U snovima je sve moguće

Ima već četvrt veka kako sam prestao da se profesionalno bavim novinarstvom. Napišem ponešto ali nije to kao što je nekad bilo. Nedostaju mi redakcijski sastanci, istraživanje, razgovori sa ljudima koji imaju šta da kažu pa čak i izveštavaji sa polaganja zakletve u kasarni ili seminara u Zastavinom podrumčetu. I dok sam jadikovao nad trenutnom bankarskom sudbinom setih se mudrih reči moje baba Mice koja je imala običaja da kaže: „Ako nešto stvarno želiš, razmišljaj o tome pre spavanja pa će ti se želja bar u snu ispuniti!“ Rečeno učinjeno! Prvo sam odgledao film „Ubistva pod cvetnim mesecom“ gde bogati Amerikanci nemilosrdno tamane starosedeoce iz plemena „Osejdž“ kako bi eksploatisali naftu na njihovoj teritoriji. Dok su čekali „studiju“ iz Vašingtona problem je brzo rešen. Indijanci su pobijeni pa nije imao ko da se buni. Dok sam sređivao utiske, na trenutak su se nametnule paralele sa situacijom u zavičaju ali sam misli ipak usmerio na bakin savet o naručenim snovima. Na mentalnom ekranu svetlucale su poznate slike…

Redakcija Kragujevačkih novina, četvrtak je pre podne. Ispred novinara besplatan primerak njihove tvorevine koja još uvek miriše na štampu. Pošto su podeljeni zadaci oko ishrane u Studentskom domu i situaciji u Institutu za strna žita, tiho ali autoritativno obratio mi se glavni urednik:

„Pošto je Goca Jocić na putu, mogao bi da uradiš intervju sa Jovanom Dučićem!“, reče Miroslav.

Kako san ne poznaje vremenske granice, oduševljeno prihvatam zaduženje i već smišljam pitanja za velikog književnika.

„Raspitaj se gde se Dučić trenutno nalazi; kao diplomata, on putuje po celom svetu“, savetuje Margita.

„I nemoj kao prošli put da zaboraviš da staviš film u foto aparat“, podseća me Panta.

Pošto je u snovima sve moguće, tu je i pokojni čika Rade.

„Ništa ne brini, ja ću da krenem sa tobom. Uslikaćemo Dučića kao za ličnu kartu!“

Redakcija izgleda raskošno. Nov nameštaj, kompjuteri a konobar iz Stare Srbije nam donosi osveženje. Sve je mnogo lepše nego u stvarnosti. Posle sastanka, Goca Božić odobrava bogatu dinarsku dnevnicu. Kod blagajnice, Mika iz sportske redakcije uzima švajcarske franke pre polaska na atletski miting u Cirihu.

„Nekome je redakcija bivša žena a nekome devojka!“, pobunio se čika Rade. „Nama dinari a tvom kumu švajcarci!“, mrštio se dok je novčanicama milovao obraz. 

Srećom naš sagovornik je trenutno boravio u Beogradu pa smo mojom „osmicom“ krenuli na zakazani razgovor. Ruku na srce, mašta je mogla i bolji auto da mi obezbedi ali šta je tu je, sanjati se mora! Po dogovoru, našli smo se u restoranu „Ruski car“. Dočekao nas je visok muškarac dostojanstvenog držanja i finih manira. Pošto smo se rukovali i naručili kafe, čika Rade je odmah počeo da fotografiše iz svih uglova. Razmenili smo nekoliko kurtoaznih rečenica a onda prešli na posao. Bez oklevanja sam postavio prvo pitanje.

„Kako biste opisali našeg predsednika koji uživa apsolutnu podršku građana Srbije?“

Veliki pesnik se na trenutak zamislio a onda u jednom dahu izdeklamovao:

„Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom. O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce.“ 

Zatečen odgovorom odlučio sam da odmah pređem na sledeće, logično pitanje.

„Pošto se nalazimo u blizini Andrićevog venca, kako bi ste ocenili rad predsednikovih najbližih saradnika?“

Sagovornik se malo namrštio, popravio kosu, zapalio cigaretu i nastavio.

„Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Posamotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali. Bezbrojne vojske ludih kopale su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama.“

„Pratite li zasedanja Skupštine?“, bilo je sledeće pitanje.

„U svakom društvu od deset lica, ima jedno lice koje je kralj i jedno koje je luda. Zbog prvog se udešavaju svi razgovori, a na račun drugog se svi smeju. Instinkt vladanja je, 

stvarno, urođen svakom čoveku; i svako se bori da bi potčinio fizički ili nadmudrio duhovno drugog, kako ne bi bio ostavljen na tuđu milost. Kod najjačih postoji potreba da zavladaju množinom ljudi i veličinom broja stvari. Skoro je zaslepljujuća potreba vladara da istovremeno zagospodare ljudima, stvarima, morima i životinjama. Pojedinci su stavljali na kocku celu veliku otadžbinu, i sve svoje saplemenike da bi samo oni stali na čelo drugih. Tako i posle svojih poraza, nije Napoleon mislio ni na svoju slavu, ni na svoj život, nego samo na to da li je osigurao svoju dinastiju. Istorija je prepuna zločina koji su dolazili iz ove svirepe lakomosti da jedan čovek zavlada drugim.“

Čika Rade se umorio od silnog fotografisanja pa je rešio da uz hladno pivo malo odmori. Dok je razgledao slike nečega se setio.

„Pitaj ga za Rio Tinto!“, šapnuo je.

Pošto se Radetova ne poriče, odmah sam postavio sledeće pitanje.

„Kakvo je vaše mišljenje oko eksploatacije litijuma u Zapadnoj Srbiji ali i o drugim projektima vezanih za rudarenje u našoj zemlji?“

Na Jovanovom čelu primetio sam nekoliko bora. Popio je malo vode, nakašljao se i rekao sledeće.

„Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana. Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, od 

poleta, od sile, od vere u život i u cilj, i od vere u neverovatno i u nemugućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi 

traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja. Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sija u pomrčini njegovo naslućeno blago, i očajavao bi da nema njegove manije i opsesije“.

„Jedno pitanje se samo nameće. Svi ga postavljaju a retko ko nudi rešenje. Kako da zaustavimo kopanje rude, izgradnju nuklearki… ukratko kolonizaciju Srbije?“

Čika Rade je naručio novu turu pića i nazdravio pesniku. Dučić podigao čašu, zahvalio se, popio piće i nastavio:

„Svaki čovek je heroj. Još i više: svaki je čovek heroj u mnogo slučajeva; čak i većma nego jednom dnevno. Nije čovek heroj samo kad svoj život stavlja na kocku, nego je on heroj 

i u nebrojenim malim slučajevima plemenite hrabrosti. Ima dakle heroja i heroja, a ima kukavica i kukavica. Niko nije do kraja ni jedno ni drugo. Prema tome herojstvo 

ne znači hrabrost trenutnog pregnuća, nego neograničena predanost ideji. Ovo može biti ideja o otadžbini, ili ideja o veri, ili ideja o društvu, ili, najzad, ideja o svojoj porodici, domaćem miru, ljubavi za jednu ženu. Ali čovečanstvo zove herojima samo one velike duhove koji su umrli za najvši smisao o dobru, a to je ideja za koju se bore njegovi sunarodnici.“

Primetio sam umor na sagovornikovom licu. Došlo je vreme da privodimo kraju.

„Za sam kraj da se manemo politike i okrenemo vedrijim temema. Gospodine Dučiću, da li ste vi srećan čovek?“

„Hvala bogu!“, oglasio se Rade fotograf, „udavi pesnika k’o zmija žabu!“

Jovan Dučić  je osetio olakšanje i ljubazno odgovorio na poslednje pitanje.

„Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja. Sreća, to je  ipak samo jedna fikcija. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost.“

Spustio sam nakratko pogled kako bih završio beleške a onada zaključio da sam ostao sam za stolom. Pozovem konobara koji mi je naplatio samo jednu kafu. Latim se novčanika a tamo nema dnevnice. Zbunjen i izubljen napustio sam restoran i odlučio da se provozam po Beogradu. U centru prestonice nigde jednog drveta, nema Sajma a ni Starog savskog mosta. Na mestu generalštaba šepurio se soliter.

„Možda je najbolje da se sada probudim jer kako je krenulo uskoro ni Srbije više neće biti“, zaključio sam, „Ako ništa drugo bar mi je ostao razgovor sa Jovanom Dučićem.

Svi „odgovori“ Jovana Dučića su citati iz njegove knjige „Blago cara Radovana“

Mobilni telefon je počeo da bruji, stenje i skakuće kada se na ekranu pojavilo ime Slave berberina. „Javiću mu se posle!“, pomislio sam dok sam sa unucima gledao  otvaranje Olimpijskih igara. Odavno nisam svraćao kod „Brice dođoša“ jer zbog svoje „SNS frizure“ kakvom se diči i predsednik ove stranke, „ulepšavanje“ upražnjavam kod kuće. Do Slave obično odem kada se zaželim svežih abrova ili da mu se požalim na vrućinu, političare ili mesara koji mi je sameleo pauflak umesto krtine.

„Deda, kad će Srbija?“ pita unuka dok brodići sa sportistima plove Senom.

„Kad’ na red dođe slovo S!“ odgovaram tupavo na logično pitanje dvoipogodišnje devojčice.

Istog trenutka stiže poruka od brice: „Možeš li večeras da me odvezeš do prijatelja, sačekaš da završimo preferans i da me vratiš kući? Ima dobru rakiju a volan i kajsija se ne slažu baš najbolje. Budi kod mene oko 7.“ Dok sam kucao potvrdan odgovor prijatelju, oglasio se unuk:

„Evo Srbije, prepoznao sam zastavu!“, uzviknuo je. „Šta misliš, da li je na ovom brodu i moj pradeda Dača?“

Da je malo stariji i da živi u mom zavičaju, mislio bih da me zafrkava, ovako znam da je reč o dečijoj percepciji države i nacije. Neki kažu da ćemo svi pod jednu šljivu, a moj mudri, petogodišnji unuk smestio nas je u barku. Po završetku ceremonije, klinci odlaze na spavanje a deda da preuzme ulogu Slavinog taksiste. U dogovoreno vreme zaustavljam se ispred bricine kuće i, poput pravog moravskog đilkoša, opalim po sireni nekoliko puta… Istrčava Slavina žena:

„Uđite da popijete kafu i rakiju!“

„Žurimo, Stano, a Šumadinac inače ne pije jer mu je žena zabranila!“, oglasio se berberin.

„Hvala vam puno, ali Slavina se ne poriče!“, odgovaram. „U mom kraju muškarci su blage naravi za razliku od žestokih i neustrašivih Banaćana!“

„Zadnje vreme došlo, moj novinar, kada ste i vi ‘drugosrbijanci’ počeli da zezate po nacionalnoj osnovi. Evo ti profesorova adresa, ukucaj u to čudo!“, naredio mi je saputnik.

Na pitanje ličnog šofera kod koga zapravo idemo, Slava detaljno objašnjava da ima nove mušterije koje osim u berbernici šiša i u preferansu. To su lokalni sveštenik, otac Ratomir i profesor kvantne fizike Petar Milanov. Svako od njih se požalio da u Americi ne može pronaći društvo za preferans pa ih je Slava eto spojio. Okupljanje kod sveštenika ne bi bilo zgodno a organizator ne planira da ih od skromne zanatske zarade hrani i poji. Profesor se sam javio da bude domaćin kartaških susreta treće vrste. 

Stižemo na odredište, velika kuća u dobrom kraju, profesor nam otvara vrata i želi dobrodošlicu:

„Poslao sam ženu i decu kod tašte da možemo na miru da igramo!“

„Lako je tebi, profesore, kad ti je žena Amerikanka. Gde ću ja onu moju da pošaljem?“, požalio se Slava.

Upoznajem se sa Petrom i ocem Ratomirom i šacujem fotelju u ćošku u kojoj ću da čitam knjigu koju sam poneo. Kartaši zauzimaju mesto za stolom koji je obložen zelenom čojom a iznad blješti dobro nacentrirana sijalica. „Kao u Las Vegasu“, pomislim, nastavljajući vizuelno ispitivanje suterena. Profesor Milinov je sebi napravio pravi „kutak za muški trenutak“ ili što bi Amerikanci rekli „The Man Cave“. Ima tu svega što sredovečnog muškarca čini srećnim: ogroman televizor, još veći frižider prepun hladnih napitaka od grožđa i ječma, polica sa flašama najskupljih žestokih pića, aparat za espreso i jelovnik s hranom uz uputstvo za porudžbinu preko interneta. Pretpostavljam da tu ponekad bude i ženskog sveta ali ne i kada je među gostima otac Ratomir… A možda sam ipak preterao sa opservacijama?

Napravio sam sebi kafu i pokušao da čitam, ali mi je razgovor za kartaškim stolom odmah privukao pažnju.

„Videste li, braćo, onu Sodomu i Gomoru na otvaranju Olimpijade?“, oglasio se sveštenik dok je palio cigaretu.

„Ne znam na šta konkretno mislite Ratomire, ali ceremonija je bila impresivna i sa sportskog ali i sa umetničkog aspekta. Čitav Pariz bio je jedan veliki stadion!“, uzvratio je domaćin sipajući rakiju gostima.

„Šta se praviš lud, profesore, otac Rata misli na sprdanje sa „Tajnom večerom“, one bradonje u haljinama i devojke na steroidima. Ne zna više čovek ko je muško a ko žensko!“

„Pobogu, ljudi!“, bunio se Petar. „Živimo u 21. veku. Svako ima pravo da se izjašnjava onako kako se oseća!“

„Petre, sine, ne pominji Boga kada o takvim stvarima govoriš!“

„Čekaj da te pitam, profesore Milinov,“ umešao se Slava. „Kad si toliko slobodouman, da li je u redu da tvoja žena i ćerka koriste isti toalet kao i ove gospođice s bradama?“

Već tada mi je bilo jasno da od čitanja neće biti ništa. „Još ni betl nisu završili, a već su se za guše uhvatili!“, zaključio sam, spuštajući knjigu u znak predaje.

„Pošto vidim da pratite šta se dešava po svetu, da li ste možda čuli i to da je prema podacima UNICEF-a za poslednjih godinu dana u svetu umrlo blizu pet miliona dece mlađe od pet godina? Ako pominjemo boga, dragi Ratomire, to je 13.700 dece dnevno ili 570 svakog sata, a da ne pominjem prirodne nepogode i ratove!“, oštro je reagovao naš domaćin.

Iako je rekao da ratove neće pominjati, Petar je kao iz topa izbacio najnovije podatke sa frontova. U Gazi je poginulo preko 40 hiljada ljudi, od čega je 15 hiljada dece. U Ukrajini je do sada na obe strane stradalo preko 300 hiljada ljudi, što je približno broju poginulih u cunamiju 2004. godine. Posle dugog monologa, profesor je zastao, otpio gutljaj kajsijevače i postavio nekoliko nezgodnih pitanja:

„Gde je bog da zaustavi ove pošasti i tragedije? Zar nije poštenije brinuti o nevinim žrtvama nego o tome koji toalet posećuju bradate žene iz Pariza? Eto, pitam za prijatelja iz ćoška!“, poentirao je, pokazujući na mene.

„Nemojte vi mene u ovo da mešate!“, odgovaram. „Ja sam ovde u funkciji vozača!“

„Dobro, bre, Pero, majka mu stara!“, pokušao je berberin da smiri situaciju. „Pozvao si nas da igramo karte, izneo piće, meze, vidim nisi spremio… Mislim, nije red da se vređamo. Mene baš briga, ali nema smisla zbog oca Ratomira!“

„Ne želim nikoga da uvredim, ali svako ima pravo na svoje mišljenje. Na kraju, vi ste počeli sa Sodomom, Gomorom i bradatim damama“, pravdao se domaćin. „Šta vi kažete na sve ovo, svešteniče?“.

Otac Rata je drmnuo rakiju na eks, malo se stresao, a onda staloženo i s puno razumevanja odgovorio profesoru Milinovu:

„Vidim da si prilično uveren u to što govoriš Pero, mada mi nije jasno koji su to  kriterijumi dobra i zla koje koristiš? Ko tebi daje pravo da procenjuješ šta je dobro za čovečanstvo? Zlo ne čini Bog, već čovek. Bog je pravedan i dao nam je slobodnu volju i pravo izbora. Grešna dela čine ljudi, a ne Bog!“

„Izvinite, oče!“, umešao se berberin. „Ja nisam veliki vernik, ali oduvek poštujem i hrišćanstvo i naše običaje. Nešto mi ipak ovde nije jasno. Ako sam vas dobro razumeo, za ono što je dobro zaslužan je Isus Hrist, a za sve što ne valja, krivi su ljudi, iako mnogi od njih u boga slepo veruju?“

Sveštenik je pažljivo slušao sagovornike, a onda je staloženo, pomirljivim tonom pokušao da razjasni dilemu. Rekao je da se nasilje, okrutnost i nepravda dešavaju jer je zlo ušlo u ljude kao rezultat prvobitnog greha, nastalog zbog neposlušnosti prema Bogu. Od tada, Sotona i njegovi sledbenici nastavljaju da čine nedela po svetu. Zato je naša stvarnost ispunjena patnjom, bolom, tugom i stradanjem. Da su Adam i Eva poslušali Boga i odbacili Satanu, svet bi bio posve drugačiji. Kako Sveto pismo kaže: „Svi smo mi postali nečisti a sva naša pravedna dela su kao prljave haljine. Zato venemo kao lišće a naši gresi nas odnose poput vetra.“ Pitanje zašto se loše stvari događaju dobrim ljudima polazi od pretpostavke da smo mi zaista dobri. Istina je nažalost drugačija jer smo svi rođeni s grešnom prirodom, skloni zlu i podložni uticajima koje širi Satana.

Iako sam odlučio da se ne mešam u diskusiju, reči gospodina Ratomira probudile su namćora u meni. Ustao sam iz fotelje i približio se kartaškom stolu.

„Izvinite što ovako upadam, ali nisam siguran da sam vas najbolje razumeo. Znači li to da smo mi koji ne verujemo u boga u stvari sledbenici Satane, u koga takođe ne verujemo?“, pitao sam.

„Grešiš, sinko!“, uzvratio je otac Ratomir. „Svi smo mi grešnici osim Gospoda. Iako s ljudske tačke gledišta mnoge pojedince smatramo dobrima, u Hristovim očima svi smo mi grešnici, ali nas on ipak voli!“

Klimnuo sam glavom i obustavio dalju raspravu. Svoje mišljenje ću, kao i do sada, sačuvati za sebe jer koliko se ja u religiju razumem, Bog je dobar, moćan i pravedan. Mene, međutim, muči nešto drugo. Ako ne može da nas poštedi gladi, ratova i prirodnih katastrofa, usudiću se da posumnjam u njegovu moć. S druge strane, ako može sve to da spreči, a neće, postavlja se pitanje njegove dobrote i pravednosti. Od muke sam popio sok od pomorandže i vratio se u svoju fotelju.

„Iskritikovasmo mi hrišćanstvo samo tako!“, prekinuo je tišinu brica dođoš. „A ti, profesore, šta mu ti ono dođeš? Ateista, agnostik…?“

„Slavo, dragi prijatelju, stotine miliona ljudi veruje da je Devica Marija rodila Isusa Hrista tako što je začela po božanskom nadahnuću, bez fizičkog odnosa sa muškarcem, i da je Sin božiji, pošto je razapet i vaskrsao, potom stvorio svet za šest dana. To su ti, brico, vernici! I hriščani, i jevreji i muslimani spremni su da ratuju protiv svakoga ko u njihovog boga ne veruje. Mnogo je manje onih koji podržavaju Teoriju Velikog praska i darvinizam, koji pružaju komplementaran pogled na poreklo i razvoj svemira i života u njemu. To su ti ateisti, koji su ujedno i elitisti jer  sa visine gledaju na svakog ko se suprotstavi njihovom pogledu na svet. Na kraju, tu su i agnostici koji su nekako najpošteniji jer se ne stide da kažu – ne znam! Da je lako dati odgovore na ova pitanja, neko bi ih valjda do sada pronašao i suvislo narodu objasnio.“

Partija preferansa koja se pretvorila u filozofsku raspravu je privedena kraju. Kajsijevača je iz flaše nestala, a kartaši su počeli da zapliću jezikom. Spakovao sam Slavu i Ratmomira u kola i krenuo „u naš kraj“. Sveštenik je spavao na zadnjem sedištu, dok je berberin glumio „trezvenost“ na prednjem. Trudio se pričom da otera san, ali ga je odavalo povremeno hrkanje.

„Laku noć, oče Rato!“, rekosmo uglas dok smo ljutoj popadiji isporučivali veselog muža.

„Bog vam pomog’o, deco!“, odgovori svešteno lice.

„On nama – deco, a mi ista generacija. Gde ide ovaj svet, moj Šumadinac!“, reče brica kome je prijao čist vazduh pa je i dejstvo rakije počelo da popušta.

Ponovo smo ušli u kola kada mi je Slava pokazao veštinu skrivanja pijanstva od bračne saputnice, koje su, kada je ovoj temi reč, vazda bile stroge ali pravične. Najpre je otvorio prozor, a onda poput jogija počeo vežbe disanja i na kraju u usta sasuo punu šaku pepermint bombona. Kada smo stigli do bricine kuće, bio je sasvim trezan. Na rastanku mi je postavio još jedno pitanje.

„Šumadinac, jesi li čitao ti Sveto pismo?“

„Jesam, Slavo, ali više kao one skandinavske bajke u kojima decu drže u kavezu, a onda ih kuvaju u loncu i devojke truju otrovnim jabukama. Naravno, na kraju uvek dođe princ na belom konju da ih iz nevolje izbavi. Kao neko ko voli i poštuje žene, ne mogu da se složim sa mnogim stvarima u toj knjizi, koju je navodno napisao Isus Hrist pre dve hiljade godina. Pitam se ko mu je bio izdavač?“

Slava mi se na rastanku zahvalio i pre nego što je izašao iz auta zabrinuto rekao.

„Posle ove večarašnje govorancije ja sam zaključio da je religija ubedila ljude da postoji nevidljivi čovek koji živi na nebu i posmatra svaki naš korak od rođenja pa do sudnjeg dana. Taj nevidljivi čovek ima posebnu listu od deset stvari koje ne smemo činiti. Ako ipak uradimo bilo koju od tih deset stvari, on za nas ima posebno mesto, puno vatre i dima,  mučenja i patnje, gde će nas poslati da se patimo, gorimo, vrištimo i plačemo zauvek!… Ali nas mnogo voli!“

Mar-A-Lago Florida, 13. jul 2024. Pošto je završila s pranjem sudova, Melanija Tramp je skuvala Frank kafu i taman kada je sela da malo izmerači, zazvonio je telefon. Nekadašnja prva dama Amerike pažljivo je saslušala sagovornika a onda iznenađeno upitala: „Kako to misliš promašio?!?“ Crnohumorna šala koja kruži internetom samo je duhovita verzija brojnih teorija zavere koje tokom poslednjih mesec dana izazivaju  polemike širom SAD. Na predizbornom skupu u gradu Batler, država Pensilvanija, bivši predsednik Donald Tramp iznenada se uhvatio za desno uvo posle čega su ga zaskočili pripadnici Tajne službe. Dok  je ležao ispod govornice, Donald je tražio cipele a onda skočio na noge lagane i pobednički podigao pesnicu. Sasvim slučajno tu se našao fotograf koji je u pozadini američke zastave zabeležio trijumfalni akt predsedničkog kandidata maeričkih konzervativaca. Tako je nastao novi predizborni plakat republikanaca kao i majice koje se prodaju k’o alva. Bio je to momenat kada su teoretičari zavere iz svih delova političkog spektra počeli su da spekulišu o pokušaju atentata. FBI je odmah objavio identitet napadača koji je sa obližnjeg krova ispalio nekoliko hitaca pre nego što je neutralisan. Vremešni, plavokosi heroj s razdeljkom je preživeo ali jedan od njegovih sledbenika nije. Mladi vatrogasac je tom prilikom ubijen dok su dva učesnika skupa teško povređena. 

I demokrate i republikanci od samog početka smatraju da je pokušaj atentata bio unapred planiran i insceniran. U današnje vreme, percepcija svakog događaja zavisi od političke „objektivnosti“ televizija, internet portala i društvenih mreža koje posećujemo. Liberalni mediji upiru prstom u republikance da su celu predstavu u Batleru izrežirali kako bi osnažili kampanju svog kandidata. Kao „dokaz“ navode TV snimak na kome se jasno vidi da u trenutku kada pucnjava počinje, Tramp je još uvek kritikovao imigraciounu politiku svog protivnika a pošto su mu refleksi oslabili zakasnio je s glumačkim aktom hvatanja za uvo kada je aktivirao lažnu krv koja se koristi u filmovima. Levi konspiratori takođe smatraju da se radilo o pravom atentatu pripadnici Tajne službe ne bi dozvolili da Tramp pozira sa stisnutom pesnicom već bi ga svojim telima štitili dok opasnost ne prođe. Desničari s druge strane tvrde da je sve to smislio i zakuvao Džo Bajden u čije mentalne sposobnosti već godinama sumnjaju. Njihovi „dokazi“ takođe uključuju Tajnu službu koja je navodno pustila atentatora da se na obližnjem krovu na tenane smesti i pripremi za akciju. Intervenisali su tek  kada je navodno pogodio „republikanskog bitlsa“ u uvo. Republikanci opoptužuju i  Ministarstvo za unutrašnju bezbednost da su i sami deo zavere pošto namerno nisu zaštitili Trampa. Oni treći koji se zgražavaju nad svakom teorijom koju nije odobrio centralni TV Dnevnik (kako na Pinku tako i na CNN-u) uzvraćaju argumentom: „A šta ćemo sa ljudskim žrtvama? Jesu li i one deo konspiracije?“ Odgovor „zaverenika“ je kratak, jasan i bolno istinit: „A od kada to političari brinu o životima običnih smrtnika?“ Studija sprovedena u Sjedinjenim Državama 2022. godine otkriva da je verovanje u teorije zavere snažno povezano sa određenim psihološkim osobinama i nepolitičkim pogledima na svet. Istraživači ističu da zavereničko razmišljanje nije uvek povezano sa određenom partijom već sa ekstremizmom ličnog političkog uverenja. 

Ovo nije prvi slučaj pokušaja atentata na jednog predsedničkog kandidata. Američka predizborna istorija beleži još tri takva slučaja od kojih su dva imala smrtni ishod. Zanimljivo je da su do ove godine meta uvek bile demokrate. U septembru 1935. godine na senatora Luizijane Hjuia Longa  pucao je lokalni doktor Karl Vajs. Motivi nikada nisu razjašnjeni a samo dva dana kasnije predesdnički kandidat demokratske partije je podlegao ranama. U Los Anđelesu  1968. godine istu sudbinu doživeo je predsednički kandidat Robert F. Kenedi u koga je pucao palestinski emigrant Sirhan Sirhan. Tako su dva Kenedija koji su bili bliski rođaci i imenjaci, staradala u vremenskom intervalu od pet godina. Najzad u martu 1972. godine, nezadovoljan sopstvenim životom i željan publiciteta, izvesni Artur Bremer otvorio je vatru na kandidata Džodža Valasa koji je posle ranjavanja ostao trajno paralizovan. Kada se sve sabere, Tramp je opet najbolje prošao.

Zahvaljujući neuspelom atentatu na „neustrašivog Donalda“, republikanska konvencija je danima bila u cetru medijske pažnje. Tramp je izabrao i kandidata za mesto potpredsednika a u stvari je samo sebe klonirao u beskompromisnog brbljivca od pre četrdeset godina. Doskorašnji kritičar svog sadašnjeg šefa, sentaor države Ohajo Džejms Dejvid Vens od Trampa se razlikuje samo po frizuri i godinama dok su im radikalizam i primitivizam zajednički. Svakom poštenom Srbinu koji prati politička dešavanja nedvosmisleno se nameće poređenje između mister Vensa i Milice Zavetnice. Oboje su se u prošlosti oštro borili protiv svojih sadašnjih gazda dok opziciji najviše zameraju borbu protiv povećanja nataliteta. Milica je porodiljama bar ventilatore odnela dok „DžejDI“ predlaže da građani bez poroda plaćaju veći porez. Čitavih nedelju dana mediji su veličali novog nacionalnog heroja a američki desničari, sa zavijenim uhom u znak podrške svom idolu, već su ga videli ponovo u Beloj kući a sebe kako se s puškom u ruci bore za ukidanje abortusa. Teorije zavere su ostavljene po strani a Tramp je već proglašen za novog predsednika SAD. Ali ne lezi vraže…

Zvanični, „main stream“ mediji svuda u svetu, uveravaju nas da se političke turbulencije uvek dešavaju slučajno i bez uticaja papet majstora koji iz senke povlače konce besmisla. U nedelju 21. jula, Donald Tramp se odmarao od uspešno okončane konvencije repulikanaca, igrao je golf i pijuckao Coke Zero kada je Džozef Bajden objavio da se povlači iz izborne trke i da svoje mesto ustupa Kamali Haris. Istog dana za nepunih 36 sati u kasu Demokratske partije slilo se više od sto miliona dolara dok je  tokom prve nedelje taj iznos je utrostručen. Veselje liberalno opredeljenih Amerikanaca širilo se na sve strane a „telegrami“ podrške pristizali i iz svih krajeva SAD. I taman kada se činilo da sve ide po planu ponovo su se javili teoretičari zavere. Oni čije „zavereničko razmišljanje nije uvek povezano sa određenom partijom već sa ekstremizmom ličnog političkog uverenja“ tvrde da su Nensi Pelosi i bračni par Obama sve ovo još odavno isplanirali i navode sledeće argumente. Najpre, prva predsednička debata do sada je održavana svake izborne u septembru. Ovoga puta demokrate predlažu da se to obavi ranije što republikanci oduševljeno prihvataju. Tokom prvog ovogodišnjeg suočavanja 27. juna, Bajden je bio toliko izgubljen u vremenu i prostoru da je u odnosu na deda Džoa, Tramp delovao kao francuski akademik iz osamnaestog veka. To im je pomoglo da ubede donatore da je „starca Džoa od ‘iljadu ljeta“ vreme pregazilo i da su promene neminovne. Pošto su konvencije već ranije zakazane a republikanci su obelodanili ime kandidata za potpredsednika, demokrate su se našle u mnogo boljoj poziciji da u skladu sa likom i delom JD Vensa, sredinom avgusta izađu sa svojim kandidatom. Radikalni internet zeverenici tvrde da je životna želja Baraka Obame oduvek bila da dočeka dan kada će njegova supruga postati prva žena na čelu Amerike. Pošto se čitav proces odužio bivši predsednik je rešio da stvari malo ubrza pa je izbor pao na gospođu Haris koja je takođe afroameričkog porekla, doduše samo pedeset posto ali predsednici se u gene ne gleda. Na kraju su se oglasili i najekstremnije pristalice zavera, isti oni koji su onomad, da izvinete čak i u ozbiljnost KOVID-a sumnjali. Oni tvrde da će neposredno pred novembarske izbore predsednik Bajden ponovo fasovati neki virus i podneti ostavku pa će se Kamela Haris ranije useliti u Belu kuću pa i ako izgubi izbore neće joj biti žao jer je bar osetila atmosferu.

Posle varljivog leta 2024. SAD će uskoro zakoračiti u burnu jesen kada će prvog utorka u novembru dobiti novog predsednika ili predsednicu. Kako god da se izbori završe Amerikancima se ne piše dobro je ako pobedi „luda Kamala“ (kako je zove njen rival) Trump će imati primedbe na regularnost izbora a nije isključeno da organizuje još jedan pohod na Kapitol Hil. Ukoliko se Donald vrati u Belu kuću doći će do implementacije „Projekta 2025“ koji je pokrenula „Heritidž fondacija“ a iza koje stoje najbogatiji desničari judeo hrišćanske orijentacije. Ovaj projekat predviđa korenitu transformaciju SAD koja uključuje veća predsednička ovlašćenja, smanjenje poreza za nabogatije Amerikance kao i federalnih izdvajanja za zdravstvo i obrazovanje. Potom, ukidanje prava na abortus, međunarodni izolacionizam Amerike poništavanjem nuklaernih i ekoloških sporazuma iz prošlosti kao i distanciranje SAD od NATO-a. Republikanci posebno insistiraju i na hermetičkom zatvaranju granica kao i na drastičnom smanjenju državnog aparata što podrazumeva i otpuštanje preko pet hiljada federalnih službenika. Opisujući „Projekt 2025.“ komentator Vašington Posta ga je okrakterisao kao „infuziju hrišćanskog nacionalizma u svaki aspekt vladine politike.“

  Dok se mediji i dalje naslađuju Trampovim opaskama i obilnim izlivom primitivizma s jedne i političkom neukošću Kamale Haris s druge strane, običan svet se uveliko raspituje o uslovima za preseljenje u Kanadu uz konstataviju – kako god da glasamo jedno kajanje nam ne gine! Bože kako ova rečenica zvučio poznato!

Tog 18. avgusta 1960. godine bio je divan sunčan dan. Hiljade radnih ljudi i građana okupilo se ispred Savezne skupštine da isprati jugoslovenske sportiste na Olimpijske igre u Rimu. Atmosfera svečana, optimizam vrca na sve strane a predsednik SFRJ Josip Broz Tito održao je snažan i inspirativan govor u kome je naglasio ogromnu važnost sporta kako za radničku klasu tako i za poštenu inteligenciju. Tokom besede, vrhovni komnadant se obratio jugoslovenskim olimpijcima sledećim rečima: „Vi niste samo najbolji sportisti već i ambasadori naše zemlje. Vašim naporima, trudom i talentom, predstavljate snagu i jedinstvo našeg naroda. Idite u Rim s ponosom i vratite se s pobedama koje će slaviti cela Jugoslavija.“ Na Olimpijskim igrama 1960. godine, Jugoslaviju je predstavljalo ukupno 116 sportista koji su osvojili dve medalje. Fudbaleri su se okitili  zlatnom a rvač Branislav Martinović srebrnom. Ovu Olimpijadu obeležili su i etiopski atletičar Abebe Bikila koji je postao prvi Afrikanac sa osvojenom zlatnom medaljom u maratonu. Trčao je bosonog i postao uzor mnogim budućim trkačima. Svet je po prvi put upoznao Kasijusa Kleja koji će svetsku slavu steći kasnije pod imenom Mohamed Ali. U Rimu 1960. dogodio se i prvi doping skandal na Olimpijskim igrama. Danski biciklista Knud Enemark Jensen preminuo je tokom trke a istraga je pokazala da je koristio nedozvoljena stimulativna sredstva. 

Šest decenija kasnije još jedna olimpijska godina. Pokojne SFRJ davno više nema, ispraćaj olimpijaca protekao je mlako, bez velike pompe jer novi vođa ima prečeg posla.  “Srpski Tito” je teškom mukom preboleo neuspeh fudbalera u Nemačkoj i odlučio da srpskim olimpijcima poveća premije. Tako će za svaku zlatnu medalju na Olimpijadi u Parizu naši sportisti biti nagrađeni sa 200.000 evra što je samo malo manje od dvomesečne plate selktora Draga Stojkovića Piksija. Poznat kao veliki ljubitelj sporta, predsednik Vučić je ovog leta uspeo da u Srbiji vaspostavi novu olimpijsku disciplinu pod nazivom – eksploatacija litijuma i trovanje stanovništva. Srbiju će u Parizu predstavljati 112 olimpijaca koji će između sportskih takmičenja biti u prilici da protestuju i protiv zagađenja vazduha u Francuskoj jer u svojoj domovini to nažalost ne mogu.

A sve je počelo 6. aprila ali ne 1941. već 1896. godine u Atini. Na prvoj Olimpijadi nastupilo je 241 takmičara iz 14 zemalja a među njima ne beše ni nijedne žene. U centru pažnje bio je prvi moderni maraton inspirisan legendom o grčkom vojniku Fidipidu koji je, kako se veruje, bez prestanka trčao od Maratonskog polja do Atine kako bi doneo vest o pobedi Grka nad Persijancima. Da je bilo Pinka i Hepija, Fidipid se ne bi mučio već bi vest saopštio tokom gostovanja kod Marića a mi danas ne bi imali maraton.

Na početku dvadesetog veka, Pariz je 1900. godine po prvi put ugostio svetske olimpijce. Pošto su kuburili s bazenima, plivačka takmičenja su održana u Seni pa su osim sa konkurencijom, plivači morali da se bore sa vodenom strujom i rečnim otpadom. Vreme prolazi a ekološki problemi ostaju.

Maraton je ponovo bio u centru pažnje na četvrtim Olimpijskim igrama u Londonu. Te 1908. godine, trka je produžena sa do tada tradicionalnih 40 km na 42.195 kilometara kako bi start bio u kraljevskom dvorcu Vindzor a cilj ispred kraljevske lože na stadionu White City. Italijanski maratonac Dorando Pietri prvi je ušao u stadion ali je bio toliko iscrpljen da su morali da ga prenesu do cilja zbog čega je bio diskvalifikovan. Impresionirana njegovom upornošću, engleska kraljica Aleksandra dodelila mu je posebnu zlatnu medalju. Bože me oprosti k’o izbori u Srbiji – ko te pita za pravila ako si po volji kraljice Aleksandre.

I u Stoholmu. četiri godine kasnije, pažnju sportke javnosti ponovo je privukao jedan maratonac. Japanski atletičar Šizo Kanakuri  je tokom trke jednostavno nestao.  Čovek se onda lepo vratio se najpre u Olimpijsko selo a potom je otpuvao kući. Jedino je zaboravio de o tome obavesti organizatore. Pola veka kasnije Šveđani su ga pozvali da simbolično završi trku. Ušao je u istoriju kao sportista koji istrčao maraton u vremenu 54 godine, 8 meseci, 6 dana, 5 sati, 32 minuta i 20 sekundi. Zlobnici kažu da ih ova anegdota iz nekog razloga podseća na priču o Beogradskom metrou.

Olimpijske igre u Berlinu, 1936. godine obeležilo je zlatno doba fašizma začinjeno neviđenom nacističkom propagandom. Hitler je koristio svaku priliku da istakne superiornost „arijevske rase“ ali ne lezi crni vraže… Apsolutni pobednik jedanaeste Olimpijade bio je američki sprinter Džesi Ovens. Crni atletičar je osvojio četiri zlatne medalje i nacističku teoriju rasne superiornosti poslao na đubrište istorije – gde joj je i mesto! 

Olimpijske igre u Melburnu 1956. godine održane neposredno po završetku Mađarske revolucije koja je okončana oružanom intervencijom sovijetskih trupa. Tokom olimpijskih takmičenja sportisti iz Mađarske su želeli su da pokažu snagu volje u trci za medalje koja je u isto vreme simbolizovala i borbu za slobodu koja je u njihovoj zemlji surovo ugušena. Napetost je trajala od početka Olimpijade a kulminirala je 6. decembra 1956. tokom polufinalne vaterpolo utakmice između Sovjetskog Saveza i Mađarske. Kako je meč odmicao tenzija je rasla a provokacije i gruba igra nisu prestajali. U poslednjoj četvtini kod rezultata 4:0 za Mađare, sovjetski vaterpolista Prokopov nokuatirao je Ervina Zadora koji s razbijenom glavom napustio igru. Utakmica je prekinuta i registrovana postignutim rezultatom. Bila je to još jedna pirova pobeda Mađara uz batine u krvi izvojevana.

Igre u Meksiko Sitiju 1968. godine upamćene su po političkom protestu američkih atletičara Tomija Smita i Džona Karlosa. Posle osvajanja zlatne i bronzane medalje u trci na 200 metara, oni su na pobedničkom postolju podigli stisnute pesnice pokrivene crnim rukavicama u znak podrške pokretu „Crna moć“ (Black Power). Bio je to gest očajnika u borbi protiv rasne diskriminacije u SAD. Njihov čin izazvao je velike kontroverze u domovini ali je u istoriji sporta ostao zapamćen kao jedan od najpoznatijih političkih gestova protiv tiranije.

Godine 1972. najveći sportski događaj odigrao se u Minhenu. Bila je to druga Olimpijada koja je održana u Nemačkoj. Organizatori su želeli da ovo bude skup sportista iz čitavog sveta koji će za razliku od Berlina 1936. simbolozovati jedinstvo, mir i toleranciju… ali im se nije dalo. U ranim jutarnjim časovima 5. septembra 1972. godine, osmorica pripadnika palestinske terorističke organizacije „Crni septembar“ naoružani automatskim puškama i ručnim bombama preskočili su ogradu Olimpijskog sela i krenuli prema zgradi u kojoj je bila smeštena izraelska delegacija. Upali su i odmah ubili dvojicu izraelskih sportista koji su pokušali da pruže otpor dok su devet članova izraelskog olimpijskog tima uzeli kao taoce. Teroristi su zahtevali da se 234 palestinskih  zatvorenika oslobodi iz izraelskih zatvora. Nemačke vlasti su odmah počele pregovore ali su se suočile s brojnim izazovima jer su teroristi zahtevali avion koji bi ih prevezao do Kaira. Posle pregovora koji su trajali 18 sati, nemačka policija je odlučila da napodom otpočne akciju spasavanja talaca. Operacija je doživela neuspeh a kada su postali svesni prevare, teroristi su likvidirali ostalih devet izraelskih sportista. Tokom intervencije stradalo je i petoro Palestinaca dok su trojica terorista uhapšeni. Olimpijske igre su nastavljene posle jednodnevne pauze ali su svi jedva čekali da napuste Minhen. Suvišno je podsećati da je Izrael je odmah odgovorio vojnom operacijom „Božji gnev“ a što bi rekli na špicama pojedinih filmova – svako poređenje sa trenutnom situacijom u svetu potpuno je slučajno.

Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine obeležio je najveći politički bojkot u istoriji. Više od 60 zemalja uključujući SAD odlučilo je da se ne pojavi na moskovskoj Olimpijadi zbog sovjetske invazije na Avganistan. Četiri godine kasnije Sovjetski Savez i još 14 socijalističkih zemalja uzvraćaju istom merom. Zvanično objašnjenje bojkota igara u Los Anđelesu 1984. godine bila je zabrinutost za bezbednost sovjetskih sportista dok je pravi razlog naravno vraćanje duga iz Moskve.

Olimpijske igre u Seulu 1988. godine bila je prva Olimpijada na kojoj su posle dužeg vremena učestvovale sve sportske sile sveta. Igre su predstavljale simboličan kraj ere bojkota i početak nove faze u olimpijskom pokretu s naglaskom na međunarodnu saradnju, razumevanje i mir. Bože dragi kako to danas divno i naivno zvuči!

Ovog leta u glavnom gradu Francuske okupiće se deset i po hiljada sportista iz više od 200 zemalja. Tokom tri nedelje Svetski olimpijski komitet pokušaće da simulira sportski duh, toleranciju, različitost, ukratko –  normalnost. Ruski sportisti nastupaće bez nacionalnih obeležja dok će se Izraelci takmičiti pod svojom krvavom zastavom. Toliko o pravdi i normalnosti uz podsećanje da je Pariz od Kijeva udaljen dve a od pojasa Gaze četiri i po hiljade kilometara što u današnje vreme i nije tako daleko.

Po završetku trideset treće sportske Olimpijade nastaviće se ona druga surova, globalna, životna… Rusija i Izrael će i dalje bombama i teškim naoružanjem uvežbavati streljaštvo. U Americi će se održati gerontološka trka dvojice senilnih staraca pod uslovom da se drugačije ne naredi (čitaj: povlačenje Bajdena) u tom slučaju imaćemo atletsku disciplinu – mešovita štafeta bez prepona. Nerazvijene zemlje će i dalje plivati u dugovima a Evropa se rvati sa svojim nagomilanim problemima. Srbija, okićena medaljom najvećeg zagađivača prirode u regionu nastavlće maraton beznađa. Ukratko: Citius, altius, fortious – communiter ili u prevodu – Brže, više, snažnije – zajedno… u propast!

„Zlo ne može podići ništa, zlo samo uništava, seče, lomi.“

TRI PITANjA

Bio jednom jedan car koji je vladao malenom zemljom i poniznim narodom koji je u njoj živeo. Pored apsolutne vlasti, poslušnih podanika, domaćeg hleba i pučkih igara, car je imao još jednu veliku ljubav – voleo je da filozofira. I tako jednog dana, poželeo je da sebi odgonetne nekoliko važnih životnih pitanja. „Bilo bi divotno“, pomisli car, „kad bi svagda znao kada početi svaku stvar, s kojim ljudima imati a s kojim nemati posla, i najglavnije, kad bi uvek znao kakva je stvar od svih najvažnija!“ Iako je sebe najpametijim od sviju smatrao i retko saveta od bilo kog tražio, car odluči da u pomoć pozove najumnije glave svog carstva da mu pomognu kako bi pronašao rešenje za svoju trilemu. Staše dolaziti caru učeni ljudi pa odgovarahu – ovaj ovako, onaj onako – na njegova pitanja.
Prvi su ga posetili ljudi iz carske svite i dvorske lude, onda na crveno slovo dođoše i crkveni autoriteti, potom učitelji, filozofi i ljudi od nauke a na kraju vojskovođe i generali. Jedni su govorili da su caru najpotrebniji njegovi pomoćnici, upravljači državnim poslovima; drugi rekoše da su to sveštenici; treći su prednost dali lekarima a četvrti vojsci. Jedni su govorili da je najvažnija stvar na svetu – nauka; drugi rekoše da je najvažnija – ratna veština; a treći da je od svega toga važnije – bogopoštovanje. Svi odgovori behu različiti, te se stoga car ne složi ni s jednim između njih. A da bi što tačnije doznao odgovore na svoja pitanja, on odluči da pita jednog pustinjaka čija se mudrost razglasila bila po svem carstvu. Priča se da se taj pustinjak u prošlosti zamerio carevima nekih drugih monarhija pa je zato živeo u šumi, i nikud iz nje nije izlazio.

Car osedla starog konja koga je davno od brata na poklon dobio i uteče dvorskoj straži. Voleo je da se našali sa ljudima iz pratnje da im pobegne i na kratko uživa u panici koju bi kod njih izazvao. Pade mu na pamet da iskoristi gužvu i skokne do novosagrađenog rudnika na koji je bio posebno ponosan. Vladar druge, mnogo moćnije, monarhije poslao mu je radnu snagu koja je uz domaće budake, silno bogatstvo iskopavala kako bi se na ravne časti međ carevima podelila. Car je iz prikrajka uživao u kopanju rude i punim plućima udisao kiselkasta isparenja. Čudan osećaj ispunio je gospodarevo telo. Bilo mu je i lepo i neprijatno, i slatko i gorko, i glatko i lepljivo – kao da jede rahat lokum! A onda se malo i zakašljao. „Nije to ništa za ovakog junaka!“, ohrabri sebe pre nego je usmerio konja prema kući mudrog pustinjaka. Carobranitelji su se u međuvremenu, nekako organizovali i sustigli svog suverena koji je galopirao prema cilju. Pustili su ga da se približi kolibi a onda se rasporedili po šumi. Pustinjak je kopao i pravio leje. Ugledavši cara, on ga pozdravi pa odmah nastavi kopanje. Taj pustinjak bio je mršav i slab. Turajući ašov u zemlju i prevrćući omanje grudve zemlje,teško je disao. Car mu priđe i reče:

„Došao sam ti, mudri pustinjače, da te molim da mi daš odgovor na ova tri pitanja: Koje vreme čovek treba da prepozna i iskoristi kako se posle ne bi kajao? Koji su mu ljudi najpotrebniji te s kojim treba više a s kojima manje opštiti? Kakva su dela najvažnija i koje delo između svih treba činiti pre drugih?“
Pustinjak sasluša cara, ali mu ništa ne odgovori, nego opljunu šake pa prionu da dalje rilja zemlju.

„Ti si se umorio, reče mu car. Ded mi taj ašov, da te odmenim.“

„Hvala ti!“, reče pustinjak, dade mu ašov pa sede na zemlju da se odmori.
Prekopavši i udesivši ove leje, car zastade, pa ponovi svoje pitanje. Pustinjak mu opet ništa ne odgovori, nego ustade i pruži ruku prema ašovu.

„Sad se ti odmori; daj mi da ja…“, reče on.
No car mu ne dade ašova nego produži dalje da kopa. Prođe jedan čas, drugi, sunce poče da zalazi za drveće, a car zabode ašov u zemlju pa reče:

„Došao sam ti, mudri čoveče, da mi daš odgovore na moja pitanja. Ako ne možeš da mi odgovoriš, ti reci, pa da se vratim otkud sam i došao.“

„A gle, ko ono trči ovamo?“, reče pustinjak. „Da vidimo ko je?“
Car se okrenu pa vide da iz šume zbilja trči nekakav bradat čovek koji se držao rukama za glavu dok mu je pod prstima curila krv. Pritrčavši caru, bradonja pade na zemlju pa, razrogačenih očiju poče da zavija i arlauče. Car zajedno sa pustinjakom otkopča i odgrnu odelo tog čoveka. Na čelu mu je zjapila velika rana. Car, kako je znao, opra i ubrisa svojim rupcem, a pustinjakovim ubrusom je previ. No krv ne prestajaše. Car nekoliko puta skidaše u toploj krvi ogrezao zavoj, pa nanovo ispiraše i zavijaše ranu. Kad krv prestade da lopi, ranjenik se povrati pa zaiska vode. Car mu donese i napoji ga. Sunce, međutim, beše sasvim zašlo, vazduh se osveži. Car pomoću pustinjaka prenese ranjenog čoveka u ćeliju pa ga položi na postelju. Ležeći na postelji ranjenik zažmuri i utiša se.
Car se beše tako umorio od hoda i rada da je i on, zguren na pragu,zaspao takvim krepkim snom da je prespavao, onako zguren na pragu svu letnju, kratku noć, a kad se probudio, dugo nije mogao da shvati gde je i ko je onaj strašni bradati čovek što leži na krevetu, pa se eto uporno oštro zagledao u niega svojim zažarenim očima.

„Oprosti mi!“, reče mu bradati čovek slabim glasom kad vide da se car probudio pa ga gleda.

„Ja tebe ne poznajem i ne znam šta da ti praštam“, reče mu car.

„Ti ne znaš mene ali ja znam tebe. Ja sam onaj neprijatelj tvoj koji sam se
zakleo da ću ti se osvetiti što si mi zbog rudnika, na prevaru čast i imanje oduzeo. Ja sam znao da si ti pošao sam ka pustinjaku, pa sam se rešio da ti naudim kad se budeš vraćao. Ali prođe ceo dan a ti se nikako ne vraćaš. Tada ja izađoh iz zasede da vidim gde si, pa naiđoh na tvoje oružnike. Oni me poznadoše i prebiše. Ja pobegoh od njih, no kako mi je krv lopila iz rane, ja bih jamačno umro da mi ti nisi ranu previo. A sad, ako ostanem živ, i ti na to pristaneš, ja ću te kao najverniji rob služiti, i to isto ću i sinovima svojim narediti. Oprosti mi.“

Caru bi milo što mu je tako lako pošlo za rukom da se pomiri sa svojim neprijateljem; pa ne samo da mu je oprostio nego mu obeća da će mu mnogo bolje imanje dati, osim toga, da će mu odmah poslati svoje sluge i lekare da mu budu na pomoći. Oprostivši se sa ranjenikom, car izađe na kućni prag; tražeći očima pustinjaka. On poslednji put zažele da ga zamoli da mu odgovori na data mu pitanja. Pustinjak beše na dvorištu, pa puzeći na kolenima pored juče uskopanih leja, nešto je tamo sejao i presađivao. Car mu priđe i reče:

„Poslednji te put, mudri čoveče, molim da mi odgovoriš na ona pitanja.“

„Pa već ti je odgovoreno, reče mu pustinjak, sedajući na svoje mršave nožne listove i odozdo naviše gledajući u cara koji je pred njim stojao.“

„Kako odgovoreno?!, zapita ga car.“

„Pa evo kako, reče pustinjak.“

„Da se ti juče nisi sažalio na moju slabost, da nisi uskopao ove leje, nego da se ti juče nisi sažalio na moju slabost, da nisi uskopao ove leje,nego da si pošao sam nazad, ovaj bi te bratac presreo i napao a ti bi se ljuto kajao što nisi ostao sa mnom. Znači: najbolje vreme bilo ti je ono kad si kopao leje, a ja sam ti tada bio najvažniji čovek. Najvažnije delo je bilo: meni dobro učiniti0. A posle, kad je onaj neznanac dotrčao, najpodesniji čas je bio kad si ga dvorio i negovao. A da mu tada nisi previo ranu, on bi umro i ne bi se pomirio s tobom. Znači: i najpotrebniji i najvažniji čovek bio je on, dok je ono što si mu ti učinio bilo najvažnije delo. Zato zapamti da je najbitnije vreme – sad, odmah! A najvažnije je stoga što mi samo u njemu jedino gospodarimo nad sobom. Najpotrebniji je čovek onaj s kojim si se sad sastao i našao. Najznačajnije od svega jeste učiniti dobro delo jer samo za to čovek je i poslan na ovaj svet.“
Naravoučenije: Svaki car koji se bar jednom u životu dohvati ašova i motike – vladaće večno!

