Osmina finala Svetskog prvenstva u Kataru. U toku je treća serija penala, Španci gube 2:0. Ašrif Akimi daje gol i odvodi Maroko u četvrtfinale. Ovaj dvadesetčetvorogodišnji stanovnik Pariza ima dva držvljanstva, zemlje koju je izbacio sa mundijala i Maroka za čiju reprezentaciju je nastupio 60 puta. Potiče iz siromašne porodice. Otac je radio kao prodavac na madriskim ulicama i buvljacima a majka je bila čistačica. Ponikao u Realovoj pionirskoj školi fudbala, sve što o ovom sportu zna naučio je u Španiji ali je odlučio da brani boje Maroka i niko ga zbog toga nije kritikovao. Igrao je požrtvovano i proslavljao dostojanstveno. Pažnju Španaca nije usmeravao prema intimnim delovima svoga tela a nismo videli ni da ga je španski golman hvatao za gušu. Retki su oni koji fudbal igraju iz ljubavi jer ovaj sport je odavno postao više od igre.

Odluka da se 22. Svetsko prvenstvo održi u Kataru doneta je još 2010. godine. Gora se u to vreme nije mnogo tresla a miševi su sve do nedavno ćutali. Pred sam početak velikog takmičenja, oglasili su se dušebrižnici, borci za ljudska prava i revoucionari političke korektnosti. Najednom su shvatili da je Katar konzervativna arapska zemlja u kojoj vlada sistem vrednosti zasnovan na muslimanskoj religiji. Postalo im je jasno i da je za organizaciju takmičenja potrošeno 220 milijardi dolara, da su tokom izgradnje infrastrukture zapošljavani slabo plaćeni migranti. Dosetili su se da je u Kataru kao i u većini zemalja arapskog sveta ilegalno biti homoseksualac kao i da je opšte stanje ljudskih prava na prilično niskom nivou. Ali tako je bilo i minulih dvanaest godina a slično će nažalost biti i u budućnosti. Od letargične nezainteresovanosti, mediji su  preko noći počeli kampanju protiv Mundijala 2022 a najglasniji su pozivali čak i na bojkot. Očigledno da je ponestalo tema pa pošto su vakcine izašle iz mode a rat u Ukrajini je previše krvav za ove petpraznične dane, Katar je postao tema na kojoj se polaže ispit iz političke korektnosti a koji će, kao i uvek, položiti samo najradikalniji.  

Prvenstvo sveta u fudbalu kao spektakl globalnih razmera od svojih početaka obilovalo je političkim i drugim kontroverzama. Prvi šampionat održan u Montevideu 1930. godine prošao je relativno mirno i bez većih skandala da bi samo četiri godine kasnije počelo da se kuva.

DUČE, FIRER I FUDBALSKA PREKOMANDA

U vreme najveće ekonomske krize, u leto 1934. Italija je bila domaćin drugog Svetkog prvenstva. Zbog nedovoljne zastupljenosti južnoameričkih zemalja Urugvaj, Čile i Peru su bojkotovali takmičenje a isto su učinile Engleska, Škotska i Severna Irska jer nisu želeli da igraju u nacističkoj zemlji. Na čelu Italije nalazio se veliki ljubitelj fudbala Benito Musolini koji je znao da će  sportski događaj tih razmera uvećati njegovu popularnost i poslužiti za promociju fašističkih ideja. Duče je lansirao teoriju po kojoj je fudbal zapravo nastao u Italiji i to još u 16. veku a da su ga Englezi samo modifikovali i proglasili svojim izumom. Aćile Starđi je bio blizak saradnik italijanskog vođe, zadužen za propagandu. U vreme kada nije bilo televizije, Starđi je uspeo da fašističku ikonografiju prezentuje u filmskim žurnalima, novinama, na posterima, zastavama i poštanskim markama. 

Takmičenje se održavalo u osam gradova a organizatori su se po nalogu Musolinija trudili da posećenost uvećaju po svaku cenu. Najpre je vlada delila besplatne ulaznice a potom su članovi nacističke partije organizovano odvođeni na utakmice. Da li su tom prilikom dobijali i sendviče nije poznato. Po završetku finalne utakmice u kojoj je Italija postala prvak sveta, na stadionu je mimo protokola intonirana italijanska himna “Điovineca” uz koju su gledaoci i igrači fašističkim podizanjem ruke pozdravili Musolinija.

Samo nekoliko dana po završetku Mundijala u Venecijii su se sreli Duče i Firer kada su i zvanično otpočele zajedničke pripreme za početak Drugog svetskog rata.

