Roman Dejana Krstića

PROLOG

“Kada nema da se puši, svaka nada tad’ se ruši”, prošaputala je Jelena uz kiseli smešak. Prošao je dvadeset i drugi sat od kako je zapalila poslednju cigaretu. Od ranog jutra  je bila loše volje. Nervozna, razdražljiva i  neispavana. Od kada zna za sebe, a pamti dugo, neraspoloženje je lečila metlom, krpom i usisivačem pa je i čistoća kuće zavisila od stepena domaćičinog namćorluka. Kuhinja je brzo zablistala, kupatilo je sijalo a čist veš milovao gelender na terasi. U pauzama velikog spremanja svađala se sa akterima TV emisije. “Slušaj ove budale molim te!”, polemisala je sama sa sobom dok se voditeljka obraćala gledaocima: 

– U nedavno sprovedenoj anketi za najpopularniju srpsku psovku svih vremena proglašena je dobro poznata sentenca – Idi u pičku materinu! U našem studiju je lingvista i filozof Gvozden Mileusnić koji će psovku analizirati iz različitih naučnih uglova. Profesore izvolite.

– Kada nekoga pošaljemo u PM, s pravom se postavlja pitanje da li se poruka odnosi na prostor, preciznije pravac kretanja i to u značenju – idi odakle si prvobitno došao! To bi bila blaža varijanta ove složene sintagme. U isto vreme, nastavio je Mileusnić, možemo je tumačiti i Frojdovom seksualno-incestualnom teorijom. Po ovom tumačenju, opsovanoj osobi poručujemo da se lati polnog organa i usmeri ga u pravcu stidne zone svog porekla. U ovom obliku, uvreda postaje još intenzivnija.

–  Sjajno objašnjenje gospodine Mileusniću  ali se ono pre svega odnosi na muški rod. Šta ćemo kada su u pitanju dame?

– U Vojvodini odavno imamo ekvivalentnu “psovku za devojčice” a ona glasi – idi u očin! Prost svet bi to preveo – ma nosi se bre u kurac, ali mi to ne smemo izgovarati na televiziji. Ova tema je jako složena i suguran sam da mnoge njene askekte danas nećemo stići da objasnimo. Na primer, kako na ovu psovku gledaju i pripadnici LGBT populacije jer kada je reč o homoseksualcima ista poruka, tj. odlazak u pičku materinu, njih manje pogađa. O tome bi mogli nekom drugom prilikom s obzirom da ste obećali da ću opet gostovati u programu. Ovi honorari mi puno znače pošto zidam vikendicu na Fruškoj gori, zaključio je Mileusnić. 

“Bože šta je meni pa gledam ove gluposti, nervirala se Jelena, lepo je profesorka Tešić nekada govorila: “Politika je jeftina igračka za zaluđivanje naroda, demokratija je farsa a mediji obična šarena laža!”, zaključila je pristavljajući lonče za kafu. Crvena džezva služila je samo za duplu tursku i posebne vrste raspoloženja. Nestrpljivo je lupkala nogom u pod čekajući da šporet završi svoj deo posla. Voda je najzad provrila i pucketanjem kapi po vreloj ringli davala Jeleni na znanje da je vreme za kafu i šećer. “Evo idem, šta si se razgalamila tamo! Bez cigare mi ionako nećeš prijati!”, grdila je vodu u lončetu. Iz velike bele konzerve sa plavim kuvarom sipala je slatke granule a iz manjeg “kuvara” tamni brazilski prah. Kada je kroz kafu prošao i treći ključ, skinula je džezvu sa šporeta, kašičicom  sipala penu a onda i čarobnu kafenu vodicu. Taman se spremala za prvi srk kada je zazvonio telefon.  

– Dobar dan, Petar Tešić ovde, Jelena ti si?

– Tešo! Bože dragi da li je moguće. Bukvalno pre pet minuta setila sam se tvoje mame a onda mi se ti javljaš posle tolikih godina. 

– Šta radiš drugarice moja?, pitao je Teša.

– Evo pijem kafu pa ću da pečem paprike za zimnicu. Kako si čoveče?  Gde si? Šta radiš, pričaj, zašto si se ućutao?

– U Beogradu sam Jelo, sa aerodroma se javljam. Ostajem samo par dana pa bih voleo da se vidimo. I da znaš, tebi sam prvo želeo reći – dobio sam sestru!

Prijateljstvo Jelene Gajić i Petra Tešića traje od osnovne škole. Zajedno su išli i u gimnaziju. Jelena je potom u Beogradu studirala književnost a sada radi u Borči kao nastavnik maternjeg jezika. Raša je u zlo doba otišao u JNA gde ga je zadesio rat posle čega su život i on krenuli  nekim neplaniranim ali zanimljivim putem.

– E Tešo, Tešo, nastavila je Jelena, sa tobom nikada nije dosadno. Očekivala sam da si našao ženu a ti javljaš da si u ovim godinama dobio sestru. Pa kako pobogu?

GODINU DANA RANIJE – ČOVIČILA, KALIFORNIJA 

Na prijavnici Centralnog zatvora u kome kaznu izdržavaju žene osuđene na dugogodišnju robiju, posetioci su strpljivo stajali u redu. Baš onako kako se u Srbiji čeka za mleko, u Americi za veliki televizor na Dan zahvalnosti a na reci Gruži sa udicom satima vreba riblji plen. Šarolikost čekača bila je očigledna, modni trendovi raznoliki dok je  rasni profil bio mnogo ujednačeniji. Na ulazu, detaljan pretres. Čuvar je opipavao krupnog crnca obrijane glave. Prvo uši, da slučajno ne sakrije nešto praškasto, potom ramena, grudi dok se najduže zadržao kod butina. Posle svega, na red su došle i čarape jer je cipele već ranije  morao da izuje. U sledećoj prostoriji dvadesetak posetilaca strpljivo je čekalo svoj red. Stolice tapacirane, neočekivano udobne, na zidu blindirani televizor zaštićen neprobojnim staklom a u svakom ćošku automati za kafu i sokove. Većina čekača bili su muškarci, nervozni, rasno šaroliki, crno-belo-braonkasti, vrpolje se, gledaju u telefone, uzdišu… Službenik je lomeći jezik pri izgovoru, monotono prozvao: “Petar Tešić visiting Hristina Mišković Tešić!”. Šalteru se približio muškarac čija je glava bila vidljiva iz svakog ugla čekaonice. Elegatan, ljubazan, zgodan… Nekoliko prisutnih dama ispod oka ga je odmerilo. Uniformisani stražar je proverio isprave i sproveo dugajliju u sobu za posete. Koji minut kasnije pojavila se starija žena, kratke, sede kose odevena u narandžastu, zatvorsku uniformu. Ni podočnjaci, ni pogled ispunjen tugom nisu sakrili nežnost i dobrotu koja je zračila iz njenih očiju. Osuđena je na doživotnu robiju zbog ubistva muža a sin joj je danas prvi put došao u posetu. Stražar je pomogao ženi da se smesti. Sklonila je lance i zgrabila telefonsku slušalicu:

– Sine moj, hvala ti što si došao!

Od očeve smrti, Petar Tešić nije mogao da se vrati u normalu. U njegovoj svesti ukrštale su se mračne misli, čudne ideje i različite emocije. Trudio se da porodičnu tragediju sagleda što realnije. Detalje je pažljivo analizirao i nanovo im se u beskraj vraćao. Vreme je prolazilo, pamet se bistrila a kocke polako slagale. Neko je davno rekao da je logika neukrotiva zver a veliki pesnik dodao: “nevažno je to sve skupa, sećanje je čudna lupa koja sitne stvari uveličava”, zato je za Petra ljubav uvek bila ispred logike a majka iznad zakona a posebno ovog po kome je osuđena. Želeo je da dokaže istinu i istera pravdu na čistinu. Tužno je gledao majku. Progutao je knedlu i nežno je zamolio: 

– Ti znaš da nikada nisam birao jednostavan put. Gazio sam stazama zla, mržnje i bezumlja. Znam ja da ni tebi nije bilo lako i veruj mi, učiniću sve da ti pomognem ali mi moraš reći istinu ma kakva ona bila. Molim te mama!

Hristina je obrisala oči i dotakla pregradno staklo zamišljajući da miluje sina. Htela je nešto da kaže ali joj suze nisu dale. Grcala je. A onda u pola glasa obećala:

– Hoću sine! Sve ću ti ispričati. Ja nemam šta da krijem a ni da izgubim osim tebe a to majka nikada neće dozvoliti.

Stražar je objavio da je poseta završena. Petar je rekao da će ponovo doći kroz dve nedelje kada je zatvorenica 34581-085 imala pravo na sledeću posetu.

Na zatvorskom parkingu osetio je neko olakšanje. Teško je podnosio hermetične prostore. U Kaliforniji, pušači su građani trećeg reda pa je panično tražio naznačeno mesto na kome je moglo da se zapali. Pešačio je dobrih pola kilometara kada je spazio ciglama sazidanu pepeljaru i dva paćenika koji su istu muku mučili i poput parne lokomotive popunjavali ispražnjene zalihe nikotina u krvi. Pozdravio je sapatnike i zapalio cigaretu. Razmišljao je o majci. Brzo je ostarila. Mnogo pati, sekira se, ako je ne izvadim iz zatvora neće dugo poživeti. Iznenada mu se obratio jedan od pušača:

– Izvini što te ovako prepadam, da nisi ti snajperista Piter iz Prve divizije?

– Jesam!, odgovori Petar iznenađeno.

– Znao sam. Odmah sam te prepoznao ali mi je bilo neprijatno da te pitam. Majk Sotirovski, bio sam u Drugoj brigadi, reče pružajući ruku saborcu.

Mnogih se tema nisu odmah dotakli i razgovor nastavili van zatvorskog kruga. Napuštajuči parking, Petar je osetio da mu se želudac steže a knedla u grlu postaje veća. Pred očima su letele slike iz detinjstva… Leto u rodnom gradu. Kišno popodne, sa roditeljima prolazi pored bioskopa. Na ulazu, Fikret prodaje kiki riki, semenke, orasnice i sličice Hobby gum. Ko skupi sve, dobije moped, biciklu ili električni vozić. “Dajte mi deset kesica”, reče otac prodavcu. Osmeh je prekrio majčino lice a neizmerna sreća Petrovo. 

Vozio je iza Majka koji je krstario pustim ulicama Čovičile. Svratili su “Kod Pedra” gde su pravili najbolju kasedilju u gradu. Kao dobar domaćin, Majk je naručio za obadvojicu a pre nego što su se dotakli ratnih tema poverio se Petru da kao pravnik radi u ženskom zatvoru. Petrovo lice najednom se ozari. “Sudbina”, pomisli.

Porodica Sotirovski živela je na periferiji grada. Neprekinuti lanac pravilno raspoređenih kuća koje su ličile jedna na drugu. Majk je kamionet parkirao u garažu a Petar je svoju Hondu ostavio u dvorištu. Domaćica je baš tog jutra sa ćerkicom otišla u posetu majci koja je  imala farmu na suprotnoj “obali” kalifornijske ravnice. Petar je primetio da porodica Sotirovski nije puno brinula zbog prašine koja se golim okom opažala u unutrašnjosti porodičnog doma. Odelo razbacano na sve strane, prljavi sudovi, ostaci hrane i braonkasti “poklon” koji je u uglu kuhinje ostavio pas Džasper. Mnogo više pažnje  posvetili su alkoholnoj kolekciji. Zbirka uredno poslaganih flaša krasila je bar koji je pregrađivao kuhinju od trpezarije. Ratni drugovi su nazdravili uz tekilu, limun i so a onda reč po reč,  pričali i pili do jutra. Zaspali su tek pred zoru. U šest sati oglasio se prvo budilnik a onda i Majk.

– Moram na posao. Istrezni se pa kreni i ti polako. Vidimo se sutra, poručio je domaćin novostečenom prijatelju promuklim glasom. “Jebem ti mamurluk i ko ga izmisli!”, gunđao je u sebi.

– Matori, hvala ti na svemu a ovo za mamu ti nikada neću zaboraviti, zahvalio se Petar, okrenuo se na drugu stranu i zaspao.

Tog popodneva, Petar Tešić se odvezao nazad u Arizonu. Kada je stigao kući, na brzinu je pokupio čist veš, nešto od odela, kompjuter i “higijensku družbenicu” kako je od milja zvao omanju kožnu torbu s kojom je proputovao čitav svet. Sredinom maja prve vrućine su podsećale stanovnike Arizone da im se bliži pakleno pustinjsko leto. Kako bi sačuvao biljni svet u kući je podesio termostat a u dvorištu programirao prskalice. Ključ je ostavio prvoj komšinici uz molbu da mu povremeno zalije muškatlu.

– Ne brini ništa komšija, poručila je suseda, zalivaću je kao svoju.

Još jednom je, za svaki slučaj, proverio vrata i prozore, zaključao kuću i krenuo u Kaliforniju. Tokom burne pijane noći u Majkovoj kući na perifiriji Čovičile, drugar mu je obećao da će majku moći da posećuje svakoga dana. Posavetovao ga je da uzme punomoćje i tako je  zastupa na sudu. U Kaliforniji je to bilo moguće. Seo je u Hondu i uz Azru, Haustor i Lenarda Koena grabio prema odredištu.  

Predveče je stigao u Čovičilu, smestio se u motelu na Prosperiti bulevaru a već narednog jutra započeo još jednu avanturu kojih je u njegovom životu bilo na pretek. 

Kao pravni zastupnik zatvorenice 34581-085, Hristine Mišković 

Tešić, Petar je ulazio na službeni ulaz. Za razgovor su koristili sobu rezervisanu za advokatske posete. Tog dana, majka i sin su krenuli u borbu sa vetrnjačama američkog pravosudnog sistema. Tina je održala obećanje i počela svoju dugu, mučnu i iskrenu životnu priču.

1. DEO

POLA VEKA RANIJE – JUGOSLAVIJA 

– Razumem mila moja samo mi nije lako da te shvatim. Činim sve što umem ali je teško da te razumem. Znam ali…

Snažna eksplozija prekinula je telefonski razgovor profesora Bogdana Tešića.

– Ne znam šta je ali ne zvuči dobro, moraću da prekinem. U redu javiću se kasnije.

U hodnicima Prirodno matematičkog fakulteta opšti haos. Studenti su bežali, profesori ih u stopu pratili. Kada zapuca hrabrost nestaje a strah misli pokreće. Bogdan je izašao iz kabineta i naleteo na zajapurenog dugokosog  mladića. Pitao ge je šta se dešava.

– Profesorka Radovanović je gađala kiselinom bibliotekara Strahinju ali ga je promašila. Onda je onako besna nešto smućkala i napravila eksploziju. Raznela je pola hemijske laboratorije.

– Pa zašto naopako?, začudio se profesor.

– Priča se da se ovaj iz biblioteke smuvao s nekom studentkinjom a znate kakve su prevarene žene.

– Ali koleginica Radovanović je udata a Strahinja je koliko znam udovac.

– Ko će znati profesore. Ovo je luda kuća. Nego bežimo mi dok je vreme.

Profesor Tešić se vratio u svoj kabinet i kada je hteo da okrene brojčanik telefona ovaj ga je preduhitrio i zazvonio.

– Profesor Tešić izvolite. Da, da u redu je. Znate li za kada se odlaže? U redu.

Javili su mu da je zbog vanrednog partijskog sastanka odložen stručni savet profesora prirodnih nauka. “Ideologija uvek ispred nauke, pomislio je, ali ne mari ostaje mi više vremena za šah klub!” Na brzinu je zapakovao pogačice s čvarcima i litarsku flašu jogurta, sve što mu je od doručka ostalo i odneo tetkici Radi. 

– Tolike škole si završio sinko, govorila mu je, ali se nisi pokondirio. Mlad, lep, pametan i prirodan, ljubi tebe tvoja teta Rada! 

Pitao se zašto je kolegijum odložen? Od kada je drug Tito najavio nove mere štednje i stabilizacije, drugovi su stalno sastančili i lagano se, kao girice, pekli na žeravici samoupravnog socijalizma. Bogdan je stavio stvari u torbu, prebacio je preko ramena i napustio zgradu. U Velikom parku podnevna gužva, graja, sreća i veselje . Deca su izvela rodetilje u šetnju, jedni iz kolica a drugi pešaka. Penzioneri su se kočoperno borili za svoj komad promenade i mesto na klupi pored fontane. Ljubavni parovi za to vreme, sve bi im prepustili za samo malo privatnosti i intime. Nažalost, nije im se nije dalo pa su morali da se dovijaju na razne načine. Mladić i devojka su se ljubili iza debelog drveta u trećem redu od pešačke staze ali ih je opazio “penzionerski radar”.

– Ju, ju, ju, ovim mladima ništa nije sveto, bunila se gospođa s prezirom na licu i trajnom frizurom na glavi.

– To samo na onu stvar misli, uzvrati penzioner s rukama na turu.

– A vama su decu sigurno donele rode. Ili možda ševe? Neke ptice sigurno jesu kada se toliko iščuđavate, ne izdrža mladić koji je sa knjigom pod miškom hodao prema fakultetu.  

“DRVIKUR”

  Dok je grabio prema centru grada, profesor Tešić se u sebi preslišavao da li mu je žena nešto iz dućana poručila. Kod bifea park naleteo je na čika Ljubu sa čijom ćerkom je išao u gimnaziju.

– Bogdane, ‘ajmo u bife na po jednu. Ja ću da naručim špricer i “drvikur” a ti uzmi piće koje ti je srcu drago – samo da je alkoholno. Čika Ljuba kabeze ne plaća.

– Hvala čika Ljubo ali stvarno žurim. Hajde da pomerimo za sledeću nedelju.

– Važi sine, ja sam tu svakog dana. Svrati da popijemo i da se ispričamo. 

Glavnom ulicom , Bogdan je nastavio prema odredištu. Udahnuo je koji kubik prolećnog vazduha “obogaćenog” ukusom benzina i obratio pažnju na zgrade pored kojih je prolazio svakoga dana. Išao je desnom, sunčanom stranom ulice i zagledao lepe devojčice. Dok je prolazio pored berbernice Ideal setio se svojih prvih šišanja.  Sa dedom je kao klinac dolazio kod frizerke Zorice koja je flertovala sa svojim  vremešnim mušterijama. Dozvoljavala im je staračke vragolije i za uzvrat dobijala odličan bakšiš. Bogdanov deda nije čekao da stigne penzija već je kod napupele berberke dolazio krajem meseca kada bila manja gužva. Tako je imao više vremena da ispriča svoje mladalačke nestašluke i Zoricu oraspoloži najnovijim vicevima. Bogdan bi sedeo na konjiću za ljuljanje a iz nepostojećeg kataloga strave i užasa, njemu je sledovala “šerpa frizura”.  Lepa Zorica bi išla mašinicom ukrug, nemilosrdno kreirajući najružnije šiške koje savremeni svet pamti još od dvadesetih godina dvadesetog veka kada su se pisci nadrealisti dobrovoljno pristajali na ovako jezivo šišaanje. Kada je mnogo godina kasnije formiran Haški tribunal, Bogdan je sa nekolicinom drugara iz kraja predložio da se i protiv frizerke Zorice pokrene optužnica za nanošenje duševnog bola. Inicijativa nije uspela jer su penzioneri sakupili više potpisa kako bi odbranili sisatu berberku. I tako, pošto bi  ostali bez kose, lepote i dostojanstva, deda i unuk su išli na ćevape, špricer i sok od dunje. 

– Dobar dan profesore, sanjarenje je prekinuo glas lepe plavuše

– Otkud vi koleginice, brinuli smo što vas nema na vežbama danas. 

– Izvinite, morala sam da odvedem mamu kod lekara. Raspitaću se kod kolega šta ste radili.

– Nema problema, ako nešto treba slobodno me potražite.

Pored obućarske radnje, kuće Mike Faje i KUD Abrašević, profesor je stigao do Gradske kafane. U restoranu, uobičajena podnevna atmosfera. Gužva, larma, miris duvana i sveže seckanog luka. Na prelazu iz jutra u dan, stalni gosti su ispijali kaficu i svoj prvi aperitiv. Okasneli posetioci pijace, s punim cegerima u rukama smišljali su odgovor na pitanje koje će ih uskoro kod kuće sačekati: “Pa dobro čoveče, gde si do sada?” Zalutao bi i poneki vernik posle jutarnje službe u obližnjoj crkvi. 

Ne tako davno, učenicima je bio zabranjen ulaz u kafanu a đačke kape i uniforma odavale bi ih pri pokušaju da krišom umaknu šefu sale. Bogdan se zaustavio na ulazu. Pogledom je šarao po kafani, osmatrao  svaki sto, tražio poznato lice… i našao ga. Kolega Bratislav Tica. Profesor sociologije na Prirodno matematičkom fakultetu. Čovek sa tri nadimka – Braca Tica Kanarinac bio je leđima okrenut ulazu pa nije odmah spazio Bogdana. Čitao je podebelu knjigu koja je pretila stabilnosti kafanskog stola na klimavim nogama. Zanesen literarnim štivom, Braca je nekontrolisano povlačio sadržaj lule koja je nemo pozivala vatrogasce na akciju. Kroz oblak dima čuo se muški glas.

– Dobar dan profesore, može li jedan vinjačić na moj račun ili biste možda nešto prezalogajili?, pitao je mršavko razbarušene plave kose. 

– Sitno je to podmićivanje Markoviću. Fridrih Niče mora da se pročita a koliko sećam ni esej o Sokratu nisi završio. Za sve to te ni flaša najskupljeg francuskog konjaka ne bi zalegla, odbrusio je šaljivo Kanarinac.

Braca je bio redovni posetilac Gradske kafane i sa nekolicinom stalnih gostiju delio rezervisani sto na kraju separea. U zavisnosti od rasporeda časova, filozofkih i književnih dela koja je sa studentima analizirao, razlikovala se alkoholna rutina profesora Tice. Zimi su na programu bili ruski pisci i sovjetski teoretičari pa je uz depresivno vreme najbolje prijala vodka. U proleće, francuski egzistencijalizam ide uz crveno vino i poneki konjak dok se uz domaće pisce i mislioce najbolje pokazala kajsijevača. 

  Konobarica je donela kafu bez šećera i vinjak s kiselom. Spustila je piće pored “zvona” sa kuvanim jajima. U levu ruku je prebacila poslužavnik a desnom se prekrstila.

– Opet vas studenti časte. Ovako nešto još nisam videla, čudila se.

Dok je ispijao kiselu vodu, Kanarinac je pozdravio grupu diplomaca koji su upravo napuštali lokal. Podigao je čašu i namignuo u znak zahvalnosti. U tom momentu Bogdana mu se pridružio.

– Šta se šunjaš Tešiću. Isti si kao i ovi tvoji komunci, čovek nikad ne zna odakle ćete iskočiti.

Bogdan je odmah počeo sa pridikama o profesorskom ugledu, prebacivao mu nekontrolisano trošenje novca a svemu je imao još ponešto dodati…

– Trebalo je da me sačekaš a vinjak si mogao popiti i u bifeu “Park”. Čika Ljuba je na svom mestu pije špricer i konzumira “drvikur”.

– Šetnja sa najboljim prijateljem ili politika, karijera i eSKaJot? Star sam ja da te čekam da završiš svoje partijske sastanke i ostale ludorije.

– Nije partijski… Kolegijum je…, branio se Bogdan.

– Ne znam ja druže Tešiću, mnogo mi se ti muvaš sa tim funkcionerima, pecnuo ga je Tica šaljivo. Nego da te pitam. Stalno me kopka šta je to čika Ljubin “drvikur”?

– To ti je Braco pravo erotsko meze. Ima tu svega i svačega. Goveđa pršuta, suvi vrat od “veprove žene”, onda malo kajmaka, ovičijeg sira i kozijeg mleka da se umoči vruća lepinja. Uz redovno konzumiranje “drvikura” i belog špricera čika Ljuba garantuje gurmansku sreću u kafani i večno zadovoljstvo u spavaćoj sobi!, objasnio je Bogdan. 

– Sutra idem u bife Park pa ćemo Ljupče i ja zajedno onako red špricera, red razgovora i dva reda “drvikura”. Nego šta si se ti uzmuvao kao da ti rastu umnjaci?, upita Braca direktno.

– Mislio sam da odem do šah kluba. Tina ne zna da je kolegijum otkazan pa me i ne očekuje pre ručka.

– Koji si ti čovek, varaš ženu sa šahistima, hajde briši da te ne vidim. Svrati sutra do Parka, naredio je Kanarinac, a posle ćemo u šetnju.

Bogdan nije čekao da mu se dvaput kaže. Na izlazu je zatekao mnoštvo ljudi koji su gledali neko gurkanje koje je pretilo da se pretvori u pravu tuču. 

– Držite me ljudi lud sam! Ubiću ga!, pretio je plavokosi crvcan.

– Pusti ga molim te, odgovorio je drugi učenik koškanja, hoće da se bije a moli boga da nas rastavite.

Progurao se kroz “publiku” i u gužvi nagazio najkorpulentnijeg posmatrača koji bi jednom rukom sredio tabadžije u pokušaju. Bogdan ke klimnuo glavom u znak izvinjenja i kroz centar grada produžio prema šah klubu. Popeo se na treći sprat zgrade koja je razdvajala glavnu Poštu od najvećeg hotela u gradu. U klubu ga je čekala ekipa u punom sastavu. Prvi ga je pozdravio školski drug i ljuti protivnik za šahovskom tablom Steva Kokošar lokalni poštar koji je važio i za velikog švalera. Mangupi su ga najavljivali stihom: “ide Steva poštar ima “pogled” oštar, bež’te žene bićete “sređene”. Odmah im se pridružio i Milija Pop (kockarski nadimak) Jordanov (ime oca) Haži Stanisavljević (duhovni status jer je pohodio hadžiluk) advokat, kockar i poznavalac rock muzike. Radnim danima, Milija je išao u šah klub a vikendom kod Zore Heftalice na partije ajnca i pokera koje su se igrale onako “konkrektno” – u pare. Tih godina, šah klub je bio jedno od retkih ustanova koja je na jednom mestu mogla okupiti i kockara i švalera i pasioniranog šahovskog enigmatu ali i poštara, advokata i naučnika. 

– Hoćemo li mozgalice ili cugericu?, žurio je Milija.

– Polako Pope, bunio se Steva, čuo sam dobru foru za Aljehina kažu da je imao fotograsko pmaćenje. U njegovo vreme nije bilo televizije, narod nije imao para za novine pa ga nisu prepoznavali. Jednom prilikom dok je sedeo u kafani, priepozmao je gospodina za susednim stolom. “Dobar dan građanine Poligramov”, obratio mu se Aljehin. “Da li se poznajemo?” iznenadio se čovek. “Pre tri meseca”, nasmešio se šampion, “u apoteci ste uzeli Ferein po receptu lekara Zdravonosova za vašu šestogodišnju ćerku Anu koju je bolelo grlo. Stajao sam u redu iza vas i čuo razgovor sa farmaceutom. Tada ste nosili naočare, iz levog džepa ste izvadili novčanik od aligatorove kože i novčanicom od dve rublje platili apotekaru koji vam je vratio kusur dvadeset pet kopejki.”

– Osim za šah, dopunio ga je Bogdan, dobro pamćenje je koristio i za posao od koga je živeo, a radio je u policiji. 

– Nisam znao da je bio pandur. To mu baš nije trebalo ali od nečega mora da se živi.

Odigrali su nekoliko brzopoteznih partija a onda se okrenuli enigmatici. Pošto su rešili veliki broj šahovskih problema, Bogdan se  izgubio brzo i neočekivano baš onako kako je i došao.

– Opet je nestao u vidu lastinog repa, zadirkivao ga je Steva. 

Na putu putu do kuće, otišao je do gradske pijace. Bogdan tržnicu nije voleo ali je odlazio često. Koristio je kao izgovor da “usput” svrati i do kluba. Pazario sve i svašta sa spiska koji bi mu žena napravila ali sir ili kajmak nikada! Zašto? Pa na lokalnoj pijaci voće, porvće, jaja i životinje – u svim formama: živo, mrtvo, ZAKLANO, prodavali su se na otvorenom. Mlečni proizvodi međutim, imali su maleni, zatvoreni, smrdljivi kutak. Sir i kajmak donosile su napupele omladinke i seniorke odevene u nekada bele kecelje  koje su vremenom poprimale žućkasto-modru boju. U velikom zastakljenom holu širili su se oštri mlečni mirisi. Žene bi prilazile kofama, otkidale komad sira ili kašikom probale kajmak. “Joj, što sam danas uzela sira od jednu mladicu. Čista ko suza, s’ belu kecelju i bordo maramu!”, oslušnuo bi Petar  razgovor dveju sredovečmih dama dok se uzbrdo približavao svom naselju. 

Na ulazu u kuću pogledao je na sat. “Pola četiri”, pomislio je, “kao da sam sa kolegijuma otišao na pijacu” nasmejao se vragolasto. Iz kuhinje se širio miris ribe. Ostavio je bakaluk i na gramofon stavio ploču. 

– U kupatilu sam, odmah dolazim. Popij nešto opusti se ručak je gotov eto mene, čuo se glas Hristine Tešić, Bogdanove životne saputnice kako bi rekli loši pisci i lenji novinari skloni frazama.

