KNJIŽARA

POTROŠNA ROBA

 / MORALVILLE / EDIT

POTROŠNA ROBA

Januarski dani snegom zavejani. Godina je 2025. Neki neobični ljudi, zakoni i običaji vladaju svuda oko nas ili kako to pesnik davno reče: “Pošlo vreme z goreg na gore, razigralo one najgore!”

Moralvil je primorsko mesto koje vekovima zapljuskuje okean pa uprkos sveopštem ludilu to čini i ovih dana. Ne tako davno, meštani su se bavili ribolovom, gostoljubivo dočekivali turiste i naivno verovali u zdrav razum. Onda su počeli da duvaju čudni vetrovi nehajno šireći misteriozne viruse. Kada sve po zlu krene, tada i zima čudnu narav prima. Ciči i kuka punom snagom dok sneg i mraz puštaju svoje ledene pipke. Ono što se do skoro životom moglo zvati postala je tužna uspomena. U stvarnosti, svakim danom nanovo živimo imaginarne epizode serije “Zona sumraka”. Nažalost, ne radi se ni o igranom programu niti je reč o rialitiju. U pitanju je život, danas, tu i ovde! A on, the life, la vie, Leben, жизнь… baš ume da se našali i nestašno nam se u lice iskezi. Na svekolikim ekranima diljem planetarnog medijskog prostora, redovno se emituju najnovije vesti iz epidemiološke centrale: “Pošto je nova vakcina uspešno sanirala dejstvo Paloma 69 virusa, naučnici širom sveta aktivno rade na sprečavanju širenja nove pandemije. Reč je o smrtonosnom virusu Vidko 91. Bezbedonosne mere i dalje ostaju na snazi. Budite odgovorni, poštujte pravila, ostanite kod kuće a ako baš morate da prošetate kućnog ljubimca ne činite to bez propisane opreme!”

Žitelji Moralvila baš kao i ostatak mahnitošću zaraženog sveta, bez pogovora poštuju nove mere i strahom ishitrene zakone. Poslušno se zatvaraju u kućni karantin omeđen zidovima besmisla. Gradske ulice ostaju puste, restorani zatvoreni, mozak je odmoran a duša prazna. Centrom Moralvila trenutno hoda samo jedna ljudska spodoba odevena u narandžasti skafander dok četvoronožna kreatura uvijena u foliju veselo trčkara pored hrabrog šetača.

“Što se događa kad očajanje zahvati ljude
Kad očajanje neumitno prelazi u kajanje
Gledajući iz daljine konture na sceni
Padaju mi na pamet vodene boje
Umazane ruke brzo se peru!” B.Š.

Nenad Dejanović Prle, lokalni knjižar i čovek koji je vazda funkcionisao na  posve drugačijim talasnim dužinama, bezvoljno je sedeo ispred davno kupljenog i prilično oronulog kompjutera. S druge strane ekrana izvirivali  su neki umorni ali poslu predani ljudi. Sudija, tužilac, porotnici, svako u svom domu pred kamerom nj.v. Skajpa u pandemiji narečenog – Zuma. Centralni sud Distrikta KSB-964 sa sedištem u Gvantanamu, predsedava  sudija Đovani Pjerluđi koji je 2023. preživeo virus Alegro 44.

Strog, pravičan, nasmejan i na viruse otporan, oglasio se sudija Pjerluđi:

– Građanine Dejanoviću, opišite nam ukratko događaj koji se odigrao ispred vaše knjižare tokom novogodišnje noći koja nas je iz 2024. uvela u srećniju 2025.

Prle je udahnuo jako, doterao svoj plišani sako i nadležnima odgovorio ovako:

– Gospodine sudija, najpre bih želeo da se zahvalim što ste mi omogućili da iznesem svoju odbranu jer u današnje vreme to nije mala stvar. Elem, 1. januara 2025. u ranim jutarnjim satima, dok su petarde, vatrometi i topovski udari parali nebo Moralvila, dr. Kovidije Virušijevič Koronenko ničim izazvan svratio je u knjižaru “Šumadija”. Malo sam se iznenadio jer se dr. Koronenko pojavio bez prethodne najave i zakonom propisane opremme. Vrata knjižare “Šumadija” međutim uvek su svima bila širom otvorena. Za diskriminaciju nikada nismo znali ni kada je reč o rasi, seksualnoj orijentaciji ili propisanoj sigornosnoj opremi u vreme pandemije.

– Potpuno razumem vaš stav građanine Dejanoviću. Imajući u vidu da ste vazda bili lojalan i zakonu predan pripadnik globalne društvene zajednice, predlažem poroti da vas kazni kućnim pritvorom u trajanju od godinu dana uz napomenu da se predložena kazna razlikuje se od sveopšte važećeg karantina. Naime, u narednih 12 meseci prozori i vrata vaše knjižare moraju biti potpuno blindirani i voskom zapečaćeni. Izuzetak je maleni otvor kroz koji će vam se dostavljati hrana po našem izboru. Uzgred budi rečeno, sutra su na jelovniku punjene paprike.

