BRICA DOĐOŠ: GOVORI “SRBBGLISH” DA TE NIKO NE RAZUME

18/02/2024 / MORALVILLE / EDIT

Omiljena šala mog pokojnog dede, inače strasvenog enigmate, bila je duhovita doskočica koja u sebi sadrži lingvističke i erotske elemente. Vic “s bradom” koji su odavno prekrili mahovina, snegovi i šaš, glasi otprilike ovako: “Rešava intelektualka ukreštene reči i pita mlekadžiju Miladina: “Povrće sa četiri slova počinje na “K”?” Miladin se malo zamisli a onda promuca: “Ku… Kupus!” Dama je bez uspeha pokušala da uklopi traženu reč: “Ne može da mi stane Miladine!”, požali se razočarano. “Će ti stane gospoja ako uzmeš manju glavicu!”, objasni mlekadžija kao iz topa. Bilo je to vreme kada su penzioneri rešavali ukreštene reči, roditelji čitali knjige a deca se zabavljala uz obrazovni televizijski program. 

Kada sam imao četiri godine već sam znao čitam i pišem, ne zato što sam mnogo pametan već sam odrastao u zlatno doba školskog TV programa, uz Kiku Bibić i emisiju “TV Bukvar”. Kasnije, maternjem jeziku su nas učili junaci emisije “Lasno je naučiti nego je muka odučiti” da bi posle crtanih filmova sve to začinili nezaboravni glasovi spikera TV Dnevnika – LJiljane Marković, Dušanke Kalanj i Miodraga Zdravkovića koji su svake večeri držali javni čas savršenog izgovora. Godine prolaze, od unuka sam i sâm postao deda i bio bih najsrećniji da je sve ostalo isto “kao u moje vreme” – ali nažalost nije! Malo po malo, srpska lingvistička svakodnevica svakim danom postaje sve tužnija. Mladi ne mare za svoj jezik a fond reči kojim raspolažu iz generacije u generaciju je sve oskudniji. 

Pošto živim daleko od rodnog kraja, osećam potrebu da održim vezu sa meternjim jezikom. Redovno čitam knjige naših autora, gledam domaće filmove i serije a nedavno mi je na pamet pao i obrazovni program sa početka ove priče. Zahvaljujući internetu i mi emigranti smo u mogućnosti da gledamo program naših TV stanica. Umesto knjige dohvatio sam daljinski upravljač i grdno se pokajao. Menjajući kanale pokušao sam da izbegnem predsednika, “Zadrugu”, novokomponovanu muziku i zasedanje Skupštine. U potrazi za obrazovnim programom naleteo sam na emisiju zabavnog sadržaja. Na ekranu gologuza pevaljka razgovara sa feminiziranim voditeljem koji malo, malo pa vrcka desnom rukom dok levom popravlja frizuru. Na molbu cakanog “novinara” da kaže koju reč o svom poslednjen nastupu, pop zvezda je odgovorila na sledeći način: “Posle finalizovane edukacije sa lajf koučom, šerovala sam performans na fejsu. Fanovi su lajkovali kao kerjzi pa sam u bekstejdžu izneverovala koliko sam transparentna! Odmah sam po difoltu kreirala kasting densera sa kul stajlingom koji su mi uprkos hejterima doneli satisfakciju. Ako guglate moje ime, ovaj klip će da papap na vašem displeju pod uslovom da vam lap top ne krašuje.” Iznerviran “jezičkim genocidom” razmišljam kako bi na ovu besedu reagovao moj divni profesor lingvistike Đorđe Paunović? 

Gasim televizor! Sve bih dao ovo nisam čuo ali šta je tu je, valja zaboraviti verbalnu papazjaniju napupele starlete. Napuštam kuću u nadi da ću prevariti mozak i misli usmeriti na drugu stranu. Čitam putokaze, nazive ulica, prisećam se brzalica, bajalica… ali slaba vajda, glas pevačice i dalje mrsi moje moždane vijuge. Setio sam se Slave berberina koji još uvek nije zaboravio svoj maternji jezik začinjen umilnim banatskim akcentom. Iskreno, brica od mene kao mušterije nema velke vajde pa sam kupio 200 grama kafe koliko da ne odem praznih ruku. Petak je, kasno popodne a u berbernici uobičajena gužva pred vikend. Pozdravljam prisutne i pošto se u radnji osećam kao kod kuće, pristavljam lonče da obradujem bricu svežom kaficom. Slava je pažljivo oblikovao zuluf gospodina Ostoje koji je ćaskao sa berberinom. Iznenada, u diskusiju se uključio i Rale, “elegantni šmeker” u trenerci, s velikim zlatnim krstom oko vrata. Pažljivo sam sipao kafu iz crvene džezve, stavio ratluk na tacnu i spustio pored oštrih berberskih makaza. Za to vreme vodio se nazovi razgovor. 