PS: Pošto je saznao odgovore na najvažnije životna pitanja, carevoj sreći nije bilo kraja. Rudna renta je redovno stizala a sportske svečari nastavljene tako što je car trijumfovao najpre u povlačenju konopca (sam protiv svih) i u šahu kada je simultano odigrao sa 2027 podanika – i sve ih pobedio. Veselje se širilo na sve strane, žitelji carstva živeli bolje nego ikada ranije… Idilični završetak priče bio je na dohvat ruke a onda je plodna zemlja odjednom pocrnela. Umesto žita rastao je ćumur a iz pustinjakovih leja teklo je istrošeno ulje. Godine su prolazile, zemlja više nije davala ploda, ptice i životinje su vremenom uginule a carstvom je zavladala glad. Ljudi su čekali cara da ih izbavi iz nevolje ali od njega ni traga ni glasa. Priča se, da se svojom svitom odselio u drugo carstvo i dobit od rudnika sa moćnijim kolegom još dugo delio.

Tekst je blago modifikovana verzija kratke priče L. N. Tolstoja “Tri pitanja”

NARODNA PRIČA IZ BAŠMEBRIGISTANA

Pokraj širokog stepskog puta koji zovu velikim drumom konačilo je stado ovaca. Čuvala su ga dva čobanina. Jedan, osmdesetogodišnji starac, bezub, drhtavog lica, ležao je potrbuške kraj samog puta nalaktivši se na prašnjavo lišće bokvice. Drugi, mladić sa gustim, crvenim obrvama i ćosav, obučen u sargiju od koje se šiju jeftine vreće ležao je poleđuške podmetnuvši ruke pod glavu i gledao gore put neba gde se iznad samog njegovog lica protezao mlečni put i dremuckale zvezde. Čobani nisu bili sami, na jedan hvat od njih u polumraku koji je prekrivao put, crneo se osedlan konj a pored njega, naslonjen na sedlo, stajao je muškarac u velikim čizmama i kratkom gunju. Po njegovom stasu, uspravnom i krutom, po ponašanju, po ophođenju sa čobanima i sa konjem, videlo se da je to ozbiljan, trezven čovek koji zna svoju vrednost. Čak i u pomračini zapažali su se na njemu tragovi vojničkog držanja i onaj dostojanstveno-ponizni izraz kakav se stiče od čestog dodira sa gospodom i sa vlastima. Ovce su spavale! Na sivoj podlozi svitanja koja je već počela da osvaja istočni deo neba, ponegde su se nazirale siluete budnih ovaca. One su stajale i opustivši glave mislile o nečemu. Njihove misli, duge i trome izazvane predstavama jedino o širokoj stepi i nebu, o danima i noćima verovatno su zbunjivale i mučile njih same do vrtoglavice i one stojeći sada kao ukopane nisu zapažale ni prisustvo stranog čoveka niti uznemirenost pasa.”

Kerovi su reagovali na larmu koju su pravili seoski građevinari. Mršavi volovi  vukli su ogroman valjak a lokalni težaci od vlasti unapređeni u dunđere lenjo su hodali pored “mehanizacije”. Hodili su prema imanju vrhovnog gubernijskog sudije Aleksandra Kurjakova. Pastiri su pogledom ispratili prolaznike a onda iznenada, kroz šupljine koje su propuštale previše vazduha i remetile vokalnu egzekuciju, vremešni čobanin je zapevao iz sveg glasa:

“Selo naše ti si milo, zna se šta je u teb’ bilo

Majka plače sina čeka da se vrati iz daleka.

Nek’ se barjak naški vije, ljuta borba sad se bije

Svi ko jedan brat za brata uz Aleksandra komandanta!”

“Deduška”, oglasi se mlađi pastir. “Koga si to opevao? Sašenku Gologuzina što krade kokoške po selu ili sudiju Aleksandra Vojislalvoviča Kurjakova što mu sirotinja pravi put do novog letnjikovca? Rasprodao je svu očevinu pa sebi daču pored vode napravio!”

Starac poteže iz flaše koja je stajala pored njega, odmeri ostatak vodke i obrati se mlađem kolegi.

“Nikolaj Ljutičevski, maljčik moj, godinama smo se sudili i tukli s komšijama. Jednog sina mi zbog međe ubiše a drugi iz sela glavom bez obzira pobeže. Velika je muka  rodno gnezdo Klimoglavova zadesila. A onda, kada nam lađe potonuše sve, duševni sudija  Aleksandar Vojislalvovič presudi u našu korist pa je imanje sada samo moje! Mnogo je vlastelin Kurjakov za mene učinio!”

“Tebi je njivu poklonio a svoje imanje na doboš prodao! Nije baš neki domaćin taj  duševni sudija!”, dodao je mlađi čobanin.

Muškarac u crnim čizmama polako se približavao pastirima. Iz bisaga sa konjevih sapi pažljivo je izvadio veliku glavu šećera i pružio je Vladimiru Klimoglavovu. Starac je iznenđeno otvorio usta, brk mu se od sreće smešio a oči sijale od zadovoljstva.

“Ovo ti šalje naš dobrotvor, sudija Aleksandar Kurjakov da ti zahvali za abere hvalospeva koje o njemu po selu širiš i kao podsetnik da u nedelju biramo načelnika mesne kancelarije. Računamo da ćete ti i tvoji seljani kuglicu ubaciti u pravu kutiju!, rekao je Arsenije Poslušnikov poslini u seoskoj žandarmeriji.

Težak je život Vladimir Klimoglavov iza sebe ostavio dok njegovom kraju ozbiljno približavao. Vlasti poslušan i moćnicima privržen, lično nezadovoljstvo oduvek bi usmeravao prema slabima i sebi jednakim seoskim mužicima. Tukao je ženu i decu, ratovao s komšijama ali je velmože ponizno slušao i kao porodične svece poštovao. Za života je malo toga stekao ali ga čudna sreća i samozadovoljstvo nikada nisu napustili. Ostao je bez igde ikoga ali želja da drugima učini zlo večno je u njemu tinjala. Više mu je značila ova glava šećera koju mu je darovao sudija Kurjakov nego sva pravda ovoga sveta.

“Lepo je brinuti o sigurnim glasačima a šta ste pripremili nama neposlušnima? Čime ćete nas kupiti Arsenije Poslušnikove?, oglasio se mladi pastir.

Još od onih dana kada protiv Napoleona ratovalo, generacije Ljutičevskih su  živele po okolnim selima na jugu Bašmebrigistana. Nikolajev deda Boris, pre nego što je izučio za sveštenika, i sam je u mladosti čuvao ovce sa baćuškom Vladimirom. Kasnije je i otac Sergej dečačke dane proveo na poljani sa ovcama i starcem Klimoglavovim. U neko doba, članovi porodice su se udružili i otvorili prvi dućan koji je do danas ostao jedini u selu. Sveštenik je unuka učio da čita i piše dok je račun vežbao sa ocem u radnji. Nikolaj bi jutra provodio s ovcama i starim Vladimirom a posle ručka se selio u dućan gde je pomagao ocu i učio zanat. Na prvi pogled bili su samostalni i od sopstvenog rada zavisni mada su kraj sa krajem jedva sastavljali. U zemlji Bašmebrigistan različitost i nezavisnost nikome se nikada nisu isplatili. Odvajkada je lasno bilo udariti na kuma, oca, brata, na suseda, stranca i nekrsta ali na vlast – nikada! Porodica Ljutičevski delila je svakodnevicu sa seljanima, pomagala sirotinju i bližnje ali se vlasteli i moćnima nikada klanjala nije. Kako su hladni vetrovi duvali stepom tako su se i prema deda Borisu odnosili. Bivao je i neprijatelj i svetac,  ponekad bi ga slavili a još češće vređali i po selu ganjali. Dućan im nisu dirali jer drugih u čitavoj guberniji bilo nije te su u njemu bakaluk pazarili i seljak i učitelj i sluškinja velikog gubernatora.

Pošto je predao starcu poklon, posilni je pored imena Vladimira Klimoglavova upisao: “primio glavu šećera – siguran glas” a u susednoj koloni porodicu Ljutičevski “ocenio” – i dalje odbijaju saradnju. Arsenije Poslušnikov je onda savio papir, vratio ga u bisage i okrenuo prema mladom pastiru.

“Ne brini maljčik, daruje naša gubernija i vas buntovnike. Ovo je rešenje za porez. Potpiši i odnesi ocu! Mrzi me da šipčim do sela! Konj mi je umoran a i ja sam ogladneo.”

Mladić potpisa rešenje, lenjo ga stavi u nedra, osmotri ovce na livadi i zahvali se službeniku žandarmerije. Za tili čas posilni Poslušnikov je skočio na konja udario ga po vratu i galopom odjurio prema selu. 

“Ne valja ti posao mladi prijatelju. Moć vlasti nije samo u snazi već i u strahu koji izaziva kod svojih podanika. Kada narod prestane da se boji, vlastelini gube moć pa se zato trude da nas u strahu beskrajno drže”.

“Svaka vam je na mestu kao da slušam Lava Nikoljeviča ali ne zaboravite deduška,  kad narod prestane da govori, vlast prestaje da sluša a tada počinje tiranija!”

Sporim, staračkim pokretima Vladimir je izvadio lulu, polako je napunio duvanom i pripalio kresivom. Dugačka drvena muštikla kakvu su Turci čibukom zvali pušila se na sve strane pa su i ovnu predvodniku, od oporog dima, na momenat  zasuzile oči. Dok je pušio, Vladimir je podigao pogled spazivši kako nevidljivo sunce pokriveno skramom od oblaka izvire polako iza obližnje planine.

“Vreme je da se kreće golubčik veliki me posao danas čeka!”

“Šta ste namerili časni starče? Koje vas brige more baćuška?

“U svetom domu mome, od boga blagoslovenome, prvo ću se pobrinuti za ovu glavu šećera. Poješću nekoliko mrvica a ostatak čuvati na sigurnom mestu. Posle ću još jednom dukate prebrojati a onda mi se za novo suđenje valja pripremiti. Tužiću Stjepana Dorokina koji me je nazvao “matorom škrticom koja uzalud troši vazduh poštenim ljudima”!

“O mili deduška moj, čemu sve to dorogoj? Osamdeset vam je leta, kod kuće ni kučeta ni mačeta… Za kada čuvate šećer i dukate? Zasladite se i zadovoljite dušu a ne staračku taštinu. Kupite sebi nešto ili podajte zlatnike sirotinji… sve je bolje nego da ih po sudovima arčite!”. Savetovao ga je mladić iskreno.  

Tada je obližnjim drumom prošla Zoja Dolgorukova čistačica gubernijskog suda. Čobani su je pozdravili a Zoja se vaistinu začudila i nevešto upitala:

“Zar ste vi još uvek živi Vladimire Klimoglavove?”

Starčevo lice se po prvi put ovog leta zajapurilo a mržnja sevala iz malenih očiju:

“I tebe ću na sud bestidnice!”, zagrmeo je stari pastir.

Zbunjena žena je ubrzala korak hitajući prema selu. Nikolaj je ustao sa trave i prikupio svoje stado dok je stari čobanin spakovao flašu s vodkom, lulu i glavu šećera koju je kradomice liznuo.

A kada sunce obećavajući dugu neizdrživu žegu poče da prži zemlju, sve živo što se noću micalo i puštalo glasove, utonu u polusan. Starac i mladić sa svojim toljagama stajali su na suprotnim krajevima stada. Bez pokreta kao fakiri u molitvi i svako od njih dvojice živeo je svojim sopstvenim životom. Ovce su takođe mislile. 

U tekstu su koriščeni citati iz priče “Sreća” A. P. Čehova

Duž naselja Barutana vijuga Balkanska ulica a na njenom kraju nalazi se stambena zgrada sa brojem 95 koju komšije iz kraja zovu Tigrica. Već godinama kolaju priče da je imanje na kome je zgrada napravljena – ukleto. Do skoro, neverne Tome su sumnjičavo negirale ovu priču dok tabloid “Pismonoša” svojim istraživačkim feljtonom nije otklonio sve dileme. Naime, pre pola veka zemljište je pripadalo porodici Jugović poznatoj po prekoj naravi svih njenih članova. Pošto su čeljad bila tvrdoglava i nedokazana neretko je dolazilo do porodičnih sukoba. Imanje nije bilo veliko ali nikako nisu mogli da ga među sobom podele. Dok je otac porodice, Bogdan Jugović – Valter bio živ, nekako je uspevao da ih drži na okupu ali posle njegove smrti nastao je opšti haos. Obuzeti bratskom mržnjom Jugovići nisu mogli da se dogovore i sami razgraniče pa im je država oduzela zemlju. Na imanju porodice Jugović izgrađeno je naselje u čijem centru, odmah pored pošte, ponosno se šepurila osmospratnica zvana Tigrica od milošte. Neki kažu da je nadimak nastao zbog tufnaste fasade dok drugi tvrde da je kum imao u vidu snagu i moć države koja je na mestu gde su se nekada skupljale zmije i beskućnici izgradila velelepnu stambenu lepoticu. Stari žitelji naselja Barutana tvrde da je Valterova udovica i majka braće Jugović, svojevremeno proklela sve one koji će u budućnosti živeti na otetoj zemlji: “Neka budu živi i zdravi ali da im đavo nikada ne da mira!”.

Godine su prolazile, radni ljudi i građani su se doseljavali i veoma retko napuštali ovo prelepo zdanje. Govorilo se da ko se jednom dokopa Tigrice taj u njoj večno ostaje. Nije bio redak slučaj da čitave familije pronađu utočište u “bartuanskoj lepotici”. Ipak, onaj vrag iz kletve gospođe Jugović stanarima nije dao mira. Voleli su zgradu ali ne i komšije. Svađali su se, raspravljali, tukli i nikada nisu mogli da se slože. Na dan kada se birao predsednik kućnog saveta opšta nesloga i komšijske svađe dostigli su vrhunac. Prvi nesporazum nastao je oko izbornih uslova. Jedni su bili za to da svaki nosilac stanarskog prava može da glasa dok su se drugi zalagali za princip “jedan stan, jedan glas”. Bilo je tu svega i svačega, od optužbi za izdaju do poziva na bojkot ali posle mnogo muka, predsednik je na kraju izabran. Prvi među jednakima postao je Dane Franić sa trećeg sprata. U zgradi je i dalje vladala međususedska napetost ali su bar neke stvari krenule na bolje. Stepenište se redovno čistilo, lift je uvek bio ispravan a sastanci kućnog saveta održavali su se svakog četvrtka tačno u devetnaest nula, nula. Franićev najbolji prijatelj i zamenik na važnoj funkciji bio je komšija Milat Spasić. Pred svaki sastanak kućnog saveta, njih dvojica bi kafenisali u bifeu “Una” sastavljali dnevni red i pravili demokratsku strategiju u cilju poboljšanja dobrosusedskih odnosa. Najviše problema pravio im je bundžija s osmog, ekonom u fudbalskom klubu “Žuti mesec” Vukašin Zečević zvani Cava. Sve što su predsednik i njegov zamenik predlagali Cava bi odmah kontrirao. Na primer, kada je trebalo okrečiti hodnik nije mu odgovarala boja a prilikom proslave godišnjice izgradnje Tigrice podsetio je stanare na nepravdu prema braći Jugović i na kletvu njihove majke. Stanari se u mnogo čemu nisu slagali ali im je jedno bilo zajedničko – opšta gužva i višak stanara. Što bi Puniša Veliki s prizemlja rekao: “Ima nas vala k’o Kineza!”. Naime u dvosobnim stanovima živele su u proseku bar dve porodice. Roditelji, koji su nekada dobili i privatizovali stambenu jedinicu, podizalii u njoj decu i u istom stanu dočekali unučiće. Posle tri decenije jedino se promenio raspored spavanja pa su se najstariji članovi potucali po dnevnom boravaku gde bi svake večeri razvlačili stari trosed. Zbog teskobe i višegeneracijskog nerazumevanja u zgradi su svi bili nervozni. Matorci su se nadali da će se njihova “trideset(i kusur)godišnja deca” konačno osamostaliti, srednja generacija je priželjkivala da se mama i tata presele na plac ili u selo dok su najmlađi samo čakali kada će se baba i deda trajno odseliti na onaj svet kako bi se dokopali njihove sobe. Tako je u pretrpanim stanovima često dolazilo do nesporazuma, sukoba pa i fizičkih obračuna. Predsedniku kućnog saveta snaja konstantno preti da će mu počupati i ono malo kose što mu je ostalo dok se zamenik bojao zeta koji mu je redovno mlatio ćerku. Dan pre sastanka, Dane i Milat su pripremili novu strategiju.

“Milate brate, sećaš li se kada je stari Mlađa Radovanović pretukao celu familiju posle čega mu je žena završila u šok sobi?”, prisećao se predsednik Franić.
“Ko bi to prijatelju zaboravio! Od tada je boga mi prošlo tridesetak godina! Mlađan se dugo skrivao ali je na kraju ipak zaglavio robiju. Ako ćemo pošteno, ni njegov sestrić Vukašin nije neka cvećka al’ mu ništa ne možemo!”, uzvratio je drug Spasić.
“Nešto razmišljam”, reče Dane. “Nasilje se vraća u našu zgradu pa na svakom spratu imamo bar po jednog siledžiju. Eto moja snaja, tvoj zet a boga mi i taj Zečević…”
“Trebalo bi to sprečiti na vreme dok stvari ne izmaknu kontroli!”, složio se zamenik.
“Šta misliš da predložimo Rezoluciju protiv porodičnog nasilja koja ne bi bila obavezujuća ali bi tako bar poslali proruku da niko ne sme da nas bije!”
“Sjajna ideja!”, uzviknuo je Milat. “Ubacićemo amandman da se ne radi o individualnoj odgovornosti kako nas ne bi pogrešno shvatili! Odoh da prekucam dnevni red a rezoluciju ćemo staviti kao prvu tačku!”

Pošto je oprao i ispeglao fudbalske dresove i navijačke zastave, Vukašin Zečević Cava je svratio do stranke da pomogne oko dostave paketa za socijalno ugrožene kapilarne glasače. Mrtav umoran ušao je u zgradu, pozvao lift i čekao da se skalamerija spusti sa šestog sparata. Iznenada je primetio papir na kome je bio otkucan dnevni red sastanka kućnog saveta. Pažnju mu je privukla prva tačka: “Rezolucija o danu promišljanja i sećanja na porodično nasilje koje je počinio Mlađa Radovanović”. Dok je pokušavao da se povrati od šoka nije primetio kada se lift spustio do prizemlja. “To su one matore jajare što ih bije kako ko stigne pa im je sad kriv moj ujka! Nismo mi siledžijska familija! Nećete da dirate u stare rane ja vam kažem!”, besneo je u sebi. Popeo se do osmog sprata, ušao u stan i odmah postrojio članove porodice. Zavladala je potpuna tišina. Vukašin se nakašljao i počeo da izdaje naređenja.

“Slušaj ovamo! Deco ostavite odmah te knjige i krenite od stana do stana. Ponudite komšijama pomoć, ako treba da se ode do apoteke ili samoposluge! Pravite se da je sve u najboljem redu iako nam rade o glavi! A ti ženo odmah da umesiš punu vanglu salčića! Sećaš se kako su ih na slavi svi hvalili pa čak i onaj baksuz s trećeg sprata!”
“Bog s tobom Vukašine pa ko još pravi salčiće u sred leta!?”, iznenadila se supruga.
Pola sata kasnije, gospođa Zečević je vadila salo iz zamrzivača a kockice leda previjala preko otečenog desnog oka koje je već dobilo tamno plavu boju. Dok su deca pomagala susedima, prva tura salčića je već bila gotova. Cava ih je spakovao u pletenu korpu pokrevenu čistom, belom krpom i krenuo od vrata do vrata da počasti komšije. Dok su uzimali kolače, Zečević im je usput pomenuo da sutra na sastanku kućnog saveta glasaju protiv Rezolucije o porodičnom nasilju. Susedi bi onako uzgred obećali podršku a onda brže bolje zatvarali vrata kako bi što pre degustirali specijalitet koji su nekada davno pripremale njihove bake. Sve je išlo po planu dok nije stigao do trećeg sparta, U stanu broj 15 živela je porodica Mileta Bošnjakovića. Kada je domaćin otvorio vrata Vukašin se srdačno iskezio, ponudio komšiju salčićima i zamolio da glasa protiv predloga.
“Ne jedem ja komšija salčiće zbog holesterola ali bi mi trebalo trista evra da registrujem auto!”
“Nemam komšija, sreće mi!”, pravdao se Zečević. “Uzmi kolače za decu!”
“Deca drže dijetu, znaš kako je! Nego znaš šta, za trista bi’ glasao protiv a za stotku ću biti uzdržan!”
Zečević nije želeo ništa da rizikuje: “Ma neće oni nas da proglase seledžijskom porodicom!”, pomislio je dok je vadio sto evra iz zadnjeg džepa. Pošto je završio kampanju, Vukašin Zečević je navalio na preostale slačiće koje je zalivao mlakim pivom. Bilo mu je jasno da nije obezbedio dovoljno sigurnih glasova. “Eh, kada bi uzdržani glasali protiv gde mi kraj bio! Ali videće oni ko je Vukašin Zečević, očuvaću ujkin obraz po svaku cenu!”

Narednog dana, Cava se pripremio za sastanak kućnog saveta. Poneo je ujakovu fotografiju, uvio se u zastavu FK “Žuti mesec” i razvio transparent “Mi nismo siledžijska porodica”. Poveo je i ćerku da snima njegov performas mobilnim telefonom. Sačekao je da Dane Franić otvori skup stanara, da predloži dnevni red i čim je počela diskusija o rezoluciji, Vukašin se javio za reč:
“Naša familija je jedna od retkih antinasiledžijki orijentisanih i zato smo platili veliku cenu. Zašto nismo krenuli od toga? Niko ne treba da potceni ljude u ovoj sali jer će svi sve da razumeju. Predsednik Franić je rekao „mi podjednako žalimo žrtve nasilja na svim stranama“, a što niste to stavili u rezoluvicju? Nema takve rečenice, jer to ne misle. Pitam predlagače i čekam odgovor, zašto vam je bilo potrebno da vršite toliki pritisak samo protiv jedne familije i protiv mog ujka Mlađe? Zašto ste pretili stanarima koji nisu hteli da glasaju za ovu rezoluciju? Ima jedna poštena porodica koja se ne plaši da kaže da će glasati protiv rezolucije koja će otvoriti pandorinu kutiju! Ovde se ne radi o pomirenju, ovde nije reč o sećanjima, ovo je nešto što će otvoriti stare rane i napraviti poptuni međususedski haos, ne samo u sali, već i u celoj zgradi. Na kraju želim da vam dam jedan poklon, gospodine predsedniče. Znam da ne smem da raširim transparent ali doneću ga vama!”
Posle kraće diskusije, Rezolucija je usvojena većinom glasova uz priličan broj uzdržanih stanara. Zečevići su na opšte čuđenje komšija još nekoliko dana šetali ogrnuti transparentom a onda je čitava frka oko nasilja u porodici polako otišla u zaborav. Ponekad, na slavama i rođendanima stanari zgrade u Balkanskoj 95 sa podsmehom se prisete cirkusa koji je na sastanku kućnog saveta napravio komšija Cava sa osmog sprata. Vukašin Zečević im glasanje nikada nije oprostio. Pošto je još jednom istukao ženu a decu isterao napolje, stavio je prst na čelo i ozbiljno se zamislio nad životom: ”Ja sam smešan čovek. Oni me sada nazivaju ludakom. To bi za mene bilo unapređenje, kada za njih još uvek ne bih ostao isto onako smešan kao i ranije. Ali sada se ja više ne ljutim, sada su mi svi oni dragi, čak i kada me ismevaju — i tada su mi zbog nečeg naročito dragi. Ja bih se i sam smejao sa njima — ne baš sebi, već iz ljubavi prema njima, da ne osećam takvu tugu kada ih gledam. Tužan sam zato što oni ne znaju istinu, a ja znam. Oh, kako je teško sam znati istinu! Ali oni to neće shvatiti. Ne, neće shvatiti.”

U tekstu je korišćen citat iz priče “San smešnog čoveka” F. M. Dostojevskog

U vreme kada se znanje sticalo samo u školi i biblioteci a naznake interneta stidljivo javljale u naučno-fantastičnim knjigama i filmovima, ni slutili nismo koliko se različitih praznika u svetu proslavlja. Moji zemljaci su i ove godine spojili državne, verske i sve druge prolećne praznike – ima se može se, što reče “ekonomski tigar”. Amerikanci s druge strane, praznuju sve i svašta ali ne na račun firme. Zaokružili su državno lenstvovanje na deset dana u godini pa ti pregaoče kapitalizma vidi šta ćeš i kako ćeš. Željan uranka, jagnjetine i farbanih jaja, ljubomorno sam čekao vikend da i ja pronađem razlog za slavlje. Najpre sam eskivirao rasprave na društvenim mrežama u kojima su se “patrioti i izdajnici” polemisali da li je navelesiji hrišćanski praznik spski ili srbski, da li se kaže Uskrs ili Vaskrs te da li je uskršnje jaje sa likom patrijarha još jedan od starih običaja ili samo kičerajska dosetka novokomponovanih pravoslavaca. Potom sam krenuo u potragu za onim manje razdraganim praznicima. Otkrio sam tako da je 23. april Dan ljubitelja knjiga a 3. maj blagdan njihovih autora. Posle ovih, na mala vrata se ušunjao i Praznik majki koji se u Americi proslavljaja druge nedelje maja. I taman kada sam pomislio da ću knjiške praznike praznike radno proslaviti, na sredini poglavlja i u pola piščeve misli prekinula me je lepša polovina.
“Ostavi tu knjigu nije ti se za ruku zalepila, prekorila me je strogo. Treba ići u kupovinu. Deca dolaze da mi čestitaju praznik pa je red da ih lepo dočekamo!”
“Nećeš valjda opet da praviš gozbu a oni posle naruče hranu iz restorana?”, pokušavam da isteram pravdu bez izgleda da ću u tome uspeti.
“Moje je da spremim a oni kako hoće!”, odgovara “Majka uponost” i dodaje. “Na kraju, danas je moj praznik!”
“Samo sam hteo da te poštedim nepotrebnog mučenja na tvoj blagi dan! Toliko truda, gosti nešto malo čalabrcnu a ostalo bacimo!”, nastavio sam tvrdoglao blago prigušenim diplomatskim tonom.
“Razmisli malo! I ti svoje tekstove, priče i ostale mudrorije uporno pišeš iako pojma nemaš da li će to neko čitati. Stvaraš jer osećaš potrebu i u tome uživaš, zato blago meni nemoj da zvocaš nego spisak u ruke! Prodavnica ti bar nije daleko!”, zaključila je strogo i pravično.
Isti oni pisci čiji sam praznik nedavno propustio, u svojim delima kažu da se sa ženom ne treba raspravljati jer će nam tako život lakši biti. Izgleda da nisam dovoljno pažljivo čitao svoje književnie uzore jer mi je ova tužna istina nekako promakla. Ona druga, da se naređenja životne saputnice izvršavaju bez pogovora na moju sreću, duboko se urezala u šupljikavo sećanje ovog dede.
Pola sata kasnije, posmatram muškarce mojih godina kako s papirom u ruci lenjo hodaju između rafova samoposluge dok oni mlađi zure u mobilne telefone koji im služe kao podsetnik. Žene za to vreme, velikom brzinom guraju kolica, krstare po radnji znajući tačno šta im je od namirnica potrebno. Kupovinu obavljaju u jednom dahu a onda žure kući kako bi pripremile praznični ručak. “Blago njihovim muževima!”, pomislim zlobno i nastavljam da pazarim artikle sa spiska: špargla, avokado, prokelj, brokoli… Dok mi je mesar merio i pakovao bakalar, setih se komentara žene kojoj zagorčavam život već četiri decenije. Onaj o piscima i čitaocima. Pecnula me je opaskom da uprkos trudu, ljubavi i strasti novinari, pesnici ili pisci malo znaju o svojoj publici. Autor, s promenljivim uspehom balansira između lične inspiracije i nepoznate publike koja će jednog dana, možda suditi o njegovom delu. Bez obzira da li piše knjige, novinske članke ili pesme, autor stvara u vakuumu sa nejasnom slikom o tome da li će njegove ideje na kraju biti prepoznate. Ova neizvesnost je izvor unutrašnjih dilema i preispitivanja. Publika je imaginarni, kolektivni lik sastavljen od želja, strahova i očekivanja. Tvorac dela se nada da će njegove reči dotaći one koji traže utehu, inspiraciju ili informaciju. Ko su ti ljudi? Da li su to nekritični konzumenti režimskih medija, obični građani željni istine, umišljeni intelektualci, književni kritičari ili neko sasvim peti? Bez preciznog odgovora, autor je prepušten vlastitoj mašti, pretpostavkama i intuiciji. Ovaj manjak povratnih informacija oslobađa autora dozvoljavajući mu da piše iz srca, bez cenzure i prilagođavanja. Kada stvaralac ne zna ko će čitati njegovo delo postaje introspektivna avantura koja vodi ka ličnom usavršavanju. Uprkos ovim unutrašnjim dilemama, najvažniji cilj svakog autora je da njegovo delo bude dostupno i da pronađe svoj put do javnosti. Objavljivanje je potvrda vere u sopstveni rad, čin poverenja u univerzalnu vrednost pisane reči. Pisci hodaju tankom linijom između unutrašnjih dilema i spoljašnjih očekivanja. Dok pišu oni se nadaju da će njihove reči pronaći mesto u nečijem srcu. To je suština autorstva – stvaranje mostova preko ponora nepoznatog s verom da će se čitalac, služalac ili gledalac na drugoj strani povezati sa umetnikovim mislima, emocijama i vizijama.
Dok sam na kasi plaćao egzotične namirnice sa spiska, razmišljam o poznatim piscima koji su do književne slave stigli istrajnim radom i upornošću topeći pritom ledena srca izdavača. Strpljenjem i hrabrošću, uporno su osvajali elitistički utvrđene bunkere književnih stručnjaka i krčili put do prvog romana, zbirke pesama ili kratkih priča. Svoj prvenac „Tajanstveni događaj u Stajlsu“ (The mysterious Affair at Stylse) Agata Kristi je napisala u toku Prvog svetskog rata, 1916. godine. U ovoj knjizi “debituje” i njen najpoznatiji detektiv Herkul Poaro. Ovaj rukopis su odbili mnogi izdavači da bi DŽon Lejn iz izdavačke kuće The Bodley Head konačno je pristao da 1920. godine objavi knjigu pod uslovom da Agata promeni kraj romana. Za DŽona se nikada više nije čulo dok je Agata Kristi postala klasik.
Iako je već bio poznat u emigrantskim krugovima, Vladimir Nabokov je prošao kroz mnoge nedaće pre nego što je u SAD objavio svoje najpoznatije delo „Lolita“. Zbog izrazito kontroverzne teme, roman je posle mnogo muka objavljen u Parizu a tek posle toga i u Americi gde je ubrzo postao bestseler. Prvenac Stivena Kinga “Keri” odbijen je preko trideset puta pre nego što ga je objavio Douleday 1974. godine. Ogorčen na izdavače autor je bacio svoj rukopis ali ga je njegova brižna supruga pronašla u kanti za đubre, spasla i nagovorila muža da nastavi borbu sa izdavačima. DŽ.K. Rouling, autorka serije romana o Hariju Poteru suočila se sa ignorantskim stavom izdavača pre nego što je „Hari Poter i Kamen mudraca“ konačno objavljen. Ona je poslala rukopis na adrese dvanaest različitih izdavača i svi su ga bez izuzetka odbili. Najzad, Bloomsbury Publishing je promenio odluku i prihvatio roman samo zato što je osmogodišnji sin direktora izdavačke kuće uspeo da izmoli oca da objavi pustolovine Harija Potera.
Istorvaram cegere sa zdravom hranom i razmišljam kako ove igre bez granica između pisaca i izdavača, urednika i novinara; neodoljivo podsećaju na bračne razmirice i nesporazume oko prazničnog ručka. I autor i domaćica otvaraju dušu i žele da rečima, opisima, tonovima ili najnovojim receptima iskažu svoja osećanja, da oplemene čitaoca ili da porodicu učine srećnom. Ambicije su im časne, namere iskrene a onda ih iza ćoška dočeka neprijatno iznenađenje u liku strogog urednika, narogušenod izdavača ili namćorastog muža. Oni su uvek tu da pronađu manu, da nešto isprave, dosole i zabibere. Iako na prvi pogled deluju kao pametnjakovići koji bi da svakoj čorbi dodaju još malo začina, svi oni međutim, što bi naprednjaci (i još neki) rekli: “samo rade svoj posao!”. Urednik vodi računa o kvalitetu tekstova i o tiražu, izdavač o komercijalnoj politici svoje kuće i elitističkoj strani lične taštine dok bi muž želeo samo da poštedi ženu i spreči raspinje hrane. Pošto sam u mislima pomirio sve aktere ove priče, filozofiju je najpre prekinulo zveckanje tanjira a onda i zvono na vratima. Invazija unučića posle koje prestaju rasprave, dileme i svako mudrovanje. Deca ne umeju da se svađaju jer je njihov “zadatak” da donose radost, da šire ljubav, da izazovu osmeh i na licu najvećeg osobenjaka. Kuća je bila sređena pod konac, svaka stvar na svom mestu, podovi usisani pa još dezinfikovani, prašina sa nameštaja tako žustro obrisana da je politura na par mesta popustila… Samo pola sata kasnije naš dom je izgledao kao birački spisak u Beogradu. Igračke na sve strane, unuk sa njviše police skida fotografije, jedna unuka donosi komade razbijene šoljice dok druga, zavaljena u svojoj stolici razmišlja: “Videće oni kad i ja prohodam!”. Baba i deda koji su ne tako davno za iste stvari svoju decu kažnjavali, smeju se kao Vučić pred kineskim predsednikom i čini im se da ništa lepše i smešnije u životu nisu videli. Malo po malo, hrana je iz tanjira nestajala. Niko se nije žalio ali se ni komplimetima nisu rasipali. Jedan od zetova je doduše prokomentarisao: “Kad je čovek gladan sve je ukusno!”
Dok je trio veselih klinaca iz sve snage lupao po klaviru, baka je uz blaženi osmeh prokomentarisala: “Jao, što su slatki!”. Pitam se šta li bi mene snašlo da sam istom žestinom mlatio po dirkama. Od svih životnih uloga najlepša je ona koju igramo u poslednjoj fazi životnog trilera. Kada se unučići pojave svi problemi nestaju. Posmatram mališane kako prave buku koju samo baba i deda mogu da podnesu i analiziram ta nevina dečija lica. Devojčice se trude da što bolje i tačnije pogode pravi ton dok unuk ozbiljno osluškuje umetnički dojam koji su na njega ostavile sestre. One će u budućnosti postati majke i sa svojim klincima proslavljati isti ovaj praznik! A unuk? Iskreno, ne bih se iznenadio da jednog dana postane urednik ili izdavač.

Zove me prijatelj koji je prestao je da gleda nove filmove sredinom osamdesetih a od muzike sluša samo Lea Martina i Hulija Iglesijasa. Na pitanje zašto, usledio je odgovor kao iz topa: „Nije to više kao nekada kada smo uživali u vesternima i nežnim tonovima San Rema i Beogradskog proleća…“ Oćutah istinu da je od tog vremena snimljeno nekoliko miliona filmova, da je “otkriven” rokenrol a iz njega ispileli pank, hevi metal, rep, grindž… ali pošto je moju pažnju izgubio još kod Iglesijasa, odlučio sam da prekinem polemiku. Potom smo razmenili još nekoliko uobičajenih, kurtoaznih fraza pa je svako otišao na svoje radne zadatke. Samo što smo završili telefonski razgovor sa istog broja su počele da stižu razne nostalgične kukumavke tipa: „Kiki, bronhi, žmurke, lastiš… Po ulici bosi, sendviči za rođendan, crtani film u 19:15, žičani telefon sa dvojnikom, sankanje, grudvanje i „samo još pet minuta… Eto to sam godište!“. Ili ona srceparajuće rimovana iz pera poznatog pisca: „Traži se ono davno vreme, traži se onaj slatki čas, kad nismo imali ništa, jeli uglavnom hleb i mast./Čim zagrizeš jabuku, daj mi jedan griz/kad ližeš sladoled daj jedan liz/kad neko puši, daj mi jedan dim/kad voziš bicikl, daj jedan krug/ko ima loptu, dodaj budi drug./Traži se ono davno vreme, traži se onaj slatki čas, kad nismo imali ništa, sem grada ulica i nas.“ M. Kapor.Pošto je u meni proradio matori namćor, počeo sam da postavljam logična pitanja – zašto je bilo lepo kada nismo imali ništa? Zar nije prijatnije po ulici hodati obuven a crtane filmove gledati kad’ nam se prohte? Da li su baš hleb i mast makar bili i sa alevom paprikom nešto najukusnije što nudi svetsko kulinarstvo? Dok sam se svađao sam sa sobom stiže poruka od kuma sa jednom starom fotografijom. Na slici od pre mnogo godina kragujevački berberin Lija sa mušterijama. Odmah mi na pamet pade brica dođoš kod koga dugo nisam svraćao. NJegove usluge mi nisu preko potrebne ali me društvo i atmosfera u Slavinoj berbernici uvek oraspolože. Na putu do frizerske radnje u susret mi idu besni automobili, nabudženi motori a sve je više i ovih električnih po imenu – Tesla. Ako bih želeo da budem patetičan kao prijatelj sa društvenih mreža, odmah bih zažalio za kaldrmom iz Daničićeve i Skrelićeve i sa setom pomislio na fiću i tristaća u kojima sam se kao klinac vozio. Možda sam se pokondirio ali mi vše prija udobna vožnja po glatkom asfaltu u automobilu sa dobrim amortizerima. Približavam se Slavinom salonu za šišanje, nekoliko parkiranih „japanaca“ i „amerikanaca“ na četiri točka a na počasnom mestu „Fiat 500“ prozveden u Kragujevcu. Ulazim u radnju sa fotografijom berberina Lije i namerom da ubedim vlasnika da je stavi na „zid slavnih“. Dok je šišao Srpka mehaničara Slava je podigao pogled prema vratima i vidno iznenađen prokomentarisao:
„Vidi, vidi, Šumadinac se smilovao da svrati kod prijatelja. Mislio sam da si se naljutio!“
„Ko može da se naljuti na najboljeg muškog frizera Severne Amerike!“, odgovaram snishodljivo.
„Vidim pišeš neke parodije, pošalice i trlalajke a na bricu dođoša si potpuno zaboravio!“, neumoljiv je berberin.

„Ti znači čitaš „Kragujevačke novine“!? Ako je tako onda bi bio red i da platiš cicijo jedna! Kako ti ono kažeš – ni kod babe nema džabe!“, pecnuo sam ga gde je najosetljiviji.
U improvizovanoj čekaonici, svoj red strpljivo su čekali doktor Boban i Lepomir, nostalgičar sa početka priče. Doca je poznat kao večiti kontraš i veliki zajebant a na pitanje odakle je; spremno bi uzvratio da je iz Jugoslavije. Lepi koji za sebe kaže da je „čova iz Begiša“ oduvek je inspirisao doktora da svoj smisao za humor razvije do savršenstva. Pozdravio sam prisutne trudeći se da odobrovoljim majstor Slavu kome još uvek nije bilo pravo što sam ga u tekstovima zapostavio.
„Hajde brico nemoj da se ljutiš vidi šta sam ti doneo. Ovo je fotografija majstor Lije čuvenog kragujevačkog berberina. Mislim da bi se lepo uklopila na tvom zavičajnom zidu važnih ljudi iz starog kraja.“, pokušao sam da odobrovoljim domaćina.
„Dobra fotka, hajde zalepi je ispod Zvonka Bogdana a pored mog majstora Lacike“, odgovorio je Slava odmereno.
„Čekači s klupe za rezervne šišače“ ošacovali su staru fotografiju a Lepomir u svojoj svakodnevnoj „uniformi“: nebo plava košulja Đovani Fabroni s belom kragnom, sako Boss, Burberi farmerke i Prada čizmice; pitao me je iznenađeno:
„Što ne reče malopre da ćeš i ti na šišanje pa da dođemo zajedno?“
„Trebalo je da mu kažeš da se čovek lepo obuče!“, podbadao je Boban.

„Ne zajebavaj doktore, Lepi na sebi ima krpice vredne bar ‘iljadu dolara!“, dopunio je Slava. „Nego Lepomire nikako da te pitam, čime se ti baviš prijatelju?“
„U penziji sam već dve godine!“, odovorio je i zavrnuo rukav na košulji.
„E moj Šumadinac, ti se jebavaš po banci i pljačkaš pošten svet, sastavljaš ova tvoja „pismena“ za novine a ideš okolo k’o neki šilibajzer. Vidiš kako se oblači američki penzioner!
„Ima se, može se, nadovezao se doktor.
„To su neke stare navike iz Begiša, kod nas je nepristojno nositi bofl!“, pravdao se Lepomir.
Prema sopstvenom svedočenju. Lepi je u mladosti bio „poznati“ foto reporter ali ništa od svojih radova nije sa sobom poneo u Ameriku. Kasnije mu je nešto bilo mrsko da fotografiše pa se tokom emigrntske karijere mahom bavio potragom za vlastitim identitetom. Prodavao je Cepter posuđe i Timeshare, vozio limuzine gde su mu skupa odela puno pomogla. Jednom prilikom, na zadnjem sedištu Lepomirovog auta provozala se i švalerka jednog poznatog reditelja. Doktor Boban je oduvek sumnjao u biografske podatke svog novostečenog prijatelja mada je pravu istinu malo ko znao.
„Pošto si u starom kraju bio umetnik fotografske provenijencije, reci nam tvoje stručno mišljenje o ovoj požuteloj slici na kojoj je kragujevački berberin sa mušterijama. Hajde da i i mi obični smrtnici nešto naučimo!“, pecnuo je doca „čovu iz Begiša“.

Lepomir se usmerio svoj sanjalački pogled prema fotografiji, nakašljao se i počeo:
„Fotograf poseduje osećaj za prostor, poigrava se kadrom i pokušava da nam kaže kako ne treba uvek slediti pravila. Očito se bavi gradskim momentima a na fotografiji je vidljiva potraga za novim u starom sa akcentom na urbanoj svakodnevici Kragujevca!“
„Nisam te baš najbolje razumeo“, uključio se berberin. „Ali deluje stručno nema šta!“
„Ja bih se složio sa sa ovim prikazom“, rekao sam odlučno pokašavajući da zadržim smeh.
„A meni se vidiš čini da je fotografiju snimio sin jednog od mušterija koga je otac doveo da mu berberin napravi „tarzanku“!“, umešao se cinično Boban.
„Doktore ti uvek kontriraš!“, pobunio se Slava. „Nemoj da mi kvariš kutak za fotografski trenutak!“
Automehaničar se našao u nebranom grožđu pa je sa berberske stolice samo klimao glavom rizikujući da ostane bez desnog uva iznad koga je Slava makazama oblikovao Srpkov zuluf. Jedva je dočekao kraj šišanja, platio svoje i uz tihi pozdrav napustio radnju.
„Majstor Srpko nije baš nešto raspoložen!“, konstatovao sam zabrinuto.

„Kad čovek od vas do reči ne može doći“, odbrusio je brica dođoš i pozvao Lepomira da zauzme berberski tron.
„Samo makazama Slavo! Malo mi potkreši krajeve!“, bio je precizan nekadašnji fotograf iz Begiša.
„Šta ti Lepomire imaš protiv moje mašinice?“, uzjogunio se Slava. „Dobro kad se već u sve razumeš da li znaš ko je izmislio ovu stvarčicu koja nama berberima mnogo znači?“
Očekivao sam da će Lepi ignorisati pitanje s obzirom da takve informacije retko ko pamti. Umesto toga, Lepomir nam je održao opširno predavanje pa smo tako saznali da je ručnu mašinicu izumeo naš čovek Nikola Bizumić! Rođen u Neradinu 1823. godine. Posle školovanja u rodnom mestu otišao je u lrig da uči berberski zanat gde je došao na ideju da konstruiše mašinu koja bi ubrzala postupak prilikom šišanja. Nije naišao na razumevanje okoline a falilo mu je i sto forinti da bi patentirao svoju zamisao. Zavičaj je napustio 1855. godine i otišao u London gde je našao finansijere za svoj izum koji je ubrzo počeo da se proizvodi i izvozi. Već 1865. berbernice širom Evrope za šišanje su koristile izum Nikole Bizumića! U Engleskoj je uzeo ime DŽon Smit i pred kraj života dobio plemićku titulu. Umro je 1906. godine kao veoma bogat čovek!”
“Koliko beskorisnih informacija!“, umešao se Boban. „Lepomire crni sine, napravi u mozgu malo mesta i za nešto pametno!“
„Nije to sve majstore”, nastavio je Lepi nimalo obeshrabren doktorovim komentarom. „Pola veka kasnije, pojavio se neki Leo J. Wahl koji je Nikolin izum u Americi malo doradio i napravio električnu mašinu. Danas mnogi misle da je baš on pronalazač vaše čudesne spravice!”, zaključio je eleganti fotograf.
“Ova priča me podseća na Teslu i Edisona. Pametni smo da nešto smislimo ali nas drugi uvek namagarče!“, rekao je Slava razočarano.“
„Pošto mi je Lepomir otvorio oči ne ostaje mi drugo nego da i ja bojkotujem mašinicu!, dodao je Boban s ciničnim osmehom na licu.
Iskoristio sam trenutak da se i ja pobunim protiv nekritičnog odnosa većine prema prošlim vremenima.
„Lično, nemam ništa protiv nostalgičnog odnosa prema prošlosti!“, objašnjavao sam strastveno. „Nije mi međutim jasno zašto ljudi uvek ističu kako su stvari nekada bile bolje iako im je danas život mnogo lakši i jednostavniji.“
„Uh bre Šumadinac ti se baš uzbudio!“, uzvratio je brica. „Doktore, šta nauka kaže o ovoj pojavi koja toliko brine našeg prijatelja?“
Boban je na trenutak prestao da igra ulogu kontraša i u kraćim crtama objasnio ovu opšte prisutnu pojavu.
„Osećaj nostalgije često se javlja kada ljudi idealizuju određene aspekte svojih ranijih iskustava. Nostalgija pruža emocionalnu utehu posebno kada čovek oseća vlastitu nesigurnost. Kada se osvrnemo na prošlost obično smo fokusirani na pozitivna iskustva dok podsvesno ignorišemo negativne aspekte. Tako formiramo utisak da je prošlost bila srećnija ili jednostavnija.“

Iznenada su svi zaćutali. Na licima svojih poznanika prepoznao sam setne osmehe koji su objašnjavali tok njihovih misli. Slava je video sebe kao mladog bricu u berbernici gazda Lacike u Kikindi. Lepomir se prisećao dana kada je u Beogradskom dramskom pozorištu slikao glumce za plakat dok je doktor sanjario o Jugoslaviji koje više nema. Komformista u meni i dalje se bunio protiv nostalgije uz komentar: „Eh gde bi mi kraj bio da sam u detinjstvu imao internet!“

Kuća na periferiji Beograda sa pomoćnom zgradom u dvorištu. Domaćin Jovan Milenkov se vraća iz stranke. Bio je najozbiljniji kandidat za funkciju predsednika Mesne zajednice ali kada je do stranačkih drugova stigla informacija da je Milenkov izdao stan opozicionaru Miki Đorđeviću zvanom Miketa stvari su se zakomplikovale. Najpre mu je zamereno što umesto da na adresu dvorišne zgrade prijavi bar pedeset stranačkih kolega iz unutrašnjosti on je za šaku dinara stan izdao stranom plaćeniku. Pošto je i sam ne tako davno bio opozicionar, rukovodstvo stranke je držalo Jovana na oku i motrilo svaki njegov korak. Posramljen i ponižen pokajnički je napustio stranačke prostorije a onda neraspoložen i ljut ušao je u kuću gde ga je čekala žena Danica.
JOVAN: Jesam li ti sto puta rekao da nam ne treba podsatnar al’ ti navalila da izdamo sobu, da izdamo sobu… I izdala si, ali ne sobu – već mene.
DANICA: Šta kaže predsednik Gradskog odbora?
JOVAN: Kaže da je ovaj naš podstanar težak opozicionar i izdajnik ali mi je naredio da za sada nikom ništa ne pričam. Onda ja njega pitam jer vidim da nije reko sve što misli: “Gospodine, sumnjate li vi i na mene? Vi znate da sam ja bio u opoziciji… “Ne znam”, veli. “A na stolu mu plava fascikla sa nekoliko krugova od šoljica kafe. Moj predmet sigurno. Moraću fundamentalno da obratim pažnju na tog našeg troimenog podstanara Miku Dordevića Miketu!

Lojalan stranci koja ga je politički vaskrsla, Jovan Milenkov je počeo da prati sumnjivog podstanara i njegove saradnike. Uhodio je opozicionare beležio svaki detalj a telefonom fotografisao njihove aktivnosti. Već posle prvog dana zaključio je da se radi o opasnoj bandi [pijuna i izdajnika.
JOVAN: Sve do danas sam mislio možda grešim, možda nisam u pravu, možda mi se samo pričinjava. Ali, danas, kad sam video šta rade, kako se sastaju i prave planove, sve mi je bilo jasno. Ruč’o je u “Interkontinentalu” sa još dvojicom. Snimio sam kad su ulazili, kad su jeli i kad su se dogovarali.
DANICA: Jesi li ti danas ruč’o?
JOVAN: Jesam, što pitaš?
DANICA: Pa i on mora negde da jede.
JOVAN: Oooo, jebem ti sunce žarko, ti nisi normalna! Je l’ ti misliš da je meni sumnjivo što čovek ide da jede? Sastanak je zakazan da bi im predao gomilu glasačkih spiskova. Jedan od te dvojice zlikovaca kasnije je sve odneo u štab opozicije a kopije u Brisel. Pustili su ga bez problema ali su zato mene uhvatili i ispitivali zašto slikam po aerodromu. Razbojnici im vršljaju ispred nosa a oni mene hvataju.
U tom momentu je zazvonio telefon:
DANICA: Da… Koga?… Izvinite, koji broj tražite? … Ne, ne, pogrešili ste… (Žena spusti slušalicu, vrati se do stola.)
JOVAN: Ko je bio?
DANICA: Pogrešan broj.
JOVAN: Muški glas? E, Danice, Danice, ja sam znao da si ti naivna… Mene su tražili! Proveravaju da li sam kod kuće. I zvaće ponovo. (Zvoni telefon. Žena se trže) Šta sam ti rek’o? Halo?… Govorite glasnije slabo vas čujem… Vi ste zvali malopre? Da, da… ‘Oće centrala da pogreši jednom ali ne sto puta … Slušajte šta ću vam reći: možda je broj pogrešan ali ste dobili onoga koga tražite…(klik). Podstanar! Govorio je preko džempera da mu ne bi prepoznao glas. Situacija postaje ozbiljna moraću da pozovem kuma Ristu. Odoh ja po piće a ti Danice zgužvaj jednu pitu…
Dva sata kasnije, prvo dolazi Rista Marjančević pozdravlja kumu i predaje deficitarne poljoprivredne artikle. Samo što je seo, u kuću ulazi domaćin krvav po licu i telu.
DANICA: Oćeš mi reći šta je bilo?
JOVAN: Udario me kolima ispred samoposluge.
DANICA: Jel podstanar bio u kolima?
JOVAN: Nije, jedan iz njegove stranke. Ne bavi se on direktnim likvidiranjem.
On plaća i organizuje a drugi ubijaju.
RISTA: C, c, c, c, c… Mogo si načisto da stradaš!
JOVAN: Mogu još, ovo je tek početak. Zato sam te i zvao kume. Ako mi se nešto desi da brineš o Danici, da joj se nađeš, pripomogneš, da ne ostane, što se veli, sama na svetu. (povlači stolicu, pokazuje mu da sedne.)
RISTA: Ne mogu bre da sednem kad te vidim takog… Što kuma plače? Kumo, šta je bilo, oće mi neko reći? (Danica sipa rakiju u čašice)
DANICA: Jovan će ti ispričati. Sedi kume saslušaj ga. Ti si pametan reci mu šta da radi.
JOVAN: Risto, kume veliko me zlo snašlo.
RISTA: Neka bolest?
JOVAN: Kamo sreće da je bolest. Svaka bolest ima leka… Nego ti znaš da imamo podstanara. E pa vidiš, on je kod nas već osam meseci. Živeo je mirno tako po strani: dobar dan – dobar dan, on tamo, mi ovde, ima zaseban ulaz… Ali bio je on meni sumnjiv od prvog dana: sve se nešto krio, šunj’o, dovodio neke mračne spodobe i protuve. Pre nekoliko dana pozovu me iz stranke, mislim daće mi neki zadatak da prijavim još birača na svoju adresu, da sakupljam sigurne glasove ali ne. Predsednik G.O. me pita za podstanara… Tada pojačava radio za slučaj da neko prisluškuje. Odjekuje pesma “Gleda bazen, gleda sprat/pita je l’ to zlatan sat/gleda, gleda i gle čuda/reče dragi, za tobom sam luda!”
Narednih dana Jovan je nastavio da prati Miku Dordevića – Miketu dok se kum fokusirao na ostale opozicionare. U nedelju, Rista je došao na radni ručak i pošto su pojeli sarmu i lenju pitu spustili su roletne. Tada je Jovan počeo svoju prezentaciju.