Zavaljen u fotelju Bogdan je uživao u muzici. Satiijev “Gymnopedies”. “Predivna muzika!”, pomislio je. Iako je govorio francuski  nije mu bio jasan naslov ove predivne kompozicije ali su drugari tu da svaku dilemu razreše. Nedavno, kada su Tešići uz neobavezno ćaskanje takođe slušali Satija, porodični prijatelj Braca Tica šaljivo je prokomentarisao:  “Profesore Tešiću, nimalo nisam iznenađen vašim afirmativnim pristupom ovom delu. Mladi homoseksualci širom sveta, kompoziciju “Gymnopedies” (izgovor – “žimnopidi”) u tajnosti smatraju svojom nezvaničnom himnom. Ovo delo inspirisano je plesom golišavih Spartanaca koji su svoje atletske draži nudili požudnoj muškoj publici! Erik Sati je bio zaljubljen u Pulanka i iz takve čežnje, žudnje i intimne strepnje nastalo je ovo remek-delo. Čajkovski, Sati, Pogorelić… Koja bi  to half linija bila!, zaklučio je homofobno Braca.

– Zdravo ljubavi, pozdravila ga je poljupcem Hristina. Kolegijum se odužio?

– Ma ne, vajkao se domaćin, svratio sam do pijace. Uzeo sam lepe pečurke.

– Gljive, sigurno bi te ispravio Braca, našalila se gospođa Tešić, hajde da ručamo.

Domaćica je spremila dinstanog soma i krompir salatu po receptu svoje bake Berte. Uz ručak su popili flašu crvenog vina a onda utonuli u blagodeti popodnevne “sijeste”. Što bi prost svet rekao, bilo je pravo ptičije vreme – za sovu i za ševu! Ove divne, burne i romantične   noći, posle pomenute “sove” Tešići su utonili jedno u drugo i stvorili nešto treće – lepo, lepše, najlepše…

REBUS

Hristina Mišković – Tešić radila je kao profesor književnosti u gimnaziji. Stariji rođaci, komšije, prijatelji od milja su je zvali Kica dok su je oni mlađi oslovljavali – Tina. Hristina je imala idealan raspored časova. Tog ponedeljka, prvi čas bio je tek u popodnevnoj smeni, posle velikog odmora pa je planirala da ode do ženskog dispanzera na kontrolu. Bio je to pregled od koga je mnogo očekivala. Htela je da iznenadi muža pa mu ništa o tome nije govorila. Tog dana nije kuvala pa je zagrejala konzervu Podravkinog goveđeg gulaša koji je Bogdan obožavao još od studentskih dana. Zaključala je kuću i krenula prema centru grada. Ispred kapije učitelja Pantovića, srela je koleginicu Lelu koja je u svakoj čorbi bila i peršun i celer a neretko i mirođija.

– Draga koleginice Kico, da li je moguće? Pa baš sam vas malopre pominjala u razgovoru sa drugaricom Slavicom. Eto naša mlada koleginica, kažem ja, već dugo je u braku a mi još uvek čekamo odgovor na pitanje: “Ima li šta novo?”

Profesorka Hristina Tešić bila je staložena osoba, mogla je svakom da prećuti čak i najveću glupost da ignoriše ali je uvek bila spremna da na fini način nadmudri agresivne sagovornike.

– Lepo od vas što brinete o Bogdanu i meni. Neki kažu da je nepristojno zabadati nos u intimne stvari drugih ljudi. Ali ja vas potpuno razumem i obećavam da ću vest o prinovi prvo vama saopštiti.

Lela se zahvalila željno iščekujući aber koji bi uneo veliku radost u svakodnevnu dokolicu komšiluka i kolektiva. Hristina je nastavila prema ordinaciji doktora Purića da bi stigla na vreme. Posle pregleda doktor Stanko je saopštio željno čekanu vest. Trudnoća je i zvanično potvrđena!

– Čestitam od srca, dobacila je sestra Nada.

Ozarenog lica, sa suzom radosnicom u oku, iz dispanzera je krenula prema Zimzelenoj kafani. Na ulazu, muškarci su je streljali pogledima. “Ijuu naopako! Dama, sama u kafanu ulazi!? Sela je za sto pored ulaznih vrata i naručila Koktu i lepinju sa šunkom i kajmakom.

– Posle ćete mi doneti i palačinke, dodala je konobaru.

Pogledom je šarala po polupraznom restoranu. Balkanski stereotip vrcao je na sve strane. Za okolnim stolovima sedeli su raspojasani muškarci koji su usred radnog vremena ispijali vinjake, piva i špricere. Poneki “ljubavni” par u uglu kafane za koji se nije moglo reći da li je reč o romantičnom druženju momka i devojke ili je u pitanju bila švaleracija. Dok je ispijala “piće svoje mladosti” razmišljala je o imenu bebe. “Ako bude dečak zvaće se Petar a od ženskih imena najviše volim Mina, Tea, Mia, Isidora, Vedrana… Jedva čekam da kažem Bogdanu!”, razmišljala je Hristina smišljajući originalan način na koji bi obradovala muža. Pošto se u nauku i viruse baš nije puno razumela, odlučila je da “poruku” smesti u šahovski kontekst. Odmah je pozvala Zorana Pavlova zvanog Cici, prijatelja i šahovskog majstora moleći ga da osmisli enigmu čije bi rešenje, na šahovski način, sugerisalo trudnoću, prinovu, roditeljsku radost… Zoran je živeo u neposrednoj blizini Zimzelenog restorana. Odmah je došao i veselo prozborio: “Prinova? Može! Pešak se pretvara u kraljicu ili lovca a ujedno i mat! Rešeno!” Potom je na komadu papira napisao zagonetku: beli SF6, crni TH4, beli H8… Hristina je platila račun, zahvalila se Zoranu i krenula prema šah klubu nadajući se da je Bogdan još uvek tamo. Za jednim od poslednjih stolova ugledala je muža duboko zamišljenog nad šahovskom tablom dok je preko puta njega Milija “vario” jednu Drinu za drugom. Strpljivo sačekala da šahisti naprave pauzu a onda je uz   iznenađenje prisutnih, sama prezentovala šahovski rebus. Poređala je figure baš kako je Cici napisao.

Knjiški moljci šahovske struke za nekoliko minuta su rešili zagonetku: beli H8 mat. Bogdanovoj sreći nije bilo kraja. Najpre zbog toga što će postati otac, ali i zato što je drugarima pokazao ko je majstor u rešavanju šahovskih problema. Od svih dosadašnjih bravura, ova mu je bila najdraža. Kako to u klubu obično biva, odnekud se stvorila flaša domaće šljivovice pa je vesela družina nazdravljala  prinovi. 

Držeći se za ruke. zaljubljenih pogleda, Tina i Bogdan su veselim korakom skakutali uzbrdo. Od pošte, preko “saobraćajca” do SDK i Doma omladine. Kada su stigli do Gimnazije čvrsto su se pribili jedno uz drugo i poljubili se. Hristina se “šumadijskim skalinama” popela do glavnog ulaza, dok je Bogdan, pored pozorišta, kasarne i benzinske pumpe grabio prema Bulevaru proleterke Marije. 

Hodajući beskrajno dugim stepenicama do nastavničke kancelarije, Tina je odlučila da lepu vest sačuva za sebe. Možda je podeli sa najboljom drugaricom ali sa gimnazijskim abronošama ni za živu glavu. Prolazeći pored direktorove kancelarije začula je glas “inokosnog upravnog organa”. Drug Starovlah se oglasio prepoznatljivim, promuklim glasom.

– Koleginice, samo trenutak. Javili su se iz Ohrida. Seminar profesora maternjih jezika održaće se, kao što je planirano, početkom idućeg meseca. U fascikli su sve informacije. Molim vas pozovite ih kako bi rezervisali smeštaj i ostalo. Mi smo vam zamenu već obezbedili.

Tina se dugo pripremala za ovaj seminar ali nije želela ništa rizikuje. Posavetovala se sa lekarom a pošto je u pitanju rana trudnoća doktor se složio da bez rizika može ići u Makedoniju. Bilo joj drago što će ipak održati predavanje na temu “Prevazilaženje razlika u lingvističkoj suštini jezika SFRJ”. Previše truda je uložila u  naučni rad da bi tek tako odustala od seminara.  

Narednog utorka, Bogdan je ispratio na stanicu a Tina  se autobusom odvezla do Beograda odakle je sa profesorima iz cele Srbije krenula put Ohrida. Noćna vožnja lišila ih je prilike da bolje upoznaju domovinu ne bi je još više zavoleli. Rano ujutru, stigli su u Zastavino odmaralište na periferiji Ohrida. Prosvetari su se rasporedili po sobama koje su sve do jedne gledale prema jezeru. Tini je zapalo da sobu deli sa Luljetom Kurti zvanom Lula, nastavnicom maternjeg jezika iz Prištine. Cimerke su se upoznale, raspakovale stvari i krenule na doručak. Ogromna trpezarija, zveckanje tanjra, žagor gostiju, izmešani mirisi raznih namirnica. Hristina je mazala puter i džem po bajatom komadu hleba. Uvek se pitala zašto u hotelima nikada ne služe svež hleb ili bar malo podgrejan. Verovatno su ih baš zato častili čajem i belom kafom ne bi li sprečili gušenje suvim mrvicama hleba od juče. Oni snalažljiviji su bili spremni da ga malo umoče… Tačnije da potope hleb u mleko ili čaj.

Posle doručka, zajedno su obišli okolinu. Plaža, restorani, šetalište, prodavnice suvenira… Popodne, Tina i Lula  su  posle ručka otišle da se malo odmore. Zbog trudnoće, Hristina nije pila alkohol, cigareta se još ranije odrekla ali bez kafe nikako nije mogla. Sa  sobom je ponela rešo a na zamišljeno pitanje mladih čitalaca o čemu se zapravo radi, teško je dati jednostavan odgovor. Rešo? To je nešto kao minijaturni električni šporet sa samo jednom ringlom koja bi uvek bila uključena na najjače. Ova sprava je oduvek bila “kamen razdora” između “zvaničnika” i običnog sveta. Zbog rizika od mogućeg požara rešo se nalazio na vrhu liste nepoželjnih aparata za domaćinstvo. Radnici su ga krili od šefova, vojnici od starešina a gosti od uprave hotela. Lula je takođe bila veliki ljubitelj kafe pa bi od ranog jutra po nekoliko puta sa Tinom uživala u omiljenom napitku. Narednog dana, cela grupa je otišla da poseti Strugu. Cimerke su odlučile da ostanu u Ohridu. Lula da obiđe rođake koji su u imali pekaru u centru Ohrida a Hristina je ostala u hotelskoj sobi. Želela je da se opusti i odmori dva tela u jednom. “Prvo kafica!”, pomislila je.  Priča se da kofein rasanjuje, okrepljuje i tera san sa očiju. Ovo  očigledno ne važi za trudnice jer čim je završila sa popodnevnom kafom Hristina je čvrsto zaspala. 

Za to vreme, Luljeta je šetala centrom grada pazeći da joj štikla ne upadne u neku od pukotina u kaldrmi. Svratila je u jednu od radnjica u kojima su prodavali sve od razglednica do drvenih roda na jednoj nozi. Ugledala je fildžan u kompletu sa dve šoljice za kafu. “Obožavam ove minijaturne, kao da iz naprstka piješ”, obradovala se Lula, “kupiću Tini na poklon!”. Sa zamotuljkom koji nije uspela da smesti u tašnu uputila se prema pekari svog ujaka. Iza tezge, zatekla je mladu ženu sa belom maramom na glavi od koje je saznala da je ujak u bolnici.

– Oпериран на слепото црево!, objasnila je radnica.

Shvativši da će rođake morati da potraži drugom prilikom, Ljuljeta se prvim autobusom, vratila u odmaralište. Na recepciji je zatekla kolegu iz Trstenika kako se nevešto udvara lepuškastoj crnki koja je upravo preuzela smenu. Kada je otključala vrata hotelske sobe,  osetila je dim. Tina je ostavila uključen rešo i utonula u san. Vatra je tinjala iz šarenog gajtana koji je bio napravljen od nekog čudnog materijala. Sudbina, viša sila, Bog ili ko god da je poslao Lulu u ovom odsudnom času. Da pekaru nije puklo slepo crevo ili da je autobus malo zakasnio Tini spasa ne bi bilo. Ljuljeta je probudila dimom omamljenu cimerku a onda nogom od stolice iz zida isključila pomahnitali rešo.

– Spasila si mi život draga moja! U stvari spasila si dva života!, šaputala  je kroz suze Hristina.

Narednih dana, cimerke su pile kafu samo u restoranu.

Seminar prosvetnih radnika trajao je četiri dana. Radilo bi se od doručka do ručka a onda bi prosvetari dobili voljno. Tinin kolega Šilja fiskulturnik na seminar je pošao kao vođa puta iako sa maternjim jezikom pored majke ništa zajedničkog imao nije. Od prvog dana je organizovao turnir u preferansu pa su muškarci umesto na plaži vreme provodili u zagušljivom restoranu preko puta odmarališta. Poslednje večeri, organizovano je drugarsko veče uz ohridsku pastrmku, mastiku i kavadarsko belo vino lumpovalo se do kasno u noć. Povratak u Srbiju je kasnio jer su vozači sve do podneva neuspešno lečili mamurluk. 

– I ne uspavali se vala, negodovao je vođa puta, ovaj mlađi je popio pola bureta a stariji još uvek miriše kao lek za reumu… U stvari to je mastika ali je aroma ista. 

U povratku, razdragani prosvetari pevali su “The Greatests Hits of Bratstvo i jedinstvo” a onda su utonoli u san. Negde kod Niša oba vozača su zakunjala pa se volana dokopao Šilja koji je vojsku služio u auto jedinici.

BAKŠIŠ

Prošla su dva meseca od kako se Tina vratila iz Makedonije. Bogdan je primetio da se mnogo promenila. Bila je ćutljiva, razdražljiva, na trenutak bi se rastužila, zaplakala a onda bi se osamila uz knjigu i neku tužnu muziku. Prosjacima je davala novac, prodošlicama s Kosova koji su s belim kečićima na glavi strugali drva po komšiluku nosila je doručak. “Ćaj, đem i marmeljad!”, iskali su skromno. Uplatila je dobrovoljni prilog za obnavljanje “KUD Boro i Ramiz” u selu Prekaze, dok je u repertoar školske priredbe koja se tradicionalno održavala svakog 29. novembra, uvrstila albansku pesmu – Roka Mandoljina. “Svako čudo za tri dana”, nadao se Bogdan pripisujući sve ovo hormonima koji tokom trudnoće u ženskom telu prave vatromet najrazličitijih raspoloženja. Bogdan je poput senke lebdeo nad majkom svog deteta. Vikendom bi šetali po kraju a Bogdan je birao samo dobro osvetljene ulice kako bi izbegli bilo kakvo neprijatno iznenađenje. Ujutru, teta Živana je donosila sveže mleko i jaja, a za trudnicu bi obavezno spakovala i vezicu rotkvica, struk mladog luka, mušmule ili oskoruše koje bi tog jutra iz bašte pokupila. Tina je volela da ujutru odspava malo duže pa jutarnje šetnje nisu dolazile u obzir iako je budući otac bio spreman “kao kuca ispred kasapnice”, kako je govorila teta Živana. 

Vreme je prolazilo a Tina je činila sve da bezbedno sačeka termin i da bebu sačeka živa i zdrava. Posle časova, šetala je sa najboljom drugaricom. Pošto je Vanja bila zadužena za pravljenje rasporeda u školi, prijateljica se potrudila da ona i Tina nastavu završe u isto vreme. Pošto bi u zbornici odložile dnevnike, nasmejane i lepe kakve su uvek bile, Hristina i Vanja bi krenule prema centru grada koji se svake večeri presvalačio u novo ruho. Kolovoz glavne ulice, zajedno sa trotoarima, pretvarao se u šetalište koje su popularno zvali – korzo. Lagano bi prošetale “štraftom” i za to vreme raspravljale o svemu i svačemu od filozofije i umetnosti do moralnih dilema i kanandruma različitih vrsta. U povratku bi svratile do Ćemalove poslastičarnice. Leti na sladoled a zimi na žito sa šlagom, krempite ili pišinger uz obaveznu bozu ili limunadu. Prošlo je nekoliko sedmica od kako se Hristina vratila iz Ohrida a njena najbolja prijateljica bez uspeha je pokušavala da razume promenu u Tininom ponašanju. Nije htela da uznemiri trudnicu a opet je želela da sazna istinu. Na studijima filozofije Vanja je najviše volela Sokratovu, dijalošku metodu “porađanja znanja” sa ciljem otkrivanja istine. Lukavo je pokušala da istu veštinu primeni kako bi saznala razlog Tininog neobičnog ponašanja. Jednog jutra, dok su kupovali burek, primetila je da Tina velikodušno časti pekara.

– Ti baš ne žališ na bakšišu draga moja. Primetila sam da si posebno darežljiva prema pojedinim zanatima. Strugači drva, buregdžije, poslatičari…, oprezno je pitala Vanja.

– Znaš me Vanja, sve što radim iz srca dolazi. Stereotipi s kojim živimo a pravimo se da ih ne vidimo, nikako nam ne služe na čast. Da li si primetila da Albanci rade najteže poslove a da ih opet niko ne voli? Živimo u bratstvu i jedinstvu, svi se kobajagi poštujemo ali nacionalno podvajanje definitivno postoji.

Šokirana Tininim komentarom, Vanja je odgovorila zbunjeno:

– Nikada o tome nisam ozbiljno razmišljala ali me iznenađuje tvoj stav.

Hristina je pažljivo odmotala burek, otpila gutljaj jogurta i tiho nastavila.

– Istina nije ni crna ni bela a još ređe prijatna. Mi ovde u srcu domovine, na južnjake gledamo sa visine a kada se otisnemo na sever i zapad Jugoslavije, smetaju nam potcenjivački komentari. Ako smo jedinstvena “braća” valja nam se “jedinstveno” i ponašati.

– Znam draga Tina, ali otkuda tolika promena u tvom pogledu na  društvo u kome živimo?, čudila se Vanja.

– Provela sam samo nekoliko dana u drugoj sredini. Susreti sa ljudima iz šireg okruženja stvarno su mi izoštrili zamućenu sliku realnosti i proširili vidike. Bila, videla i izgubila veru u pravdu i istinu.

Posle doručka prijateljice su obišle krug oko Male vage u nameri da potroše upravo konzumirane kalorije. 

– Kada smo već ovde hajde da svratimo kod majstor Ace da probam trudničku haljinu. Kakav je to šnajder, samo je bacio pogled, detaljno me ošacovao i bez merenja haljinu iskrojio. Proba je samo formalnost. 

Krojač ih je počastio “Kiki” bombonama a po završenom poslu, prijateljice su krenule prema Gimnaziji. Kod Muzičke škole odlučile su da uhvate prečicu. Pored Pozorišta prošle su kroz dvorište koje je neko “ukrao” od muzičara i glumaca darujući ga gimnazijalcima za zabranjene ljubavno-pušačke nestašluke. Ispred Teatra opazile su zgodnog muškarca sa sendvičem u ruci koji je kobajagi nehajno šetao i krišom odmeravao Vanju.

– Opa, primeti Tina, ovaj te baš skrozira. Čini mi se da ni malo ne krije svoje namere.

Istog momenta zaigrao je osmeh na Vanjinom licu a kada strast  uzme stvar u svoje ruke pažnja popušta. U momentu kada su pokušale da otvore kapiju, prema njima je poleteo veliki drveni stub. Muškarac je bacio sendvič, skočio prema Hristini, odgurnuo stub i spasao je velikog belaja. Staklo je prštalo na sve strane a stub se zaustavio na klaviru marke Petrof. Glumci iz teatra su prekinuli probu a neko je iz bifea pozvao hitnu pomoć.

– Bože dragi, oglasila se Vanja, pa vi ste nam spasili život!

– Mene sudbina baš lepo testira. Ovo je drugi put za poslednjih mesec dana da nam neko pomaže ostanemo na ovom svetu. Tvrdoglavu bebu nosim.  

Visoki muškarac smeđe kose, nabacio je osmeh pokušavajući da pomogne prijateljicama da se povrate od doživljenog šoka.

– Zovem se Strahinja Pantelić za prijatelje – Deda Pantelija, predstavio se.

– Iju naopako, uzviknula je Hristina, kakav crni deda pa vi ste pravi dečko!

– Veoma ste ljubazni, odgovorio je Strahinja, srećom to je samo nadimak.

Drug Pantelić ih je otpratio do Gimnazije a Vanja je obećala da će mu se javiti. Obećano, učinjeno. Slučajan susret pretvorio se u ljubavnu romansu.

JEDNOG JUTRA U DECEMBRU

Sunčano zimsko jutro. Zubati čika decembar poručivao je “baba marti” da pripremi svoje vradžbine jer kada zima kilavo krene uvek ga pred proleće zabiberi. “Postao sam pravi deda Sisoje”, pomislio je Bogdan, prebiram po babskim verovanjima mada se često te priče i ostvare. Ispijao je kafu u tišini, čitao beleške s posla i čekao da se Tina probudi. Gospođa Tešić je ušla u deveti mesec trudnoće a muž se trudio da joj se u svakom momentu nađe. “Još kada bi mogao i bebu da nosiš umesto mene”, šalila se buduća majka. Oko osam sati, Bogdan se manuo formula, jednačina i virusa i počeo da se sprema za posao. Privodio je kraju brijanje osluškujući šta se dešava u spavaćoj sobi. Taman kada se spremao da obuče čistu belu košulju, čuo je ženin glas:

– Brzo ljubavi! Pukao mi je vodenjak! Moramo hitno u bolnicu.

U panici je ispustio kolonjsku vodu, posekao se na žilet i sapleo o cipele koje je tog jutra izglancao a onda je zaurlao primalnim krikom očajnika:

– Evo me, ne brini, stižemo na vreme, sve je spremno… Izdrži ljubavi! Ne brini ja sam smiren. ‘Ladan k’o špricer.

Pozvali su taksistu Tadiju čiji su broj telefona čuvali baš za ovu priliku. Crni Mercedes se pojavio ispred kuće a onda su krenuli prema bolnici. Na ulazu u bolnički krug, taksista je ablendovao portiru da otvori kapiju.

– Opet porodilja, komentarisao je čuvar, ti Tadija imaš više posla od ovih naših babica! ‘Ajde prođite i neka je sa srećom!  

Imali su sreće da je doktor Stanko koji je od početka vodio Tininu trudnoću baš te noći bio dežuran. Uhvatili su ga u poslednjem trenutku dok se spremao da krene kući. Počele su se slagati nejlepše kockice u životnom mozaiku jedne majke. Tačno u 9 sati i 11 minuta pre podne, rođen je dečak krupnih očiju i tamne, kovrdžave kose koji će uskoro u zvaničnim knjigama biti zaveden kao Petar Tešić sin Bogdana i Hristine, težak 4 kilograma i 600 grama. U to vreme, očevima nije bilo dozvoljeno da prisustvuju porođaju. Zakon je zakon i valja ga poštovati ma koliko nerazuman bio. Muški roditelj je bebu  mogao da upozna tek posle nekoliko dana kada bi sa majkom napustila  porodilište. Bogdan je potegao sve moguće veze ne bi li uspeo da se pridruži ženi i sinu ali mu to nije uspelo. Srećom, samo nekoliko sati kasnije ipak je uspeo da vidi bebu koja mu se smešila kroz “neprobojno” staklo medicinske birokratije. Nisu mu dozvolili da se dugo zadržava. Poslao je sinu poljubac i suznih očiju otrčao je do cvećare u centru koja je pored one na groblju bila jedina u gradu. Sav  zadihan još s vrata je tražio ruže a prodavačica mu se slatko u lice nasmejala.

– Gde ste vi čuli da se ruže prodaju u sred zime?

– Izvinite ako sam postavio nepristojno pitanje, uzvratio je nervozno Bogdan, ali zima još zvanično nije počela a naivno sam se nadao da u nekom stakleniku, negde na planeti, neki dobri ljudi uzgajaju razne biljke pa među njima i ruže. Ali dobro, ne ljutite se molim vas, nisam želeo da vas uvredim.

– Oprostite, ja to onako iz gluposti. Retko ko danas kupuje cveće a kamoli ruže u decembru, odgovorila je.

– Postao sam otac, pohvalio se, napravite mi jedan lep buket od onoga što imate, zamolio je.

Dva sata kasnije, cvetni aranžman stigao je na pravu adresu. Dežurna babica mu je s prozora doviknula: “Cveće sam odnela. Majka i beba su dobro. Brzo se oporavljaju” Bogdan je zahvalno klimnuo glavom i odmah krenuo da obraduje svog najboljeg prijatelja. Pored “Lovačkog sastanka” i Tehničke škole stigao je na odredište. Jedna od starinskih, vagonskih kuća koje su se nalazile na samom kraju dugačkog dvorišta. Domaćin je sedeo za stolom nagnut nad gomilom papira. Bogdan ga je video kroz prozor i odmah pokucao.

– Hajde, hajde komšija, baš te dugo nije bilo, uđi, govorio je Braca Tica misleći da je stigao dosadni sused. Kanarinac je sedeo ravnodušno, ne skidajući pogled sa pismenih radova studenata.

Utom je Bogdan hitro skočio na leđa svome prijatelju. Zaglio ga, ćutao, plakao i najzad rekao:

– Sin Braco!   

Kanarinac je skočio, čvrsto zagrlio prijatelja a onda ga mnogo puta izljubio. Dok su se suze slivale niz lice stižući jedna drugu na putu prema bradi, Braca je otišao do špajza. Malo se pribrao i izašao sa osmehom na licu i flašom kajsijevače u ruci.

– Pre mnogo godina, tast iz Subotice mi je poklonio rakiju. Čuvao sam je za specijalne prilike. Ja dece nemam, a ovo mi je najdraža beba koja je ikada zakmečala. U zdravlje prijatelju i da nam je momčina živa, zdrava i pametna!

Pošto su nazdravili nekoliko puta, Bogdan je javio srećnu vest  najbližim prijateljima i rodbini a onda ih pozovao da zajedno proslave Petrovo rođenje. Zahvaljujući Bracinim boemskim i uugostiteljskim vezama, vlasnik Gradske kafane Dule Pandora, ostavio im je lokal na reč i na poverenje:

– Neka je sa srećom kurati drugari! Evo ključeva pa se veselite do mile volje. Ujutru ću poslati Desu Tutu da počisti za vama, poručio je Dule negde oko ponoći, a sledeća tura je na račun kuće.

– Pa bio je i red cicijo stara, uzvratio je Braca, poslednji put si častio kafanu kada su ubili Kenedija.

Žurka koja je potom usledila, vremenom je postala urbanom legendom grada ili kako je Rista Ćemanista poetski definisao: “Beše to igranka bez prestanka, od ponoć pa sve dok ne pocrkasmo!” Iskreno, bahanalije su se zaista desile ali su ih maštoviti hroničari čaršije vremenom često nadgrađivali. Negde pred zoru začulo se kucanje na prozoru kafane. Bogdan je provirio kroz zavesu i pustio pridošlice da se pridruže slavlju. Bio je to Iva Katakomba koga je bio glas da se napio onog dana kada je Jugoslavija pristupila pokretu Nesvrstanih i od tada je samo dolivao. Iza Ive pojavio se Bogdanov drug s posla, bibliotekar Strahinja Panetelić koji je onako nasmejan, šarmantan i trezan odmah  privukao pažnju vesele družine. Folirant po usmerenju i šarmer po opredeljenju ležerno je furao svoj fazon. Pričao je viceve, delio komplimente prisutnima, analizirao vesti iz zemlje i sveta a čak je uspeo i jedan sat da popravi. Kada je počelo da svanjava gosti su se brzo razišli. Uz slavljenika su ostali samo Braca i Strahinja. Zaključali su kafanu pa pored gimnazije i pozorišta krenuli prema Erdogliji. U prizemlju solitera “X” nalazio se bife po meri radničke klase. Prvi gosti uvek su bili lokalni alkoholočari željni jutarnje doze ali i retki srećnici koji bi nastavljali sa proslavom nečega što bi otpočelo  prethodnog dana. 

Ušli su u lokal iz koga su ih nepoverljivo gledali stalni gosti. Deda Pantelija kako su od milja zvali Strahinju, izgovorio je čarobne reči –  “Šta pije kafana?” i odmah osvojio simpatije “starosedelaca”. Počele su da se ređaju zdravice. Sreću su poželeli konobar Sreta, Brka limar i Žika Drda. Ture su pljuštale sa svih strana a onda se oglasio i Raša Cajzlan lokalni hvatač ptica “na lepak”:

– Sreto, daj jednu turu i na moju recku. Fini su ovo ljudi, kavaljeri, gospoda. A ni taj mali iver neće pasti daleko od klade. Živeli! Uzgred, a koji je od vas “klada”?