Ostoja: Naš’o sam jednog zemljaka što radi čip morgidž pa sam refinansirao kondominijum. Rentam ga da tenantima pa mani stavljam na akaunt. Dobro nam dođe kao ekstra inkam.

Rale: To ti je smart. Ja sam morao da kancelujem tikete koje smo bukirali za vakejšen. Bos mi promenio šiftu i odbio da skedžueluje dejs of.

Slava: E jeste džukela!

Rale: Pravi je hejter Slavo. DŽelouz je što pravim haj satnicu. Sa overtajmom zaradim više od njega.

Ostoja: Mi muku mučimo s dejkerom. Žena je uzela ekstra part tajm džob a ja čim završim šiftu u šopi odem do jednog inšurens ofisa ‘de radim k’o sekjuriti. Tako nam Stefana i Ešli uvek pokupi bejbi siterka. Mi se trudimo da decu often viđamo… Bar dva tri puta svakog vika.

Slava: Znam Ostoja, samo pazi da ih ne razmazite!

Ostoja: Deca su mala ali razumeju da mi ovoliko radimo za njihovo dobro. Tako mora da bude sve dok ne otplatimo morgidž. Svaki fri tajm koristimo da budemo sa njima pa smo ih ovog samera vodili tri dana na oušen. Ima tu mač talasa, mnogo više nego na našem moru.

Rale: Bolje je da čovek radi nego da se druži sa našim ljudima.Oni uglavnom vole da mejkuju fan od nas koji smo nešto uradili u životu. Ko im je kriv što ne znaju da ostvare sukces kad im ova zemlja već daje čens. Dobar sam samo sa jednim kolegom koji radi sa mnom u storu i vrlo je polajt. Vikendom ide na pecanje pa mi u mandej ujutru donese svežu fiš. NJegovu ženu mrzi da čisti! Mi to lepo frizujemo pa svaki frajdej jedemo kad je post.

Slava: U pravu si Rale, tradicija je jako važna a koreni su svetinja.

Rale: Tu si rajt Slavo! Moramo da sejvujemo sve što je srpsko a naročito lengvidž.

“Amin tu det!”, viknu Ostoja dok je ustajao sa stolice. Platio je šišanje i pohvalio majstora. “Odličan herkat Slavo, imaš zlatne hends!”

Pošto je Rale ranije završio sa ulepšavnjem, zemljaci su zajedno napustili lokal i krenuli u nove radne pobede. Slava je udahnuo jako, popio ostatak kafe i krenuo napolje da popuši cigaretu.

“Jel vidiš ti Šumadinac šta sve ja moram da slušam? Kad ti ovakvi dođu, šišanje bi trebalo pet puta skuplje naplaćivati.”

Pokušavam da smirim majstora ukazujući na lingvistički trend uvođenja anglizama u morfološki sklop našeg maternjeg jezika.

“Ajd sad ga i ti tupiš… Morfolofija ili biologija nije mnogo važno. Znam samo jedno, ako ovako nastavimo uništičemo srpski jezik a onda nam jedino preostaje da lajemo!”, poentirao je ljutito brica.

I zaista, dok drugi narodi obogaćuju svoj jezik, smišljaju nove reči, prilagođavaju stare, uzimaju po ponešto iz engleskog ali mnogo više inoviraju, naši lingvisti se čak zalažu da termine guglovanje, lajkovanje i šerovanje uvedu u Rečnik srpskog književnog jezika. Još u vreme kada smo imali zajednički srpsko-hrvatski jezik, sa podsmehom smo komentarisali tendenciju naših komšija da koriste reči koje su u duhu lokalne kutorološke tradicije. Dok je kod Hrvata fudbal postao nogomet, šrafciger – odvrtač a paradajz – rajčica, mi smo se tvrdoglavo držali tuđica. Ako napredak nauke i tehnologije već zahteva uvođenje novih pojmova, zar nije logičnije izmisliti novu reč nego je prosto preuzeti iz engleskog? Da li je u pitanju lenjost, pomodarstvo ili nešto treće? Kroz istoriju, mnogi narodi su se suočavali sa sličnom lingvističkom dilemom ali su problem rešavali na mnogo efikasniji način. Francuzi naprimer, jezička pitanja regulišu na državnom nivou. Tako su u velikoj meri uspeli da ograniče priliv novih anglizama i zamene ih posebno osmišljenim francuskim kovanicama.