Porota je jednoglasno usvojila sudijin predlog a korpulentni tužilac je zadovoljno likovao. Samo na trenutak je sklonio masku sa zajapurenog lica kako bi udahnuo malo svežeg vazduha a potom se snishodljivo zahvalio sudiji i porotnicima na uspešnoj saradnji.

Svestan opšteg ludila, Prle je bio zadovoljan presudom. Ruku na srce,   mnogi su  i za puno manje “prekršaje” dobijali najstrožu kaznu. Pred Nenadovim suznim očima počele su se ređati slike raznih neveselih događaja. Prisetio se dana kada je sve u stvari počelo…

U zimu 2020. godine moralvilski lekar dr. Kovidije Virušijevič Koronenko svratio je u knjižaru “Šumadija” kako bi izabrao laku literaturu za godišnji odmor koji je planirao da sa porodicom provede u zavičaju. Nekoliko decenija ranije, dr. Kovidije je napustio SSSR i krenuo preko okeana u potrazi za boljim životom. Godine su prolazile a Koronenko je  naporno radio i Ameriku gradio. Nije birao poslove, preko dana je služio mušterije u prodavnicama, restoranima i benzinskim pumpama dok je noću učio. Uspeo da položi sve ispite, nostrifikuje diplomu i “po drugi put” postane lekar. Decenijama je radio u bolnicama koje su posećivali siromašni pacijeni a povremeno i kao “gostujući lekar” po tuđim ordinacaijama. Pre desetak godina doselio se u Moralvil gde je otvrorio privatnu praksu. Bio je priznati specijalista za virusna obljenja disajnih organa ali je kao porodični lekar lečio sugrađane od svih bolesti.

Pošto je uz Prletovu pomoć izabrao knjige, popili su više puta “po jednu” šljivovicu. Na rastanku su se pozdravili uz dogovor da se vide po Kovidijevom povratku iz Rusije.

Na putu do kuće doktor je doživeo tešku saobraćajnu nesreću, posle koje je pao u komu. Ležao je na intenzivnoj nezi a društvo mu je pravila tašta Natalija pevajući mu ruske balade, starogradske pesme i romanse. Tri meseca kasnije doktor Koronenko je i dalje bio u dubokoj komi a prognoze lekara nisu nudile previše optimizma.

Nekako s proleća, u aprilu 2020. u svetu su se dešavale teško predvidive i nadasve nelogične stvari. Nenad Dejanović je pažljivo skladištio rezerve toalet papira kako ne bi morao da koristi knjige u “higijenske svrhe”. Svestan važnosti koju hrana ima u dramatičnim situacijama koje su mu se svakih desetak godina tvrdoglavo ponavljale, Prle je planirao da narednog dana zauzme mesto ispred lokalne samoposluge i snabde se rezervama brašna, ulja i šećera.

“Ne bilo loše kupiti i konzerve, dvopek, supe u kesi…”, razmišljao je. Usred taktičkih priprema oglasio se Skajp. Vidno iznenađen s obzirom da rečeni program gotovo nikada nije koristio, Nenad je stidljivo kliknuo ikonu na velikom ekarnu centarlnog kompjutera Knjižare “Šumadija”. U tom treuntku, gotovo niotkuda iskočio je doktor Kovidije. Nakon izliva ljubaznosti, najlepših želja te svekolike brige glede dalje sudbine “moralvilskog Dr. Martina”, Koronenko je počeo da postavlja “nepristojna” pitanja:

– Šta se ovo dešava dragi prijatelju? Zašto su svima natakli brnjicu?

– Ali doktore, pokušao je Prle.

– Pravi virus Kovid 19 je nešto posve drugačije od ludila koje nam se servira.

– Razumem prijatelju ali ipak…, unjkao je Nenad

– Pa to mi je struka čoveče! Opasnost je minimalna! Postoje mnogo teže  bolesti zbog kojih svet nije stao! Zašto nam ovo rade?

– Ja se u medicinu ne razumem, ćutim i slušam, vajkao se knjižar.

– Ovo sa medicinom nikakve veze nema. Dejanoviću, pišite, plačite, urlajte… Ovo je početak kraja! Najveća obmana u istoriji čovečanstva.

Na trenutak su se začuli glasovi, komešanje…

– Maskirani ljudi ulaze u moju bolničku sobu… o neeee!, urlao je Koronenko.

Tišina, crni ekran i prekinuta veza.

Na prvi pogled, Nenad je bio u šoku a opet, imajući u vidu svekoliki idiotizam globalne situacije, Prle se nije dao iznenaditi. Kada je doktorov lik nestao sa ekrana, knjižar je otvorio flašu burboona na kojoj je pisalo “1792”. Posle četvrte čaše se malo smirio a posle sedme potpuno zaboravio na Kovidija koji se usudio da mu se nakon višesmesečne kome, bez maske obrati preko video aplikcacije koju nam je darovao niko drugi do nj.v. Microsoft. Sutradan, ova neprijatna epizoda samo je vrcala negde u daljini Nenadovog pamćenja kao nedefinisana misao na granici jave i sna…

“Nešto razmišljam,” kontao je Dejanović, “možda sam ipak ja to samo sanjao!?”

