Ovih dana, Nenad Dejanović Prle se po drugi put u životu našao u karantinu. Prvi put, desilo se to pre nekoliko decenija. Kao mlad i prerspektivan novinar sportske redakcije dobio je zadatak da napiše kako se fudbaleri lokanlnog tima pripremaju uoči  odlučujuće utakmice za ulazak u Prvu ligu. Dva dana su sedeli u hotelu Šumarice odvojeni od porodice i prijatelja kako bi u punoj snazi dočekali nedeljni meč na Gradskom stadionu. Vreme je tada provdio u razgovoru sa trenerom i igračima uz prošvercovanu rakiju koju je uprkos storgoj kontroli uspeo da unese fizioterapeut Juga.

Karantin koji je Prle ovih dana na svojoj koži iskusio po mnogo čemu je drugačiji. Pravila su stroga, posledice nepoštovanja ozbiljne a sve zajedno je sumanuto i posve nelogično. Kada fudbal pobedi medicinu u kvalifikacijama za “Kup zdrave pameti” ne piše se dobro ni nauci a ni čovečanstvu koje od nje zavisi. U celoj priči čak ni fudbal nije profitirao jer se i utakmice više ne igraju.

“Kovid, korona svuda oko nas, prekasno je, uzaludno sve je dublji jaz…” pevušio je Prle u pauzi između dva zalogaja. “Nemoj sine da pevaš dok jedeš, biće ti luda žena!”, govorila mu je baka dok je bio mali. “Zato se valjda nisam ni ženio”, pomisli uz osmeh Nenad dok je iz kuhinje hitao prema radnom stolu koji se nalazio u uglu knjižare “Šumadija” koja je od početka pandemije bila zatvorena. Prle je čitavog života voleo samoću pa mu karantin nije teško padao. Na kraju, u knjižari je bilo toliko knjga da mu tri života i devet epidemija ne bi bilo dovoljno da ih sve pročita. Ako se tome dodaju čari interneta, ljubav prema filmovima i serijama mogućnosti ubijanja vremena bile su neograničene. Uz sve to, gospodin Dejanović je aktivno pisao kako za sebe i svoju dušu tako i za “Varoške novine” u starom kraju. Voleo je slatku dokolicu tokom koje je bio mnogo produktivniji nego dok je morao da brine o knjižari, mušterijama a posebno o “kibicerima” iz komšiluka koji su se uz kafu i po neko pićence svakodnevno trudili da upoznaju nedokučivu lepotu pisane reči. “Još kad bih mogao da pronađem moljca koji mi gricka knjige, gde bi mi kraj bio”, gunđao je knjižar.

Od kada je ludilo oko koronavirusa počelo Prle je sledio jedno sveto pravilo – potpuno ignorisanje vesti ili još tačnije totalni “medijski kalabalak” koji je vladao svetom.

Ulice Moralvila vremenom su opustele. Retke mušterije pazarile su osnovne životne namirnice u prodavnicama koje su radile samo nekoliko sati dnevno. Vlasnik knjižare “Šumadija” trudio se da poštuje stroga pravila koja su vladala svetom ali je to činio na svoj način. Nije nosio masku ni rukavice ali je ruke  prao redovno kao i ranije. Zatvaranjem radnje ispoštovao je socijalno distanciranje a vrata knjižare nije otvarao ni za živu glavu. Većina sugrađana teško je podnosila karantin. Prletove komšije Kris i Blejz već danima su se ubijali od dosade. Do nedavno bili su redovni posetioci “Šumadije” konzumirali su kako “nova izdanja” žestokih pića tako i vinske staritete. Od kada je knjižara zatvorena “kolekcionarsko-konzumentske aktivnosti” potpuno su prestale

Kris je živeo u neposrednoj blizini knjižare. Složna porodica: sin, žena, ćerka i najvažniji član obitelji – tašta. Gospođa Grečen Rumorsen bila je držeća penzionerka koja je znala sve abrove u gradu. Radni vek je provela kao poštanski službenik u centru Moralvila. Prenošenje informacija bila je njena velika strast pa je po odlasku u penziju omiljenu delatnost nastavila da obavlja volonterski. Ubrzo je postala savremena verzija lokalne “radio Mileve”. Od nedavno, kada nas je zadesila nepodnošljiva teškoća postojanja začinjena ludilom korone, Grečen je doživela veliku transformaciju. Pošto je ni kriva ni dužna izgubila najdragoceniji izvor informacija – ulice Moralvila gospođa Rumorsen je pronašla novu “platformu”. Posle početne apstinenske krize, nekadašnja poštarka otkrila je blagodeti interneta. Grečen je za kratko vreme a uz pomoć nj.v. Kovid-19, od najveće abronoše u gradu postala vodeća influenserka svoje generacije na internetu.

