Tokom cele godine prodavnica knjiga u centru Moralvila radila je punom parom ali je baš tog dana, zbog Božića bila zatvorena. Vlasnik knjižare “Šumadija” Nenad Dejanović Prle nije uživao u blagodetima slatkog lenstvovanja. Umesto da se prepusti lepoti praznične muzike i kuvanog vina koje je upravo cimetom začinio, Prle je pisao novi tekst za lokalni magazin “Radost”. Reči ga nisu  slušale, misli su bežale na sve strane a rečenice su se vragolasto skrivale između svetlucavih ukrasa na jelci. Neraspoložen i nervozan, namćorasto je započeo svoju priču:

U svakom jeziku postoje reči koje predstavljaju nešto uzvišeno i teško dostižno. Na brdovitom Balkanu, tako nešto su simbolizovali pojmovi: bratstvo i jedinstvo, najveći sin naroda i narodnosti, štafeta mladosti… Nešto kasnije u modu ulaze: nebeski narod, nacionalno dostojanstvo, obnova i izgradnja, malo morgen. Na kraju se sve završilo pesmom “Volimo te domovino naša” i parolom – Il’ bombardujte, il’ da krečim.

Kod Amerikanaca opet ništa ne može da ugrozi neprikosnovenost milozvučne kovanice – slobodan dan. Mogao bi drug Putin pešice da prošeta Menhetnom, da se ISIS registruje kao sindikat slobodnih zidara Amerike pa čak i da novoizabrani predsednik SAD prozbori nešto pametno… Vredni američki samoupravljač bi možda odsutno klimnuo glavom ali se ni za živu glavu ne bi odrekao prava da plaćeno odsustvuje sa posla. Od svih slobodnih dana, a takvih u SAD baš i nema mnogo, Božić je oduvek bio najsvečaniji. Još od kraja novembra ulice su ukrašene, jelke okićene a prodavnice preplavljene robom i kupcima. 

Dok je uzimajući učešća u predprazničnoj groznici lično pazario zeleno, mirišljavo drvce, vlasnik knjižare “Šumadija” se prisetio slične kupovine s početka devedesetih u starom kraju. Dok se ispred buvljaka cenjkao sa pregaocem lokalne automobilske industrije na plaćenom odsustvu prišao mu je poznanik i prekorno upitao: “Zar ćeš i ti svoju decu da zaglupljuješ komunističko-katoličkim glupostima o jelkama i Deda Mrazu? Ma sve su to smislili Tito i Papa kako bi mi Srbi zaboravili svoje korene.”

Rečeni gospodin se kasnije odselio u Italiju gde vozi “katolički kamion”, psuje Tita i tuguje za Pravoslavljem. Ko zna, možda je ovih dana i on, krišom  obradovao svoju decu jelkom, naivnim pričama o Deda Mrazu a možda čak i osmehom? Ko će ga znati jer sudbina ljude menja ali predrasude ostaju. 

Dolaskom u Ameriku, Prle se suočio sa novom, ovoga puta “kalendarskom nevoljom”. Valjalo je novostečenim prijateljima razjasniti proslavljanje jednog Božića i dve Nove godine. Pokušao je jednostavnim objašnjenjem da Srpska pravoslavna crkva nikada nije usvojila opšteprihvaćeni Gregorijanski kalendar pa se svi pravoslavni praznici i dalje obeležavaju po starom Julijanskom kalendaru. I taman kada bi pomislio da je ponudio pravi odgovor, usledilo bi kontra pitanje: “Po kom kalendaru pravoslavni sveštenici proslavljaju rođendan i primaju platu?” Pravdoljubiv i tvrdoglav kakvim su ga svi bogovi sveta zajedničkim snagama kreirali, Nenad Dejanović se svim snagama trudio da dokaže pravu istinu, kao da je ona ikada nešto značila. Elem, Božić koji Srbi odvajkada proslavljaju po Julijanskom kalendaru, niti je pravoslavni jer Grci i Rumuni na primer, koji ništa manje pravoslavci nisu, rođenje Isusa Hrista obeležavaju po Gregorijanskom kalendaru. Nikako ne može biti ni srpski jer ga istoga dana proslavljaju i Rusi, Makedonci ali i neki afrički narodi kao na primer Etiopljani. “Naš” Božić takođe ne pada ni 7. januara već naravno 25. decembra ali po Julijanskom kalendaru pa se shodno tome i tzv. Srpska Nova godina dočekuje u noći izmedju 31. decembra i 1. januara po, kako neki još uvek kažu – starom kalendaru. Prleta je do ludila dovodila i kovanica “katolički Božić” pa bi uvek sav zajapuren žustro objašnjavao da 25. decembra po Gregorijanskom kalendaru po kome Srbi proslavljaju godišnjice braka, idu na posao i žive svoju svakodnevicu, osim pripadnika Rimokatoličke crkve, Božić proslavljaju i protestanti, baptisti, luterani, adventisti, anglikanci, metodisti, kalvinisti, evanđelisti… i još jednom – pravoslavni Grci i Rumuni. Deluje konfuzno, zamara mozak a uz to nas ni po čemu ne čini posebnim. Na kraju ize’š istinu ako nam ne ide u prilog. 