Mnogo kasnije, virtualnim kanalima, proneli su se abrovi da je baš one prve noći koja je nekako išćezla iz Nenadovog sećanja, dr. Kovidije Virušijevič Koronenko sa intenzivne nege po hitnom postupku prebačen na psihijatriju. U probranom društvu pod budnim okom bolničkih kerbera dr. Kovidije se “lečio” skoro godinu dana. Po odlasku kući ni sa kim nije razgovarao. Samostalno je obavljao osnovne životne i fiziološke funkcije i po čitav dan bi sedeo ispred televizora gledajući CNN. Monotoni dani ispunjeni tugom i beznađem sporo su prolazili. Porodica je izgubila svaku nadu da bi dr. Koronenko ikada više mogao da se povrati.

Doček Nove godine bio je po mnogo čemu jedinstven. Kako bi se istakao duh zajedništva, uprkos vremenskim zonama, nova 2025. na svim kontinentima dočekana je u isto vreme. Vođeni tradicijom da se u Novu godinu ulazi bez suvišnih i nepotrebnih stvari organizatori centralne priredbe pripremili su originalan kulturno-umetnički program.

Poslednjeg dana 2024. prestala upotreba novca kao sredstva plaćanja. U svim većim gradovima ovaj važan datum obeležen je simboličnim  spaljivanjem novčanica. U Palermu su kremirali evro a u Portlandu dolar. Žitelji Požarevca, uz trubače i popularnu melodiju “Kalašnjikov”, veselo su proslavili upokojenje dinara. U velelepnim parkovima Novog Zelanda postavljen je kamen temeljac za izgradnju moćnih nuklearnih centrala. Lokalni premijer je veselo poručio da zbog pandemije više nije bezbedno boraviti u prirodi a da, ako ćemo pošteno, ni struja nam za CNN i internet ne pada s neba. Stoga umesto ekološkog luksuza narod se opredelio za osnovne životne potrebe kao što su Fejsbuk, Instagram, RTS i Tviter. U Diznilendu je obeležana godišnjica otvaranja laboratorije za proizvodnju univerzalnih vakcina protiv svih nastupajućih virusa. Microsoft je pronašao logaritam koji prepoznaje mutacije znanih i nenznaih virusa od dinosaurusa do nekog dalekog, budućeg, još neotkrivenog sveta. U isto vreme, vredni pregaoci kompanije Pfizersoft rade 24 sata bez prekida kako bi svojim farmakološkim proizvodima spasili čovečanstvo.

TV prenos dočeka seli nas na drugi kraj sveta. Pred očima gledalaca impozantna slika. Čitavom dužinom Kineskog zida postavljen je multinacionalno-višejezički transparent sa jednostavnom a tako dirljivom porukom: “Budite odgovorni, nosite skafander!”

Opera u Sidneju preuređena je kako bi mogla da primi migrante dok je Grand Canyon u Arizoni pretvoren u deponiju nuklearnog otpada.

Srećna ti Nova 2025. godina veseli svete moj!

Pošto je dočekao Novu godinu, Dr. Kovidije Virušijevič Koronenko je uredno složio ćebe kojim ga je pokrila tašta, razvalio je katancem zamandaljena vrata i istrčao na ulicu. Uprkos rafalnoj paljbi strelica za uspavljivanje, tejzera i druge lake artiljerije, Kovidije je stigao do knjižare “Šumadija”. Kada je zakucao na vrata oglasio se snajperista sa susedne zgrade.

Nenad Dejanović Prle je izašao ispred svoje knjižare. Bio je u šoku. Iz očaja se uhvatio za glavu dok je nemoćno zurio u leš prijatelja…

– Šta ste to uradili dušmani!? Zašto ubiste čoveka zlotvori?, zaurlao je.

– Hajde, vraćaj se unutra i ne filozoriraj mnogo. Upotrebi organ za razmišljanje. Nije mozak sapun pa da se istroši.

KAO MALO VODE NA DLANU

 / MORALVILLE / EDIT

Direktor JKP Vodovod & kanalizacija u Moralvilu imao je puno problema koji su se iz dana u dan sve više gomilali. Brinuo je kako da sačuva posao, brak i slobodu dok je sve ostalo išlo svojim, uobičajenim tokom. Džerald Glen je imao ženu, dve odrasle ćerke, oronulu pudlicu Samantu i mladu ljubavnicu Britni. Kako to u klasičnoj literaturi biva, ljubavnica je bila udata a rogonja po imenu Bredli saznao je za ženinu vezu sa direktorom. U samom početku muž je ćutao i vrebao svoju šansu. Kada je prikupio dovoljno kompromitujućih informacija, pozvao je direktora Glena u kafanu “Old America” i predočio mu činjenice potkrepljene dokaznim materijalom. Gospodin Glen je čitao kopije dokumenata, pažljivo ih proučavao i pokretom očajnika počupao  razbarušenu kosu.

– Milion dolara u kešu, procedio je kroz zube Bredli, i da mi ostaviš ženu na miru. Imaš deset dana da zahtev ispuniš ili sve ovo ide u policiju.