JOVAN: Sad ćete videti koja je to mafija, gde se sastaju i kako su organizovani. Prvi slajd: Ada Ciganlija, petog marta u dvanaest i dvadeset. Sliko sam ih iz kola jer je bio brisan prostor. Podstanar s društvom šeta pokraj reke i nose neke spiskove. Danice, šta bi rekla da ti neko pokaže ovaku sliku a da ne znaš o čemu se radi?
DANICA: Ništa. LJudi šetaju.
Rista: To bi i moja Smiljka rekla.
JOVAN: Nemoj tako Risto, svako bi to rek’o dok se ne upozna sa svetom opozicionara i stranih plaćenika. Mogu da ti rade šta hoće, mogu pred tobom da se dogovaraju a ti si jednostavno slep i gluv. U ovom poslu ima jedno osnovno, sveto pravilo: Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste. Danice šta bi rekla, ko je ovaj čovek, da ga sretneš na ulici? Običan čovek, mesar, limar, mehaničar… A on radi u opštini na prijavljivanju mesta boravišta! Je l’ znaš ti zašto je boravište važno kod izbora? Danice?
DANICA: Čula sam nešto.
JOVAN: Čula si za prijavu boravišta k’o što si čula za Pambukovicu. Tako se Danice vrši izborni inženjering! Ovaj iz opštine je objašnjavao a Miketa samo sluš’o. On je u terorističko-špijunskim centrima naučen da sve pamti. Ima slučajeva da iz jednog čitanja zapamte po deset stranica sitno pisanog teksta. Kad su dobro proučili glasačke spiskove onda ih je opštinar, koji je inače član “Proglasa”, zgužvao i bacio u Savu. Zašto? Da je spaljivo svi bi obratili pažnju, ovako, bacio ih je k’o praznu kutiju probiotika!
JOVAN: Uveče su išli u pozorište da gledaju operu. Kad su ušli, ja sam kupio kartu pa za njima. Oni u salu a ja na balkon.
DANICA: Bio si u pozorištu? Šta si gled’o?
JOVAN: NJih … Opera mi je bila u drugom planu.
RISTA: Šta sve čovek mora da pretrpi zbog razbojnika.
JOVAN: Čudio sam se zašto idu na operu ali kad je predstava počela sve sam shvatio; mogli su na miru da rade protiv predsednika jer se oni sa bine non-stop deru. Međutim, najvažnije stvari su se desile u pauzi. Miketa, švalerka, opštinar i njegova ljubavnica nehajno ćaskaju u foajeu. Tada im se pridružuju direktor “Arene” i vlasnik fabrike sendviča sa švalerkama.
DANICA: Svi imaju švalerke! Kad izdaju žene što ne bi i zemlju. Bože, Bože, kakvi su to ljudi?
JOVAN: U pozorištu su se zadržali do kraja predstave da ne bi bili sumnjivi. Celo društvo se preselilo u kafanu. Računali su, ako ih neko prati odustaće zbog opere međutim, nisu računali da ima ljudi spremnih na sve.
DANICA: Ko sve to plaća: ručak na Adi, večera u hotelu, opera …
RISTA: Plaća onaj za koga rade. CIA, kumo CIA. Uništili su pola sveta!
JOVAN: Dalje nisam mogo da ih slikam jer me jedan konj od kelnera izbacio iz kafane. Mislio je da sam ulični fotograf. Tako naši ljudi štite špijune. Razišli su se oko dva po ponoći. Pravili su se da su pijani. Sutradan, na poljima ispod Kosmaja, izvode vojnu vežbu pod firmom lova na fazane. Prvo: pucaju bez prekida a ništa ne ubijaju što znači da im je osnovni cilj uvežbavanje streljačke sposobnosti a ne lov. Drugo: održavaju kondiciju prelazeći po petnaest-dvadeset kilometara. Treće: Organizovani su po sistemu trojki a poznato je da su trojke osnovne jedinice diverzantskih grupa.I četvrto: Izučavanje terena. Danas love ovde, sutra tamo, prekosutra onamo, mic-po-mic, lov za lovom, uloviše izrodi celu Srbiju.
DANICA: Crni Jovane, mogli su te ubiti.
RISTA: To su i ‘teli. Ubistvo u lovu ne podleže Krivičnom zakonu. Nema lova bez ubistva. To se kumo sve podvodi pod nesrećan slučaj. U našem selu kad neko nekoga mrzi samo ga pozove u lov. Tako bilo jedno vreme dok se selo ne prepolovi. Na jednog zeca su dolazila po dva seljaka. Šta smo se toga nagledali! Vraćaju se lovci iz lova a mi dečurlija istčimo na sokak da ih sačekamo. Prvo idu nji’ trojica-četvorica, nose zečeve i fazane za pojasom a onda idu kola koja nose mrtve lovce. Kad su Vučići pozvali Stefanoviće u lov, vratiše se Vučići: nose jedno prase i sve Stefanoviće. Šta je bilo? Opalila puška slučajno. Kako jedna puška da ubije njih petoricu? Išli jedan za drugim.
Jovan je iz pouzdanih izvora saznao da podstanar ima rodbinu u Nišu. Seda u škodu i auto-putem koji je svojeručno veliki vođa sagradio jezdi prema jugu. Pošto je Nišlijama valjalo pomoći i oko izbora zadržao se duže nego što je planirao. Kod kuće ga je sačekala zabrinuta žena.

DANICA: Nisam oka sklopila. Bar da si se javio. Šta je bilo u Nišu? Zašto si se tol’ko zadržo?
JOVAN: Nisam ni mor’o da idem. Sve sam znao! Da ti pravo kažem nije mi bilo svejedno. Međutim, razbojnikov stric retko fin čovek. Na svoju adresu prijavio čak 37 glasača iz Vranja. Nekada bio za Slobu a sada obožava našeg predsednika.
DANICA: A kako si ga naveo da ti priča?
JOVAN: Predstavio sam se ko novinar “Informera”. Reko sam da pišem feljton o domaćim izdajnicima. Kad je čuo, stric me uveo u kuću i izneo posluženje. Za podstanara veli: “Za pare će izdati narod, zemlju i ceo svet. Mala je ovo zemlja koliki je on izdajnik. Moš misliti, rođenoj strini nije pis’o godinama samo zato jer stanuje na Bulevaru Aleksandra Velikog.”
DANICA: Kak’e to veze ima?
JOVAN: Neće da napiše Acino ime na adresi. Dotle to ide! Stric veli: “Da stanujemo na Đilasovom ili Šolakovom bulevaru pis’o bi svaki dan!”
Boravak u Nišu je potvrdio sve Jovanove sumnje pa je odlučio da krene u završnu akciju. U povratku je pozvao kuma koji je morao hitno da otputuje u Novi Sad gde je organizovao blokadu Filozofskog fakulteta i pošto je posao uspešno obavio, Rista je obećao da se u toku dana vratiti u prestonicu. Za to vreme, podstanar Miketa shvata da je vrag odneo šalu a vlast postigla dogovor sa delom opozicije pa je rešio da se pod hitno iseli iz pomoćne zgrade porodice Milenkov. Na rastanku, svratio je da gazdarici plati kiriju i vrati ključ.
PODSTANAR: Gospođo …
DANICA: Izvolite.
PODSTANAR: Hteo bih na kraju da vas pitam zašto me vaš muž prati?
DANICA: Moj muž vas prati?
PODSTANAR: Prvo sam mislio da se srećemo slučajno, da nam se putevi ukrštaju a onda sam video da su slučajnosti namerne i da mi je za petama po ceo dan… Zašto?
DANICA: Jel’ ne znate? Nije vam poznato šta ste nam učinili?!
PODSTANAR: Ne.
DANICA: Onda ću ti ja reći! Život si nam upropastio! Kuću nam uništio! Jovan je zbog tebe izgubio ugled u stranci! Zapali smo u dugove! Kako te nije sramota da se praviš lud kad lepo vidiš da propadamo zbog tebe. Sve si nam uništio … (Otvaraju se vrata spavaće sobe – pojavljuju se Jovan i Rista.)
PODSTANAR: Vi ste kod kuće?
JOVAN: Da. Vi znate da sam ja stalno s vama il’ za vama.
RISTA: Krajnje je vreme da malo porazgovaramo.
JOVAN: Smiri se, Danice… Šta ti je? ‘Ajde, skuvaj nam litru kafe, pa idi…
DANICA: Odoh odma’! Ti mu kuvaj!
RISTA: Kumo, idi ti kod moje Smiljke. Nek’ ti da nešto za smirenje, pa lezi…
JOVAN: Načisto je popustila s nervima. Nije bilo lako ni meni, ni vama, a ni njoj… Vi znate mog kuma Ristu?
PODSTANAR: Znamo se iz viđenja.
RISTA: Stari prijatelji… Ćuti, završi se i ovo.
(Jovan izruči bokal vode u poveći lonac, sasu nekoliko kašika šećera i kafe, sve promeša kutlačom i stavi na šporet… Iz kredenca uzima flašu rakije i tri čašice.)
JOVAN: Da popijemo po jednu, na kraju. Koliko ovo naše traje?
PODSTANAR: Mislite ovo od kako me pratite i progonite. Na to ste mislili? Pratite me dvadesetak dana. Ali zašto?
JOVAN: Danas je četr’es’ i peti dan! Znači, dva’es’ i pet dana sam bio neprimećen… Nije bilo lako, vi ste lukav čovek al’ morate priznati da nisam ni ja za bacanje. Bez te vaše špijunske škole i specijalne obuke kreno sam golim iskustvom i predosećanjem.
(Jovan je namestio stonu lampu koja obasja i zaslepi čoveka.)
PODSTANAR: Šta radite? Ugasite svetlo!
JOVAN: Smeta ti svetlo? Više ti odgovara mrak!
(Jovan izvlači fioku i vadi pregršt novinskih članaka. Donosi ih do stola, spušta ispred Podstanara.)
RISTA: E, moj gospodine, džabe ti sva špijunska obuka kad naiđeš na ovakvog čoveka. Nije što mi je kum al’ je stvarno genije.
JOVAN: Znaš li o čemu je pisala tvoja švalerka? Zaboravio si? Ona je samo prepisivala tvoje razgovore sa onim opštinarom. Sećaš li se šta si tom govnaru prič’o u “tvojoj” sobi pod mojim krovom? Jesi mu govorio kako je situacija strašna, kako nam je ekonomija na ivici propasti, kako se jedna garnitura ljudi zadužuje na Zapadu iz čistog luksuza, kako će nam unuci pljuvati slike jer deca neće smeti pošto ćemo još biti živi, kako je do savršenstva doveden dvostruki moral, kako se mladi ljudi pitaju samo onda kad za nešto odgovaraju…
PODSTANAR: Vi niste normalni! Vi ste najobičniji ludak! (Rista odgurnu kuma, udari Podstanara pesnicom posred lica, zatim poče da ga bije rukama i nogama.)
RISTA: Ko je ludak! Ubiću te! On je ludak što te primio ko čoveka! Daj mi pištolj! (Jovan zadržava kuma, pokušava da ga odvuče u stranu.)
JOVAN: Risto! Kume! Dosta! Ajde, smiri se …
RISTA: Na spisku vas je sto dvadeset – cela koalicija! Sve ću vas pobiti! (Miketa pokušava da smiri situaciju)
PODSTANAR: Jeste, pisala je… A u čemu je problem? Ovo je svima poznato. To su zvanični podaci. Vi ste i pre ovih članaka na TV Nova i N1 slušali zašto je naša zemlja u ovakvoj situaciji.
JOVAN: Ti misliš da ja gledam te lažove! A kako se to ona ođednom zainteresovala za “probleme naše zemlje” posle švaleracije s tobom?
PODSTANAR: Ako sve znate, onda vam je poznato da je ona u redakciji za ekonomska pitanja.
JOVAN: To znamo, ali nam nije jasno kako si ti za švaleraciju odabrao novinarku za “ekonomska pitanja”? Kako nisi našo neku šnajderku, prodavačicu, čistačicu, neku običnu ženu? A?
RISTA: E, moj, gospodine, džabe ti sva opoziciona propaganda kad naiđeš na Jovana. Odoh ja do kafane da ga ne bih ubio. A ti kume zovi ako treba!
JOVAN: Važi kume! (Rista izlazi a Jovan nastavlja) Meni je žao što se ovo desilo ali vi ste krivi. Stalno izazivate, vređate, ponižavate nas. A Rista je slab sa živcima… Vama je sigurno poznato, to su vam vaši rekli kad ste se useljavali kod mene, da sam nekada i bio u opoziciji. Vidite, to što su vam rekli to je tačno i ja to priznajem. Kad me neko pita stavim ruku na srce i kažem: Jeste, volim Vučića kao što neko voli Boga ili recimo decu i majku… Ranije je Sloba za mene bio sve i svja. NJemu danas pripisuju svašta i što je istina i što nije. Optužuju ga za zločine koje nije počinio. Nešto jeste. To se zna i ja to priznajem. Međutim, onda, u ono vreme, mislio sam da je bezgrešan. Bio sam mlad i ljut, uz’o bi’ pušku i borio se. Poginuo bi’ misleći da ginem za veliku, svetsku pravdu. Trebalo mi je otrežnjenje i zato sam prešao kod Koštunice. Znam da je to bila greška!… Boli vas vilica? Rista ima tešku ruku… Sve vam ovo pričam iz jednog jedinog razloga: mislim da ste u vrlo sličnoj situaciji u kojoj sam ja bio pre mnogo godina. Međutim, prijatelju moj ti nemaš opravdanje da si mlad i da ne znaš šta radiš. U godinama si koje ne pravdaju izdaju. Znam da si kao mlad skreno s pravog puta, otišao u inostranstvo gde su te sačekali strani agenti. Englezi su to organizovali kao i obično, dojavili Amerikancima i tako te uvukli u igru… Je l’ tako? Jeste! Bio si mlad, treba para za izlaz, za devojke, za kola, za odela, za terevenke a Zapad je skup! Čovek dođe odavde, zaleti se, ‘oće da jede, ‘oće da jebe a to košta. Onda se pojavi agent strane obaveštajne službe izvadi ček i pita: “Koliko?” I ti se nađeš u nebranom grožđu: gazdarice traže, trgovci traže, kurve traže, svi traže a odakle? Agent onda poveća cenu i kaže: “Ništa ozbiljno, samo to i to.”. Ti ga gledaš i misliš: ‘De bre, za tolike dolare da im ne kažem ono što kod nas svi znaju. Uzmeš ček i — kraj. Daju ti jedan zadatak pa drugi i na kraju te pošalju kod mene.
PODSTANAR: I, onda?
JOVAN: Onda se pojavim ja da te izvedem na pravi put! Verujte mi, dugo sam razmišljao o vama. Dočekivao sam jutra zureći u plafon. Na kraju, kad sam sve sabro i oduzo moj prijateljski savet vam je da sve lepo prvo priznate meni a onda da sednemo u moju „škodu“ i odemo do MUP-a gde ćeš stati pred lice pravde i sve priznati!
PODSTANAR: Lepo, vrlo lepo. Baš vam hvala. Nisam znao da ste zbog mene “dočekivali jutra zureći u plafon”. Dirnuli ste me …
JOVAN: Mogu li nešto da vas zamolim?
PODSTANAR: Naravno!
JOVAN: Pomozite mi da vas ne ubijem.
PODSTANAR: Kako to da vam pomognem?
JOVAN: Ćutite dok ja govorim. Bojim se, izazvaćeš me, izvadiću pištolj i upucaću te… Razumeš? Ja sam ceo život bio na ivici da nekog ubijem, sa puno prava, čak da mi niko ne zameri. Nemojte vi da mi platite za sve koji su me vređali, ponižavali i gazili. PODSTANAR: Nemojte, molim vas!
(Podstanar se skupio, ućutao; oseća da će ga stvarno ubiti. Jovan se pomeri, ispi rakiju pa nastavi priču.)
JOVAN: Dakle, to ćeš im reći a oni će odlučiti kako da te kazne. Posle ćemo da dođemo ovde, Danica će da spremi ručak, Rista će ti oprostiti što te tuko — pa da zapevamo i zaigramo ako treba. A mene, ako se sete na predsednikov rođendan — sete se, ako se ne sete — nikom ništa, sve što sam radio bila mi je patriotska dužnost.
PODSTANAR: Gospodine Milenkov, mogu li ja vas nešto da posavetujem, prijateljski, kao što ste vi mene? Onako — od srca?
JOVAN: Naravno. Izvoli?
PODSTANAR: Oslobodite me ovih lisica pa da prošetamo do Gradske bolnice. Ja ću vam priznati sve što želite: pismeno, usmeno kako hoćete.
JOVAN: Daleko bilo… A što da idemo do bolnice, je l’ izgledam loše?
PODSTANAR: Veoma loše.
JOVAN: Umorio sam se brate. Dva meseca jurim, trčim, nerviram se. A i srce mi nije baš najzdravije!
PODSTANAR: I živci. Nervi su vam oslabili. Imam prijatelja, lekara, koji će vam pomoći.
JOVAN: Gospodine Miketa, pa vi niste normalni! Pa, na šta vam ja ličim? Je l’ ja stvarno izgledam ko da sam malouman? A? Da idem s vama u bolnicu…
PODSTANAR: Da. To vam je moj prijateljski savet.
JOVAN: Lepo si to smislio. Tamo imaš svoje lekare koji će me pregledati i smestiti u ludnicu.
PODSTANAR: Vi ste, svakako, bolesni.
JOVAN: A kakva je to bolest? Opišite mi je? Ja sebe ne vidim sa strane, možda sam stvarno bolestan. Nije lepo da budem lud, a da to ne znam. Pedeset godina živim normalno, sve je bilo kako treba a onda sam odjednom poludeo kad sam upoznao tebe. Ja sam Đorđeviću savršeno zdrav i normalan čovek!
PODSTANAR: Onda je to strašno. Da niste ludi a da se tako ponašate. To je gore nego da ste ludi. To je, to je…
JOVAN: Šta je to? Reci, reci šta je to? ‘Oćeš ja da ti kažem šta je to: to je mržnja! To je gađenje prema opoziciji! Vi ste za sve krivi!
PODSTANAR: Ko to “mi”?
JOVAN: Vi — zlikovci! Večiti opozicionari koji su jednom bili na vlasti i sve pokrali. Dok smo mi mitingovali i ratovali za Slobu vi ste demonstrirali. Meni su pretili Hagom a vi plaćenici ste i dalje dobri momci. Pa, majku vam jebem, šta to znači? Je l’ to znači da sam ja ceo život izigravo budalu, da sam se borio protiv svojih principa i ubeđenja? Mor’o sam da prelećem iz stranke u stranku samo zato što sam viko: Slobo Slobodo! Jesam li trebo da vičem: živeo Klinton?! Sloba vas vas je hapsio ali ne koliko je trebalo! Ja sam drž’o njegovu sliku pet godina ko ikonu a sada sam uramio i Vučićevu i držaću ih dok sam živ… Nećete vi nikada pobediti na izborima… (Jovan zastade, pođe prema Podstanaru, otvori usta kao da mu nedostaje vazduha, zatetura se i gušeći se skliznu na pod.)
PODSTANAR: Gde vam je lek? Čujete li me?
JOVAN: Umreću… Ima tu… u fioci… (Podstanar pretražuje fioke. Odbacuje gomilu lekova.)
PODSTANAR: Gde je nitroglicerin? Ovo vam ne može pomoći. Gde je?
JOVAN: Nemam. Nema ga u apotekama, nije na listi!
(Podstanar dovuče fotelju do telefona; muči se, okreće brojeve.)
PODSTANAR: Halo. Hitna pomoć? Pošaljite odmah jedna kola u Aleksandra Velikog 1712. Infarkt. Ne, nema lek! (Spusti slušalicu, pa uz veliki napor podiže fotelju.)
PODSTANAR: Za pet minuta će doći sanitet. Vrata ću ostaviti otvorena. Sačekao bih sa vama ali se plašim da se vaš kum ne vrati, on bi me ubio. (Podstanar vezan lisicama za fotelju napušta kuću porodice Milenkov. Pola sata kasnije hitna pomoć odvozi Jovana u bolnicu)
Dok se Jovan oporavljao, podstanar je ceo slučaj prijavio MUP-u. Policija je javila stranci a rukovodioci su slučaj sklonili u fioku koja se ne otvara. Pošto je Milenkov izašao iz bolnice, predsednik GO stranke pitao ga je da li poseduje video materijal koji bi kompromitovo Miketu. Jovan otvara arhivu i predaje video snimak na kome podstanar tumači glavnu, „a la Severina“ ulogu. Snimak je prikazan na televiziji posle čega se Miketa privremeno povukao iz politike. Kao nagradu, stranka je imenovala Jovana Milenkova za glavnog zapisničara u Mesnoj zajednici.
Konec

Da se ne lažemo, nije lako nositi se sa nostalgijom. Tokom višegodišnje borbe sa ovom neizlečivom boljkom, isprobao sam gotovo sve mehanizme njenog neutralisanja. U prvo vreme pomagalo je čitanje srpskih internet sajtova i ono malo knjiga koje sam davno sa sobom poneo. Kasnije bih u pomoć prizvao društvene mreže, Skajp, Viber i ostale virtuelne pričaonice… Kada bi se “nostalgična apoteka” ispraznila okrenuo bih se rakiji i to onoj američkoj kojoj tepaju – viski. Pomogne brlja na kratko a kada popusti onda je još gore. U neko doba setio sam se filmova i to onih domaćih koji su obeležili moje detinjstvo, dečaštvo i mladost. Od svega što internet danas pruža meni se baš “prigledala” serija koju je teško pronaći. Eh, da su mi one VHS kasete iz zavičaja koje sam pre mnogo godina ostavio u garaži… Konačno, na pamet mi pade spasonosna ideja! Pošto svaku scenu već znam napamet, mogao bih da premotam imaginarnu filmsku rolnu ovog remek dela? Osmeh je ozario ostarelo lice a uspavana mašta veselo uskliknula: „Ponovo radi bioskop!”

Uvod

Na samom početku, neko bi video sebe kako sa velikom kesom kokica sedi u udobnoj bioskopskoj stolici. Na mom mentalnom ekranu međutim, našla se jedna polica iz Kragujevca kojoj niko od ukućana nije smeo da se približava. Tu je bilo pohranjeno moje filmsko blago. Godinama sam snimao, brisao, premotavao da bi uprkos horničnoj nestašici TDK kaseta, na kraju ipak preživelo stotinak probranih naslova. U sledećoj sceni, desnom rukom posežem za kutijom zlatasto-crvene boje na kojoj piše: “Grlom ujagode“. Prepoznatljiva muzička matrica i uvodna replika: “Zovem se Branislav Živković, a zovu me Bane Bumbar. A to je zato što sam uvek bio tako malo bucmastog lica. Tako sam se rodio, šta mogu…“ Pred očima lete poznati likovi: Miki Rubiroza, Uške, Boca Čombe, Goca, tata Sreta, mama Olja, baka Elvira… Paralelno sa Banetovim sportskim nevoljama, odmotavao se jedan drugi film u kome je moja generacija iz šezdeset i neke, neustrašivo hodala nepreglednim životnim stazama – opušteno,nehajno kao glom u jagode.

Izlasci

“Mile broj jedan, Mile broj dva, Mile Lojpur to sam ja…” uz zvuke rok standarda legende Malog Kalemegdana, Bumbar je delio šamare razmaženim damama i prvi udario na čuvenog Stiva sa Čubure.

Mi se nismo tukli, više smo furali neki miroljubivi hipi fazon. Masna kosa, pocepane farmerke, retka brada od tri dana i ,,djevojke u ljetnim haljinama“… Naše “Zvezdino“ bila je diskoteka u “Jezeru”. Tačno u sedam okupili bi se ispred „Centrotekstila“ a onda radnim danom do jedanaest bi bili u “Balkanu” a onda se selili u „Zelengoru“ pod uslovom da pronađemo slobodnu stolicu. Subotom, na galeriji tek sagrađene sportske hale ,,Jezero“ načičkao bi se ceo Kragujevac. Znalo se tačno ko gde stoji, kada će koja grupa devojaka prošetati našom teritorijom. U sećanju mi je ostao bukvalno svaki trenutak proveden na ovom mračnom i zagušljivom mestu, zato su valjda i slike na mom “mentalnom kino projektoru“ tako jasne. Gimnazijalski džeparac dozvoljavao je paklicu cigareta i kupovinu ulaznice dok za pivo nikada nije preticalo. Zato bismo iz porodičnih bifea “pozajmljivali” domaću rakiju koje je tada u svakoj kući bilo u izobilju. Uz opasku: “Greo’ta je da se baci” nemilosrdno bi praznili flaše sa vatrenom vodom. Tek danas mi je jasno zašto su me pojedine dame ponedeljkom u gimnaziji čudno gledale.

Putovanja

„Nisi ti bakin unuk” razočarano je konstatovala baka Elvira kada se mlađani Živković pojavio na kućnom pragu posle neuspešno okončane avanture pod nazivom “Put u Rio”. Bekstvo od kuće okončano je u bespućima Istre posle nečuvene izdaje najboljeg duga Boce koga su od tada prozvali Čombe.

Moja generacija nije bila sklona velikim avanturama. Od kuće nismo bežali a tu lojalnost, roditelji su svake godine nagrađivali letovanjem u Puli, Makarskoj, Poreču, Rovinju… Na put bi kretala ekipa sastavljena od pet članova. Ovaj magični broj odredila je Jugoslovenska železnica ferijalnim popustima za grupna putovanja. Tako bi do mora stizali gotovo zabadava pa smo svu lovu mogli da potrošimo na ludi provod. Nezaobilazni deo opreme predstavljao je šator u kome smo obično držali stvari dok bi pred zoru zakonačili pod beskrajnim plavim svodom bez zvezda. U pulskoj Areni gledali smo domaće filmove i satima čekali mesto u kafani da bi sedeli blizu Srđana Karanovića, Rajka Grlića ili Mirjane Karanović. Nismo bili te sreće da poput Baneta Bumbara jurimo mlade glumice pa su letnje romanse nas običnih smrtnika završavale u zagrljaju manje poznatih devojaka i pesmu ,,Krivo je more“.

Motorizacija

Dok su drugi vozili bicikle, mali Bane je rolao trotinet. Dokopavši se prvog bicikla shvatio je da glavni frajeri uveliko voze vespe a onda je na red došao san o automobilu. Srebrog fiću delio je sa Bocom. Parnim danima vlasnik je bio on a neparim Čombe. U toj „limuzini“ kasnije će se odigrati presudni momenti u životu glavnog junaka serijala koji još uvek zamišljam.

Tokom godina koje su pojeli skakvci sa Dedinja i Andrićevog venca moja generacija nije mnogo ludovala za motorima i automobilima. Iskreno, u mom rodnom gradu pešice se brzo stizalo na svako odredište pa nam ,,lude makine“ i nisu bile neophodne. Zato su naša interesovanja bila vezana za neke druge ,,nemotorizovane“ sadržaje kao što su filmovi, muzika, devojke i alkohol. Bilo je ipak i onih koji bi usred januara u kafanu ulazili samo u košulji kako bi svi znali da su u grad došli kolima. Okretanje ključa oko kažiprsta se naravno podrazumevalo.

Umetnost

Moji drugari i ja nismo bolovali od “neurosis cordis“ ali su mlada i još neiskvarena srca čeznula za svim formama umetnosti. Svoje romane Bane je pisao u kadi, okružen jabukama uz neizbežni plamen sveće: “Kao Balzak!” komentarisala je baka Elvira. Svojoj novoj ljubavi, poeziju je čitao na groblju (o, romantike!) dok je neidentifikovana beogradska deponija poslužila kao lokkacija za snimanje prvog i jedinog filma ove sofisticirane družine. Iako je imao podršku gospođe Tapisirović (,,Pustite decu da sviraju!“) Bumbarov bend “Kvadrati” brzo se raspao zbog nerazumevaja okoline i tata Srete.

Umetnička univerzalnost šmekera sa stare Karaburme bila mi je jako bliska. Koliko je samo “genijalnih” filmskih scenarija i proznih “remek-dela” završilo na podu moje sobe. Za razliku od glavnog junaka serije, likovne umetnosti me nisu zanimale (“To Bane slika jutarnji portret bake – s maćkom!”) ali sebe s ponosom smatram idejnim tvorcem i osnivačem “VIS Jupiter” koji smo osnovali u mojoj garaži i koji je stoički odolevao surovim zakonitostima svetskog rokenrola cela tri dana. Niko od članova grupe nije znao da svira ali je iza nas ostala jedna ,,nedokomponovana“ numera za koju je stihove prepune pubertetskog žara ispisivala moja trinaestogodišnja mladost. Danas mi je jedino žao bubnjeva koje smo pravili dva dana od najlona i kantica za mast… A imali su tako dobar! zvuk!

Moda

Bane Bumbar je nosio farmerke ,,Livaj Štraus“ kupljene u komisionu, kožnu jaknu, džemper od buklea i cipele ,,krimke“ sa specijalnim šniranjem.

U naše vreme, moda je bila mnogo fleksibilnija dozvoljavajući nam da iskažemo svoju originalnost. Nosili smo i mi ,,leviske“ ali i druge brendove. Teksas jakne, košulje i ćaletov sako koji bi ukrali iz ormana. Na nogama ,,starke“, ,,spenserice“, ,,kanađanke“ ili nešto drugo što bi pronašli u inostranstvu. Kada bi prošetali nove “gilje” po korzou, uz obavezno gaženje, prilepili bi nam etiketu “šminkera“.

Vremeplov

Imaginarna filmska traka i dalje teče. Osećam kako se emocije množe a kadrovi dele… Bliži se kraj mentalne epizode o idiličnim osamdesetim koje su obeležili moju mladost. Ponovo ista muzika, odjavna špica i glas imaginarnog Baneta Bumbara:

Te 1980. godine, umrli su Josip Broz i DŽon Lenon dok su nastpajuću deceniju obeležili i ovi događaji: Računari su osvajali svet a zli ljudi u Iraku, Iranu, Foklandima, Granadi i Avganistanu – teritorije. Venčali su se Princ Čarls i Lejdi Dajana. Osujećen je atentat na Papu Jovana Pavla II dok onaj Indiru Gandi nažalost nije. Na Vembliju, najbolji rokeri sveta pevali su za gladne u Africi. “Live Aid” se s pravom ubraja u najveće muzičke događaje 20.veka…

Epilog

Serija je završena ali mentalni ekran i dalje emituje program. Nema muzike a i glas naratora deluje zastrašujuće. U pozadini su se čuli popovi, topovi i lopovi. A onda se nešto preokrenulo i pokvarilo pa se jedna te ista epizoda vrtela narednih decenija.

Uške, Goca, Bane, Biljka, Boca Čombe, Miki Rubiroza… Sazrevali su, stvarali porodice i gradili svoje karijere tokom zlatnih šezdesetih godina. Istu sreću imali su i naši roditelji. Žvotna zrelost naše generacije poklopila se sa dolaskom srpskih jahača apokalipse, sa godinama mržnje, smrti i siromaštva. Generacija hipi pokreta i novog talasa, pionirskih marama i Gazimestana malo se čime danas može pohvaliti. Jedni se iz ratova nisu vratili, drugi su prolazili kroz političke promene – na isto, mnogi su živeli i žive na ivici egzistencije a ostali su se rasuli po svetu i u mislima projektuju neke srećne momente naših nesrećnih života.

A tako je lepo počelo.

„Reče mi jedan čoek“ da poslednjih desetak godina u Srbiji vladaju nepravedni zakoni, neobična pravila i ljudi čudnih imena: Oskar, Edo, Markus, komandos iz

Banjske i kum koji alkohol pije po zakonu a kokain konzumira samo pre i posle vožnje. Postoje pojedinci za koje ne važe zakoni majčice Srbije koja im je

omogućila veliko bogatstvo i neograničenu moć. Šta rade institucije pitaju se naivni? Pa eto, zapošljavaju lojalne, nagrađuju poslušne i rade kako im predsednik naloži. Štićenici velikog poglavice su poput medveda u vreme lovostaja, uživaju u povlašćenosti i ne propuštaju priliku da oštrim kandžama iskažu zahvalnost glavnom lovočuvaru. Arogancija prema političkim protivnicima je direktno proporcionalna idelopoklonstvu prema vrhovnom autoritetu jer kad’ zagusti onaj koji vedri i oblači odškrinuće vrata svog rezervata i pružiti im utočište. Za razliku od svojih vanparlemetarnih saveznika iz raznih krinminalnih klanova, naprednjački moćnici se ne mešaju preterano u svoj posao. Uloge su davno podeljene i svako ide svojim stranačkim putem. Na listi njihovih prioriteta su poltronstvo i oportunizam pa se do sada, bogu hvala, nisu mnogo interesovali za „trivijalne teme“ poput obrazovanja, kulture ili nauke. Ali ne lezi vraže…

„KJUBIKOVA“ RAČUNICA

Od decembra prošle godine, na dnevni red je iznenada došla matematika. Sledeći tradicionalnu radikalsku računicu „tri ti guram dva ti vadim čik pogodi šta ti radim“, diplomci akademije mladih lidera uzeli su kredu u šake, izašli pred tablu i uz pomoć računaljke zaključili izbornu kombinatoriku. Prostije rečeno – pokrali su izbore! Odmah su usledile rekacije tipa „I? Pa?“ Seirili su se sve dok im nisu udarili packe iz Brisela. Tada su uprkos busanju u patriotska prsa savili kičmu, stisli zube i primili izveštaj ODHIR-a bez pogovora. Preko noći, dva i dva je i dalje ostalo pet ali su zbog stranaca morali da ponove „pismenu vežbu“ tj. beogradske izbore. Kada je običan svet pomislio da su stvari krenule nekim normalnim tokom i da će ovoga puta „popraviti ocenu“, vrhovni učitelj je samo prekomponaovao predizbornu aritmetiku i partijskim đačićima predstavio novu predizbornu jednačinu koja glasi: 2479 dana na mestu prvog čoveka Srbije plus 2675 golova koje je Aleksandar Šapić zabio dok se bavio poslom koji zna da radi minus Bodiroga, Topalko i Berić zatvorena zagrada jednako – novih 1460 dana naprednjačke vlasti u Beogradu. Ohrabren retorikom svog vođe, golgeter iz bazena i politički analfabeta za govornicom ponovo je osetio neku čudnu moć. U kampanji koja nije ni prestajala svojim intelektualnih akrobacijama dokazao je neviđenu besedničku veštinu. Komentarušići mnoge komunalne i globalne teme, Šapić se najpre pobunio protiv uklanjanja stabala jer „niko nije lud da seče zdravo drvo, već se ona – “obrezuju“. Zabrinuo se Gangula i što „đubrijere“ u parkovima ne mogu redovno da se prazne pošto nema dovoljno ljudi na terenu. Zalažući se za ravnopravnost i poštovanje ljudskih prava o romskoj populaciji je rekao sledeće: „Iz novih stanova počupaju stolariju i sanitarije, prodaju sve što može da se proda, prave probleme svojim komšijama i na kraju se ponovo vraćaju u svoja nehigijenska naselja!“ Šapićev najjači adut oduvek je bila lingvistika. Objašnjavajući TV trendove, govorio je o „nadražaju koji izazivaju rijaliti šovovi“, a na društvenim mrežama se pohvalio i da je trčao sa „maskiranim“ kačketom, kao pravi srpski komandos”. Svoju zahvalnost izrazio je vikend glasačima koji žive u „Republiki Srpski“. Često voli da kaže kako govori glasno i jasno na srpskom a ne holadskom jeziku! Dobronamerni se sa puno empatije pitaju da li je baš tako? Da svi ovi biseri ne bi pali u zaborav reporteri N1 i Nova S su ih marljivo beležili što je strašno naljutilo Acu s Novog Beograda. Pošto ih je optužio da montiraju kao „Kjubik* odlučio je da im ne odgovara na novinarska pitanja. Sitnica da je takva odluka u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o javnom informisanju ne tangira mnogo rečitog gradonačelnika jer su nadmenost i bezobrazluk oduvek bili najubojitije političko oružje.

DESNO, KONZERVATIVNIJE, NAJRADIKALNIJE

Sve ovo realno ukazuje da su stvari na srpskoj političkoj sceni izmakle kontroli i da je kod nas jadno da jadnije ne može biti ali nismo jedni. Letimičnim pregledom svetskih medija brzo ćemo se uveriti da i drugi narodi imaju svoje Vučiće i Šapiće. Naime, širom Evrope, ekstremna desnica oštri noževe i priprema „švedski sto“ sa ljuto zabiberenom zakuskom. U mnogim visoko razvijeim zemljama kao što su Finska, Švajcarska, Island, Švedska i Italija konzervativci su već uveliko na vlasti dok na izborima koji nas očekuju u Belgiji, Austriji, Slovačkoj, Litvaniji i Hrvatskoj desničarske partije su glavni favoriti. U junu su planirani i izbori za Evropski parlament a prema prvim prognozama konzervativne partije desnice ostvariće ubedljivu pobedu. Ako je polititička budućnost Evrope već obojena crnim tonovima netolerancije, nacionalizma i rigidnog legalizma šta reći o Americi? Šest meseci pre predsedničkih izbora više je nego jasno da će se „čudo još jednom ponoviti“ i da će Donald Tramp zasesti na čelo SAD. Čuda su međutim moguća jednom ali ako se ista glupost ponovi i drugi put problem je očigledno mnogo složeniji. Ni brojni sudski procesi, ni sramota koju je naneo svojoj zemlji tokom prvog predsedničkog mandata pa čak ni trenutna, najniža stopa nezaposlenosti u istoriji Amerike neće sprečiti „narandžastog klovna“ da se ponovo useli u Belu kuću. U čemu je problem zapitaće se dobronamerni posmatrač sa Balkana? Da li su Amerikanci poludeli ili je nešto drugo u pitanju? Objašnjenje jeste složeno ali ne i preterano originalno. Bez obzira na nacionalnost, lokaciju i (ne)kulturu prosečni birači se ne razlikuju previše. I Srbi i Finci i Amerikanci žive od plate do plate, brinu o svojim porodicima i trude se da im obezbede bolji život. Visoka politika međutim ima drugačija merila i dobro isplanirane prioritete. Od kako je završen drugi mandat Baraka Obame, američke demokrate čine sve kako bi na predsedničke izbore poslali svog najgoreg kandidata. Suprostavljanje Hilari Klinton i DŽozefa Bajdena republikanskom cirkuzantu nije ništa drugo nego predaja bez borbe. Treći put za redom, američki birači su stavljeni u nezavidnu situaciju da na predsedničkim izborima glasaju za manje zlo. Hronično nezainetresovani za spoljnu politiku Amerikanci ne zameraju Bajdenu podršku genocidu u pojasu Gaze ali su nepoverljivi prema njegovim godinama i očiglednim simptomima demencije. Zato će izabrati četriri godine mlađeg Donalda Trampa koji ne posrće kada hoda već samo kada misli, govori i dela.

FANTOM(I) SLOBODE

Postavlja logično pitanje – kada je sve već tako crno zašto ćutimo i trpimo? Iz opšte letargije koja je zavladala svetom iskoče povremeno pojedinci koji su kadri da podiginu glavu i puste glas iz grla. Nažalost celo čudo potraje dva-tri dana pa posle izliva nesebične hrabrosti ovi heroji doživljavaju tužnu sudbinu koja će po pravilu zastrašiti potencijalne pobunjenike. Američki vojnik Aron Bušnel nedavno se zapalio ispred Ambasade Izraela u Vašingtonu u znak protesta zbog stradanja civila u Gazi. Čitav događaj prenosio je uživo preko društvenih mreža a poslednje reči ovog neshvaćenog altruiste bile su: „Mnogi od nas se ponekad zapitaju – šta bih uradio da sam živeo u doba ropstva? Ili u epohi aparthejda? Šta bih uradio u slučaju da moja država učestvuje u genocidu? Pošto se sve ovo dešava upravo sada jedino mi preostaje da u vlastitoj nemoći žrtvujem svoj život!“. Arona više nema a Izrael i dalje ubija civile u Gazi uz svesrdnu podršku njegove domovine. Manje radikalna ali hrabrošću i viteštvom jednako inspirativna bila je žrtva srpske heroine iz Valjeva, policajke Katarine Petrović koja nije pristala na ulogu vagona u pomihnitalom vozu beznađa. Umesto da ćuti i trpi izabrala je teži put i udarila na jednog od najmoćnijih ljudi u Srbiji. Ne brinite, niije Oskar već “neki” kum Nikola P. među finim svetom poznat pod pseudonimom Dolar. Katarina je radeći svoj posao, iznela zvanične policijske podatke o saobraćajnom udesu koji je izazvao mister Dolar. Policija je na licu mesta utvrdila da je predsednikov štićenik vozio pod uticajem alkohola i kokaina. Bio je to početak golgote kroz koju je prošla ova hrabra žena. Hapsili su je, krivično gonili, maltertirali i pod pritiskom javnosti konačno oslobodili baš kao i njenog mnogo moćnijeg prezimenjaka za koga važe kumovski zakoni.

Mnogo češće na društvenim mrežama nego u stvarnom životu, opoziciono orijentisani pripadnici nebeskog naroda postavljaju naizgled logična pitanja – Šta se čeka? Dokle ćemo sve ovo trpeti? Odgovor je jednostavan: čekaćemo dok moćnici to žele i trpeti dok se drugačije ne naredi.

Za to vreme, ostatak domaće i svetske populacije „uživa“ u svojoj nezainteresovanosti ili oportunizmu zasnovanom na poslušnosti. NJih ili ne zanima politika ili sedaju u naprednjačke autobuse i uz komentar „moram zbog posla, dece, socijalne pomoći…“ grickaju užegli parizer u četvrt ‘leba i čekaju dalja uputstva. Lokalni izbori u Krgujevcu su završeni ali nema opuštanja, bar kada je u pitanju stranka bez mane u Srbiji koja ne sme da stane.

Šumadijski naprednjaci će ovog proleća morati da zaborave na Uskrs i Prvi maj jer im valja pomoći predsdniku da odbrani Beograd od „neprijatelja“. Vođa im je ionako poručio da su bez njega niko i ništa. Na kraju, ko još misli na praznike kada je u pitanju sudbina manifestacije Expo 2027? Uzgred, priča se da će ovoga puta i sendviči biti bogatiji a dnevnica viša zbog inflacije koje nema. Ako se predizborna kampanja oduži možda bude i neka čast povodom Đurđevdana… Bilo kako (i kada) bilo, Arena je spremna da dočeka glasače iz svih krajeva „srpskog sveta“ a tamo će im dobri ljudi objasniti u kojoj beogradskoj opštini im je prebivalište. Živela Srbija!

Još deset minuta do početka nastave, a ja sam još uvek u krevetu. Oblačim se na brzinu, uzimam đačku torbu i trčim prema školi. K’o za inat prvi čas je baš kod razrednog. U školi tišina. Nežno kucam i pažljivo otvaram vrata učionice. Nastavnik me gleda mrko i razočarano konstatuje: „Opet si zakasnio!”

Budim se i s olakšanjem konstatujem da sam školu davno završio, da živim na drugom kontinentu i da imam šezdeset godina. Odahnuo sam na trenutak, ali pogled na sat izazva novu brigu. Danas je ponedeljak, pola devet, a budilnik nije zvonio. Noćna mora se polako pretvara u jutarnji košmar. Skačem iz kreveta i po navici uključujem televizor. „Dragi gledaoci srećan vam President’s Day, državni praznik posvećen sećanju na prvog predsdnika SAD Džordža Vašingtona. Prvobitno se proslavljao 22. februara, na dan rođenja „oca nacije”, a onda je 1971. godine usvojen zakon po kome se većina američkih praznika proslavlja ponedeljkom kako bi radni ljudi i građani mogli da uživaju u trodnevnom vikendu. Od tada, Dan predsednika se obeležava trećeg ponedeljka u februaru.
Jelenskih mi rogova, pa ja danas ne radim! Oh, kako malo čoveku treba da bude srećan! Umesto žurbe i jurnjave po arizonskim putevima, sada ću na miru da popijem kafu i pretresem vesti iz zemlje i sveta. Baš me zanima kako će mediji ispratiti praznik. Otvaram „Njujork tajms” gde je udarna vest ubistvo dvojice policajaca u Minesoti, a onda slede sudski proces Donaldu Trampu i obraćanje udovice Alekseja Navaljnog svetskoj javnosti. 

Izgleda da je Džo Bajden zaboravio da je danas njegov blagdan. Da je sreće, deda Džo bi posetio Sajam naoružanja i spontano po kosi pomilovao dečaka koji ne voli vojsku. Onda bi iza tenka iskočila baba s maramom i blagosiljala predsednika. Sledeći, u kadar upada starac Čarli od stotinu ljeta, s predlogom da Džozef bude doživotni predsednik, što je u Bajdenovom slučaju prilično realna mogućnost. Da je sreće kao što nije, predsednik svih građana SAD predveče bi otišao na svečanu akademiju, gde politički podobni glumac svoj duboki glas pozajmljuje Džordžu Vašingtonu čiji animirani lik na plejbek izgovara patriotske parole. Na kraju prazničnog dana veliko finale – vatromet u svim većim gradovima Amerike. Razmišljam kako bi Amerikanci bili srećni da je njihov predsednik u stanju da organizuje nešto ovako veličanstveno ali ko im je kriv, sami su ga birali.

Pred sobom imam neplaniran slobodan dan. Dvoumim se da li da podšišam travu u dvorištu ili da skoknem do brice dođoša? Odmeravam zelenu površinu u avliji i konstatujem da posao može da sačeka do vikenda – na kraju praznik je i ne treba čačkati mečku na crveno slovo. Na putu do berbernice svratio sam u knjižaru da kupim Bajdenov predizborni poster kako bih iznenadio majstor Slavu. Ulazim u radnju, a tamo jedna jedina mušterija.

Slava je zadenuo češalj u gornji džep belog mantila, a onda me odmerio od glave do pete.

– Otkud ti Šumadinac u ponedeljak na sabajle? Da te nisu najurili s posla? Nisi ti neka cvećka, ali si previše pošten da bi radio u banci! Nije to za tebe.

– Praznik je, Slavo. Ne radi se danas, objašnjavam.

– Svaki dan je neki praznik, matori… Evo, danas je, na primer, Sveti Vukol, episkop smirski i sveti Fotije, patrijarh carigradski, odgovara spremno brica.

– Mislio sam na President’s Day, a evo i poklon sam ti u to ime doneo, uzvraćam, pokazujući Bajdenov poster. Mogao bi da ga okačiš na zid ovde pored Novaka Đokovića.

Opšte je poznato da je „lalu” zdravo teško iznenrvirati, a Banaćinana pogotovu. Meni je to ipak pošlo za rukom. Slava je odložio makaze i učtivo se obratio mušteriji.

– Milanče, je l’ se ne ljutiš da napravimo kratku pauzu? Hteo bih da Šumadinca izbacim napolje, a onda bi valjalo zapaliti jednu. On će da mi skrnavi – Zid slavnih.

– Nemoj, Slavo, k’o boga te molim, preklinjao je Milan. Vidiš na šta ličim ovako napola ošišan. Nije čovek mislio ništa ružno. Je l’ tako da niste, gospodine?

– On će meni Bajdena pored Đokovića da kači! Pa je l’ ti znaš da ja Noleta volim više i od Nikole Tesle! Za ovakvu uvredu možeš da se iskupiš samo ako odeš do Jasenka i doneseš nam burek, bio je oštar berberin.

– Meni ne treba burek, samo završi šišanje, kumim te, vapio je Milanče iz berberske stolice.

Zadovoljan što je provokacija uspela, prihvatam ulogu krivca i donosim traženi burek.

– Mnogo sam zgrešio, Slavo, pa sam i jogurt uzeo ne bih li se bar malo iskupio. Nego nešto ti se nakrivio Tito na zidu. Ako imaš selotejp mogu da ga prilepim.

– Ne diraj ništa, dosta si ti danas uradio. Toliko si me iznervirao da sam Milančetu umalo uvo odsek’o!

U znak pokajanja za svoja nedela, servirao sam doručak za svu trojicu. Pošto je preživeo šišanje, Milan mi je pružio ruku i predstavio se. Kaže da u Americi radi kao agent za promet nekretnina, a u zavičaju je bio profesor istorije.

– Dobro, Milanče, progovorio je brica između dva zalogaja. Ovaj Dan predsednika mi baš ide na živce. Ako ga mi kao podanički narod nismo usvojili otkud Amerima ideja da odaju počast tim prevarantima? Da li se još negde proslavlja President’s Day?

Milana je pitanje zateklo u nezgodnom trenutku jer je upravio zagrizao burek izdašno ga zalivajući jogurtom. Žvakao je jako, a onda odgovorio mlako.

– Poljska ima svoj Dan predsednika koji se slavi 22. decembra, Holandija obeležava Dan Kralja (Koningsdag) 27. aprila dok Gana slavi Dan osnivača u čast Kvame Nkrumaha i drugih lidera nezavisnosti.

Uprkos intenzivnom razgovoru, moji drugari su očas posla smazali burek iz pekare „Balkan”, a ja sam po kazni morao da pokupim ostatke sa improvizovane trpeze. Ponesen pričom o praznicima, pred očima su oživele slike veličanstvene proslave Dana ustavnosti u našoj zajedničkoj domovini. Pitao sam se da li i drugi narodi obeležavaju ovaj praznik. Milanče je imao spreman odgovor.

– Norveška ga slavi 17. maja u čast usvajanja Ustava iz 1814. godine. U Južnoj Koreji se obeležava 17. Jula, kada je 1948. godine usvojen prvi ustav posle razgraničenja sa Severnom Korejom. U Japanu, 3. maja, u čast najvišeg pravnog akta iz 1947. godine. Ovaj dan je deo „Zlatne nedelje” kada Japanci odaju počast miru, slobodi i demokratiji.

Tokom časa istorije u berbernici brice dođoša nije se pojavila nijedna mušterija. Majstor Slava se silom prilika našao u poziciji da ispoštuje praznik nove domovine i odlučio da ranije zatvori radnju. Siti i napiti krenuli smo kući. Uživajući u blagodetima prazničnog saobraćaja pokušao sam da zamislim šta bi se dogodilo da se danas sretnu američki i srpski ustavotvorci. Šoferšajbna se pretvorila u mentalni ekran na kome se projektovao distopijsko-fantastični film bez pevanja i pucanja. 