“Poplava“ engleskih tuđica eskalirala je početkom novog milenijuma. Posle društveno-političkih promena u zemlji je postojala tendencija usaglašavanja terminologije sa stranim propisima. Tokom ove lingvističke tranzicije zaboravili smo da konsultujemo jezičke stručnjake. Ekspanzijom interneta ovaj trend je eskalirao pa je upotreba tzv. “serblish-a” postala normalna pojava a korišćenje stranih reči nova moda.

Naučno filozofiranje prekinuo je arizonski berberin.

“Kada bi se Vuk Karadžić danas našao među Srbiima ništa nas ne bi razumeo. Zamisli njegovu facu da je čuo razgovor Ostoje i Raleta.”

“Majstor Slavo, ti znaš da sam oduvek bio čovek slobodnih uverenja.”

“Zdravo si liberalan Šumadinac, za moj ukus često i previše.”

“Da se ja pitam, ovu dvojicu bih uhapsio po kratkom postupku! Svako ko srpski jezik tako brzo zaboravi a engleski menja po padežima za mene je jezički zločinac!”

“Mani se hapšenja prika. Po tvojim krterijumima većina mladih u Srbiji a boga mi i polovina intelektualaca, danas bi bili u zatvoru… Znam te ‘tico, da si ti neka vlast uhapsio bi i 95 posto dijaspore! Mada, kad bolje razmislim bez ovakvih “čuvara tradicije” bar bi krvni pritisak držao pod kontrolom!”, zaključio je brica i od muke zapalio još jednu.

************************************************************************************************

BRICA DOĐOŠ: HEJ, PROFESORE!

18/02/2024 / MORALVILLE / EDIT

Počeo je februar, mačke pevaju a ptice se ljute što blaga arizonska zima nikako ne prolazi. Subota je prepodne a omiljeni ritual šumadijskog emigranta uprkos lošem vremenu – ne sme da stane! Od kada živim u Americi subotom ne propuštam priliku da pre podne prošvrljam po gradu. Najpre obiđem radnje a onda skoknem ili u Starbaks da popijem kafu sa našim penzionerima ili do brice dođoša na čašicu razgovora . Pošto sam dućane već obišao razmišljam kome ću se privoleti bratstvu. U kolima se čuje  NPR (National Public Radio).   To je u isto vreme moj politički “informer” i profesor engleskog. Naime pored relativno objektivnog izveštavanja na ovoj radio stanici može se,  za razliku od drugih medija, čuti i najčistjii književni jezik. Reporter izveštava sa nedavno završenog skupa u Davosu gde su lideri savremenog sveta (na čelu sa predsednikom Vučićem) od multinacionalnih kompanija dobili zadatke kako će nam krojiti kapu tokom narednih dvanaest meseci. Onako uzgred, saopšteno je i da nas u 2024. godini iza ćoška vreba novi X virus. Tako je posle Tvitera i KOVID promenio ime u – X. Tramp sigurno krči put prema novom predsedničkom mandatu dok Bajden još uvek pokušava da shvati koju smo to novu godinu nedavno dočekali. U slobodno vreme krši ustav i bombarduje Jemen. Kako sada stoje stvari, Amerikanci će u novembru umesto izlapelog ponovo dobiti mahnitog predsednika samo malo starijeg nego prošli put. Puno je tema o kojima bi se moglo diskutovati. Ako odem u Starbaks, penzioneri će raspravljati o zdravlju a pošto mi se ne slušaju priče o prostati i o tome koliko je ko puta ustajao prošle noći odlučujem da posetim berberina.

Parkirao sam se pored majstor Slavinog oldtajmera – “ševrolet malibu” koji je  inače moj vršnjak. Ulazim u radnju, nema gužve. Na berberskom prestolu sedi samo jedna mušterija. Sa strane su prazne stolice, šahovska tabla i nekoliko bajatih primeraka “Politike”. 

“Koje sam ja zubate sreće”, oglasio se majstor Slava. “Danas mi dolaze samo ćelavi kibiceri. Da ne beše doktora ne bih ni za struju zaradio.”