Dani su tekli kao u ružnoj priči, i dok je Krisova ćerka pratila “postove” iz sveta mode, sin one vezane za kompjuterske igrice a žena najnovije karantinske recepte, tašta se bacila na aktuelne teme – Koronavirus ili šta se iza Kovida valja? Detaljna i objektivna kakva je uvek bila, gospođa Rumorsen vrlo brzo je otkrila potencijale svekolikih foruma i uticajnih društvenih mreža. Šta god bi se u medijima pojavilo u vezi sa pandemijom ona bi bez oklevanja objavila, komentarisala, “tagovala”… Od zvaničnih izveštaja, preko teorija zavere pa sve do praktičnih saveta iz oblasti kulinarstva, psihologije i naravno medicine. U svojim izveštajima Grečen je insistirala na profesionalnom pristupu trudeći se da novootkrivena strast uvek ostane u senci objektivnosti. I dok su Krisovi ukućani disciplinovano poštovali ničim izazvanu izolaciju on je i dalje kuburio sa novonastalom situacijom. Kao trener u lokalnoj teretani već nedeljama nije mogao da pomogne mladim, zgodnim damama da postignu i očuvaju željenu figuru kao ni debelim vršnjacima da izbegnu srčani udar koji ih je strpljivo iz zasede čekao. Tokom prvih nedelja trčao je pored obale, vežbao kod kuće, arčio zalihe alkohola i sa komšijom Blejzom “potrošio” sve moguće teme o kojima se moglo diskutovati. Još neko vreme se borio sa dosadom a onda su Kris i Blejz odlučili da se osvete komšiji koji je zamandalio vrata svoje knjižare. “Bio je maj ili svibanj ne sjećam se više?”. Posle trećeg neuspelog pokušaja da dozovu knjižara Prleta, komšije su smislile paklen plan. Posetili su gospođu Grečen koja je upravo zavšila dnevne aktivnosti na Instagramu. Dok je pokušavala da se po hitnom postupku preseli na Tviter zet i komšija Blejz stvorili su se niotkuda.

– Znamo da si u poslu, pravdao se Kris, ali imamo jako važnu informaciju i to iz poverljivih i pouzdanih izvora. Ako objaviš “pravu istinu o koronavirusu” postaćeš najpopularniji bloger u Americi.

– Nisam ja bloger već influenser!, ispravila ga je Grečen. Hajde zete požuri, nisam ja dokona kao ti.

Kris i Blejz su se udobno smestili na kauču preko puta gospođe Rumersen. Iskoristili su gužvu i iz obližnjeg ormana “pozajmili” flašu tekile. Nasuli su duplu dozu i otpočeli svoju priču. Prvi se oglasio Blejz.

– Meni se mnogo dopada to što objavljujete na internetu ali mislim da je došlo vreme da se svetu kaže prava istina a Kris i ja smo poželeli da je baš sa vama podelimo.

– Zvanična verzija, dodao je zet, koju nam nameću mediji nema baš nikakve veze sa logikom i zdravim razumom. Priče o slepom mišu iz Kine i veštačkom virusu iz laboratorije daleko su od istine. Eto, trudimo se iz petnih žila da saznamo šta se dešava a odgovor je tako blizu, nekoliko kuća od nas. U zagušljivoj sobi, ispunjenoj prašinom koja se širi sa polica knjižare “Šumadija”.

– Baš tako, nastavio je Blejz, celu stvar je zakuvao naš komšija Prle. Odgovorno tvrdim da je glavni krivac za pandemiju Kovid-19 niko drugi do  knjižar Nenad Dejanović. A evo draga gospođo, šta se stvarno dogodilo.

U tom trenutku, štafetnu palicu naratora ponovo je preuzeo Kris i sve potanko, crno na belo, reč po reč tašti svojoj objasnio.

Ekskluzivna pripovest o najaktuelnijoj temi zasluživala je naravno još po jedno piće. Ovoga puta pripovedači su bili još darežljiviji prema sebi tako da je flaša tekile “Patron” iznenada ostala prazna. Priča o nastanku koronavirusa počinje ovako:

Krajem prošle godine, lokalni knjižar je dobio neobično pismo iz Kine. Pečat je sugerisao da dolazi iz grada Vuhana. Pošiljalac Vir Kov Id koji se potrudio da priloži i  svojeručni potpis. U simpatičnom, krasnopisom satkanom pismu drug Kov Id je napisao sledeće: “Poštovani Prle, tokom minulih decenija drug Tihi i vi mnogo ste zadužili sve ljubitelje sedme umetnosti kako u Kini tako i u okolinim zemaljama regiona. Nedavno sam preko vašeg sajta saznao da ste se preselili u Ameriku i da imate knjižaru u pitoresknom gradu Moralvilu. Kao priznati stručnjak iz oblasti virusologije voleo bih da proširim horizonte svojih naučnih saznanja. Želja mi je da pročitam roman “Oči tame” Dina Kunca kao i staro izdanje knjige Edgara Alan Poa “Maska crvene smrti”. Ova dela su još pre mnogo decenija najavila epidemiju koja nas uskoro očekuje. Pošto ja kao naučnik nemam realno objašnjenje o ludilu koje nam se sprema, mislio sam da ćete možda vi pisci biti u stanju da pomognete. Ako imate navedene knjige, najljubaznije bih vas zamolio da mi ih pošaljete a ja ću vam “čim prije” odgovoriti šta nauka može da kaže u vezi navedenog. Možda vam sve ovo deluje čudno jer još ne znate šta se iza brega valja ali kada budete saznali tek tada vam ništa neće biti jasno!