Po završetku Olimpiskih igara u Berlinu, nemačke aneksije Austrije i Španskog građanskog rata, bauk fašizma se širio Evropom. Tokom globalnih političkih previranja u Francuskoj je 1938. godine održano treće Prvenstvo sveta u fudbalu. Reprezentacija Austrije imala jedan od najboljih timova pa je Hitler, posle aneksije ove zemlje, odlučio da ih jednostavno pripoji nemačkoj nacionalnoj selekciji. Kao posledica, broj učesnika Mundijala smanjio se sa 16 na 15 ali se članovi FIFA, među kojima je bio veliki broj simpatizera fašizma, nisu oko toga previše uzrujali. Reprezentacija Nemačke sa nacističkim simbolima na dresovima, predvođena selektorom Sepom Herbergerom poražena je na samom početku od Švajcerske rezultatom 4:2. Prema tvrdnjama engleskih medija, nemački fudbaleri su uz podršku svog selektora i pridošlica iz Austrije u znak protesta namerno izgubili ovu utakmicu i tako grdno razočarali firera u domovini.

“NEVIDLJIVI” MUNDIJAL

Prve kontroverze vezane za Prvenstvo u Švedskoj 1958. Počele su još  u toku kvalifikacija. Godine 1948. Izrael je zvanično priznat kao samostalna država. Zemlje muslimanskog sveta od prvog dana su bojkotovale Izrael na svim sportskim fromntovima pa je na red ubrzo došao i fudbal. Najpre je Turska odbila da igra sa Izraelcima a onda su isto učinili Sudan i Egipat. Izrael je bez borbe preskočio čak tri faze kvalifikacija pa je FIFA je uložila napor da smisli način kako se Izrael ne bi plasirao na Mundijal bez ijedne odigrane utakmice. Tako su iz nekog samo njima znanog “šešira” izvukli Vels čiji fudbaleri nisu puno marili za politiku. Dva puta su pobedili Izrael i bez problema se kvalifikovali za završni turnir.

Kada je sedamnaestogodišnji Pele podigao pehar Žila Rimea i postao najmlađi osvajač svetskog prvenstva teško da je iko mogao i da zamisli da prvenstva u Švedskoj zapravo nije ni bilo. O čemu se radi? Autori  dokumentarnog filma “Konspiracija 58” tvrde da te godine Mundijal uopšte i nije održan. Istoričar Žak de Varen prikupio je mnoštvo dokumenata, fotografija i svedočenja na osnovu kojih je formirao teoriju u koju su mnogi poverovali. U knjizi “Fudbalska zavera”, De Varen tvrdi da sve što je na TV ekranima viđeno u stvari je vešto izvedena medijska simulacija snimljena u holivudskim studijima a u režiji CIA. Bilo je to vreme hladnog rata i Amerikanci su želeli da provere koliko daleko može ići medijska manipulacija. Cilj eksperimenta bio je da se utvrdi da li je moguće ubediti svetsku javnost da prate stvarni događaj u Švedskoj dok im se pred očima odmotava film snimljen u Kaliforniji. De Varen takođe tvrdi da je ovo bila i proba za lažno spuštanje na Mesec koje se, po njegovim rečima, takođe nije dogodio desetak godina kasnije. Ključni dokazi za ovu neobičnu teoriju pronađeni su na video snimku finalne utakmice između Švedske i Brazila. U trenutku kada domaćin postiže gol kamera šara po tribinama i pokazuje naselje sačinjeno od visokih zgrada koje u Stokholmu ni tada a ni kasnije na tom mestu nisu postojale. Snimak istovetnih solitera pronađen je u Holivudu u neposrednoj blizini filmskih studija. Kao drugi dokaz švedski istoričar navodi senke igrača na terenu koje ne odgovaraju položaju sunčevih zraka u Severnoj Evropi toga dana i časa već položaju Sunca u SAD. I najzad, kopačke koje nose igrači uopšte nisu postojale u to vreme,  proizvedene su u SAD a na tržištu su se pojavile tek naredne godine. Teorija je brzo pobijena izjavama brojnih učesnika i posmatrača velikog fudbalskog takmičenja ali su mnogi u nju poverovali. Na kraju, i sam režiser je priznao da je reč o “dobronamernoj prevari” i da mu je namera bila da ismeje zagovornike svih teorija zavere a posebno pristalice pokreta “Konspiracija 58”.  

