovanoj na jednom od najstarijih pravnih akata u istoriji Južnih Slovena. Zbog uspešne vladavine i brojnih zasluga, hroničari opisuju Dušana Silnog kao čoveka krupne građe (kažu da je bio visok preko dva metra) i ogromne moći. Posle njegove smrti došlo je do ekspresnog raspada Dušanovog carstva jer su srpski velikaši pohrlili da zgrabe svoj komad plena a novi car Uroš nije bio u stanju da ih u tome spreči. Ne postoje konkretni dokazi da je baš Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić pisao “svoj” zakonik, da je bio “košarkapkog stasa” i da je neprijatelje ganjao do užasa, ali se sa velikom dozom sigurnosti može potvrditi da je živeo i vladao u prvoj polovini 14. veka a to nam je za početak dovoljno.

  Metodološki problem istorije leži i u generalizaciji opšteg poimanja prošlosti. Ljudski um ima tendenciju da na osnovu velikog broja manje ili više povezanih elemanata stvara zaključke o celini. Ovaj metod u filozofiji je poznat kao induktivno zaključivanje ili generalizacija. Primer generalizacije je kada s ponosom kažemo “Srbi su nebeski narod!”. Ako znamo da su Srbi evropski narod sledi logičan zaključak da su svi evropski narodi – nebeski! Ovo bi možda i moglo da prođe kao filozofka mozgalica kada u Evropi ne bi živeli Hrvati i Albanci. 

  Često smo svedoci suprotne pojave kada se na osnovu malog broja činjenica stvaraju definitivni zaključci. Ovo se obično dešava kada  proučavajući društvena uređenja i nacije ignorišemo činjenicu da najveći broj ljudskih zajednica sadrži etičku, ekonomsku i kulturnu raznolikost. Zbog toga će i svaki zaključak o celokupnoj populaciji, zasnovan na malom uzorku, najverovatnije biti pogrešan. Tako, ne treba zaboraviti da svi Nemci nisu nacisti, Arapi teroristi a baletani pederi.

  Proučavanje nacionalne prošlosti nažalost, gotovo uvek skrene u mitologiju. Zanimljive priče koje veličaju sopstveni narod po pravilu nisu potkrepljene dokazima i retko kada odgovaraju istini. Vremenom, mnogi mitovi i legende prihvaćeni su kao istorijske činjenice jer zvuče privlačno i lako se uklapaju u željeni narativ. Mediji su takođe zaslužni za širenje “istorijske mitologije” jer ako je priča dovoljno interesantna da obmane istoričare, gledaoci će je bez problema progutati.

  Kralj Artur, zaštitnik Kamelota važi za jednog od najpoznatijih monarha iako mnogi naučnici smatraju da je njegovo postojanje samo legenda. Verodostojni, pisani izvori o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola navode na zaključak da istorijski Artur nije postojao. Rasprostranjenost i značaj koje su “arturijanske legende” imale u evropskoj kulturi privlače pažnju hroničara koji se bave ovom epohom pa se u zavisnosti od stava istoričara prema usmenom predanju, formiraju različiti odgovori na pitanje u kojoj meri su legende a sa njima i ona o Arturu, zasnovane na istini.

  U poslednje vreme, dosta se govori o najpoznatijim mitovima srpske istorije. Napre, verovanje da se još u 12. veku, na srpskom dvoru jelo zlatnim viljuškama. “Švaba rukama, a Srbin viljuškom – boc!” što bi rekao lik iz domaćeg filma. Profesor Dejan Ristić tvrdi da se radi o potpunoj neistini jer se pisani tragovi o korišćenju “escajga” u Srbiji pojavljuju tek u 15. veku. “Najranije pisano svedočanstvo o upotrebi pribora za jelo među Srbima potiče sa dvora Stjepana Vukčića Kosače (1404-1466), znamenitog hercega od Svetog Save”, piše Ristić. Uz dužno poštovanje pisanih dokumenata, prosečni cinik bi mogao postaviti pitanje: “A šta ako su u 12. veku koristili viljuške, kašike i noževe ali im pismenost nije bila jača strana pa sve to nisu zabeležili?” Skeptik bi na to dodao:”Političari danas, kašike koriste u razne svrhe ali nam pismenost i dalje ne ide od ruke!” 

