“Smrt nema nikakvog uticaja na naš život. Dok smo živi smrt nije tu a kada dođe onda više nema nas.” – Epikur

Pokušavam da poverujem Epikuru i iskoristim svaki trenutak životne stvarnosti koja nam je na poklon data. “Carpe diem” rekoše oni koji su za Grcima pristigli. Sastavni deo tog i takvog života predstavljaju priče, ispovesti, sećanja koje sam minulih decenija napisao baš kao i razmišljanja  koje ću nadam se, u budćnosti zaokružiti. Postoje međutim brojne ideje o kojima sam želeo mudrovati ali su ih drugi, pametniji i talentovaniji pre mene razjasnili. Jedan od njih, jedinstveni mudrac, veliki pesnik i filozof… MOJ ALTER EGO – Jonny Štulić

Priče koje slede su moj “obračun” s njim.

TEŠKO VRIJEME

Vreme leti i zimi i leti… što se proleća i jeseni tiče – istraga je u toku

Počinje još jedno leto… dugo, toplo, besno i neizvesno. Ovo nastupajuće, koje je pred nama , sigurno je najtajanstvenije od svih koje smo do sada (pre)živeli. Život nas svakim danom uči da se ne zamaramo predviđanjem budućnosti pa čak ni one bliske koja je tu na dohvat ruke. Sutra, prekosutra u redu… ali iduće nedelje to je već preveliki rizik. Svako ko je početkom 2020. pravio bilo kakve planove, sa suzom u oku, ranom na srcu i rupom u novčaniku posvedočiće da se grdno zajebao! Putovanje u martu, svadba u aprilu ili rano letovanje u maju samo su tragikomične posledice nerealnog verovanja u normalno.

Kada sam bio mali, leto je bilo najduže i najdosadnije godišnje doba a svaki raspust otegao bi se kao gladna, ratna godina. Dečije igre, knjige, stripovi, odlazak na more… Sve to dođe i prođe a leto je još uvek tu. Godine prolaze a leta su sve kraća. Nažalost nije samo o letu reč. Jesen rana brzo prolazi,  proleće cvetno iznedada dolazi a zima nam se svima onako hladna skupila kao dve pare u kesi.

Zašto su nam dani u mladosti beskrajno dugi a pod stare dane nam očas prođu? “Da je u mom detinjstvu bilo interneta vreme bi letelo kao ludo a ja bih postao ili genije ili totalna budala!” pohvali mi se prijatelj nedavno. Ako je nauka u pravu (mada je i njoj od nedavno sve manje verovati) internet, video igrice, društvene mreže… ništa od toga ne bi ubrzalo protok vremena. Istini za volju, stariji ljudi iz doba Nemanjića, cara Lazara pa i Kralja Petra jednako bi se žalili da im vreme leti kao sanak kleti. O čemu se radi pitate se vi? Psiiholozi su odgovor potražili u mozgu, u količini novih informacija i u iskustvu!

Kada je čovek mlad sve mu je lepo ali i nepoznato. Od prvih koraka i rano izgovorenih reči pa sve do čitanja i pisanja upoznaje se sa novim informacijama. Potom slede igre, druženja, prve ljubavi i pijanstva. Onda prvi poljubac seks, predsednički izbori i slične bezobrazne radnje. Mozak upija nepoznata iskustva ali utisak o njihovoj spoznaji sve duže traje. Sticanje novih znanja stvara iluziju sporog proticanja vremena. Postoje naravno čovekolike kreature koje se prošetaju kroz život, dočekaju duboku starost a da za to vreme ne nauče gotovo ništa.

Oni ostali koji se nisu plašili da povremeno zamore mozak novim informacijama u zrelim i starijim godinama doživljavaju posve dugačiji fenomen u odnosu na mlađariju. Njima vreme prolazi brzinom svetlosti. Kada čovek mnogo toga zna život mu se polako pretvara u rutinu. Tako se živi lakše i komfornije. Mozak radi po inerciji (na leru) ne napreže se puno što stvara utisak da nam vreme jako brzo prolazi. Izuzetak su matorci koji pod stare dane odluče da malo porade na sebi. Putovanja, učenje stranog jezika ili časovi muzike pomažu da se imaginarni, biološki sat u punoj meri uspori.

Gledam svet oko sebe. Razni narodi, zemlje i kontinenti posve nam drugačiji besmisao nude. U Americi nasilje, haos, vanredno stanje, policijski čas… Slutnja je uzjahala nadu a obadve u tandemu, zajedničkim snagama zdrav razum guše. U Srbiji međutim, čini se da je situacija pod kontrolom. Prijatelji brinu kako je nama po tim Amerikama. Još malo pa će i humanitarnu pomoć da pošalju. Priča se da…

Moj školski drug, gospodin Sima,

od juće pedeset šest godina ima.

Ujutru rano na zornjaka,

jutarnji program RTS-a mu šljaka.

U podne zgrabi ceger u stanu

i krene na pijac da kupi hranu.

Za ručak pasulj Zora mu sprema

za njih problema u zemlji  nema.

Kovid-korona odgovor daje

za važna pitanja razum ne haje

Vreme je stalo.

Lideri isprobavaju izdržljivost baze

Moćnici nikad podanike ne maze

Nama “poštenima” istinu kriju

Realnost razumu zavrće šiju!