U uvodnoj sceni, kvartet neobično odevenih muškaraca sa galerije Skupštine Srbije prelazi u poslanički restoran. Čudna kombinacija filmskih likova. Tu su Džordž Vašington, Lazar Teodorović, Tomas DŽeferson i Dimitrije Davidović. Zauzeli su mesto u uglu restorana, pogledali jelovnik i grdno se obradovali cenama. Naručili su MB pivo „svetsko a naše” i brdo ćevapa za meze. Srbija je ovo, brale, nije red da gosti bistre politiku na prazan stomak. Komentarisali su opšti cirkus kome su upravo prisustvovali u skupštinskoj sali i prešli na manje pikantnu temu.

– U vašoj skupštini sam se osećao kao u našem Kongresu. D’ izvinete, replicira lud zbunjenom. U Americi je još uvek na snazi Ustav koji smo osmislili u Filadelfiji 1789. Tokom poslednjih 235 godina doneli smo 27 amandmana i prilagodili ga modernim vremenima. Ali šta to vredi kada ga krše kako im se prohte, žalio se Vašington.

Laza je želeo da naruči novu turu, ali ga je konobar sve vreme ignorisao.

– Vi Ameri ste baš zatucani, počeo je Mita Davidović svoju besedu. Mi smo za mnogo kraće vreme promenili 13 ustava, a amandmane smo prestali da brojimo na Vidovdan 1921. godine.

– Mene brine što ni predsednici ne poštuju ustav, rekao je zabrinuto Džeferson. Tramp tamani emigrante kao zečeve, a Bajden bombarduje kad mu se prohte, ponekad lično, a još češće preko one stvari tj. saveznika.

– I u nas je ista situacija, nadovezao se Teodorović, ovaj šizoje zajašio kao da mu je Srbija dedovina. Umesto da deli ordenje, krcka platu i ne radi ništa, on prigrabio vlasti i bukvalno o svemu odlučuje.

Pivo još uvek nije stiglo, pa je ustavotvorce počela da hvata nervoza. Taman kad su hteli da se pobune, umesto konobara
pojavio se bezobrazno visok muškarac pesedesetih godina, sa izrazito naglašenim usnama i naočarima koje je kažiprstom non stop podizao prema obrvama.

– Gospodo, dobar dan vam želim. Samo da znate da za vas piva više nema, odbrusio je gostima za stolom u ćošku.

– Izvinite, ali to nije vaša nadležnost. Molim vas, pošaljite nam konobara. Nemamo mi šta s vama da razgovaramo, pobunio se legalista DŽeferson.

– Ja ovde donosim sve odluke, a vi ako vam se ne sviđa potražite drugu kafanu, odbrusio je dugajlija.
– Ali to nije po zakonu.
– I? Pa, seirio se autokrata.
– Zašto nam to radite, vi moćni čoveče, pitao je Vašington.

– Ova dvojica nemaju nikakvo pravo da o ustavu govore, rekao je vrhovni stručnjak pokazujući na Lazu i Mitu. I zato me nikada nije sramota kada oni, koji su najgori među nama, takve reči koriste i takve izraze govore. Za mene je važno šta će ostati iza nas i hoćemo li ostaviti budućnost za našu decu. Živela Srbija, odbrusio im je na kraju svog izlaganja. 

– A sada me ostavite na miru, vidim onog košarkaškog trenera za šankom. Treba i njemu da održim lekciju.

Omiljena šala mog pokojnog dede, inače strasvenog enigmate, bila je duhovita doskočica koja u sebi sadrži lingvističke i erotske elemente. Vic „s bradom“ koji su odavno prekrili mahovina, snegovi i šaš, glasi otprilike ovako: „Rešava intelektualka ukreštene reči i pita mlekadžiju Miladina: „Povrće sa četiri slova počinje na „K“?“ Miladin se malo zamisli a onda promuca: „Ku… Kupus!“ Dama je bez uspeha pokušala da uklopi traženu reč: „Ne može da mi stane Miladine!“, požali se razočarano. „Će ti stane gospoja ako uzmeš manju glavicu!“, objasni mlekadžija kao iz topa. Bilo je to vreme kada su penzioneri rešavali ukreštene reči, roditelji čitali knjige a deca se zabavljala uz obrazovni televizijski program. 

Kada sam imao četiri godine već sam znao čitam i pišem, ne zato što sam mnogo pametan već sam odrastao u zlatno doba školskog TV programa, uz Kiku Bibić i emisiju „TV Bukvar“. Kasnije, maternjem jeziku su nas učili junaci emisije „Lasno je naučiti nego je muka odučiti“ da bi posle crtanih filmova sve to začinili nezaboravni glasovi spikera TV Dnevnika – LJiljane Marković, Dušanke Kalanj i Miodraga Zdravkovića koji su svake večeri držali javni čas savršenog izgovora. Godine prolaze, od unuka sam i sâm postao deda i bio bih najsrećniji da je sve ostalo isto „kao u moje vreme“ – ali nažalost nije! Malo po malo, srpska lingvistička svakodnevica svakim danom postaje sve tužnija. Mladi ne mare za svoj jezik a fond reči kojim raspolažu iz generacije u generaciju je sve oskudniji. 

Pošto živim daleko od rodnog kraja, osećam potrebu da održim vezu sa meternjim jezikom. Redovno čitam knjige naših autora, gledam domaće filmove i serije a nedavno mi je na pamet pao i obrazovni program sa početka ove priče. Zahvaljujući internetu i mi emigranti smo u mogućnosti da gledamo program naših TV stanica. Umesto knjige dohvatio sam daljinski upravljač i grdno se pokajao. Menjajući kanale pokušao sam da izbegnem predsednika, „Zadrugu“, novokomponovanu muziku i zasedanje Skupštine. U potrazi za obrazovnim programom naleteo sam na emisiju zabavnog sadržaja. Na ekranu gologuza pevaljka razgovara sa feminiziranim voditeljem koji malo, malo pa vrcka desnom rukom dok levom popravlja frizuru. Na molbu cakanog „novinara“ da kaže koju reč o svom poslednjen nastupu, pop zvezda je odgovorila na sledeći način: „Posle finalizovane edukacije sa lajf koučom, šerovala sam performans na fejsu. Fanovi su lajkovali kao kerjzi pa sam u bekstejdžu izneverovala koliko sam transparentna! Odmah sam po difoltu kreirala kasting densera sa kul stajlingom koji su mi uprkos hejterima doneli satisfakciju. Ako guglate moje ime, ovaj klip će da papap na vašem displeju pod uslovom da vam lap top ne krašuje.“ Iznerviran „jezičkim genocidom“ razmišljam kako bi na ovu besedu reagovao moj divni profesor lingvistike Đorđe Paunović? 

Gasim televizor! Sve bih dao ovo nisam čuo ali šta je tu je, valja zaboraviti verbalnu papazjaniju napupele starlete. Napuštam kuću u nadi da ću prevariti mozak i misli usmeriti na drugu stranu. Čitam putokaze, nazive ulica, prisećam se brzalica, bajalica… ali slaba vajda, glas pevačice i dalje mrsi moje moždane vijuge. Setio sam se Slave berberina koji još uvek nije zaboravio svoj maternji jezik začinjen umilnim banatskim akcentom. Iskreno, brica od mene kao mušterije nema velke vajde pa sam kupio 200 grama kafe koliko da ne odem praznih ruku. Petak je, kasno popodne a u berbernici uobičajena gužva pred vikend. Pozdravljam prisutne i pošto se u radnji osećam kao kod kuće, pristavljam lonče da obradujem bricu svežom kaficom. Slava je pažljivo oblikovao zuluf gospodina Ostoje koji je ćaskao sa berberinom. Iznenada, u diskusiju se uključio i Rale, „elegantni šmeker“ u trenerci, s velikim zlatnim krstom oko vrata. Pažljivo sam sipao kafu iz crvene džezve, stavio ratluk na tacnu i spustio pored oštrih berberskih makaza. Za to vreme vodio se nazovi razgovor. 

Ostoja: Naš’o sam jednog zemljaka što radi čip morgidž pa sam refinansirao kondominijum. Rentam ga da tenantima pa mani stavljam na akaunt. Dobro nam dođe kao ekstra inkam.

Rale: To ti je smart. Ja sam morao da kancelujem tikete koje smo bukirali za vakejšen. Bos mi promenio šiftu i odbio da skedžueluje dejs of.

Slava: E jeste džukela!

Rale: Pravi je hejter Slavo. DŽelouz je što pravim haj satnicu. Sa overtajmom zaradim više od njega.

Ostoja: Mi muku mučimo s dejkerom. Žena je uzela ekstra part tajm džob a ja čim završim šiftu u šopi odem do jednog inšurens ofisa ‘de radim k’o sekjuriti. Tako nam Stefana i Ešli uvek pokupi bejbi siterka. Mi se trudimo da decu often viđamo… Bar dva tri puta svakog vika.

Slava: Znam Ostoja, samo pazi da ih ne razmazite!

Ostoja: Deca su mala ali razumeju da mi ovoliko radimo za njihovo dobro. Tako mora da bude sve dok ne otplatimo morgidž. Svaki fri tajm koristimo da budemo sa njima pa smo ih ovog samera vodili tri dana na oušen. Ima tu mač talasa, mnogo više nego na našem moru.

Rale: Bolje je da čovek radi nego da se druži sa našim ljudima.Oni uglavnom vole da mejkuju fan od nas koji smo nešto uradili u životu. Ko im je kriv što ne znaju da ostvare sukces kad im ova zemlja već daje čens. Dobar sam samo sa jednim kolegom koji radi sa mnom u storu i vrlo je polajt. Vikendom ide na pecanje pa mi u mandej ujutru donese svežu fiš. NJegovu ženu mrzi da čisti! Mi to lepo frizujemo pa svaki frajdej jedemo kad je post.

Slava: U pravu si Rale, tradicija je jako važna a koreni su svetinja.

Rale: Tu si rajt Slavo! Moramo da sejvujemo sve što je srpsko a naročito lengvidž.

„Amin tu det!“, viknu Ostoja dok je ustajao sa stolice. Platio je šišanje i pohvalio majstora. „Odličan herkat Slavo, imaš zlatne hends!“

Pošto je Rale ranije završio sa ulepšavnjem, zemljaci su zajedno napustili lokal i krenuli u nove radne pobede. Slava je udahnuo jako, popio ostatak kafe i krenuo napolje da popuši cigaretu.

„Jel vidiš ti Šumadinac šta sve ja moram da slušam? Kad ti ovakvi dođu, šišanje bi trebalo pet puta skuplje naplaćivati.“

Pokušavam da smirim majstora ukazujući na lingvistički trend uvođenja anglizama u morfološki sklop našeg maternjeg jezika.

„Ajd sad ga i ti tupiš… Morfolofija ili biologija nije mnogo važno. Znam samo jedno, ako ovako nastavimo uništičemo srpski jezik a onda nam jedino preostaje da lajemo!“, poentirao je ljutito brica.

I zaista, dok drugi narodi obogaćuju svoj jezik, smišljaju nove reči, prilagođavaju stare, uzimaju po ponešto iz engleskog ali mnogo više inoviraju, naši lingvisti se čak zalažu da termine guglovanje, lajkovanje i šerovanje uvedu u Rečnik srpskog književnog jezika. Još u vreme kada smo imali zajednički srpsko-hrvatski jezik, sa podsmehom smo komentarisali tendenciju naših komšija da koriste reči koje su u duhu lokalne kutorološke tradicije. Dok je kod Hrvata fudbal postao nogomet, šrafciger – odvrtač a paradajz – rajčica, mi smo se tvrdoglavo držali tuđica. Ako napredak nauke i tehnologije već zahteva uvođenje novih pojmova, zar nije logičnije izmisliti novu reč nego je prosto preuzeti iz engleskog? Da li je u pitanju lenjost, pomodarstvo ili nešto treće? Kroz istoriju, mnogi narodi su se suočavali sa sličnom lingvističkom dilemom ali su problem rešavali na mnogo efikasniji način. Francuzi naprimer, jezička pitanja regulišu na državnom nivou. Tako su u velikoj meri uspeli da ograniče priliv novih anglizama i zamene ih posebno osmišljenim francuskim kovanicama.

„Poplava“ engleskih tuđica eskalirala je početkom novog milenijuma. Posle društveno-političkih promena u zemlji je postojala tendencija usaglašavanja terminologije sa stranim propisima. Tokom ove lingvističke tranzicije zaboravili smo da konsultujemo jezičke stručnjake. Ekspanzijom interneta ovaj trend je eskalirao pa je upotreba tzv. „serblish-a“ postala normalna pojava a korišćenje stranih reči nova moda.

Naučno filozofiranje prekinuo je arizonski berberin.

„Kada bi se Vuk Karadžić danas našao među Srbiima ništa nas ne bi razumeo. Zamisli njegovu facu da je čuo razgovor Ostoje i Raleta.“

„Majstor Slavo, ti znaš da sam oduvek bio čovek slobodnih uverenja.“

„Zdravo si liberalan Šumadinac, za moj ukus često i previše.“

„Da se ja pitam, ovu dvojicu bih uhapsio po kratkom postupku! Svako ko srpski jezik tako brzo zaboravi a engleski menja po padežima za mene je jezički zločinac!“

„Mani se hapšenja prika. Po tvojim krterijumima većina mladih u Srbiji a boga mi i polovina intelektualaca, danas bi bili u zatvoru… Znam te ‘tico, da si ti neka vlast uhapsio bi i 95 posto dijaspore! Mada, kad bolje razmislim bez ovakvih „čuvara tradicije“ bar bi krvni pritisak držao pod kontrolom!“, zaključio je brica i od muke zapalio još jednu.

Počeo je februar, mačke pevaju a ptice se ljute što blaga arizonska zima nikako ne prolazi. Subota je prepodne a omiljeni ritual šumadijskog emigranta uprkos lošem vremenu – ne sme da stane! Od kada živim u Americi subotom ne propuštam priliku da pre podne prošvrljam po gradu. Najpre obiđem radnje a onda skoknem ili u Starbaks da popijem kafu sa našim penzionerima ili do brice dođoša na čašicu razgovora . Pošto sam dućane već obišao razmišljam kome ću se privoleti bratstvu. U kolima se čuje  NPR (National Public Radio).   To je u isto vreme moj politički „informer“ i profesor engleskog. Naime pored relativno objektivnog izveštavanja na ovoj radio stanici može se,  za razliku od drugih medija, čuti i najčistjii književni jezik. Reporter izveštava sa nedavno završenog skupa u Davosu gde su lideri savremenog sveta (na čelu sa predsednikom Vučićem) od multinacionalnih kompanija dobili zadatke kako će nam krojiti kapu tokom narednih dvanaest meseci. Onako uzgred, saopšteno je i da nas u 2024. godini iza ćoška vreba novi X virus. Tako je posle Tvitera i KOVID promenio ime u – X. Tramp sigurno krči put prema novom predsedničkom mandatu dok Bajden još uvek pokušava da shvati koju smo to novu godinu nedavno dočekali. U slobodno vreme krši ustav i bombarduje Jemen. Kako sada stoje stvari, Amerikanci će u novembru umesto izlapelog ponovo dobiti mahnitog predsednika samo malo starijeg nego prošli put. Puno je tema o kojima bi se moglo diskutovati. Ako odem u Starbaks, penzioneri će raspravljati o zdravlju a pošto mi se ne slušaju priče o prostati i o tome koliko je ko puta ustajao prošle noći odlučujem da posetim berberina.

Parkirao sam se pored majstor Slavinog oldtajmera – „ševrolet malibu“ koji je  inače moj vršnjak. Ulazim u radnju, nema gužve. Na berberskom prestolu sedi samo jedna mušterija. Sa strane su prazne stolice, šahovska tabla i nekoliko bajatih primeraka „Politike“. 

„Koje sam ja zubate sreće“, oglasio se majstor Slava. „Danas mi dolaze samo ćelavi kibiceri. Da ne beše doktora ne bih ni za struju zaradio.“

Mladić koga je Slava ulepšavao naglo se okrenuo prema ulazu pa je malo falilo da ostane bez uva. Kaže da se zove Nemanja a po izgedu ne bih rekao da ima više od trideset godina. Od majstora  traži da ga podšiša „na Zemunku“. Slava ne čeka pitanje već kao iz topa objašnjava: „To u prevodu znači: Gore me ispoštuj a pozadi mi j..i kevu!“. Kažem da se u moje vreme, dok sam još imao kosu, slična frizura se zvala „Tarzanka“

„Vidiš Šumadinac“, nastavio je berberin. „Doktor je praznike proveo u Srbiji ali se nije šišao u Zemunu nego je došao da ga Slava dotera. Nego kaži ti nama Nemanja, šta se radi u zavičaju? Jesi li nam doneo vaučere za godišnji odmor?“

Mladić kao da nije bio raspoložen za šalu. Na pomen političke situacije u rodnom kraju sa njegovog lica je nestao je osmeh. Žustro je pojasnio da će Vučić vladati sve dok „sendvičari i vaučeraši“ budu činili većinu u Srbiji. 

„Odavno ste otišli pa ste zaboravili kako izgleda jedan običan dan u životu glasača SNS-a.“

Pogledao je u ogedalo, proverio šta radi Slava a onda opisao svakodnevicu svog komšije Sime sa trećeg sprata. 

„Svakog jutra komšija ode do bakalnice po hleb, mleko, jogurt i parizer a vikendom se boga mi počasti i pecivom. Vrati se kući i uključi Pink. Sa ženom gleda Zadrugu uz obavezno navijanje za „srpsku elitu“. U vreme ručka pojedu posnu sarmu jer tako zdravije a onda dođe vreme i za TV Dnevnik. Posle redovne doze režimske propagande zajedno odlaze na spavanje gladni, srećni i politički odgovorni. A sutra – sve ispočetka! Monotiniju razbija početkom svakog meseca kada ispred pošte satima čeka da podigne penziju pošto bankama i tekućim računima ne veruje. Kada ga predsednik obraduje vaučerima oduševljeno zauzima svoje mesto u redu gde razmenjuje iskustva sa stotinama istomišljenika. NJima je džuprenje ispred pošte omiljena  zanimacija i nezaboravan provod. Da neće možda da čitaju knjige!?  Većina tih nesrečnika na godišnji odmor neće ni otići pošto nemaju da doplate ali vaučere su podigli jer su besplatni“, završio je ogorčeno svoju besedu.

Impresioniran mladićevom analizom srpske svakodnevice, pitam koju je granu medicine specijalizirao. Nemanja odgovara da je na doktorskim studijama  fakulteta za fizičku kulturu. 

„Difovac!“, dobacuje berberin. Ali kada završi postaće doktor… Za srce, za fiskulturu ili za rokenrol koga to još danas zanima!“

Nemanja me je pogledao, nasmejao se i nemoćno slegao ramenima.

„Kad majstor Slava tako kaže ko sam ja da protivrečim!“, našalio se.

Brica dođoš nije mogao više da čeka pa je razgovor usmerio na drugu stranu. Došao je red na Slavinu omiljenu delatnost a to je abrovisanje. Napravio je mali uvod a onda onako izokola pitao studenta da li je istina to što se priča za našeg zemljaka, profesora sa Nemanjinom unuverziteta.

„Zucka se da je dobio duple batine“, rekao je Slava nevešto. „Ne znam detalje ali ljudi pričaju…“

Nemanja nije želeo da komentariše Slavinu opasku. Kaže da je nešto načuo ali da o tome ne voli priča jer mu je baš taj profesor pomogao prilikom upisa na  doktorske studije. Kakva bi ovo berbernica bila kada bi se tako sočna priča na samom početku okončala. Slava je preuzeo inicijativu i s guštom ispripovedao sve što je od drugih mušterija čuo.

Naime, profesor Bojan Učenović već godinama uspešno predaje na ASU. Veoma je cenjen kod kolega i omiljen među studentima. U Bojanovom životu sve je išlo kao podmazano dok kriza srednjih godina nije učinila svoje. Kupio je crveni „korvet“ (simbol muškog klimaksa u Americi), presadio kosu u Turskoj i počeo ljubavnu vezu sa studentkinjom. Pošto profesor i njegova porodica Božić proslavljaju 7. januara, obećao je devojci da će 25. decembar provesti sa njom. Ali ne lezi vraže. Kolege sa fakulteta jevrejske veroispovesti koji Božić uopšte ne proslavljaju, rezervisali su golf teren baš za taj dan- „Em je jeftinije, em nema gužve!“, likovao je kolega Fridmen.

Profesor Učenović je otišao sa  da igra golf dok ga je studentkinja tj.  ljuvbavnica uzalud u stanu čekala. Student Hasan koji je tog dana radio u kantri klubu na izdavanju golf opreme, obavestio je ucveljenu devojku da je njen dragi upravo stigao kako se to u golferskom žargonu kaže – do „treće rupe“. Prevarena ljubavnica odlazi do zelenih terena ovog kluba, uzima najveći štap, takozvani „drajver“ i počinje da udara po Učenoviću. Profesor je činio sve da sačuva živu glavu ali devojka nije prestajala da ga tuče. Pošto je završila posao, studentkinja je i verbalno nagrdila profesora a onda ljutito napustila bojno golfersko polje.

Bruka je brzo pukla a informacija se još brže proširila. Učenovićeva žena je za makljažu čula tek na dočeku nove godine a drugarice su se potrudile da joj ni jedan detalj ne promakne. Sa suzama u očima odlučno je prokomentarisala: „Majko mila za kakvog šonju sam se ja udala. Da ga prebije ljubavnica i to još  pred kolegama! On će da ima švalerku smoljavko jedan a ni kod mene ne može da postigne!“ Te večeri u hotelu „Biltmor“ okupio se krem arizonske emigracije sa prostora bivše Jugoslavije. Doktori, profesori, mali i veliki privrednici… U neko doba, Bojanova žena je ustala da održi zdravicu: „Dragi prijatelji, koristim ovu priliku da vam poželim srećnu Novu godinu a mom mužu pomirenje sa švalerkom!“ Istog trenutka, okrenula se prema suprugu i odvalila mu takvu šamarčinu da je Učenović u novu godinu ušao sa modrim obrazom i zujanjem u glavi. 

Pošto je završio priču Slava je odmah pristavio lonče za kafu a Nemanja na brzinu platio šišanje i napustio lokal. Kada je kafa bila gotova, Slava me je pozvao da igramo šah.

„Šumadinac, hajdemo jednu brzinsku da te brica odelje!“

Povlačili smo figure uz neprestane komentare mog rivala. Posle otvaranja imao sam bolju poziciju. Taman sam počeo da planiram napad a zvono na vratima najavilo je dolazak nove mušterije.

„Izvolte, izvolte – obradovao se berberin pošto ga je pridošlica spasao poraza –  nova mušterija ne sme da čeka“, poručio mi je veselo.

Muškarac u svetlim pantalonama, najskupljim patikama i sportskoj bluzi sa rukavima različitih boja, najpre nas je pozdravio na srpskom a onda se brzo zavalio u stolicu. Pošto je u pitanju nova mušterija Slava nije žurio. Izdaleka se raspitivao ko je gospodin i čime se bavi. Svaki odgovor nepoznatog zemljaka uvećavao je našu radoznalost. Zove se Bojan Učenović i predaje mikro-biologiju na univerzitetu. Izraz bricinog lica polako se pretvarao u đavolski osmeh. Odmah je primetio da je profesorova kosa presađena.

„Sviđa mi se vaša bluza. Igrate golf?“ – pitao je kao uzgred.

„Ja sam vam strastveni golfer!“, iznenadio se. „Kako ste znali?“

„Pretpostavio sam zbog stila oblačenja!“, odgovorio je Slava kao iz topa a onda mi krišom namignuo.

Proveravam telefon, žena me podseća da kupim prašak za pecivo. Nisam mogao da propustim nadrealnu scenu koja se odvijala pred mojim očima. Zanimalo me je u kom pravcu će ići ovaj razgovor. „Ostaću vala pa makar od žene batine dobio!“, prelomio sam u sebi.

Stari lisac nigde nije žurio. Umesto da udari profesora gde je najtanji fokusirao se na Bojanovu jaču stranu.

„Vi se verovatno razumete u viruse?“, pitao je Slava uzgred.

„U pravu ste, to mi je uža specijalnost“, odgovorio je profesor.

„Priča se da nam se sprema nova pandemija. Pominju neki virus X. Ako mi opet zatvore radnju nadrljao sam!“

Profesor Učenović se trudio da umiri svog berberina tvrdeći da je reč o novom virusu koji nije dovoljno istražen i da još uvek nema razloga za brigu. Slava se zahvalio na objašnjenju a onda niotkuda izvukao novo pitanje.

„Profesore ne bih hteo da budem indiskretan ali me zanima da li ste oženjeni?“

Učenović je progutao knedlu, promrljao pozitivan odgovor a onda otvorio bajate novine koje su stajale pored njega. U crnoj hronici pročitao je krupan naslov: Bračno neverstvo plaćeno glavom. Profesor je zatvorio Politiku, sklopio oči i bez reči poručio brici da mu nije do razgovora. 

Na obrazu mu se još uvek nazirala modrica.

Kada naš čovek napusti rodni kraj i ode u beli svet, sa sobom ponese dobar deo svog zavičaja. Ostavi on kuću, traktor i onaj escajg koji mu je strina donela kao svadbeni poklon ali ponašanje i mentalitet ostaju.

Krajem devedesetih godina prošlog veka, veliki broj emigranata iz bivše Jugoslavije naselio se u Americi. Većina njih su prve godine izbeglištava proveli u zemljama zapade Evrope ali čim je potpisan Dejtonski sporazum domaćini su im otkazali  gostoprimstvo. Rahmetli Jugosloveni su se našli pred teškim izborom. Ili da se vrate u rodni kraj ne znajući koga će u svom domu zateći ili da odu u Australiju, Novi Zeland, Kanadu ili SAD. I dok su prve tri zemlje primale mahom visokoobrazovane stručnjake, u Ameriku su se doselili svi ostali. Nije to prvi put da „duševni“ američki političari primaju izbeglice iz zemalja koje su upravo „oslobodili“ do temelja. Ovaj proces počeo je pedesetih godina „uvozom“ radne snage iz Koreje, sedamdesetih iz Vijetnama da bi devedesete bile rezervisane za bivšu SFRJ pri čemu je najviše izbeglica prispelo iz BIH.

Jedan mudar čovek reče da svaki stereotip bar osamdeset posto odgovara istini, pa su tako Koreanci mahom vlasnici prodavnica i restorana u kojima se prodaje hrana i specijaliteti azijske kuhinje, Vijetnamci drže salone za masažu i doterivanje noktiju dok su se naši ljudi našli zaposlenje u fabrikama i hotelima. 

Od prvog talasa seobe Jugoslovena pod Slobom, Franjom i Alijom prošlo je trideset godina a žrtve bratstva i jedinstva još uvek nisu pronašli svoje mesto pod zanatskim suncem američkog neba. Nađe se tu i tamo po koji dućan u kome se može kupiti Smoki, Plazma ili kiseli kupus za sarmu, u svakom većem gradu postoji pekara sa burekom i bosanskim pitama pa čak i poneki restoran ali kada se sve sabere naši ljudi u Americi mahom rade za druge.

U nedostatku pravog lokala gde bi na jednom mestu okupio svoje zemljake, vaš pripovedač je rešio da ga izmisli. A od svih zanata ovog sveta, odlučio se baš za berbersku radnju. Mada ako pogledate fotografiju na početku teksta, biće vam jasno i zašto. Pošto je berberin Slava Šišanski u Arizonu došao iz Kikinde svojoj  radnji je dao prikladno ime – Brica dođoš! Svi mi koji smo u detinjstvu gledali seriju „Salaš u Malom Ritu“ naučili smo dve stvari – da student nije zapalio žito i da je brica dođoš beskrajno duhovit i zabavan gospodin.

U berbernici zatičem majstora kako na internetu čita novine iz starog kraja. Slava mi objašnjava da mu dobro dođu ove pauze da se odmori posle praznične gužve. Izlazimo ispred lokala da Slava zapali jednu.

– Nije loše u Americi samo me nervira ovaj teror nad pušačima. Moram da se krijem k’o da sam nešto ukrao.

Pitam kako ide posao, ko su mušterije, može li da se zaradi… 

– Šišaju se mahom naši ljudi. Dolazi mi i nekoliko Rusa a i boga mi i desetak Amerikanaca. Ima i jedan čiča koji je tu svakog jutra. Drhte mu ruke a voli da bude sveže izbrijan.

Nevešto konstatujem kako je sa muškarcima lako jer njima frizura nije preterano važna.

– Grešiš prijatelju, muškarci su veoma osetljivi kada je o kosi reč iako se prave da im je svejedno. Mojim mušterijama svaka dlaka mora biti na svom mestu! Najgori su oni polućelavi koji vazda nešto zanovetaju a najlakši ovi kao što si ti. Šišam ih na nularicu i ne brinem!

Slava je ugasio cigaretu i dok mi je pokazivao novi restoran specijalitetima etiopijske kuhinje na prkingu ispred berbernice se zaustivio mercedes, crvene boje i friške godine proizvodnje. Krupan muškarac u ranim četrdesetim izlazi iz automobila u velikom stilu. Zaključava svog ljubimca i uz obavezni klik aktivira alarm. 

– Zdravo Nedjeljko, uđi da te majstor Slava dotera k’o mladu za udaju!

– Sretan parznik ljudi!, oglasio se vlasnik mercedesa.

– Misliš na Srpsku novu godinu? Ne slavim ti ja to prijatelju! Mnogo je tih praznika brate slatki. Prošle godine mi doš’o jedan Kinez u februaru. Kaže da ga podšišam za Novu godinu. Mislio sam da me zajebava a posle čujem da oni svoju proslavljaju dok se mačke oko plota jure. Ko će to da pohvata!

– Ma Dan Republike Srpske Slavo!, meni je to najvažniji praznik!

Nedjeljko je seo u magičnu stolicu u kojoj su sva čuda moguća pa čak i da i ovaj zemljak postane lepotan. Iskusni brica postavlja kratka pitanja kako bi od mušterije izvukao što više podataka o našim ljudima u Arizoni. Nije čudo da frizerski saloni oduvek slove kao manufaktura najrazličitijih abrova. Tu se sazna ko koga i koliko puta. Da li zemljak bije ženu i koliko para u zavičaj šalje. Pošto je izogovarao rodbinu, prijatelje i komšije, Nedjeljko nas upoznaje sa događajem koji mu je prethodne nedelje doneo brojne nedaće.

Naime, 9. januara kada je u Banjaluci odlikovan Baja Mali Knindža, Nedjeljko je u svojoj kući organizovao poroslavu Dana Republike Srpske. Okupilo se društvo malo ali odabrano. Došao je kum Jovo poreklom iz Dobrinje, rodica Milica iz Prnjavora, bratić Vidak iz Bijeljine a nešto kasnije im se pridružio i šogor Božo iz Šargovca. Domaćica Cvijeta spremila je sve po redu: prvo mezu, pa trahanu, kljukušu i druge pite dok je rodica umesila svežu maslenicu. Glavno jelo pripremano je u dvorištu. Kućnog ljubimca praseće samoispovesti, ljuti Krajišnici su po običaju natakli na ražanj. Bio je to drugi nazimak koji se tih dana kočoperio sa praznične trpeze. Rođaci su se okupili oko ognjišta koje je još uvek bilo mlako od božićne lomače. U uglu dvorišta, odmah pored bazena, vatra je milovala krmačinog sina dok su nezvanični ambasadori Milorada Dodika u Americi nazdravljali uz dvanaest godina staru rakiju „Strujni udar“ koju je Jovo dobio od rođaka iz Prijedora. Napredak tehnologije omogućio je veseloj družini da na lap topu odgledaju svečanu sednicu Skupštine RS i prokomentarišu trenutnu političku situaciju u svetu. Pošto je rakija u flaši polako nestajala sa informativnog programa prešlo se na zabavno-muzički. Prase je polako dobijalo žućkastu boju a slavljenici rešili da na sveti dan odaju počast odlikovanom estradnom umetniku. Sa muzičke linije od dvesta vati čuli su se – The Greatests Hits of Baja Little Kninja: „“Krajina gori, Srbin se bori opet granate moj dragi brate / topovi ječe, rane se leče ognjište moje, svetinja to je!  / Krajino, Krajino, krvava haljino o mili rode, evo slobode!“ 

– ‘Ajmo sad onu moju matere ti, zamolio je Božo.

„Kad je struju izmisljao Tesla Ameriko, sisala si vesla / Srbin ima fore i fazone nevidljive ruše avione / Mi junaci, a oni ludaci ko je kakav vidi se po faci / Srpske trube mrze saksofone, srpsko nebo NATO avione / Olbrajtova, mani se Kosova to je sveta zemlja Srbinova!“

– Braćo danas je i treći dan Božića, valja nam otpjevat jednu religioznu!, umešao se domaćin.

„Dobro jutro, kućo stara, evo sedmog januara / pod nogama škripi slama stigo Božić, blago nama! / Dok na stolu gori svjeća, prošlosti se baba sjeća / e kada je, priča baka bilo cura i momaka!“

– E jes Bajo car, svaka mu k’o u Dodika!, likovao je Jovo dok je cedio preostalu rakiju iz flaše.

Za to vreme, žene su u kući privodile kraju pripremu đakonija. Kada su na red došli salčići i drugi sitni kolači nestalo je grejanja. U Arizoni se zime blage ali je grejanje u januaru ipak neophodno. Gospođa Cvijeta koja je u svoje vreme proglašena za prvu pratilju na izboru za Mis Bijeljine, istrčala je u dvorište.

– Nedjeljko, ne grije u kući! Samo ladno iz zidova puše!

Ranije bi u ovakvoj situaciji pozvali majstor Ratka koji je još u starom kraju stalno nešto prčakao oko struje ali se po dolasku u Ameriku izbezobazio pa je naplaćivao kao da ga je Tesla lično podučavao. Pronašli su broj servisa a pošto Nedjeljku engleski nije bio jača strana zamolio je sina gimnazijalca da pozove majstora. 

Nije prošlo ni sat vremena a na vratima se pojavio krupan crnac sa torbom u ruci koga su žene za svaki slučaj poslale u dvorište kako bi mu domaćin dao instrukcije.

– Jooo al’ je garav k’o da su ga kroz odžak provlačili!, prokomentarisao je Božo.

Malo rečima a više rukama, Krajišnici su objasnili majstoru da bi valjalo grejanje opraviti.

– Ali prvo rakija, taki je u nas red! Živeli Garo!

Mladić se našao u čudu ali je shvatio da se ovakvim mušterijama ništa ne odbija.Posle treće zdravice Karadžiću i Mladiću usudio se da stidljivo postavi pitanje.

– A zašto ste ubili prase?

Veselo društvo iz ćoška dvorišta prasnulo je u smeh. Nedjeljko je utišao muziku i autoritativno pozvao ženu.

– Cvijeto, pošalji malog dolena do Volmarta da kupi grijalicu a mi ćemo majstoru objasnit neke stvari.

Nasuli su mu novo piće i shodno svojim lingvističkim mogućnostima sve potanko razjasnili. I da su Srbi najstariji narod, i da je sramota što su Amerikanci podržavali „ustaše“ i „balije“ te da bi i sam trebao da se stidi što je dozvolio NATO bombardovanje Srbije.

Tamnoputom majstoru ništa nije bilo jasno ali ga je radovalo što ne mora ništa da popravlja. Nedjeljko mu je dao sto dolara za dolazak a njegovo je da sedi i pije s njima.

– Tako se u nas praznici slave a i nije red da radiš na crveno slovo!

I pored odlične fizičke kondicije, majstor je posle sedme rakije završio na kauču u dnevnoj sobi dok je proslava pored bazena postala još intenzivnija. U neko doba, komšije su zbog glasne muzike pozvale policiju. Čuvari reda i mira čudom su se čudili. Vatra u dvorištu, polovina praseta se još pušila na ražnju dok su ostatak slavljenici već slistili. Sve bi prošlo samo sa upozorenjem da jedan od policajaca, koji je inače uvek gurao nos gde mu nije mesto, nije spazio crnca na kauču. Mastor je na sebi imao uniformu na kojoj je pisao naziv kompanije „Star Light Electric LLC“. Namćorasti pandur je radio stanicom nešto proveravao a onda se obratio kolegi koji je prihvatio da s domaćinom nazdravi Momčilu Krajišniku.

– Kolega, izgleda da smo pronašli nestalu osobu!, bio je ozbiljan NJuškalo, električar kompanije „Star Light Electric LLC“ kome se od jutros gubi svaki trag leži bez svesti u dnevnoj sobi!

– Ma nije on bolan nestao, objašnjavao je Nedjeljko, samo se malo napio! Mada nije ni čudo, jaka je ova „strujevača“!

Policajcima su bili u čudu dok im domaćinov sin nije sve objasnio. Organi reda su onda probudili crnca, javili njegovim šefovima da je pronađen i u vidu lastinog repa napustili proslavu Dana Republike Srpske u Arizoni.

Majstor Slava je pažljivo saslušao mušteriju. Pre nego što je skinuo peškir s Nedjeljkovog vrata pokvasio mu je kosu i napravio razdeljak na sredini glave.

– Nego da te pitam Nedjeljko, oglasio se berberin, ti si verovatno za Vučića?

– Joo pitanja, pa za kog’ ću drugog bit’ čovječe!?

– Jesi li glasao na srpskim izboraima?

– I ja i cjela familija kako iz Arizone tako i iz Krajine!, odgovorio je ponosno.

„Eh što ne reče ranije!“, pomislio je brica dođoš.

Neka priča ko šta hoće ali Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je oduvek bio čovek od reči. Više od godinu dana opozicija traži izbore a predsednik, zauzet obnovom i izgradnjom zemlje, nikako nije stizao da ih raspiše. Kada je svečano otvoren i bankomat u Karavukovu, Vučić je zašiljio plavjaz i ispunio zahtev opozicionih stranaka. Razapet između obaveza i TV nastupa, „Aleksandar od Srbije“ je na trenutak smetnuo s uma da ga je nedavno napustio Asaf Eisin koji je posle savetničkog opštenja sa srpskim narodom odlučio da usreći svoje zemljake u Izraelu. Da ga Asaf nije napustio sigurno bi podsetio predsednika da se vanredni izbori ne raspisuju ako nisi sasvim siguran u pobedu. Vučić se u početku uzdao u medije, penzionere i ostale kapilarne glasove ali se jednog dana preračunao i zaključio da je optimizam bio preuranjen te da je fotelja počela da se ljulja a apsolutna vlast polako kruni.

KRALJ IBI IZ NAŠEG SOKAKA

Sedi tako Alek u svom kabinetu, brine brigu i analizira trenutnu situaciju: „Šta je to sa tim mojim narodom? Zameniću ga za neki nov, šta će mi polovan narod, zamenim to pa koliko dobijem, nije važno… O, narode… Moj narod je pretežno poljoprivredno-stočarskog, kafilerijskog tipa… Oho, bože, šta neće glava da nam pati, samo da se ne zarati… Oj, narode… Kakvi glasovi, kakvi intenziteti glasova, kakva snaga intenziteta glasovnih mogućnosti u ovom trenutku razvoja. Neću da menjam narod ipak, neka ostane, tak’i je kak’i je…“ – možda ga eventualno samo malo dopunim? (Alfred Žari: „Kralj Ibi“)

U tom trenutku je zazvonio telefon. Mile Dodik je velikodušno ponudio rešenje: 

– Ajd’ bolan ne budali, pozajmiću ti ja moj narod a ti ako me se setiš na dan izbora u RS setiš a ako ne biće mi zadovljstvo što sam pomogao jaranu! Ja tebi glasače a ti meni Vulina. Čist račun duga ljubav!

Predsednik je spustio slušalicu, izašao na balkon Predsedništva, zamolio najboljeg prijatelja da mu izmasira leđa i kroz uzdah pitao Malog:

– Šta da radim Siniša, doktore moj najdraži? Blokirao sam nezavisne medije, falsifikovao izborne liste, mesecima se nisam skidao sa naših televizija. Uspeo sam da raspišem lokalne izbore samo u nekim opštinama kako bi mogli da razvozimo sendvičare po Srbiji. Ucenio sam sve članove SNS-a i zaposlene u javnim preduzećima. Grdne pare sam iz budžeta podelio narodu kako bi me više voleo. Vučko, Krlo i Bokan su dobili hemoroide od silnog sedenja na Pinku. U biračke spiskove smo ubacili i mrtve i one koji su otišli u inostranstvo. Hiljadama ljudi smo obezbedili lažna prebivališta i opet nemamo dovoljno sigurnih glasova!

– Ništa šefe, prihvati Dodikovu ponudu a ja ću da pozovem Grbovića da ih smesti u Arenu.

– Možemo li verovati Grbavom, ipak je on partizanovac?

– Voli Grba Partizan ali mu je lova draža. Nego, nešto sam razmišljao…

– Slušam Dr. Mali.

– Po našem Ustavu Kosovo je još uvek Srbija a svi punoletni građani su po zakonu birači. Srbi sa Kosova glasaju u Raškoj, Kuršumliji, Tutinu… Kako bi bilo da u spiskove ubacimo braću iz Republike Srpske umesto Albanaca? Ko će to da proverava?

– Plašim se da Kurti ne provali ali mi se sviđa kako razmišljaš!

– Lako ćemo s Aljbinom, priznaćemo kosovske tablice i mirna Bačka!

– A boga mi i Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, našalio se šeretski predsednik.

JEŽA U LEĐA

Posle ovog razgovora Vučić je naglo promenio raspoloženje i od odmerenih izjava u kojima se pribojavao izbornih rezultata najednom postao krajnje optimistačan. Najavio je najubedljiviju pobedu SNS-a ikada!

Rečeno, učinjeno. Narednih dana počela je „Seoba Srba pod Vučićem, Dodikom i Malim“. Ubrzano je izdavanje ličnih karata stanovnicima Republike Srpske koji su automatski dobijali i prebivačište u Srbiji. Prema poslednjim podacima oko 43 hiljade ljudi naknadno je dodato u biračke spiskove pa su Banjalučani glasali u Beogradu, Čačani u Kraljevu a cela Vojvodina u Zrenjaninu. Pošto Zvezda i Partizan te nedelje nisu igrali utakmice Evro lige glasači iz RS smešteni su u beogradsku Arenu gde su kao aktivni statisti glumili u filmu „Velika prevara“. Svakom od njih plaćeno je 150 eura za glas, plus sendvič i troškovi puta. Dnevnica za koordinatore u Areni bila je osam hiljada dinara a za vozače jedanaest hiljada dok je gorivo plaćano iz fonda lokalne samouprave. 

Izbori su održani u režiji najvećeg političkog mešetara koji je izborni inženjering u Srbiji doveo do savršenstva. Cele godine, Vučić je preko svojih skupštinskih papagaja obećavao da lopovi poput vlasnika 619 miliona, zeta iz Aleksinca i secikese iz Šapca nikada neće doći na vlast. Da bi održao reč a poznato je da on nikada ne laže, predsdnik je morao da pokrade izbore.  

Nekoliko sati po zatvaranju birališta, Aleksandar Vučić je proglasio pobedu i pozvao proroka iz Pančeva na saradnju. Na najsmešnijim izborima u istoriji čovečanstva kakvih nema ni na Fejsbuku, pokret doktora Nestorovića osvojio je skoro 5 procenata glasova i najednom postao važan faktor u podeli vlasti i potencijalni ministar vanzemaljskih poslova. Opozicija se po običaju ponašala kao žena notornog alkoholičara koji je obećao da više neće okusiti ni kap. Članovi koalicije Srbija protiv nasilja naivno su verovali da će baš ovi izbori iz nekog razloga biti pošteni. Dok su naprednjaci slavili uz Dačićevev hit: „Iznad Tešnja zora sviće raduj nam se predsedniče!“, opozicija je i dalje prebrojavala glasove. Do ponoći su se čudili, od ponoći kose čupali a pred zoru se najzad oglasili saopštenjem o nezapamćenoj izbornoj krađi. Sledećeg dana počinju protesti ispred RIK-a, štrajk glađu nekih poslanika i dobro poznate reakcije predsednika. Poput seoskog đilkoša koji se na svadbi dokopao mikrofona, Vučić je cinično poručio da su protekli izbori bili „najčistiji do sada“ i dodao: „Zameraju nam što su građani Republike srpske glasali u Beogradu. Da! I?“ Slično je izjavila i Ana Brnabić uz prikladnu erotsku basnu o tome „kako jež voli ježa“. Na ovaj način i predsednik i premijerka su javno priznali izbornu krađu. Ili u prevodu na ezopovski jezik elokventne premijerke – ne lipši magarče do zelene trave! U aspolutističkom režimu ruganje autokrate svom narodu je uobičajena i diktatorima omiljena pojava.

SUZAVCEM PROTIV ISTINE

Isprovocirani građani su nastavili sa protestima ispred RIK-a a onda odlučili da sa balkona Beogradske skupštine proglase izbornu pobedu u glavnom gradu. Predesdnik je izveo policiju i žandarmeriju koji su suzavcem i pendrecima održali javni čas demokratije u srpskoj prestonici. Tokom ove sramotne „kristalne noći“ u režiji Aleksandra Vučića uhapšeno je tridesetak demonstranata koji su optuženi za „rušenje ustavnog poretka Republike Srbije“. Te noći, predsednik se s jabukom u ruci i mržnjom u očima obratio građanima porukom da su država i njen demokratski poredak zaštićeni od unutarnjeg neprijatelja. Istog trenutka, nepisanim dekretom režimski mediji su u svoj propagandni rečnik uveli novu sintagmu – Mejdanizacija Srbije! Vodeći mislioci okupljeni oko Informera i Pinka danima su iznosili saznanja ruske obaveštajne službe da opozicija u saradnji sa zapadom priprema državni udar aludirajući na proteste koji su održani u Kijevu od novembra 2013. do februara 2014. Tokom ovih demonstracija protiv proruskog režima u Ukrajini poginulo je 118 ljudi i povređeno više od 2.500.

Zašto Aleksandar Vučić i njegovi „proktolozi“ tako uporno insistiraju na „ukrajinizaciji Srbije“? Da nije možda u planu još žešći napad na demonstrante posle koga bi se brojale žrtve kao što je bio slučaj tokom „Majdan revolucije“? Ili još gore, ako dođe do promene vlasti u Srbiji, čeka li nas ruska invazija? Kada neko umisli da je Putin, sva su čuda moguća! A narod? Narod neka sam odluči jer ako im je dobro, onda ništa!

I za kraj, reč dve o štrajku glađu nekih članova koalicije Srbija protiv nasilja. U istoriji političke borbe ovaj vid protesta se uvek smatrao najvišim moralnim činom  ličnog žrtvovanja protiv nasilja režima. Pošto ogavne šale Vučićevih glasnogovornika ne zaslužuju pažnju zanimljiva je rekcija običnog sveta. Najčešći komentar sugeriše da je ovaj drastičan korak suvišan i neracionalan – rekoše pobornici racionalizma koji su Miloševića trpeli trinaest i Vučića dvanaest godina. 

Stihovi koji slede posvećeni su Mariniki Tepić, hrabroj ženi koja u opštem cirkusu nije prihvatila da igra ulogu klovna:

Naš vek će proći, otvoriće se arhivi,

Sve što je bilo skriveno od nas,

Sve što u istoriji od laži živi,

Pokazaće svetu i slavu i užas.

Bogova raznih potamniće lik,

Koliko bede skrivao je vek,

Ali taj što je bio zaista velik,

Ostaće velik zauvek.

(Nikolaj Semenovič Tihonov)

Priče, bajke i lgende o Deda Mrazu, Santa Klausu ili Papa Noelu datiraju iz  davnih prošlih vremena, preciznije još od IV veka. Mnogi književnici su pisali o bradatom deki koji koji za samo jednu noć uspe da poklonima obraduje mališane širom sveta jer dobrica u crvenom kaputu ne haje puno za pol, rasu i nacionalnu pripadnost. Za njega je svako dete podjednako važno, vredno i čovečanstvu dragoceno. 

Jedan lenji novinar dobio je redkcijski zadatak da za novogodišnje izdanje svog magazina napiše članak o najpopuarnijem bradonji na planeti. Suprotno narodnoj poslovici da sve što se mora nije teško, muku je mučio kako da započne svoju priču. Skuvao je kafu, izneo grickalice a na kraju je inspiraciju potražio i u duploj dozi napitka proizvedenog u Rubinu. Od svega toga nažalost nije bilo velike koristi. Nervoza je rasla dok su ideje nestajale u tmini pretpraznične noći. Iz očaja je uključio televizor gde mu se sa svih kanala obraćao lično predsednik države. Novinar je pažljivo slušao mudre reči vođe nacije a onda mu je sinulo kako da počne svoju kolumnu. Zavrnuo je rukave na džemperu ukrašenom novogodišnjom jelkom i irvasima i počeo da kuca: 

Deda Mraz je sedeo za pisaćim stolom i čitao pisma sa novogodišnjim željama mališana širom sveta kada je gospođa Klaus unela kafu i domaću rakiju sa Severnoog pola. Spustila je poslužavnik i saopštila mužu da ga traži jedan gospodin. 

– Ko bi to mogao biti?, prokomentarisao je deda preko okruglih naočara, nadam se da nisu urgencije u vezi poklona! A i taj gospodin je baš sada morao da dođe kad’ smo planirali da zajedno popijemo kaficu. Dobro, pusti ga neka uđe, nema nam druge. 

Par minuta kasnije, na vratima se pojavio visok muškarac, uredno začešljane kose sa napućenim ustima kao da ih je botoksima pumpao. „Boze me oprosti, ovaj izgleda kao stareta!“, pomislio je domaćin.

– Dobro veče gospodine Klaus, ja sam Alan Vulf predsednik jedne male ali hrabre zemlie koja ne sme da stane. 

– Dobrodošli gospodine Vulf, kako mogu da vam pomognem? 

– Za početak mi naspite čašu vina, nešto su mi se usta osušila.

Pošto je nezvanom gostu ispunio prvu želju, Deda Mraz je radoznalo čekao da sazna pravi razlog posete.

– Vidite kod nas se Božić proslavlja 7. januara a poklone donosi vaš pravoslavni kolega gospodin Bata, Alan je napravio kratku pauzu, otpio gutljaj vina i detaljno objasnio svoj problem.

Naime, predsednik Vulf ima sina koji kao i sva deca voli poklone. Roditelji su mu uvek ispunjavali svaku želju pa je vremenom postao razmažen i nestrpljiv te ne može da sačeka 7. januar.

– Najpre sam mislio da svratite 25. decembra a onda mi pade na pamet da to i nije baš najbolja ideja pošto bi moji simpatizeri mogli pogrešno da protumače. Zato, donesite poklone mom nasledniku 31. decembra a ja ću vas bogato nagraditi!

Dok je slušao drugu želju svog gosta, gospodin Mraz je aktivirao magični,  inreplanetarni kompjuter i jednim klikom saznao sve o predsedniku Alanu Vulfu. Čarobna baza podataka koju su vilenjaci godinama stvarali, oslikavala je pridošlicu prilično tamnim tonovima. U mladosti je bio dosta  nestašan, tukao se po fudbalskim stadionima ali ga uprkos tome vođe navijača nikada nisu volele. Završio je fakultet ali mu se nije svideo  način života običnog sveta. Nije voleo da svakoga dana ide na posao i da tamo sluša predpostavljene. Alan se kratko premišljao i na kraju pronašao idealnu profesiju za sebe. Odlučio je da uđe u politiku gde se zadržao sve do današnjih dana. Na čelo države došao je pre desetak godina i ne planira da se lako odrekne vlasti. Laže, krade i šuruje s kriminalcima. Cenzuriše medije i vara na izborima. O deci i nemoćnima brine samo kada treba da se dodvori glasačima… Deda Mraz je prestao sa čitanjem Alanove biografije. „Ovaj čovek se oduvek nalazio na mojoj listi nestašnih dečaka!“, zaključio je.

– Rado bih vam pomogao predsedniče ali to nije moj reon. Ne bih voleo da se gospodin Božić Bata naljuti. Nego, čini mi se da vi i Novu godinu proslavljate po nekom drugom kalendaru, oklevao je deka.

– U pravu ste, naša crkva poštuje stari kalendar, složio se Alan.

– I moja žena koristi stari kalendar da prekrije police u špajzu, nadovezao se Sanata Klaus.

– Niste me razumeli gospodine Mraz, mislio sam na Julijanski kalendar, pojasnio je predsednik. 