Odmah se prisetio priče objavljene u emigrantskim novinama “Otadžbina” koje su u knjižaru Šumadija stizale iz najvećeg srpskog grada, posle Beograda, koji se nalazi u državi Ilinois. Prošle godine, izvesni Milorad Petronijević je rešio da se ženi pa je venčanje zakazao za 18. oktobar. Odrešio je kesu i u kafani “Tri prsta” kavaljerski platio svečani rucak za sto duša. U isto vreme organizovao je i crkvenu ceremoniju koje je tebalo da lično obavi lokalni prota. Osamnaesti dođe i prođe a od mladenaca ni traga ni glasa. 31. oktobra kada Amerikanci bože oprosti, proslavljaju Noć veštica, Milorad se sa mladom i svatovima najpre pojavio u restoranu. Valjalo je nazdraviti pre odlaska u crkvu. Šef sale kod “Tri prsta” bio je iznenađen na samoj granici uvređenosti. Baš tog dana članovi Srpskog lovačkog društva iz Indijane u istom restoranu su zakazali drugarsko veče sa zakuskom, pevanjem i pucanjem. Svi su se čudom čudili  kako je moguće da mladenci na sopstveno venčanje zakasne ni manje ni više nego trinaest dana. Milorad se očajnički trudio da objasni kako je on čovek pravoslavac, kako srpski misli, srpski piše, srpski zbori, srpski diše, srpsku crkvu obilazi, svoje milo srpstvo pazi, krsti se sa tri prsta jer tradicija to je srpska… “Pobogu ljudi, urlao je nesuđeni mladoženja, po našem kalendaru slavim Svetog Nikolu, Božić, Novu dodinu… pa red je valjda da se po istom kaledaru i oženim! 

“Tako mu i treba”, zaključio je novinar lista “Otadzbina”, “kada je venčanje zakazao na đavolji dan!”

Kuvano vino se oglasilo sa šporeta tražeći Prletovu punu pažnju. Sklonio je posudu sa vatre i rešio da odloži pisanje teksta. “Zašto se nerviram oko gluposti, za američku publiku kaledarske teme i dileme su previše komplikovane dok čitaoci u starom kraju ne vole mudrovanja zasnovana na činjenicama. Na kraju ko sam pa ja da im držim predavanja i rušim iluzije?” Praznični doručak je začinio “Dionisovim čajem” kako je od milja tepao kuvanom vinu i sa klasičnih božićnih pesmama prešao na džez obrade istih. Krenuo je prema restoranu “Etika” gde je trebalo da se dogovori o svim detaljima u vezi dočeka Nove godine.

Kafana je pomalo sablasno delovala. Omar i Rebeka su za šankom sređivali račune, papire i finansijske izvešataje dok je u samom uglu restorana sedeo nepoznati muškarac.

 – Malo si poranio, prekorila ga je vlasnica lokala, uzmi piće i sedi dok mi završimo sa papirologijom.

Nenad je bez ustezanja nasuo “Četiri ruže” burbon koji je nedavno otkrio ali ga je zbog visoke cene konzumirao samo u posebnim prilikama. Osvrnuo se oko sebe i bez razmišljanja pridružio jedinom gostu u kafani “Etika”.

 – Dobro veče, rekao je, ja sam Nenad Dejanović Prle. Malo Srbin, malo  Amerikanac, nekada novinar u Srbiji a sada vlasnik lokalne knjižare “Šumadija”. Mogu li da vam se pridružim?

Stranac je klimnuo glavom i ubrzo krenuo da odmotava zapetljano klupko svojih  interesovanja.

Novi žitelj Moralvila Ričard Prajs godinama je predavao filozofiju na jednom od manjih koledža na istočnoj obali Atlantika. Odlazak u penziju mu nije preterano teško pao jer su dani najednom postali dovoljno dugi za čitanje i  pisanje. Upravo je privodio kraju rukopis za knjigu “Sve što treba da znate o životu a pošto ste puni sebe, mrsko vam je da pitate”.

 – Božić je a ja sedim sam u kafani. Juče mi je dolazio brat i trebalo je da  praznik zajedno provedemo ali kada sam saznao da je glasao za novoizabranog predsednika odmah sam ga izbacio iz kuće. Bolje i samovati nego Božić sa budalom provoditi, jadao se Ričard i nastavio.

 – Izdavanje knjige je u završnoj fazi. Radi se o zbirci naizgled suvišnih činjenica i bespotrebnih podataka čije nam poznavanje nije neophodno ali nam često život lakšim čini. Svakim danom ljudi postaju sve više umišljeni, puni sebe, dramatični, sujetni. Od života puno traže ali u njega gotovo ništa ne ulažu.