Najlakše je okriviti političare, nepravdu, raspored planeta u svemiru ili hormonsku neravnotežu. Malo teže je priznati samom sebi da se baš ostarilo ili što bi Johnny rekao:

Teško vrijeme za matore prijatelju moj

na zidovima naši tragovi

mi kružimo kao psi

djevojke se ne obaziru za nama

njihove kose bude sjetu

dug je put do vječnosti

i mi ga prelazimo šutke i u miru.

Hej stari sjeti se i reci mi nešto o njoj

hej stari plati gem prijatelj si moj

Teško vrijeme za matore prijatelju moj

uloge su davno podjeljene

i svako ide svojim putem

tateki piju i sapliću dok pjevaju

žene ih zaobilaze na mah

klinci ih rasturaju zbijeni u gomile

oni pljuju glasno i urlaju kao zvijeri

Hej stari sjeti se i reci mi nešto o njoj

hej stari plati gem prijatelj si moj

Teško vrijeme za matore prijatelju moj

ljudi postaj u nalik na kokoši

slabo vide i rano liježu

a jutrom žure na kopanje

zbijeni u gomile duhana

džepova usukanih od znoja dlanova

zalaze svuda i u sve guraju nos

Hej stari sjeti se i reci mi nešto o njojhej stari plati gem prijatelj si moj

HLEBA I IGARA

Posle dužeg vremena ponovo sam sreo prijatelja. Uspešan, obrazovan čovek s diplomom na zidu i osmehom na licu. Ulazimo u kafić. Gomila nesklada i raspojasanih ljudi oko nas. Guraju se, stišću, dišu jedni drugima za vrat. Svi streme samo jednom zajedničkom cilju – što pre stići do šanka i dokopati se alkoholne nafore koja im je mesecima na javnom mestu bila uskraćena. Prijatelj je vrlo spretan. Odgurno je dvojicu mladića koji su mu se našli na putu a onda je laktom prokrčio sebi put do željene destinacije. Odmah je uzeo četiri pića, da se nađe i trijumfalno mi se pridružio za stolom u ćošku.

– Zašto ne nosiš masku?, upita me strogo, tvoja generacija uvek mudruje. Ne verujete nikome i samo nešto filozofirate.

Iz zvučnika se oglasi pesma. Poznati glas privukao je našu pažnju:

“Zarobljen u proljeće
oslonjen na stoljeće
kažem ti, jarane
to što trebaš nije do mene
već do hljeba i igara”

Nije sačekao odgovor jer mu je pažnju privukao gospodin za susednim stolom. Zadrigli glavonja sa lancem oko vrata. Plavuša na svakom kolenu a crnke sa strane. Pobunio se što u kafiću ne služe jagnjetinu. Onda je izvadio hrpu zgužvanih novčanica i bacio konobaru.

– Idi do pečenjare donesi mi butkicu a kusur zadrži, naredio je zavlačeći plavušama ruku ispod suknje.

– Eh da mi je, uzdahnuo je prijatelj s druge strane stola ispijajući pivo na eks.

Kažu da muzika ne poznaje geografske, jezičke a ni kultorološke granice… rock pesnici još i manje:

 “Nemoguća kratica
a još gora papica
tumpeku, slabotinjo
ubilo te kravlje ludilo
stoga hrane i igara”

Pažljivo posmatram atmosferu u lokalu. Kao da su upravo pušteni s lanca,  gosti kafića nastavljaju sa postkarantinskim bahanalijama. Trudim se da razmišljam dok i ova aktivnost ne postane protivzakonita. Nekada davno bilo mi je tesno u vlastioj koži, potom u porodici, školi, gradu, regionu, državi… Vremenom sam shvatio da ljudska glupost i svekolika površnost ne poznaju granice. Nadrealna scena koja se trenutno dešava u lokalu bez problema se može uklopiti u mozaik besmisla koji krasi imaginarne geografske zidove svih zemalja sveta.

“Nije zemlja već ludnica
i jeste da me se ne pita
al’ odluči li grom
opalit’ u dom moj
šteta biće time manja”
Alkohol ga je uzimao pod svoje pa je prijatelj postajao veseliji, komunikaivniji i naravno iskreniji.

– Nemoj da se ljutiš ali mi je stvarno dosta vas večitih kritičara i moralista, vikao je, život ide i sve teče čoveče! Dok vi proučite i izanalizirate svet do najsitnijih detalja nas više neće biti. Opameti se prijatelju vreme je!

Ne mogu da pobedim ovog idiota ali odbijam da mu se pridružim. Onaj ko ni u šta ne sumnja nije svestan svoje nemoći. Svakodnevica se iz sve snage trudi da mu dokaže kako je u pravu te da apsolutna istina nema alternative. Zašto zamarati mozak kada TV nudi odgovore na sva pitanja? Isplati li se borba sa vetrenjačama ako političari energiju proizvode brže, efikasnije i destruktivnije?

“Bilo milo il’ nemilo
kao da ništa nije bilo
zar popustit’ pred talogom
proizašlim iz poraza
ne razumiješ, boli glava”

Odavno je prošla ponoć. Prijatelj je do sada prekršio gotovo sva pravila koja su bila na snazi tokom vanrednog stanja i karantinskog ludila. Svetinje pomračenog uma lako anatemom postaju. Ko se trezan pravila drži pijanom mu razum mozak sprži.

Prijatelja sam uz pomoć radnika bezbednosti odneo kući a onda nehajno krenuo domu svom gde me je u dnevnoj sobi čeko niko drugi do ON… moj alter ego i sledeća pesma…