Na ovom mestu autor novogodišnje bajke se našao u dilemi kojim putem  ići dalje. Posle solidnog zapleta, priču je valjalo privesti kraju. Logičan rasplet podrazumevao je hepiend. Deda Mraz bi se složio da predsednikovom sinu donese novogodišnji poklon uz uslov da Alan Vulf  kao običan gradjanin provede bar jedan dan među svojim zemljacima. Tada bi i sam uvideo nepravdu sa kojom se stanovnici njegove zemlje svakodnevno sreću. Predsednik bi se tada raznežio i preko noći promenio politiku. Već od Nove godine u malenoj, hrabroj zemlji koja ne sme da stane, zavladala bi demokratija, jedinstvo, pravda i ljubav među ljudima. Bio bi to idealan završetak priče koja bi se sigurno dopala čitaocima a i urednik magazina bi bio zadovoljan.

Tok kreativnih misli autora novogodišnje bajke prekinuo je voditelj sa TV  ekrana koji je čitao vesti iz sveta. Novinar je tako saznao da su zbog negativnog stava prema izraelskoj agresiji u Gazi do sada smenjeni brojni novinari CNN-a i NBC-a kao i rektori poznatih američkih univerziteta. U Evropi, skupovi podrške palestinskom narodu su zabranjeni za razliku od onih koji veličaju agresora. Posle trećeg daška inspiracije prispelog kako iz Rubinove flaše tako i sa TV ekrana, novinar je „fabulu radnje“ ipak razvio u drugom smeru.

Deda Mraz je poručio predsedniku da će uz odobrenje Božić Bate učiniti sve kako bi što pre obradovao malenog Vulfa. Na rastanku, Alan je popio još jednu čašu vina i predsedničkim sankama napustio Severni pol. „Težak čovek“, pomislio je bradati gospodin, „dosadan je kao tesne gaće!“ 

Santa Klaus je pročitao još nekoliko dečijih pisama i shvatio da je došlo vreme za večeru. Pošto ga je za koji dan čekao put oko sveta gde će u svakoj kući morati da pojede kolač i popije čašu mleka koje zahvalni mališani za njega ostavljaju ispod jelke, gospodin Mraz je držao dijetu kako bi spremno dočekao nastupajuće radne zadatke. Gospođa Klaus je pripremila zelenu salatu i barenu šargarepu, umesto vina servirala mineralnu vodu a onda su uključili televizor i zajedno seli za sto. Još ni prvi zalogaj nije sažvakao kada se iz magične TV kutije oglasio se Milomir Srećković koji je tih dana prešao na javni servis Severnog pola. Svojim elokventnim i britkim glasom saopštio je važnu vest. 

– Dobro veče Glagoljica! Odlukom Saveta bezbednosti ujedinjenih nacija ove godine će biti ukinuti i Božić i Nova godina. Otkazuje se kićenje jelki, dodela poklona i priprema ruske salate. O detaljima ove uredbe biće više reči u nastavku emisije.

I zaista, ma koliko to neverovatno zvučalo Milomir je za promenu govorio istinu. Tokom pomenute sednice UN, delegacija Izraela je iznela argumente da proslava Božića i Nove godine u sebi nose elemente antisemitizma. Kao prvo, Jevreji proslavljaju Hanuku a ne Božić dok se Nova godina zove Roš Hašana i obeležava se 16. septembra. Drugo, Deda Mraz diskriminiše decu Izraela što je kažnjivo u mnogim demokratskim zemljama sveta. Uz podršku starijeg brata SAD koji je svojim siledžijskim metodama „ubedio“ ostale članice da podrže predlog Izraela, odluka je prihvaćena većinom glasova.

– Koji je baksuz ovaj Alan Vulf čim sam ga upoznao ostadoh bez posla! Draga donesi mi da drmnem jednu domaću da se povratim od šoka, nervirao se Deda Mraz i sklonio tanjir sa barenim šargarepama.

Osvanuo je 31. decembar. U naselju Belvil u prestonici zemlje koja ne sme da stane, u garsonjeri od 30 kvadrata gde živi predsednik Alan Vulf, vladala je konspirativno-praznična atmosfera. Pošto je Nova godina ukinuta, predsednik je preko poslovnih partnera na crno nabavio kostim Deda Mraza, obukao ga preko Armani odela i zakucao na vrata svoga doma.

– Ko je?, začuo se ženski glas.

– Ja sam gospodin Hanuka!, odgovorio je maskirani muškarac.

-Lozinka?

– Narod trepti kao da režim gori!

– Sprema se oluja!

Vrata stana su se otvorila, predsednik je oduševljeno povikao „Ho-ho-ho!“ i krenuo u susret sinu. Mališan se uplašio, rasplakao, sakrio se ispod stola i zavapio:

– Mama, spasi me ovog zlog čike!

Praznici nam stižu, radost nose i pritisak dižu. Pri kraju svake godine ista priča. Najpre krene sezona slava sa bogatom trpezom i prežderavanjem za sve pare, onda svinjokolj nezaraženih seoskih ljubimaca i konačno prvi sneg koji po pravilu iznenadi putare u decembru. I tako dan po dan uz rakiju, pečenje, kolače, rasol i sodu bikarbonu očas posla okruži nas praznična atmosfera, ukrašene ulice i troškovi. Osim srednjoškolaca i penzionera koji su zahvaljujući predsedniku puni k’o brod svi ostali muku muče kako da sastave kraj s krajem. Uprkos svemu, dobri ljudi uvek pronađu način da obraduju one koje vole. Tako sam i ja na poklon dobio knjigu „Čudni sportovi“ autora Sola Nilmena koja je na polici strpljivo čekala svoj red. Umoran od politike, ratova i besmisla koji vlada svetom odlučio sam da se okrenem lakšim temama. Pa evo šta sam sve iz knjige saznao.

Procenjuje se da u svetu postoji više od osam hiljada sportova od kojih je samo 200 steklo međunarodno priznanje (bože me oprosti k’o Kosovo). Tri najstarija sporta su trčanje, rvanje i gađanje lukom i strelom a najnoviji bossball (kombinacija fudbala i odbojke), pickball (tenis na manjem terenu sa specijanim reketima) i bio-ball (stoni tenis u kome se ne koriste reketi već takmičari duvaju lopticu). Kada je o neobičnim sportovima reč osvrnimo se na one najbizarnije.

Ekstremno peglanje

Ovo je jedan od novijih „vazdušnih sportova“ koji je pre desetak godina smislio poznati alpinista Fil Šo. Takmičari se nadmeću u peglanju na najneobičnije načine i na još čudnijim destinacijama. Pegla se svuda. U vazduhu, pod vodom, na planinama, u pećinama…

Guranje i kotrljanje sira

Ovaj sport je popularan u oblasti Gločester u Engleskoj gde se svake godine okupljaju najveći ljubitelji sira i bizarne rekreacije. Glavna nagrada nije novčana već pobednik dobija nekoliko kilograma najkvalitetnijeg sira. Cilj igre je da se kotur kačkavalja što je moguće pre izgura do podnožja planine. Iako na prvi pogled izgleda lako, učesnici takmičenja se dugo i ozbiljno pripremaju kako bi u dobroj kondiciji dočekali početak prvenstva.

Zorbing

Sport je nastao na Novom Zelandu i nalazi se na listi ekstremnih veština. Svaki igrač ulazi u providnu, gumenu loptu, vezuje se sigurnosnim pojasem i kotrlja po travnatoj takmičarskoj stazi. Prvenstvo Novog Zelanda održava se na padinama velelpnih planina gde se takmičari velikom brzinom spuštaju prema podnožju. Igra je nastala devedesetih godina prošlog veka i od tada je stekla priličnu popularnost. Ovaj koncept je usvojila i američka NASA za konstruisanje vozila koje će koristiti u istraživačkim misijama na Marsu.

Šahovski boks

Kao što i samo ime kaže ovaj sport je mešavina šaha i boksa. Predstavlja neobičan spoj mentalnih i fizičkih veština. Popularan je u Finskoj a ideju je prvi obelodanio Beograđanin Enes Bilalović koji je Šahovski boks predstavio u svom stripu iz 1992. godine. Finci međutim ne prihvataju Bilalovićev doprinos već korene ovog sporta vide u jednom od filmova svog režisera Ere Kokonena. Partija je inače podeljena u 12 rundi koje traju četiri minuta gde se neizmienično smjenjuju šah i boks. Pobednik je onaj koji koji prvi matira ili nokautira protivnika.

Ronjenje u blatu

Poslednjih dvadeset godina, Velšani se krajem avgusta zabavljaju uz ovu neobičnu sportsku disciplinu. Učesnici se tekmiče u ronjenju kroz kanal u močvari dužine 50 metara. Od obavezne opreme potrebna je cevčica za disanje i peraja za lakše kretanje kroz blato. Ronjenje u močvari je prilično atraktivan sport pa veliki broj turista tokom posete Velsu obavezno prisustvije ovom takmičenju.

Nijedan od pomenutih sportova nažalost nije stekao širu popularost u našim krajevima ali srećom i mi konja za trku imamo ili preciznije – i Srbi folirante za takmičenje kandiduju.

U nedelju 17. decembra, na novoizgrađenim stadionima širom zemlje, održaće se Prvenstvo Srbije u palamuđenju (palamuđenje – imenica – ničim izazvano inteklektualno izlaganje koje dolazi niotkuda i ne vodi ničemu. Demonstracija akumuliranog znanja koje nema svrhu – Vujaklija). Prvi državni šampionat u ovom popularnom sportu organizovan je 1990. godine kada je ubedljivo trijumfovala ekipa Miloš Slobodni iz Braničeva. Prvobitna ideja bila je da se šampionat održava svake četvrte godine baš kao Olimpijada ili Mundijal ali vremenom, pobednicima su se osladile titule pa su i prvenstva učestala. U narednom periodu, najbolji foliranti Srbije nadmetali su se kad god bi se šampionima to prohtelo. Tokom prvih deset godina prvenstva su izgubila takmičarski karakter jer je garant stabilnosti na terenu, veliki majstor palamuđevine i kapiten šampioskog tima, centarfor Mirin Coba sa lakoćom mlatio protivnike i levo i desno. Jedini ozbiljniji rival bio je Kurjak s Ravne gore čiji igrači su nekako odolevali do finala gde bi po pravilu doživeli ubedljiv poraz. Neprikosnovena dominacija tima iz Braničeva trajala je sve do 1999. godine kada im se najbolji igrač povredio. Do tada verni sparing partneri iz inostranstva Klempavi Toni i Pohotni Bil preko noći su okrenli ćurak naopako i na samom kraju milenijuma zagorčali život srpskom šampionu. Naime, na jednom od treninga Toni i Bil su žestokim klizećim startom pokidali ligamente slavnog centarfora i uništili Cobin meniskus. Kapiten tima Miloš Slobodni pokušao je da u poslednjem trenutku promeni pravila igre ali je već bilo kasno. Naredne godine njegov tim je poražen od reprezentacije DOS-a (Demokratijom Obmanuti Skeptici) posle čega je sportsku karijeru završio u Holandiji.

Cobino mesto na vrhu liste strelaca nakratko je preuzeo Jova Semenka koji se od samog početka zalagao za striktno poštovanje pravila igre. NJegova dominacija međutim, nije dugo trajala jer se brzo olenjio a nekoliko puta je čak i zaspao na terenu. Ubrzo, ekipu Skeptika pojačao je cetarhalf Tadija Idol. Kao libero i stub odbrane DOS-a pomogao je svom timu da osvoji dve šampionske titule. I kada se na trenutak učinilo da sve linije u timu idealno funkcionišu, Tadija je ničim izazvan zakazao vanredno Prvestvo Srbije u palamuđenju. Te 2012. godine, Skeptike su bojkotovali njihovi navijači pa su u finalu poraženi od novoosnovanog tima SNS (Skorojevići Naše Srbije) koje su predvodili veteran Nidža Grobarov i njegov pulen Vule Parizer. Prva titula Skorojevića predstavljala je uvod u dugogodišnju dominaciju ovog tima. Golgeter Grobarov ubrzo odlazi u penziju a njegovo mesto zauzima levo krilo SNS-a, nenadmašni kapiten Vule. Za kratko vreme, Parizer je postao neustrašivi lider, strateg, toretičar, golgeter i inovator igre. Dolaskom SNS-a na čelo tabele, pravila igre su postala veoma fleksibilna. Prva promena omogućila je Skorojevićima da na teren istrčavaju u neudobnim kopačkama dok su protivnici imali privilegiju da igraju bosi. Promenjen je i način bodovanja pa je za svaku pobedu SNS dobijao svega 5 bodova dok su ostali knjižili čak 2. Tokom naredne decenije SNS je osvojio pet šampionskih titula a njihov neustrašivi lider je postajao sve bolji, lucidniji i efikasniji. Nepogrešivi reformator igre ubrzo ukida i faulove tako da je sa svojim saigračima bez ograničenja i milosti mogao da udara po bosonogim rivalima. Posle nekoliko osvojenih šampionata, Vule Parizer je nedavno odlučo da još jednom odmeri snage sa ljutim protivnicima pa je rešio da organizuje vanredno Prvenstvo Srbije koje će se održati u decembru 2023. godine. Novi stadioni koje je njegov brat sa prijateljima izgradio spremno čekaju takmičare. Ove godine, u završnu fazu takmičenja pored pored višestrukog šampiona SNS-a plasirali su se i kombinovana reprezentacija Kritikom protiv pobede, SPS (Sportiski Poltroni Srbije), OFK Portiri i klevetnici kao i ekipa DSS-a (Dobrovoljački Savez Serenada).

Sportski stručnjaci su jedinstveni u proceni da Skorojevići Naše Srbije i ove godine važe za najveće favorite i da im je titula na dohvat ruke. Kao najozbiljniji rival pominje se ekipa Kritikom protiv pobede koju predvode iskusni vezni igrač Riđan 619 i perspektivni napadač Zet Aleksa. Ne treba zaboraviti ni SPS koji je učestvovao na svim dosadašnjim prvenstvima a koje i ovoga puta predvodi veteran Dača Pevač. Svoju šansu iz prikrajka vrebaju mlade snage koje predstavljaju Bole Portir, Marica Klevetnica i centarfor Serenade Jova Francuz.

Igra palamuđenja u sebi sadrži elemente svih bizarnih sportova sa početka naše priče. Najbolji strelac Vule Parizer je odličan šahista a oponent Riđan 619 kvalitetan bokser. Tokom priprema ili kako ih neki zovu kampanja, sva čuda su moguća. Ima tu i udaranja u cevanice i ekstremnog peglanja a ponajviše ronjenja u blatu. S druge strane, običan svet priželjkuje da takmičenje najboljih foliranata Srbije od bizarnog sporta što pre postane normalna sportska disciplina u kojoj svi učesnici igraju po istim pravilima. Za normalnie ljude u Srbiji bio bi to najlepši novogodišnji poklon. A do tada – neka igre počnu!

Baš kao što se po rezultatima izbora budućnost zemlje poznaje tako i kvalitet putovanja često određuje lepotu godišnjeg odmora. Svako ko je bar jednom leteo na relaciji SAD – Srbija zna da prvi dan boravka u rodnom kraju uvek prolazi u nameštanju negnječenih kostiju i ispravljanju uvijenih mišića. Udobnost današnjih aviona jednaka je komforu kokošinjca u klanici živine u Podunavcima. Ovoga puta međutim, stvari su išle na ruku namćoru koji je sredinom novembra u zavičaju proveo desetak dana. Nedavno uvedena direktna linija Air Serbia, Čikago – Beograd po svemu je privlačnija od do sada jedine kojom se preko Njujorka putovalo do Amerike i nazad.   

Najpre usluga. Namrgođene službenice iz Njujorka zamenile su nasmejane koleginice iz Čikaga. Organizacija na aerodromu odlična, predaja prtljaga bezbolna i ono najvažnije – u avionu nigde žive duše. U polupraznom „zrakoplovu“ s likom Mihajla Pupina, stidljivi putnici ležerno su se raskomotili na dva sedišta a oni malo bezobrazniji zauzeli su ceo srdnji red što u prevodu na jezik putnika namernika znači – desetočasovno spavanje kao u hotelskoj sobi. Ne postoji pošten pojedinac sa kupljenom avionskom kartom koji nije na trenutak zastao  i zahvalio predsediku Vučiću na omogućenom komforu.

Sletanje na beogradski aerodrom, ovoga puta bez aplauza koji je do skoro bio neizbežan kada je reč o putnicima iz Srbije. Novi evropski trendovi nalažu i moderniji način ponašanja mada ruku na srce, posle ovakvog putovanja čoveku dođe ne samo da tapše već i da zaigra, zapeva i da na narednim izborima (PRO) glas-a za najbolju opciju. 

Radovi na aerodromu ni posle pet godina nisu završeni ali sve je lepše i novije. Omiljena informacija odštampana na komadu papira uredno je zalepljena na istom mestu. Još od prošle posete na jednom od zidova u holu surčinskog aerodroma stoji sledeće upozorenje:

„Obaveštavaju se putnici da je zbog renoviranja ovo poslednji toalet koji možete koristiti do napuštanje aerodromske zgrade!“ Kratko, jasno i informativno pa ‘ajd sad’ bato nemoj da svratiš čak i ako ti nije hitno.

Pasoška kontrola. Policajci i carinici u predizbornom raspoloženju. Ljubazni nasmejani i po potrebi „duhoviti“. I tako, mic po mic, posle pet godina ponovo gazim po „rodnoj grudi“. Ostaje još samo poslednja deonica puta od današnje do nekadašnje srpske prestonice.

Stižem u Kragujevac. Prepoznatljiv miris pozne jeseni, pečenih kestenova, detinjstva… Vreme idealno za nekog ko u arizonskoj pustinji retko kada ima prilike da obuče i jaknu a o kaputu i da ne govorimo. Ali ne lezi vraže, čim je zimska garderoba iz kofera izvađena spremna da se prošeta kragujevčkim ulicama krenulo je „novembarsko leto“ i pokvarilo planove baksuza iz Arizone. 

Dolazak u rodni grad u kome me po prvi put ne čeka majka i tokom koga ne boravim u kući u kojoj sam odrastao nosi u sebi posebnu emotivnu snagu. Sećanja naviru, sentimenti luduju a otac, ćerka i prijatelji trude se da ih zaustave i usmere na prvu stranu. 

Susreti sa dragim ljudima počinju tamo gde smo se zaustavili pre 24 godine – u „Staroj Srbiji“ sa kolegama iz „Kragujevačkih novina“. Od te davne i prilično „trusne“ 1999. godine, novine su promenile ime, kafana vlasnika a većina novinara otišla u penziju. Ono što je ostalo isto jeste dobrota, srdačnost i profesionalizam članova redakcije kojima nijedna vlast nije uspela da oduzme slobodu mišljenja i objektivnost izveštavanja. 

Odlazim do đačkog trga, spomenik članovima grupe Smak i neizbežna fotografija sa Točkom. Drugarica koja radi u najstarijoj gimnaziji na Balkanu pokazuje mi unutršanjost renovirane zgrade uz napomenu da škola ove godina proslavlja 190 godina postojanja. Matematika u glavi radi punom parom i podseća na tužnu istinu da sam tokom obeleđavanja 150-te godišnjice bio u vojsci. Odbijam da završim bolnu  jednačinu prolaznosti vremena. Pošto mi prirodne nauke nikada nisu išle od ruke svesno ignorišem aritmetiku i odlazim do obližnje bašte na kafu. „Pijem da zaboravim“ godine koje su tako brzo i burno prohujale uz ratove, inflaciju, emigrantske selidbe ali mnoge divne trnutke zbog kojih je valjalo boriti i ludom svetu prilagođavati. Kada sam od muke odlučio da kafu zamenim sokom od breskve a potom i onim od jagode, pored spomenika Vuka Karadžića spazio sam čoveka u kasnim tridesetim. Farmerke, sako, sprtske cipele i pogled očajnika. Bio je u  svom svetu i nije obraćajućao pažnju na okolinu. Gimnazijalci su okolne klupe delili sa penzionerima. Poneseni svojim mukama, temama i dilemama nisu primećivali nepoznatog čoveka. Približio se bašti kafića u kome sam eksirao još jedan gusti sok i nastavio razgovor sa samim sobom:

 – 256 pravougaonika i 184 kvadrata od pozorišta do spomenika! –  pogledao je uvis plašeći se da ne pokvari svoj račun.

Posmatrao sam ga sa pomešanim osećajem radoznalosti i tuge. Trudio sam se da ne zurim upadljivo ali me je zainteresovao njegov ritual.

– Dolazi svakoga dana u isto vreme – objasnila je konobarica – uvek nešto broji i šapuće ali nikoga ne dira. Kada završi odlazi svojim putem.

Pitam je zna li se ko je gospodin.

– Magistar nekih prirodnih nauka… Mislim da je matematičar – odgovorila je devojka – pre bolesti je radio u nekom institutu… Nažalaost nije jedini, sve je više takvih nesrećnika. Tuga gospodine šta da vam kažem!

Nepoznati brojač pločica se okrenuo i nastavio da placem „diriguje“ po vazduhu.

– 342 fuge poprečno i 202 uspravno – šaputo je i nastavio svoju misiju.

Skrenuo sam na trenutak pogled sa neshavćenog matematičara kada mi je pažnju privukao nabildovani muškarac približnih godina kao i brojač  sa trga. Bahato je pomerio stolicu, smestio se a onda iz sveg glasa poručio neku specijalnu kafu.

– Donećeš mi kapućino ali da ne bude makijato nego više kao late sa mlakim mlekom, braon keksićem i metalnom kašičicom u beloj šolji –  naredio je konobarici.

Na trgu, bivši naučnik je brinuo svoju brigu. Pošto je obrisao fleku sa pločice nastavio je sa brojanjem. Blago pogrbljen i fokusiran na zadatak koji je samom sebi poverio došao je nadomak bašte kafića.

– Hej ludak, oglasio se nabildovani ljubitelj kofeina, beži odavde da te ne vidim. Pun grad budala ne može čovek kafu na miru da popije.

– Prekinuli ste me – odgovorio je mirno „brojač“ –  juče sam prebacio hiljadu a danas sam stigao do 894 uspravnih i 677 poprečnih.

– Kada se sabere to je preko hiljadu – pokušao sam da pomognem.

Moje razumevanje nije delio rmpalija za susednim stolom.

– Sa’ću da te izlomim, mater ti retardiranu… – skočio je preko betonske ograde.

– Stani Nemanja – oglasio se mladić istog izgleda kao i siledžija iz kafića – nemoj da prljamo ulice, sačuvaj snagu za opoziciju. 

Naučnik, magistar prirorodnih nauka i brojač pločica nemo ih je  pogledao i sa tugom i sažaljenjem u pogledu blago im se nasmejao. Psovke i nasilje im je odmah oprostio a onda, kao da se ništa nije dogodilo, okrenuo se i nastavio nemoguću misiju prebrojavanja kamenih ploča. Nabildovani mladići su nastavili da gustiraju svoje specijalne kafe i dogovarali stranačke aktivnosti koje su ih očekivale narednih dana.

Hodajući stazom uspomena posetio sam i restoran u kome sam upoznao ljubav svog života. U to vreme kafana je nosila prozaično ime „Korana“ i izgledala relativno skromno i normalno. Sledeći savet mudrog prijatelja iz detinjstva prvi ljubavni sastanak zakazivao sam baš u „Korani“ gde nije bilo puno poznatog sveta pa sam u miru mogao da iskažem svoje udvaračko-zavodničke talente. Tako je bilo i tog 3. februara 1987. godine. Prijatno veče predstavljalo je „početak jednog predivnog prijateljstva“ što bi rekao Hemfri Bogart u filmu „Kazablanka“. Mnogo godina kasnije žena mi se poverila: „Kada smo se našli u „Korani“ pomislila sam – bože kakav je ovo đilkoš kada me je ovde doveo!“ Danas, na istom mestu se nalazi restoran „Guilietta“ sa gipsanim kipovima iz rimskog doba i kristalnim lusterima. Čini mi se da je današnjim mladićima je mnogo lakše da impresioniraju dame posetom kafani romaničnog imena i drevng enterijera ili su ta vremena davno prošla?

 Šetnja Velikim parkom i sećanje na dane kada sam bežao iz škole i na klupama pored bista narodnih heroja čitao novine i časopise. Možda su baš ovi đački nestašluci odredili moju budućnost i novinarsku sudbinu. Dok ponovo prelistavam tanke i sadržajem oskudne magazine, prilazi mi prijatelj koji predaje na Likovnoj akademiji. Saznajem da FILUM ni posle dve decenije nije dobio svoju zgradu ali da mladi umetnici zbog toga ne haju, da marljivo rade i razvijaju svoj talenat.

– Ma nije sve nitako crno – dodaje prijatelj – i penzioneri nam redovno dolaze. Poziranje za akt plaća se 200 dinara po satu a skiciranje starog ljudskog tela je veliki izazov za svakog slikara. Ako si zainteresovan javi se!

Na samom kraju boravka u rodnom gradu otvoren je Trg Vojvode Putnika. Sve ono što nisu uradili proteklih meseci, radnici koji govore neki čudnim stranim jezicima, završili su za nekoliko dana. „Mramor, kamen i željezo“ ukrašeni raznobojnim fontanama. Prikladam umetnički program, glumci, muzičari, hor „Liceum, gradonačelnik… Među ošišanim mladićima koji obezbeđuju skup prepoznajem nabildovane siledžije iz kafića. Pogledom šaraju po okupljenoj masi i traže bivšeg naučnika koji prebrojava pločice. Nije ga bilo.

– BILO JEDNOM NA PLANETI ZEMLJI 

U poslednje vreme, u srpski medijski prostor niotkuda je uplovio jedan tajni agent. U knjizi „Estoril: ratni roman“ i seriji „Beležnica profesora Miškovića“ pojavljuje se američko-englesko-srpski obavešatajac Duško Popov. Iz ovih literarno-filmskih projekata saznajemo da je rođen 1912. godine u Titelu, tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji. Popov je odrastao u imućnoj porodici i studirao pravo na Univerzitetu u Beogradu  gde je postao poznat kao avanturista, ženskaroš i plejboj. Špijunsku karijeru počinje pre izbijanja Drugog svetskog rata. Koristio je svoj šarm da se približi ličnostima na visokim funkcijama i tako prikupljao važne obaveštajne informacije. Rat ga je zadesio tokom studija u Nemačkoj. Iskoristio je veze sa nacističkom inteligencijom kako bi se kao agent britanske obaveštajne službe MI6 infiltrirao u njihove redove. Popov je tokom rata stekao reputaciju hrabrog i veštog špijuna. Bio je uključen u razne operacije širom Evrope. Jedan od njegovih najpoznatijih poduhvata bila je operacija „Tricikl“, tokom koje je preneo ključne informacije o japanskom planu napada na Perl Harbor. Posle rata, Duško Popov je emigrirao u SAD, gde je nastavio da radi za CIA. Uprkos nemerljivom doprinosu obaveštajnim službama detalji iz njegovog života ostali nepoznati široj javnosti sve do pred kraj 20. veka. Prema nekim saznanjima Popov je poslužio kao inspiracija Liamu Flemingu za lik fiktivnog špijuna Džejmsa Bonda.

Dok se pisci i filmadžije bave srpskim agentom koji je špijunirao za najveće svetske sile, tabloidi ne propuštaju priliku da za sve nedaće od rata u Ukrajini do uzgajanja “šargarepe” u Jovanjici, optuže velike svetske sile. Amerikanci, Europejci i ostali moćnici, vele „ružičasti informeri“, odavno nam kroje kapu i upravljaju svetom. Istoričari opet tvrde kako je podela tog istog sveta počela u februaru 1945. godine na Krimu, u sovjetskom gradu Jalta. Sastanak je trajao nedelju dana a  glavnu reč su imali Ruzvelt, Čerčil i Staljin, Tom prilikom donete su važne odluke koje su presudno uticale na globalnu svetsku politiku tokom  narednih osamdeset godina. Pošto je umetnicima dozvoljeno da maštaju a režimskim novinarima da lažu, mi ćemo ovom prilikom, po sistemu „šta bi bilo kad’ bi bilo“, fiktivno prikazati mogući tok događaja u vreme samita moćnika održanog od 4. do 11. februara 1945. godine na Jalti… Ili nekom drugom mestu, đavo će ga znati?

Glavni junaci naše izmišljene priče su neki važni i veoma bogati ljudi. Njihova zamišljena imena su: Jakov Šprehfeler, Henrik Lubinger, gospođa Meri Vindzor i naravno neizbežni Duško Popov. Sastali su se u raskošnoj vili smeštenoj u londonskoj „mesnoj zajednici“ Kesington.

H. Lubinger: ‘De si Duško ženski dušmanine? Kako je u našem lepom SSSR-u? Šta radi drug Koba?

D. Popov: Sve sam uradio prema vašim uputstvima. Devojke, piće, krupijei, knjige… Sve im stoji na raspolaganju a njihovo je samo da se lepo provedu.

J. Šprehfeler: Kakve knjige crni Duško?

D. Popov: Gospodin Ruzvelt je nešto bolešljiv pa mu nije do bahanalija.

Meri Vindzor: A šta radi Čerčil ili kako ga mi zovemo „Pacov iz Blenema“?

D. Popov: Vinston samo pije viski i namćoriše.

H. Lubinger: Zanči Staljin se jedini provodi?

D. Popov: Skupio je neko veliko društvo pa zajedno ašikuju. Plašim se za one devojke.

Meri Vindzor: O bože kakve su to ženske osobe? Ja sam nevinost izgubila tek u tridesetoj.

H. Lubinger: I vidi se!

J. Šprehfeler: Dosta je bilo abrovisanja. Neka se oni zabavljaju a mi ćemo da pređemo na posao.

H. Lubinger: Duško ti napravi neko saopštenje za štampu, onako okruglo pa na ćoše i napiši kako su njih trojica sve to smislili. Pošalji ga posle  medijima neka se zanimaju malo.

J. Šprehfeler: E pa dragi moji, vreme je da podelimo svet. Henrik oko moje da čujem tvoj predlog.

H. Lubinger: Duško piši a ti Meri slušaj, nemoj da ti misli vrludaju. Ovako, Staljinu ćemo dati Istočnu Evropu, nekih desetak zemalja da ne nabrajam tu boraniju a mi ćemo naravno uzeti sve ostalo. Mislim da je tako najpoštenije.

D. Popov: A šta ćete sa ovim mojima? Ne dajte nas Staljinu molim vas!

J. Šprehfeler: Tito je veliki laf nećemo njega. U početku ćete malo flertovati s Rusima a onda će Broz da se kobajagi naljuti i odvoji od baćuške. Posle ćemo vam davati lovu da budete „nesvrstani“.

Meri Vindzor: Koliko mislite da ova podela traje?

H. Lubinger: Jedno pedesetak godina a onda ćemo iskrojiti novi kaput za naše globalno, planetarno čedo.

D. Popov: Šta planirate posle pola veka?

J. Šprehfeler: Uzećemo Rusima ovo što smo im dali a onda pravimo dil sa Kinezima.

Meri Vindzor: Odlična ideja.

H. Lubinger: Izvini Duško, tada ćemo i ove tvoje da dovedemo u red. Rasturićemo vas na proste činioce a umesto Tita dovešćemo sedam, osam ništaka koji će vam se krvi napiti.

D. Popov: Dobro gospodo, ako se mora, ljubi ga Zora!

J. Šprehfeler: Dobro, to bi bilo ukratko na globalnom nivou. Valja nam se fokusirati na detalje.

Meri Vindzor: Deus est in particularibus. (Suština je u detaljima)

H. Lubinger: Opa, gospođa se doima na latinskom.

Meri Vindzor: Futue te ipsum (psovka)

J. Šprehfeler: Molio bih da budete ozbiljni. Idemo dalje. Lubingere imaš reč.

H. Lubinger: Svi dobro znamo da je narod stoka i da nam je lako njime upravljati. Ipak, sada je tek 1945. godina pa ih je lako držati ih u toru. Vremenom, planiramo razvoj tehnologije. Potrudićemo se da svaka porodica po ceo dan bulji u jednu kutiju iz koje ćemo ih zasipati propagandom.

J. Šprehfeler: Bilo bi dobro da napravimo lažnu opziciju. Na „njihovim“ medijima čuće se i suprotna mišljenja. Naravno posle ćemo ih napadati i provlačiti kroz blato. Proglasićemo ih neprijateljima naroda i izdajnicima. 

Meri Vindzor: Uz mito i korupciju naravno. Čovek je u stanju svašta da učini za zrno vlasti i šaku dolara.

H. Lubinger: Kada je o parama reč imam dobru ideju. U prvo vreme, nastavićemo sa štampanjem novca a posle ćemo ga polako ukidati.

J. Šprehfeler: Koncept novca je do sada naša najbolja prevara!

H. Lubinger: Bravo Jakove, svaka ti je ka’ u Sokrata! Mi ionako odlučujemo koje će zemlje biti bogate a kojima treba pomoći. 

Meri Vindzor: Ja novac ionako ne koristim, za mene je sve besplatno.

D. Popov (u sebi): Razmažena upišulja ništa u životu nije uradila osim što se rodila u pravo vreme na pravom mestu!

J. Šprehfeler: Važno je da se približimo naučnicima i intelktualcima jer  oni znaju da postavljaju nezgodna pitanja. Srećom njima je lagodan život važniji od ideala pa ih je lako potkupiti. Za malo keša, špricer i kavurmu, oni će opravdati i proizvodnju atomske bombe i eksperimantalne lekove i zagađivanje čovekove sredine.

H. Lubinger: Ovo sa lekovima ti je pametno, stado je posebno osetljivo kada je zdravlje u pitanju. Farmakološka industrija doneće nam mnogo para a priču o ekologiji tumačićemo kako nama odgovara. Svako ko i dalje postavlja suvišna pitanja biće proglašen za budalu ili teoretičara zavere a intelktualci su na njih posebno alergični.

J. Šprehfeler: A sada ono glavno. Politika zavadi pa vladaj! Valja nam ih okrenuti jedne protiv drugih. Seljake protiv radnika a ove protiv intelektualaca. U svakoj zemlji političare ćemo podeliti na leve i desne, ljubitelje sporta usitnićemo na pristalice različitih klubova, a zašto ne i muziku? Možda na folk i rok, klasiku i džez? Ali otom potom. 

Meri Vindzor: Šta ćemo kada se pobune.

H. Lubinger: Najvažnije je imati „mangupe u njihovim redovima“ koji će raditi za nas i razvodnjavati svaku vrstu protesta. Nego Jakove, malopre si pomenuo Kineze. Šta ćemo s njima? Velika je to sila ne smemo se zezati.

J. Šprehfeler: Sačekaćemo dvadesetak godina a onda počinjemo investicije u kineska preduzeća. Nisu Kinezi gadljivi na lovu. Uložićemo naš kapital, pokrenuti proizvodnju i izvoziti robu u razvijene zemlje pre svega u Ameriku. Posle nekog vremena, da se Vlasi ne sete, napravićemo štos da Amerika kao pozajmljuje ogromna sredstva od Kine. U stvari američka država će se zaduživati kod nas, investitora i stvarnih vlasnika  „kineskog kapitala“. Tako ćemo izbeći plaćanje poreza u SAD.

Meri Vindzor: Kod nas se to zove pranje novca!

H. Lubinger: Baš tako pametnice moja.  

J. Šprehfeler: To bilo sve za danas. Mislim da smo zaslužili da se malo počastimo. Pa neće onaj jastog sam da se pojede.

Meri Vindzor: Ja nisam gladna a i nešto me boli glava.

H. Lubinger: Duško završi taj kobajagi zapisnik sa Jalte a posle svrati do gospođe Vindzor da je malo izmasiraš.

D. Popov (u sebi): Samo mi je još to falilo!

J. Šprehfeler: Potrudi se da izveštaj zvuči kao da je pravi. Ha, ha, ha!

U svom „izveštaju“, Duško Popov je zapisao sledeće:

„Na samitu održanom od 4. do 11. februara 1945.na Jalti sastali su se lideri „Velike trojke“: Franklin Ruzvelt, Vinston Čerčil i Josif Staljin. Tom prilkom donete su sledeće odluke:

1. Nakon poraza, Nemačka će biti podeljena na četiri zone pod vojnom upravom SAD, Velike Britanije, Francuske i Sovjetskog Saveza. Isto važi i za Berlin.

2. Nemačka je obavezna da isplati ratnu štetu pobednicima. Sovjetskom Savezu će pripasti polovina sredstava za ratnu reparaciju dok će ostatak biti podeljen ostalim saveznicima. 

3. Staljin se obavezao da će Sovjetski Savez ući u rat protiv Japana.

4. Odlučeno je da se izvši revizija granica Poljske. Garantovani su i slobodni izbori u oslobođenim državama Istočne Evrope.

5. Postignut je dogovor o osnivanju Ujedinjenih nacija, sa ciljem očuvanja mira i stabilnosti u svetu.“

Kada su se otreznili i oporavili, lideri slobodnog sveta Staljin, Ruzvelt i Čerčil saopštili su svetskoj javnosti „svoje“ odluke! Duško Popov je po zadatku „partije“ nastavio da masira gospođu Mari Vindzor a kao nagradu za svoj doprinos u kreiranju vrlog, novog sveta, 1953. godine postao je Džejms Bond.  

Ovih dana internetom kruži duhovita pošalica koja verno oslikava u kakvom svetu živimo. Lokalna verzija ove zezalice u skraćenom izdanju izgleda otprilike ovako: 

Razgovaraju dva Kragujevčanina ispred „Plaze“.

– Da li Rusi i Ukrajinci ratuju zbog religije?

– Ne, i jedni i drugi su pravoslavci.

– Ukrajince podržava Amerika, a Ruse Kina?

– Tako je.

– Stari Kinezi su bili budisti a danas mahom ateisti?

– Da.

– A Amerikanci?

– Ameri su i protestanti i katolici i još mnogo toga.

– A Izrael?

– Oni su Jevreji.

– A Palestinci?

– Palestinci su muslimani Suniti.

– Ko podržava Palestince?

– Iran.

– Jesu i Iranci muslimani Suniti?

– Ne oni su muslimani Šiiti koji se inače ne slažu sa Sunitima ali ako treba da biraju između njih i Jevreja onda su sa Sunitima.

– A Albanci?

– Albanci su za Jevreje.

– Al oni su muslimani?

– Jesu, ali su uz Ameriku, a Amerika je uz Izrael.

– Ako su muslimani sa Kosova i iz Albanije za Izrael, onda su i muslimani iz Bosne za Izrae?

– Ne, oni su za Palestinu.

– A Srbi su onda sigurno za Palestinu koja nije priznala Kosovo, a protiv Izraela koji ga je priznao?

– Ne, i Srbi su za Izrael.

– A Ukrajinci?

– Za Izrael.

– Onda su Srbi sigurno za Ukrajinu koja je za Izrael?

– Jok, Srbi navijaju za Rusiju. 

Iako je smišljen da zabavi, ovaj imaginarni dijalog je bolno istinit. Poslednjih godina savremeni svet podseća na veliku robnu kuću kojom upravlja namćorasti poslovođa. Svake jeseni, pošto se vrati sa godišnjeg odmora, pravi novi raspored u svojoj „prodavnici“. Proizvođači mu tutnu koju kintu u džep samo da bi nervirao mušterije. Pre nekoliko godina naprimer, napravio je haos u apoteci kada je izmešao aspirine i besendine, brufene zamenio konopljinim uljem i uveo obavezno nošenje platnenih maski. Naredne zime odlučio je da se pozabavi osnovnim životnim namirnicama. Brašno i ulje iz Rusije zamenio je ukrajinskim a vodku trajno sklonio sa rafova. Ove godine red je došao na orijentalnu hranu. Baklava, ratluk i ćeten alva dobijaju šut kartu a njihovo mesto zauzeli su bejglsi, humus i ostala košer hrana. A narod k’o narod, bune se par dana, negoduju a onda legnu na rudu i naviklnu na novi raspored. I tako sve do sledeće godine kada ih čeka novo iznenađenje. 

Najnovoji inventar u globalnoj bakalnici zla, počeo je 7. oktobra kada su teroristi Hamasa ispalili stotine raketa na Izrael a onda paraglajderima napali posetioce muzičkog festivala „Supernova“. Procenjuje se da je u napadu stradalo preko hiljadu Izraelaca a Hamas je tom prilikom zarobio i  taoce. Teroristički napad iznenadio je izraelski Mosad, jednu je od nabolje organizovanih tajnih službi u svetu sa sofisticiranom mrežom špijuna na celoj teritoriji Bliskog istoka. Neverovatno zvuči da im je promakao tako jednostavan napad Hamasa izveden pomoću štapa i kanapa. Kako to u pojasu Gaze obično biva, ono što su propustili obaveštajci ispravila je vojska. Nekoliko sati nakon  početka napada s druge strane zida, izraelska armija je uzvratila žestokim arteljerijskim i vazdušnim udarima. Meta je bio Hamas a prave žrtve palestinski civili u Gazi. Po ko zna koji put počela je krvava osveta Izraela po principu bombarderima na paraglajdere i sto civila za jednog ljubitelja tehno muzike. Od početka izraelske ofanzive u pojasu Gaze stradalo je više od šest hiljada Palestinaca dok je broj ranjenih je premašio 15 hiljada.

Paralelno sa vojnom akcijom aktivirana je medijska mašina za pranje savesti i ispiranje mozga. U odbranu agresora stali su isti oni koju su oštro osuđivali opsadu Vukovara i Sarajeva, egzodus Srba iz Krajine i sa Kosova kao i agresiju Rusije na Ukrajinu. Uz obavezno „Palestinci su prvi počeli“ došlo je do globalne amnezije koja je najviše zahvatila intelektualne krugove i „progresivne“ snage savremenog sveta. 

Preko noći je zaboravljeno da su kroz istoriju, agresori uvek pronalazili povod i opravdanje za nedela koja slede. Tragični, neretko iscenirani, događaji koriste se kao povod za mnogo krvavije sukobe. Prvi korak u propagandnoj igri beščašća je vešta manipulacija javnošću. Koriste se emocije i strahovi ljudi kako bi se dobila podrška za ratne operacije. Stvara se percepcija neposredne pretnje i nužnost vojne akcije. Tako je povod za Prvi svetski rat bio Sarajevski atentat i ubistvo Franca Ferdinanda. Nakon četiri godine ratovanja shvatili smo da je „zbog austrijskog nadvojvode“ poginulo je preko 20 miliona ljudi. Mogu li se ove žrtve pravdati pitanjem: „ko ih je terao da ubijaju Ferdinanda?“ Ili konstatacijom „pa oni su prvi počeli!“. Kao glavni razlog za početak krvavog pira 1938. godine, Hitler je naveo ugroženost nemačke manjine u Sudetskoj oblasti. Odlučio je da je napadne Čehoslovačku i otpočne Drugi svetski rat. Sedam godina kasnije položaj nemačke manjine u Sudetu je rešen ali je svet izgubio 70 miliona stanovnika. Sukobi u Vijetnamu počeli su još 1955. a Amerika se umešala tek 1964. godine i to zbog napada Viet Konga na njihove brodove u zalivu Tonkin. Sukobi su nastavljeni sve do 1975. a broj žrtava dostigao je milion i 355 hiljada. Ubistvo srpskog svata Nikole Gardovića u Sarajevu 1. marta 1992. godine navodi se kao povod za početak trogodišnjeg rata u Bosni koji je odneo preko 100 hiljada života dok je dva miliona žitelja BIH raseljeno po svetu. Hitlerov izgovor o ugroženim manjinama iskoristio je i Putin koji još od 2014. godine „štiti“ Ruse po Ukrajini.  

Kada se brani neobjašnjivo, prva destinacija obmane je istorija i to ona drevna, daleka i teško proverljiva. Kao što srpski nacionalisti svaku priču počinju Kosovskim bojem tako Cionisti i njihove mecene podsećaju na svoje, 3.500 godina dugo, jevrejsko poreklo, na Abrahama i Toru i ulogu svetog naroda. Trenutni ratni sukobi najlakše se pravdaju događajima iz daleke prošlosti jer je mnogo lakše ući u vremensku mašinu i odjezditi hiljadama godina u prošlost gde se navodno kriju odgovori na sva pitanja.  Pravi uzroci većine sukoba ipak su mnogo jednostavniji sa korenima izniklim u znatno bližoj prošlosti.  

Na početku 20. veka, današnja teritorija Izraela bila je deo Otomanskog carstva. U to vreme, Jevreji su stidljivo sanjali o povratku u svoju postojbinu koja im je po drevnim zapisima bila bogomdana. Ova ideja, poznata kao Cionizam začeta je tokom 19. veka i čovečanstvu ništa dobro nije donela.

Prvi Svetski rat i pad Turskog carstva otvorili su vrata za dalje migracije  Jevreja na Bliskom istoku. Velika Bitanija je, po odluci Lige naroda, dobila mandat upravljanja palestinskom teritorijom. Englezi su od samog početka podržali jevrejsko doseljavanje što je ubrzo dovelo do prvih konflikata između pridošlica i lokalnih arapskih zajednica.

Tužna je istina da tokom Drugog svetskog rata, savezničke sile nisu učinile gotovo ništa da spreče antisemitizam koji je doveo do Holokausta. Posle pobede nad fašizmom dolazi do sveopšteg pokajanja u vidu bezrezervne podrške stvaranju jevrejske države na Bliskom istoku. UN su 1947. godine usvojile plan podele Palestine na jevrejsku i arapsku državu. Ova odluka izazvala je početak Arapsko-jevrejskog rata i zvanično formiranje države Izrael 14. maja 1948. godine.

Ostvarenje viševekovnog sna pokrenulo je novi talas seoba Jevreja koji su za kratko vreme preplavili Bliski istok. Teritorija koja im je dekretom dodeljena ubrzo postaje nedovoljna da primi jevrejske „migrante“ a povlašćena pozicija u UN iznova je hranila njihove apetite. U želji za proširenjem, žrtve Holokausta počinju osvajačke ratove u regionu.

Posle nacionalizacije Sueckog kanala 1956. Izrael je uz pomoć Francuske i Velike Britanije napao Egipat i okupirao Sinajsko poluostrvo. Desetak godina kasnije tokom „Šestodnevnog rata“ protiv Egipta, Jordana i Sirije, Izrael je 1967. osvojio Golansku visoravan, Zapadnu obalu (uključujući Istočni Jerusalim) i Pojas Gaze. Intervencijom u Libanu 1982. godine Izrael je oslabio palestinske militantne grupe i etnički očistio jug Libana. Iako Palestinci čine većinu sa preko 60% stanovništva istočnog Jerusalima, Izrael je „sveti grad“ proglasio svojom prestonicom i tako legalizovao proces proterivanja Palestinaca iz ove oblasti.

Povodom najnovijih sukoba u pojasu Gaze, američki intelektualac Ben Šapiro nedavno je rekao da „izraelska intervencija mora trajati sve dok i poslednji kurvin sin u Gazi ne bude ubijen!“. Ova izjava je izazvala kolektivni medijski orgazam i bezrezervnu podršku intelektualnih elita na Zapadu. Svekoliko zalaganje za ljudska prava, slobodu i demokratiju, preko noći su poput vojničkog sapuna skliznuli u drugi plan. Izrael je zatvorio Pojas Gaze i zabranio ulazak novinara na okupiranu teritoriju tako da svi izveštaji stižu samo iz pograničnih oblasti na izraelskoj teritoriji. U neviđenu medijsku propagandu uključio se i senilni predsednik SAD koji je posle najave da „Amerika gradi železnicu koja će povezati Atlantski sa Indijskim okeanom“ prešao na širenje dezinformacija iz Gaze. Preneo je najpre  lažnu vest da su pripadnici Hamasa ubijali decu odrubljivanjem glave (Bela kuća je kasnije demantovala predsednikov „izveštaj“) a onda je „obavestio“ svetsku javnost kako su napad na civilnu bolnicu u Gazi izvršili sami Palestinci. Ako predsednik najmoćnije zemlje sveta otvoreno laže možemo zamisliti kako izveštavaju njegovi mediji.

Svaki rat predstavlja iracionalnu katageoriju i teško je u njemu tražiti bilo kakav smisao. Ono malo logike i zdravog razuma ipak traže od nas da postavimo pitanje: kako je moguće da narod koji je preživeo Holokaust  tako nemilosrdno sprovodi etničko čišćenje Palestinaca samo nekoliko decenija posle genocida nad sopstvenom nacijom? „Ali oni su prvi počeli!“, i dalje odjekuje svetskim medijima.  

U našem jeziku postoji izreka „kolje vola za kilo mesa“, nedela koja Izraelci proteklih nedelja čine u Gazi više podsećaju na aktivnosti sudskog izvršitelja koji naređuje rušenje kuće kako bi se rešio problem miševa u podrumu. Borci za ljudska prava širom sveta pomažu i „prinudno iseljenje“ stanovnika i rušenje „zgrade“ a ubrzo će bez griže savesti, finansirati izgradnju nove višespratnice koju će kroz koju godinu ponovo rušiti!

Kad dođe do rata, prva žrtva je istina. Nema veće ludosti nego kada ljudi u ime Boga čine zlo jedni drugima. U ratu niko ne pobeđuje, osim ratne industrije. Mada, svi ideali sveta nisu vredni suze jednog deteta. (DŽonson, Paskal, Breht, Dostojevski)

Početkom godine, u jednom od „sudbonosnih obraćanja naciji“, predsdnik Srbije Aleksandar Vučić je izjavio sledeće: „Nemojte da smetnete s uma, za Novu godinu i Božić Beograd je bio kao Kazablanka. Rekord smo postigli, špijuni su okupirali sve hotele, privatne smeštaje, kuće, zgrade, vile. U Beogradu takav broj špijuna, kao od 20.decembra do 5.januara, nije zabeležen od Drugog svetskog rata pa do danas, očigledno da su mnogi spremali svašta“, rekao je tadašnji predsednik SNS-a.

Kada se pomenu špijuni običan čovek najčešće pomisli na Šona Konerija ili Danijela Krega u ulozi Agenta 007, čitalac Informera zamišlja Šolaka sa fudbalskom loptom, Zelenovića na beloj lađi ili Ćutu u kafani, dok gledalac Pinka vidi Mariniku Tepić koja sa kokoškom iz Morovića izvodi razne vudu vradžbine. Priče o špijunima su zanimljive jer u isto vreme mogu da zabave, zavedu ili zavaraju trag u borbi sa političkim protivnicima. Vlast po pravilu upire prstom u opoziciju nazivajući ih stranim plaćenicima u prevodu belosvetskim doušnicima, dok protivnici režima ističu bliskost vlasti sa međunarodnim silama haosa i bezumlja. 

Uprkos svetom špijunskom pravilu da je najbolji obaveštajac onaj čiji se identitet nikada ne otkrije, istorija beleži brojne primere uspešnih tajnih agenata koji su odigrali važnu ulogu u političkim igrama bez granica.

Jedna od najpoznatijih figura u svetu špijunaže bila je holandska estradna zvezda Margareta Gertruda Zele poznatija kao Mata Hari. Špijunka je postala tokom Prvog svetskog rata kada je kao plesačica nastupala u najpoznatijim kabareima Pariza. Za to vreme, paralelno je radila i za Nemačku i za  Francusku. Iako plodonosna, njena špijunska karijera trajala je kratko. Već 1917. Francuzi su je uhapsili, optužili za izdaju i ubrzo streljali. 

Harold Adrijan Rasel alias Kim Filbi, jedan je od najuspješnijih pregalaca sovjetske obavještajne službe u koju je stupio 1934. kao student univerziteta u Kembridžu. Posle rata bio je oficir za vezu između britanske i američke obaveštajne službe što mu je omogućilo da u periodu „hladnog rata“ Moskvi dostavlja važne informacije. Kada je otkriven, neko vreme se skrivao u Bejrutu da bi se 1963. vratio u Moskvu gde je umro prirodnom smrću što predtavlja krunu svake špijunske karijere. Za svoje zasluge nagrađen je najvišim sovjetskim odlikovanjima.

Tokom Drugog svetskog rata, fizičar Klaus Fuks radio je na savezničkom projektu stvaranja atomske bombe ali je kao sovjetski agent, Rusima prenosio ključne informacije o projektu atomskoog naoružanja SAD. Njegova špijunska delatnost omogućila je Sovjetima da  ubrzaju i usavrše svoj nuklearni program.

ŠAMAR VINSTONU I PACKE ĐORĐU

Naši ljudi su i kao špijuni bili su po mnogo čemu posebni. Njihovim posrednim akcijama počinjali su ratovi, nehajno su šamarali svetske lidere, zavrtali uši članovima kraljevske porodice, zavodili najlepše žene sveta i sadili povrće u okolini Beograda.  