U bifeu su ostali do tri popodne. Tek kada su radnici Zastave počeli da svraćaju na obavezni aperitiv pre odlaska kući, slavljenici su shvatili da se rastanak primakao. Braca je tog dana imao popodnevne časove. Ispratio je Bogdana do kuće, umio se a onda pravo na posao. Bogdan je malo odremao, potegao jednu da se rasani i odmah pohitao u bolnicu. Ulaz u porodilište bio je strogo zabranjen pa se profesor Tešić, ispod prozora, nadvikivao sa ostalim očevima. Glasovi su se mešali a mladi roditelji dogovarali oko priprema za doček bebe:

– Šta da kupim? Karcinom? Aaaa kantarion… U redu?

– Nema problema srećo. Okrečio sam dečiju sobu, kupio flašice i oterao roditelje u vikendicu.

– Ženoooo, kako izgleda tatin kuronja? Ima li onaj moj ožiljak na dupetu? Ako nema, ne primam vas u kuću! Kurvo jedna, ko zna čije je to kopile, zaključi “muškarčina” ispijajući iz flaše manastirku. 

Bogdan i Tina su se dogovoriil kako će provesti prve roditeljske dane. Ime su zajedno izabrali onog dana kada je vest o prinovi oplemenila njihove živote. Na putu do kuće, Bogdan je veselo zviždao pesmu grupe ABBA “Thank you for the music” i nanovo razmišljao o besmislu pravila koja vladaju svetom a posebno porodilištima diljem Balkana. U filmovima je gledao kako po belom svetu, očevi prisustvuju porođaju a onda zajedno sa majkama podižu bebu od prvog dana. Ko zna, možda će njihov sin jednog dana u tome uživati? “Bože dragi”, razmišljao je Bogdan, “u kakvom li će svetu naš Petar živeti?”

Nekoliko dana kasnije, Tina i Petar su napustili bolnicu pa je porodica Tešić bila na okupu pojačana najvažnijim članom. Predveče, mimo svih običaja i babskih verovanja, svratili su Steva i Milija. Nisu hteli da ulaze u kuću već su roditeljima, onako s praga, dali poklon za Petra. Ručno rezbarenu šahovsku garnituru. U Bogdanovom oku zaiskrila je suza radosnica.

Svakodnevica Tešića promenila se iz korena. Sve je izgledalo drugačije a opet mnogo lepše i veselije. Tina je po ceo dan provodila sa bebom, prala i peglala pelene, kuvala ručak ali je pronalazila vreme da u svoj dnevnik zapiše poneku mudrost: ”Od više miliona spermatozoida mi smo uspeli da se uhvatimo za jednu od jajnih ćelija. Održali smo se, pobedili i napokon se rodili. Da li je taj “srećno” uhvaćeni spermatozoid nagrađen ili kažnjen? Koliko dete, beba, ljudsko biće, materijalni sustav imaju mogućnost izbora? Na stranu  silni spermatozoidi i drugi oblici iskazivanja muškosti, može li potencijalna majka kao “mater familias –  sine qua non” imati pravo na svoje, subjektivno i razumu blisko mišljenje? Jedino žena ima fizički reproduktivni “aparat” čiji najvažniji deo predstavlja materinski instinkt koji od samog početka upravlja procesom prokarnacije. Energija koja je neophodna za stvaranje potomstva strogo je kontrolisana kategorija. Majka je ta koja ima uvid u intimno stanje produženja vrste. Želja da žena majkom postane nosi u sebi ogromnu  količinu energije koja inicira stvaranje novog ljudskog bića. Muškarac je kao komarac, jednostavan, predvidiv i manipulaciji sklon. Lako ga je ubediti da je došlo vreme da baš sada ponosnim tatom postane. Posle nekoliko manje ili više uspešno izvedenih seksualnih igara, plod se začne, beba nastane a onda i na svet dođe. Muškarac je semenka vinove loze, žena je grožđe u vreme dobre berbe a beba? Pa ona je vino šta bi drugo. I to ono magično  vrhunsko, najboljeg božanskog kvaliteta!” 

VESELJE

Kuća porodice Tešić bila je tako postavljena da su dnevni boravak i terasa gledali prema tarabi koja ih je delila od prvih komšija, Živadina Kuburovića i njegove porodice. Zvali su ga Žika Kubura a Tešići su se ni krivi ni dužni našli na nišanu suseda. Žika je inače retko koga voleo ali mu je Bogdan posebno išao na živce. Nervirao ga je komšijin izgled, hod, profesija, frizura…… “Ti jebeni intelektualci i knjigočitači. Nataknem ih na čiviluk od biblioteke”, komentarisao bi Žika ispred lokalne bakalnice, “sve to prodaje neku pamet a nema kuče za šta da ih ujede!”

Kada bi se iz doma Tešića čula muzika Bramsa, Satija, Koltrejna ili Brajana Ferija, gospodin Kuburović je po skraćenom postupku izlazio iz vlastite kože i u inat odvrtao narodnjake do daske!

Te subote 22. decembra, u ulici Bulevar proleterke Marije poklopile su se dve velike proslave. Porodica Kuburović je proslavljala  Svetog Nikolu tri dana kasnije kako bi prema Žikinom tumačenju “izbegli ribu i sva ta posna sranja”. Na primedbu rodbine i prijatelja da je post sve do Božića i da nije važno da li je u pitanju sreda, petak ili subota, Kubura bi im odbrusio: “Čibe bre, ti ćeš da me učiš kako se slavi!? Kad’ su moji praznovali Svetog Nikolaja svi ste vi marširali i pevali u čast Dana armije. Ja slavim slavu vikendom kao pravi pravoslavac a za pečenje ne brinite. Samo krtina. Greh na usta ne ulazi već iz njih izlazi”. 

U susednoj kući, Tešići su proslavljali Petrov prvi rođendan. Muzika je treštala sa svih strana. Zvučnici su se nadjačavali baš kao i izvođači. Tozovac je bio bitku protiv Boba Dilana dok su se Braća Bajić natpevavali sa grupom Kvin. Da ludnica postane potpuna, potrudio se i zastavnik Arsa koji iz kuće prekoputa puštao partizanske pesme i koračnice uz poklik: “Živela JNA, živeo drug Tito!” Bogdan nikada nije voleo narodnu muziku. Čak ni starogradske pesme, šansone i popevke njegovom rokerskom uhu nisu prijale. Od  novokomponovane folk muzike dobijao je koprivnjaču praćenu ozbiljnim mentalnim tegobama. Najbolji prijatelj, Braca Tica, godinama se spremao da se surovo našali na Bogdanov račun. I tako, dok su gosti uživali u ritmu rok standarda, Braca se na kvarno dočepao gramofona i brzo  promenio ploču. Odvrnuo je pojačalo a iz zvučnika su  grunuli stihovi: 

“Za rođendan tebi sine, ovu pesmu mi pevamo, 

uz muziku i uz pesmu od srca ti čestitamo. 

Sine jedini, vragolane moj, srećan rođendan neka bude tvoj.” 

Tog trenutka, u susednom dvorištu došlo je do muzičke pauze jer je Živadinov šurak Laza prosuo čorbu po kumovom novom odelu. Komšija Arsa od prekoputa prekinuo je “Konjuh planinom” na pola a Žika Kubura nije mogao verovati vlastitim ušima. Izjurio je iz dvorišta i iz sveg glasa povikao:

– Tooooo komšija! Fala Bogu i Svetom Nikoli da si se i ti najzad opametio. Neka je sa srećom prvi rođendan i sve po redu. Pa ako Bog da ga dogodine ženimo.

Ubrzo, komšija Hadžimarković je vaspitnim metodama, šakom i prutom, ubedio sina da donese harmoniku pa je omladinac istog trenutka zasvirao Moravac. Posle trećeg kola sve komšije su bile na ulici. Veselje se širilo na sve strane dok su dobrosusedski odnosi svakog narednog trenutka dostizali viši nivo. Od mržnje i zavisti, preko ravnodušnosti i onoga “baš me zabole”, sve do prvih iskrica ljudskosti, zajedništva i empatije. Pred zoru, Bogdan se našao u zagrljaju komšije Žike na kauču u dnevnoj sobi. Posle višegodišnje netrpeljivosti, komšije su usvojile politiku obostranog uvažavanja i međusobne koegzistencije. 

Uz prve zvuke radio emisije “TUP, TUP”, Petar je degustirao rođendansku tortu dok je Tina pripremala hladne obloge.

– Da li je otišao komšija?, pitao je Bogdan rasejano.

– Ispratila sam ga maločas, Kubura dobro podnosi mamurluk. Rekao je da će ti kasnije doneti rasol.

– Ljubavi, imaš li neku veću krpu da stavim na čelo?

– Nije krpa mala, nego je tvoja, naukom ispunjena, glava prvelika, našalila se Hristina dok je sinu presvlačila pelene.

Umesto uobičajene nedeljne šetnje, Tešići su ostali kod kuće i uz jogurt, komšijin rasol i rođendanske slatkiše sačekali početak radne sedmice. 

GODINA MUNDIJALA

Bogdan Tešić je bio i lekar i naučnik, i muž, i otac i šahista, i humanista, i biciklista a da je bilo sreće bogataš i kapitalista. Za  razliku od većine svojih vršnjaka Bogdan nije ludovao za sportom ali je svake četvrte godine pravio izuzetak. Svetsko prvenstvo u fudbalu pratio je sa velikom pažnjom. Željno je čekao je taj četvrtak. Na otvaranju Mundijala, Jugoslavija je igrala protiv Brazila. Poranio je i uz obavezne dnevne novine kupio i “Sport” i “Tempo”. Smoki, kikiriki, grickalice, “sport za zube”… Utakmica je zakazana za pet sati popodne. Oko četiri odlučio je da proveri temperaturu piva u frižideru kada se oglasilo zvonce na ulaznim vratima. Panično je otključao i pred sobom ugledao Dobrivoja.

– Dobar dan komšija!, pozdravio je majstor, pominjao si mi da treba da renoviraš neku sobu i kupatilo. Ja je eto ugrabio malo vremena pa velim da te ispoštujem.

– Hvala komšija, odgovorio je zbunjeno, ali danas počinje Svetsko prvenstvo i traje mesec dana, naši igraju na otvaranju.…

– Ma ‘ajde rođeni ne filozofiraj, ko ima vremena za te gluposti. Pusti ti mene unutra da počnem sa razbijanjem pločica i ne brini, tvoja žena mi je dala precizna uputstva.

“Što bi Amerikanci rekli – srećna žena , problema nema”, pomisli Bogdan. Pustio je majstora u kuću i grdno se zajebao. Dobrivoje je u dom Tešića ušao sredinom juna a radove je priveo kraju početkom oktobra. U prvo vreme, konsultovao se sa domaćicom a posle je samo čekao da počne utakmica kako bi svaki čas, bez nekog valjanog razloga, uznemiravao i ljutio Bogdana. Zbog novonastale situacije, glava porodice Tešić prolazio je kroz različite faze konstantne mentalne krize. Bilo je trenutaka kada je žalio što nema pištolj, jednom je pomislio da preveže žice od bojlera i zajedno sa majstorom odjezdi u večna lovišta ali je Hristina uvek bila tu da ga smiri i pronađe opravdanje za Dobrivoja. Pred kraj juna, taman što je demolirao kupatilo, majstor je javio da ga neće biti nekoliko dana pošto sprema slavu.

– Vidovdan je poznat u našem narodu ali ga retko ko slavi. Koljem i jagnje i prase pa vi komšije izvolte iako se na slavu ne zove.

Utakmica četvtfinala, igraju Jugoslavija – Nemačka. Bogdanu se pridružio najbolji prijatelj Braca Kanarinac. Maliganska kolekcija bila je valjano popunjena od rakijske odbrane preko pivsko-vinske half linije pa sve do špica napada koji su predvodili viski i konjak.

– Svaka ti čast prijatelju kako uvek imaš dobra pića, divio se Braca, ja to potrošim onako u cugu što bi Tile rekao: “čim prije”. Iskreno druže, to mora da se popije, greota je da se  pokvari.

Meze u frižideru bilo je sitno naseckano. Sve onako po “Pe-Es-u”. Tina je ovoga puta i gibanicu zgužvala dok je Kanarinac doneo koh od pirinča koji je za ovu priliku zgotovila njegova žena. Pred kraj prvog poluvremena – zvono! Iz hodnika se začuo Tinin glas:

– Dobro veče Strahinja. Baš lepo iznenađenje. Bogdan će se puno obradovati. Izvolite.

Strahinja Pantelić zvani deda Pantelija nije se mogao pojaviti u gore vreme jer u 39. minutu Pol Brajtner je postigao gol kojim su Nemci poveli sa 1:0 a zvono je zacijukalo tri minuta kasnije.

– Pa ko je sada, jebem li mu Milerovu svastiku, ljutio se Braca.

– Ujnu mu Buljanovu, uzjogunio se Bogdan nevešto posle primljenog gola.

Strahinja je ušao odlučno pun samopouzdanja. Hristini je dao  pakovanje C kafe i to one od 200 grama a domaćinu flašu Rubinovog vinjaka.

– Vidim gleda se fudbal. Nisam mogao u drugo vreme da svratim. U  velikom sam poslu ali sam želeo da sa Bogdanom podelim jednu lepu vest.

Kada je shvatio ko je pridošlica, Braca se još više iznervirao. “Kakav ti posao imaš prevarantu jedan lažljivi”, pomislio je besno.

– Nema problema Pantelija. Sedi, evo sad’ će poluvreme… Dobro smo igrali a onda primismo gol. Nemci su to a i domaćini su, mudrovao je Bogdan.

Strahinja se smestio na kauču pored druga Tice što je Kanarinca navelo da odmah poseti prostoriju kojoj i krunisane glave posećuju u tihom mimohodu.

– Idem u klonju, oglasio se Braca, ako padne gol zovite.

Hristina je iznela gibanicu, tri piva i salvete.

– Hvala puno drugarice Tešić, rekao je Pantelija snishodljivo, nego Bogdane hteo sam nešto važno sa tobom da porazgovaram ali ne znam da li je u redu da to učinim pred profesorom Ticom?

– Ništa ne brini prijatelju, odgovorio je domaćin, ja pred Kanarincem tajni nemam!

Na poluvremenu, Strahinja Panteljić je skinuo sako, udahnuo jako  i saopštio lepu vest.

– Juče mi je došla inspekcija iz Saveznog sekretarijata za obrazovanje. Kada su završili, ja sam im onako uzgred pomenuo Bogdanov projekat. 

– I?, upitao je Braca u povratku iz ćenife.

– Drug Radovan, inspektor, bio je jako ljubazan i odmah pozvao Sekretarijat za visoko obrazovanje. Nadležni su ga uputili na, kako se to nekad zvalo, “ministarstvo za nauku i obrazovanje”. A onda se javio Radovanov drug iz detinjstva. Drug  Luka zvani Paster koji je od malih nogu bio je opsednut virusima i vakcinama.

– Mali svet boga ti, bocnuo je Kanarinac zajedljivo.

– Čudni su putevi gospodnji, dodala je Tina.

– Da čujemo dalje, nestrpljivo je požurivao Bogdan.

– Ovaj savetnik, Luka, kada je čuo da se radi o Bogdanu,  odmah se štrecnuo i obećao subvencije. “Ako za istraživanje profesora Tešića nemamo para onda bolje da odmah zatvorimo radnju!”,  prokomentarisao je. Razmenili smo telefone i već narednog dana je potvrdio da će finansirati projekat.

– Pa to je krasno, oduševila se Tina.

– Previše lepo da bi bilo istinito, zanovetao je drug Tica.

– Da skratim, šepurio se Pantelija, povezao sam Sekretarijat sa našim računovodstvom tako da će oni sve to da urede. Kako sada stvari stoje, od septembra ćeš moći i zvanično da započneš istraživanje.

– Divna vest!, zbunjeno je reagovao Dr. Tešić koji je već uveliko radio na drugoj doktorskoj disertaciji na katedri za mikrobiologiju, hvala ti od srca prijatelju.

– Bravo Pantelija zaslužio si Nobelovu nagradu za asistenciju, gunđao je ljubomorno Braca, a sada tišina počinje drugo poluvreme.

Hristina je bila srećna zbog Bogdana ali joj sve ovo delovalo nekako čudno, nerealno pa i pomalo sumnjivo. Previše slučajnosti za nešto tako važno i ozbiljno. “Možda preterujem”, mislila je, “ponekad  se zvezde i kockice slože na najbolji način. Na svet treba gledati pozitivno a ne uvek sumnjati u sve i svašta.”

ĐAK PRVAK

Dosadna kiša pljuštala je od ranog jutra puneći oluke i šahtu u dvorištu porodice Tešić. Monotoniju letnje idile u Bulevaru proleterke Marije razbijali su povremeni pljuskovi i žestoka grmljavina.

– Sastavilo se nebo i zemlja, vikala je Hristina, evo komšija Žika kuka iz sveg glasa. Zapušila se kanalizacija i poplavila im podrum.

– Ne pamtim ovakvo nevreme, složio se Bogdan, nadam se da će prestati. Planirao sam da večeras obučem letnje odelo uz nove cipele sa kožnim đonom.

– Znam ljubavi, ne dobija se takva nagrada svakog dana, ohrabrila ga je Tina, prestaće kiša ne brini.

– Danas je i roditeljski sastanak u Petrovoj školi,  jel tako?

– Da, da prva dodela ocena, knjiga i diploma. Odlikaš ljubi ga majka!, odgovorila je ponosno Hristina.

Posle ručka, Tešići su po najvećem kijametu krenuli put Petrove škole. Đaci prvaci, pokisli do gole kože a opet veseli i razdragani. Učionica je gledala prema Sokolani. Kroz zamagljene prozore nazirale su se konture visoke drvene zgrade sa kupolama. Bogdan se sećao svojih školskih dana u istoj ustanovi ali u nekim starim, istrošenim  barakama koje su sagrađene kao ratna šteta posle Prvog svetskog rata. Nova zgrada i veliki kontrast u odnosu na okolninu. Dok je tata pravio nevidljivi vremenski luk između sna i jave, nekad, sad i onomad, mama je upijala svaki detalj. Ova svečanost prvacima je mnogo značila, bila je više od puke objave rezultata. Učiteljica Viktorija po azbučnom redu je poređala đačke knjižice. Iz svakog pokreta prepoznavala se sigurnost, znanje i iskustvo. Malena punđa poskakivala je na vrhu učiteljicine glave dok je razdvajala knjige namenjene odličnim đacima od diploma za prvake koji su razred završili sa svim peticama.

– To mu dođe nešto kao jedna “osmina vukovca”, našalio se Bogdan.

Žena ga je najpre pogledala mrko a onda se osmehnula. Bogdan je nastavio da posmatra prisutne. Majke su se domunđavale, pažljivo odmjeravajući kako se koja za ovu priliku obukla. Očevi su, onako ispod oka, skenirali pokisle mame čije su se vlažne haljine nestašno pripijale uz telo.

Petar je imao sve petice i četvorku iz likovnog. Nije znao da crta ali se nije mnogo ni trudio. Najviše je mrzeo vodene bojice koje bi se tako odvratno razlivale po novinama koje su koristili da zaštite školske klupe. Nema tog crteža koji vodene boje neće upropastiti, žalio se Petar roditeljima. Odnekud mu se ukazala pesma o kojoj niko još uvek pojma nije imao:

“Što se događa kad očajanje zahvati ljude

Kad očajanje neumitno prelazi u kajanje

Gledajući iz daljine konture na sceni

Padaju mi na pamet vodene boje

Umazane ruke brzo se peru”

Tog petka, u zagrebačkom predgrađu Siget jedan momak je  ispisivao ove stihove na izgužvani komad papira. 

Kao nagradu za odličan uspeh i primerno vladanje, učenik prvog razreda Petar Tešić dobio je knjigu Marsela Veritea “Nevidljivi ujak”. U povratku, kiša je najpre utihnula a potom i sasvim prestala. Stigli su kući i odmah odjurili u kupatilo da obrišu mokre kose i presvuku vlažnu odeću. Tina je iznela kiflice sa kokosom a Bogdan poklon za odlikaša.

– Ovo je od mame i od mene, rekao je otac i nežno pomilovao sina. 

Skroman dar da se sećaš dana kada si završio prvi razred. Ove godine šah da razvijaš mozak, ideje i vijuge a dogodine kupujemo Poni bicikl. Ovu garnituru poklonili su ti čika Steva i Milija tri dana pošto si se rodio! Nemoj im to nikada zaboraviti.

Otac i sin su istog trenutka počeli da slažu figure i prva lekcija je počela:

– Top ide pravo, konj u “ge” a lovac ukoso,  objašnjavao je Bogdan.

Kasnije, dok su se matorci spremali za još jednu svečanost, Petar je nastavio da gricka kiflice i gleda Kremenka. Iste večeri, porodica je kolektivno prisustvovala ceremoniji dodele nagrada na kragujevačkom PMF-u. Počelo je veselo, nastupom vodećih kragujevačkih umetnika. Bora je svirao frulu, Krle harmoniku, Mirko recitovao poeziju a čika Peca šaljivim monologom izazvao urnebes u publici. Učesnici priredbe polako su napuštali binu kada je njihovo mesto zauzeo dekan fakulteta, ogrnut u svoju odoru. Posle dosadnog govora usledila je dodela nagrada.

– Orden rada sa srebrnim vencem dodeljuje se profesoru PMF-a Dr. Bogdanu Tešiću. Profesor Tešić je rođen 1943. godine u Kragujevcu. Završio je Medicinski fakultet i radio na infektivnom odeljenju bolnice u rodnom gradu. Ubrzo se okreće naučnom radu i istraživanju. Doktorirao je i postao profesor Mikrobiologije na PMF-u. Jedan je od najcenjenijih virusologa u Jugoslaviji. Čestitam kolega.

Salom se prolomio aplauz, Tina je zaplakala od sreće a Braca Tica zvani Kanarinac u svom stilu je prokomentarisao:

– Dragi Bogdane, prijatelju! Bože me oprosti, ti kao da si umro.

DRUŽE TITO… 

“Umro je drug Tito”!, oglasio se Miodrag Zdravković tog nedeljnog popodneva. Petar se igrao sa drugarima kada su majke počele da dozivaju svoje sinove. Njegovi roditelji se nisu oglašavali. Bogdan je na radiju slušao “Vreme sporta i razonode” a u Splitu, na stadionu Poljud igrali su Hajduk i Zvezda. Tina je u spavaćoj sobi čitala knjigu.

– Dođi ljubavi, tiho se oglasio Bogdan, umro je Tito, treba naći Petra.

– Verovatno je na ulici sa klincima. Idi odmah po dete!, požurivala ga je žena.

“Od kada znam za sebe”, razmišljala je Tina, “pripremali su nas za dan kada Tita više ne bude bilo. Nema ga i šta sada? Sunce vidim još uvek sija, Zemlja se okreće a i komšinica Stevka plače. Izgleda da neće biti propast sveta.” 

Tešići su se okupili u dnevnoj sobi,  gledali vesti i nemo pratili reakcije. Jugoslavija je tog dana bila u suzama. 

– Gde su sada oni koji govore protiv Tita, pitao se Bogdan, ne možeš ljude na silu terati da plaču. To ipak iz srca dolazi.

Na vratima, s maramicom u ruci, pojavila se komšinica Stevka. Otkrila je plavu tepsiju i pitom od jabuka ponudila domaćine.

– Kažu da je Tito najviše voleo lenju pitu, a ja eto spremila ovu običnu!

Iz susednog dvorišta čula se glasna muzika grupe Vatreni poljubac. “Oh što te volim joooj!” urlao je drug Vukašinović.

– Opet ovi Samardžići, komentarisala je Stevka, njima baš ništa nije sveto.

Tina je skuvala kafu, iznela tanjir sa pitom kada se iza ograde pojavilo nešto nalik na tršavu glavicu kupusa.

– Krepao ćopavko! Dočekasmo i to komšinice! Samo mi je žao što zbog barabe prekinuše utakmicu, likovao je Žika Kubura.

Par stotina kilometara severno od doma porodice Tešić, jedan mladi Novosađanin tog trenutka je došao na ideju da napiše  stihove koji su nosili posve drugačiju emociju:

“I ja sam video visoke peći, fabrike dim. Široke njive,

Gradove što slobodni žive, decu i mir i jato ptica.

I opet sam video Tita Maršala, legendu tu, slobodotvorca.

Čoveka tog, druga i borca, opet sam svud video Tita”

UDES

– Spakovala sam ti pidžamu, gaće i majicu. A na vešalici sa odelom imaš dve čiste košulje, preslišavala se Tina plašeći se da nešto ne zaboravi.

Od kada je dobio donaciju za svoj naučni projekat, Bogdan je svakog petka odlazio u prestonicu da u tamošnjoj laboratoriji sa kolegama uskladi rezultate i da zajedno provere kako napreduje istraživanje. Obično je ostajao da prenoći a kada bi posao to zahtevao u Beogradu bi provodio ceo vikend. Bogdan nije imao ni auto a ni vozačku dozvolu. Prvih nekoliko puta je išao autobusom a onda ga je bibliotekar Pantelija upoznao sa Mikicom koji je vozio beogradske profesore na privremenom radu u Bogdanovoj varoši. Uz dekanov blagoslov profesor Tešić je i zvanično postao putnik Mikicine “limuzine razvrata”. Mnoge su studentkinje na svojim leđima i drugim pozadinama osetile toplinu kožnih presvlaka na zadnjem sedištu ovog auta. Šestica se teško stiče a za desetku su sva čuda moguća. Bogdan je kao i drugi, čuo za ovakve priče ali ga aktivnosti te vrste nisu zanimale. Previše je cenio i ženu i profesiju da bi ih obečastio na takav način. Tog jutra, Mikica je malo poranio pa je Tina skuvala kafu dok su čekali da se Bogdan spremi. 

– Profesor Tešić je moj omiljeni saputnik rano na sabajle. Nikada nisam bio jutarnji tip a dok se ne rasanim ne volim da pričam. Većina profesora usta ne zatvaraju. Jedino vaš muž pripremi fascikle, sveske, blokove… Tri reči do Beograda ne progovorimo.

– Idemo Mikice, nemoj da zakasnimo ljutiće se kolega Binić. Znaš kakav je.

– Hvala na kafi drugarice Hristina, dobacio je MIkica dok je otključavao kola.

– Srećan put. Bogdane, dok si na putu ja ću jednu turu ajvara da napravim. Onaj uprženi koji najviše voliš.

Crni FIAT je plovio šumadijskim poljanama dok su se ptice, zečevi i srndaći nervirali zbog buke koju su pravila vozila. Mikica je zapalio cigaru kada je rupa na putu skrenula upaljač prema lepo negovanim brkovima.

– Jebem ti ovakav drum zamalo da se osmudim kao prasac. Nego Bogdane ona ponuda za devojke još uvek stoji. Ti znaš da seksualne tajne iz ovog automobila ne izlaze.

– Hvala Mikice, odgovorio je profesor sa zadnjeg sedišta, znam ja da si ti čovek od reči ali mene takve stvari ne zanimaju.

Bogdan se glasno protegao, zagrizao jabuku koju mu je Tina spakovala i otvorio plavu raskupusanu svesku koja nije bila toliko stara koliko za potrebe nauke izraubovana. Brzo je ispisivao formule dok je sok iz jabuke kvasio čistu, tek ispeglanu košulju. Na izlazu iz Topole Bogdan je podigao pogled. Pred očima mu se ukazala mutna scena u kojoj je uspeo da prepozna nekoliko žena koje su zabuljene maramama prodavale grožđe pored puta. Rumena devojka je pokušavala da stigne lokalni autobus dok su joj grudi poskakivale u ritmu Moravca, starac razbarušene kose nevešto je palio cigaretu. Policajac je mahao Mikici. Da li je želeo da mu nešto kaže ili ga je samo pozdravljao? BUM! Čuo se snažan prasak. Knjige su se kotrljale po zadnjem sedištu, jabuka je ispala iz Bogdanove ruke a Mikica je proleteo kroz šoferšajbnu. Profesor Tešić je napipao čvorugu na glavi a kičmu i vrat je prilično ugruvao. Izašao je iz kola i video zeleno beli furgon koji ih je udario od pozadi. Policajac je pomagao Mikici da izađe i jarka pored puta.

– Eto ti profesore tvoje poštenje. Nećeš da jebeš studentkinje a nude ti se. Da smo poginuli pre dva minuta ne bi mogao ni da hoćeš. 

Odmah su ih odvezli u topolsku bolnicu, konstatovali lakše povrede a onda ih sanitetom prebacili kući. Bogdan je čitav dan proveo u krevetu. Tina ga je negovala, mazila i pazila. Zabranila mu je da se približava knjigama i beleškama. Mogao je da čita novine ili da gleda televiziju.

– Večeras je kviskoteka, podsetila ga je.

Uz muziku Džona Koltrejna Bogdan je čitao NIN i grickao leblebije. U predsoblju je zazvonio telefon. Tina je odgovorila i tiho objasnila da Bogdan zbog udesa tog vikenda neće boraviti u prestonici.

– Ko je bio?, pitao je “ranjenik”.

– Alenka Križanić sa fakulteta. Kaže da su se zabrinuli što te nema.