Suparnici su se rastali u tišini a onda su skoknuli do cvećare i sa buketom ruža u naručju, pohitali kući da obraduju žene svog života.

Posle neprospavane noći, Džerald je ranim jutrom umesto na posao krenuo  u suprotnom pravcu. Prošao je pekaru i odoleo mirisu svežeg peciva, potom i poslastičarnicu kod Rasima u kojoj su pravili najbolje baklave i ušao u lepo uređen lokal na samom kraju ulice.

Vlasnik knjižare “Šumadija” Nenad Dejanović Prle pažljivo je sređivao policu sa raznolikom edukativnom literaturom. Od edicije “Sam svoj majstor” preko “Draga Saveta” pa sve do “Kako postati milioner u šest faza za tri meseca i dvanaest dana”. Dok je brisao prašinu sa jedne od publikacija u knjižaru je ušla njemu dobro znana mušterija.

– Dobar dan gospodine Glen, rekao je Prle razdragano, drago mi je da vas vidim. Izvolite.

Pošto je zahvalio na dobrodošlici, direktor JKP Vodovod & kanalizacija je odmah prešao na stvar. Tražio je knjigu ali nije znao naslov a ni ime autora. Nije bio načisto ni da takva knjiga uopšte postoji ali mu je bila preko potrebna.

“Uvek sam voleo ovakve mušterije, našalio se Nenad u sebi, ambicioani, neobavešteni a opet tolerantni i željni znanja.”

– Treba mi nešto u fazonu “kako da sakrijem lopovluk a da me niko ne uhvati?” nije ništa lično, pitam za prijatelja.

Prletu je odmah bilo jasno šta gospodinu Glenu zapravo treba. Seli su Nenadovu kancelariju koja se nalazila odmah iza tezge. Knjižar je skuvao kafu a direktor vodovoda potražio “ono piće od šljive iz Prletovog kraja koje su nekada zajedno pili i od koga zuji u ušima”. Šljivovica je pomogla da gospodin Glen potpuno otvori dušu. Elem, pre nekoliko godina država je u budžet JKP Vodovod & kanalizacija uplatila preko tri miliona dolara. Umesto rekonstrukcije vodovodne infrastrukture u Moralvilu, Džerald je novac potrošio na lagodan život. Piće, žene, letovanja i igre na sreću…Las Vegas, Atlantik Siti i slične destinacije. Školski drug gospodina Glena radi kao krupna zverka u Vladi pa je do sada uspešno eskivirao inspekcije, kontrole, popise… Nažalost, muž Džeraldove sekretarice dokopao se dokumenata koji dokazuju malverzacije direktora vodovoda pa ako u najkraćem roku ne pribavi milion dolara crno mu se piše.

– Šta mi je činiti dragi prijatelju?, pitao je drhtavim glasom Nenada.

Iskusni novinar koji se nekada u starom kraju bavio i marketingom imao je spreman adut koji je u vidu saveta nosio u nepostojećem rukavu crne majice na kojoj je pisalo: “Nekome je život majka a nekome Jamajka”.

– Ne treba tu puno mozgati, moćniji od nas razradili su šta valja činiti u sličnoj situaciji a pametniji nam sve lepo objasnili. Profesor Noam Čomski naprimer, do detalja objašnjava strategiju manipulisanja masama na svim nivoima.

Prle je uzeo knjigu sa jedne od polica i počeo predavanje na temu “Deset faza manipulacije ljudima”. Džerald je pio rakiju i sa velikom pažnjom slušao lokalnog knjižara.

1. ZAVARAVANJE PROTIVNIKA

Pažnju javnosti treba preusmeriti daleko od stvarnog problema. Putem medija bombardovati javno mnjenje temama i pitanjima bez ikakvog  značaja. Dok gori škola puna osnovaca izveštač sa lica mesta ukazuje na ekološke posledice požara.

2) KREIRANJE PROBLEMA I NUĐENJE REŠENJA

Ideolozi globalne propagande ovaj metod sprovode u tri faze: problem – reakcija – rešenje. Najpre se stvori “situacija” koje izazove problem sa ciljem da se izazove reakcija stanovništva. Pošto narod proguta mamac punudi se rešenje koje u normalnim okolnostima javnost nikada ne bi prihvatila. Na primer, namera da se izvrši preseljenje stanovništva iz jednog kraja regiona u drugi. U mirnodopskim uslovima ideja deluje besmisleno ali posle krvavog rata zvuči mnogo prihvatljivije. Ili možda, kako opravdati potpunu globalnu kontrolu svetskog stanovništva. Milijarde ljudi poslušno sede kod kuće, kriju se iza maski dok kupuju osnovne životne namirnice a onda nazad u toplinu doma svog. Donedavno,   ovako nešto zvučalo bi kao loš scenario za još gori film. Od kada se pojavio misteriozni virus i proglašena pandemija horor film je postao stvarnost a scenaristi se samo smeškaju.