Priča se da je Vojin Tankosić svojim obaveštajnim radom pomogao početak Prvog balkanskog a potom i Prvog svetskog rata. Kao mladi oficir izazvao veliki diplomatski incident. Naime, engleski dopisnik iz Beograda  pisao je veoma negativno o Srbiji tog vremena. Jednom prilikom Tankosić  ga je sreo u kafani i pred svima ga ošamario što je dovelo do protesta ambasadora Velike Britanije. Novinar se zvao Vinston Čerčil a kasnije je postao premijer Velike Britanije. Kralj Petar Karađorđević izabrao je Tankosića da bude vaspitač njegovim sinovima ali spevijalno vaspitanje nije dugo trjalao pošto je čika Vojin redovno tukao princa Đorđa iako je ovaj već bio momak. Poginuo je 1915. godine i tajno sahranjen. Austrijanci su međutim, pronašli Tankosićev grob, otkopali ga i fotografiju objavili u novinama pod naslovom „Srpski špijun i demon je mrtav“.

Mustafa Golubić je bio član Mlade Bosne, učesnik Sarajevskog atentata, Solunski dobrovoljac, pripadnik “Crne ruke”, rukovodilac u KPJ i jedan od najznačajnijih sovjetskih obaveštajaca. Po izbijanju Prvog balkanskog rata stupa u četnički odred Vojislava Tankosića a iz rata izlazi kao narednik srpske vojske sa Medaljom Obilića za hrabrost kojom ga je lično odlikovao tadašnji prestolonaslednik. Sa srpskom vojskom prelazi Albaniju a kao oficir Kraljevske garde učestvuje u čuvenoj Kolubarskoj bici. Posle rata pristupa Kominterni i prelazi u Moskvu gde se školuje za oficira NKVD-a. Dobija sovjetsko državljanstvo i tridesete godine dvadesetog vijeka provodi u Četvrtoj upravi NKVD-a u odeljenju zaduženom za političke likvidacije. Početkom 1937. godine kao Staljinov čovek od poverenja boravi u Španiju. Početkom Drgog svetskog rata vraća se u Beograd gde su ga Nemci ubrzo uhapsili a i streljali. Po završetku rata, Staljin je lično naredio da se posmrtni ostaci Mustafe Golubića prenesu u SSSR gde je sahranjen uz najviše vojne počasti.

SAMO DA TETKI ODNESEM LEK

Ako pogledamo fotografije domaćih i svetskih špijuna upoznaćemo se sa galerijom različitih likova od fatalnih žena i zgodnih frajera do neustrašivih, brkatih ratnika. Izgled međutim često vara ili što bi rekao najpoznatiji „Balkanski špijun“ Ilija Čvorović: „Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste!“ Stvarnost nas uči da su najopasniji oni špijuni koji na prvi pogled izgledaju poput šefa smene u Gradskoj čistoći ili magacionera u Preseraju. U srpskoj javnosti sve češće se pojavljuje teško proverljiva informacija o ruskom špijunu sa naših prostora. Naizgled običan čovek srednjih godina koji uvek deluje začuđeno kao da je pošao da tetki odnese lek. U isto vreme, on se od 2012. godine nalazi na čelu svih „ministarstava sile“. Počeo je kao ministar bez portfelja zadužen za Kosovo i Medtohiju, potom je upravljao vojskom i policijom da bi na kraju postao prvi obaveštajac Srbije na funkciji diretora BIA. Možda je ipak sve to samo slučajnost i nema nikakve veze sa njegovim navodnim špijunskim delatnostima po nalogu Rusije? U prvo vreme, zlobnici su ukazivali na beznačajnu činjenicu kako mu se supruga zove Nataša a sinovi Oleg i Sergej. Neki su vezu pronašli u prijateljstvu i bliskoj saradnji sa Mirom Marković čiji je dever godinama bio ambasador Srbije u Moskvi a sin uspešan ruski biznismen (sa parama koje je tata pokrao od srpskog naroda). Drugarica Marković je posle suprugovog hapšenja ostatak života provela pod zaštitom iste te „majke Rusije“. Postoje i neverne Tome koje uz ono „ništa nije slučajno“, podsećaju da ga je SPC odlikovala ordenom Svetog Save za svekolika dobročinstva prema Srbima na Kosovu. Najzad, oni najhrabriji, uz rizik dobijanja tittule teoretičara zavere, tvrde da mu ni predsednik Aleksandar Vučić ne može ništa. Priča se se da je Vučić uvek bio protiv imenjakovog postavljanja na važne funkcije. Ovakvo raspoloženje bi ga držalo sve dok ne stigne depeša iz Moskve kada bi preko noći promenio mišljenje. Priča se, da je krajem 2017. godine Vučić ozbiljno razmišljao o smeni tadašnjeg ministra odbrane. Informacija je kao probni balon „procurela“ do režimskih medija. Nije prošlo dugo a  Vladimir Putin je pozvao Vučića u goste. Najpre mu je servirao boršč, počastio vodkom i pirogima a onda ga odveo na „Institut za perspektivna istraživanja“ gde su ruski naučnici demonstrirali zanimljiv eksperiment. Reč je o prezentaciji tokom koje su pred srpskim predsednikom zaronili psa jazavičara u rezervoar ispunjen tečnošću koja ne sadrži azot. Po završetku ogleda, pas je mahanjem repa pozdravio gosta iz Srbije. Ne samo da je preživeo, nego je bio dobre volje i odličnog raspoloženja. Dal’ zboga kuce ili direktive, po povratku Vučića iz Moskve više nije bilo reči o smeni Ministra odbrane. Toliko zlonamernih i ničim izazvanih tvrdnji i komparacija a Aleksandar Vulin je samo jedan skroman levičar nacionalističke provinijencije koji voli da nosi uniforme i mašta o „srpskom svetu“. Rođen je u Novom Sadu, diplomirao na Pravnom fakultetu u Kragujevcu a potom završio i Visoke studije bezbednosti i odbrane pri „Vojnoj akademiji Univerziteta odbrane“ u Beogradu. Bio je  polaznik 6. klase, zajedno sa Nebojšom Stefanovićem i Sinišom Malim. Tokom dugogodišnje političke karijere nije uspeo da uštedi ni za krov nad glavom pa se ženina tetka iz Kanade sažalila i kupila mu stan. Vulin je oduvek brinuo i o bezbednosti Srba na Kosovu. Kako bi mu stalno bili na oku, zamolio je drugara Uroša Čubrilovića da instalira sigurnosne kamere na svim važnim mestima u Mitrovici. I umesto da mu se za to oda priznanje zlonamerni mediji su se istog trenutka fokusirali na milion evra koje je Čubrilovičeva kompanije DBS bez tendera dobila od Vlade Srbije. Sašenjka Vulin voli Ruse i Rusiju ali ne i rusku opoziciju. U maju 2021. godine Vulin je otišao u Moskvi da lično preda transkripte razgovora ruskih opozicionara koje je tokom sastanka u Beogradu prisluškivala BIA. Jedan od učenika tog sastanka Vladimir Kara-Murza ubrzo je uhapšen i osuđen  na 25 godina zatvora zbog izdaje.  

Godine prolaze, političari dolaze i odlaze samo je Vulin tu da zauvek ostane. Nedavno je još jednom pokazao – da ne može mu niko ništa jer jači od logike. Samo par nedelja pošto su mu SAD uvele individualne  sankcije, Aleksandar „Nedodirljivi“ Vulin pojavio se na prijemu koji je američka ambasada organizovala 4. jula ove godine povodom Dana nezavisnosti SAD.

RAŠTIMOVANI ORKESTAR

Dolazimo i do 24. septembra 2023. Posle oružanog sukoba na Kosovu, direktor obaveštajne službe se nije oglašavao. Bio je, kako kažu, opravdano odsutan. Hadži Vulin je prisustvovao hodočašču u Jerusalimu a u Crkvi Hristovog groba obavio poklonjenje. Privatna poseta Svetoj zemlji desila se samo tri dana nakon oružanog sukoba u Banjskoj u kome su život izgubila trojica Srba (među kojima i bivši Vulinov telohranitelj) i pripadnik kosovske policije i nedelju dana pre početka novog rata u Zalivu. 

Neosetljivi na spiritualnu stranu Vulinove ličnosti, kritičari režima su odmah postavili pitanje da li je srpska tajna služba imala informacije da se sprema obračun u blizini manastira Banjska? Dok čekaju odgovor, neki su odmah počeli da spekulišu kako Rusima odgovara obnavljanje sukoba na Balkanu i eventualna intervencija NATO snaga na Kosovu kako bi se skrenula pažnja sa Ukrajine i dobio legitimitet za nastavak rata. U takvoj situaciji najlogičnija destinacia kreatora „srpskog sveta“ i nosioca ordena Svetog Save svakako je Jerusalim jer da je otišao u Moskvu bilo bi suviše očigledno.

Pre nego što požirumo sa zaključcima, valja podsetiti da se vrednost špijuna meri po tome koliko je njegova maska savršena. U svetu špijunaže, tajna je važeća valuta a poverenje luksuz koji se retko može priuštiti. Špijun uvek hoda po tananoj žici između izdaje i lojalnosti. Kada se čovek u špijuna pretvori, to više nije ni heroj, ni zlikovac, već najobičniji instrument u rukama loših muzičara. Instrumentalisti odlično znaju da se važne državne tajne nelogičnošću najefikasnije čuvaju. Još samo da i gluvi posetioci „koncerta“ to shvate. 

Bez obzira gde živeli, čime se bavii i kome porez plaćali, Srbi imaju nekoliko zajedničkih karakteristika koje ih odvjajaju od ostalih naroda. Prosečan potomak Karađorđa i Nikole Tesle slavi slavu, obožava dobru domaću rakiju, glasa za vlast, voli Ruse i pašenoga, mrzi taštu i Hrvate, u malom prstu ima globalnu svetsku politiku i nepogrešivi je ekspert za sve sportove. Od fudbala, košarke i tenisa pa sve do odbojke, rvanja i skoka u dalj za našeg čoveka ne postoje tajne. Svoje nagomilano znanje Srbin želi će rado podeliti sa sunarodnicima. Puno je kvalifikovaniji od selektora koji naravno uvek ima neku manu. Trener nacionalnog tima po pravilu je nedovoljno stručan za svoj posao a onda slede i druge slabosti: ili je suviše mlad ili mnogo star i senilan ili je pun sebe, ili mu padeži ne idu od ruke… Naravno, naš čovek je ekspert i za sportsku politiku ali ga mrzi da se time zamara. Kada bi se malo potrudio, brzo bi shvatio da su ligaška prvenstva u Srbiji odavno izgubila takmičarski karakter jer je novac zamenio sportski duh a stranci naše igrače. Pošto „na domaćem terenu“ dominiraju samo dva kluba bliska predsedniku države, domaća takmičenja su ostala na margini intersovanja publike jer su do zla boga dosadna i predvidiva. Tako je reprezentativni sport postao glavna arena u kojoj Srbi izražavaju i patriotizam, i nacionalizam i „ekpertizam“ ali i netoleranciju i ksenofobioju. Pobede se proslavljaju euforično a posle nekoliko čašica srpskog brenda prozvedenog od šljive, sportske teme se potiskuju u drugi plan a uspesi dobijaju epsku dimenziju. Nismo pobedili samo Gildžijus-Aleksandera i Nadala već Kanadu i Španiju a sa njima i celu Ameriku i Evropsku uniju. „Neka vide majku im njihovu kako Srbin… dominira!“, poručuju hrabri „osvajači sveta“ pre nego što stidljivo objasne ženi i šefu zašto su pijani došli kući a mamurni na posao.

OGLEDALO NACIJE

Sport je univerzalna kulturološka disciplina koja prevazilazi granice jezika, religije i geografije a način na koji različiti narodi gledaju na sportske uspehe i neuspehe često je ogledalo kolektivnog mentaliteta.

U SAD, sport je metafora američke svakodnevice pod sloganom „pobednik uzima sve“. Ohrabruje se individualizam kroz stalnu proveru sopstvenih veština i kvaliteta u odnosu na konkurenciju. Kao u kultnom filmu „Roki“ gde autsajder postaje nacionalni junak tako je i u američkoj, sportskoj svakodnevici. Najveći broj uspešnih sportista potiču iz niže srednje klase pa im je razvijanje talenta uz mukotrpne treninge jedini način da se izdvoje iz proseka sredine u kojoj su odsrasli. Sport je jedna od retkih ako ne i jedina oblast života gde svi Amerikanci kreću sa iste startne pozcije i trče ravnopravnu trku do uspeha. Za razliku od onih dolarskih, sportskim brojevima se ne može manipulisati pa zato na kraju samo najbolji opstaju. Na međunarodnoj sceni, sportisti iz SAD najbolje rezultate postižu u pojediačnim sportovima u kojima je najvažniji individualni sportski duh koji karakteriše američki mentalitet. U najpopularnijim ekipnim sportovima gde je veliki novac u opticaju, nije redak slučaj da najbolje plaćeni sportisti ne nastupaju za nacionalni tim što u javnosti ne izaziva burne reakcije jer se patriotizam može iskazati i na drugi način. Jedan od najboljih košarkaša svih vremena Le Bron Džejms za reprezentaciju SAD igrao je samo 68 puta ali je u humanitarne svrhe donirao preko 100 miliona dolara. Neuspeh košarkaša na poslednjem svetskom prvenstvu, američka sportska javnost objasnila je činjenicom da se u ostatku sveta sada igra mnogo kvalitetnija košarka te da se za naredna takmičenja valja bolje pripremiti. Odmah su se oglasili Durant, Kari i Le Bron najavljujući svoje učešće na Olimpijadi u Parizu.

Nemci su poznati po besprekornoj organizaciji i efikasnosti a na sport gledaju kao na još jedan dobro ili loše obavljen posao. Nedavno, istog dana, nemački košarkaši su postali prvaci sveta dok su fudbaleri na svom terenu doživeli katastrofalni poraz od Japana. Trezveno i bez euforije, nemački mediji su analizirali šta treba promeniti kod fudbalera da bi ponovo bili uspešni kao sada košarkaši. Već u ponedeljak fudbalski selektor je dobio otkaz uz zaključak da kod Šrurdera, Vagnera i drugara za sada ništa ne treba menjati. Posle osvajanja zlatne medalje u Manili, nemačke košarkaše su dočekali članovi šire familije i par stotina navijača. Bez velike pompe, euforije… i bez Cece.

Za Japance, sport je više od igre. To je put ličnog usavršavanja od prosečnosti do savršenstva. U timskim sportovima dominira snažna disciplina i kolektivni duh dok se pojedinci odlikuju fanatičnim odnosom prema treninzima i takmičenjima. Posebno je zanimljiv samurajski pristup sportskom porazu kada japanski sportisti izražavaju duboko poštovanje prema suparnicima i publici. Postoji anegdota o japanskom golmanu koji se duboko poklonio lopti koja je ušla u njegov gol.

Sport a posebno fudbal, u Brazilu je najvažnija stvar na svetu a  ponekad je i iznad samog života. Muževi širom sveta često pominju  brazilskog navijača koji je nakon poraza reprezentacije bacio ženu kroz prozor. Fudbal je u Brazilu kultura i način života koji se najbolje može osetiti posmatrajući klince kako pikaju loptu na plaži. Improvizacija, strast i umetnost u svakom pokretu. U Brazilu se slavi i neuspeh ako je izveden sa stilom. Postoji priča o slavnom Peleu koji je za malo promašio gol ali je publika bila oduševljena njegovom inventivnom tehnikom prilikom izvođenja slobodnog udarca.

REPREZENTACIJA ILI ŽIVOT

Nastupanje sportista za nacionalni tim svoje zemlje predstavlja društveni fenomen koji igra važnu ulogu u kolektivnom i patriotskom identitetu pojedinca. Igranje za reprezentaciju mnogo je više od demonstracije fizičke snage i taktičke veštine, to je u isto vreme i kulturološko-politička kategorija. Reprezentativci na trenutak prestaju da budu individualni igrači i postaju predstavnici nacije. Često se od sportista očekuje da će uvek igrati za reprezentaciju svoje zemlje čak i kada je to u suprotnosti sa njihovim ličnim interesima. Otkazivanje  nastupa za državni tim najčešće postaje kontroverzna odluka koja nailazi na opštu osudu.

Neki sportisti odbijaju da predstavljaju svoje zemlje zbog političkih neslaganja ili protesta. Na primer, tokom aparthejda u Južnoj Africi, mnogi crni sportisti bojkotovali su nacionalni tim kao izraz protesta protiv rasne segregacije.

Sportisti koji imaju dvojno državljanstvo često su suočeni sa komplikovanim izborom koju zemlju će predstavljati. Jedan od najboljih fudbalera Evrope Euzebio rođen je u Mozambiku ali je nastupao za reprezentaciju Portugala. Rođeni Francuz Gonzalo Iguain postigao je značajne rezultate u plavo-belom dresu Argentine. Miroslav Klose i Lukas Podolski rođeni su u Poljskoj ali su odlučili da predstavljaju Nemačku za razliku od Roberta Levendovskog koji nije želeo da prihvati nemačko državljanstvo i igra za fudbalsku reprezentaciju Poljske. 

U nekim slučajevima, neodazivanje na poziv selektora objašnjeno je etičkim ili moralnim razlozima. Nemački fudbaler Mesut Ozil je pri kraju karijere odbio da se priključi reprezentaciji zbog odnosa Nemačke prema turskoj manjini jer su i njega, vrhunskog sportistu,  tretirali kao građanina drugog reda. Košarkaš NBA lige i turski državljanin Enes Kanter, posle kritike predsednika Erdogana ne samo da više nije pozivan u reprezentaciju već mu je zabranjen ulazak u Tursku. Iako je nastupao za kinesku reprezentaciju, NBA košarkaš Jao Ming godinama je bio na meti kritike i u matičnoj zemlji ali i u Americi jer svetu je jednostavno nemoguće ugoditi.

KRATKO PAMĆENJE

Najkorisniji igrač i lider šampiona američke NBA lige Nikola Jokić sa juniorima Srbije osvojio je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 2013. godine. Za seniorsku reprezentaciju debitovao je 2016. godine kada se na Olimpijadi u Riju okitio srebrnom medaljom. Na Svetskom prvenstvu u Kini 2019. igrao je za Srbiju koja je osvojila peto mesto. Pred odlazak na Evropsko prvenstvo 2022. godine, Jokić je izjavio: „Puno mi znači reprezentativni dres. Baš sam pričao sa mojim najbližima koliko je drugačiji osećaj kada igraš za Srbiju“. Tokom šampionata ostvario je učinak: 21 poen, 10 skokova i 4 asistencije. U utakmici četvrtfinala Jokić je ubacio 32 poena, skočio 13 i asistirao 4 puta. Srbija je nažalost izgubila od Italije a domaća javnost ga obasula drvljem i kamenjem. Posle prvenstva Nikola je izneo mišljenje o odnosu srpske publike prema košarkaškoj reprezentaciji: „Takav je mentalitet u Srbiji. Mi ne volimo sport, ne volimo košarku, mi volimo da pobeđujemo.“. Posle ove ove izjave Jokićeva popularnost izjednačila se sa simpatijama koje Srbi gaje prema premijerki Brnabić. Kritikovali su ga sve do finalnih utakmica NBA lige. Kada je postao prvi Srbin koji je uz osvojenu NBA titulu dva puta proglašen i za najboljeg igrača Amerike ponovo stiče simpatije srpske javnosti i od običnog posetioca Slaninijade u Kačarevu postaje supermen koji je „pokazao tim Amerima kako se igra basket“. Mesec dana kasnije, iscrpljeni Jokić obaveštava selektora i drugare iz reprezentacije da neće moći da igra na Svetskom prvenstvu. Od tog trenutka, seuper heroj se pretvara  najobičnije džambasa iz Sombora koji, ruku na srce, „i nije baš neki naročiti koparkaš“. Od trnja do zvezda i nazad, od pljuvačine do euforije nepisano je pravilo po kome srpski mediji i nihovi pratioci tretiraju vrhunske profesionalne sportiste. Setimo se koliko je samo puta Novak Đoković kritkovan ako bi odlučio da ne igra za Srbiju u Dejvis kupu ili kada izgubi pre finala nekog turnira.

Pored navedenih karakteristika prosečnog Srbina sa početka ove priče, naš narod poseduje još jednu osobinu a to je – kratko pamćenje. Zato kada pojedinci poput Jokića i Đokovića koji su za popularizaciju Srbije u svetu uradili više nego svi mi ostali zajedno, donesu odluku koja i nije po našem ukusu zaslužili su da pokažemo više razumevanja. Njima je lako da budu mi, a za nas nemoguće da postanemo oni.

Od početka rata u Ukrajini, srpski desničari su odmah stali na stranu ruske braće i KGB kapitaliste Vladinira Putina. Dok su u Kijevu, Dombasu i Bahmutu ginuli civili, srpske desničarske stranke organizovale su mitinge podrške agresorima. Na jednom od takvih skupova, posle ratnohuškačkih tirada i nacionalističke retorike, jedan od govornika je pozvao prisutne da se prijave u dobrovoljce Jevgenija Prigožina. Na Vagnerovom spisku tog dana su se našla samo tri imena a od februara 2022. jedva nekoliko desetina građana Srbije pristupilo je plaćeničkoj vojsci Vagner grupe. I sve je bilo kristalno jasno, krvožedno i idilično do 23. juna 2023. kada je Jevgenij Prigožin sa svojim sledbenicima pokušao da izvrši, nešto kao, državni udar. Srpski desničari su se najednom našli u dilemi kome će se privoleti carstvu? Da li podržati onog moćnijeg koji ima svu vlast (a Srbi su uvek bili uz vlast) ili pobunjenika koji je digao glas i tenkove protiv establišmenta? 

ZAR I TI SINE ŽENJA?

Jedino Vladimir Putin nije imao dileme, složio se da tovariš Ženja ode u Belorusiju dok se prašina slegne a samo dva meseca kasnije (tačno u dan) poslao je Prigožina u večna lovišta. Ruski mediji su prvi objavili vest uprave civilnog vazduhoplovstva da se avion koji je prevozio osnivača privatne vojne kompanije Vagner srušio odmah posle poletanja iz Moskve. „Ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se obiju“, kaže narodna poslovica ali „kada pukne tikva“ Putin ne prašta. Nije Vladimir Vladimirovič nemilosrdan samo prema bivšim saradnicima. Mnogo više ga nerviraju kritičari koje je ili otrovao ili ih „ubedio“ da izvrše samoubistvo. Aleksandar Litvinjenko je bio nekadašnji agent FSB-a koji je preminuo u novembru 2006, tri nedelje pošto je popio čaj otrovan radioaktivnim polonijumom-210. Novinarka lista „Novaja Gazeta“ Ana Politkovskaja napisala je knjigu „Putinova Rusija“ u kojoj je optužila Volođu da je pretvorio zemlju u policijsku državu a detaljno je opisala i ruske zločine u Čečeniji. Ubijena je  7. oktobra 2006. u liftu zgrade u kojoj je živela pošto je ranije već dobila nekoliko pretnji smrću. Tajkun u egzilu Boris Berezovski nekada je bio lider takozvanih oligarha koji je stekao bogatstvo i moć tokom vladavine Borisa Jeljcina. Berezovski je pomogao Putinu da dođe na vlast ali nije uspeo da ostvari uticaj u meri u kojoj se nadao. Njegovo neslaganje sa ruskim predsednikom nateralo ga je da potraži azil u Velikoj Britaniji gde se navodno zakleo da će Putina skloniti sa vlasti. Berezovski je 2013. godine pronađen mrtav u kupatilu sa omčom oko vrata. Što bi ljubitelji crnog humora rekli – samoubistvo iz zasede! Ruski opozicioni lider Boris Nemcov upucan je u februaru 2015. samo nekoliko metara od Kremlja dok se sa devojkom vraćao kući. Nemcov je bio bivši zamenik premijera u vladi Borisa Jeljcina koji je godinama oštro kritikovao politiku ruskog predsednika. 

Kada je reč o obračunu sa bivšim političkim saradnicima Rusija i SSSR se mogu pohvaliti dugom i bogatom tradicijom u ovoj oblasti. Rodonačelnik ove prakse svakako je Josif Viserijonovič Staljin za pokojne i preživele saradnike – Koba. Velika Staljinova čistka dogodila se krajem 1930-tih u tadašnjem SSSR-u. Koba je tada nearedio masovna hapšenja, progone, mučenja i egzekucije političkih protivnika. Nastupio je vreme terora, straha i paranoje kada je život izgubilo više stotina hiljada ljudi. Bivši šef NKVD-a Genrih Jagoda bio je zadužen za likvidaciju mnogih „mangupa iz sopstvenih redova“ pre nego što je i sam postao žrtva Staljinovih čistki. Pogubljen je 1938. godine. Jagodin saradnik Sergej Kirov, vođa Lenjingradskog kružoka komunističke partije, ubijen je 1934. godine. Svakako najpoznatiji Staljinov disident bio je bivši oficir Crvene armije i blizak saradnik Vladimira Iljiča Lenjina Lav Trocki. Atentat na Trockog izvršen je 20. avgusta 1940. godine u Meksiku gdje je živeo u egzilu posle sukoba sa Josifom Viserijonovičem. Atentat je izveo Staljinov agent Ramon Mercader, španski komunista koji je bio u službi sovjetskog NKVD-a. 

NAS DVA BRATA ROĐENA

Tokom istorije, slovensko bratstvo Srba i Rusa ogledalo se i u pristupu političkim neistomišljenicima kao i drugim pojedincima koji su ugrožavali vlast neprikosnovenih vođa i vladara. Desetak godina pre početka velikih čistki njegovog  ideološkog neistomišljenika iz SSSR-a, Kralj Aleksandar Karađorđević je raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad svih stranaka, političke skupove, uveo cenzuru i državi promenio ime u Kraljevina Jugoslavija. Potom je usledio obračun sa neistomišljenicima a prvi na listi bio je njegov rođeni brat Đorđe. Posle smrti kralja Petra I1921. godine, vlast je i zvanično preuzeo mlađi sin Aleksandar koji se  pribojavao da bi Đorđe mogao politički vaskrsnuti i ugroziti njegovu poziciju. Kralj je svog brata najpre smestio u zatvor a potom ga je uz pomoć dvorskih lekara proglasio neuračunljivim. To mu međutim nije bilo dovoljno pa je „Aleksandar od Jugoslavije“ odlučio da starijeg brata i moralno uništi. Kralj je naredio režimskoj štampi da lansira aferu o emotivnoj vezi Đorđa Karađorđevića sa poznatim srpskim matematičarem Mihajlom Petrovićem Alasom. Kralj homoseksualac u Srbiji početkom dvadesetog veka bilo je nešto nezamislivo pa je i Aleksandrov presto trajno bio sačuvan sve do atentata 1934. godine.

Aleksandrov sin Petar II Karađorđević, bio je i isuviše mlad da bi sprovodio političke čistke a i „mandat“ mu nije dugo trajao. Zato je Petrov  neželjeni „naslednik“ sve to nadoknadio.

Dok je rat još trajao, Josip Broz se odlučno obračunavao sa svima koji bi skretanjem sa Titovog puta ugrozili njegovu buduću vlast. Sukob sa Staljinom 1948. godine pomogao mu je da formiranjem Golog otoka broj neprijatelja u svojim redovima svede na minimum. Prvi obračun  orgnizovao je 1949. godine kada je u zloglasnom beogradskom zatvoru Glavnjača ubijen Andrija Hebrang, visoki funkcioner Komunističke partije, sekretar CK SKH, član Politbiroa KPJ i ministar industrije u socijalističkoj Jugoslaviji. Hebrang je pored Kardelja, Rankovića i Đilasa važio za jednog od najbližih Titovih saradnika. Do prvih nesuglasica došlo je u vreme Rezolucije Informbiroa 1948. godine jer se Tito se bojao da je Staljin već odabrao Hebranga za njegovog naslednika. Broz je tada naredio Aleksandru Rankoviću da uhapsi Hebranga zbog navodne saradnje sa ustašama i sabotiranja privredne reforme. Zatvoren je u Glavnjači a 11. juna 1949. godine napravljen je zvanični zapisnik po kome je Hebrang pronađen mrtav u ćeliji. Službeno saopštenje svedoči da se obesio o radijator. Kasnije su otkriveni dokazi da u tom zatvoru nije bilo centralnog grejanja a samim tim tim ni radijatora. Veruje se da je Hebrang ubijen a ni danas se ne zna tačan datum njegove smrti kao ni mesto gdje je sahranjen. 

Tokom ustavom proklamovane, doživotne vladavine Josipa Broza mnogi bliski saradnici pali su u nemilost najvećeg sina naroda i narodnosti: Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Koča Popović, Mika Tripalo, Marko Nikezić… Svi oni su smenjeni sa svojih fukcija ali su dočekali da se na prirodan način presele na onaj svet. Takve sreće nažalost nije bio Slobodan Penezić Krcun.

IDE ČETA ČELA NAMRŠTENA, A KRCUNA MEĐU NJIMA NEMA

Krcun je u ratu bio partizanski komesar i osnivač srpske bezbednosne službe a potom ministar policije i predsednik srpske Vlade. Mladi Užičanin je imao 19 godina kada se pridružio revolucionarnom komunističkom pokretu. Nadimak Krcun dobio je po junaku stripa koji je izlazio u satiričnom časopisu „Jež“. Po drugoj verziji, Penezić je imao krive noge pa dok je hodao kolena su se dodirivala i krckala. U leto 1944. godine na ostrvu Vis, dobio je zadatak da formira Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA) – bezbednosnu kontraobaveštajnu službu nove Jugoslavije. U početku, služba je brojala samo osam članova ali se obaveštajna mreža brzo širila tako da je do kraja rata Krcun postavio temelje jugoslovenske bezbednosne službe i policije. Prema tvrdnjama njegovih saboraca, Krcun je tokom rata nosio Titovu fotografiju u unutrašnjem džepu vojničke bluze. Penezić je bio važan činilac u sistemu masovne represije prema političkim protivnicima. Organizovao je montirane procese i „posete“ Golom otoku. Kao prvi čovek Ozne a kasnije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, Krcun je organizovao likvidaciju kvislinških formacija i četničkih snaga u zemlji i emigraciji. Slobodan Penezić je najviše sarađivao sa ratnim drugom Aleksandrom Rankovićem.

Poslednji Krcunov susret sa Titom desio se krajem 1963 godine. Tada je Josip Broz pozvao Penezića i Rankovića da dođu na Brione. Krcun je navodno pitao vrhovnog komandanta zašto su mu svi Srbi stalno sumnjivi pa čak i istaknuti ratni komandanti. Upozorio je da se Broz nekorektno odnosi prema srpskim komunistima i da ih na taj način udaljava od sebe. Istoročirai tvrde da se Tito jako naljutio ali nije želeo da reaguje. Na izlasku iz prostorije Krcun mu je dobacio: „Jedino ne znam kad će doći red na nas dvojicu“, misleći na sebe i Rankovića. Posle ovog komentara Slobodan Penezić nije dugo živeo. Prema zvaničnoj verziji, Penezić je pred polazak na partijsku konferenciju dobio novi automobil. Na putu za Užice počela je da pada kiša i zbog blata na putu vozač je izgubio kontrolu. Automobil se kretao brzinom od 130 kilometara na sat kada je sleteo s puta i udario u drvo. Posle vesti o nesreći, počele su da kruže priče da je Krcun ubijen a navodno, i sam Tito je potvrdio ovu pretpostavku. Naime, nekoliko dana posle tragičnog događaja, Krcunova udovica je posetila kabinet maršala Tita. Otvoreno ga je pitala da li joj je muž ubijen. Prema svedočenju Dobrice Ćosića koji je prisustvovao sastanku, Broz je odmah odgovorio: „Jeste ubio ga je Ranković!“ Tito nije prisustvovao sahrani tadašnjeg premijera Srbije već je istog dana primio holivudskog glumca Kirka Daglasa.

Posle smrti Josipa Broza, u periodu između 1980. do 1991. godine,  Jugoslavijom je vladalo čak 13 predsdnika. Jednogodišnji mandat Titovih naslednika, nije bio dovoljan ni da se prve dame upoznaju sa svim komšinicama na Dedinju a kamoli da se njihovi muževi obračunavaju sa političkim protivnicima. Dok se na fukciji Predsednika predsedništva SFRJ nalazio Lazar Mojsov („pripremit nek’ se Raif Dizdarević“) na globalnoj političkoj sceni južnog Balkana pojavio se Slobodan Milošević. Kao partijski štićenik rođaka po ženinoj liniji Draže Markovića i politički šegrt Ivana Stambolića, Milošević je za kratko vreme od anonimnog privrednika postao lider srpskog nacionalističkog pokreta i neprikosnoveni vladar Srbije. 

OSVETA POLITIČKOG KALFE

Sve je počelo još na beogradskom Pravnom fakultetu kada je Milošević upoznao Ivana Stambolića. Odmah su postali priajtelji i bliski saradnici. Početkom osamdesetih, zajedno su radili u Tehnogasu gde je Milošević nasledio Stambolića na mestu direktora preduzeća. Obojica aktivno učestvuju u radu Gradskog komiteta SK Beograda gde Ivan ponovo ustupa predsedničko mesto Slobi. Zajednički politički put dvojice prijatelja se nastavlja. Stambolić postaje predsednik Privredne komore Beograda a Milošević direktor Beogradske Banke. „Majstor“ ostaje u zemlji na funkciji Predsdnika CKSK Srbije dok „šegrt“ putuje u Ameriku na stručno usavršavanje. Zlobnici tvrde da je Milošević u SAD dobio instrukcije kako da ubrza raspad Jugoslavije. Konačno, 1987. njihovi se putevi razilaze. Kao Predsdnik predsedništva Srbije, Stambolić ukazuje na opasnost zaoštravanja Kosovskog pitanja dok Milošević poručuje Srbima sa Kosova da „niko ne sme da ih bije“. Ohrabren nacionalističkim nabojem koji je probudio u srpskom narodu, Milošević saziva Osmu sednicu SKS na kojoj otvoreno kritikuje svog dotadašnjeg mentora i prijatelja. Srpski komunisti se priklanjaju nacionalističkoj retorici SANU i njihovog čeda Slobodana Miloševića. Pošto je smenjen sa svih funkcija, Ivan Stambolić se povlači iz politike ostavljajući svog „kalfu“ da rasparča Srbiju i Jugoslaviju. Samo šest meseci posle političkog obračuna, Stambolić je u aprilu 1988. godine doživeo porodičnu tragediju. Tada je u saobraćajnoj nesreći kod Budve, pod nerazjašnjenim okolnostima poginula njegova ćerka Bojana. Narednih 13 godina nije učestvovao u društveno-političkom životu. 

Posle bombardovanja Srbije postajalo je jasno da se Milioševiću bliži kraj a tadašnja opoziciji je tražila jakog protivkandidata „garantu stabilnosti na Balkanu“. Ime Ivana Stambolića našlo se na samom vrhu liste mogućih lidera DOS-a. Predsednički izbori su bili zakazani baš na godišnjicu Osme sednice CKSKS, 24. septembra 2000. Mesec dana ranije Ivan Stambolić je nestao. Tog 25. avgusta, Stambolić je kao i obično krenuo u Košutnjak na jutarnju rekreaciju gde mu se izgubio svaki trag. Tokom naredne tri godine mnogo se nagađalo o Stambolićevom nestanku. Neki su zastupali teoriju da se u inostranstvu sklonio od mogućeg atentata ali su članovi njegove porodice to negirali uz tvrdnju da je neposredno pre nestanka ispred njihove kuće danima kružio beli kombi marke Folskvagen prateći svaki Ivanov korak. Očevici ukazuju da je posljednji put viđen na platou ispred restorana „Golf“ gde je zastao da se odmori. Čuvar je potvrdio postojanje belog Folskvagena koji je tog jutra bio parkiran ispred restorana. Pored brojnih informacija sa lica mesta, istraga je sporo napredovala. Nalogodavci i izvršitelji zločina dobro su prikrili tragove pa se o Ivanu Stamboliću ništa nije znalo sve do 2003. godine kada je, posle ubistva Zorana Đinđića pokrenuta akcija „Sablja“. Zločin je otkriven na osnovu svedočenja Nenada Šare nekadašnjeg tjelohranitelja Milorada Ulemeka Legije. On je do detalja rasvetlio otmicu i likvidaciju Ivana Stambolića. Po rečima Šare, akciju je lično organizovao Legija. Stambolića su 25. avgusta 2000. presreli u Košutnjaku, strpali ga u kombi i odvezli na Frušku Goru. Tamo je već bila iskopana rupa napunjena živim krečom. Naterali su ga da klekne a onda mu pucali u potiljak. Prema zvaničnom izveštaju policije, 28. marta 2003. godine pronađeni su posmrtni ostatci Ivana Stambolića a identifikovan je po patikama koje su izvađene iz jame. Sahranjen je na Topčiderskom groblju uz najviše državne počasti. 

Od trenutka kada je tajna Stambolićevog nestanka rasvetljena nagađaju se motivi i naručioci ubistva. Osim Slobodana Miloševića koji se opravdano pribojavao da bi ga bivši prijatelj verovatno pobedio na izborima, mogući motiv imala je i Mira Marković. Razlozi Mirine mržnje prema porodici Stambolić datiraju još iz vremena Drugog svetskog rata. Drugarica Marković je ostala bez majke kada imala samo dve godine. Veru Miletić su 1943. godine uhapsili agenti Specijalne policije u jednom beogradskom stanu gde je čuvala poverljive partijske dokumente. Odvedena je u logor na Banjici gde je doživela neviđenu torturu. Partijski drugovi su je međutim optužili za izdaju a na Petom kongresu KPJ 1948. godine i zvanično osudili. Iako su Vera Miletić i Petar Stambolić (stric ubijenog Ivana) bili bliski prijatelji, Petar nije učinio ništa da odbrani svoju drugaricu. Vera Miletić je streljana 1944. godine u Jajincima. Mira je celog života bila ogorčena kukavičlukom Petra Stambolića jer je baš on trebao da preuzme dokumentaciju koja se nalazila u stanu Vere Miletić. Prema tvrdnjama analitičara, ubistvo Ivana Stambolića predstavlja jednu od najmonstruoznijih političkih likvidacija u istoriji Srbije a rezultat je zajedničke osvete bračnog para Milošević – Marković.

MASONSKI HRAM RAZDORA

Ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića već dve decenije se analizira  iz najrazličitijih uglova. Izvršilac zločina je osuđen ali su naručioci i organizatori atentata do danas ostali nepoznati. Prema nezvaničnoj ali  opšte prihvaćenoj teoriji, ubistvo premijera oraganizovala je tzv. tvrda struja u Službi državne bezbednosti na čelu sa potencijalnim „posetiocima“ Haškog tribunala koji su posle izručenja Slobodana Mikoševića shavtili da će ubrzo i na njih doći red. Neki smatraju da je u zaveru bio uključen i Vojislav Koštunica dok retki, ali  „dobro obavešteni“, pojedinci ukazuju na nesrećan slučaj koji se dogodio u prostorijama beogradske policije 29. oktobra 2002. godine. Po njihovom mišeljenju, ovaj događaj bi se mogao dovesti u vezu sa atentatom na Zorana Đinđića. Neimenovanim izvorima je odmah zalepljena etiketa teoretičara zavere ali je priča zanimljiva i vredna pažnje. Naime te noći, nepunih šest meseci pre likvidacije premijera, tokom policijskog ispitivanja preminuo je Dragan Malešević Tapi. 

Poznati slikar je 1997. godine postao „Grand komander Vrhovnog saveta Velike nacionalne masonske lože Srbije“. Prvi projekat novog lidera bio je početak zidanja velikog masonskog hrama na Košutnjaku. Gradnja je odmah počela a Malešević je troškove finansirao svojim sredstiva. Opštinarima je rekao da gradi akademiju umetnosti koja će poslovati bez profita i da će to biti njegov poklon Beogradu. Radovi su bili u punom jeku kada je vlast u opštini Čukarica preuzela Demokratska stranka. Tapi ih je optužio da su tražili reket od 300.000 maraka na šta je dobio odgovor da dozvole dobijene od SPS-a više ne važe. Radovi su obustavljeni a nesuđeni hram je kasnije pretvoren u dečiji vrtić.

Iako je imao veoma korektne odnose sa Zoranom Đinđićem lider demokrata je odbio da mu pomogne u čukaričkom sporu. Taj naizgled nevažan sukob predstavljao je grudvu koja je pokrenula lavinu a mnogi su skloni verovanju da je građevinski spor bio uvod u tragičan kraj Dragana Maleševića.

Poslednji pokušaj Tapija da istera „pravdu“ do kraja dogodio se u januaru 2000. godine kada je iniciarao prevrat u Demokratskoj stranci. Imajući u vidu neospornu moć Zorana Đinđića, izbor za predsdnika  stranke trebao je biti puka formalnost. Malešević je međutim imao drugačiji plan. Uz pomoć saradnika ubedio je mladog političara u usponu Slobodana Vuksanovića da se prijavi kao protivkandidat. Đinđić je tesnom većinom pobedio Vuksanovića a ova politička avantura po mnogima je Tapija koštala života. 

Posle atentata na visokog policijskog funkcionera Boška Buhu, policija je sprovela istragu a tragovi su ukazivali na poznata imena iz kriminalnih krugova ali i na Dragana Maleševića i njegove masone. U večernjim satima 29. oktobra 2002. godine, policajci su opkolili zgradu u kojoj je stanovao Tapi. Došli su da izvrše preres stana a potom su ga priveli u gradsku policiju. Dok je davao izjavu slikaru je iznenada pozlilo. Došla je ekipa Hitne pomoći, ali mu nije bilo pomoći. Nezvanično, svedoci tvrde da su Tapija zapravo ubili policijski inspektori koji su mu tokom saslušavanja stavljali najlonsku kesu na glavu! Vladimir Jakšić Karlos, jedan od optuženih za ubistvo policijskog generala Boška Buhe, potvrdio je da je Tapi ubijen u beogradskom SUP-u. On je na sudu rekao da je po privođenju bio smešten u prostoriju pored one u kojoj je saslušavan Dragan Malešević. Jakšić je čuo Tapijeve krike i pretnje policajaca. Jedan od inspektora je vidno uznemiren, saopštio svojim kolegama: „Ubismo čoveka!” Veza između Tapijeve smrti i atentata na premijera Đinđića nikada nije ni negirana, ni dokazana ali poznavaoci prilika u masonskim redovima tvrde da nijedno ubistvo njihovih istaknutih članova nije prošlo bez osvete.

Dvojica lidera koji se jedini nisu obračunavali sa političkim neistomišljenicima su Boris Tadić i Tomislav Nikolić. Prvi je unikatan  primerak Predsednika Srbije koji je smenjen na izborima dok je drugi, uz blagoslov „brata“ Voje, predsednički mandat na poslužavniku servirao svom političkom „sinovcu“ Aci.

Tokom jedanaest godina vladavine Aleksandra Vučića bili smo svedoci  više misterioznih likvidacija političkih protivnika a najveću pažnju javnosti privuklo je ubistvo Olivera Ivanovića kao i smrt Vladimira Cvijana. Istina o ovim zločinima saznaće se onog dana kada Predsednik Srbije bude sišao sa vlasti. A da li će tada doživeti sudbinu Broza, Miloševića ili Đinđića pokazaće vreme i sud istorije. Jedno je međutim sigurno, Aleksandar Vučić svoju političku karijeru neće završiti poput Tadića i Nikolića! 

„Dobro jutro, deco. Šta ima novo u vašim jastucima? Kažite sad brzo – dragička! Nema na nebu zvezdanog čička. Ko prvi skoči i san preskoči, dobiće školjku i tri kamička… Eto, deco, to je sve!“

Jutarnje sunce nemilosrdno prosipa zrake po zidovima spavaće sobe a imaginarni tonovi omiljene budilice nežno plove uzburkanom

površinom podsvesti. Razum kaže – budi se! Živa duša bi još malo da spava. Objavljujem rat organizovanoj akciji ultraljubičastih „sunčevih terorista“. Jedan od njih, onaj najkočoperniji i najuporniji,vešto se odbija od ogledala i svom snagom vlastite svetlosti napada preostale deliće razbijenog sna. Otpor očnih kapaka polako popušta, zenice beže u stranu, pokrivam se preko glave. San mi okreće leđa a java se prezrivo mršti. Jasno  je da nisam dobrodošao ali nastavljam bitku koja je odavno izgubljena. Iz polusvesti čujem glas. Mućnem glavom kako bih doterao mentalnu frekvenciju. Imaginarni radio emituje svoj obrazovni program:

“Ljudima se često čini da je njihov život mnogo uzbudljiviji i  kvalitetniji u poređenju sa drugima. „Nemamo para ali nam bar nije dosadno!“ hvale se neki. Često živimo u zabludi da naše postojanje nosi dublji smisao i da živimo mnogo bolje od drugih. „Ne mogu oni mene toliko malo da plate koliko malo ja mogu da radim!“ Od komentara anonimnog lenjivca, ova rečenica je postala narodna poslovica. Kada nam je tako dobro zašto smo nabijeni negativnom enirgijom? Kada nismo u stanju da bes iskalimo na nekom ko nam je blizak onda se svađamo na društvenim mrežama, kafanama ili na utakmicama. Vozačima na pamet ne pada da propuste pešaka a mladima da pomognu starim i nemoćnim. Na poslu mrzimo šefa, kod kuće taštu a dok gledamo TV Dnevnik ceo svet. Ljudi u pedesetim izgledaju kao starci a sve je više onih sa medicinskom dijagnozom koja ne sluti na dobro. Taj adrenalin u nama koji zove na pogrešnu akciju vremenom izaziva zavisnost pa nije redak slučaj da i kada sve ide po planu mi sami tražimo nevolju!“

BUĐENJE

Duboke misli rasteruju snove. Glas na trenutak nestaje a njegovo mesto zauzima migrena. Od kako me je mladost zauvek napustila, budilnik mi više nije potreban. Raskinuli smo dugu vezu prepunu svađa i trzavica. Mrzeo sam taj svetlucajući komad plastike a evo već počinje da mi nedostaje! Bolje je slušati pištanje, zujanje i zvonjavu nego ove proklete glasove. Ovoga puta glasogovornik se trudio se da deluje još uverljivije:

„Boli te glava? Ma nemoj! Buđenje ti je prijatelju slično porođaju koji se nanovo ponavlja svakog dana. Početak novog ciklusa, povratak u svesno stanje, još jedan ulazak u ludnicu stvarnosti! Prvo životno iskustvo nije baš tako prijatno kao što se misli. Majka se grči od bolova, vrišti, napinje se, muči, ponekad žrtvuje i vlastito postojanje u želji da svetu podari novi život. Beba, s druge strane, ne želi napolje. Lepše joj je, toplije, prijatnije i sigurnije u majčinom toplom gnezdu. Otima se, plače i pokušava da rasvetli zabludu o lepoti života. Svakoga dana čovek prolazi kroz sličan „životni ciklus“. Lepo mu je dok spava, mrsko mu je da se budi. Ljudskom rodu očito prija pasivnost i mrtvilo. Da li spavanje zaista predstavlja integralni deo života ili je reč o simulaciji smrti? Na svakom koraku glorifikujemo lepotu života, a najviše uživamo u stvarima koje nas od njega udaljavaju. Jadikujemo da je život kratak, da proleti dok udariš dlanom o dlan. U isto vreme, jedva čekamo da nam vreme što brže prođe. Hajde da analiziramo jedan običan radni dan. Iz ćoška spavaće sobe oglašava se pomenuti budilnik, prekida lepotu nestvarnog i cepa tananu mrežu irealnog. Čovek se budi, trlja oči, ustaje i ulazi u začarani krug imitacije života. Ne voli da ide na posao, iako tamo radi, stvara, razmišlja… Jednostavno – živi! Jedva čeka kraj radnog vremena, žuri kući da bi se odmarao i lenstvovao. U slatkoj dokolici iščekuje trenutak da se ponovo dočepa kreveta i mračnim stazama besvesnog odjezdi što dalje od života. Od sumraka do svitanja, od jutarnjeg buđenja do večernjeg hrkanja, čovek nanovo pronalazi zadovoljstvo u drugim formama plandovanja. Satima gleda televiziju u želji da pobegne od realnosti, uživa u hrani koja ga uspavljuje i pomaže mu da što duže ostane neaktivan. Tu su i lekovi, alkohol, droga… Te čarobne supstance koje dodatno skraćuju put do stanja nestvarnog i onostranog. Ukratko, beživotnog!“

POSTOJANJE

Umivanje, kafa, tuširanje pa na posao. U kolima se otvara Pandorina kutija novih neprijatnosti. Dok psujem vozača koji mi je upravo presekao put iz zvučnika se čuje onaj isti glas:

„Ti baš kuburiš sa osećajem pripadnosti grupi, narodu, čoporu… A ni patriotizam ti nije jača strana. Ljutiš se na čoveka a pojma nemaš zbog čega žuri. Možda vozi staru majku u bolnicu ili je u pitanju hirurg koga čeka hitna operacija. A gde si ti krenuo? Žuriš na posao u banku u kojoj ćeš na fini način pljačkati pošten narod. Budi čovek, drug na drumu, pokaži razumevanje i solidarnost. Nikako da se opametiš, prilagodiš, uklopiš… U starom kraju ti kažu da si se poamerikanizovao jer ne veruješ u promaju i smeješ se kada kažu da od klima uređaja čovek može da se šlogira dok ti se u Amerikanci čude što piješ kafu posle podne. Nerviraju te podele na belce, crnce, muslimane, budiste, na leve i desne, na starosedeoce i došljake. Pitaš se zašto bi slučajnost što je neko rođen u određenoj zemlji ili gradu davala tom nekom za pravo da sa visine gleda ljude koji su u tu državu, čaršiju ili mesnu zajednicu došli iz neke druge sredine? Koliko je samo idiota koji sa ponosom kliču da su rođeni Parižani, Beograđani, Kragujevčani žaleći se na one koji su svoj talenat doneli u te lokalpatriotizmom zatrovane sredine? Bez ovih prvih život bi bio jednostavniji a bez drugih siromašniji. Kao pravi namćor koji uvek isteruje pravdu, imaš ti još dilema. Jel’ tako? Na primer, zašto se religija stiče rođenjem a ne krštenjem. Da li je moguće da svaka beba koja svet ugleda u Srbiji automatski postaje pravoslavac, dok se u hrvatskim porodilištima rađaju samo katolici? Gde je tu mogućnost izbora? I naivno podpitanje, na kojoj planeti nastaju ateisti? „

Stižem na posao, gasim auto, zvuk motora nestaje a sa njim i glas iz zvučnika. Tišina! Na ulazu u banku uobičajena kontrola a onda i „montaža“. Neki genije je odlučio da zaposleni naizmenično, jedne nedelje rade iz kancelarije a druge od kuće. Kako bi uvek bili u pripravnosti, službenici sa sobom nose računar i svakoga dana se nanovo priključuju na monitore i tastature kako bi svom poslodavcu poklonili  osam sati života. Svako ko potraži i zrno logike u u ovom cirkusu unapred gubi bitku sa zdravim razumom. Imaginarne glasove zamenjuju oni pravi. Nezadovoljni klijenti žale se na visoku kamatu, komplikovane procedure a ponajviše što banka uopšte ne brine za svoje mušterije. „Imamo monopol pa ako nećeš ti ima ko hoće“, neizgovorena je poruka koju čuju ovi jadnih ljudi. Posao mi je da laž upakujem u šećernu oblandu istine dok se kao potrošač saosećam sa svakim od svojih klijenata. Ovde su stvari više nego jasne pa nema visoke filozofije koja odlikuje one druge glasove. Osam sati „korporacijske robije“ ostavljam za sobom. Odlazak kući, večera s porodicom tokom koje se najzad čuju neki normalni glasovi ali ta lepota kratko traje. Dan se bliži kraju i na red dolaze serije, knjige i naravno spavanje. San se nažalost ne slaže s planom koji sam napravio. Taman kada mi se učinilo da ću na kratko napustiti poganu realnost poznati glasovi teraju san sa očiju.