OKO SOKOLOVO

Od prvih školskih dana, Petar je pohodio gotovo sve vanškolske aktivnosti. Kako bi se koji nastvanik pojavio sa spiskom u ruci tako bi se Petar prijavio u sekcijaške dobrovoljce. Prvo literarna, pa stoni tenis, onda takmičenje “Tito, revolucija, mir”, košarka, recitatorska, hor… Sve, sve samo folklor ni za živu glavu. 

– Prijavi se sine, folkloraši puno putuju obići ćeš čitav svet, govorio mu je otac.

Za pesme i igre naroda i narodnosti Petar nije hteo da čuje. Nije mu bilo jasno to cupkanje u krug. Sati i sati vežbanja da bi na kraju đuskali isto kao i na početku. Jednom prilikom čuo je majku dok je razgovarala sa teta Vanjom:

– Kolo sublimira suštinu našeg mentaliteta. Akteri najpre izaberu lidera tj. (kolo)vođu, onda se besciljno vrte u krug da bi na kraju počeli  sve ispočetka. Sami su sebi u svojoj narcisoidnosti dovoljni a jedina nagrada je mišljenje okoline po sistemu: “Šta će svet reći!”  

Vremenom, Petar je izgustirao većinu sekcija i na kraju se zainteresovao za streljaštvo. Posle samo nekoliko treninga, nastavnik ONO i DSZ otkrio je Petrov talenat pa se odmah pridružio streljačkoj družini “Čika Mata”. Prve godine je postao je prvak grada, naredne je pobedio na republičkom a kao srednjoškolac se kvalifikovao i za savezno takmičenje. Petar je iskreno voleo vazdušnu pušku, izazov ciljanja u centar mete, strpljenje i koncentraciju koji su za sve to bili neophodni. Niije mu bilo teško da trenira svakog dana. Od kuće Tešića do streljane trebalo je pešačiti gotovo sat vremena. Jednog jutra dok je s puškom u ruci išao na trening, u blizini staračkog doma, oštro Petrovo oko spazilo je novu metu. Radnjica umetnuta u nekadašnju garažu a na ulazu firma sa natpisom – Samostalna obućarska radnja “Đepeto”. U susret Petru išao je čikica koji je ispod pazuha nosio cipele uvijene u novine. Zanensen svojim mislima umalo se sudario sa lepom devojkom svilenkaste crne kose. Lepa obućareva kći veselo se osmehnula “naoružanom” prolazniku.

– Pitam se gde li si ti to krenuo? U lov, na dvoboj ili u rat? Bože dragi kakvog sveta danas ima! Inače, ja sam Marija i živim ovde u kući iza obućarke radnje. A ti čudni, lepi čoveče?

– Zovem se Petar, odgovorio je, iz Erdoglije sam ali dolazim u tvoj komšiluk svakoga dana. Treniram u streljani na kraju ulice.

– Znam valjda gde je streljana, nego vidim da su ti cipele nove pa ti ne treba tatina pomoć ali bi mogao da svratiš na sok. Prijaće ti posle treninga.

– Važi, uzvratio je Petar dok mu je rumenilo pokrivalo dečačko lice.

Od tada, Marija je svakog dana pronalazila izgovor kako bi se u isto vreme našla u dvorištu ili ispred radnje. Dok je skupljala lišće i zalivala cveće, ispod oka je pratila dešavanja na ulici. Tako bi se uvek u pravom trenutku pojavila na kapiji baš kada je tuda prolazio novi poznanik, drug, simpatija… Petar je blistao od sreće i rumeneo od stida. Pored ljubavi prema streljaštvu, Petar je pronašao dodatnu motivacuju da redovno odlazi na treninge.

Nekoliko nedelja kasnije, strelac je skupio hrabrost, otišao kod komšinice Milanke i zamolio je da od cveća iz njenog vrta napravi lep buket. Nedeljom nije imao trening pa je umesto puške u Vašarište poneo cveće. Marija se obradovala i pozvala ga u kuću.

– Mama je napravila sok od zove. Ništa ne valja, niko ga ne voli  ali ga svi uporno prave i pričaju kako je zdrav.

SOK OD ZOVE 

Petar je pohađao gimnaziju u kojoj je njegova majka predavala književnost. Kad je bio mali, otac ga je savetovao da se kao novajlija u svakoj sredini, mora predstaviti u najboljem svetlu: “Kada te na početku zapamte kao vrednog i pristojnog učenika, vojnika ili radnika za tebe više nema brige. U školi je dovoljno da se prvih nekoliko sedmica redovno javljaš, postavljaš prava pitanja i daješ tačne odgovore. Posle toga, uvek ćeš biti na dobrom glasu pa i ako  negde zaškripi, neće biti kraj sveta.” Bogdanov naslednik se uvek držao očevog saveta pa je u gimnaziji, na početku svake školske godine ređao sve same petice. Kasnije kada na red dođu pismeni iz matematike ili kontrolni iz hemije, profesori su ga tešili: “Svakom to može da se desi. Biće bolje sledeći put.” Pošto se odlične ocene iz društvenih predmeta prebiju sa ne baš sjajnim iz prirodnih nauka Petar je razrede  završavao sa vrlo dobrim uspehom. Početak treće godine, profesori uveliko predaju a Petar sačeka kraj časa, javi se, ispriča poslednje dve lekcije, dobije peticu pa sve četiri u vis. 

– Biologiju si vidim prebrinuo, komentarisao je Žika Licna, koji si ti folirant ali šta ćeš “ko zna – zna a ko ne zna – dva!”

– Nemoj Žiko tako, voliš ti kada tvoj drug dobije dobru ocenu. Imaću više vremena da ti pišem ljubavna pisma za lepu devojčicu. Nego reci mi kako su joj se dopali soneti?, zezuckao ga je.

– Dobro Tešo Pešo, samo da znaš da mi je juče na velikom odmoru poslala poljubac.

– Pazi da od tolike intime ne ostaneš u drugom stanju!, poentirao je Petar.

Istog dana, svratio je kod lepe šusterove kći. Imao je tremu pitajući se šta ga tamo čeka. Poziv na sok ga je u prvi mah iznenadio, obradovao ali i pomalo uplašio. Marija ga je uvela u kuću i odmah upoznala sa mamom. Gospođa ga je detaljno ispitala u koju školu ide, ko su mu roditelji, ima li hobi. Odbio je kafu ali ne i čuveni sok od zove. Mladi su se malo izdvojili a mama je za to vreme zbućkala palačinke. Marijina soba se nalazila na kraju presoblja. Bio je to pravi devojački kutak. Na jednom zidu veliki poster Sara Kej a na suprotnom neke lepe grafike. Svaka stvarčica nalazila se na svom mestu. U uglu dve fotelje sa drvenim naslonom za ruke i gramofon marke Toska na kome se vrtela ploča “Oči boje neba”.  Od od onog trenutka kada su guze smestili u udobnim foteljama nisu prestali sa čavrljanjem. Teme su se same ređale a Petar i Marija kao da su se decenijama poznavali. Majka je prvo donela palačinke a onda ih nagovorila i kagu da popiju što je bio izgovor da ih što češće obiđe. 

– Imaš li ti neki nadimak?, pitala je Marija.

– U školi me zovu Teša, a najbliži drugari su mi iz zezanja nadenuli ime Teša Peša!, odgovorio je stidljivo. 

– Originalno, ubilo se!, ljutnula se Marija, kod nas ti prijatelji uvek daju neki nadimak da te bog sačuva: Muta, Ćora, Zrika, Ćopa… Jednog tatinog druga zvali su Kloza samo zato što je na zimovanju za kaznu čistio WC. Jedino majke koriste tepalice ali to i nisu nadimci.

Dogovorili su se da naredne srede Petar dođe i sačeka je ispred Ekonomske škole u koju je Marija tek krenula. 

– Imam nekih obaveza u Crvenom krstu, ako ne završim pre podne moraću posle časova taman ćeš mi praviti društvo ako zatreba. 

Početak naredne sedmice obeležilo je iščekivanje i nestrpljenje. Petar se dinstao na tihoj vatri. Činilo mu se da ponedeljak i utorak nikada neće proći ali začudo, došla je i ta dugo čekana sreda. Posle petog časa pitao je profesora fizičkog da izađe ranije kako bi sačekao devojku. Fiskulturnik ga je bez reči pustio. “Sastanak sa devojkom!?, razmišljao je Teša, “nadam se da nisam slagao profesora.”

Krenuo je od Gimnazije uzbrdo, Obrenovićevom ulicom pored apoteke i kafane Stara Jugoslavija. Kada je stigao do Mime mehaničara počeli su leptirići u stomaku, knedla u grlu i slatko podrhtavanje čitavog tela. Neki mudri i jeziku vešti ljudi takvo raspoloženje nazvali su – zaljub.

Marija se pojavila sa najboljom prijateljicom koja se stidljivo smejuljila dok su se približavali Teši. Zajedno su šetali do kafića “Bahus” kada je drugarica pronašla izgovor da  ih ostavi nasamo.

– Je l’ ti nije problem da se spustimo do Vardarske? Treba da pokupim neki materijal za Crveni krst. Drug Živadinović je sve otkucao u deset primeraka.

– Važi! A posle ćemo u Gradsku kafanu na večeru, mislim na lepinju s jajima, ispravio se Petar dok je u mislima prebrojavao pare iz džepova.

Na kraju ulice, pored samog potoka nalazila se kuća Rajka Živadinovića zastavnika JNA u penziji i aktiviste Crvenog krsta. Marija je ušla u mračno dvorište a Teša je ostao ispred kapije. Čekajući devojku razmišljao je o strljačkom takmičenju koje se približavalo a posle mete i pogodaka u centar, brzo se vratio u realnost i nastaivo da planira svoj prvi “sudar” kako je njegova generacija zvala ljubavni sastanak. Dok se dvoumio da li da naruči koka-kolu ili nešto žešće ne bi li pobedio strah iz Živanovićevog dvorišta čuli su se glasovi.

– Pustite me molim vas, šta vam je? Petreee, pomozi mi molim te!, vikala je Marija.

–  Ma ulazi bre unutra, kad ti kažem. Kurvice mala, šta si mislila da sam te zvao zbog propagandnog materijala. Šijo mi ga Đura!, ljutio se Rajko.

Petar je kao bez duše odjurio u mrak. U dubini šumovite avlije nazirala se borba dveju senki. Kada je ugledao Petra kako izlazi iz tame, Živanović je uleteo u kuću, zalupio i zaključao vrata. I momak i devojka su drhtali od straha a kada su se povratili od šoka, shvatili su da su stigli do centra grada.

– Kakav prvi “dejt”, rekla je Marija kroz suze, ili sam možda pogrešila?

– Nadam se da nisi, odgovorio je Petar i nespretno je poljubio u obraz.

 JEBOTE, PUN AUTOBUS

Bližio se početak državnog prvenstva u streljaštvu koje se te godine održavalo u Skoplju. Bogdan je otišao kod razrednog starešine da se dogovore oko nadoknade izgubljenih časova kada je profesor Pura smislio dobar plan.

– Predložiću da pomerimo posetu našim prijateljima iz Skoplja kako bi svi zajedno mogli da navijamo za našeg Petra! Ne brinite, razgovaraću sa Makedoncima. Mislim da će kolega Riste neće imati ništa protiv.

Par decenija ranije, Petrova škola se pobratimila sa gimnazijom iz Skoplja. Svake godine, delegacija profesora, učenika, roditelja i političara, odlazila bi u posetu braći i sestrama iz druge republike. U proleće, Makedonci bi pohodili Šumadiju dok su Kragujevčani “vo Skopje” odlazili u novembru. Tako je bilo i ove godine. Direktor se dogovorio sa bratskim kolektivom iz Makedonije da ekskurziju pomere za vikend uoči 29. novembra. Pravila su bila strogo propisana a članovi delegacije precizno selektovani. Te godine međutim, “Autosaobraćaj” je kupio novi autobus sa većim brojem sedišta pa je direktor odlučio da povede još nekoliko đaka. Pored uzornih omladinaca izabrani su i Petrovi najbolji prijatelji Žika Licna i Laza Kenja. U početku, Žika i Laza su se  radovali neplaniranoj ekskurziji ali je ubrzo sve krenulo naopako. Dan pre polaska na put drugari su se žestoko potukli na košarkaškom terenu ispred škole. Pošto je dobio batine, Žika se plačnim glasom obratio protivniku:

– Samo čekaj da pozovem oca, prebiće te kao mačku.

– Moj ćale je jači pa će i tvoj matori dobiti po njušci, odgovorio je Laza. 

– Dobro, onda ću ja pozvati strica on je karatista!, žustro je zapretio Žika.

– Ali moj ćale radi u Državnoj bezbednosti, pa će ove tvoje lepo postrojiti, podeliti im pedeset po dupetu i okolnim lokacijama… E, onda ih ni majke neće prepoznati a kamoli žene i deca! 

Drugovi su se ubrzo pomirili pa su svi zajedno zauzeli mesta u poslednjem redu autobusa. Već negde kod Kraljeva, Žika je iz torbe izvadio sendvič a Laza bogami i celo pile. Putnici su veselo čavrljali. Nastavnica Jadranka flertovala je sa drugom Ostojom iz gradskog komiteta dok je Rile Francuz frulom topio atmosferu i srca kolega. U neko doba Pura je zapevao “Stani, stani Ibar vodo” otvorio flašu rakije i ponudio vožača a ovaj, uz komentar: “Može ali samo jedna”, otpio dobar cug ponuđene šljivovice. Tada je Dule fiskultunik postavio nestašno pitanje:

– Znate li vi koje su bile poslednje reči moga tate?

– Ne znamo Dule!, odgovoriše kolege.

– U jebote – autobus! Ha, ha, ha…

– Kolega vi se baš surovo šalite, prekorila ga je Jadranka primičući se bliže drugu Ostoji.

Direktor Beli nije puno čekao:

– Znate li onaj kada majka ulazi sa detetom u autobus? Vozač joj kaže: “Jaoj gospođo, nikada ružnije dete u životu nisam video!” Majka i sin su se potom smestili u sredini vozila. Posle nekog vremena žena se obrati muškarcu koji je sedeo pored nje: “Vozač me je uvredio, ne znam šta mi je činiti?” Saputnik je posavetovao: “Ja vas gospođo potpuno razumem, slobodno mu odbrusite sve što vam je na srcu. Taj nitkov je zaslužio svaku vašu reč. Ne brinite, ja ću vam pripaziti majmunče!”

Autobusom se prolomio gromoglasan smeh.

– Opa direktore, vi baš onako vickasto, rukovodilački, prokomentarisao je Pura nazdraljajući iz flaše na kojoj je pisalo Koka-Kola ali su boja i sadržaj bili kud i kamo drugačiji.

SKOPLJE

  Na ulazu u Skoplje sunce se oglasilo prvim zracima. Odbor za doček je od rane zore bio na svom mestu. Braća iz sestrinske republike i sestre iz bratske škole primili su ih kako to čine pravi domaćini.  Sendviči, kafa, sokovi kao sitno posluženje a potom i priredba u njihovu čast. Pionirka je izražajno i sa puno emocija odrecitovala duvanske stihove Koče Racina:

На кантар студен со туч га мерат

А можат ли да го измерат?

Нашиов тутун – нашава мака

Нашава солена пот!

Posle kulturno-umetničkog programa Kragujevčani su smešteni kod  domaćina. Petra je na konak primila porodica Georgijevski. Vršnjak Meto ga je poveo prema kolima a prva rečenica koju je izgovorio totalno je iznenadila Šumadinca. Na ulazu u automobil Meto je upitao drugara iz Srbije: 

– Да ли знаеш дека египатската граница е праволиниска? 

Omladinac Tešić bez uspeha je pokušavao da pronikne u suštinu ovog bizarnog pitanja kada se sa prednjeg sedišta  iznenada pojavila kovrdžava glava porodice Georgijevski. U uniformi JNA, sa širokim osmehom na licu i pivskim stomakom ispod zategnutog opasača oglasio se drug Naum. Zastavnik prve klase, ratnik, rodoljub i komunista. Dok se stomak sa volanom borio za prostor, Naum je ubacio u prvu i pozdravio gosta iz Kragujevca.

– Добро ни дојде другар Србине! Три пати ура за татко ти и мајка ти! Ама знаеш ли ти бе како се вика на македонски Димитрије Туцовић? Се вика Димче Чукаџија!

Drug Naum je vešto upravljao motornim vozilom marke Varburg a crveno svetlo na semaforu iskoristio je za još jednu lingvističku pošalicu.

– А знаеш ли ти, бе, како се вика на унгарски Иво Лола Рибар? А бе, будало, ништо бе ти не знаеш! Се вика Иштван Бекјар Пецарош!

Zastavnik Naum Georgijevski je bio dobar podoficir, starešina, pitomac JNA kome humor nije išao od ruke. Uskoro su stigli u stan Petrovih domaćina koji se nalazio u naselju Karpoš. Popeli su se na treći sprat vojne stambene zgrade kada se na vratima stana broj 15 pojavila Metova majka, drugarica Lenka Georgijevska. Naum ih je odmah posadio za trpezarijski sto, nasuo sebi mastiku i strogim glasom izdao naređenje:

– Со консумирање на вечерна ужина… Почни!

Supruga zastavnika Georgijevskog bila je desetak godina mlađa od svog muža . Svetlo smeđa kosa pokrivala je nežna ramena koja su jedva nosila velike, čvrste grudi. Mlada, lepa i beskrajno jebozovna. Petar je probao tavče gravče, pohvalio sarmice od vinove loze dok je musaku od patlidžana sipao tri puta. Domaćin je sa rakije prešao na pivo koje ga je brzo uspavalo. Meto je otpratio oca do kreveta a Lenka pokazala gostu sobu. Razmestila mu je ležaj, nežno ga pomivola po glavi a onda poželela laku noć. “Majčinski dodir”  kod Petra je izazvao prijatan osećaj u celom telu. 

Ujutru, svi zajedno su popili kafu uz koju je Naum prokomentarisao najvažnije vesti dana. Liznuo je prst i otvorio jutarnje izdanje lokalnih novina “Večer”. Publika je saznala kako je u Kolumbiji eksplodirao vulkan Nevado Del Ruiz i da je poginulo mnogo ljudi. U Ženevi se sastali Regan i Gorbačov a Microsoft je lansirao prvi Windows. Umro je glumac Ivo Serdar najbolji prijatelj Steva Karapandže. Posle doručka, lepa Lenka je ispratila muškarce na radne zadatke. Petar je otišao do streljane u kojoj se održavalo takmičenje, Naum na posao a Meto u školu. Raspremila je  kuhinju i uz duboki uzdah počela da slaže “zelnik”.

Te večeri, porodica Georgijevski je u punom sastavu bodrila gosta iz Srbije. Petar je kao drugoplasirani ušao u finale gde je pokazao maksimum. “Ubio” je sve desetke i bez problema postao Omladinski prvak Jugoslavije. Posle dodele medalja, Petrovi navijači su proslavili pobedu u restoranu Menada. Nastavnik Pura, dobro “podmazan” od ranije, u Naumu je pronašao srodnu dušu. Iz bele torbe sa natpisom “Adidas” koju je vazda preko ramena nosao, izvadio je flašu šljivovice i nazdravio novostečenom prijatelju. Mastika, šljivovica, Kartošija i Skopsko ‘ladno pivo trošili su se nemilice. Nekoliko hektolitara kasnije, sitaucaija na terenu izgledala je kao bojno polje nakon Kumanovske bitke. Rile Francuz pevušio je “Море Сокол пие, вода на Вардарот ”. Drug Ostoja je pipkao Jadranku za grudi dok je Pura dremao za stolom. Zaplićući jezikom Naum je držao  govor o strategiji narodne odbrane i društvene samozaštite. Pri kraju besede prilegao je pored svog drugara Pure i utonuo u slatki, alkoholnom natopljeni san. Drugarica Georgijevski je tužno gledala u gomilu mesa koju je nekada mužem  zvala i sa setom se prisećala nekih davnih, malo lepših dana…

LENKA

Lenka Georgijevska supruga zastavnika Nauma i mati sina jedinca Meta beskrajno je volela muziku. U mladosti je završila  srednju muzičku školu, svirala violinu i pokazivala veliki talenat. Želela je da se upiše na Muzičku akademiju. Na prijemnom ispitu nije imala sreće. Malo strah, malo memorijske greške uticali su na odluku komisije. Nisu je primili, bila je “prva ispod crte a vezu nije imala kako bi taj “problem” rešila. Porodica je jedva sastavljala kraj s krajem. Otac, radnik u fabrici “11. oktobar”, majka domaćica koja je brinula o Lenki i njene četiri sestre. Onog trenutka kada je pala na prijemnom, Lenka se razočarala i u sebe i u roditelje u sistem i u čitav svet. Prihvatila je posao u tatinoj firmi. Bila je poslovni referent ili u prevodu običan ćata zadužen za dosadne birokratske spise i dokumenta. Jednom od  sastanaka u preduzeću, prisustvovali su i pripadnici JNA. Tada je upoznala druga Nauma. Stidljivi pogledi, upoznavanje i sve što potom sledi… Izašli su na kafu, potom u bioskop a onda su svake večeri dugo šetali. Uz kokice i mastiku uživali su u lepotama Vardara. Šest meseci kasnije – venčanje. Skromno, u najužem porodičnom krugu. Potom su se preselili u Naumov nužni smeštaj, garsonjeru u naselju Novo Skopje. Događaji se potom nižu kao na filmskoj traci. Prvo im se rodio sin Meto, majušna beba koja je od prvog trenutka postala centar Lenkinog  sveta. Svaki pedijatrijski pregled bio je novi izazov za mladu majku. Prošlo je pet godina pre nego što su se svi medicinski rezultati skockali baš onako kako treba. Mali Meto je najzad, i zvanično postao “zdrav i prav”. Glava porodice, Naum Georgijevski je nastavio da disciplinovano poštuje naređenja “sa više instance”. Nove prekomande vodile su ga na različite lokacije duž cele SFRJ. Meto je rastao bez oca i bio privržen majci. Lenku je, što bi jedan dobar pisac rekao, sve češće “ispod učkura svrbelo”. Jednog dana muža je stavila pred svršen čin. “Ili prekomande i odvojen život ili Meto i ja! Da budem udovica pored živog muža ne želim a ne želim da te varam iz poštovanja rema našem sinu. Nauma je ovo i iznenadilo ali prodrmalo i probudilo iz višegodišnjeg “zimskog sna”. Aktivirao se i par meseci kasnije, uz čin zastavnika prve klase dobio je i dvosoban stan. Tako su se članovi porodice Geogrijevski konačno “razbaškarili” u pedeset tri kvadrata. Dani su tekli kao u narodnoj pesmi. Lenka je brinula o mužu i sinu. Violinu je svirala retko i to samo kada ostane sama. Meto je postao srednjoškolac, Naum nije menjao ćud a Lenka je trpela i patila. Par dana pre nego što su dočekali gosta iz Srbije, jedne duge, besane noći Lenka je nanovo čitala pesmu svoje mladosti. Tužan opis devojke istog imena, mamio je suze u njenim očima:

Не беше Ленка родена

За тиа пусти тутуни!

Тутуни – жолти отрови

За гради – китки розови.

Dolazak Petra u dom Georgijevskih uneo je živost i neko čudno uzbuđenje. Pa je bar na kratko je razbijena učmala atmosfera i porodična monotonija. Lenka je dobila novu energiju. Ništa joj nije bilo teško. Osmeh je stalno titrao na bjenom licu a i violinu sve češće iz kutije vadila. Nada je tinjala a sreća je vrebala iz prikrajka. A onda se, kao kada zrela lubenica padne sa drugog sprata, vratila u stvarnost  restorana “Menada”. Gledala je svog princa kako spava ispod stola. 

– Naum se do kraja usvinjio, rekao je Meto s prezirom na licu.

ONE STVARI

Petar je pomogao da ubace Nauma u Varburg. Otac i sin su sedeli pozadi dok je Petar zauzeo mesto suvozača. Majka porodice, ni kriva ni dužna završila je za volanom Varburga.

Drugarica Lenka Georgijevska godinama nije vozila atomobil ali je morala da porodicu bezbedno odveze kući. Posle nekoliko nespretnih pokušaja da pokrene skalameriju istočno-nemačke proizvodnje, Lenka je sinhronizovala stopala pa su gas i kvačilo konačno počeli lagani ples na podu Varburga koji je brundao slabo osvetljenim ulicama skopskog predgrađa. Po dolasku kući, Nauma su smestili u krevet. Lenka je otvorila prozor kako rakijska isparenja ne bi ugušila ukućane, mada za komšije nije baš  bila sigurna. Meto je otišao na spavanje a Petar sa ponosom milovao zlatnu medalju i po ko zna koji put iščitavao tekst: “Osvajač prvog mesta na Saveznom takmičenju u streljaštvu za omladince.” Lenka je skinula šminku, istuširala se, obukla spavaćicu i umesto kod pijanog muža, pažljivo je ušla u sobu u kojoj je spavao šampion.

Tog 22. novembra Petar Tešić je dobio zlatnu medalju i izgubio nevinost.

LEVIS – VARTEKS 

Priroda je pupela punom snagom a proleće svakim listom cvetom i devojačkim minićem mamilo na uživanje. U kućama su boravili samo oni koje je nužda na to naterala baš kao i lekari u hitnoj pomoći, igrači tombole i šahisti u svom klubu. Bogdan je tog jutra stigao prvi. Pospremio je stolove, složio figure i pristavio kafu. Prethodnog dana se malo ponovio pa je u Varteksu kupio nove farmerke marke Levis. Fabrika iz Varaždina je otkupila licencu čuvene kompanije Livaj Štraus i pravila veoma kvalitetne pantalone od teksas platna. Za razliku od drugih potrošača, preciznije od ostatka sveta, profesor Tešić je obraćao pažnju na detalje koji su običnim smrtnicima bili nevažni. U unutrašnjosti majice ili u džepu pantalona često se mogla pronaći ceduljica na kojoj je bio napisan broj. Većina mušterija bi zgužvala ovu etiketu i uz pitanje – čemu ovo služi?, bacili u kantu. Bogdan međutim, nije spadao u te “obične kupce”. Najpre se raspitao šta ti brojevi znače a onda se uključio u dokazivanje njihove opravdanosti. Saznao je da cifra na papiru označava kontrolora koji je proverio valjanost prozvoda. Drug Tešić je do tada pazario tri para Varteksovih farmerki a kontrolor je uvek bila zagonetna osoba – 34. Neko bi rekao “dokon pop i jariće krsti!” ali profesoru Tešiću nije bilo teško da kupi koverat i marku i sroči kratko pismo u kome je pohvalio “člana kolektiva zaposlenog na radnom mestu kontrole proizvoda – broj 34 koji(a) odgovorno obavlja svoj posao. Nekoliko sedmica kasnije, na zboru radnih ljudi fabrike Varteks, OOUR Kontrola traperica filijala Vukovar, uposlenica Vlasta Vražalić dobila je priznanje – radnik tjedna a kao nagradu darovali su joj usisivač marke “Sloboda” Čačak i dvije ulaznice za kino. 

Posle produktivnog jutra u šah klubu, Bogdan je krenuo 

prema Gimnaziji. “Mogao bi to biti neplanirani sastanak porodice Tešić. Tina je imala sednicu nastavničkog veća a i Petar je posećivao školu češće nego ranije”, pomislio je probijajući se kroz centar grada. Bližio se kraj školske godine, vreme zaključivanja ocena i priprema za letnji raspust. Maturanti su sa časovima bili gotovi pa su nestrpljivo čekali svoj dan. Nedavno je saopšteno da će učenik četvrtog razreda   Petar Tešić na centralnoj proslavi solo otpevati, nacionalnu himnu – Hej Sloveni! 

U fiskulturnoj sali, basket tri na tri. Petrova ekipa je gubila 20:19. Protivnik je dobio loptu isfintirao školskog druga dao koš i završio posao. Pobeda!

– Ih bre Tešo, prođe pored tebe k’o u čeze! Mogao si kafom da ga ponudiš, ljutio se Laza Kenja.

Posle časa fizičkog, Petar se umio i pridružio roditeljima u nastavničkoj kancelariji. Nije puno čekao da ih informiše o temi koja ih je najviše zanimala:

– Ne brinite, himnu sam dobro uvežbao i tu problema neće biti ali moram da vas podsetim da posle maturske večeri svi zajedno idemo 

u park. Ujutru, ekskurzija. A onda pravac kasarna. Znam da niste oduševljeni ali to je moj izbor, moj život i ovakve odluke donosim sam. I zato, hvala vam na razumevanju i na podršci..

– Ne moraš da nas podsećaš, odbrusila mu je Hristina, mi te volimo i

podržavamo ali mnogo i brinemo. Nemoj bar to da pominješ svaki čas . Biće nam lakše.

Tih dana, u domu Tešića, vodile su se mnoge rasprave. Matura, ekskurzija, vojska… Ali najpre izbor maturskog odela. Majka je bila za klasičnu varijantu. Sako, pantalone, bela košulja, kravata plus lakovane cipele. Otac porodice glasao je za leptir mašnu uz punu podršku ostalih odevnih predmeta. Petar je međutim imao svoju viziju. Crno pamučno “odelo” Lee Cooper, kupljeno u lokalnom Beku i bela sportska košulja istog prozvođača uz crne patike. Bio je to modni ultimatum koji mlađani Teša nije imao nameru da menja.

