P R S T I

Bližio se rok za predaju novog teksta. Nenad Dejanović je već satima sedeo najpre ispred praznog monitora a potom i iznad debele sveske koju je koristio samo u kriznim situacijama. U uglu sobe televizor je ispunjavao svoju ulogu zatupljivanja širokih narodnih masa. Na programu je bila debata predsedničkih kandidata koji su žustro ukrštali mentalna koplja i odmeravali nabujali ponos. U početku, Prle nije obraćao pažnju ali ga je boja glasa jednog od učesnika rasprave toliko iritirala da je podigao pogled prema ne tako malom ekranu svog TV prijemnika. Video je narandžasti čuperak koji je kočoperno poskakivao na glavi govornika. Smanjio je ton nastavljajući da priziva zaturenu kreativnost i neopravdano odsutnu inspiraciju. Trebalo je izabrati temu, odmotati priču a posle šta bude. Subota je kasno popodne a blokada je bila jača nego ikada. Kada bi bar mogao da započne tekst pre odlaska na večeru kod doktora Neša. Pokušavao je da piše ali ga je umor sve više uzimao pod svoje. Prsti su počeli da se koče, glava da pada a onda su se Prletove oči potpuno sklopile…

 Belina praznog papira mrsila je mozgovne vijuge a migrenski žig pokretao uspavanu maštu. Iznenada je osetio miris znoja i zadah koji po rakiji bazdi. Nije bio sam! Zdepasti muškarac sa satanskim osmehom na licu, zakrvavljenim očima je kolutao prema opasaču. Pištolj, bomba, nož, žica… Još mu samo fali kabanica. Iz daljine je dopirao eho metafizičke simfonije od koje mu se ledila krv u žilama. Čuo se lelek, muški i ženski glasovi, jeka, muka, neizdrž: “Ubij, zakolji, da razum ne postoji!” Košmarna buka. Tu su trubači, pucači, navijači. Snajperske note prskaju iz mola. Dur je odavno napustio rodni kraj. Ponovo izobličeni lik čoveka sa demonskim sjajem u očima. Po ko zna koji put postavio je sebi pitanje – da li je ovo san, java ili nešto treće? Monotonim glasom, nezvani gost je besomučno gudio po istanjenim strunama Prletovog nervnog sistema.

 – Šta je Ameru, napunio si gaće, a? Samo laješ, usta ne zatvaraš, otrovno pero i poganu tastaturu iz ruku ne ispuštaš. Svi ste vi izdajnici isti. Zar samo mi, prave patriote, treba da krvavimo gaće po rovovima, trgovima i stadionima, dok vi intelektualci, mamine maze, sedite u toplom i  filozofirate? Ti čak misliš da si veća cvećka od ove domaće boranije jer si zaboga, odlepršao u Ameriku. Baš si naš’o ‘de ćeš da živiš! Kod dušmana, eto ‘de! Kad bi barem ‘teo da ćutiš, al’ ti ne da đavo mira. To je taj izdajnički crv koji grize iznutra. Nemoj da te đavo nosi da ikada više priviriš u zemlju iz koje si pobegao! Proći ćeš kao ovi vaši kada pođu u “dupe na vašar”, ili kako vi intelektualci kažete, na gay paradu!

Tri prsta iznad glave nabeđenog domoljuba duboko su se urezali u ostatke pomućene svesti. Nenad se vratio u realnost ili je to možda samo  sadašnjost koja je već davno potopljena u brlogu krvave prošlosti? Probudio se.  “Previše vremena smo potrošili pevajući uspavanke nemirnoj savesti. Silovanjem zdravog razuma nemušto se potomstvo stvara.”, razmisljao je uspavani Prle.

Ugasio je televizor i požurio prema izlaznim vratima. U kafani “Etika”,  za stolom u ćošku, nepoznati muškaraci su pili pivo dok je sa TV ekrana treštala vojna muzika. Ratnohušački ritam, patriotski govori, talambasi bezumlja. Na svim kanalima isti program. Prsti u vazduhu krčili su put od TV ekrana do isprane svesti gedalaca! Predsednički kandidati veselo su otpozdravljali gomili dok je muzika nadjačavala smeh, graju i oduševljenje. Politika je globalna nepogoda od koje se ne možemo zaštititi. Tu ekološki zakoni na žalost ne pomažu, možda samo dobra kanalizacija, pomisli namćorasto Prle.