Mladić koga je Slava ulepšavao naglo se okrenuo prema ulazu pa je malo falilo da ostane bez uva. Kaže da se zove Nemanja a po izgedu ne bih rekao da ima više od trideset godina. Od majstora  traži da ga podšiša “na Zemunku”. Slava ne čeka pitanje već kao iz topa objašnjava: “To u prevodu znači: Gore me ispoštuj a pozadi mi j..i kevu!”. Kažem da se u moje vreme, dok sam još imao kosu, slična frizura se zvala “Tarzanka”

“Vidiš Šumadinac”, nastavio je berberin. “Doktor je praznike proveo u Srbiji ali se nije šišao u Zemunu nego je došao da ga Slava dotera. Nego kaži ti nama Nemanja, šta se radi u zavičaju? Jesi li nam doneo vaučere za godišnji odmor?”

Mladić kao da nije bio raspoložen za šalu. Na pomen političke situacije u rodnom kraju sa njegovog lica je nestao je osmeh. Žustro je pojasnio da će Vučić vladati sve dok “sendvičari i vaučeraši” budu činili većinu u Srbiji. 

“Odavno ste otišli pa ste zaboravili kako izgleda jedan običan dan u životu glasača SNS-a.”

Pogledao je u ogedalo, proverio šta radi Slava a onda opisao svakodnevicu svog komšije Sime sa trećeg sprata. 

“Svakog jutra komšija ode do bakalnice po hleb, mleko, jogurt i parizer a vikendom se boga mi počasti i pecivom. Vrati se kući i uključi Pink. Sa ženom gleda Zadrugu uz obavezno navijanje za “srpsku elitu”. U vreme ručka pojedu posnu sarmu jer tako zdravije a onda dođe vreme i za TV Dnevnik. Posle redovne doze režimske propagande zajedno odlaze na spavanje gladni, srećni i politički odgovorni. A sutra – sve ispočetka! Monotiniju razbija početkom svakog meseca kada ispred pošte satima čeka da podigne penziju pošto bankama i tekućim računima ne veruje. Kada ga predsednik obraduje vaučerima oduševljeno zauzima svoje mesto u redu gde razmenjuje iskustva sa stotinama istomišljenika. NJima je džuprenje ispred pošte omiljena  zanimacija i nezaboravan provod. Da neće možda da čitaju knjige!?  Većina tih nesrečnika na godišnji odmor neće ni otići pošto nemaju da doplate ali vaučere su podigli jer su besplatni”, završio je ogorčeno svoju besedu.

Impresioniran mladićevom analizom srpske svakodnevice, pitam koju je granu medicine specijalizirao. Nemanja odgovara da je na doktorskim studijama  fakulteta za fizičku kulturu. 

“Difovac!”, dobacuje berberin. Ali kada završi postaće doktor… Za srce, za fiskulturu ili za rokenrol koga to još danas zanima!”

Nemanja me je pogledao, nasmejao se i nemoćno slegao ramenima.

“Kad majstor Slava tako kaže ko sam ja da protivrečim!”, našalio se.

Brica dođoš nije mogao više da čeka pa je razgovor usmerio na drugu stranu. Došao je red na Slavinu omiljenu delatnost a to je abrovisanje. Napravio je mali uvod a onda onako izokola pitao studenta da li je istina to što se priča za našeg zemljaka, profesora sa Nemanjinom unuverziteta.

“Zucka se da je dobio duple batine”, rekao je Slava nevešto. “Ne znam detalje ali ljudi pričaju…”

Nemanja nije želeo da komentariše Slavinu opasku. Kaže da je nešto načuo ali da o tome ne voli priča jer mu je baš taj profesor pomogao prilikom upisa na  doktorske studije. Kakva bi ovo berbernica bila kada bi se tako sočna priča na samom početku okončala. Slava je preuzeo inicijativu i s guštom ispripovedao sve što je od drugih mušterija čuo.

Naime, profesor Bojan Učenović već godinama uspešno predaje na ASU. Veoma je cenjen kod kolega i omiljen među studentima. U Bojanovom životu sve je išlo kao podmazano dok kriza srednjih godina nije učinila svoje. Kupio je crveni “korvet” (simbol muškog klimaksa u Americi), presadio kosu u Turskoj i počeo ljubavnu vezu sa studentkinjom. Pošto profesor i njegova porodica Božić proslavljaju 7. januara, obećao je devojci da će 25. decembar provesti sa njom. Ali ne lezi vraže. Kolege sa fakulteta jevrejske veroispovesti koji Božić uopšte ne proslavljaju, rezervisali su golf teren baš za taj dan- “Em je jeftinije, em nema gužve!”, likovao je kolega Fridmen.