  “U crkvi Notre-Dame u Parizu proslavljala se pobeda Srba u Kosovskom boju!” Ovaj mit je takođe izmišljen, jer istorijski izvori govore da zvona najpoznatije francuske crkve nisu zvonila 1389., kada je neko  navodno, dojavio lažnu vest o pobedi Srba nad Turcima. Zvona na katedrali su se oglasila 1395. godine posle bitke u Rovinama (Rumunija) u kojoj je ugarski kralj Žigmund Luksemburški pobiedio tursku vojsku, predvođenu sultanom Bajazitom Prvim Munjevitim.

  Nacionalizam kao pojava koja poslednjih godina sve više određuje svetska društvena kretanja, predstavlja ozbiljan uzročno-posledični problem istorije. Zbog sentimentalne vezanosti i lojalnosti svojoj zemlji i naciji, događaji iz prošlosti svog naroda gledaju se kroz ružičaste naočari subjektivizma. Ova jednostranost je često zastupljena među istoričarima a vezanost za vlastitu naciju je toliko jaka da se postupci svojih predaka prihvataju i opravdavaju bez obzira da li je reč o istinitim događajima. Vremenom, nacionalizam je podjednako iskrivio i akademsku istoriju kao i popularne koncepte izučavanja prošlosti. Velikom broju istoričara i njihovoj publici jednostavno je teško da prihvate kritiku sopstvene zemlje. Naprotiv, istorija se koristi tako što se veličanjem sopstvene nacije proizvode neprijatelji protiv kojih se naravno treba boriti. Od podsećanja na istorijske grehove komšija do početka rata, veoma je kratak put. 

  Britanski istoričar Erik Hobsbaum kaže: “Ne postoje narodi bez istorije niti nacije koje se mogu razumeti bez nje” i nastavlja da “istorija nije u poziciji da bude primenjena disciplina jer još uvek nije otkriven način da se promeni ono što se već dogodilo”, i zaključuje: “da nacionalizam uspešno funkcioniše uprkos činjenici da podrazumeva verovanje u ono što očigledno nije istina!” 

  Nacionalna homogenizacija uvek počinje zloupotrebom istorije. Prošlost se modifikuje po potrebi, sa ciljem stvaranja epskog i herojskog narativa o neprolaznosti i veličini sopstvene nacije. Tako je bilo i na našim prostorima. Način na koji je istorija rekonstruisala nacionalnu prošlost imao je prepoznatljivu političko-ideološku funkciju u procesu stvaranja nacionalnih država. Nova sadašnjost, koja teži novoj budućnosti, uvek je posledica “nove prošlosti”. Baš ta istorija koja nekritički glorifikuje vlastiti narod postaje instrument svih nacionalističkih ideologija.

  Treba naglasiti da čak i onda kada se otvoreno stavljala u službu nacije, vere ili ideologije, istorija nije bukvalno falsifikovala prošlost. Metod prostituisanja istoriografije mnogo je perfidniji. Zloupotreba prošlosti vrši se specifičnim izborom tema, načinom njihove obrade, jezičkim formulacijama, stvaranjem “zabranjenh tema” i, konačno, političkim angažmanom istoričara kako bi se dao legitimitet određenom ideološkom narativu. Važnu ulogu igra i obrazovni sistem kao idealan kanal za oblikovanje odnosa prema prošlosti.

  Odgovornost savremene istorijske nauke za razvijanje racionalnog pogleda na prošlost je dvostruka. Ona je dužna da istražuje prošlost ali i da preispituje sopstvene predstave o njoj. Drugim rečima, najvažniji zadatak istorije jeste da izvornim informacijama i argumentima pobije nacionalne i druge mitove. Pogrešno pamćenje prošlosti ugrađeno je u temelje kolektivnih identiteta a istoriografija ih svojim autoritetom legitimizuje. 

  Deset godina kasnije, profesori istorije, sa početka priče, odlučili su da se ponovo okupe kako bi zajedno proučili istoriografske tokove povijesti nekadašnjih naroda SFRJ. U međuvremenu, BiH i Severna Makedonija su u školski program uvele fakultativno proučavanje nacionalne istorije. Odlučeno je da se seminar “Ratovi na prostoru rahmetli SFRJ”, 2043. godine, održi u prestonici BiH. Na dan otvaranja, skupu su prisustvovali samo profesori iz Bihaća i Štipa. Istoričari iz Užica otišli su u Banja Luku a povijesničari iz Splita završili u Mostaru.