PLAČI OD STIDA ARGENTINO

Politička ubistva, otmice, korupcija, diktatura i najveći sportski događaj na tlu Južne Amerike – Mundijal u Argentini 1978. Predsednik zemlje domaćina bio je Huan Peron, poznat po nesebičnom gostoprimstvu koje je pružao odbeglim nacistima. Tokom desetogodišnje vladavine Peron je vodio neturalnu politiku prema velikim silama. U vreme hladnog rata Argentina je sedela na dve stolice pri čemu je ona ruska, Peronovoj stražnjici bila udobnija pa je zbog toga godinama bio na meti američke administracije. Na kraju  trećeg mandata, mesto predsednika Peron je prepustio svojoj trećoj ženi Izabeli Peron koja je nastavila prorusku politiku svog muža. Amerika je odlučila da preduzme konkretne korake u cilju svrgavanja argentinske vlasti pa su angažovali Henrija Kisindžera da stvari dovede u red. Američki diplomata je posao završio na sebi svojstven način i 1976. godine, državnim udarom, na čelo Argentine postavio generala Horhea Rafaela Videlu. Vojna hunta se od početka surovo obračunala sa neistomišljenicima. Prema zvaničnim podacima UN tokom Videline hunte stradalo je više od tri hiljade buntovnih levičara dok je na desetine hiljada bilo zatočeno u koncetracionim logorima širom zemlje. 

Približavao se početak Svetskog prvenstva u fudbalu 1978. Odluku da Argentina bude domaćin ovog takmičenja doneta je dvanaest godina ranije kada niko nije mogao da pretpostavi da će u zemlji zavladati ratno stanje. Događaji se nisu mogli predvideti ali se takmičenje moglo otkazati. General Videla je prepoznao priliku da organizacijom velikog spektakla pokaže snagu svoje vlasti a FIFA ga je uz “finansijske argumente ispod stola” u tome podržala. Prvenstvo je počelo svečanim otvaranjem na stadionu “River Plejt” koji je od koncentracionog logora bio udaljen samo dva kilometra. Format takmičenja 1978. godine bio je drugačiji od danšnjeg jer se nije igralo na ispadanje već su u finalu nastupali pobednici grupa. Prvi finalista postala je Holandija i tu je bilo sve čisto. U poslednjem kolu druge grupe Brazil je pobedio Poljsku 3:1 pa je domaćinu u utakmici protiv Perua bila potrebna pobeda od 4 gola razlike da bi se plasirali u finale. Tu počinje jedna od najkontroverznijih utakmica u istoriji fudbala a u priču se vraća i neizbežni Henri Kisindžer koji je tokom čitavog prvenstva bio počasni gost argentinskog predsednika. Pre odlučujućeg meča, Videla i Kisindžer telefonom razgovaraju sa predsednikom Perua a potom zajedno odlaze u svlačionicu Peruanaca da im požele sreću uz želju da sve protekne u miru i prijateljstvu. Istog dana na račun vlade Perua iz Amerike je stigla značajna ekonomska pomoć a Argentina ih je stavila na listu povlašćenih uvoznika mesa i vina. Meč Argentine i Perua završen je pobedom domaćina od 6:0 posle čega su u finalu pobedili Holandiju i postali svetski prvaci. Najzaslužniji za ovaj uspeh nažalost nisu bili ni Kempes, ni Ardiljes ni Pasarela već visoka politika, korupcija i zakulisne radnje.

MAJKE IZ MAROKA

Na konferenciji FIFA u decembru 2010. godine birani su domaćini Mundijala 2018. i 2022. godine. U igri su bili SAD, Rusija, Australija, Japan, Engleska, Južna Koreja i Katar. Kao najozbiljniji kandidati viđeni su Engleska i Amerika koji su u propagandnu uključili princa Vilijama i Bila Klintona. Na opšte iznanađenje pobedili su Vladimir Putin – Rusija 2018. i Dejvid Bekam promoter SP u Kataru 2022. Javna je tajna da su čelnici FIFA uzeli milione kako bi Prvenstva dodelili baš ovim zemljama. Bil Klinton im to nikada nije zaboravio pa je nekoliko meseci kasnije iskrostio svoje veze u Stejt departmentu i preko FBI pokrenuo istragu o korupciji u Svetskoj fudbalskoj organizaciji. Tom prilikom protiv mnogih funkcionera su vođeni procesi, neki su i osuđeni ali kako to obično biva, glavni igrači na čelu sa Sepom Blaterom su ostali nekažnjeni.

Svetsko prvenstvo se na španskom kaže Mundijal a na engleskom World Cup – skraćeno WC. Možda baš tu leži odgovor na pitanje zašto je, kako to fraza kaže, fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. Iako dobro znamo da je FIFA korumpirana organizacija u kojoj su rasizam i homofobija uvek tolerisani, kada nas “pritera” ljubav prema fudbalu, nanovo mu se (WC-u) svake četiri godine, bez razmišljanja prepuštamo.

Posle svih političkih skandala i kontroverzi Prvenstvo u Kataru pamtićemo po uzbudljivim utakmicama, po tome da je Amerika prvi put u istoriji mirno ušla i izašla iz jedne bliskoistočne zemlje i po fudbalerima Maroka. Oni  su posle plasmana u polufinale na teren izveli svoje majke koje smatraju najzaslužnijim za svoj uspeh. Svako poređenje sa njihovim srpskim kolegama bilo bi neukusno.