NESTAJANJE

„Ti bi malo da spavaš je li? Lepo si ti to prijatelju smislio. Da li se zapitaš jesi li san zaslužio? Živiš u zemlji koja podseća na Mapet šou. Dva starca sa balkona pljuckaju na ostatak sveta. Deda Džo, kada mu promene pelenu „otrči“ do Ukrajine kako bi ih ohrabrio da izginu u što većem broju. Tršavi Donald čim se dobro našmrče uvozne robe iz Kolumbije, ode na Putinovo kanabe da mu pruži podršku. Senilni starci i njihovi podrepaši, u isto vreme podržavaju i Vučića i Kurtija. Što narod gore živi toliko je poslušniji i lakši za obradu. Zato će takvi Balkanom vladati večno.“

„Slažem se“, odgovaram u polusnu, „ali šta ja tu mogu da promenim?“

„Ne možeš da promeniš svetski poredak ali možeš posao! Kako te nije sramota da radiš u banci koja pljačka narod? Dvanaest milijardi dolara čistog profita za godinu dana. Misliš li da da je moguće zaraditi toliki novac na pošten način? Ova suma je dovoljna da se tokom godine prehrani dva ipo miliona gladnih ljudi.“

„Ali i ja nekako moram da hranim svoju porodicu“, brani se, „ako dam otkaz naći će oni nekog mlađeg koji će isti posao raditi za manje pare pa će i profit biti veći. Nego zašto to pričaš meni? Ja sam sitna riba. Reci to onima koji drmaju svetom!“

„Ne vredi prijatelju. Moje ime je Savest a oni su se mene davno rešili.“

Tog momenta, iznenada je zavladala tišina. Osećam olakšanje a umesto Savesti čujem umilne dečije glasove:

„I u sobi na belom jastuku,i u šumi, pokraj starog panja, svi pod obraz il’ šapu il’ ruku, došlo vreme da se lepo sanja…

Laku noć, laku noć, laku noć…“

Kada se iz centra Kragujevca krene prema Šumaricama, odmah tu iza Gradskog parka, nalazi se poljana koja je odigrala važnu ulogu u mom obrazovanju. Lokacijski pripada MZ Vašarište ali je medu žiteljima tog kraja poznata kao “Picmala”. Sa njene istočne strane nalazi se Gradski stadion, sa južne kasarna, na sever puca pogled prema Vinogradima i Aerodromu dok je na zapadu  Muzej 21. oktobar. Ne verujem da postoji stanovnik Kragujevca koji bar jednom ovuda nije prošao. Malo ko međutim zna da se na tom prostoru već stotinak godina, okružena zelenilom, krije jedna usamljena kuća. Roditelji su me iz porodilišta baš tu doneli. U ovoj kući sam proveo prve godine detinjstva kao i mnoge  letnje raspuste. Na “Životnom univerzitetu – Picmala” stekao sam “diplome” iz mnogih oblasti.

Lingvistika, ONO i DSZ

Na pitanje kako je „Picmala“ dobila ime, istraživačkim novinarstvom došao sam do sledećeg „naučnog“ tumačenja. „Picmala“ se od davnina nalazila u neposrednoj blizini kasarne pa su lokalne dame slobodnijih uverenja baš na njoj uzdizale gotovost oružanih snaga SFRJ. Prema svedočenju mog dede koji na ovom imanju proveo veći deo života, Kragujevčanke koje su gajile ljubav prema uniformisanim licima izdašno su darovale svoje čari zagorelim pripadnicima JNA. Vojnički snovi su se tako pretvarali u javu a „poklon“ koji im je darovan vremenom je postao toponim.

Poznavanje prirode i društva

U hladovini starog oraha čitao sam stripove „Mirko i Slavko“, „Zagor“, „Blek Stena“ i „Komandant Mark“. Kada dođe proleće nisam se skidao s trešnje dok je mlaćenje kajsija za džem i slatko  predstavljalo omiljenu sportsku displinu mog detinjstva. Pored bunara, baba je strpljivo negovala paradajz koji na oko baš i nije spadao u lepotane ali taj divni slatkasto kiseli ukus još uvek dobro pamtim. Ukrasne biljke u cvetnoj bašti nisu imale teoretske šanse da dočekaju jesen. Igrajući se u drvorištu nisam obraćao pažnju na estetiku biljnog sveta pa sve što bi promaklo fudbalskoj lopti, dokusurila bi košarkaška. Životinjska farma bila je malobrojna a činili su je verni pas Džeki, mudra sova koja je svila gnezdo pored ulaza u šupu i dosadna živina koja je besciljno šetala po dvorištu. Dok sam bio beba, pas me je štitio od ne tako inteligentnih kokošaka. Kasnije, kada je Džekijeva pažnja zbog starosti popustila, pojurio me je jedan zločesti pevac koji je posle toga završio u supi.

Na samom kraju devetnaestog veka, pradeda Marinko je  sagradio ovu kuću u kojoj sam napravio svoje prve korake. U Kragujevac je stigao pešice iz mesta Istok na Kosovu. Tamo je sticajem nesrećnih okolnosti ubio jednog Albanca i bežeći od krvne osvete zaustavio se u Šumadiji, preciznije u „Picmali“. Tada mu ni na kraj pameti nije bilo da će sudbina njegove porodice predstavljati uvod u mnoge izbegličke priče. Komunisti su osetili odakle opasnost preti i zaključili da je baš Marinko Milić zvani Mlekadžija glavni krivac za izbijanje kosovske krize. Za kaznu, posle rata su mu oduzeli svu zemlju ostavivši samo kuću i okućnicu.

Stazama bratstva i jedinstva

Svake godine 21.oktobra, u Kragujevcu se održava Veliki školski čas. U vreme kada je postojala SFRJ činilo se da su sve eksurzije za odredište imale baš moj grad. Autobusi iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije načičkali bi se po „Picmali“ a idila bratstva i jedinstva polako je umirala pred mojim očima a da toga uopšte nisam bio svestan. Umesto uzvišenih ideja samoupravljanja i socijalizma u sećanje mi se urezala slika omladinaca koji piške iza autobusa, prva tinejdžerska pijanstva i tuče. Narednog dana, poljana ispred stadiona „Čika Dača“ podsećala je na gradsko smetište a trava i okolno drveće na černobiljsku vegetaciju. Pored takvih čuvara prirode, bratstva i jedinstva nije ni čudo što nam se zemlja raspala.

Seksualno vaspitanje

Tokom letnjih meseci u večernjim satima, prostor između stadiona i muzeja, bio je ispunjen parkiranim vozilima. Izgledalo je kao da Radnički igra sa Zvezdom ili Partizanom. Pažljivijim osmatranjem terena moglo se zapaziti kako se vozila malo čudno kreću. Umesto uobičajenog “napred-nazad”, automobili su nekako više poskakivali “gore-dole” kao kada se isprobavaju amortizeri. Spoznajući naučnu istinu o tome kako je „Picmala“ dobila ime i drugi Kragujevčani su poželeli da je upoznaju na isti način. Ponekad bi ove male ljubavne romanse bile prekidane elementima borilačkih veština kada bi na primer, prevareni muž uhvatio preljubnike na delu. Ništa bolje nisu prolazili ni voajeri. Posle mnogo godina, o seksu sam naučio ponešto ali mi još uvek nije jasno kako neko može da uživa kada to radi u Fići?

Okultizam

Jednom je u našu kuću svratila Romkinja sa torbom na leđima i bebom u naručju. Zvali su ih torbarima. Kada su baba i deda bili mali, govorili su im da će ih  ako ne budu dobri, baš kao u pesmi, odneti torbari. Tamnoputa, mlada žena je tražila da pružim levu ruku. Nisam se se plašio i bez razmišljanja poslušao gataru. Iz dlana mi je čitala sudbinu: “Ovaj čovek će dugo da živi, će ima puno pare i… Kurvar će da bude!” Deda im je uvek davao po neki dinar ali ovo “proročanstvo” ga je nekako posebno oduševilo. Izvadio je novčanik i velikodušno častio mladu torbarku!

Društvene igre i novinarstvo

Svakog četvrtka u posetu su nam dolazili dedini ortaci Čilaš i Nikolaj. Najpre bi svi zajedo uz kaficu i rakiju pretresli abrove i napravili brojno stanje preživelih vršnjaka a onda prelazili na  preferans. Između betla i sansa, prelistavali su čitulje i u to vreme popularni časopis “Čik”. Malo je poznato da su rečeni magazin uređivali Matija Bećković i Brana Crnčević. Kartaše međutim nisu  zanimali pisani sadržaji već fotografije obnaženih lepotica.

Medicina 

Tokom čitavog dana, moja baka je slušala radio i gledala televiziju. Kada bi se na programu našle emisije iz medicine ostavljala je posao i pažljivo hvatala beleške. Sve što bi kojim slučajem propustila na radiju i TV, pronalazila bi u specijalizovanim časopisima “Zdravlje” i “Eliksir” na koje je bila pretplaćena i koji su joj uvek bili pri ruci. Među prvima je kupila aparat za merenje krvnog pritiska pa su komšinice svakog dana svraćale da potraže medicinski savet od penzionerke po opredeljenju i doktorke po ubeđenju.

Sport

U septembru 1969. godine u „Picmalu“ je svratio Edson Arantes do Nascimento. Nije se radilo ni o gatanju ni o švaleraciji, nije čak došao ni da mu moja baba izmeri pritisak. Slavni Pele, tada ubedljivo najbolji fudbaler sveta, pojavio se na Gradskom stadionu u Kragujevcu i u dresu brazilskog kluba Santos odigrao prijateljsku utakmicu protiv našeg  Radničkog. Samo je deda uspeo da se dokopa ulaznice dok smo otac i ja slušali radio prenos preko radija i reakcije navijača uživo. Pred sam kraj utakmice, Radnički je golom Paunovskog poveo sa 4:3. Svi na stadionu kao i mi u kući preko puta, ponadali smo se da će naš tim pobediti slavni Santos. Jedino Pele nije delio naše mišljenje pa je u poslednjem minutu izjednačio rezultat. Deda se posle od muke napio, baka ga je lečila hladnim oblogama ali to je neka posve druga priča… 

Politika

Početkom devedestih u „Picmali“ su se održavali i politički skupovi. Najpre oni nacionalistički u čast krsta i s tri prsta a onda i mirotvorni koji su nažalost svih nas zakasnili. Prve je predvodio bradati književnik, nekada ćata u kabinetu Mike Špiljaka i cenzor rok bendova u izdavačkoj kući PGP RTB. Sa velike bine ispred muzeja poručivao je da ko uzme bilo koji barjak osim srpskog, ostaće i bez barjaka i bez ruke. Bradonja se kasnije obogatio a mi smo ostali i bez zemlje i bez zastave. Poznati glumac sa manjom bradom i mnogo većim talentom želeo je da spasi Jugoslaviju. Na tom istom prostoru, nekoj drugoj publici, naivno je recitovao Brehta, Miljkovića, Tihonova… U razgovoru za YUTEL uživo je opsovao Tuđmana i Miloševića, Rade se hrabro borio kako u „Picmali“ tako i širom nekadašnje domovine. Ines se nije dala ali Jugoslavija nažalost jeste.

Radio 

U babinoj i dedinoj kući u centru „Picmale“ počasno mesto je zauzimao veliki radio aparat marke „Nikola Tesla“. Izgledao je kao velika drvena kutija svetlo braon boje. U gornjem delu prijemnika nalazio se zvučnik sa čije desne strane je sijalo „zeleno oko“. Nikada mi nije bilo jasno čemu ono služi. Pri dnu aparata, dva kruga za podešavanje frekvencije i jačine zvuka između kojih je svetlela  skala. Nedeljom smo slušali „Vreme sporta i razonode“ i „Veselo veče“, subotom „Zeleni megaherc“ i „Radio zabavnik“ dok je radnim danom skala bila „zakovana“ za frekvenciju 88,9 MHz. Od januara 1970. godine Radio Kragujevac je postao novi član naše porodice. Na dečije pitanje odakle se javljaju ove čike i tete, deda bi lakonski odgovorio: „Tu su oni u komšiluku. Redakcija im je u vojnom zatvoru!“. Dečija mašta radi svašta pa sam kao klinac neretko zamišljao spikere lokalnog radija koji govore iza rešetaka. 

Danas pod stare dane, mislima često otplovim u daleku prošlost. Ugledam tako sebe kako ispod onog istog oraha čitam stripove i kako iz prikrajka posmatram gibanje zastavinih automobila. Baka, poreklom iz Banata, priprema “Damen kapric” a deda krišom čita erotske ispovesti u „Čiku“. Razmišljam, pa neki ni na Oksfordu nisu stekli toliko znanja kao ja u „Picmali“.

„Nedelja popodne u pola pet, prazne su ulice…“ iz slušalica je dopirao glas omiljenog rokera. Centar grada, nigde žive duše. „Šta li se dešava iza svih tih zidova? Čime se bave moji sugrađani ovog popodneva?“, pitao se Nikola. Opustela glavna ulica odjekivala je tišinom. Zatvorene prodavnice, parkirani automobili, usamljeni prodavac kokica „kod saobraćajca“… Dok je besciljno lutao gradom, Nikola je osetio žal za nekim boljim vremenima. Nostalgija se brzo pretvarala u depresiju. Nedelja je poput ogledala odslikavala njegov unutrašnji svet. Svakim korakom razočarenje je ostavljalo trag na pločniku dok su nevesele misli po vazduhu plele nevidljivu mrežu beznađa.

Nedelja je dan koji se provodi sa porodicom i prijateljima. Nedeljom se svi odmaraju osim svadbarskih muzičara, sportista i popova. Nikola se od malena trudio da pronađe mesto u svetu strogo ukalupljenih normi ali mu to nije išlo od ruke. Često se pitao  zašto su ljudi toliko opsednuti poslednjim danom u sedmici. Rodio se u utorak, oženio u subotu, otac postao u četvrtak, razne svečanosti ga nisu puno zanimale a crkva još manje. Nedelja je za njega bila najduži dan, prepun sete i letargije. I sama reč nedelja u našem jeziku ne može se pohvaliti velikom preciznožću jer u isto vreme označava i sedmicu. „Ako smo Vienu prekrstili u Beč a rasprodaju u akciju u srpskom jeziku su sva čuda moguća!“, namćorio se Nikola.

U deinjstvu, nedelja je počinjala kasnim ustajanjem, zatim doručak i druženje s roditeljima. Sa ekrana crno-belog TV prijemnika marke „Atlas“ mogla se čuti Laboratorija zvuka: “Ppppppppp Ptica leti preko sveta, cveće cveta – Poletarac!”. Voleo je i druge dečije emisije. „Neven“, „Muzički tobogan“, „Nedeljni zabavnik“… Ugasio bi televizor tek kada su poljoprivrednici počeli da dele ratarske savete i paorske mudrosti. Propustao bi „Znanje-imanje“, „Brazde“ i „Panoramu“ i žurio prema stadionu Kolonije gde su igrane utakmice malih klubova iz okolnih sela i prigradskih naselja. Na fudbalskom igralištu, odmah pored gradskog hipodroma, pratio je driblinge, pasove, golove, a ponajviše duhovite komentare i originalne psovke: „Sudija, žena ti se mazi s poštarom“! Posle utakmice žurio je kući da ne zakasni na nedeljni ručak. Majka je filigranskom preciznošću raspoređivala mrvice šećera u prahu po tek ispečenoj lenjoj piti. Porodica za stolom, supu prvo sipa domaćin a onda i ostali. Od zveckanja escajga, porcelanskih tanjira i žustrog srkanja magične tečnosti bilo je teško doći do reči. U njegovoj kući, od nedeljnog ručka se nije pravio veliki cirkus ali je postojao maleni porodični ritual koji su poštovali. Kada bi smazali rinflajš, prelazilo se na krompir pire i dinastane šnicle. Za kraj palačinke, koh od griza ili princes krofne da se napaćena duša zasladi. Posle ručka kombinovano bi pratili „Vreme sporta i razonode“ na radiju i „Nedeljno popodne“ Saše Zalepugina sa nezaboravnim putopisima Željka Malnara na televiziji. Uveče, domaće TV serije: „Otpisani“, „Vruć vetar“, „Kamiondžije“, „Više od igre“, „Naše malo misto“, „Salaš u Malom Ritu“, „U registraturi“, „Karađoz“, „Porobdžije“…

„Ne volim nedelju“ razmišljao je, „ali vikendi su jedina prilika da se odmorim od onog polusveta na poslu. Godinama je radio kao arhitekta, cenjen stručnjak sa bogatim  iskutvom. Nenametljivo se isticao, projektovao i gledao svoja posla. Ćerka je završila fakultet i  već tri godine čeka na birou rada sa malim šansama uskoro dobije posao. Čitav život je proveo u rodnom gradu i poznavao mnogo uticajnih ljudi. Nikada ništa preko veze nije dobio. Radio je sa nesposobnim ali podobnim ljudima. Gradom su vladali mediokriteti a državom siledžije. „Pa nisam ni ja repa bez korena majku mu!“, prekipelo mu je jednog dana. Zakazao je sastanak u Opštinskom sudu gde je njegov školski drug obavljao važnu funkciju. Lepo ga je primio, saslušao i ponudio pomoć.

– Čujem da ti ćerka dugo čeka posao. Jesi li razmišljao da se obadvoje učlanite u stranku?

Oblio ga je hladan znoj kao da je uronio u zaleđenu reku. Život ga nije mazio i sve što je imao, stekao je zahvaljujući obrazovanju, stručnosti i marljivom radu. Politikom se nije bavio ali je kao intelektualac sebe smatrao političkim bićem jer politika nije samo puko prepucavanje sa skupštinske govornice i na društvenim mrežama. Politika je i kada prave vrednosti ostanu nezapažene a neznalice i lenštine kroje našu sudbinu. Politika je i cena mesa u kasapnici, „Zadruga“ na televiziji i diplomirani pravnik na birou rada jer nema pravu člansku kartu. Politika – da; stranke, oportunizam i poltronstvo – ne.

– Kakve to ima veze jedno drugim? Ti poznaješ moju Marij još kada je bila dete, negodovao je Nikola, prosek 9,25, završila je u roku, aktivna je u Crvenom krstu, dobrovoljni davalac krvi… 

Škoski drug nije želeo da bude grub prema Nikoli ali se trudio da ostane realan.

– Sve je to meni jasno prijatelju ali bez partijske knjižice ruke su mi vezane. 

Zahvalio se na izdvojenom vremenu i kao oparen krenuo kući. Bio je u dilemi da li da ovu posetu uopšte pominje ćerki. Znao je da neće pristati a opet ne može večno da prodaje džidže-džadže. Marija je, umesto da se bavi svojom strukom, pravila bižuteruju i prodavala preko interneta. Vlastite ideale čovek je spreman da pogazi samo kada su deca u pitanju. Dok je grabio uzbrdo prema Staroj radničkoj Koloniji prisetio se epizode iz ćerkinog detinjstva. Kada je pošla u prvi razred, školska uprava je odlučila da Marijina učiteljica bude porodična prijateljica koja je pratila njeno odrastanje i neizmerno je volela. Majka i otac nisu želeli da se mešaju. Školska godina se završila kada ih je Marija zamolila da je premeste u drugo odeljenje. Iznenađeni roditelji su zanemeli kada im je ćerka objasnila razlog: „Učiteljica je vaša drugarica i meni posvećuje više pažnje nego drugoj deci. To nije pravedno!“ Takvoj osobi predložiti ulazak u partiju u zamenu za radno mesto biće nemoguća misija.

U dnevnoj sobi, ćerka je strpljivo nizala obojene krugice na tanku žicu koju su preko rođaka, električara, nabavili po nižoj ceni. Odmah se pohvalila da je prodala nekoliko kompleta ogrlica, narukvica i minđuša.

– Evro po evro – pogača, dinar po dinar – glupača“, našalila se Marija.

Otac se prihvatio prosla i nevešto pokušavao da napravi ogrlicu. Bio je uzbuđen kao pred polaganje ispita. Morao je da joj kaže za današnji sastanak ali nije znao odakle da krene.

– Video sam se sa školskim drugom koji je funkcioner u Opštinskom sudu, počeo je nevešto, raspisan je konkurs za pravnike i on je voljan da pomogne.

– Nisam vidovita a opet mi se čini da ovde sledi jedno ALI! Jesam li u pravu tata?, pitala se Marija.

– U pravu si. Uslov je da se i ti i ja učlanimo u vladajuću stranku. Ništa ne sugerišem samo informišem, pravdao se otac. 

U Marijom oku je video suzu. Odložila je nakit i zapalila cigaretu. Delovala je neodlučno kao da je vagala reči kojima će se obratiti ocu.

– Sećaš li se mojih studenskih dana, počela je, svaki ispit sam položila iz prvog i mahom dobijala desetke. Samo sam na Ustavno pravo izlazila šest puta i jedva položila sa sedmicom. Znaš li zašto je to tako?

Nikola je sve bolje nizao kuglice preko licne. Pažljivo je slušao ćerku i povremeno klimao glavom.

– Profesor je tražio da spavam s njim a kada sam ga odbila počelo je iživljavanje. Ispit sam polozila, čast sačuvala i naivno verovala da je to prvi i poslednji put da ću imati posla sa pokvarenim ljudima i njihovim ucenama. Izgleda da je to bio samo početak.

Otac je ustao, zagrlio cerku i drhtavim glasom rekao.

– Izvini sine, morao sam da ti kažem mada sam odgovor unapred znao. Nego zašto mi nisi rekla za tog profesora? Nikada u životu nisam bio nasilnik ali ću mu polomiti i noge i ruke…

– Zato ti i nisam rekla. Nego tata, hajde samnom sledeće subote na protest protiv nasilja. To jedini način da se rešimo ovih siledžija.

Nikola je pristao. Poljubio je ćerku, otišao u svoju sobu i uključio gramofon na kome je već stajala ploča. Iz zvučnika se čula tužna pesma:

„Nedelja je dan kada si otišla, nedelja je najtužniji dan!“

Prošlo je tačno dvadeset godina od kako je ostao udovac. I tada je bila nedelja.

„Lopužo jedna, lopužo lopovska. Nema večeras za Šabac, ovde ćeš da spavaš. Samo se boriš da napraviš spotić ili tiktokić. Lopužo jedna, lopužo lopovska, šabačka!“

Na licu glavnog urednika televizije KG034 video se izraz neprijatnosti i iskrenog gađenja. U montaži je pravio izbor poslaničkih govora sa zasedanja Skupštine Srbije.

– Pusti onaj najodvratniji deo, zamolio je montažera.

„Boro, opet nisi pio lekove. Opet ćete vezati za stolicu. Nemoj Boro! Klimaj ti glavom, samo molim te nemoj da me dodiruješ, jer ko dodaje vlažne maramice Vuku Jeremiću kad ide u WC ne želim da me dodiruje. U zatvor me strpaj, ali ne želim da me dodiruješ!“

– Radije bih čistio klozet na železničkoj stanici nego da montiram ovog Jovanova, požalio se montažer šefu.

Ni urednik Dimitrije Mita Smokvica nije mogao da smisli dotičnog gospodina ali prilozi iz skupštine su bili najgledaniji deo TV Dnevnika. Tokom dugogodišnje novinarske karijere pratio je brojne događaje ali ovoliku količinu prostote i nevaspitanja ne pamti. Smokvica je bio odličan novinar, pisao je za mnoge novine i časopise širom zemlje ali je najveću strast gajio prema televiziji.  TVKG034 vodio je od samog početka. Mnogi u gradu mislili su da je Mita veliki ljubitelj mediteranskog voća ali poreklo njegovog prezimena ima drugačiju istoriju. Naime, tokom popisa koji je Austro-Ugarska monarhija izvršila 1910. godine u krajevima preko Save i Dunava, deo srpskog stanovništva rešio je da se našali na račun vlasti. Umesto pravih prezimena, vragolasti Srbi su u znak otpora prema okupatoru izmislili rogobatne, komične verzije. Tako su Petroviće i Jovanoviće zamenile porodice Guzina, Smrdac, Gazibara, Mutivoda, Munižaba, Kajgana, Kukolj, Repac, Čakširan, Zec, Lisac, Šarac, dok je neki od Mitinih đedova verovatno voleo smokve. Nekoliko meseci Srbi su se hvalili jedni drugima kako su dobro namagarčili Švabe sve dok nije došlo vreme da se postojeća  imanja zavedu u katastar pod novim imenima. Na primedbu šaljivdžija kako je sve to bilo zezanje, nemaštovita Austro-Ugarska birokratija bila je neumoljiva. Ime vlasnika zemlje u katastru mora se podudarati sa imenom koje je navedeno tokom popisa jer u protivnom zemlja će pripasti državi. Tako su se ova deskriptivno-subverzivna prezimena zadržala i do današnjih dana. 

Mita je izašao iz montaže, naručio kafu i počeo da pravi „košuljicu“ kako su u televizijskom žargonu zvali raspored rubrika u  Dnevniku. Bio je to omiljeni deo urednikovog radnog dana za koji je imao posebnu rutinu. Prvo bi krenuo u istoriju. Dogodilo se na današnji dan: 325. p. n. e. održan je Prvi vaseljenski sabor u Nikeji. 1885. godine u Njujork je stigla Statua slobode koji je američkim prijateljima poklonila država Francuska. 1623. godine rođen je francuski matematičar, fizičar i filozof Blez Paskal; 1885. srpski kompozitor i dirigent Stevan Hristić; a 1947. indijski pisac Salman Ruždi. Godine 1999. godine na zgradi komande Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, podignuta je zastava UN. Vojska SRJ se povukla a mirovne snage UN (KFOR) preuzele kontrolu nad srpskom pokrajinom Kosovo. 2006. Srbija je priznala nezavisnost Crne Gore posle referenduma o nezavisnosti. Mita bi potom proverio čime se bavi konkurencija: Javno obraćanje predsednika Vučića. Gašić voli novinarke koje čuče i premijerke koje ga brane. Poljoprivredno dobro Jovanjica najveći izvozni potencijal srpske privrede. Ličnost nedelje – Jovan Koluvija. Završeno Finale košarkaške ABA lige, ovoga puta bez ljudskih žrtava. Posle burne, pijane noći Prigožin došao na zanimljivu ideju. Podmornica se „zaglavila“ nadomak Titanika. Ilon Mask izazvao na dvoboj Marka Zakeberga. Borba će se održati u kavezu. „Tu im je i mesto!“ uzdahnuo je Smokvica i zaključio, „sa novinarske tačke gledišta sve ovo je smuti pa prospi. Od najjadnijeg senzacionalizma do već davno sažvakanih tema“. 

Novinarka iz redakcije informativnog programa, nedavno je napravila odličan prilog koji je čuvao baš za ovakav dan. Skupštinu će pustiti kao drugu vest, potom predsednika koji se svaki čas obraća javnosti, a kao udarni prilog ići će priča o globalnom problemu gladi i neuhranjenosti u svetu. I političari, i sportisti, i „Jovanjičari“ i dokoni bogataši iz podmornice, svi oni su i siti i napiti pa im je lako da nam zagorčavaju život. O gladnima nažalost niko ne brine. Urednik Mita Smokvica je skoknuo do režije odakle je uvek pratio TV Dnevnik svoje televizije. Najava, vesti dana a onda je krenuo i udarni prilog.

„Prema podacima iz 2021. godine, procenjuje se da u svetu postoji oko 690 miliona ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu, što znači da imaju manje od dva dolara dnevno za osnovne životne potrbe. Iz istog izvora saznajemo da oko 149 miliona dece mlađe od pet godina pati od hronične neuhranjenosti. Čak 45% smrtnih slučajeva kod dece mlađe od pet godina izazvano je lošom ishranom.

Najveći broj gladnih živi u nerazvijenim državama i zemljama u razvoju. Najugroženije su stanovnici Konga, Avganistana, Sirije, Jemena, Južnog Sudana, Somalije, Severne Etiopije i Haitija.

Organizacia „Svetski program za hranu“ (World Food Program), izračunala je novčanu sumu koja bi obezbedila dovoljnu količinu hrane za sve ugrožene zemlje. WFP procenjuje da bi izdvajanjem 330 milijardi dolara godišnje, mogao da se reši problem gladi u svetu. Ako pretpostavimo da 690 miliona ljudi živi u ekstremnom siromaštvu, dolazimo do sume od 478 dolara po osobi godišnje. Kada bi milijarderi umesto u oružje, ekstravagantne svemirske projekte i podvodne avanture, novac ulagali u fondove za suzbijanje gladi, gde mi nam bio kraj! Nažalost, za tako nešto ipak treba imati dušu.   

Osim finansijskih ulaganja za rešavanje problema gladi u svetu neophodno je postojanje i drugih faktora kao što su politička volja i spremnost najbogatijih zemalja i pojedinaca da ovu temu stave na listu svojih prioriteta. S obzirom da pomoć ljudima u nevolji ne stvara profit teško je poverovati da gladnu decu sveta čekaju bolji dani. „

Uredink Mita se duboko zamislio praveći neku svoju računicu: 

„149 miliona dece mlađe od pet godina pati od hronične neuhranjenosti!“ U isto vreme, Srpska pravoslavna crkva zaradi 140 miliona evra godišnje. Pitam se koliko od toga „investiraju“ u gladnu decu?!“

Kamera je iznenadila voditeljku koja je nenaviknuta na analitčke priloge u Dnevniku popravljala razmazanu šminku sa obrve. Vešto je odložila maskaru i na brzinu pročitala sledeću  najavu.

– Današnje zasedanje u Skupštini Srbije podsećalo je na festaval amaterskog, žanrovskog filma. Šef poslaničke grupe vladajuće stranke isticao se u verbalnim bravurama pornografkog sadržaja, opozicionari su poput majstora nemog filma samo otvarali usta jer im je mikrofon bio isključen dok su poslanici skupštinske većine arlaukali i navijali kao u angažovanim  dokumentacima o fudbalskim navijačima.

Dok je skupštinski super heroj iz Kikinde, poput Spajdermena udarao po opoziciji, realizator programa je odmeravao voditeljku.

– Šefe, dobra ti ova spikerka, lepo priča a još bolje izgleda. Gde li ih samo nalaziš? 

– Ne filozofiraj Simoviću i pazi da je opet ne uhvatiš kako se šminka u programu.

Ovoga puta voditeljka je spremno dokčekala sledeći prilog.

– Tokom poslednjih 365 dana, predsednik Srbije Aleksandar Vučić obratio se građanima više od 300 puta. To više nisu saopštemja za javnost već čista mentalna nepogoda.

Prilozi su išli jedan za drugim a kada je na red došla vremenska prognoza zazvonio je telefon glavnog urednika.

– Pa dobro Smokvice ti nisi normalan, Mita je prepoznao glas direktora televizije, predsednika nazivaš budalom a priču o podmornici si emitovao na kraju emisije. Sve druge televizije celog dana samo o tome izveštavaju., ljutio se Mitin šef.

– Zašto bi iživljavanje petorice dokonih bogataša bilo važnije od  dece koja svakoga dana umiru od gladi?, odgovorio je pitanjem Dimitrije.

– Čoveče već su me zvali iz stranke, vređanje predsednika nam neće oprostiti. Hoćeš da nam zatvore televiziju? Ovo sa podmornicom gledaoci prate sa velikom pažnjom. Ostaćemo bez publike čoveče!, nervirao se direktor.

– Narod najviše gleda Zadrugu pa da i mi napravimo rijaliti. Zatvorimo takmičare u Zološki vrt, otvorimo kaveze pa ko pretkne osvaja nagradu. To bi sigurno bilo gledano!, zaključio je Smokvica.

Direktor je besno prekinuo vezu a Mita produžio do redakcije. Uživao je u tišini pa je na miru mogao da razradi ideju koja mu je upravo pala na pamet. Otvorio je novi dokument i vrlo brzo ispunio belinu svog monitora. Na ekranu je pisalo – Ideja za novi rijaliti program TVKG034. Naslov: Patriotizam na delu. Učesnici: Predsdnik Srbije, premijerka Srbije, članovi Vlade RS, 10 poslanika,  dobrovoljaca iz redova SNS-a. Mesto: „Srpska Autonomna Pokrajina Kosovo“. Pravila: Učesnici rijalitija odlaze na Kosovo gde žive normalanim životom. Smešteni su u hotelu „Gračanica“ u Prištini. Svakoga dana redovno posećuju institucije sistema SAP Kosovo, idu u kupovinu, odlaze na kulturne i sportske manifestacije i razgovaraju sa građanima Prištine. Troškove smeštaja snosi organizator programa TVKG34. Pobednik: Učesnik koji najduže ostane na Kosovu. Napomena: Hotelske sobe rezervisati na tri dana jer će do tada rijaliti uveliko biti završen. Nagrada: Amnestija.

„Novinarstvo je u dubokoj komi a svima je teško da se s tim pomire. Čini se da još uvek postoji nada pa još uvek odbijamo da se „aparati“ isključe. Pošteni novinari, svakoga dana, odlažu sahranu svoje profesije. Nije to lak posao jer zvanični mediji prećutkuju, izmišljaju i lažu. Oni drugi pokušavaju da rade profesionalno ali se stalno nešto pravdaju. Objasniti prevarantu  istinu uzaludna je rabota baš kao i slepcu dočarati lepotu Van Gogove umetnosti. Ono malo objektivnosti teško pronalazi put do publike pa većina medijskih korisnika konzumira ono što im je  skuvano u režimskim kuhinjama jer sažvakane informacije mnogo se lakše gutaju.“ 

  Teške misli vrzmale su se Petrovim vijugama dok je na redkcijskom sastanku slušao raspravu urednika sa šefom deska. Dobio je zadatak da prati proteste protiv nasilja. Stariji kolega koji decenijama piše o politici zbog reume ne može da hoda i drži korak sa nezadovoljnim građanima. Izgleda da na mladima šetnja ostaje. Po tradiciji, starije kolege su posle redakcijskog otišle u kafanu a Petar je uzeo lap top pod mišku i odšetao do kafe knjižare „Roman“. Iz slušalica su se čuli stihovi:

Davno ti je vrag zaseo na prag, zemljo Srbijo

Niko živ se ne seća tolikih nesreća za jednog vezira

Oko tebe komšije podižu bedeme jeda i prezira

E, tog još nije bilo, ludama je milo, a ostale je stid

  Prolaze dani, marširaju sati, lete minuti. Očajnički je zlostavljao organe za razmišljanje. Bezuspešno tražio rešenje komplikovanog zapleta koji je sam, poput dramaturške omče, sebi oko vrata namakao. Pokušavao je da se koncentriše. Kontao je, dumao, razmišljao ali ne vredi.  Tvrdoglavost ovde ne pomaže. Razvijao je fabulu, analiziro radnju, brusio glavne likove, uništavao sporedne… Mazohistički je uživao u perverznim strahotama književnog rata u svojoj glavi. Nemoćan da bilo šta promeni, osetio je kako se pažnja seli na drugu stranu, prema velikom muralu koji ima magičnu moć. Istog momenta, Skot Fitdžerald se vragolasto smeškao sa slike i strogim pogledom ga merkao ispod oka. Spustio je čašu, povukao dim iz velike, rezbarene lule i odmerenim glasom tiho prozborio: 

– Mani se ćoravog posla prijatelju! Batali to pisanje i popij piće s ljudima! U ovom društvu čak bi mogao i mrvicu talenta da fasuješ. Onako uzgred, u prolazu, kao kada dobiješ kijavicu ili, daleko bilo, zakačiš neku od onih nestašnih boleština. 

  Na istočnom zidu Petrovog omiljenog kafića i dalje se vrteo likovni kaleidoskop poznatih likova. Portreti velikih književnika nadmeno su  prkosili sa zida. Potiču iz različitih zemalja, pripadaju drugim literarnim epohama ali ih to ni malo ne brine. Kafanska atmosfera, piće na stolu, cigareta u ruci… Boemska ležernost u magličastom pogledu. 

Iz Petrovih slušalica dopirao glas pesnika:

Crne hronike i harmonike, sitan rock & roll

Bajke da na kraju ponajbolji ostaju više ne prolaze, ne, ne

S tamne strane globusa bolje se vidi da najbolji odlaze

Pločnici Toronta, oči boje fronta, lozinka svih nas

  U gomili sličnih, kofeinom opijenih i lepotom pisane reči očaranih zgubidana, video je kloniranu verziju samoga sebe. Sa kafom u ruci i slušalicama u ušima, uvek u raskoraku između sjajnih romana koje su čitali i vlastitih remek-dela u pokušaju. „Možda je pisanje preveliki izazov za mene?“, dvoumio se, „a možda sam vrednosnu lestvicu previsoko sebi postavio?“ 

  Gužva u knjižari postajala je sve veća. Pored neostvarenih pisaca, bili su tu i neki normalni ljudi koji umetnost konzumiraju svim raspoloživim čulima. Šetali su neobavezno, odmeravali likovne eksponate po zidovima, opijali se eteričnim mirisom knjiga i uživali u ukusu dekadentnih, kremastih čarolija. Na prvi pogled, gledali su svoja posla, a onda bi iz čistog mira, kradomice, svoje prćaste i kukaste nosiće potajno gurali u tuđe šolje, tanjire, knjige i živote. Tetovažama izrezbarena tinejdžerka, žustro je dobovala po tastaturi mobilnog telefona, dok je mlada žena, čudesne latinoameričke lepote, dojila bebu. Brižna majka pažljivo je zaklanjala veliku, anatomski savršenu „flašicu” sa smeđom „cuclom“ na vrhu,  kojom ju je priroda nesebično darovala. Prestao je da bulji u prirodne lepote satkane od ženskih brda i dolina i usmerio pogled prema policama krcatim raznim publikacijama. Bilo je tu svega, od kuvara i ručnih radova do najnovijih monografija i enciklopedija. Obožavao je ovo mesto, pitao se da li je to knjižara u kojoj se puši espreso ili kafić pretrpan knjigama? „Najviše volim da prelistavam crnu kafu i srkućem istorijske romane!”, našalio se u sebi. Ponekad bi mu, na trenutak, zafalila atmosfera klasične birtije, one u kojoj je Remark gustirao kalvados a Tin Ujević vino. Mada, ako je verovati Fitdžeraldu, u ovako učenom ambijentu može i zrno talenta da se ukrade. 

Dok je razmišljao o sopstvenom daru, talenat umetnika čiji glas je dopirao iz slušalica nikada se nije dovodio u pitanje.

Na šta se priča svodi? Ej, parole o slobodi

Šetači-preletači, slaba potpora

Nije to glava-pismo, ili jesmo ili nismo

Ovo srce bubnja večni tam-tam otpora

  Otac mu je pričao o lepim danima njegove mladosti. Urbana gerila gradskih šmekera okupirala bi plato između „Centrotekstila” i „Hotela Kragujevac”. Mesto konstantno, vreme postojano – sedam, nula, nula. Preko puta, ispred ulaza u „Zlatnu ružu“, nepoverljivo bi ih merkala ekipa BBC-a (Beloševac, Bresnica, Cerovac). Pacifističkim metodama umerene ljubaznosti, uspešno su negovali tolerantnu politiku miroljubive koegzistencije. Pošto bi na korzou ošacovali situaciju, kolektivno su pohodili institucije sistema koje su imale neprocenjivi društveni značaj za širu socijalnu zajednicu. Do pola jedanaest ostajali bi u “Balkanu”, a potom pravac “Zelengora”, koja je tih dana svoje kafanske dveri držala otvorenim sve do ponoći!  „Eh, kad se samo setim“, govorio je ćale, „kako smo se provodili u vreme Tita, socijalizma, samoupravljanja i marksizma. Zimske čarolije na padinama Zlatibora, Kopaonika i Jahorine. A čim gora zazeleni “žrtve komunizma” pohodile bi toplije krajeve. Jadran i Egej za sirotinju, dok su se oni boljestojeći „disidenti” patili po gudurama Azurne obale i mučili muku u hladnim vodama Mediterana. Tokom devedesetih zavladalo je kolektivno pijanstvo. U kafanama boemi su prepustili mesto švercerima, dilerima i drugim bitangama, a razum se stidljivo povlačio pred najezdom opšteg primitivizma. Bežeći od zla koje je vrebalo na svakom koraku, normalan svet je preko noći promenio navike. Kafanske sedeljke ustupile su mesto pitomim, kućnim druženjima. Domaćice su pripremale neke nove gurmanluke. Tokom sankcija svakodnevni jelovnik jedne srpske porodice krasili su  specijaliteti: UNPROFOR gibanica, Lord Ovenova šnicla od soje, Kutijerovi uštipci bez jaja, Embargo torta sa ukusom proje. Vinska karta – boli glava: sofisticirana verzija špiritusa ukrašena etiketom Rubinovog vinjaka, domaća vodka i najgora šećeruša iz pazarskog kraja. Na žurkama je bila zabranjena upotreba demonske sprave u narodu poznate pod imenom – televizor. Medijska propagnada, Dnevnik i njegovi dodaci vešto su ignorisani.

Petar se vratio u stvarnost. Pisci na zidovima su se ućutali a on je umesto da piše nastavio borbu sa raskupusanim mislima. Generacija njegovih roditelja pristojno je živela hodajući stazom druga Tita a onda su se sapleli o Slobinu ljubav oličenu u rečenici „volim i ja vas!“. Vreme sankcija, ratova bobmbardovanja. Petar nije želeo ni pristojno životarenje ni horor devedesetih. Hteo je samo normalan život koji je,  danas i ovde u Srbiji, prokleto daleko. Kada je shvatio da mu ni maštanje ne ide od ruke, opet se vratio pisanju. Završio je kraći članak o mobilnim telefonima u Energetici i nastavio rad na romanu. Bio je toliko zadubljen u svoj rad da nije čuo Markesa koji mu je sa zida dobacio.

– Nećeš se ti od pisanja ‘leba najest’!

Subota, dan protesta. Zajedno sa roditeljima, Petar se pridružio šetačima. Na Đačkom trgu mnogo sveta. Mladi, stari, deca u kolicima, bake sa štapovima. Pored spomenika je stajao njegov školski drug inače najbolji student na lokalnom univerzitetu ali i Sima Brzina konobar u lokalnom kafiću. Tu je i prva komšinica, profesorka u gimnaziji i deda Stanoje od koga majka redovno kupuje sir i kajmak. Svi oni žele onaj isti normalan život. Nisu to ni lešinari ni hijene već ljudi siti laži i prevara. Pored bine su i „najveći neprijatelji srpskog naroda kako u zemlji tako i u dijaspori“ – glumci! Teško je poveravati da iole zdrav um može okriviti glumce za bilo šta. To su ljudi koji nam prenose snagu umetnosti i daruju zrno lepote u društvenom paklu u kome životarimo. Jadan je režim kome su glumci najveći problem.

Po završetku protesta požurio je u svoj omiljeni lokal. Pisci sa zidova i dalje su ga strogo odmeravali ali nije mario. Želeo je iskuje novinarsko gvožđe dok je u mislima još uvek bilo vruće. Tekst za sledeći broj novina počeo je citatom:

Živeti slobodno, svetom se oriti

Okićen perom sokola, za urok protiv okova

Živeti slobodno, pesmom pokoriti

Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje

Pre desetak dana, na poslu sam dobio e-mail sledećeg sadržaja: „A mandatory meeting has been scheduled for Friday May 26, 2023, at 19:00 hours. Your presence is required without exception.“ (U petak 26. maja 2023 u 19 sati zakazan je sastanak na kome je vaše prisustvo obavezno!). U mislima, slike iz detinjstva kada me je bivši predsednik Srbije Toma Nikolić branio od siledžija iz komšiluka. Da li je moguće da su me i u Americi pronašli? Mada, ako bolje razmislim, radikali usluge ne zaboravljaju. Odvažim se da odem kod šefa i pitam da li će na „meeting -u“ biti obezbeđeni sendviči i dnevnice? Čovek me gleda kao da sam zaposlen u javnom preduzeću. Izvinjava se što u pozivu nije naglasio da će se na sastanku razgovarati o novom portfoliju koji je naša banka kupila od konkurencije. „Nema razloga za brigu Krstiću, ti samo radiš svoj posao!“, smirio me rukovodilac. Moram da priznam da mi je laknulo jer obavezno prisustvo kod čoveka uvek stvara nervozu i anksioznost. Narednog dana, pre poslovnog „meeting -a“ pratio sam vesti iz zavičaja. Desetine hiljada građana iz cele Srbije dovedeno je na jedan drugačiji miting. Bio je to skup „nade“, nemoći i poltronstva koji će naši potomci pamtiti kao manifestaciju jada i beščašća. Dva Srbina, tri partije, jedan sendvič i mnoštvo mitinga! U novijoj srpskoj istoriji skupove podrške organizovali su samo Tito, Milošević i Vučić dok su mitinzi protiv vlasti i nepravde održavani mnogo češće.

Politički protesti u Srbiji, odigrali su važnu ulogu u kreiranju i oblikovanju društvenog sisstema. U 19. veku Srbija je prolazila kroz buran istorijski period. U to vreme, najpre je sticana nezavisnost a potom stvarana i modernizovana samostalna država. Iako su se odvijali u drugačijem društveno-političkom kontekstu, svekoliki  protesti predstavljali su važno sredstvo političke borbe. 

Tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka, narod je ustao protiv Osmanlijskog carstva. Nisu to bile moderne političke demonstracije ali su narodne pobune,  karakteristične za to vreme, presudno uticale na buđenje revolucionarne svesti građana. Bioje to početak političkih  promena koje su u završnoj fazi rezultirale stvaranjem moderne srpske države. 

U periodu između dva svetska rata, svedoci smo brojnih političkih nemira. Najiradikalniji su bili protesti protiv diktature kralja Aleksandra I Karađorđevića koji su prethodili Šestojanuarskoj diktaturi kada je kralj suspendovao ustav i proglasio apsolutističku vladavinu. Posle rata, u vreme izgradnje socijalističke Jugoslavije, bilo je perioda političkog nezadovoljstva ali su protesti vešto suzbijani od strane države. U Beogradu je 1968. godine došlo do masovnih studentskih protesta inspirisanih  globalnom pobunom liberalnih snaga protiv političkog establišmenta. Studenti su izrazili nezadovoljstvo socijalnom nepravdom i političkom situacijom u tadašnjoj SFRJ. Na velikom „mitingu nade“, drug Tito je rekao da su studenti u pravu a onda naredio da se „nosioci budućnosti Jugoslavije“ dobro isptamburaju kako im slične ideje više nikada ne bi pale na pamet. 

SVI, SVI, SVI… 

Prva velika prevara dogodila se 9. marta 1991. godine kada je opravdano nezadovoljstvo naroda lukavo zloupotrebljeno. Naime, zvanični razlog za veliko okupljanje „opozicije“ koju je predvodio Vuk Drašković, bila je cenzura u sredstvima javnog informisanja i kontrola Miloševićevog režima nad medijima. Posle represivne reakcije policije, protestu su se pridružili i studenti. Demonstracije su trajale nedelju dana a protestanti su tražili ostavke čelnih ljudi RTS-a i ministra policije Radmila Bogdanovića. Desetine hiljada građana danima je protestvovalo ulicama Beograda. Stvorena je pozitivna atmosfera a mnogi su se ponadali da su promene blizu. Nažalost, zahtevi su delimično ispunjeni a entuzijazam nezadovoljnih građana uzalud je potrošen. Samo nekoliko meseci kasnije, istim ulicama glavnog grada rezervisti, u tenkovima i bojnim vozilima, išli su da „brane“ Srbiju u Hrvatskoj. Kako je početkom proleća došla, građanska energija je tokom leta potpuno nestala. Kada je „izvoz“ bratoubilačkog rata iz Srbije počeo, oglasilo se samo stotinak najhrabrijih mirotvoraca i nekoliko Žena u crnom. 

Po završetku krvoprolića u tada već bivšoj SFRJ, krajem 1996. godine, širom Srbije počeli su masovni protesti protiv krađe na lokalnim izborima. Građanska neposlušnost trajala je tri meseca posle čega su, prvi put u novijoj istoriji Srbije, ispunjeni svi zahtevi demonstranata. Četiri godine kasnije dogodila se „Petooktobarska revolucija“ a povod je bio još jedna izborna krađa ovoga puta na predsedničkim izborima. Revolt desetina hiljada demonstranata ispred Skupštine Srbije rezultirao je padom Slobodana Miloševića. Predsednik Srbije je bio primoran da vlast preda Demokratskoj opoziciji koja započetu misiju nažalost, nikada nije dovela do kraja. Mnogi su skloni da veruju kako se 5. oktobra dogodila još jedna podvala slična onoj iz marta 1991. Ali posle stajanja, nema kajanja! 

Dolaskom Aleksandra Vučića na čelo Srbije protesti su bivali češći ali neproduktivni i loše organizovani. Demonstriralo se 2017. godine protiv diktature, 2018. pod parolom „Jedan od pet miliona“, 2020. protiv KOVID karantina i najzad 2023. godine protiv nasilja.   Politički protesti u svetu već decenijama ohrabruju pojedince na kritički odnos prema društvu i predstavljaju značajan faktor u  funkcionisanju svake demokratske države. Bez obzira da li je reč o mirnim skupovima, masovnim demonstracijama ili snažnim pokretima otpora, demonstracije građana izazivaju i oblikuju društvene i socijalne promene. Od početka prošlog veka do današnjih dana bilo je na hiljade skupova koji su sa manje ili više uspeha krojili političku mapu savremenog sveta.

SA UKUSOM RATA, SA UKUSOM SOLI

„Slani marš“ u Indiji počeo je 12. marta 1930. godine, kada je Mahatma Gandi sa nekoliko desetina sledbenika krenuo na put dug 390 kilometara. Pešačili su 24 dana, od mesta Sabarmati do priobalnog grada Dandi. Kada su 6. aprila stigali do cilja, Gandi je simbolično zahvatio šaku morske vode i proizveo so. Tako je prekršio britanske zakone koji su zabranjivali proizvodnju i prodaju soli. „Slani marš“ je pokrenuo proteste širom Indije. Zbog nepoštovanja zakona o prometu soli uhapšen je veliki broj građana uključujući i Gandija. Protesti su oslabili britansku kontrolu nad Indijom i pomogli da svet sazna istinu o borbi Indusa za nezavisnost. 

Protesti protiv rata u Vijetnamu trajali su od 1955. do  1975. godine. Bila je to serija demonstracija, marševa i izražavanja građanske neposlušnosti. Pacifistička pobuna paralelno je zahvatila mnoge zemlje širom sveta ali naradikalnije je ipak bilo u SAD.  Jedan od najpoznatijih protesta dogodio se 1968. godine na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji u Čikagu, kada je došlo do žestokih sukoba između demonstranata i policije. Godinu dana kasnije, održan je protest „Moratorijum Vijetnamskom ratu“ a organizatori su uspeli da mobilišu stotine hiljada ljudi širom Amerike. Procenjuje da je da je ovom anti-ratnom skupu, u glavnom gradu SAD, prisustvovalo između 200 i 500 hiljada ljudi što ga čini jednim od najvećih protesta u istoriji. 

  U proleće 1989. godine počeli su masovni studentski protesti na Trgu Tjenanmen u Pekingu. Demonstranti su se pobunili protiv korupcije, ograničene slobode govora i političkog autoritarizma. Studenti su takođe pozivali i na političke reforme i demokratizaciju društva. Protesti su počeli u aprilu 1989. godine, kao rekcija na smrt Hu Jaobanga, bivšeg generalnog sekretara Komunističke partije Kine koji je bio veoma popularan među reformistima. U početku,  tražili su dijalog s vladom ali kako su protesti odmicali, njihovi zahtevi su postajali sve radikalniji. Na kraju, tražili su i ostavke visokih političkih funkcionera. Centar protesta bio je na glavnom  trgu u Pekingu gde se okupilo između 70 i 80 hiljada studenata i građana. Postavili su šatore i mirno čekali ispunjenje svojih zahteva. U ranim jutarnjim satima 4. juna 1989. godine, vojska je preuzela kontrolu nad trgom. Intervencija tenkova protiv nenaoružanih demonstranata rezultirala je velikim brojem žrtava. Procenjuje se da je tom prilikom poginulo preko 500 studenata dok je više hiljada povređeno. Protesti na Trgu Tjenanmen i brutalna reakcija vlasti ostavili su krvav trag u istoriji kineskog društva. Ovaj masakr je i dalje tabu tema u Kini a informacije o tragičnom događaju su strogo cenzurisane. 

Građanski prostesti „Black Lives Matter“ („Životi crnaca su važni“) počeli su 2013. godine kada je DŽordž Cimerman oslobođen krivice za ubistvo nenaoružanog Afroamerikanca Trejvona Martina.  Aktivisti su na društvenim mrežama koristil frazu „Black Lives Matter“ kako bi skrenuli pažnju na nasilje i nepravdu sa kojima se crnci svakodnevno suočavaju. „Životi crnaca su važni“ je ubrzo postao politički pokret koji je inicirao raspravu o policijskom nasilju, rasnoj diskriminaciji i različitim aršinima u pravosudnom sistemu. Pokret je postao još snažniji posle ubistva DŽordža Flojda iz Mineapolisa koga su 2020. godine policajaci brutalno ubili. To je dovelo do masovnih protesta širom Sjedinjenih Država tokom kojih je dolazilo i do žestokih obračuna između demonstranata i policije.