Profesor Učenović je otišao sa  da igra golf dok ga je studentkinja tj.  ljuvbavnica uzalud u stanu čekala. Student Hasan koji je tog dana radio u kantri klubu na izdavanju golf opreme, obavestio je ucveljenu devojku da je njen dragi upravo stigao kako se to u golferskom žargonu kaže – do “treće rupe”. Prevarena ljubavnica odlazi do zelenih terena ovog kluba, uzima najveći štap, takozvani “drajver” i počinje da udara po Učenoviću. Profesor je činio sve da sačuva živu glavu ali devojka nije prestajala da ga tuče. Pošto je završila posao, studentkinja je i verbalno nagrdila profesora a onda ljutito napustila bojno golfersko polje.

Bruka je brzo pukla a informacija se još brže proširila. Učenovićeva žena je za makljažu čula tek na dočeku nove godine a drugarice su se potrudile da joj ni jedan detalj ne promakne. Sa suzama u očima odlučno je prokomentarisala: “Majko mila za kakvog šonju sam se ja udala. Da ga prebije ljubavnica i to još  pred kolegama! On će da ima švalerku smoljavko jedan a ni kod mene ne može da postigne!” Te večeri u hotelu “Biltmor” okupio se krem arizonske emigracije sa prostora bivše Jugoslavije. Doktori, profesori, mali i veliki privrednici… U neko doba, Bojanova žena je ustala da održi zdravicu: “Dragi prijatelji, koristim ovu priliku da vam poželim srećnu Novu godinu a mom mužu pomirenje sa švalerkom!” Istog trenutka, okrenula se prema suprugu i odvalila mu takvu šamarčinu da je Učenović u novu godinu ušao sa modrim obrazom i zujanjem u glavi. 

Pošto je završio priču Slava je odmah pristavio lonče za kafu a Nemanja na brzinu platio šišanje i napustio lokal. Kada je kafa bila gotova, Slava me je pozvao da igramo šah.

“Šumadinac, hajdemo jednu brzinsku da te brica odelje!”

Povlačili smo figure uz neprestane komentare mog rivala. Posle otvaranja imao sam bolju poziciju. Taman sam počeo da planiram napad a zvono na vratima najavilo je dolazak nove mušterije.

“Izvolte, izvolte – obradovao se berberin pošto ga je pridošlica spasao poraza –  nova mušterija ne sme da čeka”, poručio mi je veselo.

Muškarac u svetlim pantalonama, najskupljim patikama i sportskoj bluzi sa rukavima različitih boja, najpre nas je pozdravio na srpskom a onda se brzo zavalio u stolicu. Pošto je u pitanju nova mušterija Slava nije žurio. Izdaleka se raspitivao ko je gospodin i čime se bavi. Svaki odgovor nepoznatog zemljaka uvećavao je našu radoznalost. Zove se Bojan Učenović i predaje mikro-biologiju na univerzitetu. Izraz bricinog lica polako se pretvarao u đavolski osmeh. Odmah je primetio da je profesorova kosa presađena.

“Sviđa mi se vaša bluza. Igrate golf?” – pitao je kao uzgred.

“Ja sam vam strastveni golfer!”, iznenadio se. “Kako ste znali?”

“Pretpostavio sam zbog stila oblačenja!”, odgovorio je Slava kao iz topa a onda mi krišom namignuo.

Proveravam telefon, žena me podseća da kupim prašak za pecivo. Nisam mogao da propustim nadrealnu scenu koja se odvijala pred mojim očima. Zanimalo me je u kom pravcu će ići ovaj razgovor. “Ostaću vala pa makar od žene batine dobio!”, prelomio sam u sebi.

Stari lisac nigde nije žurio. Umesto da udari profesora gde je najtanji fokusirao se na Bojanovu jaču stranu.

“Vi se verovatno razumete u viruse?”, pitao je Slava uzgred.

“U pravu ste, to mi je uža specijalnost”, odgovorio je profesor.

“Priča se da nam se sprema nova pandemija. Pominju neki virus X. Ako mi opet zatvore radnju nadrljao sam!”

Profesor Učenović se trudio da umiri svog berberina tvrdeći da je reč o novom virusu koji nije dovoljno istražen i da još uvek nema razloga za brigu. Slava se zahvalio na objašnjenju a onda niotkuda izvukao novo pitanje.

“Profesore ne bih hteo da budem indiskretan ali me zanima da li ste oženjeni?”