3) POSTUPNOST PROMENA

Javnost treba naterati da prihvati neprihvatljivo zato je valja primorati da to učini postepeno. “Otrov” im valja davati “na kašičicu – kap po kap”.  Tako je u Kini ženka slepog miša prevarila svog đuvegliju “s ovog običnog miša”. Žrtva bračnog neverstva završila je u supi gospodina Vida koji je vazda kuburio sa zdravljem. Kijao je uvek 19 puta pa se kijavica pretvorila u grip a onda je od gripa nastalo čudo neviđeno. Na pitanje o čemu se radi, medicinski stručnjaci naglašavaju da svi pacijenti imaju iste simptome KO VID – 19 puta kijaju.

4) ODLAGANJE

Promene koje slede moraju se predstaviti kao nužne i bolne. Ljudi lakše prihvataju nelagodnost koja će se desiti u budućnosti nego trenutno žrtvovanje. Neprijatnost se neće desiti odmah a pošto se nikada ne zna šta donosi sutra, čovek se nada će se situacija ipak nekako popraviti. Javnost tako ima više vremena da se navikne na ideju promene i da je prihvati sa manjim otporom. Primer iz bliske istorije u Srba – Hajde bombardujte već jednom pa da krečim!

5) UPOTREBA DEČIJEG JEZIKA

Tokom kampanje koristi se jednostavan, “dečiji” jezik koji je kristalno jasan i najmanje sofisticiranom građaninu. Projekat upotpuniti sa nekoliko jednostavnih reklamnih spotova “na prvu loptu” kako u novinama i na radiju i TV. Primer:

Znaš li da teško je sine

Zar te taj virus ne brine,

Celom svetu suze doneo,

Mnogo žrtava virus odneo.

Baki iz karantina,

Smetaće tvoja blizina.

Budi ponos svoga naroda,

Da ne bude smrtnih ishoda!

Aaaa,moli te Srbija

Ne glumi sebičnog zlotvora,

Poslusaj doktora!

6) BUĐENJE EMOCIJA

Zloupotreba emocija je klasična tehnika koja se koristi kako bi se izazvao kratak spoj u procesu logičnog razmišljanja, prosuđivanja i razumnog donošenja odluka. Ovih dana često se čuje prekor: “Ne treba da nosiš masku zbog sebe već da ne bi zarazio svoju decu, unučiće ili stare roditelje!”

7) NEZNANJE

Prosečan konzument metoda kontrole javnosti i porobljavanja uma  ne mora biti puno pametan. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude ispod proseka kako bi razlike među stanovništvom bile nepremostive. Ukratko – zavadi pa vladaj!

8) VELIČANJE GLUPOSTI

Promocija novog sistema vrednosti po kome je poželjno biti glup, vulgaran i neobrazovan. Internet je idelan saveznik za tako nešto jer mišljenje baš kao i zadnjicu ima svako. Stvarati jaz između nas i njih, glupih i pametnih, crnih i belih, konzervativnih i liberalnih, hrišćana i muslimana… uz stalnu  težnju da se oni “između” obavezno opredele. Tako će se polupismeni prikloniti primitivcima a relativno normalni “intelektualcima” jer realna, trezvena, objektivna  sredina nažalost ne postoji.

9) STVARANJE OSJEĆAJA KRIVICE

Veoma važna faza u kojoj valja ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on(a) odgovoran za trenutnu situaciju a sve usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac koji je uz to opterećen osećanjem krivice, odustaje od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv sistema. Sve bi bilo mnogo bolje samo da nisam otišao u prodavnicu, skinuo masku, poljubio ženu, ignorisao mišljenje kriznog štaba, odneo tetki lek…

10) ZLOUPOTREBA ZNANJA

Informacije kojima raspolažu privilegovani valja iskoristi i zloupotrebiti  protiv “gomile nesklada” koja poput stada poslušno ide pod nož. Ili kako to narod duhovito kaže: “Tri ti turam, dva ti vadim, čik pogodi šta ti radim?”

Direktor vodovoda u Moralvilu Džerald Glen očigledno je dobro pazio na času pa je u danima koji slede savršeno primenio stradegiju svog savetodavca.

Najpre je kontaktirao urednike medija. Uz opširan intervju u nedeljniku “Radost” Džerald je ugovorio svakodnevno gostovanje na radiju “Plavooki” gde je uz servisne informacije vezane za Vodovod & kanalizaciju veoma kritično komentarisao situaciju u drugim komunalnim preduzećima.

Pošto ga je lokalna javnost bolje upoznala, direktor vodovoda  kreće u akciju. Na dobro pripremljenoj konferenciji za medije, Džerald dramatično otkriva “problem”. Na osnovu podataka kojima raspolažu organi bezbednosti, postoji realna opasnost da je gradski vodovod zagađen. Stručnjaci još uvek ispituju detalje ovog nemilog događaja. Nekoliko osoba je privedeno u cilju daljeg prikupljanja informacija. Istraga je u toku ali izvori bliski policiji veruju da je reč o terorističkoj akciji lokalnog tipa a kao glavni osumnjičeni navodi se Bredli Kruger šalterski službenik u moralvilskoj Elektrodistribuciji i suprug Džeraldove sekretarice Britni.