Tešići su zajedno napustili gimnaziju a sa stepenica je svako krenuo svojim putem. Tina uzbrdo, prema kući gde su je čekali neoprani sudovi i oljuštene, pečene paprike od kojih je planirala da spremi ručak za svoje mladiće. Neoljuštene će staviti u tegle, biće dobre za zimnicu. Bogdan je hitao u šah klub a Petar kod Marije. Roditelji su joj otišli na plac pa je gajba bila prazna. Čim je otvorio kapiju, zapahnuo ga je miris pohovanog mesnog nareska. 

– Spremila sam i krompir salatu samo da je začinim a biće i šnenokle, dodala je domaćica. 

Posle ručka dugo su razgovarali o predstojećoj ekskurziji a najviše o Petrovom odlasku u vojsku. Godinu dana je dug period.

– Hoćeš li me sačekati Maco, šalio se Teša, kod tebe u Ekonomskoj većinom su devojke ali u komšiluku, u tehničkoj, sve sami frajeri.

– Meni je žao što ćeš biti vojnik u najgore vreme a za moju vernost ti ne brini, ljutnula se Marija.

Petar je vežbao himnu a Maca ga je pratila na usnoj harmonici. Pravili su kokice, gledali Kviskoteku i seriju koja je išla posle nje a na polovini noćnog vikend programa su ugasili svetlo…

Narednog jutra čuo se cvrkut ptica. Probudili su se dobro raspoloženi, nasmejani i… nagi. 

MATURA

Članovi hora su bili na svojim mestima još od šest popodne. Profesorka Platiša se i nervirala, i uživala a ponajviše dirigovala i polako ih “upevavala”. Prva tačka programa – “Hej Sloveni”. 

Dok je maturant Tešić pevao himnu svi su plakali. Jedni jer im se zemlja polako raspadala dok su drugi cmizdrili od sreće što će se “tamnica naroda” konačno raspasti. Prve “plačipičke” iskreno su odbolovale svaku suzu prolivenu za nekadašnjom domovinom. Ovi drugi opet, isticali su se u mentalnoj onaniji, prskajući besmisao po deceniji koja je dolazila. 

Matursko veče u hotelu počelo je uobičajeno dosadno, baš onako kako su ga prosvetari zamislili. Red govora, aperitiv, onda nagrade i zahvalnice pročitane abecednim redom i na kraju – pečenje i torte. Maturanti su se pretvarali da slušaju patetične besede profesora. Na kraju, đuskanje, šampanjac i stiskavac. Uz vinjak i po koju suzu preselili su se u Veliki park gde je maturski tulum nastavljen. Alkohol je pomogao da dugo prikrivane simpatije isplivaju na površinu. Osmesi, poljupci iz nehata, milovanja u mraku… Pred zoru, Petrovo društvo našlo se u stanu Žike Licne. Kada je ponestalo “normalnog pića” prvo su dokusurili zeleni liker od mentola a na samom kraju prešli i na kolonjsku vodu. 

– Ovaj “Brion” ima najbolji ukus, komentarisao je Laza Kenja.

– Ni “Pino Silvestre” nije loš, dopunio ga je domaćin. 

Tek što je prošlo podne Petar je u društvu Jablana, Marine i Čere zakucao na vrata svog doma. Tina im je skuvala kafu dok je Bogdan naseckao pršutu i sir da se povrate posle burne pijane noći koju su za sobom ostavili.

– Hajde deco, odmorite se, posavetovala ih je Petrova majka, još malo pa krećete na ekskurziju.

Iste večeri, kolona autobusa sa kragujevačkim gimnazijalcima  koji su krenuli na ekskurziju polako se približavala auto putu. Ni do Batočine nisu stigli a svi maturanti su uveliko spavali.

– Odavno nisam vozio ovako tihe putnike, našalio se vozač. Eh kada bi ovo potrajalo do Sarajeva

Malo je falilo pa da se izbor destinacije za matursku ekskurziju

poretvori u politički problem. Poslednjih godina “đaci četvrtaci” su  pohodili Rim, Atinu ili bar Dubrovnik. Ove godine, zbog štednje ali i zbog bezbednosne situacije u zemlji, direktor je odlučio da posete Banjaluku, Sarajevo i Tjentište a za spavanje je rezervisan Omladinski internat na Palama. Posetu Banjaluci, mamurni putnici su koristili da nešto prezalogaje. Petar je svratio u pekaru i tražio burek sa sirom. Prodavačica se kiselo nasmejala i glasom punim razumevanja odlučila da mu rasvetli veliku gastronomsku misteriju:

– Da tebi teta Mara nešto objasni. Sve su pite pituljice a jedino je burek – pitac! 

– Zašto?, pitao je Petar iznenađeno. 

– Pa zato jer u sebi “mesa” ima! I da obnovimo gradivo, burek može biti jedino sa mesom a sve ostalo su – pite.

– Hvala puno, učtivo je odgovorio Petar, hajde da vidimo koliko sam

naučio. Znači, jednu sirnicu, jednu zeljanicu i dva jogurta muškog

roda iako u sebi nemaju mesa.

Teta Mara se slatko nasmejala i porudžbinu upakovala u veliku

papirnu kesu. Posle doručka, Petar je posetio spomenik Petra Kočića a

onda sa drugarima svratio u kafanu “Partner” gde su se osvežili banjalučkim svetlim pivom. Za ćevape nažalost nije bilo ni vremena a ni mesta u stomacima tinjdžera. 

Krivinama NOB-a i revolucije stigli su na Tjentište. Profesor istorije drug Dragiša Spirić objašnjavao je detalje bitke na Sutjesci. U više navrata, onako uzgred, napomenuo je kako ne treba zaboraviti ulogu koju je na ovim prostorima imala: “Jugoslovenska vojska u otadžbini” na čelu sa generalom Mihajlovićem. To što je ovaj detalj svima promakao, pokazuje da ga niko nije saslušao a da jeste? Ne bi se dobro proveo.

– Profesore, oglasio se Laza Kenja, pa ovde je nemački ovčar Luks,

koga su mnogi pogrešno zvali Reks, spasao život Ričardu Bartonu.

– A poginuo je Sava Kovačević?, dodao je banjalučkim svetlim

pivom ohrabreni Petar Tešić.

– Pa i ne poginuo po ovakvim krivinama na Tjentištu, nadovezao se Laza vragolasto.

– Odlično zapažanje Tešiću, nastavio je Dragiša, Sava je bio moj ratni

drug, hvala ti što si me podsetio da mu odamo dužno poštovanje.

Profesor Spirić je stavio ruku na srce i u pratnji omladinke Vesne

počeo pesmu:

Tiho plovi Sutjeska, krv pliva po njoj

Divizija Savina bije ljuti boj

Hej, haj, hej, haj komandant Sava!

U suton, stigli su na Pale. Osim užasnog smeštaja sve drugo je

izgledalo lepo. Zelenilo, priroda i pogled na Sarajevo. Za večeru su imali komad bajatog hleba, salamu “podrigušu” i čaj. Uprvanik internata se izvinio jer je baš tih dana renovirana kuhinja te su morali da serviraju hladan obrok. Ljubaznošću zastavnika Komazeca čaj su dobili iz obližnje kasarne.

– Nadam se da nam brom nisu sipali, komentarisao je profesor

Dragiša, samo bi mi još to trebalo u ovim godinama.

Profesori, društveno-politički radnici i devojke bili su smešteni u prizemlju, dok su muškarci spavali na prvom spratu. Oko deset sati uveče, komešanje u zajedničkom kupatilu se utišalo a onda je počela “Seoba Srba” ali ne pod Čarnojevićem već u režiji Žike Licne. Petrov najbolji dugar je pokazao profesorima video igricu “Ali Baba”. Prosvetni radnici nisu mogli da veruju svojim očima da je ovakva zabava uopšte moguća. Napravili su krug oko Licne i njegove magične sprave. U isto vreme, maturantkinje su bez ikakvog nadzora prelazile iz prizemlja na prvi sprat. Mnogima se te noći posrećilo. Ujutru, posle oskudnog doručka maturanti su se spustili u glavni grad BIH. Majstor Čeda je parkirao autobus iza hotela Evropa. Putnici su užurbano napustili vozilo a onda je direktor preuzeo ulogu vodiča i u kraćim crtama, opisao “jedan od najlepših gradova naše domovine”.

– Pored hotela Evropa nalazi se Bezistan a u nastavku je Zlatarska

ulica. Tu negde počinje i Baščaršija. S druge strane Zlatarske ulice

smešteno je “Slatko ćoše” sa poslastičarnicama na svakom uglu.

Pored zida, videćete česmu iza koje je Sahat kula i džamija sa koje je

pucao Valter!

Profesor Dragiša se kiselo nasmejao i onako sebi u bradu

prokomentarisao: “A o Gavrilu ni reči!” Petar se zajedno sa drugarima

uputio prema Baščaršiji. Kod Principovog mosta naišli su na veliku gužvu. Prolaznici su zabrinuto posmatrali šta se događa. Žena srednjih godina ležala je nepomično na šinama. Vozač tramvaja očajnički se držao za glavu dok je milicioner uzimao izjave svedoka. Petrovi drugari su produžili put ćevabdžinice “Željo” a on je ostao da vidi šta se dešava. Hitna pomoć je odvezla nesrećnu ženu u bolnicu a gomila polako počela da se razilazi. Petar se trgao shvativši da je zaboravio uputstva direktora a društvo je već odavno odjezdilo u neke zanimljivije delove grada. “U jebote ja sam se izgubio!”, pomislio je. Panično je trčao od ugla do ugla a onda u krug. Sve mu je delovalo poznato a opet tako strano. Suze očajnice zaiskrile su u dečačkim očima. Stariji muškarac koji je prodavao suvenire, prišao mu je i obratio se tihim glasom:

– Ne boj se mladiću. Ja sam čika Fadil, reci mi gde si naumio?

– Krenuo sam prema Baščaršiji ali su drugari već otišli. Pokažite mi

put do hotela Evropa molim vas. Tamo su parkirani naši autobusi.

Čika Fadil ga je odveo do autobusa i na rastanku mu poklonio kožnu narukvicu sa priveskom Sahat kule.

J N A

Ne postoje dosadnije priče od onih koje žene pripovedaju o porođaju kao i one kada se muškarci prisećaju vojničkih dana. Toga su svesni i jedni i drugi ali ne propuštaju priliku da se često i po hiljaditi put prisete tih vremena. 

Petar se dobrovoljno prijavio da u vojsku ode odmah posle srednje škole. Mogao je da čeka do oktobra ali je želeo da to što pre prebrine. “Bolje je reasterećeno uživati u slatkoj razbibrizi pred početak fakulteta”, hrabrio je sebe. Od kada su uveli to usmereno obrazovanje, muškarci su u vojsku išli odmah posle mature. Ko upiše fakultet služi dvanaest a ostali petnaest. Preko noći, Jugoslavija je postala zemlja sa nejvećim brojem studenata po glavi stanovnika.

Kada je kao gimnazijalac bio na regrutaciji, članovi komisije su bez razmišljanja odredili rod regruta Tešića. Prirodno, prvak države u streljaštvu postao je snajperista JNA. Na Petrovom vojnom pozivu pisalo je: “… da se 15. jula tekuće godine do 12 sati javi na prijavnici kasarne Majevica u naselju Detelinara, ulica Avijatičarska 24 u gradu na velikoj reci…”. Poslednjeg dana civilstva posetio je najbolje prijatelje, familiju, rođake. Za kraj je ostavio druženje sa rođakom Bobijem. Kod burazera je stigao oko dva popodne a stan na Aerodromu je napustio dvanaest sati kasnije. U međuvremenu je stradala flaša Manastirke i pola litre domaće šećeruše dok neku vodku od ranije nisu računali. Iza ponoći, Tina i Bogdan su konačno locirali budućeg snajperistu JNA. Spakovali su se na brzinu a onda je sledilo trežnjnje, zvocanje i roditeljsko nerviranje. U ranu zoru, Tešići su krenuli prema Vojvodini. Na putu za kasarnu, zaustavili su se u kafiću Pink Panter, popili kafu a onda, tačno u podne, vojnik Petar Tešić se javio na prijavnici kasarne i počeo služenje vojnog roka. 

Jedino mesto gde muškarac ima opravdanje da priča o vojsci je kada pod izgovorom literature opisuje vlastita osećanja iz kruga kasarne. Uz rizik da na ovom mestu izgubi ženski deo čitalaštva, autor će ipak dočarati deo vojne atmosfere. 

Za mladog čoveka, sina jedinca koji se u životu nije mučio, dolazak u vojsku bio je veliki šok a taj prvi dan, duboko se urezao u Petrovo sećanje. Sa prijavnice su ga odveli kod dežurnog oficira gde je saznao da je armijska birokratija propustila da ga uvede u knjige.

– Petak je popodne, ništa se tu sada ne može ispraviti. Nego da se ne zajebavamo oko tebe, rekao mu je major personalac zadužen za novopridošle vojnike, spavaj danas i sutra u vojničkom klubu a u ponedeljak ćeš da zadužiš uniformu i ostalo.

Petar je najpre otišao do kantine u kojoj je pivom rashladio rakijske muke od prehodne noći. Upoznao je nekoliko vojnika i oficira a posle treće ture su otišli na večeru. Petar je primetio da ga svi nekako čudno zagledaju ali mu razlog nije bio jasan. Dok je odlagao prazan poslužavnik obratio mu se omanji brka:

– Šta se foliraš u tom civilnom odelu? Hvataš nam zazubice ovde.

Tek tada je vojnik Tešić shvatio nepoverenje i odbojnost koja se širila oko njega.

– Izvini prijatelju, viša sila, pravdao se, nisam bio na spisku pa ću tek prekosutra ići na šišanje, zaprašivanje i ostalo.

Tako je i bilo. U ponedeljak ujutru Petar je i zvanično postao vojnik JNA a prvog dana je upoznao svoju jedinicu, starešine i spavaonicu. Počeli su regrutski dani, od dosade i muke satkani.  

Par sedmica kasnije, Tina i Bogdan su prisustvovali polaganju zakletve a onda, jednom mesečno, redovno dolazili u posetu sinu jedincu. 

Tokom pešadijske obuke boravak u kasarni mu nije lako padao. Rano ustajanje, besmislene aktivnosti i izvršavanje još luđih naređenja. Upoznao je ljude sa kojima se sigurno na drugi način u životu ne bi sreo niti bi im se putevi ikada ukrstili. Mladići iz zabitih sela kojima je vojska predstavljala godišnji odmor u odnosu na seoske poslove na njivi i u štali. Sretao je mamine i tatine sinove koji su po ceo dan kukali za lagodnim životom u civilstvu. U vojsci je shvatio tužnu istinu da se Jugoslaviji, onoj u kojoj se rodio i dve decenije živeo, polako bliži kraj i da su neki zli dusi došli po svoje. Regruti iz Slovenije i Hrvatske prestali su da dolaze u kasarne s ove strane Drine. Umesto priča o bratstvu i jedinstvu koje su do skoro bile glavna tema na časovima  političke obuke, sve češće su se čule nacionalističke tirade oficira o srpskim junacima na Kolubari i Ceru i o Srbima koji su uvek pobednici u ratu i gubitnici u miru, o Jasenovcu… “Gde li sam bože živeo svih ovih godina!? Koju smo to istoriju mi učili? “, pitao se Petar.  

U redu za ručak Petar je sretao vojnike iz drugih jedinica. Tu je upoznao imenjaka koji se prezivao Đukanović. U razgovoru su otkrili da su rođeni istoga dana u istom gradu. Zvali su ga Đule. U kasarni je bio zadužen za moralno politička predavanja, aktivnosti u klubu, muziku i razglas. Puštao je i jutarnju “trubu” koja je ujutru oglašavala buđenje pred spavanje i povečerje. 

– Svrati kod mene u klub kada si slobodan. Doneo sam nešto od mojih ploča i kaseta a ima i televizor, pozvao je Petar iz kluba svog imenjaka snajperistu.

Tako su otpočeli druženje a ubrzo se ispostavilo da se Đule zabavljao sa Petrovom komšinicom koja je srednju školu učila u Čačku i da je u vojnički klub uleteo preko veze.

– Ćaletov kum poznaje komandanta sa akademije. Cena mog “angažmana” bili su rezervni delovi za pukovnikovog Golfa. 

– Hajde pusti Azru, zamolio je vojnik Tešić.

Bila je sreda oko podne, dobro je zapamtio jer su im upravo podelili eurokrem blok i sok. Komandira Petrove čete, hitno  su pozvali da se javi u komandu i od tada ga više nisu videli. Kasnije se po kasarni pričalo da je njegova žena Hrvatica, sa decom krenula kod svojih u Kutinu, kapetan nije uspeo da ih stigne pre granice pa je preko noći ostao bez cele porodice. Pronašli su ga narednog dana u stanu sa metkom koji sebi ispalio u slepoočnicu.

U jedinici regruta Petra Tešića nalazio se i hodža iz Novog Pazara koji je svakog dana, po nekoliko puta odlazio na “drvenik”, mesto sa kog su uzimali drva i ugalj za grejanje. Svi su mislili da hodža hvata krivine kako bi izbegao dnevne dužnosti. Jednog dana, Petar je besciljno šetao kasarnskim krugom. Iza improvizovanog zaklona napravljenog od drvenih trupaca čula se molitva. Provirio je s druge strane i ugledao hodžu kako klanja. Pored njega, ispod šatorskog krila videle su se konzerve sardine, džem i druga hrana koju su za svog sveštenika skupljali vojnici muslimanske vere.  

– Ti si Tešiću, iznenadio se hodža, nadao sam se da me niko ne može pronaći.

– Ne brini, uveravao ga je Petar, niko neće saznati. 

Desetak dana kasnije, drvenik su posetili Stole i Boca iz treće čete. Njih dvojica se bukvalno nisu razdvajali. Pošto je Boca bio u auto jedinici najčešće su se družili u garaži i njegovom kamionu ali su po lepom vremenu voleli da obiđu i druge kasarnske kutke. Skrivajući se od ostalih vojnika naleteli su na hodžu. Za razliku od Petra oni nisu  sačuvali tajnu pa je hodža završio u vojnom zatvoru. Petar se pitao da li bi istu sudbinu doživeo i pravoslavni sveštenik?

Nije prošlo ni mesec dana a krug se potpuno zatvorio. Tokom večernjeg obilaska kruga, dežurni oficir je sasvim slučajno, zatekao Bocu i Stoleta na gomili tj. jednog u drugome. Tužan kraj jedne ljubavi  u kabini vojnog Dajca. Šta je sa njima posle bilo niko živi ne zna.

Čitav vojni rok, Petar je proveo u gradu na velikoj reci. Kada je sebe već počeo da zamišlja u civilnom odelu, neki krvavi vetrovi duvali su severo-zapadom domovine. 

Bila je nedelja pre podne. Tog dana izlazak u grad je bio stopiran. Neki od vojnika su želeli da proslave Uskrs ali dozvolu niko nije mogao dobiti.

– Pa zar Uskrs nije iduće nedelje?, preslišavao se destar Pavlović.

– Pravoslavna crkva proslavlja naredne nedelje a danas Uskrs obeležavaju sve druge hrišćanske zajednice.

– To je znači katolički Uskrs!, mudrovao je Pavlović

– Da i katolički i protestantski i baptistički i luteranski…, objasnio je vojnik Tešić.

Oko dva sata popodne oglasila se sirena za uzbunu. Petar je bio u pola ručka kada su svi iz trpezarije potrčali napolje. Brzo su pokupili oružje i postrojili na pisti ispred kasarne. Obratio im se komandant lično.

– Slušaj ovamo vojsko. Na Plitvicama je danas došlo do oružanih sukoba između naoružanog stanovništva i hrvatske policije. Prema prvim informacijama ima i mrtvih. Jedinice JNA su u zoni razdvajanja a mi ćemo biti u pripravnosti. Do daljnjeg – voljno!

Narednih meseci, svakoga dana su pod punom ratnom opremom krstarili Fruškom gorom. Prosečno su pešačili desetak kilometara dnevno. Kada su mislili da gore ne može – počeo je rat.

Vojnik Tešić je prekomandovan u Slavoniju a ubrzo su na red došli: Borovo Selo, Borovo Naselje i najzad Vukovar. 

R A T

Petar je pušku prvi put uzeo u ruke sa nepunih četrnaest godina.  Zamišljao je sebe kao prvaka sveta u streljaštvu a onda bi šampion u mašti postajao Old Šetrhend pobratim slavnog Vinetua da bi se potom transformisao u Prleta koji je zajedno sa Tihim komandovao beogradskim ilegalcima. Vremenom, filmski junaci su postojali “otpisani” a sportsko streljaštvo postalo je centar Petrove pažnje, njegovog odrastanja i sazrevanja. Samo nekoliko godina kasnije, Petar je u rukama držao pravu pušku sa snajperom na njenom vrhu. Nije bilo vremena za maštu, za priče iz detinjstva, za uspomene i medalje. Život je preuzeo dirigentsku palicu globalnog rekvijema jedne zemlje i ljudi koji su u njoj živeli. 

Po dolasku u Vukovar, vojska je bila smeštena po šatorima, kućama i nadleštvima. Planski su zauzimali važna strateška mesta. Snajperisti su raspoređeni na položaje sa kojih će najefikasnije dejstvovati. Petar je zauzeo busiju na vrhu vodenog tornja odakle je imao savršen pregled. Naređenje je bilo jednostavno – neutralisanje svih ciljeva u pokretu. Izbor mete, intenzitet dejstvovanja kao i dnevni “raspored časova” zavisio je isključivo od snajperiste. U njegovim rukama bili su životi stvarnih ljudi sa imenom i prezimenom, sa  životnim pričama i sudbinama. Svakoga dana gledao ih je preko nišana. Često bi od trenutnog raspoloženja zavisilo koga će lišiti života. Neprospavane noći po bi loše uticale na Petrovo raspoloženje. Namćorasto – baksuzasti snajperista Tešić bio je mnogo ubojitiji od onog opuštenog i naspavanog. Čovek sa svim vrlinama i manama, živa duša koja se od anđela u vraga brzo pretvara. Život je to, kurva jedna ćorava, prljava, matora i pokvarena.

Svakog jutra, Petar je preuzimao ulogu vrhovnog komandanta nevidljivih silueta besmisla, postao je gospodar života i smrti u mikrokosmosu koji se meri dometom snajpera. Mnogo je surove stvarnosti bačeno na pleća jednog tinejdžera. Prvi metak, prva žrtva duboko su mu se urezali u sećane. Sve se odigralo brzo i delovalo nestvarno. Otupeo od straha uopšte nije reagovao. Otupela svesnost probudila se tek kasnije zajedno sa savešću. Slika muškarca sa rupom  na čelu od tog dana ga stalno proganja. Iskusni borci su mu rekli da tu sliku neće zaboraviti dok je živ. Drugu žrtvu, Petar je oplakao! Posle treće se napio. Nakon toga, smrt je postala sastavni deo njegove svakodnevice. Radni zadatak koji se mora otaljati. 

Prošle su dve nedelje od kako je stigao u Vukovar. Žive mete, bojeva municija, krv koja lipti na sve strane. Pratio je kretanje vojske i lokalnog stanovništva. Položaj nikada nije napuštao. Na vrhu vodenog tornja je i piškio i kakio i suštinom života se bavio. Strpljenje je počelo da popušta. Da mu je samo jednom nogom zemlju da dotakne i da u baru cokulom šljapne. Bio je željan razgovora i žedan pravde. Spremao se da starešinama postavi nekoliko pitanja, ali džaba, daleko su bili. Na kraju treće nedelje sišao je u bazu. Bio je mokar, štrokav i prilično smrdljiv. Posle tuširanja, toplog obroka i spavanja u krevetu otišao je kapetanu Simoviću: 

– Druže kapetane, nije mi jasno šta mi to ovde radimo. Koga mi to i od okoga branimo? Prvi put u životu sam pucao u nešto živo. Ubijam ljude a ne mete. Zašto? U ime koga, u ime čega, zarad kojih ideala? Ja više nikada neću biti onaj isti Petar Tešić koji je i naivno i nevino stupio u JNA. Ko će meni sve to objasniti, ko će mi normalan život vratiti?, vrištao je Petar.

– Ne seri Tešiću, odgovorio je starešina, samo mi još ti fališ sa tim sranjima. Sediš gore, ladiš jaja i zajebavaš se… Šta bi radio da si u pešadiji pa da čistiš grad od ustaša!? I još nešto, nisam ja tebi nikakv drug. Novo vreme, novi običaji a ti se blago meni privikavaj!”, odbrusio je kapetan 

– Pa kako da vas zovem? Vojvodo?, nevešto će Petar. 

– Vrlo dobro vojniče! Učiš. Polako ali sigurno. 

Razgovor sa kapetanom razrešio je nedoumice i preusmerio tok  Petrovih. Od tada, retko je silazio sa tornja a i kada bi kročio na blatnjavu slavonsku ilovaču, trudio se da ostane sam sa sobom i svojim mislima. Ratovi prolaze a mudrost ostaje pod uslovom da se preživi. “Produktivnost” snajperiste u obrntoj je srazmeri od opšteg dobra na poludeloj, opoganjenoj planeti. “Rđav si zanat izabrao”, prošaputao je sebi u bradu, “ali ti povratka sada nema.” 

Trideset četvrtog dana opsade Vukovara, Petar se probudio mamuran. Bolela ga je glava i mrzeo je sve oko sebe. Popio je kafu, popušio nekoliko cigareta a onda je ”krenuo na posao”. Kroz snajper je video ženu srednjih godina u somotskim pantalonama i kariranoj košulji. Ispod miške je nosila zelenu fasciklu na kojoj je pisalo: Varteks, OOUR Kontrola traperica, uposlenica 34 – Vlasta Vražalić. Petar je progutao imaginarnu knedlu koju je osećao u grlu. Spustio je pušku, protrljao oznojeno čelo, odložio pušku i do kraja dana više nije pucao. Ni danas ne zna zašto ga je ova žena toliko izbacila iz ravnoteže. Da li je za sve kriv mamurluk, zelena fascikla ili nešto treće. Srećom Vlasta je nastavila sa kontrolom traperica u svojoj organizaciji udruženog rada. 

239 KILOMETARA JUŽNO

Izreke, uzrečice, poštapalice, bajalice, mozgalice ponekad su duhovite, često banalne a retko istinite. Ona o kiši koja obilazi jedan napaćeni grad obistini se svakog 21. oktobra. Ovaj datum je značio mnogo i Tešićima i njihovih sugrađanima. To je dan kada i vernik opsuje, ateista se prekrsti a logika postaje nedostižna. Ratovi stvaraju i dželate i žrtve, odnose živote, pišu neke ljigave priče. Pošteni stradaju, hulje se bogate. Na ovim prostorima svaka generacija pamti svoje nesreće. Svetski ratovi, građanski poklolji, Kosovski i drugi bojevi… Vekovi lete a bezumlje ostaje. Ispred spomenika streljanim đacima 1941. svake godine se obeležava godišnjica velike tragedije. Tog dana stalo je srce Šumadije! Pedeset godina kasnije, sunčano jutro u Kragujevcu a bolno sećanje i krvava stvarnost lebde vazduhom i slute po nesreći. 

U rano jutro, Bogdan Tešić je napustio šahovski klub. Kod Pošte je zamenio deset maraka, ispod ruke, i požurio uzbrdo. 

Marija za to vreme, pokupila je opalo lišće u dvorištu, počistila ispred radnje a onda “klaj-klaj, za svoj groš” uputila se prema Šumaricama. Kroz glavu su joj prolazile tužne priče roditelja. Mamin tata je streljan na današnji dan a ćaletov otac u uniformi “čika Pere”, dizao je ustanak pod jorgan planinom. Svake godine, kada najtužniji praznik dođe, Marijini roditelji polude. Svađa, rasprava, uvrede… “Srpska posla”, pomislila je u sebi. Ove godine Marija je odlučila da sebe poštedi gluposti i na Veliki školski čas ode sama. “Tata ionako ima puno posla a mama već danima sprema zimnicu. Ranije sam mogla da ih podnesem ali od kada je Petar na ratištu sve to polako gubi smisao!” Od one noći kada je režim izveo tenkove na ulice Beograda, Marija je počela da prati dnevne vesti a i drugari iz gimnazije aktivno su se uključivali u politiku. Svako ko je bar malo koristio prvog komšiju uvrckane frizure, za prijatelje – mozak, shavtao je da se bliže teška vremena. Marijina najbolja drugarica zajedno sa svojim dečkom priključila se studentima u organizaciji tribina i protesta. Mudri profesor Paunović razumeo je gnev mlade generacije i pružao punu podršku demonstrantima a duboko u sebi, tražio odgovore na mnoga  pitanja. Da li je izveštavanje neobjektivnih novinara RTS-a najveći problem sa kojim se suočava ovaj narod? Nije li ovo zamka kako bi se energija uludo trošila na nešto marginalno a mnogo opasniji  projekti na mala vrata progurali u našu stvarnost? Profesor sociologije Mladen Paunović “lajao” je na sva usta i na sunce i na zvezde, i kod kuće, i u kafani a po najviše u školi. Po njemu, uloga profesora nije samo da predaje i da ocenjuje, već da pomaže mladima u kreiranju ličnosti. Pedagog mora biti i roditelj i prosvetitelj, valja mu biti i blag i strog a pre svega iskren i pravedan. Tih dana, Mlađa Paun, kako su mu tepali, svojim učenicima je govorio o humanosti, o toleranciji i o besmislu rata ma kakav on bio, jer pravedan rat ne postoji. Marija je volela Mlađina predavanja, slagala se sa njihovom suštinom a opet je shvatala kako je stvarni život mnogo komplikovaniji od ideje o idealnom svetu.