Učenović je progutao knedlu, promrljao pozitivan odgovor a onda otvorio bajate novine koje su stajale pored njega. U crnoj hronici pročitao je krupan naslov: Bračno neverstvo plaćeno glavom. Profesor je zatvorio Politiku, sklopio oči i bez reči poručio brici da mu nije do razgovora. 

Na obrazu mu se još uvek nazirala modrica.

*************************************************************************************

BRICA DOĐOŠ – DAN REPUBLIKE

19/01/2024 / MORALVILLE / EDIT

Kada naš čovek napusti rodni kraj i ode u beli svet, sa sobom ponese dobar deo svog zavičaja. Ostavi on kuću, traktor i onaj escajg koji mu je strina donela kao svadbeni poklon ali ponašanje i mentalitet ostaju.

Krajem devedesetih godina prošlog veka, veliki broj emigranata iz bivše Jugoslavije naselio se u Americi. Većina njih su prve godine izbeglištava proveli u zemljama zapade Evrope ali čim je potpisan Dejtonski sporazum domaćini su im otkazali  gostoprimstvo. Rahmetli Jugosloveni su se našli pred teškim izborom. Ili da se vrate u rodni kraj ne znajući koga će u svom domu zateći ili da odu u Australiju, Novi Zeland, Kanadu ili SAD. I dok su prve tri zemlje primale mahom visokoobrazovane stručnjake, u Ameriku su se doselili svi ostali. Nije to prvi put da “duševni” američki političari primaju izbeglice iz zemalja koje su upravo “oslobodili” do temelja. Ovaj proces počeo je pedesetih godina “uvozom” radne snage iz Koreje, sedamdesetih iz Vijetnama da bi devedesete bile rezervisane za bivšu SFRJ pri čemu je najviše izbeglica prispelo iz BIH.

Jedan mudar čovek reče da svaki stereotip bar osamdeset posto odgovara istini, pa su tako Koreanci mahom vlasnici prodavnica i restorana u kojima se prodaje hrana i specijaliteti azijske kuhinje, Vijetnamci drže salone za masažu i doterivanje noktiju dok su se naši ljudi našli zaposlenje u fabrikama i hotelima. 

Od prvog talasa seobe Jugoslovena pod Slobom, Franjom i Alijom prošlo je trideset godina a žrtve bratstva i jedinstva još uvek nisu pronašli svoje mesto pod zanatskim suncem američkog neba. Nađe se tu i tamo po koji dućan u kome se može kupiti Smoki, Plazma ili kiseli kupus za sarmu, u svakom većem gradu postoji pekara sa burekom i bosanskim pitama pa čak i poneki restoran ali kada se sve sabere naši ljudi u Americi mahom rade za druge.

U nedostatku pravog lokala gde bi na jednom mestu okupio svoje zemljake, vaš pripovedač je rešio da ga izmisli. A od svih zanata ovog sveta, odlučio se baš za berbersku radnju. Mada ako pogledate fotografiju na početku teksta, biće vam jasno i zašto. Pošto je berberin Slava Šišanski u Arizonu došao iz Kikinde svojoj  radnji je dao prikladno ime – Brica dođoš! Svi mi koji smo u detinjstvu gledali seriju “Salaš u Malom Ritu” naučili smo dve stvari – da student nije zapalio žito i da je brica dođoš beskrajno duhovit i zabavan gospodin.

U berbernici zatičem majstora kako na internetu čita novine iz starog kraja. Slava mi objašnjava da mu dobro dođu ove pauze da se odmori posle praznične gužve. Izlazimo ispred lokala da Slava zapali jednu.

– Nije loše u Americi samo me nervira ovaj teror nad pušačima. Moram da se krijem k’o da sam nešto ukrao.

Pitam kako ide posao, ko su mušterije, može li da se zaradi… 

– Šišaju se mahom naši ljudi. Dolazi mi i nekoliko Rusa a i boga mi i desetak Amerikanaca. Ima i jedan čiča koji je tu svakog jutra. Drhte mu ruke a voli da bude sveže izbrijan.

Nevešto konstatujem kako je sa muškarcima lako jer njima frizura nije preterano važna.

– Grešiš prijatelju, muškarci su veoma osetljivi kada je o kosi reč iako se prave da im je svejedno. Mojim mušterijama svaka dlaka mora biti na svom mestu! Najgori su oni polućelavi koji vazda nešto zanovetaju a najlakši ovi kao što si ti. Šišam ih na nularicu i ne brinem!