PREBROJAVANJE

Posle svakog velikog protesta po pravilu sledi pitanje – koliko je bilo ljudi? Precizno određivanje broja učesnika na masovnim skupovima veoma je težak zadatak a samim tim i predmet polimika između lidera protesta i uplašenih političara. Postoje brojne naučne metode pomoću kojih se izračunava broj prisutnih na velikim skupovima. DŽejkobsov Metod je izum profesora novinarstva  Herberta DŽejkobsa koji se zasniva na gustini mase. DŽejkobs smatra da se najprecizniji broj prisutnih dobija kada se pomnože dužina i širina povorke sa procenjenom gustinom okupljenih ljudi. Gustina može biti niska (jedna osoba po kvadratnom metru), srednja (jedna osoba na pola kvadrata) ili visoka  (jedna osoba na četvrtini kvadratnog metra). Napretkom tehnologije moguće je koristiti satelitske i vazdušne snimke kao pomoć u brojanju ljudi. Ove slike se potom analiziraju uz pomoć softvera kako bi se odredila gustina mase i ukupan broj ljudi u njoj. Nijedan od pomenutih metoda nije savršen pa zato  ljubitelji istine obično izbegavaju  procene o tačnom broju demonstranata na skupu. Srećom, u Srbiji živi čovek koji ima sposobnost da u glavu odredi tačan broj protestanata – 9,456 ali i svojih pristalica – najviše u istoriji Srbije. 

  Posle završenog „meeting-a“ o novom portfoliju naše banke iako nisam dobio ni sendvič, ni vodu, pa čak ni  Bonžitu đavo mi nije dao mira. Konsultujem „tajkunske medije“ ne bi li saznao šta se dešava u zavičaju. A tamo, neki osvešćeni, dobri ljudi brišu ružičastu farbu laži sa naočara režimske stvarnosti. Taj pristojan svet je sit prevara i ucena. Protestuju protiv nasilja i bezumlja ne bi li probudili Srbiju iz medijske narkoze koja godinama traje. Promene su neminovne jer svaki ekspres lonac, pre ili kasnije, pod pritiskom prošišti. Postavlja se samo pitanje šta sa sadržajem lonca? Hoćemo li od njega napraviti šnicle ili samo pihtije kao mnogo puta ranije? Protesti iz prošlosti nas uče da narod može dugo da trpi ali kada mu prekipi brzo i efikasno reaguje. Taj isti narod nažalost ima kratko pamćenje. Dobro je što će razni Bakareci i Jovanovi brzo biti ztaboravljeni, nevolja je što nam se Miloševići i Vučići kroz istoriju stalno ponavljaju.  

Svako svoju karmu nosi

Ja tu nemam što da dam

Osim da se ne zanosim

Neučinjenim djelima.

Zato oni koji misle

Cijene riječi gospodnje

Al’ kopija nije original

Niti sredstvo najbolje.

Kuda idu ljudske snage?

Kamo bježe guzice?

Ako si u kremenadli

Nisi za kobasice!

Branimir Štulić

Iako je prošlo nekoliko decenija, Kragujevčani još uvek prepričavaju taj događaj. U Staroj radničkoj Koloniji živeli su Raja i Trša, starosedeoci, vršnjaci i najbolji prijatelji. Istog su dana u školu krenuli, jednako su im tekli vojnički dani, prve su ljubavi zajedno bolovali i na ludi kamen iste godine stali. Kako to samo sudbina ume da izrežira, čak su i sinove dobili u razmaku od par meseci. Godine su prolazile a drugari se i dalje nisu razdvajali. Kada su pivski stomaci počeli da rastu a kosa da im se proređuje, rešili su da ožene sinove naslednike. Tih ranih osamdesetih godina prošlog veka, u vakumu između Tita i Slobe, živelo se prilično lepo. Svadbu je prvi pravio Raja, po starim srpskim običajima, pod šatorom u dvorištu svoje kuće. Mladoženja je najpre puškom skunuo jabuku sa drveta a snaja, koja je u brak stupila s „akontacijom“, sela je svekrvi u krilo. Svih trista duša pronašlo je mesto za svadbenom sofrom pa je i svečani ručak mogao da počne. Sve je išlo po redu: predjelo, čorba, kupus i dve vrste pečenja. Hrana je zalivana galonima vina, piva i rakije dok su omladinci pored „žutog i crnog soka“ konzumirali i Egzotik.  Negde oko dnevnika, nestalo je pečenja a gosti su tražili još. „Jedu k’o da im je poslednje!“, bunio se mladoženjin tata. U želji da spasi situaciju, domaćin svadbe Trša je raspalio roštilj i ispekao krmenadle iz zamrzivača. Goste je iznenadila promena mesnog repertoara ali se više nisu bunili. Mladenci su se povukli u svoje odaje a roditelji zadovoljno ispratili goste. 

Od tog dana međutim, Trša nije propuštao priliku da prijatelju prebaci kako se obrukao jer nije bilo dovoljno pečenja: „Kada budem pravio svadbu, to će biti na nivou“, seirio se Rajin jaran, „što kažu naši stari – dok ne osta, ne bi dosta!“. Šest  meseci kasnije dođe vreme da Trša ispuni obećanje. U dvorištu šator za 350 duša. Vino u buteljkama od 700 grama, pivo u limenkama, sokovi original a pečenja u izobilju. „Ima bre ‘rane i pića da ve sve podavim!“, hvalio se novopečeni svekar. Raja je imao dovoljno vremena da pripremi osvetu i drugaru vrati istom merom. Kao poklon mladencima, Raja je kupio tri živa praseta. Posle svadbenog hita „Idem kod svekrve, nosim joj darove, neka se i ona raduje“ pevaljka je obavestila goste o  poklonima koje su doneli najvažniji akteri veselja: „Kum je kupio mašinu za pranje veša. Opa, bravo kume! Stari svat trista maraka – pa i nije se pretrgao…“ Raja je sačekao da se atmosfera zagreje a onda je pustio prasiće da prošetaju između stolova. Žene su vrištale, muzikanti pobacali instrumente a dever se od straha popeo na klupu. Pod šatorom je nastao haos. Gosti su paničili, prasići trčali naokolo, a Raja je sa osmehom na licu uživao u slatkoj osveti. U početku, Trša se ljutio ali je ubrzo shvatio da mu je prijatelj samo vratio milo za drago. Posle svega, ostali najbolji prijatelji, zajedno su ogovarali snajke i prijatelje, hvalili se unucima dok su njihove šaljive avanture ostale da žive u sećanjima Kolonaca. 

KOD AMERA NEMA REPETE

Kroz istoriju, tradicionalne svadbe u Srbiji odlikovali su svakojaki običaji koji su se razlikovali u zavisnosti od vremenskog perioda i regiona u kojima su se održavale. U srednjem veku na primer, svadbe u Srbiji bile su organizovane kao skroman porodični događaj bez velike gužve. Posle venčanja svadbena povorka bi prošetala kroz selo a onda su članovi najuže porodice svečanost nastavljali u nevestinoj kući gde bi se posle svadbenog ručka polako razišli. U devetnaestom veku, ceremonija venčanja i sve što posle toga sledi, dobija novu ritualnu dimenziju. Sam čin venčanja obavlja se u crkvi posle čega sveštenik predvodi svatove na putu do mladoženjine kuće gde se uz hranu, piće, pesmu i igru proslavljalo do duboko u noć. U 20. veku, srpska svadba je još svečanija, a organizacija svadbenog veselja postaje važnija od same ceremonije venčanja. Brak se sklapa i u opštini i u crkvi a svečanost se potom nastavlja u ili u restoranu ili pod šatorom, gde se tokom svadbenog ručka i večere gosti vesele i lumpuju. „Igranka bez prestanka“ neretko traje do rane zore. Tradicionalne svadbe po srpskim narodnim običajima predstavljaju deo bogate kulturne baštine i  obeležavaju važan trenutak u životima mladenaca i njihovih porodica. 

Svadbeni običaji razlikuju se širom Evrope a svaka zemlja ima svoja tradicionalna obeležja u skladu sa lokalnom kulturom i istorijom. U Nemačkoj, pre venčanja, prijatelji i porodica organizuju zabavu za mladence. Tom prilikom razbijaju se keramički predmeti kako bi se oterali zli duhovi i obezbedila sreća mladencima. Mlada i mladoženja zajedno preskaču drveni panj kao simbol prevazilaženja zajedničkih životnih prepreka. Na venčanju se služi tradicionalna hrana poput svinjske kolenice, krompira i piva. U Italiji, veče pre venčanja, mladoženja dolazi ispod mladinog prozora da je obraduje serenadom. Ovom činu prisustvuju prijatelji i članovi porodice. Gosti dobijaju kesice sa šećernim bademima kao simbol sreće, zdravlja, bogatstva, plodnosti i dugovečnosti. Mladenci idu pešice do crkve uz pratnju gostiju i muzičara. Mladoženja daruje mladi 13 zlatnih novčića, koji predstavljaju njegovu spremnost da obezbedi sreću i blagostanje porodici. Posle venčanja, gosti bacaju pirinač na mladence kako bi im poželeli sreću i uspeh. Na svadbenoj trpezi nalaze se  povrće, testenine, pice i razni sirevi. Amerčke svadbe održavaju se najčešće u prostorima specijalizovanim za ovu namenu. Posle ceremonije venčanja koju obavlja neko od bliskih prijatelja ili rođaka koji su za tu priliku završili kurs preko interneta, počinje koktel. To je odlična prilika da se uz žestoka pića i predjelo gosti bliže upoznaju. Potom sledi svadbena večera tokom koje se razmenjuju zdravice. Za razliku od svadbenih veselja na Balkanu, svečani obrok u SAD obično sadrži glavno jelo i slatkiš a količina je strogo ograničena, tako da nema navraćanja. Mladenci zatim otvaraju plesni podijum uz melodiju uz koja ih je zbližila. Za dobro raspoloženje zadužen je DJ koji ispunjava muzičke želje mladenaca i njihovih gostiju. Svadbena žurka se po pravilu završava pre ponoći.

DESTINACIJSKO VENČANJE

Pored svadbe u Staroj radničkoj koloniji i drugim šumadijskim opštinama vaš reporter je pohodio mnoga američka venčanja kao i slična veselja u Italiji i Grčkoj. Iskustva su bila različita i svakako korisna u pripremi ovog teksta. Nedavno je međutim stigao poziv za destinacijsko venčanje na Azurnoj obali. Od tog dana promenila se percepcija svadbenog provoda u svesti autora ovih redova. Nekada je to bila ceremonije na koju se ide reda radi kako se domaćini ne bi naljutili, destinacijsko venčanje u Francuskoj međutim, predstavlja najepši provod u kome se uživa svim čulima. Pa krenimo redom.

Mala svadbena ekspedicija krenula je iz dve američke države. Mladina rodbina i  prijatelji iz Arizone a mladoženjini gosti iz Ilinoisa. Mesto sastanka Pariz. Posle višednevne turističke avanture i bližeg upoznavanja prijatelja, usledio je put na jug Francuske u prelepi Kasis u blizini Marseja koji je određen za svadbenu destinaciju.

Francuska ruke širi i mi joj u zagrljaj hitamo. Ako se po sitnicama lepota putovanja poznaje nema razloga za brigu. Kao prvo, žena se spremila na vreme, namćorasti komšija koji retko i dobar dan kaže, srdačno nas je pozdravio i srećan put poželeo. Najzad,  ljubazni taksista, istovario nas je na terminalu 4 aerodroma Sky Harbour  u Feniksu. Čitava porodica na okupu, tri generacije, šest decenija ljubavi, sreće i životnih izazova. Zahvaljujući poletarcima zavaljenih u dečija kolica u avion ulazimo preko reda. Dva ipo sata kasnije s voljom i na vreme slećemo u Dalas. Jurnjava s klincima po aerodromu kako bi potrošili energiju pred interkontinentalni let. Deset sati u klaustrofobičnom avionskom prostoru izazov je i za nas matore. Poslednjih godina komfor u avionma postao je misaona imenica. Nekada je biznis klasa podrazumevala pravi luksuz: ogromne fotelje, hrane i pića u izobilju pa čak i mogućnost telefoniranja smrtnicima na zemlji. Od kada je avionski prevoz postao deo naše svakodnevice, „udobnost“ vazduhoplova prilagodila se potrebama avio prevoznika. Avionska sedišta svakim danom su sve manja. Sada su u biznis klasi stolice normalne veličine dok se u ostatku aviona primenjuje „lego kocke varijanta“. Običan svet prinuđen je da se pati a često se dešava da malo guzatiji putnici moraju da plate dve karte. Za one koji su uspeli da pozadinu smeste u minijaturnu avionsku stolicu muke nastaju kada se komšije umore. Tada, naizgled fina dama ispred vas spušta sedište i ničim izazvana završi u vašem krilu. Za to vreme, korpulentni brka s leve strane nehajno širi svoje mesarske ruke pa se udobnost letenja realno može porediti sa transportom ovaca u Brizbejnu.  

Kada se čovek unapred pripremi vazduhoplovno mučenje, desetak sati avio torture prođe relativno brzo. Sleteli smo na pistu aerodeoma Šarl Degol u Parizu a od aplauza ni traga ni pljeska. U srpskim  avionima vlada nepisano  pravilo da se na kraju leta tapšanjem oda priznanje majstoru u kokpitu. Naši saputnici međutim žure kako bi što pre napustili „udobnost“ Boinga 787. Bezbedonosna provera na aerodromima se od 11. septembra 2001. godine nije puno promenila. Nema popuštanja ali srećom ni pooštravanja mera. Neiživljeni „požarnici“ pokazuju nam ko je gazda. Pregled kofera i ličnog prtljaga, pretresanje, pipkanje, držanje predavanja u stilu: „Da ste me slušali ne bih morao da ponavljam!“ 

Na ulazu u Francusku dve kolone. Jedna za vlasnike pasoša Evropske Unije a druga za ostalu boraniju među koje spadaju i državljani SAD. Sat vremena u redu u kome je bilo najviše „Jugoslovena“ tačnije turista koji govore našim jezikom. Uzdasi, kuknjava i uporni pokušaji da se probiju u prve redove. Pasošku kontrolu obavljaju mahom dame u različitim uniformama uz grb jedne od zemalja EU. Meni je naravno zapala Hrvatica. 

Pariz, grad umetnosti, svetlosti i političke hrabrosti, poslednji put sam posetio u novembru 1989. godine kada se u komšiluku rušio Berlinski zid. Ovoga puta ništa nije padalo ali se fotelja predsednika Makrona ozbiljno klimala. Medijska histerija uplašila je moje američke saputnike koji su sa strepnjom krenuli put Francuske. Koliko su mediji objektivni moglo se videti na licu mesta. Gledajući CNN ili d’ izvinete Pink, čovek bi stekao utisak da u Francuskoj bukti građanski rat. U Parizu međutim, stanje redovno, živi se normalno a problemi su oni uobičajeni koji muče stanovnike svih velikih gradova. Samo uveče, na Jelisejskim poiljima, u najavljeno vreme i strogo propisanom trasom, protestanti nose transparente i uzvikuju parole protiv novog zakona o kasnijem penzionisanju. Đubretari rade svoj posao baš kao i vozači, taksisti, piloti i ostali. Na važnim strateškim mestima kao što su glavna železnička stanica, aerodormi i oko poznatiih turističkih lokacija šetaju vojnici naoražani  automatskim puškama više kao vid treniranja preventivne strogoće. 

VEČERA U NASTAVCIMA

Pravo s aerodroma, arizonska svadbena ekspedicija stiže u apartman na Trgu Republike koji smo rezervisali još u decembru prošle godine. Brojnim koferima odmah smo opkolili zgradu, kada je od nekud iskočila starija dama veštičje provenijencije. Strogim, urlajućim glasom poručila je da se u lift može uneti samo jedan kofer kako se isti ne bi pokvario. Društvo je prvo pomislilo da se gospođa šali ali ih je brzo razuverila kada je pri odlasku pokazala srednji prst. Zbunjeni Ameri nisu mogli da veruju da tako izgleda francusko gostoprimstvo. Srećom, tokom daljeg boravka uverili su se da je ova baba roga bila izuzetak i da su Francuzi mnogo ljubazniji. Apartman lepo izgleda. Doduše, koji orman više ne bi bio na odmet baš kao ni pribor za jelo. U kuhinji ni kašike ni viljuške što je krajnje neobično jer sam se nebrojeno puta uverio da Francuzi ne jedu prstima. 

Mališani se prilagođavaju na vremensku razliku a ostatak ekipe odlazi u restoran Le Christinne. Večera u nastavcima – gastronomka serija od pet epizoda, fini svet bi rekao „repas de cinq plats“. Kao netipičan izdanak srpskog roda uvek sam voleo da probam nova jela. Sarmu poštujem, ajvaru skidam kapu, Karađorđevu šniclu rado jedem ali sam otvoren za svetske specijalitete kojima su njihovi tvorci posvetili puno pažnje, vremena i umeća. Svaka od pet mini porcija egzotičnih jela bila je malo remek-delo francuskog kulinarstva: mus od karfiola, artičoke u umaku od susama, bakalar u zelenom sosu, pačiiji file sa gelom od crvenog kupusa i na kraju mango u kombinaciji sa južnim voćem i rikota sirom. Već vidim prijatelje iz starog kraja kako se mršte i prevrću očima. Grešite dragi moji, ni seksu se niste radovali dok ga niste probali.

Za razliku od arizonskog „zavičaja“, u glavnom gradu Francuske noge su najpopularnije prevozno sredstvo. Posle celodnevnog pešačenja srcolika aplikacija na telefonu poručuje – petnaest hiljada koraka. Imajući u vidu fizičke aktivnosti ne čudi da uprkos fantastičnoj hrani Parižani većinom imaju vitku liniju. Kada velika grupa ljudi sa američkog zapada stigne u evropsku metropolu poređenja su neminovna. Jedni tvrde kako bi se bez razmišljanja preselili. Drugi opet mudro ćute svesni da izjava kako je u Americi bolje ne bi naišla na razumevanje. Za mladića koji se približava okruglom broju godina koji će uskoro predvoditi šestica, poseta Parizu je i zanimljiva i uzbudljiva sve dok postoji alternativa. Ipak mi je najdraže ono mesto koje se zove kuća, udobna i prostrana, automobil koji se kreće auto putevima uz minimalnu saobraćajnu gužvu i gde je  pešačenje rekreacija a ne nužda. Turizam – da, selidba – definitivno ne!

U DRUŠTVU MORISONA, ŠOPENA I LUJA XIV

Narednog dana, najstariji deo ekspedicije uputio se prema dvadesetom arondismanu kako bi posetili večno počivalište mnogih slavnih ličnosti. Kada se dođe u neke godine logično je da Père Lachaise bude prvo na listi turističkih destinacija u Parizu. Groblje se prostire se na površini od oko 44 hektara. Otvoreno je 1804. godine, a ime je dobilo po ocu François d’Aix de Lachaise, poznatom kao Père Lachaise koji je bio ispovednik francuskog kralja Luja XIV. Na ovom mestu sahranjeno je preko 70 hiljada ljudi među kojima Šopen, Oskar Vajld, DŽim Morison, Edit Pijaf, Marsel Prust. Žorž Bize, Balzak, Molijer i mnogi drugi.

Sledeća destinacija – Montmartr. Pošto je praznični vikend tj. subota pre Uskrsa¸ gužva je neopisiva. Postoji neka posebna magija koju Montmartr u sebi nosi pa ni opšti haos u liku i telu hiljada turista nije mogao da pokvari divan utisak. Umetnička četvrt u severnom delu Pariza smeštena na brdu Montmartre sa koga se vidi čitav grad. Istorija ovog mesta seže sve do rimskog doba a u srednjem veku je bio poznat po vinogradarstvu i mlinovima u kojima su Parižani kupovali brašno. Do današnjih dana zadržao se samo  Moulin de la Galette koji ima poseban kulturološki i istorijski  značaj.

Tokom 19. veka, Montmartr je postao utočište umetnika i boema koji su se okupljali u bistroima, kabreima i svojim umetničkim kružocima. Ovaj kvart je bio jeftiniji za život i nudio je umetnicima više kreativne slobode. Moulin Rouge koji je otvoren 1889. godine takođe se nalazi u ovom delu grada. „Ceveni mlin“ je bio i ostao jedna od najpoznatijih atrakcija francuske prestonice. Slikari su oduvek predstavljali zaštitni znak Montmartra a oni slavni poput Pikasa, Van Goga, Renoara, Klod Monea takođe su rado posećivali umetničku oazu osamnaestog arondismana dok je njegov najpoznatiji žitelj bio je Tuluz Lotrek.

Omiljena turistička destinacija u ovom delu Pariza svakako je bazilika Sacré-Cœur izgrađena krajem 19. veka na samom vrhu brda Montmartr. Crkva je prepoznatljiva po originalnoj   rimsko-vizantijskoj arhitekturi a posvećena je Hristovom srcu. Osim religijskog značaja ova bazilika je poznata i po glamuroznim venčanjima baš kao i Musée de Montmartre, umetnički muzej sa impozantnim vrtom iz koga mladenci kao na dlanu mogu videti ceo Pariz. U današnje vreme potrošačkog kapitalizma, Montmartr je takođe poznat i po prodvnicama umetničkih radova, suvenira kao i slikarima koji vam mogu napraviti portret za desetak minuta. „Model“ nije u obavezi ga kupi finalni proizvod dok je cena subjekt pregovaranja.

Prvi, pravi i tokom ovog boravka jedini turistički dan u Parizu bio je veoma produktivan zahvaljujući „svetskom čudu“ zvanom Metro. Retko sam u životu koristio gradski prevoz. U Kragujevcu se pešice svuda stizalo a u Arizoni, zbog razbacanih urbanističkih rešenja iz kola se retko izlazi. Svaki boravak u Parizu nanovo me  podseća na blagodeti podzemnih vozova. Brzina i lakoća sa kojom se Parižani kreću svojim gradom izaziva ljubomoru kod svakog dobronamernog turiste. Atmosfera u metrou vratila me je u mlade dane kada sam na Alijansi učio francuski jezik i književnost a u to vreme sam kao i sada voleo da svratim u kafanu. U Parizu postoji veliki broj boemskih kafea i restorana koji su jedinstveni po svojoj autentičnosti i francuskom šarmu. 

Reč kafana je arapskog porekla, preuzeli su je Turci i narodi koji su trpeli njihovu vladavinu. Francuzi, kao kolonizatori mnogih arapskih zemalja, prvi su u zapadnoj Evropi počeli sa korišćenjem ovog termina u istom kontekstu kao i kod nas. Najpoznatiji pisci, slikari, pesnici i filozofi vreme su provodili baš na ovakvim mestima a atmosfera u francuskim bistroima i do danas je zadržala duh starog vremena. Od popularnih kafea izdvajam nekoliko koje sam i ovoga puta posetio i svojim američkim prijateljima preporučio. 

Café de Flore – legendaran kafić u Saint-Germain-des-Prés-u, koji je inspirisao mnoge francuske intelektualace i umetnike. Tabla na zidu kaže da su ovde rado dolazili Simon De Buvuar, Pikaso i Trocki. U neposrednoj blizini je i restoran Les Deux Magots  u kome su rujno vino pili Hemingvej, DŽojs i Sartr a najstariji restoran u Parizu je Le Procope osnovan 1686. godine i nalazi se u Latinskoj četvrti. Najpoznatiji gosti: Volter, Šopen, Napoleon, Igo, Balzac, Ruso a i vaš skromni reporter je često svraćao.

Narednog dana planirana je poseta poznatoj rezidenciji francuskih kraljeva. Vrlo brzo smo se uverili da celodnevni boravak u Versaju sa trogodišnjim mladićem i devojkom od godinu dana nije baš najbolja ideja. Naime, taksisti ne primaju mališane pošto nemaju posebna sedišta za decu pa je put od pedestak kilometara podrazumevao dupla dečija kolica, nekoliko metro stanica, prigradski voz, mnogo strpljenja a pre svega upornosti i ljubavi. Pored saobraćajnih nedaća ni vreme za posetu nismo najpametnije planirali. Versaj na Uskrs izgleda kao mravinjak poludelih turista kojima ništa nije sveto osim kamera i selfija. 

Versaj je izgrađen u 17. veku za vreme vladavine francuskog kralja Luja XIV a vremenom je postao simbol moći i veličine francuske monarhije. Dvorac ima 2.300 soba, a bio je dom svih kraljeva do Francuske revolucije. Kada je Luj XIV prvi put posetio Versaj spavao je u maloj prostoriji koja se i danas zove Kraljevska soba. Jedan od najposećenijih delova Versaja je velika sala sa 357 ogledala koja je služila je za balove. Versaj okružuju monumentalni vrtovi sa skulpturama i fontanama od kojih je najveća visoka čak 50 metara. Legenda kaže da je Luj XIV jednom prilikom upao u fontanu pošto se zapričao sa dvorskim baštovanom. Tokom Francuske revolucije, Versaj je pretvoren u muzej, a pojedini delovi dvorca bili su oštećeni i opljačkani. Godine 1919. u Versaju je potpisan mirovni ugovor kojim je okončan Prvi svetski rat.

Neko će pomisliti da je za normalnog čuveka, ova celodnevna avantura sasvim dovoljna turistička rekreacija ali… ! Dama koja me trpi već 37 godina, u dve reči me ubedila da posle svega posetimo i Ajfelovu kulu. Rečeno učinjeno. Takvi smo mi „omladinci“ a gde su mladi tu je i turistički entuzijazam. Broj koraka tog dana je premašio 20 hiljada. 

DVA PRIJATELJA

Poslednji dan boravka u Parizu rezervisan je za umetničko druženje sa prijateljem Majkom koji je odseo nedaleko od našeg apartmana. Hotel Astoral smešten je u uliciSaint-Denis poznatoj po velikom broju „lepotica noći“ (i dana), „prodavačica ljubavi“, „šampionki najstarijeg zanata na svetu“ ili kako ih već zovu loši novinari skloni otrcanim frazama. Poznajući Majka, pitam se da li je izbor lokacije hotela bio slučajan? Hotel Astoral dekorisan je po motivima starih francuskih filmova i fotografijama glumaca koji su tu odseli. Sobe gledaju na komšijsku zgradu na čijoj fasadi su  naslikani Belmodo, Delon, Morikone i drugi. Zajedno odlazimo u kafe La Cave gde se održava književno veče na kome nastupa i moj prijatelj. U podrumu restorana, desetine pesnika iz celog sveta recituju svoju poeziju na engleskom jeziku. Voditeljka programa je Nina iz Čikaga, ekscentrična dama srpskog porekla koja odlično govori naš jezik. Moj omiljeni američki pesnik Majk Rajdel je veoma društven tip. Odmah se upoznao sa većinom učesnika programa i za kratko vreme stekao simpatije. Majkov nastup publika dobro prihvata. Nekoliko odličnih pesama a za kraj priča o dvojici prijatelja koji su iz Amerike došli u Francusku zbog venčanja. Sin jednog od njih u Parizu je zaprosio ćerku onog drugog pa su na putu za Kasis, gde će se svadba obaviti, svratili na veče poezije u kafeu La Cave. Čitanje pesama završeno je iza ponoći. Noćna šetnja Parizom po dosta smoljavom vremenu. Prolazimo delom grada po imenu Barbès–Rochechouar koji je poznat po „drumskim lopovima“i kriminalu svih vrsta. Majk je primetio nelagodnost na mom licu: „Ne brini“, reče. „neće nam lopovi ništa. Zar ne vidiš da izgledamo isto kao oni!“

Narednog jutra, pakovanje kofera koje liftom transportujemo – jedan po jedan a onda u punom sastavu stižemo na železničku stanicu Gare de Lyon. „Na parove razbroj s’“, ekipa je u punom sastavu. Brzim vozom TGV železnice iz Pariza krećemo za Marsej.  

 Vožnja TGV železnicom od Pariza do Marseja trajala je malo više od tri sata. Maksimalna brzina kojom se voz kreće dostiže 320 km na sat tako da se relacija od 775 km gotovo i ne oseti. Ovo je prva linija brze železnice u Francuskoj uspostavljena još 1981. godine. Od tada, Parižani, „vlakom prema jugu“ putuju na more dok se  „južnjaci“ u suprotnom smeru voze kako bi obišli turističke destinacije u prestonici i pazarili garderobu. Iako na ovoj liniji svakoga dana saobraća 25 vozova teško je pronaći slobodno mesto pa je rezervacija neophodna. Pogled kroz prozor otkriva divne pejzaže unutrašnjosti Francuske koji podsećaju na Šumadiju. Odmah mi je sinulo da čim Aleksandar Vučić svojeručno bude izgradio brzu prugu Beograd – Kragujevac i mi ćemo biti u mogućnosti da uživamo na isti način. 

  Na železničkoj stanici u Marseju vri kao u košnici. Pronalazimo uniformisane vozače koji nas čekaju ispred crnih kombija. Uprkos velikom broju kofera uspevamo da se smestimo. Probijanje korz popodnevnu saobraćajnu gužvu pruža priliku da neplanirano upoznamo Marsej koji, na prvi pogled, jako podseća na italijanske luke što je zbog blizine granice i razumljivo. 

VEČNI DOM KRALJA ALEKSANDRA

  Marsej je jedan od najstarijih gradova u Evropi, osnovali su ga stari Grci oko 600. godine pre nove ere kao trgovački centar pod nazivom Massalia. Tokom vekova, pustošile su ga mnoge svetske sile, od Rimljana, Vandala i Ostrogota do Saracena. Marsej je bio centar otpora u vreme Francuske revolucije ali i kasnije tokom Drugog svetskog rata. Od turističkih znamenitosti izdvajaju se stara luka Vieux-Port koja je baza različitim pomorskim vozilima od drevnih ribarskih čamaca do najluksuznijih brodova i jahti. U neposrednoj blizini luke nalazi se i arhaična četvrt Le Panier, sa uskim ulicama, istorijskim građevinama i kulturnim spomenicima. Treba pomenuti i čuvenu baziliku Notre-Dame de la Garde, koja dominira centrom grada, Muzej Evrope i Mediterana (MuCEM) i spomenik Aleksandru I Karađorđeviću. Monarh Kraljevine Jugoslavije ubijen je 9. oktobra 1934. godine tokom državne posete Francuskoj. Atentat je izvršen dok se kralj, u otvorenom automobilu,  vozio centrom Marseja. Vlado Georgiev Černozemski, bugarski revolucionar i član makedonske organizacije VMRO, iskočio je iz gomile i ispalio više hitaca u našeg kralja i francuskog ministra inostranih poslova Luisa Bartua. Obojica su preminuli od zadobijenih rana dok je atentator je ubijen na licu mesta. U Marseju je 1938. godine podignut spomenik u čast Aleksandra I Karađorđevića. Na njemu su prikazane figure četiri žene na čijim poprsjima su portreti srpskog kralja i ministra Bartua dok je preko čitavog obeležja ispisana reč – Mir. Spomenik se nalazi u šestom arondismanu u blizini trga Kastelan.

  Napuštajući centar Marseja dočekuju nas mediteranski pejzaži okruženi morskom obalom, vinogradima, maslinjacima i mirisnim poljima lavande. Uskim ulicama ulazimo u Kasis simpatično mesto koje je udaljeno samo dvadesetak kilometara od Marseja. To je šarmantan gradić od osam hiljada stanovnika. Zanimljiva arhitektura, autentična kaldrma iz nekih starih vremena, malene ribarske kuće i peskovite plaže čine ga jednom od omiljenih destinacija za Francuze koji žele da godišnji odmor provedu u miru. Meštani se uglavnom bave turizmom, ribolovom i drugim pomorskim aktivnostima. Gradić ima bogatu istorju koja seže unazad do rimskog doba kada je bio poznat po imenu Carsicis Portus. Tokom srednjeg veka grad je bio pod kontrolom monaha opatije Sent Viktor iz Marseja. Krajem 19. veka Kasis je postao poznat po proizvodnji kvalitetnih sorti belog vina a 1936. godine dobio je etiketu zaštićenog geografskog porekla  (Appellation d’Origine Contrôlée, AOC). Najpoznatija vina iz ovog kraja su Domaine du Bagnol i Clos Sainte Magdeleine.

 ORKANSKI VISOVI

  Stižemo na odredište u zamak Domaine de Canaille smešten na padinama Cap Canaille jedne od najviših litica u Evropi. Imanje se prostire na površini od 60 hektara. Prvi utisak je fascinantan. Gledamo jedni druge s nevericom. Niko od članova svadbene ekspedicije ranije nije bio u prilici da odsedne u ovako luksuznom prostoru. Po prvi put u životu, osećam se kao bogati Američki turista. Iako su samo dve trećine ovog utiska tačne ispunjen sam srećom i beskrajnim zadovoljstvom koje dele i moji saputnici. Zgrada ima petnaest velikih soba, ogromnu trpezariju, nekoliko salona i terasu koja gleda na azurno more. 

  Pošto smo se smestili, došao je red na prvu zajedničku večeru koju nam je pripremio „šef“ Jérémie. Prijatna atmosfera, dobro društvo i hrana koja izaziva eksploziju svih čula. 

Narednog jutra silazimo do centra varoši Kasis gde smo obišli staru marinu i Château de Cassis zamak iz 11. veka koji se uzdiže iznad grada i pruža veličanstven pogled na luku. Iznajmljenim brodićem krećemo u razgledanje okoline. Ovaj region je poznat i po  jedinstvenim krečnjačkim uvalama a od 2012. godine ima status nacionalnog parka – Parque nacional de Calanques. Posle ručka, vraćamo se u bazu gde uskoro počinje generalna proba ceremonije venčanja.

  Velika terasa, ukrašena starinskim fenjerima i lampicama, zrači toplinom koja upotpunjava romantičnu atmosferu. Mladenci i gosti u „civilnim odelima“ uvežbavaju svaki pokret do najsitnijih detalja kako bi narednog dana, svadba protekla u najboljem redu. Tokom probe nekoliko kapi kiše izazivaju strepnju i strah kod glavnih protagonista svečanosti. Trudimo se da ih ohrabrimo. Neki kao iz rukava sipaju izmišljenu meteorološku prognozu po kojoj će, na dan venčanja, biti lepo i sunčano vreme.  

  „Kiša donosi sreću!“, oglasio se Dilan, dok su prisutni odmeravali najzgodniji predmet koji bi bacili u njegovom pravcu.

  Pozitivna energija i dobre vibracije pomogli su mladencima da se Dilanovo „bajanje“ ne ostvari. Na dan venčanja vreme je bilo idealno. Sunčano, vedro, ni toplo, ni hladno baš onako kako treba. Od ranog jutra, svi su bili na svojim radnim zadacima. Muškarci su od ranog jutra vodili računa da u alkoholnoj ponudi za taj dan ništa ne manjka dok su dame, svoju pažnju posvetile opuštanju i duhovnom miru upražnjavajući jogu i meditaciju. Pošto su njihove ružnije polovine sa degustacijom krenule od sabajle, duševni mir će im tokom dana svakako biti potreban. Poslednje pripreme pred ceremoniju venčanja. Svi su na svojim mestima: frizer, šminker, barmen zadužen za koktele a očekuje se i dolazak fotografa. Običaj kaže da roditelji prvi vide mladu koja je spremna za svečani čin. Pošto od ćerke primaju simboličan poklon u znak zahvalnosti za sve što su kao roditelji učinili, mama i tata nevešto skrivaju suze. 

  Na rubu monumentalne litice prostire se još jedna terasa zamka Domaine de Canaille gde će se obaviti ceremonija venčanja. Stolice su pažljivo raspoređene, kumovi i gosti na svojim mestima dok se mladoženja preznojava od uzbuđenja. Uz zvuke Mendelsonovog marša, majka i otac laganim korakom uvode ćerku na svadbenu pozornicu. Mladin tata strogim pogledom poručuje budućem zetu: „Nemoj da se šališ glavom jer mi potičemo iz Karađorđevog kraja!“. Posle kraćeg oklevanja, zbog dramskog efekta, reditelji predaju ćerku mladoženji. Devojka koja je za ovu priliku položila matičarski ispit čita romantičan svadbeni esej. To je najbolja drugarica mladenaca koja proglašava brak sklopljenim. Poljupci, aplauzi, dramatična muzika i fotograf koji kamerom beleži svaki pokret.

  Narednih sat vremena, najpopularniji lik je gospodin barmen koji bez greške mućka desetak vrsta različitih koktela. Priprema ih fantastičnom brzinom i bez ičije pomoći. Aperitivi veoma brzo stvoraju veselo raspoloženje i opuštenu atmosferu.

  Svečana večera na centralnoj terasi naše rezidencije. Plamen sveća se viori na vetru dok vredni konobari Pjer i Sofi iznose đakonije. Na svadbenom meniju, kao predjelo: makaruns sa Brie sirom, krem brule od pečuraka te punjeni burata sir u aragula sosu. Glavno jelo: govedina kuvana 10 sati na tihoj vatri uz krompir i njoke po starom receptu iz ovog kraja. Naravno tu je i svadbena torta, poklon vlasnika zamka.

  Mladenci otvaraju plesni podijum uz zvuke  „La vie en Rose“. Zdravice, govori, majlepše želje a onda žurka do ponoći. 

  Tih dana, u našem zamku bila je aktuelna priča koju sam od ranije znao a boga mi i doživeo: bio jednom jedan otac koji je imao tri ćerke. Živeo je u Srbiji gde je tradicija da svadbu plaća mladoženjina porodica. Odlučio je da se preseli u Ameriku gde je običaj potpuno obrnut pa se od mladinog oca očekuje da odreši kesu. Vaš reporter je svadbom u Kasicu okončao roditeljsku misiju. Sve tri ćerke udate, svadbe na opšte veselje obavljene, plesovi odigrani i govori održani. Sada mi ostaje da ženim i udajem unučiće a o finansiranju neka drugi misle.

NA MLADIMA SVET OSTAJE

  Godišnji odmor u Francuskoj proširio mi je vidike i otvorio neke nove prozore u svet pa sam pod stare dane puno toga naučio. Najpre, spoznao sam tajne i lepotu destinacijskog venčanja tokom koga je svima lepo jer svi učesnici u provodu ravnopravno uživaju. Nema nabavke hrane i pića, nema klanja stoke i pečenja mesa niti brige da se kum, stari svat ili vojvoda slučajno ne naljute. Bio sam u prilici da vreme provedem sa meni najbližima ali i sa grupom pmaetnih i lepo vaspitanih mladih ljudi koji umeju dobro da se zezaju uz puno poštovanje prema starijima. Shvatio sam da je moguće  voditi smislene razgovore a ne pomenuti politiku. Moguće je i polemisati bez svađe i uvreda. Osmeh uz „dobro jutro, dobar dan“ nije obavezan ali je prijatan i besplatan. Čini mi se da postoji generacija koja nas može izvesti na pravi put. Mladi, koji će oružje zameniti znanjem a političare veštačkom inteligencijom. Uverili smo se da ChatGpt uspešno ispisuje dosadna birokratska pisma ili molbe za prijem u starčki dom ali ako ga zamolite da sroči  dobru pesmu, priču ili roman to mu baš ne ide od ruke. Postoje obrazovani, mladi ljudi koji će tehnologijom zameniti „seljačine iz prvih redova“ naše svakodnevice a kreativnu energiju usmeriti prema važnim stvarima koje život znače. Oni imaju potencijal, želju, znanje i sposobnost da promene pokvareni svet oko nas, naše je samo da im u tome pomognemo. 

Poslednjih meseci internetom kruže fotografije hapšenja Donalda Trampa. Jedni su su se obradovali, drugi sumnjičavo vrteli glavom dok je Jutarnji program TV Pink zaključio kako se radi o zaveri protiv srpskog naroda pošto je Tramp uvek bio na strani Srbije. Toliko nas voli da je Aleksandru Vučiću, tokom posete Beloj kući, dodelio počasno mesto za dečijim stolom. Posle potpisivanja sporazuma Aca Srbin, Hoti i ostali dečaci dobili su čak i po flomaster od čika Donalda.

Istraživačkim novinarstvom ubrzo se saznalo da je reč o lažnim fotografijama koje je kreirao Chat GPT. Vragolasti hakeri otišli su korak dalje i veštački inteligentnog Chat GPT pametnjakovića zamolili da napiše kratku priču o mogućem hapšenju bivšeg predsednika SAD i evo šta je smislio: „Spoljašnjost vile je obavijena tropskim biljkama, visoke palme njihale su se na blagom povetarcu. Unutrašnjost zgrade bila je osvetljena toplim svetlom koje se mešalo sa zlatnim odsjajem bogatog nameštaja. U fotelji u uglu raskošnog salona, sedeo je bivši predsednik SAD. Oko njega su verni partijski saradnici i najuža rodbina. Veseli su, razgovaraju i smeju se. Nekoliko automobila za specijalne namene sa znakom FBI zaustavlja se ispred rezidencije. Agenti osmatraju okolinu, registruju nekoliko naoružanih telohranitelja ali ih ignorišu. Iznenada, FBI kreće u akciju. Najpre su razbili kapiju a zatim i ulazna vrata. Upadaju u kuću i pronalaze bivšeg predsednika. Iznenađen i uplašen kupao se u znoju lica svog. Pokušao je da se otrgne ali bez uspeha. Pošto su mu stavili lisice, bivši predsednik je negodovao, bunio se i galamio. Tvrdio je da nije kriv, da su optužbe izmišljene i da je to sve deo političke igre. Dok su agenti FBI izlazili iz vile, novinari su se već okupili ispred kapije žureći da svojim gledaocima prenesu ekskluzivnu priču o hapšenju bivšeg predsednika.“

A onda, kao ćevapi u Lidlu, pojavila se vest da je Velika porota države NJujork izglasala optužnicu protiv Donalda Trampa. Veštačka inteligencija u liku Chat GPT definitivno je predvidela sudbinu velikog prijatelja srpskog naroda.

Pravne nevolje Donalda Trampa počele su odmah pošto je napustio funkciju predsednika SAD. Od prvog dana našao se na meti državnog tužioca koji je u nekoliko navrata podizao tužbe za ozbiljna krivična dela, od podmićivanja porno zvezde i kršenja propisa o finansiranju kampanje do različitih poreskih malverzacija. Trampove nedaće javnost je pratila sa velikom pažnjom jer su po prvi put u istoriji Amerike pokrenute krivične prijave protiv jednog bivšeg predsednika. U drugim zemljama međutim, procesuiranje nekadašnjih lidera nije retka pojava.

Evropski uzor Donalda Trampa, bivši italijanski premijer Silvio Berluskoni je tokom višedecenijske političke i poslovne karijere uspevao da nadmudri pravni sistem Italije. Prevare su prolazile nekažnjeno sve do 2014. godine kada je zbog poreske prevare osuđen na četiri godine zatvora. Ova kazna je ubrzo preinačena u društveno koristan rad pa je Berluskoni, gle ironije, pomagao starijim pacijentima koji pate od demencije. Iste godine, poništena je i druga presuda protiv „Silvija nacionale“ zbog plaćanja seksualnih usluga maloletnoj prostitutki. Pošto je pamćenje birača dugo kao i suknjica pomenute dame, pobedom krajnje desnice na poslednjim izborima, Berluskoni se vratio na političku scenu a njegova partija Forca Italija našla se ponovo u parlamentu.

Tokom „Aprilskog proleća“ u Egiptu 2011. godine demonstranti su zahtevali smenu i hapšenje tadašnjeg predsednika Hosnija Mubaraka. Prvi put u savremenoj istoriji tehnologija je odigrala presudnu ulogu u svrgavanju jedne apsolutističke vlasti. Tokom protesta, egipatski revolucionari su koristili internet, društvene mreže i mobilne telefone za orgaizovanje svojih akcija. Kada su shvatili odakle preti najveća opasnost, Mubarakovi saradnici su blokirali pristup internetu i mobilnim telefonima ali je tada već bilo prekasno. Mubarak je uhapšen u letnjoj rezidenciji odakle je sa porodicom prebačen u hotel u Šarm el-Šeiku. Demonstranti nisu bili zadovoljni ovakvim raspletom pa su protesti nastavljeni. Tražili da se, zbog brutalnosti i policijskog nasilja tokom protesta, bivšem predsedniku sudi po kratkom postupku. Mubarak je iz hotela najpre prebačen u bolnicu a posle suđenja obezbeđen mu je zatvoski smeštaj koji je bio prilagođen njegovom narušenom zdravlju.

Bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi uhapšen je 2018. godine zbog primanja sumnjivih donacija od Lilian Betankur vlasnice kozmetičke kompanije Loreal i finansijskih manipulacija tokom izborne kampanje 2007. godine. On je prvi i do sada jedini predsednik u istoriji Francuske koji je završio iza rešetaka. Posle hapšenja, Sarkozi je boravio u pritvoru u pariskom predgrađu Nantereu a u februaru 2021. godine osuđen je na tri godine zatvora. U zatvoru je imao privatnu sobu sa televizorom i pravo na jednočasovnu šetnju. U vreme kada se nalazio na čelu Francuske Sarkozi je trčao maraton a priča se da je u zatvorskom dvorištu imao običaja da trči ukrug na opšte veselje ostalih zatvorenika. U slobodno vreme, Sarkozi je čitao biografije i memoare drugih političara a posebno je pratio život i delo američkog predsednika DŽona F. Kenedija. Sarkozijeva supruga, Karla Bruni, redovno ga je posećivala i pružala mu punu podršku dok se u sebi grdno kajala zbog raskinute veze sa Mikom DŽegerom. Sarkozi je u zatvoru proveo samo nekoliko meseci jer su ga zbog zdravstvenih problema prebacili u kućni pritvor.

Sadam Abdalmajida Husein vladao je Irakom od 1979. do 2003. godine. NJegov višedecenijski mandat obilovao je ratovima, zločinima i svekolikim kršenjem ljudskih prava. Posle dugogodišnjih ekonomskih sankcija, SAD su 2003. godine izvršile invaziju Iraka. Čim je bobmbardovanje počelo, Sadam je napustio Bagdad skrivajući se u različitim skloništima i podzemnim tunelima koji su odavno, zlu ne trebalo, sagrađaeni baš za takve prilike. Posle devet meseci skrivanja, Amerikanci su ga pronašli u podzemnom tunelu u blizini Tikrita. Husein se nalazio u improvizovanoj šupljini između dva zida. Kada su ga pronašli, bio je miran opušten. Slušao audio izdanje Kurana čekajući američke vojnike da ga uhapse. Tokom suđenja Sadam Husein je boravio u tamnici Abu Greib. Svedoci tvrde da je u zatvorskom krugu imao malu baštu u kojoj je gajio povrće i poklanjao joj veliku pažnju. Jedna od zanimljivih zatvorskih priča Sadama Huseina zabeležena je video kamerom. Na snimku koji je kasnije procureo u javnost, Sadam igra karte sa zatvorskim čuvarom. Tokom igre njih dvojica se smeju i opušteno ćaskaju. Husein je dosta vemena proveo u pisanju memoara i drugih tekstova koje je planirao da objavi po izlasku iz zatvora. Ispostaviće se da su njegovi planovi bili previše optimistički jer ga je irački sud osudio na smrt. Sadam je tražio da bude pogubljen streljanjem navodeći to kao kaznu po vojnim zakonima koja sleduje komandantu iračke vojske. NJegov zahtev je odbijen a pogubljenje vešanjem izvršeno je 30. decembra 2006. u zajedničkoj iračko-američkoj vojnoj bazi u predgrađu Bagdada .

Dugogodišnji predsednik Srbije Slobodan Milošević lišen je slobode u martu 2001. godine i po hitnom postupku prebačen u Hag. Priča se da je neposredno pre hapšenja tražio politički azil u Rusiji, ali uprkos činjenici da je njegov rođeni brat godinama bio ambasador Srbije u Moskvi, Miloševićev zahtev je odbijen. Tokom boravka u pritvoru, imao je zdravstvenih problema. Osećao je srčane tegobe i imao visok kvni pritisak. U februaru 2002. godine, Milošević je stupio u štrajk glađu koji je trajao 36 sati posle čega se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo. Uprava zatvora je brzo reagovala, pružili su mu medicinsku pomoć i ubedili da prestane sa gladovanjem. Zanimljivo da je neposredno po okončanju štrajka glađu Milošević stekao pravo na češće posete članova porodice i saradnika. Najveći deo vremena Milošević je provodio čitajući nobine, časopise i knjige a njegov omiljeni pisac bio je DŽon Grišam. Tokom suđenja Milošević je pored optuženog igrao i ulogu branioca. Želeo je da iskoristi poznavanje pravnog sistema i oratorske veštine kako bi što bolje izneo svoju odbranu. Od samog početka je negirao objektivnost Haškog tribunala tvrdeći da je pristrasan i politički motivisan. Smatrao je i da su optužbe protiv njega deo velike zavere koju su režirale moćne sile zapada. Prema svedočenju haških zatvorenika, Milošević je imao ćeliju koja je bila pod ingerencijom zatvorskih čuvara a pored nje, koristio je još dve sobe koje su služile kao kancelarije odbrane. Stražari nisu imali pristup tim prostorijama niti im je dozvoljeno da vrše pretres kako bi se sačuvala tajnost sudske dokumentacije. U ovim kancelarijama, Milošević je na raspolaganju imao internet, telefon, faks i druge „nezatvorske“ rekvizite. Posle Slobine smrti baš u tim prostorijama pronađene su različite tablete za smirenje, kubanske cigare i dva kartona viskija. Čuvari nisu mogli da objasne otkud Miloševiću tablete i viski. U zatvoru je bilo moguće naručiti hranu koju su donosili stražari, lekove su prepisivali i dostavljali medicinski radnici dok je alkohol bio najstrožije zabranjen. Bivši predsednik Srbije je izgleda pronašao rupu u sistemu. NJegova iznenadna smrt u martu 2006. godine izazvala je brojne špekulacije. Zvanični uzrok smrti bio je srčani udar, ali su mnogi tvrdili da je bio otrovan ili da je smrt bila rezultat neadekvatne medicinske pomoći. Treći opet misle da je u pitanju nešto… „treće“!

Kada su videli da je u slučaju Donalda Trampa, Chat GPT bio vidovit, liberelno orijentisani Amerikanci ponovo su u pomoć pozvali veštačku inteligenciju. Pitali su Chat GPT da opiše kako bi izgledalo hapšenje Vladimira Putina i dobili sledeći odgovor: „Prohladno pololećno jutro u Moskvi, ruski mediji javljaju da je tokom noći, predsednik Vladimir Putin uhapšen. Svetska javnost je iznenađena i oduševljena. Putin je godinama bio omražena ličnost ali je malo onih koji su mogli da zamisle kako će se tako nešto zaista dogoditi. Ruski patrioti uporno odbijaju optužbe, tvrdeći da je u pitanju zavera svetskih moćnika protiv njihovog voljenog i demokratski izabranog predsednika. Kada je sa lisicama na rukama izveden iz svoje rezidencije, grupa Putinovih pristalica pokušala je da spreči hapšenje. Nasuprot njima građani Moskve proslavljaju novi dan oslobođenja. Postojao je strah od državnog udara jer je ruska Vlada nespremno dočekala ovakav razvoj događaja. Ono malo ruskih vojnika koji nisu u Ukrajuni, podržali su hapšenje svog komandanta i pomogli da se život u zemlji normalizuje. U godinama nakon Putinovog hapšenja, svet je nastavio da se suočava sa raznim izazovima. Globalna pandemija, klimatske promene, terorizam i mnogi drugi problemi zahtevali su pažnju međunarodne zajednice ali na Volođu više nisu morali misliti.“

Pošto je definitivno usavršio čitanje naše sudbine, u staklenoj kugli veštačke inteligencije Chat GPT je video sledeće: Putinovim hapšenjem rešeni su svi problemi u svetu. Ratova više nema. Vojne sile prestaju sa proizvodnjom naoružanja i novac preusmeravaju u fond za pomoć gladnoj deci sveta. LJudi žive slobodno i leče se besplatno. Izgrađen je ekskluzivni stambeni kompleks „Kragujevac na vodi“ a veb sajt Chat GPT je promenio ime. Sada se zove – Hans Kristijan Andersen.