Dobrodušan kavim ga svi znamo, Nenad Dejanović nije časio časa te je tražene knjige odmah poslao put Vunhana u prijateljsku zemlju Kini.

I sve bi bilo sjajno da svaka od ovih knjiga nije imala vlastitu istoriju o kojoj Nenad nije imao pojma. Kuncova knjiga u Prletovu knjižaru stigla je direktno iz Rusije od kolege antikvara Kovidija Viruševiča Koronosova dok mu je knjigu “Maska crvene smrti” poklonio rođak Aca iz Zemuna koji ga je pre nekoliko godina sa beogradskog aerodroma ispratio.

FBI, CIA, MI6, FSB, SIS, Mosad i ostale službe odmah su do najsitnijih detalja ispitale sve okolnosti koje su prethodile razmeni ovih kulturoško-umetničkih dobara. Posle mukotrpne i iscrpne istrage došli su do sledećih saznanja:

Slučaj A1001 – Prletov rođak Aca Šarplaninčević diplomirani pravnik iz Zemuna već godinama je imao probleme sa hemoroidima. Acini poznanici su odavno primetili da on stalno pravi bolne grimase ali su samo bliski prijatelji znali punu istinu. Acina ujna Branka iz Umčara lečila je sve bolesti narodnim lekovima. Čudotvornu kremu od koje su hemoroidi kao rukom nestajali, Branka je pravila na sledeći način: nevenov cvet se isecka na sitne komade i pomeša sa golubljom mašću. Za to vreme u samlevenu cveklu doda se petlova kresta i šapa od slepog miša. Sjedinjena masa treba da odstoji deset dana kada je spremna za upotrebu. Nanositi na bolno mesto tri puta dnevno pre obroka. Rođak Aca se striktno pridržavao uputstva za upotrebu i baš tih dana vreme je prekraćivao uz knjigu “Maska crvene smrti”. Prao je Aca ruke redovno ali… ipak, elem, avaj… I tako, knjiga koja je vazda bila najbolji poklon otišla je na daleki put bez povratka, najpre do Moralvila a onda dalje… “Maska crvene smrti” Edgara Alana Poa na kraju je završila u Kini.

Slučaj B1002 – Za vreme zimske Olimpijade u Sočiju bio je popularan sledeći vic: Pita ciganka cigu: “Je li Miko, jel gledaš Soči?” a ciga ni pet ni šest odgovori:”Jok s onu stvar. Pa s čim ću gledam nego s oči!” I dok su dokone šaljivdžije zbijale manje ili više umesne šale, lokalni antikvar Kovidije Viruševič Koronosov imao je prečeg posla. Pošto je iz pošte podigao dragocen paket u kome se nalazila knjiga Dina Kunca “Oči tame” svratio je do supruge Maše koja je u univerzitetskoj laboratoriji radila na projektu “Holodnji”. Drug Koronosov je spustio ceger u kome se pored tek preuzete knjige nalazio i ručak za Mašu o onda se uputio tamo gde i predsednik Centralnog komiteta ide peške. Za to vreme njegova draga slučnajno je oborila epruvetu koja se prosula po stolu, stolici, podu i cegeru. Ne sluteći šta se u njegovom odsustvu desilo, Kovidije je izvadio plastičnu kutiju iz koje su se pušili pelmenji koje je uz sveže pripremljeni čaj stavio ispred Maše. “Prijatno ljubavi!” rekao je brižni muž i žurnim korakom odšetao do knjižare “Putinova bajka”. Kada je stigao na odredište iz cegera je pažljivo izvadio “Oči tame”, pažljivo je obrisao fleku koju je ostavila hemikalija iz Mašine laboratorije i smestio knjigu na policu. Nekoliko godina kasnije, na molbu kolege Prleta knjiga je iz Rusije najpre stigla do Moralvila a onda i do Vuhana.

– Eto draga tašta, poentirao je Kris, to vam je ukratko istina o virusu koji je preko noći zaustavio život na Zemlji.

– Hvala zete da si živ! Odoh da vam donesem pivo iz frižidera, zaslužili ste. Večeras ću i kiflice da ispečem. Kada ovu priču objavim ima samo da puca od lajkova.

Ubrzo, u knjižaru “Šumadija” posetili su agenti svih obaveštajnih službi sveta. Knjige su zaplenjene a strogi karantin uveden je na čitavoj teritoriji grada, regiona, države…

Narednih dana gospođa Grečen je oborila sve rekorde na društvenim mrežama. Pratioci na Instagramu, prijatelji na Fejsbuku, sledbenici na tviteru nisu štedeli komplimente. Sve bi bilo divno i krasno a ne tako užasno da zbog novonastale situacije u Moralvilu nije blokiran internet.

Prema poslednjim informacijama, koje je zbog prekinute komunikacije nemoguće proveriti Nenad Dejanović Prle još uvek zvanično nije uhapšen. Nalazi se u kućnom pritvoru i u krantinu marljivo traži knjiškog moljca koji je po njegovom mišljenu čitavu nevolju izazvao.