Slava je ugasio cigaretu i dok mi je pokazivao novi restoran specijalitetima etiopijske kuhinje na prkingu ispred berbernice se zaustivio mercedes, crvene boje i friške godine proizvodnje. Krupan muškarac u ranim četrdesetim izlazi iz automobila u velikom stilu. Zaključava svog ljubimca i uz obavezni klik aktivira alarm. 

– Zdravo Nedjeljko, uđi da te majstor Slava dotera k’o mladu za udaju!

– Sretan parznik ljudi!, oglasio se vlasnik mercedesa.

– Misliš na Srpsku novu godinu? Ne slavim ti ja to prijatelju! Mnogo je tih praznika brate slatki. Prošle godine mi doš’o jedan Kinez u februaru. Kaže da ga podšišam za Novu godinu. Mislio sam da me zajebava a posle čujem da oni svoju proslavljaju dok se mačke oko plota jure. Ko će to da pohvata!

– Ma Dan Republike Srpske Slavo!, meni je to najvažniji praznik!

Nedjeljko je seo u magičnu stolicu u kojoj su sva čuda moguća pa čak i da i ovaj zemljak postane lepotan. Iskusni brica postavlja kratka pitanja kako bi od mušterije izvukao što više podataka o našim ljudima u Arizoni. Nije čudo da frizerski saloni oduvek slove kao manufaktura najrazličitijih abrova. Tu se sazna ko koga i koliko puta. Da li zemljak bije ženu i koliko para u zavičaj šalje. Pošto je izogovarao rodbinu, prijatelje i komšije, Nedjeljko nas upoznaje sa događajem koji mu je prethodne nedelje doneo brojne nedaće.

Naime, 9. januara kada je u Banjaluci odlikovan Baja Mali Knindža, Nedjeljko je u svojoj kući organizovao poroslavu Dana Republike Srpske. Okupilo se društvo malo ali odabrano. Došao je kum Jovo poreklom iz Dobrinje, rodica Milica iz Prnjavora, bratić Vidak iz Bijeljine a nešto kasnije im se pridružio i šogor Božo iz Šargovca. Domaćica Cvijeta spremila je sve po redu: prvo mezu, pa trahanu, kljukušu i druge pite dok je rodica umesila svežu maslenicu. Glavno jelo pripremano je u dvorištu. Kućnog ljubimca praseće samoispovesti, ljuti Krajišnici su po običaju natakli na ražanj. Bio je to drugi nazimak koji se tih dana kočoperio sa praznične trpeze. Rođaci su se okupili oko ognjišta koje je još uvek bilo mlako od božićne lomače. U uglu dvorišta, odmah pored bazena, vatra je milovala krmačinog sina dok su nezvanični ambasadori Milorada Dodika u Americi nazdravljali uz dvanaest godina staru rakiju “Strujni udar” koju je Jovo dobio od rođaka iz Prijedora. Napredak tehnologije omogućio je veseloj družini da na lap topu odgledaju svečanu sednicu Skupštine RS i prokomentarišu trenutnu političku situaciju u svetu. Pošto je rakija u flaši polako nestajala sa informativnog programa prešlo se na zabavno-muzički. Prase je polako dobijalo žućkastu boju a slavljenici rešili da na sveti dan odaju počast odlikovanom estradnom umetniku. Sa muzičke linije od dvesta vati čuli su se – The Greatests Hits of Baja Little Kninja: “”Krajina gori, Srbin se bori opet granate moj dragi brate / topovi ječe, rane se leče ognjište moje, svetinja to je!  / Krajino, Krajino, krvava haljino o mili rode, evo slobode!” 

– ‘Ajmo sad onu moju matere ti, zamolio je Božo.

“Kad je struju izmisljao Tesla Ameriko, sisala si vesla / Srbin ima fore i fazone nevidljive ruše avione / Mi junaci, a oni ludaci ko je kakav vidi se po faci / Srpske trube mrze saksofone, srpsko nebo NATO avione / Olbrajtova, mani se Kosova to je sveta zemlja Srbinova!”

– Braćo danas je i treći dan Božića, valja nam otpjevat jednu religioznu!, umešao se domaćin.

“Dobro jutro, kućo stara, evo sedmog januara / pod nogama škripi slama stigo Božić, blago nama! / Dok na stolu gori svjeća, prošlosti se baba sjeća / e kada je, priča baka bilo cura i momaka!”

– E jes Bajo car, svaka mu k’o u Dodika!, likovao je Jovo dok je cedio preostalu rakiju iz flaše.