Paralelno sa kampanjom protiv domaćeg terorizma, usred leta kad mu vreme nije, JKP Vodovod & kanalizacija obustavlja distribuciju vode stanovnicima Moralvila. Za kratko vreme strpljenje građana je počelo da  popušta a pritisak da se da se Bredli Kruger što pre osudi postajao je sve jači. Oni najagresivniji oglasili su se preko društvenih mreža a onda je i internet, kako se to popularno u tabloidima keže – “bukvano eksplodirao!” Virtualni linč pokazao se veoma produktivnim. Službenici lokalnog vodovoda priključili su se kampanji izveštavajući o broju obolelih lica usled posledica trovanja vodom. Prve nedelje sami su izmišljali informacije a kasnije su organizovali tombolu i brojeve po nahođenju objavljivali u javnosti. Niko u Moralvilu nije poznavao sugrađanina obolelog od ove tajanstvene bolesti ali su zvaničnim izveštajima slepo verovali. Sudija je u skraćenom postupku zakazao suđenje i procesa koji je završen u rekordnom roku porota je donela jednoglasnu odluku – Bredli Kruger se proglašava krivim za teroristički akt zagađivanja vodovodnog sistema u cilju neutralisanja i životnog lišavanja svekolikog stanovništva Moralvila. Pošto se u ovakvim situcijama  doživotna robija podrazumeva, direktor Džerald je zajdeno sa javnim tužiocem otplesao pobednički krug i zahvalio javnosti na punoj podršci. “Zajedničkim snagama u nove pobede, mi i vi – protiv terorizma!” osvanulo je na svim platformama od fejsbuka, tvitera pa sve do instagrama. Ministarstvo energetike izdalo je saopštenje u kome se izražava zahvalnost rukovodstvu vodovoda za predanu i profesionalnu saradnju u cilju očuvanja mira i bezbednosti kako opštine Moralvil tako i šire društvene zajednice.

Na pitanje novinara da li planira da se kandiduje za gradonačelnika, direktor JKP Vodovod & kanalizacija je odgovorio da ga trenutno ne zanima politička karijera. Sada je najvažnije pomoći sugrađanima da se vrate u normalan životni tok.

– Jednoga dana, podvukao je Džerald, ako se steknu uslovi a javnost ne zaboravi moje zasluge, biće mi čast da se kandidujem za predstavnika naše lokalne zajednice u Kongresu SAD.

Godinu dana kasnije, životna svakodnevica u Moralvilu vratila se u normalu. Posle usvajanja žalbe Bredli je pušten na slobodu. Pošto je na šefov zahtev uništio  kompromitujući materijal, Bredli je postao šef predizborne kampanje doskorašnjeg direktora vodovoda i budućeg kongresmena Džeralda Glena. Sekretarica Britni radila je kao Džeraldov portparol dok je Prle, kao nagradu za svoj trud, na poklon dobio pudlicu Samantu

KNJIŠKI MOLJAC

Ovih dana, Nenad Dejanović Prle se po drugi put u životu našao u karantinu. Prvi put, desilo se to pre nekoliko decenija. Kao mlad i prerspektivan novinar sportske redakcije dobio je zadatak da napiše kako se fudbaleri lokanlnog tima pripremaju uoči  odlučujuće utakmice za ulazak u Prvu ligu. Dva dana su sedeli u hotelu Šumarice odvojeni od porodice i prijatelja kako bi u punoj snazi dočekali nedeljni meč na Gradskom stadionu. Vreme je tada provdio u razgovoru sa trenerom i igračima uz prošvercovanu rakiju koju je uprkos storgoj kontroli uspeo da unese fizioterapeut Juga.

Karantin koji je Prle ovih dana na svojoj koži iskusio po mnogo čemu je drugačiji. Pravila su stroga, posledice nepoštovanja ozbiljne a sve zajedno je sumanuto i posve nelogično. Kada fudbal pobedi medicinu u kvalifikacijama za “Kup zdrave pameti” ne piše se dobro ni nauci a ni čovečanstvu koje nje zavisi. U celoj priči čak ni fudbal nije profitirao jer se i utakmice više ne igraju.

“Kovid, korona svuda oko nas, prekasno je, uzaludno sve je dublji jaz…” pevušio je Prle u pauzi između dva zalogaja. “Nemoj sine da pevaš dok jedeš, biće ti luda žena!”, govorila mu je baka dok je bio mali. “Zato se valjda nisam ni ženio”, pomisli uz osmeh Nenad dok je iz kuhinje hitao prema radnom stolu koji se nalazio u uglu knjižare “Šumadija” koja je od početka pandemije bila zatvorena. Prle je čitavog života voleo samoću pa mu karantin nije teško padao. Na kraju, u knjižari je bilo toliko knjga da mu tri života i devet epidemija ne bi bilo dovoljno da ih sve pročita. Ako se tome dodaju čari interneta, ljubav prema filmovima i serijama mogućnosti ubijanja vremena bile su neograničene. Uz sve to, gospodin Dejanović je aktivno pisao kako za sebe i svoju dušu tako i za “Varoške novine” u starom kraju. Voleo je slatku dokolicu tokom koje je bio mnogo produktivniji nego dok je morao da brine o knjižari, mušterijama a posebno o “kibicerima” iz komšiluka koji su se uz kafu i po neko pićence svakodnevno trudili da upoznavaju nedokučivu lepotu pisane reči. “Još kad bih mogao da pronađem moljca koji mi gricka knjige, gde bi mi kraj bio”, gunđao je knjižar.