Mišićavi muškarac iz invalidskih kolica nemo je posmatrao predizborni TV spektakl. Nije ga viđao ranije u “Etici”. Bio je to vojni invalid Robert. Na trenutak je skrenuo pogled sa televizijskog ekrana, pogledao Nenada i nastavio da prati vešto režirani propagandni skup. Riđokosa kreatura sa malog ekrana ispaljivala je još jedan rafal politikantskog smeća. Zalagao se za agresivniju spoljnu politiku SAD i angažovanje vojnih trupa širom sveta. Mladić bez nogu je lagano podigao ruku u vazduh. Dva prsta su se ponosno nakostrešila iznad obrijane glave.

– A koga smo sada pobedili? – pitao je Prle.

 – Sami sebe! Mir brate, mir… Niko nije kriv! Čekaj! Ko si ti? Deluješ mi poznato… Ah da, novi knjižar. Stranac. Reče mi prijatelj da si pobegao iz rodnog kraja. Uvek su mi bili odvratni ti vajni mirotvorci. Borio si se protiv rata u svojoj domovini i pozivao mlade ljude da dezertiraju. Onda si došao u moju zemlju, da nam soliš pamet i govoriš da li ćemo i protiv koga ratovati. Ko je tebi prijatelju dao za pravo da pljuckaš po nama, poštenim nacionalistima i patriotama? Nije ti valjalo tamo, ne sviđa ti se ovde, teško ti je da pronađeš sebe, ma gde se nalazio. Možda je vreme da problem potražiš u sebi, a ne u drugima.

 Nenad je ostao nem. Nikada mu boravak u omiljenoj kafani nije bio tako neprijatan. Na brzinu je popio burbon i žurnim korakom napustio “Etiku”. Imao je još pola sata do zakazanog susreta sa lokalnim doktorom koji ga je nedavno pozvao na večeru. Neplanirana šetnja i čist vazduh sa okeana pomogli su Prletu da zaboravi na nezavršeni tekst, košmarne snove i neprijatno iskustvo sa ratnim veteranom. Kupio je vino i cveće i u dogovoreno vreme stigao u dom Nešovih. Samo nekoliko dana ranije, u potrazi za knjigom Pola Kalanitija “Kada uzdah postane vazduh”, u knjižaru “Šumadija” svratio je lokalni doktor Piter Neš. Prle mu je velikodušno ponudio poslednji primerak pa ga je Piter u znak zahvalnosti pozvao na večeru. Ogromna kuća na samom vrhu litice koja se ponosito uzdizala nad Moralvilom. Ispred ulaza u vilu prostirao se ogroman parking. Na desetine besnih automobila, skupi dvosedi i nekoliko motora Harli Dejvidson. Namrgođeni psi odano su čuvali vozni park domaćina. Prle je bio zbunjen.  Mislio je da će prisustvati skromnoj večeri u društvu najuže doktorove porodice ali je u domu Nešovih očigledno organizovan veliki prijem. Vrata mu je otvorila tamnoputa kućna pomoćnica, pozdravila ga ljubazno i pokazala mu put do trpezarije. Sa šeširom na glavi, čašom u ruci i pištoljem na boku pojavio se domaćin. Srdačno je primio Nenada, predstavio ga ostalim gostima i zamolio da se oseća kao kod svoje kuće. Pošto je uzeo ponuđeno piće, Prle je šetao bez cilja posmatrajući neki čudan svet koji je pored njega prolazio. Palo mu je u oči da je većina zvanica naoružana i da su gotovo svi nosili majice sa istim natpisom “Učinimo da Amerika ponovo bude moćna i velika”.