Istog jutra, Paunovićeva koleginica Hristina, razredni starešina III/4 razreda lokalne gimnazije, prva je stigla na posao. Popila je kafu, završila papirologiju i setila se Velikog školsko časa 1971. godine. Poemu su izvodili Mira Stupica, Ljuba Tadić… Autor teksta Duško Radović a režija Zdravko Šotra. “Tako nešto je teško nadmašiti!”, pomislila je Tina napuštajući Gimnaziju sa svojim učenicima.

– Razredna, moramo li do kraja ostati na Školskom času?, začuo se glas iz reda. 

– Danas je ponedeljak. Radni dan je. Ako ne želite da idete na Veliki školski čas, možemo svi zajedno nazad u školu. Ja sam inače planirala da pitam. 

Sa druge strane muk. 

Kod bifea “Park” došlo je do zagušenja pešačkog saobraćaja. Učenici Ekonomske i Tehničke škole, neplanirano su se ukrstili sa gimnazijalcima. Tina je predvodila kolonu “trećaka” a predsednik odeljenske zajednice, Novica, poltronisao je po običaju. 

– Profesorka, šta mislite o novom pristupu obeležavanja 21. oktobra koje je naše rukovodstvo implementiralo ove godine? 

– Izvini Novice, nisam u toku, o čemu se radi? 

– Shodno beskompromisnoj borbi srpskog naroda, kako u zemlji tako i u dijaspori, jedinstvu srpstva začetog pre mnogo vekova na pravoslavlju, Veliki školski čas ove godine će dobiti i duhovni pečat. 

– Nisam očekivala da će nam se mantijaši ušetati i u najsvetije stvari. Ti dečaci nisu poginuli zbog srpstva ili pravoslavlja već zbog ludila jedne ideologije poput ove sa kojom se srećemo svakoga dana. 

– Ali profesorka…, bunio se Novica. 

– Hajdemo deco pružite, zakasnićemo! Novice, podseti drugare da puste korak, popovi neće čekati. 

Između stadiona i muzeja u Šumaricama nalazila se samo jedna kuća. Pripadala je nekada davno, Marinku Miliću zvanom Mlekadžija. Marinko je u Istoku, na Kosovu, ubio čoveka i pobegao od krvne osvete. Kuća Milića mnogo toga je videla, čula i preživela. Od svetskih ratova, nacionalizacije i eksproprijacije do švaleracija u “Pic mali” kako su popularno zvali poljanu na kojoj se nalazila. Tina se sa svojim đacima približavala muzeju kada je Bogdan, negde pored nekadašnje radio stanice, ugledao Mariju. 

– Marija sine, jesi li to ti? 

– Ja sam čika Bogdane. Tako mi je drago što vas vidim. Da li se Petar javljao? Odavno, ni reči od njega nisam čula. 

– Pozvao nas je prošlog meseca. Od tada ništa. Brinemo!, uzvratio je Bogdan. Svrati do nas kada budeš imala vremena, Tina bi se mnogo obradovala. 

– Hvala vam puno. Svakako ću vas posetiti. Ubija me ova neizvesnost! 

– Vidi, tamo prema muzeju, to je Tinino odeljenje… Hajde da požurimo. Biće joj drago da te vidi, uzbuđeno je predložio Bogdan. 

Par minuta kasnije Tešići su zajedno grlili svoju nesuđenu snajku. Hristina je čvrsto zagrlila devojku svog sina i šapnula: 

– Daće Bog da nam se vrati živ i zdrav! 

Istog trenutka čula se “pesma” sveštenika. Šumadijska Eparhija u punom sastavu. Šetali su lagano, pojili i kadili okolo. 

– Pedeset godina smo obeležavali ovaj dan bez sveštenika… Šta se to promenilo da nam se popovi i ovde mešaju? 

Tina je krišom obrisala suze i drhtavim glasom “komandovala”: 

– Idemo deco, po novom, Veliki školski čas počinje ranije nego prethodnih decenija. Novo vreme novi običaji, vikala je kroz suze. 

Tih dana u Novom Sadu u mašti jednog plemenitog čoveka, nastali su sledeći stihovi: “I tad su došli popovi… Pa topovi… Pa lopovi… I čitav svet se izobličio… Ispuzali su grabljivci… Pa lažljivci… Snalažljivci” 

VUKOVAR – MESEC DANA KASNIJE

 – “Majčino gnezdo” svojim “ptićima”. Prijem!? 

– Mile Vrabac, “majčino gnezdo”, slušamo. Prijem! 

– “Ptići” moji, dečice draga. Vukovar je oslobeđen do temelja! Čestitam! Prijem. 

– Pera Kobac, “majčinom gnezdu”. Možemo li da se vratimo u bazu? Prijem. 

– “Majčino gnezdo” svojim “ptićima”. Ostanite na položajima. Vaša uloga je sada presudna. Neprijatelja ćemo dokusuriti snajperima. Prijem. 

– E jebi ga, odgovorio je neidentifikovani “ptić”. 

Petar je odložio “Motorolu”, zapalio cigaretu, pažljivo skrivajući žar na njenom vrhu. Iako je bio dan, nije želeo ništa da rizikuje. Snajperisti najčešće stradaju pušeći u mraku. Nervoza čini svoje a duvan pomogne na kratko. Cigareta u noći za snajperistu je kao dobrovoljno izabrana smrtna kazna. “Samoubistvo iz nehata”, našalio bi se Petar. Zato je uvek pušio samo danju a “dejstvovao” po noći. Prošlo je tri meseca od kako se popeo na taj prokleti toranj na kome je, što bi njegova baba rekla “džupreo k’o neka budaletina”. Dara je prevršila meru, jednostavno više nije mogao. Narednih dana je zabušavao i   pucao ponekad tek da se vidi da je tu. Konačno, iz centrale je stiglo naređenje da se napusti položaj. Tranzistor marke SONY brundao je nejasno. Radio skala zaglavila se između dve stanice. Iz zvučnika se nazirao glas Drage Jonaš: “Danas je četvrtak 21. novembar, 325-ti dan u godini. Dogodilo se na današnji dan: 1844. umro je ruski pisac Ivan Andrejevič Krilov. 1877. Tomas Edison je objavio pronalazak fonografa. 1916. umro je Franc Jozef I, austrijski car a od 1867. car i kralj Austro-Ugarske monarhije. Godine 1878. okupirao je, a potom anektirao Bosnu i Hercegovinu. Atentat na njegovog bratanca nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. bio je povod za početak Prvog svetskog rata. 1937. osnovana je Muzička akademija u Beogradu, koja je 1973. dobila status fakulteta. 1938. Nemačka je okupirala Sudetsku oblast u Čehoslovačkoj i priključila je Nemačkom Rajhu. 

U rano jutro, dokopao se baze. Očistio je pušku, nasuo kafu i potražio nešto “konkretno”. Loše domaće rakije odavno su mu se smučile pa je poželeo nešto “industrijsko”. 

– Imamo ovo Badelovo sranje koje niko neće da pije, uzvratio je Steva Zaječarac. 

Petar je nasuo ponuđeni vinjak i zapalio Malrboro domaće proizvodnje. “Koja si ti živina Tešiću”, bunio se Petrov unutrašnji glas, “toliko nacionalističkog proseravanja, ratovanja i ubijanja a pijemo  Frank kafu i Badelov vinjak “, pomislio je razočarano. 

– Ma jebo ti patriotizam, vikao je Rade Haubica, Posle Rubina, Badel je najbolji vinjak. E sad što vi niste nabavili zalihe na vreme jebe se meni, možete samo da me mrzite. Pogledaj ovu flašu k’o da je Cezar svojeručno pravio! 

– Vidi šta ima u ovoj kutiji, zezao ih je Steva, čokolade braćo, one velike od 200 grama, razdrao se iz sveg glasa a onda i zapevao: 

“Što je to, što je to što seka traži? 

Ostaje na nosiću a i na bradi? 

Što je to, što je to što vole mladi? 

Radi se, radi o čokoladi! 

Čokolada – Seka i Braco!” 

– ‘Ajde bre, dosta s tom ustaškom propagandom, bunio se Rade, ogadi mi ovako lepu marendu. Sardina, ‘leba i meda – to je užina šampiona!

Petar Tešić vojnik JNA, na posebnom zadatku u Vukovaru, legao je da se odmori i ugreje promrzle kosti. Sa tranzistora se čuo Radio Novi Sad, emisija “Maško & Dađa-autonomaši-amateri”. Ratni drugovi nisu bili preterano zainteresovani za govorne sadržaje na radiju. Sabrana dela Mitra Mirića i Baje Malog Knindže nadjačačavala su Petrove “izdajničke radio baljezgarije” kako ih je Steva imenovao. Ovaj “žanr” nažalost nije dugo potrajao jer su mladi Laloši, radio pacifisti iz “militantnog” Novog Sada, ubrzo prestali da jezde talasnim dužinama Vojvodine, “Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema”. Ulicama Vukovara razmotavala se neka druga priča. Tenkovi su mileli centrom grada a iz zučnika brujao je “Marš na Drinu”. Pozivani su neprijateljski vojnici da se mirno predaju. Civili su bojažljivo izlazili iz podruma a “dobrovoljačke” formacije pravile selekciju upravljajući zakonima života i smrti. Vino iz Erduta stizalo je u velikim količinama. Gajbe, kutije, šleperi… Snajperista Tešić, uštekovao je kutiju slavonskog crnog i prepustio se logici krda. 

– Šta je bre! Vi snajperisti se večito kurčite ovde?, pobunio se Rade Haubica, dok smo gruvali po Vukovaru, vi ste jaja ladili. Zašto ne ganjate ustaše koji se u civilu kriju okolo? 

Petar nije voleo da se raspravlja sa saborcima jer ih nije razumeo. Poštovao je nepisani kodeks “bratstva po oružju”, zajedništvo ljudi koji su ni krivi ni dužni dovedeni u situaciju u kojoj im život uvek visi o koncu i gde u svakom momentu zavise jedni od drugih. 

Probudivši se iz nekog dugo sanjanog ružnog sna Petar se oglasio: 

– Dragi moj Rade, prijatelju neželjeni! Nikada ljudski život nije manje vredeo nego danas i ovde. Kako da snajperom ganjam ustaše? Da su crnci razumeo bih. Vidim da ste skoro svi u ratu postali religiozni, puna su vam usta Boga, krsta i tri prsta. Da vam se možda nije “javilo” kako da preko nišana razdvojim Srbe od Hrvata, pravoslavce od katolika i drugih “jeretičkih” vera. Nikome nacionalnost na čelu ne piše! Pomagaj Rade , možda me svojom mudrošću iz mraka izvedeš. 

– Nemoj da se ljutiš rođeni, uzvratio je Rade, ja to onako, tek nešto da reknem. Ti Šumadinac si OK tip. Smrzavao si se gore na tornju k’o muda kroz pocepane gaće. Izletelo mi, nisam hteo da te uvredim. 

Svi ovi mučenici koji su hodali glavnom ulicom Vukovara bili su podjednako jadni, bedni i poniženi. Petar je otvorio flašu slavonskog crnog i nastavio da filozofira u sebi. “Dok su postojala obeležja ukrašena šahovnicom nije trebala velika pamet da se izvrši ratni zadatak” razmišljao je, “snajperska misija uvek je imala samo jedan cilj a to je – ljudski život! Ko to odobrava ubistvo? Bog, Alah, Buda – NE. Predsednik države, premijer, ministar – JOK. Maršal, general, pukovnik – nikada direktno. Vodnik ili desetar, e to je već druga priča. Jedni smisle, drugi razrade, treći narede a poslednji zajedno sa “boranijom” na terenu u delo sprovedu”. 

Petar je u Vukovaru ostao do kraja zime a u februaru je dobio “odsustvo”. Posle dvadeset meseci aktivne službe u JNA, vojnik Tešić zvanično je još uvek bio na odsluženju vojnog roka. Papet majstori su imali nove planove sa “omladinom” koja je svakim danom postajala “topovsko meso” samozvanih gospodara rata.

PAR DANA KASNIJE… DOLE, MALO JUŽNO

Marija je pakovala knjige i grickala semenke od suncokreta. Bila je vesela i već danima dobro raspoložena. Na putu do škole razmišljala je o maturi, o tatinoj reumi, o nestašici lekova i divnom martovskom vremenu. “Kada bih komponovala narodnjake”, mislila je, “stih za danas glasio bi: 

Pevala sam pevala u duru i molu,

proleće je nano ja moram u školu!” 

Starkama je lagano ostavljala nevidljivi trag na trotoaru dok joj je omeh je milovao lice a vetar se igrao svetlucavom kosom boje maka. Čak joj se i učionica činila lepšom nego ranije. Na prvom času slušali su Erika Satija. “Ma nije ova škola ni tako loša!”, pomislila je služeći drugarice Smokijem iz crvene kese koju je upravo otvorila. Drugi čas – sociologija. Profesor Paunović je žustrim korakom ušao u učionicu. Nervozno je otresao perut sa revera, doterao kragnu i kroz uzdah poverio učenicima:

– Po planu, danas bi trebalo da pitam ali čemu? Zakoni ljudskosti odavno su zaboravljeni a pravila postaju mrtvo slovo na papiru. Hteo sam da vam danas pružim priliku da postavite pitanja, da razvijemo diskusiju jer ova luda vremena sumnjam da vam je baš sve jasno. Iskreno i ja se pitam gde sam? Šta sam? Nego da ne gnjavim više… 

Bata Vulović zvani Svrbiguz, nije dugo čekao. Ako bi postojala i

najmanja mogućnost da se čas produži a ispitivanje odgodi, Bata je bio

spreman – kao jagnje uoči Prvog maja.

– Profesore, oglasio se Svrbiguz, Šta mislite o najnovijim izveštajima sa

ratišta? Teško nam je da izađemo na kraj sa različitim tumačenjima istih događaja.

– Sa fronta je nemoguće napraviti objektivan izveštaj, odgovorio je

Paun. Tamo, na ratištu, neki stvarni, živi ljudi biju bitke pravim

oružjem. Teško je a i nepravedno da ti i ja filozofiramo. Rat ne odobravam ma kakav on bio, nastavio je profesor,  ali ratnike razumem.

Nije njihovo da o ludilu sude. Kada se u paklu nađeš zakoni pakla

vladaju. Ako se, da izvinete, preterano kurčiš – bez glave ćeš ostati.

Mariji se dopao profesorov komentar. Pacifizam, osude rata…

ali i puno razumevanja za mobilisane mučenike koji nisu imali izbora.

Hiljade mladih ljudi koje ne svojom voljom učestvuju u nečem užasnom i strašnom. Dovoljno su hrabri da shvate besmisao svog delanja ali i dovoljno mudri da ih ne proglase dezerterima i puste niz vodu beznađa.

– Profesore, oglasila se Marija, moj dečko već drugu godinu ratuje u

Vukovaru. Pokupili su ga sa redovnog služenja u JNA. To nije njegov izbor ali doprinos zlu je nažalost isti.

Profesor Paunović je lagano protrljao bradu, pogledao Mariju i

odgovorio:

– Hrabrost nije nedostatak straha već delanje uprkos njemu. Samo

budala ne oseća strah u dramatičnim situacijama. Hrabar čovek zna

da ga potisne i njemu se prilagodi.

ISTOG DANA NA RATIŠTU

Petrova jedinica je prebačena na novu lokaciju a on je sa

ostalim snajperistima krenuo prema Beogradu. U kasarni Banjica,

privremeno su razdužili oružje i dobili odsustvo do kraja meseca. Vojnik Tešić je sve petama u dupe napustio kasarnu, trčećim korakom se spustio do glavne stanice i prvim autobusom krenuo prema centru Šumadije. U rodni grad stigao je predveče. Nije želeo da koristi gradski prevoz već je pešice požurio prema svom naselju. Prisećao se

besanih noći na položaju kada je maštao baš o ovom trenutku. Šetajući

ulicama uživaće u slatkom iščekivanju susreta sa Marijom,

roditeljima, prijateljima. Kiša je rominjala kvaseći maskirnu uniformu

vojnika JNA Petra Tešića. U samom početku brinuo je o frizuri ali se

vremenom navikao na kapu koja je bar privremeno rešavala problem. Hodao je lagano, opušteno, obuzet željom da uživa u svakom momentu, dahu i koraku. Oduvek ga je mučila istina da svi oko njega razmišljaju unapred. Ponekad minut, dva, nekada dan, mesec, godinu… Ali uvek ispred trenutka u kome postojimo, živimo i obitavamo. Uživanje u momentu postojanja, sada i ovde, cilj je svih koji veruju u snagu otvorenog uma. U svest, savest i podsvest. Čovek može verovati u Hrista, Budu ili Alaha ali individualna sloboda izbora nema ni alternativu a ni cenu. Petar je odavno postao svestan da je filozofija najbrže “prevozno sredstvo” koroz vreme i dileme a fokusiranost na trenutak bivstvovanja u ratu mu je život spasla. Razbarušena mašta dovela ga je do cilja – porodične kuće Tešića u ulici

Bulevar proleterke Marije. Pritisnuo je zvonce i čekao. “Sigurno gledaju Dnevnik, jebo ih Dnevnik”, mislio je. Ubrzo se pojavila mama Hristina. Na njenom licu je prepoznao spektar različitih raspoloženja. Iznenađenje, sreću, brigu izazvanu neizvesnošću ali i olakšanje i sreću što joj se sin jedinac fizički netaknut iz rata vraća. Zagrlio je majku, odložio vojnu opremu i udišući miris doma ušao u dnevnu sobu. Bogdan je ispustio daljinski upravljač, zagrlio sina i zaplakao.

– Zašto se nisi javio sine moj, negodovala je Tina. Ništa nemam od

hrane koju voliš da te majka počasti. Nema veze, sedi ti sa tatom a ja

ću odmah da zgužvam gibanicu i umesim princes krofne. Čas će to.

Bogdane, šta si se ukipio? Skupio se čovek kao dve pare u kesi, hajde posluži sina pićem, moram ja sve da ga podsetim. 

Otac porodice je konačno došao sebi, još jednom je zagrlio sina i izneo konjak koji je pre desetak godine dobio od kolege iz Francuske.

– Još uvek mi je teško da poverujem! Pa zašto se nisi javljao ujnu ti

tvoju mangupsku?

– Ćale, u ovom ludilu važi jedno nepisano pravilo – što se manje zna

bolje je za sve! Da ti kažem kako je stvarno, ne bi mi verovao a da te

lažem nema smisla, otac si mi.

Hristina nije znala šta će pre. Špartala je na relaciji kuhinja, dnevna soba i nazad. Ljubila je sina, grdila muža, obilazila gibanicu, mutila fil za princes krofne a onda još malo vikala na Bogdana tek onako da ispuni tišinu.

– Petre Tešiću, odmah da si se javio Mariji, iznenada se dosetila majka.

Devojka se toliko sekira a ti mrtav ‘ladan. Nije to lepo sine. Ja ću da

zamesim palačinke a ti je odmah pozovi

Posle carskog obroka, Petar je okrenuo Marijin broj.

– Dobar dan, Petar ovde, da li bih mogao da razgovaram sa Marijom.

– Samo trenutak, odgovorio je ženski glas s druge strane žice,

Marijaaaaa, Petar te zove. Požuri sine.

Usledio je muk. Potom neko šuškanje a onda i jecaj… Dubok i snažan kao planinski eho. Tišinu je prekinuo Petar.

– Samo što sam stigao. Hajde da se vidimo. Može li za sat vremena

ispred Velikog Parka?, predložio je.

– Da! Da! U redu…, bilo je sve što je Marija bila u stanju da izgovori.

Čudno je to! Nije prošao sekund, bar u budnom stanju, da sve ovo vreme nije mislila na Petra a često joj je i u snove dolazio. Sada, kada je tu na dohvat ruke, srca i usana, ostala je bez reči. “Gusko jedna!”, pomisli Marija, “zar se tako dobrodošlica želi voljenom biću koje iz rata dolazi?”

U dogovoreno vreme, Marija je pala u Petrov zagrljaj i plakala.

Brižno, tiho, strasno i iskreno. Narednih dana nisu se razdvajali. 

– Petre, čini mi se da ti Mariju uzimaš onako, zdravo za gotovo, kritikovala ga je jednog jutra majka, misliš, voliš je i to je dovoljno. Grešiš sine. Ženi se ljubav stalno pokazuje. Iznenadi je, obraduj.

Hristina je jedina osoba koju je Petar bez pogovora slušao. Istog dana počeo je da priprema iznenađenje za Mariju. Razišljao je, mozgao i različite planove u glavi pravio. “Komplikovane su žene”, razmišljao je, “tu se na sve mora misliti!”

Rečeno, smišljeno. 

Bio je 21. mart, Petar je danima tražio romantično, skriveno mesto gde bi Mariji priredio iznenađenje – piknik u prirodi. Postavio ćebe, vazu sa ružama i korpu iz koje je virio svež hleb, trapist sir i domaća pršuta. Potom vino koje je u Topoli natočio Marijin ujka Vesa. Kada je sve namestio. zamolio je komšiju Vuleta da dežura kako neko ne bi pojeo i popio njegovo iznenađenje.

– Komšija sedi tu i ne diraj ništa. Kad’ se vratim dobijaš lovu za poslastičarnicu, po dogovoru.

Požurio je da Macu, po dogovoru, sačeka ispred kuće. Presekao je kroz Pic malu pa pored severne tribine gradskog stadiona i streljane stigao do obućarske radnje Đepeto, gde je njegova Marija nervozno šetala. Nije mogla da sačeka i otkrije kakvo joj je iznenađenje pripremio. Poljubili su se a onda zagrljeni se uputili prema Šumaricama. 

Kada ih je ugledao, komšija Vule se diskretno povukao kako bi iznenađenje bilo potpuno.

– Ovo je divno, hvala ti ljubavi!, iznenadila se Maca prikrivajući suze

radosnice.

Piknik u Šumaricama, ponovni susret, zagrljaj i blizina čoveka koga voli. “Da sada umrem ne bi mi bilo žao!”, razmišljala je Marija.

Kada nam je lepo, vreme brzo prolazi. Iako se nisu razdvajali deset dana je prošlo kao dlanom o dlan. Kako se Petrovo odsustvo primicalo  kraju, Marijin tata se oglasio iz obućarske radnje “Đepeto”.

– Marija sine, izgleda da je ovo između tebe i Petra ozbiljno. Voleo bih

da se upoznamo. Pozovi ga u nedelju na ručak.

Petar je bez reči pristao mada ga je strašno nervirala “institucija”

zvana – nedeljni ručak! “Šta sam bogu zgrešio?”, mislio je. Nervirala su ga pravila i nametnuti stereotipi koje su drugi običajima zvali. “Pričest kod hrišćana, Namaz u muslimana a ovamo ratuju kao da im je poslednje. Nadam se da Đepeto nije budista pošto sam sa njihovim običajima prilično tanak”, zaključio je.

– Marija, kako se zove tvoj otac? Zovu ga Đepeto po imenu radnje,

Pinokija nema pa računam verovatno ima kršteno ime.

– Moj tata se zove Slavujko. Neobično ime, prilično smešno zato mu je

lakše da ga bude Đepeto.

– U pravu si, odgovorio je Petar, mada nisam siguran da ga i članovi

porodice tako oslovljavaju.

“Mogli smo da ručamo i u sredu, četvrtak ili subotu, koja je razlika?,

razmišljao je Petar, srećom, mene moji nisu gnjavili da nedeljom moramo obedovati u isto vreme. Pitam se šta li je to Marijin ćale smislio?” 

U nedelju, Petar je zamolio tetka Milanku da mu iz njene bašte nabere ruže a od komšije Milana kupio domaću rakiju. “Jebem li ga šta Slavujko voli!?”, pitao se, “šta bude biće!” I bilo je.

Natovaren poklonima, upicanjen i spreman za mučenje, Petar je

krenuo prema Vašarištu. Na vratima ga je sačekala Marijina mama.

Slatko, kafa, rakija a onda i predjelo. Razgovor uštogljen, napet, prepun

fraza, opštih mesta i foliranja. Nastavak nedeljnog ručka protekao je u istom tonu. Supa, rinflajš, pire, meso i za kraj lenja pita. U pozadini, na radiju se čuo prenos utakmica fudbalskog prvenstva.

– Uh baš sam preterao, zaključio je Đepeto otkopčavajući dugme na

pantalonama. ” Obično se zaustavim kod pečenja a danas sam boga

mi i “dezertirao”! zaključio je lupajući se nehajno po napupelom

trbuhu.

U neko doba, dame su napustile trpezariju kada se gospodin Slavujko iznenada uozbiljio.

– Slušaj me dobro sine. Moja ćerka te mnogo voli. Dobar si dečko.

Znam da ćeš ponovo na front. Ja se u to vaše ratovanje ne razumem.

Kada bi neko nas zanatlije slušao, život bi bio mnogo lepši i mirniji.

Ali šta je tu je. Samo te jedno molim. Nemoj da pogineš jer Marija to

ne bi izdržala.

Petar se odmah zagrcnuo i u sebi zajecao. Sve je mogao

da očekuje od Marijinog tate ali ovako iskrenu molbu definitivno ne.

– Tako nešto vam ne mogu obećati, pravdao se, ali ću dati sve od sebe

da preživim. Verujte mi, moj motiv je mnogo jači od vašeg.

– To je tačno kada razgovaramo za punom sofrom jela i pića u

našem gradu, u kome još uvek vlada mir. Na ratištu vladaju druga

pravila i zakoni. Sine, nemoj mnogo da filozofiraš, moja ćerka je

anđeo i ne dam nikome da je povredi. Ako se iz rata vratiš – naš si

zauvek. Ako pogineš Petre, šta ćemo rođeni?

– Ja vas razumem čika Slavujko, vajkao se Petar, ali kako da vam

obećam da neću poginuti?

– Sad si počeo da me zajebavaš. Moja ćerka je moj život! Moraš da se

odrediš!

– Obećavam, pa šta bude! Prelomio je Petar.

– Dobro je momče. Hajde da popijemo po jednu za sreću! Živeli!

– Živeli!

Posle večere Marija je ispratila svog dečka.

– Lepa moja, tvoj otac mi je tražio da mu obećam da ću preživeti. To

niko živ nije u stanju da uradi. Volim te više od svega ali takva

obećanja normalan čovek ne daje.

Marija mu je pala u zagrljaj, plakala je, ljubila ga i tako ostala dugo, dugo. 

Sledećeg dana morao je nazad na front. Zamolio roditelje i Mariju da ga ne prate na stanicu.

– Lakše mi je tako!

Autobusom je stigao u Beograd, prespavao u kasarni i sa Banjice pravac Sarajevo.

NEDŽARIĆI, HERE I COME

Petar je voleo da popije u društvu ali se retko opijao. Na ratištu

se sa alkoholom retko družio. Put između života i smrti, vojniku je

omeđen mudrošću i koncentracijom a vino i rakija tu nisu dobri saveznici. Tokom odsustva međutim, mnogo se češće hvatao čaše. Kod kuće da ne ljuti oca, u kafani drugare a i Marija je volela romntičnu stranu alkohola – “koktelčići” u kafiću, vino uz večeru… Poslednje večeri u kasarni i tokom puta, Petar je intenzivno “forsirao konjak” pa je u Nedžariće stigao mrtav pijan.

– Al’ vam se snajpreista komirao, likovao je Goran, mora da je neka

šećeruša? U Srbiji piju sve i svašta a nama šalju samo najbolju rakiju.

– ‘Ajde ne seri, uzvratio je komandant Ljubo, Petar ima oko sokolovo.

Bio je prvak Jugoslavije u streljaštvu. Na terenu nikada ne pije. Ne

brinite vi za njega, taj je prošao i Vukovar i ostale hrvatske

vukojebine.

Ta burna, pijana noć prošla kao da je večno trajala. Ujutru, Petar je najpre popio kafu a potom i prvi bokal vode dok je drugi, treći i četvrti prosuo sebi na glavu.

– Nemoj da se mučiš sa bokalom. Imamo mi vode i na česmi. Zna se ko

upravlja Sarajevom, kurčio se Zoran artiljerac, neka se balije zapiraju

a mi ćemo onako k’o ‘adžije!

Narednog jutra, Petar je krenuo na položaj. Zahtevao je poziciju gde će biti sam. Inače, snajperisti koriste posebnu taktiku koja je na svim ratištima razrađena. Dok egzekutor projektuje cilj, “lažnjak” puca ukoso kako bi zavarao protivnika. Pošto je Petar već godinama nepogrešivo gađao u centar, njemu “maska” nije bila potrebna. Novo vreme, nova stvarnost, čudni običaji… Svi nose maske i u sebi, i na sebi da bi navodno bili transparentni. Ko bi rekao da će godinama kasnije, ove reči imati posve drugačije značenje.