Za to vreme, žene su u kući privodile kraju pripremu đakonija. Kada su na red došli salčići i drugi sitni kolači nestalo je grejanja. U Arizoni se zime blage ali je grejanje u januaru ipak neophodno. Gospođa Cvijeta koja je u svoje vreme proglašena za prvu pratilju na izboru za Mis Bijeljine, istrčala je u dvorište.

– Nedjeljko, ne grije u kući! Samo ladno iz zidova puše!

Ranije bi u ovakvoj situaciji pozvali majstor Ratka koji je još u starom kraju stalno nešto prčakao oko struje ali se po dolasku u Ameriku izbezobazio pa je naplaćivao kao da ga je Tesla lično podučavao. Pronašli su broj servisa a pošto Nedjeljku engleski nije bio jača strana zamolio je sina gimnazijalca da pozove majstora. 

Nije prošlo ni sat vremena a na vratima se pojavio krupan crnac sa torbom u ruci koga su žene za svaki slučaj poslale u dvorište kako bi mu domaćin dao instrukcije.

– Jooo al’ je garav k’o da su ga kroz odžak provlačili!, prokomentarisao je Božo.

Malo rečima a više rukama, Krajišnici su objasnili majstoru da bi valjalo grejanje opraviti.

– Ali prvo rakija, taki je u nas red! Živeli Garo!

Mladić se našao u čudu ali je shvatio da se ovakvim mušterijama ništa ne odbija.Posle treće zdravice Karadžiću i Mladiću usudio se da stidljivo postavi pitanje.

– A zašto ste ubili prase?

Veselo društvo iz ćoška dvorišta prasnulo je u smeh. Nedjeljko je utišao muziku i autoritativno pozvao ženu.

– Cvijeto, pošalji malog dolena do Volmarta da kupi grijalicu a mi ćemo majstoru objasnit neke stvari.

Nasuli su mu novo piće i shodno svojim lingvističkim mogućnostima sve potanko razjasnili. I da su Srbi najstariji narod, i da je sramota što su Amerikanci podržavali “ustaše” i “balije” te da bi i sam trebao da se stidi što je dozvolio NATO bombardovanje Srbije.

Tamnoputom majstoru ništa nije bilo jasno ali ga je radovalo što ne mora ništa da popravlja. Nedjeljko mu je dao sto dolara za dolazak a njegovo je da sedi i pije s njima.

– Tako se u nas praznici slave a i nije red da radiš na crveno slovo!

I pored odlične fizičke kondicije, majstor je posle sedme rakije završio na kauču u dnevnoj sobi dok je proslava pored bazena postala još intenzivnija. U neko doba, komšije su zbog glasne muzike pozvale policiju. Čuvari reda i mira čudom su se čudili. Vatra u dvorištu, polovina praseta se još pušila na ražnju dok su ostatak slavljenici već slistili. Sve bi prošlo samo sa upozorenjem da jedan od policajaca, koji je inače uvek gurao nos gde mu nije mesto, nije spazio crnca na kauču. Mastor je na sebi imao uniformu na kojoj je pisao naziv kompanije “Star Light Electric LLC”. Namćorasti pandur je radio stanicom nešto proveravao a onda se obratio kolegi koji je prihvatio da s domaćinom nazdravi Momčilu Krajišniku.

– Kolega, izgleda da smo pronašli nestalu osobu!, bio je ozbiljan NJuškalo, električar kompanije “Star Light Electric LLC” kome se od jutros gubi svaki trag leži bez svesti u dnevnoj sobi!

– Ma nije on bolan nestao, objašnjavao je Nedjeljko, samo se malo napio! Mada nije ni čudo, jaka je ova “strujevača”!

Policajcima su bili u čudu dok im domaćinov sin nije sve objasnio. Organi reda su onda probudili crnca, javili njegovim šefovima da je pronađen i u vidu lastinog repa napustili proslavu Dana Republike Srpske u Arizoni.

Majstor Slava je pažljivo saslušao mušteriju. Pre nego što je skinuo peškir s Nedjeljkovog vrata pokvasio mu je kosu i napravio razdeljak na sredini glave.

– Nego da te pitam Nedjeljko, oglasio se berberin, ti si verovatno za Vučića?

– Joo pitanja, pa za kog’ ću drugog bit’ čovječe!?

– Jesi li glasao na srpskim izboraima?

– I ja i cjela familija kako iz Arizone tako i iz Krajine!, odgovorio je ponosno.

“Eh što ne reče ranije!”, pomislio je brica dođoš.

*******************************************************************************