Od kada je ludilo oko koronavirusa počelo Prle je sledio jedno sveto pravilo – potpuno ignorisanje vesti ili još tačnije totalni “medijski kalabalak” koji je vladao svetom.

Ulice Moralvila vremenom su opustele. Retke mušterije pazarile su osnovne životne namirnice u prodavnicama koje su radile samo nekoliko sati dnevno. Vlasnik knjižare “Šumadija” trudio se da poštuje stroga pravila koja su vladala svetom ali je to činio na svoj način. Nije nosio masku ni rukavice ali je ruke  prao redovno kao i ranije. Zatvaranjem radnje ispoštovao je socijalno distanciranje a vrata knjižare nije otvarao ni za živu glavu. Većina sugrađana teško je podnosila karantin. Prletove komšije Kris i Blejz već danima su se ubijali od dosade. Do nedavno bili su redovni posetioci “Šumadije” konzumirali su kako “nova izdanja” žestokih pića tako i vinske staritete. Od kada je knjižara zatvorena “kolekcionarsko-konzumentske aktivnosti” potpuno su prestale

Kris je živeo u neposrednoj blizini knjižare. Složna porodica: sin, žena, ćerka i najvažniji član obitelji – tašta. Gospođa Grečen Rumorsen bila je držeća penzionerka koja je znala sve abrove u gradu. Radni vek je provela kao poštanski službenik u centru Moralvila. Prenošenje informacija bila je njena velika strast pa je po odlasku u penziju omiljenu delatnost nastavila da obavlja volonterski. Ubrzo je postala savremena verzija lokalne “radio Mileve”. Od nedavno, kada nas je zadesila nepodnošljiva teškoća postojanja začinjena ludilom korone, Grečen je doživela veliku transformaciju. Pošto je ni kriva ni dužna izgubila najdragoceniji izvor informacija – ulice Moralvila gospođa Rumorsen je pronašla novu “platformu”. Posle početne apstinenske krize, nekadašnja poštarka otkrila je blagodeti interneta. Grečen je za kratko vreme a uz pomoć nj.v. Kovid-19, od najveće abronoše u gradu postala vodeća influenserka svoje generacije na internetu.

This image has an empty alt attribute; its file name is baka.jpg

Dani su tekli kao u ružnoj priči, i dok je Krisova ćerka pratila “postove” iz sveta mode, sin one vezane za kompjuterske igrice a žena najnovije karantinske recepte, tašta se bacila na aktuelne teme – Koronavirus ili šta se iza Kovida valja? Detaljna i objektivna kakva je uvek bila, gospođa Rumorsen vrlo brzo je otkrila potencijale svekolikih foruma i uticajnih društvenih mreža. Šta god bi se u medijima pojavilo u vezi sa pandemijom ona bi bez oklevanja objavila, komentarisala, “tagovala”… Od zvaničnih izveštaja, preko teorija zavere pa sve do praktičnih saveta iz oblasti kulinarstva, psihologije i naravno medicine. U svojim izveštajima Grečen je insistirala na profesionalnom pristupu trudeći se da novootkrivena strast uvek ostane u senci objektivnosti. I dok su Krisovi ukućani disciplinovano poštovali ničim izazvanu izolaciju on je i dalje kuburio sa novonastalom situacijom. Kao trener u lokalnoj teretani već nedeljama nije mogao da pomogne mladim, zgodnim damama da postignu i očuvaju željenu figuru kao ni debelim vršnjacima da izbegnu srčani udar koji ih je strpljivo iz zasede čekao. Tokom prvih nedelja trčao je pored obale, vežbao kod kuće, arčio zalihe alkohola i sa komšijom Blejzom “potrošio” sve moguće teme o kojima se moglo diskutovati. Još neko vreme se borio sa dosadom a onda su Kris i Blejz odlučili da se osvete komšiji koji je zamandalio vrata svoje knjižare. “Bio je maj ili svibanj ne sjećam se više?”. Posle trećeg neuspelog pokušaja da dozovu knjižara Prleta, komšije su smislile paklen plan. Posetili su gospođu Grečen koja je upravo zavšila dnevne aktivnosti na Instagramu. Dok je pokušavala da se po hitnom postupku preseli na Tviter zet i komšija Blejz stvorili su se niotkuda.

This image has an empty alt attribute; its file name is komscc8cije.jpg

– Znamo da si u poslu, pravdao se Kris, ali imamo jako važnu informaciju i to iz poverljivih i pouzdanih izvora. Ako objaviš “pravu istinu o koronavirusu” postaćeš najpopularniji bloger u Americi.

– Nisam ja bloger već influenser!, ispravila ga je Grečen. Hajde zete požuri, nisam ja dokona kao ti.