Kada se približio centralnom holu ugledao je malu pozornicu ukrašenu ogromnom fotografijom jednog od predsedničkih kandidata. Ispod narandžastog čuperka novokomponovanog političara, muzičari su svirali patriotske hitove u kantri aranžmanu. Prvi mu je prišao Tedi, kočoperni voditelj lokalnog radija čiji je jutarnji program bio veoma popularan među konzervativcima Moralvila.

– Dobro veče kolega, drago mi je da ste i vi među nama. Valja nam podržati najboljeg predsedničkog kandidata. Ovde su prazni koverti za donacije a minimalni prilog je sto dolara. Izvolite!

Iako je počelo da mu se vrti u glavi, lokalni knjižar je hrabro odoleo izazovu i umesto komentara nastavio šetnju ogromnim hodnicima porodične rezidencije doktora Pitera Neša. U susret mi je išao dugokosi čičica u kožnoj jakni. Kolt za pojasom, marama zavezana oko glave dok mu je debeli lanac visio iz levog džepa. Predstavljao je bledu kopiju Vilija Nelsona. Olinjali Anđeo pakla u okruženju koje se ni malo nije slagalo sa njegovim izgledom, stilom i ideologijom. Pored bajkera, sa pivom u ruci stajala je još jedna nebulozna kreatura. Na ramenu dotičnog isticala se tetovaža sa koje je prkosilo veliko slovo “A” ispod koga je izvirivao sitniji natpis “Arijevsko bratstvo”.

 – Dobro nam došli. Zovem se Vesli a ovde sam u funkciji referenta za progresivne inicijative našeg vođe. Na ovom stolu su sve peticije koje večeras treba da potpišete.

 Nenad je pažljivo proučavao hrpu papira koja se našla ispred njega. Jedna za drugom ređale su se peticije: Građenje zida na granici prema Meksiku; Zabrana ulaska u Ameriku – za sve Muslimane; Deportovanje ilegalnih emigranata; Kažnjavanje žena koje se odluče za prekid trudnoće; Slobodno nošenje oružja na svim mestima – uključujući i škole.

Zavrteo je glavom u neverici i krenuo napolje. Na samom izlazu sačekao ga je domaćin.

– Nadam se da se ne ljutite dragi prijatelju. Nisam hteo da vam kažem da je u pitanju veliki skup plašeći se vaše reakcije. Ne verujem da se u vašoj zemlji organizuju slične manifestacije.

Uspešno je odolevao izazovu da svom sagovoniku porazbija sveže izbeljene zube i to strpljivo, bez žurbe – jedan po jedan. Ugrizao se za usnu, oćutao i uz veštački osmeh krenuo prema dvorištu. Doktor Neš nije odustajao.

– Mislim da je ovo lepa prilika da pokažete lojalnost zemlji koja vas je velikodušno primila. Patriotski front okupljen oko velikog vođe znaće to da ceni. A ako se ne varam i prelepa supruga našeg lidera  potiče iz vašeg kraja.

Novinar varoški i knjižar lokalni, miroljubivi dobričina Nenad Dejanović Prle naglo se okreno prema svom sagovorniku. Poželeo je da mu kaže sve po redu i prema zasluzi. Na primer, kako je pre trideset godina zbog jednog takvog vođe sa ćubom na glavi počela nesreća u njegovoj zemlji koja na žalost još uvek traje. Hteo je da obavesti doktora Neša da su ga u Americi od prvog dana prijateljski dočekali i da se sve do ovog “bala vampira” osećao kao kod svoje kuće. Želeo je da ga podseti kako lepo vaspitani ljudi vole svoje komšije, poštuju žene a gostima širom otvaraju vrata svojih domova. Da je granica između normalnog života i sveopšte mržnje, rata i haosa veoma tanka… Često pretanka za praznoglavce poput doktora Neša, njegovih večerašnjih gostiju i predsedničkog kandidata sa narandžastim čuperkom na glavi.

Sve to je želeo da kaže svom domaćinu ali nije. Samo ga je prezrivo pogledao i podigao prst u vazduh, samo jedan, onaj srednji najduži i najmoćniji.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s