Nenad je gustirao piće i pažljivo slušao sagovornika. 

 – Prilično dobro poznajem srpsku istoriju, kulturu i običaje, nastavio je profesor Prajs, eto na primer, od svih hrišćanskih naroda jedino Srbi slave kućnog sveca ili krsnu slavu. Praznike obeležavaju po Julijanskom kalendaru a život žive po Gregorijanskom. Najpopularnija slava je Sveti Nikola, naš Deda Mraz kod Srba je Božić Bata iako retko ko zna da je u stvari reč o jednom istom  gospodinu.

Dok je Prle nepoverljivo vrteo glavom, Ričard Prajs je otvorio veliku fasciklu i u obilju izgužvanih papira pronašao onaj pravi. Opširno objašnjenje  odvelo ga je u daleku prošlost. Napomenuo je da episkop Nikola potiče iz Male Azije. Kao mesto rođenja navodi se grad Patar u oblasti Licija što geografski odgovara današnjoj lokaciji mediteranskog dela Turske. Posle smrti svojih roditelja, Nikola je nasledio veliko bogatstvo ali se posvetio duhovnom životu. Brzo je napredovao u crkvenoj hijerarhiji pa je kao jedan od arhiepiskopa učestvovao na saboru u Nikeji gde je sreo cara Konstantina. Sredinom četvrtog veka Nikola je po naredbi cara Dioklecijana proteran iz grčkog grada Mira a nedugo zatim 6. decembra 345. je i umro. Sedam vekova kasnije mošti Svetog Nikole prenesene su u manastir Svetog Jovana u italijanskom gradu Bariju.

Ričard je naručio piće za obojicu i u nastavku praznične besede podsetio da su o episkopu Nikoli ispričane mnoge legende od kojih su se dve najduže u narodu zadržale. Pravoslavni vernici usvojili su priču o Svetom Nikoli zaštitniku moreplovaca. Po ovoj legendi, jedne olujne noći brod se zatekao na otvorenom moru daleko od obale. Nevreme je postajalo sve jače pa su mornari kolektivno izgovorili molitvu Svetom Nikoli. Iznenada, svetac se pojavio na palubi i jednim pokretom ruke zaustavio oluju a potom je brod i posadu bezbedno doveo u luku.

Protenstantskim i katoličkim hrisćanima dopala se opet legenda po kojoj je biskup Nikola pomogao siromašnom seljaku da ćerkama obezbedi miraz. Nikola se sažalio nad sudbinom nesrećnog čoveka i kada je došlo vreme da se ćerke udaju on bi kroz dimnjak darežljivo ubacio vreću sa zlatom. Ubrzo se po selu pročulo da Sveti Nikola deli poklone kroz dimnjak. Kako bi pomogli svome dobrotvoru, seljani su pored kućnog ognjišta ostavljali vrećice i čarape očekujući dar od omiljenog sveca. Ovaj običaj zadržao se do današnjih dana. Vremenom, Nikola je u više navrata menjao ime i modifikovao kostim. U Americi su ga najpre zvali Kris Kringle da bi se kasnije pod uticajem holadskih emigranata prekrstio u Santa Claus. U Hrvatskoj ga zovu Djed Božićnjak u Engleskoj Božic Tata a u Srbiji je Božić Bata. 

Privodeći predavanje kraju, Ričard je posebno naglasio da nije tačna urbana legenda po kojoj su marketinški stručnjaci Koka-kole zaslužni za današnji izgled Deda Mraza. Njega je 1863. stvorio američki karikaturista Tomas Nast.

– Godinama izučavam običaje i kulturu razlačitih naroda ali još uvek ne mogu da razumem zašto Srbi koriste dva kalendara. Mnogo je konfuzno a i boga mi i ne odgovara istini.

Nenad je progutao knedlu, kiselo odmerio Ričarda a onda mu oštro odbrusio.

 – Svoj ti pos’o… znaš! Tačno je da smo mi Srbi sa kalendarima mnogo komplikovani ali je to ipak naša stvar. Imali smo velikog stručnjaka iz te oblasti   ali pamet i znanje Milutina Milinkovića na žalost nismo iskoristili. Filozofa kao što si ti imamo na pretek ali je od njih slaba vajda.

Omar i Rebeka su nastavili sa popisom robe. Prle im je u prolazu poručio da će dogovor obaviti dugom prilikom. Nije mu se žurilo da se pošto poto ušeta u Novu 2017. godinu. Ako je ne sačeka 31. decembra dočekaće je 13. januara ako je čak i tada propusti ne gine mu ona po lunisolarnom kalendaru 28. januara. Po kineskom horoskopu 2016. bila je godina majmuna što su i ljudi i događaji potvrdili na najgori mogući način. Nastupajuća 2017. je godina pevca pa ako se kineski zodijak i stvarnost još jednom poklope ne piše nam se dobro ni po jednom kalendaru.