Snajperista Tešić uvek je bio okružen ljubavlju. Roditelji su ga

obožavali, drugari mu se zbog sportskih uspeha divili a ni devojke nisu ostajale ravnodušne. U miru vladaju normalna pravila igre. Druženje i zezanje predstavljaju nešto lepo, prijatno i poželjno. U ratu je nažalost, sve obrnuto. Pažnja je jedino važna, dok su mašta i zabava nepotreban rizik. U Petrovoj svesti razvijao se neki hermetičan, filozofijom natopljen “film”: “Kada bi mi se nekim slučajem, na položaju, približila lepotica, o kojoj svi muškarci sveta maštaju, hladno bih je iskulirao. Seks je lep, na brzaka, na tenane, pa čak i na eks. Život je ipak važniji a čovek toga mora biti svestan i savestan!”, razmišljao je Petar. Tokom beskrajnih noći na položaju, čoveku svašta padne na pamet. Jedina svrha postojanja snajperiste je da ubija ljude. Koga i kada, izbor je samo na njemu? Kako odrediti metu? Kada dejstvovati? I najvažnje od svega – čemu sve to? Filozofija čoveku pomaže da pronađe

suštinu ili da opravda (be)smisao. Petar je danju čitao i pušio dok su noći bile rezervisane za razmišljanje, najomraženiju delatnost svih njegovih saboraca. 

Prošlo je nedelju dana od kako su se instalirati u Nedžarićima a

posledice “efikasnosti” snajperista bile su sve vidljivije. Petar se borio sa razbarušenim mislima koje se nisu mogle zauzdati. “Postoji li jedan, jedini razlog koji bi mogao opravdati delatnost snajperiste?”, pitao se, “verovatno ne, osim ako se ne nalazite između dve međusobno zaraćene strane. Na liniji vatre važe drugi zakoni. Pacifizam i politička korektnost nestaju. Strah je najveći neprijatelj svih filozofskih teorija i na silu ustanovljenih sistema vrednosti. Petar je nepogrešivo primenjivao trik koji nikada nije zakazao. Na početku dana izabrao bi nekoliko “starijih” meta koje bi neutralisao i ispunio “dnevnu normu”. Kasnije, potražio bi kojeg ratobornog neprijatelja, poslao ga u večna lovišta a onda je ili spavao ili razmišljao. Malobrojne knjige koje su stizale do njega, čitao je po više puta. Novi primerci dolazili su sa velikim zakašnjenjem izazivajući radost u očima vojnika Tešića. Posle nekog vremena, najzad je rešio problem struje i punjenja uređaja, tako je Petar utonuo u fazu hibernacije. Vreme je teklo a događaji se ređali kao u horor filmu. 

Bila je nedelja. Petar je malo duže spavao jer je i artiljerija odmarala. Protrljao je oči, protegao noge i otvorio jetrenu paštetu. Za potpunu higijenu tela imao je balon od  tri litra vode koji valjalo rastegnuti na nedelju dana. Posle doručka je popušio cigaretu i rešio da “normu” odmah ispuni kako se do kraja dana ne bi zajebavao. Uzeo je pušku i zauzeo poziciju. Pred nišanom snajperiste Tešića našao stariji gospodin ogrnut zelenim sakoom. Petar se potrudio da osmotri potencijalnu metu. Koliko god je proveravao, odgovor je bio isti –

čika Fadil, isti onaj dobričina koji mu je pokazao put kada se ne tako davno na ekskurziji izgubio. Odavno je naučio važnu lekciju. Ako poželi da nesuđenoj žrtvi “pokloni život” mora namerno da promaši kako bi se meta brzo sklonila, a pošto pucnjem otkriva snajpersko gnezdo moraće da promeni lokaciju. “Jebene promene položaja uvek nam zajebu lakoću ustaljenih navika! Rutina je fina ali na frontu opasna. Opusti se čovek pa lako može da strada. U svakodnevnom životu ovo su banalne dileme ali u ratu… Ko je na primer, meni dao tu moć da vagam čiji život manje vredi!? Ponekad sam namerno menjao lokaciju kako bih sačuvao živote dece… A danas je red došao i na čika Fadila, Petar je namestio jastuk i nastavio sa razmišljanjem. “U miru “Bog sindrom” je pripisivan hirurzima i doktorima još nekih specijalizacija. U ratu međutim, i najveća bitanga upravlja zakonitostima života i smrti. U Hrista, Budu i Alaha ne verujem a ni doktore za bogove ne smatram. Sramota me je i da pomislim kako su me gospodari rata doveli u situaciju da presuđujem o tome ko će živeti. Jadni

smo mi kojima je dodeljena uloga vrhovnih sudija a još je tužnije kada idioti sami sebe unaprede u svevišnje. BOG je novi čin koji se nezvanično uvodi u sve armije sveta!”

Unutrašnji monolog Petra Tešića prekinuo je drugi snajperista. Dok je on filozofirao “kolega” iz susednog gnezda poslao je Fadila “na onaj svet”. “Jebem ti svu pamet ovog sveta”, zaurlao je Petar u sebi, “zašto čika Fadila mater mu jebem!? O živote, o nepravdo, o govnari…!”

Kada se povratio od šoka pozvao je komandira i tražio nedelju dana odmora.

– Tešiću, da li je to zaista tvoj zahtev ili je reč o nesporazumu?, oglasio

se kapetan Petar Simović

– Ja sam kapetane. Nije greška. Imam problem i valja mi ga u tišini

rešiti.

– Sve je u redu, odgovorio je kapetan, nikada nisi tražio da se povučeš sa položaja pa sam se malo zabrinuo. Ništa ne brini šaljem ti zamenu.

Vrativši se na Pale, Petar je bio očajan. Povukao se u sebe i mračio. “Izgleda da nesreća budi osećanja u svakom ljudskom biću pa čak i kod idiota koji životom bez cilja lutaju. Koja je to sila koja upravlja našim umom? Ko nam u glavu sipa negativne misli i sugestije? Kada smo trezni neka kontrola još i postoji ali kada se napijemo, uplašimo, zaljubimo…”, pitao se u sebi. Pre nego što je stigao u bazu, kapetan Simović je saopštio jedinici da Petra ostave na miru. Najbolji snajperista ima trenutnu krizu i za sve je najbolje da to prođe brzo bez velike galame. Ali ne lezi vraže. Snajperista broj dva Živadin Malić, najveći rival Petra Tešića, želeo je da iskoristi situaciju. Sačekao je da se Petar vrati u jedinicu a onda je počeo da provocira.

– Kada oko zakaže ni srcu nije lako. Šta je bilo velemajstore? Zeza te

busija. Pa jebiga, oduvek su ti sve želje ispunjavali, likovao je

Živadin.

– Odjebi molim te, odgovorio je Petar. Ja sam ovde jer moram a ne što

volim. Zato se ovo sranje i zove vojna obaveza. Tebi je prljavi rat

jedini način da iskažeš sebe. Sit si normalnosti a žedan krvi. Rat su

izmisli nesposobni i loši ljudi poput tebe kako bi se nekako u životu

dokazali.

Živadin je ćutao trepćući netremice a Petar se okrenuo se na drugu stranu i zaspao.

PALE IZNAD SARAJAEVA

Petar se probudio ranije nego obično, popio je kafu, obrijao se i krenuo da potraži kapetana Simovića. Za razliku od većine svojih saboraca, Petar se redovno brijao jer nije želeo da navodnim “četnikovanjem” prikriva lenjost i aljkavost. Simović je čitao bajate novine kada mu se vojnik Tešić iznenada obratio.

– Gospodine kapetane, dozvolite da se obratim.

– Ne seri bre imenjače, od kada smo mi to na… “po Pe-eSu”.

– Važno je da vam se ovako obratim jer zvanično tražim raport kod

pukovnika Dojčinovića.

– Odkud to?, iznenadio se Simović

– Doneo sam važnu odluku. Imam zahtev, predlog, molbu… Nazovite

kako god koju samo pukovnik može da odobri.

– Dobro Tešiću ako ti tako kažeš, otići ću kasnije do Ljuba Dojčinovića.

Posle ručka, kapetan Petar Simović mu je rekao da će ga pukovnik primiti narednog jutra posle smotre.

– Uradio sam šta si od mene tražio, trudio sam se da budem fer prema

tebi jer si dobar čovek. Mislim da sam zaslužio da mi kažeš šta si

smislio.

Otišli su do Mirkove klupe gde su dugo sedeli i razgovarali. Petar mu je sve do detalja ispričao i kapetan ga je razumeo. Klupa se nalazila na proplanku iznad bašte o kojoj je brinuo Mirko Artiljerac. On je na samom početku rata poručio starešinama: “Terate me da sa brda gađam grad u kome sam odrastao, da ubijam rođake i prijatelje, školske drugove… Radiću to jer nemam izbora. Dušu mi uzeti nećete! Ne planiram da pijem, žderem i pevam četničke pesme. Dole u onoj dolini napraviću baštu. Kada nisam na položaju, tamo me možete naći. A na kraju i koji ćete mi?”

Rečeno, učinjeno. Godišnja doba su se smenjivala a bašta je dobijala tonove “sljezove boje” kako bi joj Mirko tepao. Bio je to kvadratić normalnosti u ratnom bespuću zla.

Raport kod pukovnika Dojčinovića bio je kratak, jasan i produktivan. Sve što je Petar zamolio, pukovnik je prihvatio. Napuštajući kancelariju vojnik Tešić se zahvalio i odmah otišao da novost podeli sa imenjakom Simovićem. O čemu se zapravo radi? Petar je odlučio da se na vatrenu liniju ne vraća. Nije želeo da “dezertira” već da znanje i iskustvo prenese na mlade vojnike. Ponudio je da obučava nove snajperiste i to do kraja rata pa kada god to bilo. Simović je istog dana naredio da se vojnik Tešić prebaci u “spavaonu” u kojoj su boravili podoficiri a nakon dve nedelje dobio je čin vodnika.

NEDELJU DANA KASNIJE

– Opet su nas izdali, mamu im jebem političarsku, urlao je kapetan

Simović. Priznaće nezavisnu Bosnu a mi koji svoju zemlju branili

preko noći postajemo teroristi.

Na radiju se čuo ozbiljan, muški glas predodređen da saopšti loše

vesti, muku i nevolju: “ Nezavisnost Bosne i Hercegovine koja je na

referendumu izglasana u martu ove godine, sve više dobija široku 

međunarodnu podršku, nakašljao se spiker i nastavio, Savet bezbednosti UN ovih dana će izglasati deklaraciju po kojoj će se svaka agresija na BIH ili bilo koji njen deo smatrati terorističkom akcijom usmerenom protiv suverene države!”

Vodnik Tešić je obučavao vojnike, pomagao u kuhinji a povremeno, za najbolje drugare pripremao razne specijalitete. Osim klasične muzike, filma i književnosti, Petar je mnogo voleo kulinarstvo. Često je zamerao majci što poput drugih domaćica priprema uvek ista jela. Godišnji jelovnik jedne prosečne porodice u Srbiji izgledao bi otprilike ovako. Zimi se kuvao kiseli kupus sa svinjarijama, sarma, podvarak, krompir iz garaže u svim varijantama i zamrznuto povrće. Kasno proleće i leto donosilo je osveženje u vidu mladih krompirića, svežeg graška i boranije. Možda još sataraš ili gulaš i to je to. Đuveč, paprikaš i musaka uvek su predstavljali “evergrin” na prostoru celog Balkana a i šire. Uobičajeno je da naši ljudi pričaju bajke o srpskoj kuhinji. Ona je naravno ukusna ali prilično siromašna i ni po čemu jedinstvena. Pošto su ga već uveliko smatrali kulinarskim izdajnikom Petar je jedne večeri svojim saborcima postavio jednostavnu zagonetku. Recite mi jedno jelo koje je sto posto srpsko.

– Eh to je baš lako – sarma!

– Sarma je jelo turskog porekla koje u prevodu znači “zamotuljak”,

kuvana je najčešće od vinovog lista i zelja. Prvu sarmu sa kiselim

kupusom pravili su Nemci pa se jelo u tom obliku vrlo brzo vratilo na Balkan. Najpre u Mađarsku, Rumuniju, Srbiju a potom i u Bugarsku,

Hrvatsku itd., odgovorio je Petar kao iz topa.

– Praseće pečenje i janjetina, to je vazda srpsko bilo!

– Jeste i srpsko i svetsko. Pečeno meso nalazilo se na trpezama gotovo

shih naroda od samog početka civilizacije.

– Pasulj sa suva rebra!, doskočio je brkati delija.

– Zemlja u kojoj se pojedenaviše pasulja po glavi stanovnika je

Meksiko, potom slede Kuba, El Salvador, Brazil… Srbije nema ni

među prvih sto. Idemo dalje…

– Ćevapčići, đuveč, sataraš…

– Pa dobro zar vam samo ime ne kaže dovoljno, iznervirao se Petar.

“Časovi ubijanja”, čitanje sačuvanih knjiga iz porušene biblioteke,

kuvarske čarolije i ponekad, uživanje u najboljim vinima koje bi “kolege” zaplenile u gradu, tako je izgledala nova Petrova svakodnevica. Jedne večeri, ekipa se vratila iz akcije i tada su mu doneli flašu Liber Pater. Francusko vino koje je koštalo najmanje pet-šest hiljada dolara. Petru je bilo teško da poveruje vlastitim očima.

– Dobro ljudi, pa gde ste ovo našli ako boga znate?, vikao je iz sveg

glasa.

– U nekom podrumu na Ilidži. Ima tog sranja još. Da sam znao da voliš

još koju bi ti buteljku doneli.

Petar je na Palama ostao do kraja 1994. godine. Po Bosni su se kasapili još godinu dana sve do Dejtonskog sporazuma. Tada je na snagu zvanično

stupilo nešto kao mir.

PETAR SE VRAĆA KUĆI

U životu postoje retki trenutci koji se godinama čekaju. Kada dođu teški dani, čovek jedino želi da se iz nevolje što pre izvuče. U takvim momentima, ništa mu drugo važno nije. Normalna vremena sa sobom nose i ambicioznije ideje. Tada, s nekim umišljenim pravom očekujemo ispunjenje svih naših želja nevino priželjkujemo da nam se, nekim čudom, ponove životne blagodeti iz prošlosti… “Možda onaj novembar, pre sedam godina u Skoplju?”, pomislio je vragolasto Petar. Poslednjih decenija, služenje vojnog roka u JNA trajalo je između dvanaest i petnaest meseci. Petar je uniformu obukao pre skoro četiri godine. Ratovao je na svim važnim frontovima zaraćenih strana, lepe naše, nekada jedinstvene i nikada prežaljene domovine. U šarenu lažu zvanu duša, Petar više nije verovao ali je osećao zahvalanost nekoj imaginarnoj sili koja mu je pomogla da sačuva živu glavu. Od kako se vratio iz rata, sebe je video kao polovni automobil – školjka očuvana, motor solidan ali je elektronika pred totalnim raspadom. Koračao je ulicama rodnog grada ne obraćajući pažnju na ljude oko sebe i zgrade pored kojih je prolazio. Želeo je da stigne kući i da u svom krevetu prespava još jednu ratnu godinu ili bar ovo što je od nje ostalo. Možda mu san pomogne da se oporavi i makar malo približi normalnom životu. Nije zvonio jer su vrata bila otključana. Ušao je u kuću i iznenadio majku u kuhinji. Hristina je i plakala i skakala, u isto vreme skrivajući i suze i smeh. Kada je došla do daha i iz sveg glasa oduševljeno je klicala: 

– Petre! Sine!, Da li je moguće ljubi te tvoja majka. Ne vraćaš se u rat više? 

– Ne majko gotovo je, uzvratio je sin. 

Bogdan je sve to nemo pratio a onda mu je u oku zaiskrila suza koju je teškom mukom uspeo da sakrije. Čvrsto je stisnuo sina, grlio ga i dugo ga nije puštao. Petar je potom leteo iz majčinog zagrljaja i padao na očeve grudi a onda nazad. Roditelji su se otimali ko će duže i nežnije zagrliti sina. Kada su se emocije malo stišale, majka mu se strogo obratila: 

– Odmah da si pozvao Mariju. To dete brine za tebe još malo kao i ja. Da je sreće već bi joj se javio. 

Čim je čula Petrov glas, Marija je istog časa zanemela. Neuspešno se trudila da dođe do daha kada se telefonske slušalice dokopao tata Slavujko: 

– Petre sine! Jesi li to ti rođeni? Bože dragi… Ispunio si obećanje, mladiću! Na tebe čovek stvarno može da računa! Dobro nam došao!

Petrovi mirnodopski dani bili su ispunjeni dosadom, brigom i nekom čudnom monotonijom. Sve ono za čime je na ratištima čeznuo više ga srećnim nije činilo. Sa prijateljima se retko družio, roditelje je izbegavao a čak i Mariju je sve ređe viđao. Životario je lagano, starački umorno, onako kao grlom u koprive. “E moj Petre, mislio je u sebi, za koga si ratovao idiote? Nažalost, nisi jedini, mnoge su zajebali i lukavstvom ubili. Neka te ovo pameti nauči, da prevaru nikada ne zaboraviš drkadžijo glupi!” Promenu u Petrovom ponašanju najpre su primetile žene, najvažnije dame u životu mladog Tešića. Prepoznale su neku čudnu prazninu u Petrovom pogledu i setu u njegovom osmehu. Stalno je razmišljao kuda dalje? Šta mu je činiti sa životom koji je poslednjih godina na frontovina traćio. Savetovali su ga da upiše fakultet dok je on uporno pokušavao da pronađe posao. Svakodnevica nije na dobro slutila. Ekonomska kriza, sankcije, profesorske plate njegovih roditelja bile su mizerne… Šverceri deviza mnogo su bolje zarađivali od lekara. Obućar Đepeto imao je mnogo posla ali su mušterije slabo plaćale pa je cipele popravljao “na recku”.

Prošlo je šest meseci od kako se Petar vratio iz rata. “Život običnog tempa i osamnaest karatnog razočaranja”, bezvoljno se prisećao stihova omiljenog pesnika. Jednog jutra, pozvao ga je kapetan Simović. Imenjak je Petru saopštio lepe vesti. Naime, pukovnik Dojčinović je, na nagovor kapetana, razgovarao sa komandantom Garnizona u prestonici Šumadije. Nakitio je preporuku za Petra pa se pukovnik odmah složio da Tešiću ponude posao podoficira Vojske SRJ. Usledilo je obećanje da će zbog dugogodišnjeg ratnog iskustva imati otvoren put prema činu potporučnika. Valjalo je položiti i nekoliko “formalnih” ispita ali problema ni tu biti neće. Početkom januara Petar je otišao na razgovor kod komadanta koji ga je pozdravio i odmah uputio na kolege iz personalnog. Istog dana, Petar Tešić je dobio posao. Obavestili su ga da se 1. februara javi u jedinicu. Čekajući prvi radni dan, Petar se povezao sa drugarima koje je upoznao na vukovarskom ratištu. Viđali su se se svakog prvog četvrtka u mesecu u kafani Paligorić. Mariji je bilo teško da razume vezu koja je postojala među ljudima tako različitih karaktera kojima je zajedničko bilo samo jedno – rat! Nije mogla da prepozna čoveka svog života. Kako je moguće da neko ko se uvek borio protiv ludila, odjednom postane “deo ratne ekipe”. Danima se nervirala, sekirala, sve dok joj majka nije objasnila suštinu i posavetovala da probelmu pristupi s druge strane. 

– Možda ti se novi Petar i njegovi drugari ne dopadaju ali razmisli koliko to njemu znači, savetovala bi je majka, vojska je to, nastavila je, na ovim prostorima uvek će neko sa nekim ratovati! Najvažnije da ti se živ i zdrav vratio a ovo vojvanje u kafani, brzo će ga proći. Pametan je on momak!

SREĆNA NOVA GODINA

Nova godina. donela je dosta živosti u svakodnevicu porodice Tešić. Nekoliko dana pošto je stigla vest da je Petar dobio posao oglasio se i Strahinja Pantelić. Bio je poslednji dan januara kada je telefon zazvonio u ranu zoru. Pantelija je uvek, onako iznenada, saopštavao važne vesti. Tog jutra, poručio je Tešićima da dežuraju pored telefona jer će ih tokom dana pozvati iz Američke ambasade u vezi Zelene karte. Bogdanu i Tini na pamet nije palo da se zapitaju kako je to Pantelija došao do te informacije ali oko 10 sati pre podne baš tako je i bilo jer ih je pozvala službenica iz ambasade. Dogovorili su se oko termina sastanka. 

Tri nedelje kasnije, na razgovoru u ambasadi rečeno im je da je je procedura pri kraju i da se polako spremaju za put u Ameriku. 

– Kada očekujete da će zelena karta biti gotova?, bio znatiželjan  Bogdan 

– Procedura različito traje u zavisnosti od slučaja, pojasnila je službenica u ambasadi, mislim da bi bilo realno očekivati za godinu dana. Naravno, to je samo prognoza, pravdala se.

– A Petar?, uzviknula je Hristina. 

– Nažalost, vaš sin sada nikako ne može ući u proceduru ali kada postanete američki državljani, imaćete pravo da podnesete zahtev za Petrovo useljenje. 

Pošto su napustili Američku ambasadu, Tešići su svratili da posete rođake u Višegradskoj a onda okrepljeni kafom i sitnim kolačima uhvatili su prvi autobus i auto putem jezdili prema Šumadiji. Bogdan je bio srećan jer je sve oko američke vize išlo po planu, Tina je ipak bila tužna. Znala je da Petar ne može sa njima ali se kao majka ipak nadala.

– Crni Bogdane pa Marija danas polaže prvi ispit a ja ništa spremila nisam. 

Sat vremena kasnije, Marija je s desetkom položila prvi ispit na Pravnom fakultetu. Petar je osmislio čitav performans kako bi proslavili ovaj važan trenutak u karijeri Marije Despotović. U čast položenog Rimskog prava, Petar je ispred zgrade poslagao “12 tablica”. Odeven u odoru Gaiusa Terentius Arsa sačekao je Mariju ispred fakulteta.  

– O moj Bože! Ne mogu da verujem, zaplakala je Marija, ti si jedan neopevani folirant i slatki ludak koji u svakom momentu zna da me obori s nogu. Volim te budalo mala! 

Petar je blistao od sreće. Pronašao je pravi način da čeprkajući po istoriji, u sadašnjosti pronađe trik, koji će ga ako bude sreće odvesti u neku lepu, mnogo bolju budućnost. Lagano, jednu po jednu, prikupili su svih dvanaest tablica sa platoa Pravnog fakulteta. A onda se pojavio Marijin kolega Buca. 

– Koleginice, koja vam je ovo budala?, oglasio se pokazujući na Petra kostimiranog za ovu priliku, da li vam je potrebna zaštita? 

– Ne brinite kolega, to moj dečko. Žao mi je da njegova kreativnost kod vas izaziva osećaj nesigurnosti ali za tako nešto čovek treba biti maštovit a koliko vidim vama to nije jača strana, odbrusila mu je Marija.

– Pusti Buco, umešao se Žika Sova student druge godine, to je onaj snajperista što je tamanio civile po Vukovaru i Sarajevu. 

Marija je tiho, kroz suze izgovorila: 

– Idiote! 

– Idemo Marija, dodao je Petar, nećemo im dozvoliti da nas isprovociraju i pokvare ovaj divan dan. 

Krenuli su prema centru grada. Polako pored Gradskog groblja, kafane “Kod dve babe” i auto škole, stigli do Zimzelenog restorana “. 

– Biraj Ago šta je tebi drago, našalio se Petar, ne polaže se prvi ispit svakog dana. 

– Izvini molim te zbog ovih kretena na fakultetu. Lako je biti filozof i sudija dok sediš u maminom i tatinom stanu, čitaš knjige i gledaš TV. Njima je najveća nelagodnost što ne mogu podići sve devize sa računa svojih roditelja. 

Konobar im se nečujno prišunjao iza leđa. 

– Dobar dan, obratio se Petar kenleru, ja ću pohovani kačkavalj, Karađorđevu šniclu i pola litra crnog vina. A gospođica će… , okrenuo se prema Mariji… 

Posle ručka prošetali su do kuće Tešića, uživali u popodnevnoj “sijesti” a uveče se pridružili Petrovim roditeljima u dnevnoj sobi. Svakih pet minuta, Tina je proveravala kiflice u rerni. Pre mnogo godina, zagoreo joj je podvarak i od tada ništa nije prepuštala slučaju. Pošto bi stavila pleh u rernu, Hristina je uvek sedela ispred pećnice posmatrajući “ekran” poput najzanimljivije TV serije. 

– Kevo ti kao da gledaš MTV ili mašinu za pranje veša. Dosadan ti je taj program! 

– Dosadan, dosadan, odgovorio je Bogdan, ali ukusan! 

Kiflice sa sirom su planule a one sa kokosom nestale bez traga. Tina je aktivirala ostatak testa i na brzaka napravila novu turu. Puna vangla kiflica – pola sa džemom, pola sa kokosom. 

– Kevo, ove sa kokosom su ti super. Daj još malo šećera u prahu, uživao je Petar. 

– Ja sam ti sine pravi onaj “đemo” volim i džem, i marmeladu, i pekmez i to u svakoj varijanti, hvalio se Bogdan. 

– Vi baš hoćete da se ja ugojim, komentarisala je Marija. Kada sam bila mala slušala sam priče da žena može biti dobra domaćica samo ako se isključivo posveti kući i porodici. Tina, vi ste najbolji primer da je to potpuna besmislica. Samostalna žena, intelektualka ali i sjana domaćica, kuvarica pa čak i pekarka. 

Bogdan je tada izvadio video kasetu na kojoj su bili porodični snimci Tešića. Pažljivo je izvadio traku iz omota, nežno ubacio u video i tihim glasom se obratio Mariji. 

– Marija sine, ovu su naši video snimci iz prošlosti. Jasno mi je da to može biti pomalo dosadno ljudima sa strane. Reci mi molim te da li je u redu da ja to pustim? 

– Naravno čika Bogdane, odgovorila je Marija. 

– U redu draga moja, pitao sam da posle ne bude nesporazuma. Shodno tome, kao što rekoh, zamolio bih prisutne za pažnju i tišinu! 

– U redu ljubavi, odobravala je Tina, nemoj da gnjaviš decu. Pusti nam video da gledamo. 

– Draga moja, ti znaš da ja ne volim da dosađujem ljudima. Zato pitam unapred da li im se gleda. Ako se slože, tada očekujem apsolutnu tišinu tokom projekcije. 

Na ekranu TV prijemnika marke Gorenje pojavili su se prvi kadrovi “serijala” – Tešići, svakodnevica jedne naše porodice. Dok su gledali video, tišina je bila takva da su mušice, ničim ometane, pevale “Odu radosti”. Bogdan je “tihovao” a Tina u najvećoj tišini prikupljala sudove. Svi zajedno, grickali su kiflice dok ih je Petar sve vreme nemilice zalivao pivom. Par sati kasnije, počelo je da mu se vrti u glavi. Retko je pio pivo pa mu ni sada nije puno prijalo. Kada je kolekcija video sadržaja odsvirala svoje, Marija je krenula kući. Najpre je Petar želeo da je otprati, potom se Bogdan ponudio da je odveze a na kraju je  Hristina predložila da pozovu taksi. Mlada dama je ipak odlučila da kući krene sama. 

– Ne brinite, nije previše kasno a i ulice su dobro osvetljene. 

– Dobro draga, složila se Hristina, javi mi se kad stigneš kući. 

Marija je napustila dom Tešića oko devet uveče. 

ISTE VEČERI 

Raja Zec, inspektor kragujevačkog MUP-a te večeri je bio baš dobre volje. Žena mu je za ručak spremila sve što najviše voli. Od supe sa ribićem pa sve do palačinki sa orasima. Sin Boža mu je prezentovao đačku knjižicu iz koje su blistale same petice a po ženinom raspoloženju slutio je da postoje realne šanse da mu se kasnije i u spavaćoj sobi “posreći”!  

Za to vreme, Rajin šef je bezuspešno pokušavao da svog najboljeg inspektora dobije na službeni telefon. Posle dvanaestog, propušteng poziva, privodeći kraju poslednju palačinku u tanjiru, Raja je kao od bede, odgovorio na mobilni. 

– Slušam vas šefe. 

– Saobraćajka u Vašarištu. Neki balavac počistio pešaka, devojka u kritičnom stanju, kreten pobegao. 

– Krećem odmah, odgovorio je Raja. 

Kod Studentskog doma bilo je očigledno da se nešto ozbiljno dešava. Policija, hitna pomoć, svetla raznih boja, policajci, lekari, opšti haos! 

– Dobro veče kolega, obratio se Raja dežurnom policajcu na terenu, šta imamo ovde? 

– Pešak je prelazio ulicu na zelenom. Crni Audi, punom brzinom, bez kočenja, udario devojku. Vozač je najpre pobegao ali smo ga brzo pronašli i uhapsili. Žrtva je u teškom stanju, prebačena je u bolnicu dok je istraga u toku. 

– Koja je to junačina što na prelazu gazi pešake? 

– Ne znam inspektore ali po ponašanju kolega rekao bih da je sin nekog budže, glavonje, kuronje… jebem li ga šta je. 

Raja je požurio u gradsku bolnicu koja se nalazi u neposrednoj blizini nesreće. Sa prijavnice su ga uputili na odeljenje intenzivne nege. Na pamet mu je palo da baš tamo radi njegov školski drug Neško. Sestra ga sprovdi direktno do dežurnog lekara koji mu je odmah objasnio detalje zdravstvenog stanja povređene devojke. 

– Nije dobro Rajo. Pacijentkinja je u komi. Zadobila je ozbiljne unutrašnje povrede glave, bojim se da su joj šanse minimalne. 

– Jeste li obavestili porodicu? 

– Ne još, uzvratio je doktor, samo što je prošla ponoć. Sačekajmo jutro možda se stanje poboljša. 

– U redu, rekao je Raja, ja ću se za to pobrinuti. 

Inspektor je potom posetio dežurnu sestru i zamolio je je da mu skuva čaj. Još jednom se raspitao za zdravstveno stanje žrtve a onda se zavio u prljavu posteljinu koja je stajala u uglu čekaonice i utonuo u san. Oko pet ujutru sestra ga je nežno potapšala po ramenu: 

– Inspektore, probudite se! Marija je umrla. 

Raja je skočio kao oparen. Klimnuo je glavom i otrčao do dežurnog lekara. 

– Preminula u 4:15. Zvuči bezosećajno ali mislim da je ovako najbolje. Nije se mučila!, saopštio mu je doktor.

– Čoveče, to je devojka onog Petra Tešića, strelca… Mislim da smo zajedno u gimnaziju išli. 

– On je nešto mlađi od nas ali… Ako se dobro sećam, Marijin otac je onaj obućar Đepeto. Divna devojka, dodado je doktor. 

– U jebote! Ima li kraja ovom ludilu? Hvala Neško, rekao je kroz suze Raja. 

Prvo je svratio do Paligorića da se malo povrati. Dupla kafa, ista takva stomaklija, pa sve to još jednom. U neko doba zazvonio mu je telefon. 

– Slušam šefe. 

– Iz bolnice mi rekoše da ćeš ti da obavestiš porodicu.

– Hoću šefe. Tu sam, blizu roditelja. Još uvek je rano… Posle ću i do Tešića. Petar mi je dobar drug, nije lako ali jebi ga, ja ću to ipak najbezbolnije da mu saopštim, ako je to uopšte moguće. 

Seo je u kola i ulicom Luja Pastera krenuo prema odredištu. “Kako se zvaše ona ulica u Vašarištu?, razmišljao je, neke brigade ili divizije… da, da 17-te!” Inspektor MUP-a Raja Zec zazvonio je na ispred ulaza u dom porodice Despotović. Vrata je otvorio je obućar Slavujko, saslušao nezvanog gosta a onda kleknuo i tiho zajecao. Plakao je, ridao, urlao… 

Za to vreme, ne tako daleko, u naselju Erdoglija, Petar Tešić je čvrsto spavao ne sluteći šta se oko njega dešava.

D R U G I  D E O 

HJUSTON, TEKSAS – DVE GODINE KASNIJE 

Tmuran decembarski dan. Vreme kao stvoreno za terorističke akcije ili bar za samoubistvo. Pola dva popodne, Debra Grifin je malo zakasnila sa rezervacijom u restoranu “Safina” poznatom po dobroj hrani pa je u vreme ručka teško doći do stola. .Smestila se za šankom, naručila margaritu i krenula da prebira po razbarušenim mislima: “Danas je tačno nedelju dana od kada sam upoznala Stjuarta”, zaigrao joj je osmeh na licu. Misteriozni gospodin iz neke egzotične zemlje, šarmantan muškarac srednjih godina zanimljivog akcenta i prvlačnog izgleda. Sreli su se slučajno baš ovom restoranu. Stjuart joj se odmah poverio da u Americi živi već nekoliko godina i da mu baš dobro ide. Debri se stranac zaista dopao ali se iskreno nadala da mu nije potrebna garancija za zelenu kartu ili neka slična usluga. Debra je proučavala jelovnik, konobar doneo piće i zabeležio porudžbinu a onda je odjeknula snažna eksplozija. 

Panika, vriska, kuknjava… Gosti su kao bez glave hitali prema izlazu. Ubrzo su stigle jedinice za anti-teroristička dejstva. Potom, lokalna policija i FBI. U Debrinim mislima sve je bilo izmešano i nejasno. Dok je evakuacija gostiju uveliko trajala, specijalac pod punom ratnom opremom iznenada se obratio Debri: 

– Gospodin Stjuart je poručio da vas što pre izvučemo sa mesta nesreće a onda ćemo vas smestiti u sigurnu kuću. Ostanite u vezi sa Stjuartom. On će vam uskoro dati dalje instrukcije. 

“O moj bože šta me snađe, čudila se Debra, nepoznati muškarac pojavljuje se niotkuda a onda bomba u restoranu… Sada mi preko specijalaca šalje poruke. Ovo je pravo ludilo! Ko je taj jebeni Stjuart? Da li je povezan sa teroristima? Stranac je a sa njima se nikad ne zna!?, mozgala je.

Narednog jutra, Debra se još uvek oporavljala od šoka kada se oglasilo zvono na njenim vratima. Ogrnula je džemper a onda pažljivo  odškrinula vrata. 

– Dobro jutro draga moja, izvini što te ovako prepadam. Stvari su izmakle kontroli pa sam mislio da se što pre vidimo, kako bi dogovorili nove akcije. 

– O čemu pričaš čoveče? Kakve akcije pominješ? Ja te jedva poznajem. 

– Razumem Debra, akcija je izvedena trapavo i sve je ispalo bez veze ali nam je Sveti Nikola pomogao da bar tebe spasemo.  Veruj mi da je jako važno da ostanemo u kontaktu. Ako sada nisi raspoložena za razgovor, možemo se videti kasnije. 

– U redu je, odgovorila je mrzoviljno, ja sam uvek spremna da uz kafu razjasnimo stvari. Ali Stjuarte, od kada sam tebe srela, sve same muke i problemi. 

– Zovem se Slaviša, pojasnio je, ali u Americi koristim jednostavniju varijantu svog imena. Stjuart mi se učinilo simpatničnim. Imam dobre vesti u vezi tvojih post diplomskih studija i medicinske karijere uopšte. 

– Kakve to veze sa eksplozijom ima? I šta imaš ti sa mojom karijerom?

– Samo polako draga moja. Sve ću ti ja objasniti.

PUT U AMERIKU

– Hajde Bogdane pobogu! Požuri rođeni treba stići do Budimpešte. To je u inostranstvu, znaš… Mislim treba i granica da se pređe, nervirao se Braca Tica dok je čekao prijatelja da spakuje stvari u gepek.

– Džaba mu govorim Braco, pravdala se Tina, taj bi sve knjige da ponese a po Americi gologuz da ide.

– Jesi li proverila šporet i bojler?, preslišavao se profesor Tešić i nastavio, dobro, dobro nemojte me požurivati zaboravićemo nešto!

Još neko vreme su se skanjerali i natezali dok Bracin Golf nije konačno krenuo auto putem preko prestonice na sever prema Mađarskoj. 

– Bož’ pomozi i Sveti Nikolo danas je tvoj dan, pa da srećno stignemo i uspešno nastavimo, prekrstila se Tina.

Na granici, kolona vozila vijugala je prema kućicama sa zelenim krovom. Carinici su bez velike žurbe otaljavali posao. Bogdan je spavao još od Batočine, Braca palio jednu cigaretu za drugom dok se  Tina trudila da pronađe nešto pozitivno u besmislu beskrajnog, nepotrebnog čekanja.

– Ovaj tvoj muž kao da ga je Slava kasapin preklao. Kako može da spava ovako? Blago njemu!

– Kada se vozi, ako ne spava ili prebira po onim njegovim papirima muka mu je. Mamina maza je to, moj Braco.

Dva sata kasnije, prešli su granicu a još toliko im je trebalo da stignu na aerodrom. Pošto su obavili potrebnu proceduru, popili su kafu i pozdravili se. Braca je gutao knedle pokušavajući da zadrži suze. Nešto je muvao po džepovima i najzad izvadio malu kutiju na kojoj je pisalo – Montblanc.

–  Bogdane, ovo penkalo mi otac poklonio kad sam diplomirao. Ovo je moj poklon tebi, mom najboljem prijatelju, da ti donese sreću tamo u tuđini!

Dok je Braca grabio prema izlazu, Tina je plakala a Bogdan je zverao oko sebe. Izgledao je čudno. Kao da je pogledom nekaoga tražio. Na šalteru su im rekli da će njihov bording početi za pola sata. Tražili su mesto u čekaonici kada je peofesor Pešić iznenada pobledeo. Tina to nije primetila. Pažnju joj je privukla devojčica koja je stajala s majkom i gledala u njihovom pravcu, smešila im se i mahala.

  Od Budimpešte do Frankfurta vozili su se u društvu zemljaka. Od kada su uvedene sankcije a tome će uskoro deset godina, mađarska prestonica je uvek bila početna tačka svih porodičnih rastanaka i vazdušnih napuštanja rodnog kraja. Ogorčeni emigranti često bi govorili: “Jebem ti život kad i u tuđinu krećeš iz strane zemlje!” Više od polovine putnika bilo je iz naših krajeva. Namćoraste stjuardese Viz Era teško su podnosile putnike iz komšijske zemlje čiji jezik nikako nisu razumele. Posle nekoliko neljubaznih pogleda na obe strane, avion je stigao na jedan od najvećih evropskih aerodroma. Tešiće je u Frankfurtu čekao službenik američke ambasade sa velikim papirom u rukama na kome je pisalo njihovo prezime. Odveo ih je do “gejta” sa koga poleće avion za Los Anđeles. Proverio im je karte i vize a onda nemo pozdravio jer Bogdanov i Tinin engleski bio je jednako dobar kao i službenikov srpski. Let je trajao malo više od dvanaest sati. Gledali su filmove, čitali magazine i novine a Bogdan je stigao da pregleda i svoje naučne papire. 

  Na aerodromu LAX pronašli su imigracionu službi i počeli  komplikovanu proceduru useljenja u SAD. Službenik je pred njima je otvorio velike žute koverte koje su još iz Beograda sa sobom sve vreme nosili. Uz dobrodošlicu, do detalja im je objasniošta ih sve u bliskoj budućnosti očekuje. Počelo je da se svanjava kada su Tina i Bogdan  legalno stupili na američku teritoriju. Izlazeći iz emigracionog, opazili su uniformisanog vozača koji je držao papir sa natpisom – Mr. and Ms. Tešić. Poklonio im se i otpratio do limuzine marke Linkoln koja je imala, ni manje ni manje ni više već šest vrata. “Ovakvu je Tito imao!”, pomisli Bogdan. Dok je vozač utovarivao kofere u gepek iz ogromnog vozila izašao je Džastin Traveler koji ih je srdačno pozdravio. 

– Dobro nam došli dragi prijatelji. Vaša krajnja destinacija je grad Tuson u državi Arizona. Ja sam samo želeo da vas na samom početku, pozdravim i da ako vam je bilo šta potrebno, molim vas, ne oklevajte. Pozovite me u svako doba. 

Džastin ih je potom upoznao sa detaljima specijalnog statusa koji će uživati zbog Bogdanovih naučnih radova. Zajedno su se odvezli do ogromne vile u ekskluzivnom naselju. Dok su Tešići sa domaćinom ispijali kafu i koktele vozač je sedo u Linkolnu. Tini je to odmah upalo u oči. “Zašto ovaj čovek ne uđe sa nama? Pa nije gubav!” 

– Izvinite, obratila se gospođa Tešić svom domaćinu, čini mi se da ste zaboravili na vozača… 

– O draga moja, on zna gde je njegovo mesto. Radi svoj posao, dobro je plaćen za to ali ne spada u moje goste već u poslugu. 

Tešići su polako, svako ponaosob, progutali po jednu veliku knedlu pokušavajući da ovaj neprijatan susret što pre privedu kraju. Pošteno, ni mister Traveler nije preterano mario za svoje goste iako je glumio suprotno, te je jedva dočekao da ih učtivo isprati: 

– Srećan put, svako dobro, vidimo se uskoro, poželeo im je Džastin.

Ispratio ih je do vozila uz napomenu da bi će do Tusona stići za manje od dva sata. Put prav, dosadan ali na sreću kratak. Kuća koja je za Tešiće iznajmljena bila je smeštena u elitnom delu Tusona. Gore u brdu a usred pustinje. Okružena kaktusima i po nekom hijenom. Tako blizu a tako daleko. Privlačno i lepo a opet neizvesno i tajnom začinjeno. Predveče su su stigli na odredište. Zalazak sunca u Arizoni poseban je doživljaj za svakog putnika namernika. Kada su pogled podigli prema nebu, Bogdan i Tina ostadoše bez daha. Šofer im je otključao kapiju a potom i ulazna vrata. Bogdanu je pružio papir sa šifrom za ulazak u naselje. Zajedno su izneli kofere. Pred polazak, vozač se najzad predstavio Lukijan Draganesku. Pitom gospodin, rumunskog porekla koji već decenijama vozi za gospodina Travelera. Popili su kafu, posle čega su ga Tešići ispratili. 

– Ovde je običaj da se na kraju bakšišom počasti ali ja vas razumem, novi ste ovde. 

Bogdan je pocrveneo, izvvinio se a onda iz džepa izvadio novčanicu od sto dolara. 

– Nemojte prijatelju, to je previše. Vi ste moje komšije sa Balkana. Želim vam uspešan početak. To sam vam rekao da znate američke običaje, ja sam za svoj posao dobro plaćen. 

Bogdan se nije osvrtao na Lukijanov komentar već mu je ćušnuo novčanicu u džep. Zagrlili su se i uz obostranu zahvalnost srdačno oprostili. Kuća velika, ogromno drovište na čijem kraju je svatlucao bazen. Tina je merkala kuhinju a Bogdan radnu sobu sa računarom, muzičkom linijom i velikom belom tablom na kojoj je mogao pisati formule i lepiti podsetnike, grafikone, fotografije. “Čovek se na lepo uvek brzo navikne!”, pomislio je profesor. Hristini je prijao komfor, smeštaj o kakvom nije mogla ni da sanja. Svaku misao međutim, prekidala je slika sina jedinca koji je sam, neutešno sedeo u praznoj kući a mnogo češće u punoj kafani. Kraj aprila u Arizoni, smatra se nezvaničnim početkom leta. Tih dana, temperatura uveliko prelazi trideset stepeni Celzijusa. U suvoj, pustinjskoj klimi to još uvek pedstavlja pravi raj u odnosu na jul i avgust kada termometar imitira fliper i nestašno se poigrava ciframa. U to vreme Celzijus beleži 47 ili 48 stepeni a mister Farenhajt i celih 120 pržeći letnju svakodnevicu žitelja Arizone. Početak nove školske godine zakazan je kao i obično u septembru ali novi profesor je želeo da se prijavi “na vreme” što u prevodu znači – puno ranije. Narednog dana, Bogdan se već javio na prijavnici Ubiverziteta Arizona gde je kao redovni profesor dobio “karticu koja sva vrata otvara”. Tog dana je i zvanično postao deo tima na katedri za Mikrobiologiju i virusologiju Univessity of Arizona. 

KAD MALIGANI MARŠIRAJU

  Sedam sati ujutru. Budilnik je dušmanski kidao nerve u živčanom sistemu Petra Tešića. Poznata igra nadmudrivanja u kojoj budilnik uvek pobedi. “Da bar nisam pijan, prevario bih ja njega, zvoni samo  osam puta. Posle odustane!”, razmišljao je Petar držeći se za glavu. Rasanjivanje je trajalo do pola osam kada je šljivovičinim klinom izbio klin od prethodne noći. Na prste je računao kada se poslednji put tuširao i zaključio da ga je voda poprskala pre “samo” tri dana. Iz ormana je izvadio uniformu i prljavu košulju koji je više puta mirisao nepoverljivo. Tog trnutka neko je otključao spoljna vrata. “Ko bi to mogao biti? Pa niko nema ključ od mog stana!” Vitka devojka dugačke crne kose odložila je bakaluk, voće i povrće sa pijace i nastavila da pegla gomilu svakojakog odela.

– Hajde štrokavko na tuširanje. Ovde imaš čist veš i košulje a ja ću čas da napravim doručak.

– Odkud ti Jelo?, začudio se domaćin.

– Ti se baš ničega od sinoć ne sećaš? Bili smo na slavi kod tvog kapetana Sime. Sveti Nikola, učio si ih ko je bio i zašto se slavi. Ja sam te kući dovela.

– Izvini Jelo molim te! Ponekad se stvarno uradim kao stoka. Hvala ti. 

  Petar je obukao čistu košulju i uniformu, doručkovao i kada je izlazio iz kuće primeti da mu fali novčanik.

– Izgleda da sam ga sinoć izgubio. Svinja pijana!

– Ne brini. Otići ću do tetka Dragice možda su pronašli.

– Ma pitaću ja Simu na poslu. A ti Jelo javi se da odemo negde na kafu a ne samo da me pijanog kući nosiš.

Prošle su skoro dve godine od kada je Marija stradala a Petrov život se za to vreme nije mnogo promenio. Posao, kafana, spavanje a onda sve to ispočetka. Promenio se i spolja i iznutra. Mnogo je propao i potpuno izgubio volju za životom. Petar je naterao sebe da trčećim korakom stigne na posao. Kada je stigao do kasarne malo bolje se osećo. Imao je toliko vremena da u kantini drmne pivo koje je dobio preko veze jer tako rano alkohol ne “toče”. Posle smotre, kapetan ga je zadužio da skokne do Rašingrada i donese opremu koja im je trebala za snajpersko gađanje. U takvim prilikama sa sobom bi poveo vozača ali su svi iz vojne jedinice već bili na radnom zadatku.

– Znam kapetane ali još uvek sam pijan od sinoć.

– Ma ko će tebe u uniformi da zaustavlja. Hajde donesi to što treba pa pravac kući na spavanje., hrabrio ga je kapetan Sima.

Dok se auto grejao, češljem strugao led sa šofer šajbne, “Mogli su da mi ostave bar jedan iz garaže!”, gunđao je. Kada je osposobio Juga za put, popio je kafu i krenuo u Rašingrad. Žurio je kako bi posao što pre obavio a onda pravac kući gde je planirao da zauzme “položaj” ispod jorgan planinom.  Prisećao prošle noći, imaginarne slike izvirivale su iz maliganske magle. Kod Sime na slavi bilo je dosta sveta. Jedni su odlazili, drugi dolazili a jedino je on ostao od početka do kraja. Sa domaćinom je oko podneva. Da, da izašli su ranije s posla. Vreme je baš proletelo jer kako Jela reče, kući su stigli posle ponoći. “E moj Petre, moraš da zasereš gde god se pojaviš! Ne valja ti posao!”.

Iz nekog žbuna pored puta niotkuda je iskočio saobraćajni policajac. Mlatio je onom tablicom dok su mu se ispod zaleđenih brkova nazirao osmeh a na celom licu zadovoljstvo.

– Vozačku i saobraćajnu molim!

Petar je iz kasete izvadio putni nalog i saobraćajnu a kada se uhvatio za zadnji džep shvatio je da je prethodne noći izgubio novčanik. Pokušao je to da objasni čuvaru saobraćajnog reda.

– Izvinite, totalno sam zaboravio a poslali su me da hitno donesem neku opremu.

– Ne zanima me, lice koje upravlja motornim vozilom dužno je da poseduje važeću vozačku dozvolu, deklamovao je policajac, i da znate mene vaša uniforma ni malo ne zanima.

– Znam čoveče, misliš da bi me pretpostavljeni poslali na put da nemam položeni vozački ispit. Vodi me u stanicu pa da ih pozovemo.

– Zaklučajte vozilo i pođite samnom, komandovao je brka.

– Taman da se malo zagreješ jel’ da? Pa preko mojih leđa, nervirao se potporučnik Tešić.

U policijskoj stanici nesporazum se brzo razjasnio. Posle razgovora sa komandom, izdali su mu privremenu dozvolu a onda ga je policajac odvezao do kola. 

– Džabe smo se jebavali dva sata, bunio se Petar.

– Red mora da se zna a zakon je za sve isti, kurčio se pandur, e pa druže potporučniče srećan put!

Brzo je pronašao kasarnu. Na portirnici su mu tražili isprave koje naravno nije imao. Samo privremena vozačka dozvola koju je zahvaljujući panduru brki dobio. Poziv komandi, čekanje, maltretiranje… Konačno su ga pustili u krug kasarne. U magacinu ga je čekao vojnik zadužen za opremu. Pogledao je nalog i iznenađeno pitao Petra Tešića.

– I vi ste Jugom došli za ovu opremu? Vi to ozbiljno potporučniče?

– Ma otkud znam čoveče, tu valjda sve piše.

– Ovo što piše u Jugo ne može da stane a ja sam mrtav ozbiljan.

Nove komplikacije pa sve ispočetka. Telefonski pozivi, nerviranje, birokratske zavrzlame… Najzad, dogovoreno je da kasarna iz Rašingrada obezbedi terensko vozilo u koje će stati oprema. Petar je ni kriv ni dužan morao da čeka u obližnjoj kafani. Naručio je kafu i vinjak i smestio se u ćošku. Najviše je voleo onaj period od ulaska u kafanu, opuštanja uz prvo piće i momenta kada ono četvrto mora da se naruči. Posle toga nervoza hvata i telo i mozak a ponajviše jezik. Gledao je oko sebe. U celom restoranu samo je jedan sto bio zauzet. Stariji gospodin s kravatom i devojka bujnih grudi i kratke suknje. Sigurno su gore iznajmili sobu a ovo je samo zagrevanje. Utom su ušla dvojica muškaraca Petrovih godina. Smestili su se za šankom i naručili po duplu lozu.

– Pa ‘de si doktore kućo! Šta se radi po Amerikama? Šta kažu za nas?, pitao je čupavi.

– Ne znam na šta misliš, odgovorio je zalizani gospodin uredno negovane brade, ne bih da te razočaram ali Srbiju sve manje pominju što i nije tako loše. Nije dobro kada te Ameri kroz medije provlače. Nego reci mi kako si ti? O čemu trenutno pišeš?

– Uskoro će veliki jubilej naše čaršije pa su me zadužili da napišem monografiju Rašingrada.

– Sačuvaj mi nekoliko primeraka. Treba mi i za kuću i za ordinaciju a i  za prijatelje.

Petar je naručio treći vinjak i sa velikim interesovanjem slušao pridošlice. Načuljio je uši kada je zalizani nastavio.

– Nego brate, može li neka eksluziva? Nešto zanimljivo što ni ti ranije nisi znao.

– Postoji savremena legenda kako je Rašingrad dobio ime. Početkom devetnaestog veka, sastali se kmetovi da odluče o novom imenu grada. Bila su dva predloga: Dabinovo ili Rašingrad. Doktor Dabić je davno otišao u beli svet, izučio velike škole i doktor postao. Mnogo je gradu pomogao ali je u tuđini ostao. Raša je iz jednog inostranstranstva otišao u drugo svašta je radio i para zaradio. Od svih mesta na kugli zemaljskoj baš je naš grad izabrao da porodično gnezdo svije i starost u gnezdu dočeka. Kmetovima se tada pridružio i pop Kale Šumadinac kome je Saša novi špediter kupio i grdne ikone crkvi poklonio. Pošto nikako nisu mogli da se dogovore, presudio je pop Kale: “Dabić se u našem gradu rodio ali mu se nije vratio. Raša je pored svih tih Bečova i Parizova našu varoš izabrao!” Zlobnici kažu da je doktor Dabić još u gimnaziji karao buduću popadiju. Posle se celog života kajao: “Da sam znao da će se za popa udati nikad je ne bi’, majke mi!”, govorio je kad’ god se rastuži ili uz rakiju razveseli.  

– Zanimjiva priča, još i da je tačna, sumnjičavo će zalizani doca.

– Ako knjige lažu…, ljutnu se čupavko.

– ‘Ajde ne seri Tešo! Pre dvesta godina i to baš ljudi sa našim imenima i našim životnim pričama, odbrusi doktor Dabić.

– Pomaže bog, reče pop Kale ulazeći u kafanu, daj mi ono moje na račun ovih dobrih hrišćana za šankom.

Već je bilo prošlo tri kada je vojnik došao da pozove potporučnika Tešića dok je ovaj ispijao več ko zna koji vinjak.

– Oprema je utovarena ali mi se čini da vi danas nećete nazad u svoju kasarnu.

Tako je i bilo. Javili su kapetanu Simi da se Petar napio, da će prespavati u Rašingradu a tek će ujutru krenuti nazad sa potrebnom vojnom opremom. Tako je i bilo. Petar je prespavao u kasarni i ranim jutrom krenuo put rodnog grada. Kapetan je bio besan ali ga nije grdio već ga je očinski zamolio da ode kući i da se naspava. Kada je potporučnik Tešić otišao, Sima je uzeo telefon, okrenuo željeni broj i posle trćeg signala rekao:

– Stigao je. Poslao sam ga kući da se ispava. Otidi kod njega molim te! Pokušaj da ga prizoveš pameti. On tebe još jedino sluša.

Jelena se u svom stanu bosonoga na prstima propinjala da dohvati fen sa police pored vrata u predsoblju. Bila je ogrnuta velikim peškirom dok joj je manji pokrivao mokru kosu. Telefonski gajtanjunački se rastezao ne bi li joj dozvolio da dohvati željeni predmet. “Kad bih imala više mesta u kupatilu!”, guđala je u sebi, klimala glavom i povremeno govorila u slušalicu.

– Da, da, razumem. Otići ću nema problema. Ništa ne brinite.

Kapetan Sima je bio Jelenin teča. Što bi naš svet rekao “nije rođeni veća onako od rodbine. Pokušavali su da zajedničkim snagama utiču na Petra da se vrati u normalan život. Jelena je još iz školskih dana gajila simpatije prema Teši Peši kako su ga u školi zadirkivali ali mu to nikada nije pokazala. Petar s druge strane Jelenu je doživljavao kao sestru koju nije imao. Par danaranije, na slavi kod tetke i teče, Jelena je upoznala Necu Legionara. Simpatije su bile obostrane i trenutne. Razmenili su brojeve telefona i baš tog jutra zakazali da se vide. Skinula je peškire, osušila kosu i obukla za prvi sudar. Ništa preterano svečano a opet opušteno i vrlo promišljeno. Neca je već čekao na dogovorenom mestu, ispred prodavnice Tekstil. Pozdravili su se onako, negde između. Ni kao brat i sestra, ni kao drug i dugarica ali ne baš ni kao momak i devojka. Neprijatnu tišinu prekinula je Jelena.

– Sećaš li se onog mog druga koga sam pijanog sa slave vodila kući?

– Znam, pomogao sam ti da ga izvučemo iz kola.

– E pa opet mi treba tvoja pomoć. Hajde da ga posetimo. Reba mu društvo, podrška, lepa reč. Mnogo je propatio. 

Rečeno, učinjeno i pola sata kasnije sedeli su u Petrovoj dnevnoj sobi. Kuća je još uvek bila relativno sređena pošto je Jelena nedavno počistila, što je trebalo oprala, popeglala i sve stvari na svoje mesto stavila. Bilo je jasno da se Petar nedavno probudio. Izšolje se pušila kafa a iz čaše zlatio vinjak. Jelena ga je upoznala sa Necom, izvadila čašu za gosta i veselo im poručila.

– Odoh do radnje da kupim par stvari. Napraviću špagete. Da kupim pivo ili vino. 

– Nemoj mi to razdvajati, našalio se Neca i odmah pridobio domaćinove  simpatije. Nego, ako nemaš para…, nastavio je vadeći Petrov novčanik, ispao ti je kod kapetana na slavi.

– Čoveče, ne znam kako da ti zahvalim, samo da znaš koliko problema sam zbog tog novčanika danas imao!

I tako reč po reč brzo su stigli do vojničkih iskustava, ratova i Legije stranaca. Neca je u legiji proveo osam godina dobro se namučio, izratovao ali i odlično zaradio. Izgurao je dva četvorogodišnja ugovora uspeo da sačuva živu glavi i sebi obezbedio pristojan život.

– Ne bih da pametujem ali sa tvojim iskustvom primili bi te bez razmišljanja a kao snajperista u legiji bi prošao kao gospodin čovek.

Petar je zainteresovano slušao ne žaleći vinjak koji je neprestano dosipao gostu. Dok je Jelena u kuhinji spremala večeru Petar je postavljao pitanja i sve uredno zapisivao.

– Ako budeš rešio javi mi se, preporuka tamo mnogo znači i zlata vredi.

Gosti su domaćina pozdravili posle ponoći i krenuli prema Jeleninom stanu.

– Mislim da bi ga legija spasla od alkohola i depresije, rekao je Neca i neodlučno krenuo prema Jeleninom obrazu.

Ona se naglo okrenula i prvi poljubac je završio na devojčinim usnama.