Kris i Blejz su se udobno smestili na kauču preko puta gospođe Rumersen. Iskoristili su gužvu i iz obližnjeg ormana “pozajmili” flašu tekile. Nasuli su duplu dozu i otpočeli svoju priču. Prvi se oglasio Blejz.

– Meni se mnogo dopada to što objavljujete na internetu ali mislim da je došlo vreme da se svetu kaže prava istina a Kris i ja smo poželeli da je baš sa vama podelimo.

– Zvanična verzija, dodao je zet, koju nam nameću mediji nema baš nikakve veze sa logikom i zdravim razumom. Priče o slepom mišu iz Kine i veštačkom virusu iz laboratorije daleko su od istine. Eto, trudimo se iz petnih žila da saznamo šta se dešava a odgovor je tako blizu, nekoliko kuća od nas. U zagušljivoj sobi, ispunjenoj prašinom koja se širi sa polica knjižare “Šumadija”.

– Baš tako, nastavio je Blejz, celu stvar je zakuvao naš komšija Prle. Odgovorno tvrdim da je glavni krivac za pandemiju Kovid-19 niko drugi do  knjižar Nenad Dejanović. A evo draga gospođo, šta se stvarno dogodilo.

U tom trenutku, štafetnu palicu naratora ponovo je preuzeo Kris i sve potanko, crno na belo, reč po reč tašti svojoj objasnio.

Ekskluzivna pripovest o najaktuelnijoj temi zasluživala je naravno još po jedno piće. Ovoga puta pripovedači su bili još darežljiviji prema sebi tako da je flaša tekile “Patron” iznenada ostala prazna. Priča o nastanku koronavirusa počinje ovako:

Krajem prošle godine, lokalni knjižar je dobio neobično pismo iz Kine. Pečat je sugerisao da dolazi iz grada Vuhana. Pošiljalac Vir Kov Id koji se potrudio da priloži i  svojeručni potpis. U simpatičnom, krasnopisom satkanom pismu drug Kov Id je napisao sledeće: “Poštovani Prle, tokom minulih decenija drug Tihi i vi mnogo ste zadužili sve ljubitelje sedme umetnosti kako u Kini tako i u okolinim zemaljama regiona. Nedavno sam preko vašeg sajta saznao da ste se preselili u Ameriku i da imate knjižaru u pitoresknom gradu Moralvilu. Kao priznati stručnjak iz oblasti virusologije voleo bih da proširim horizonte svojih naučnih saznanja. Želja mi je da pročitam roman “Oči tame” Dina Kunca kao i staro izdanje knjige Edgara Alan Poa “Maska crvene smrti”. Ova dela su još pre mnogo decenija najavila epidemiju koja nas uskoro očekuje. Pošto ja kao naučnik nemam realno objašnjenje o ludilu koje nam se sprema, mislio sam da ćete možda vi pisci biti u stanju da pomognete. Ako ih imate navedene knjige, najljubaznije bih vas zamolio da mi ih pošaljete a ja ću vam “čim prije” odgovoriti šta nauka može da kaže u vezi navedenog. Možda vam sve ovo deluje čudno jer još ne znate šta se iza brega valja ali kada budete saznali tek tada vam ništa neće biti jasno!

Dobrodušan kavim ga svi znamo, Nenad Dejanović nije časio časa te je tražene knjige odmah poslao put Vunhana u prijateljsku zemlju Kini.

I sve bi bilo sjajno da svaka od ovih knjiga nije imala vlastitu istoriju o kojoj Nenad nije imao pojma. Kuncova knjiga u Prletovu knjižaru stigla je direktno iz Rusije od kolege antikvara Kovidija Viruševiča Koronosova dok mu je knjigu “Maska crvene smrti” poklonio rođak Aca iz Zemuna koji ga je pre nekoliko godina sa beogradskoa aerodroma ispratio.

FBI, CIA, MI6, FSB, SIS, Mosad i ostale službe odmah su do najsitnijih detalja ispitale sve okolnosti koje su prethodile razmeni ovih kulturoško-umetničkih dobara. Posle mukotrpne i iscrpne istrage došli su do sledećih saznanja:

Slučaj A1001 – Prletov rođak Aca Šarplaninčević diplomirani pravnik iz Zemuna već godinama je imao probleme sa hemoroidima. Acini poznanici su odavno primetili da on stalno pravi bolne grimase ali su samo bliski prijatelji znali punu istinu. Acina ujna Branka iz Umčara lečila je sve bolesti narodnim lekovima. Čudotvornu kremu od koje su hemoroidi kao rukom nestajali, Branka je pravila na sledeći način: nevenov cvet se isecka na sitne komade i pomeša sa golubljom mašću. Za to vreme u samlevenu cveklu doda se petlova kresta i šapa od slepog miša. Sjedinjena masa treba da odstoji deset dana kada je spremna za upotrebu. Nanositi na bolno mesto tri puta dnevno pre obroka. Rođak Aca se striktno pridržavao uputstva za upotrebu i baš tih dana vreme prekraćivao uz knjigu “Maska crvene smrti”. Prao je Aca ruke redovno ali… ipak, elem, avaj… I tako, knjiga koja je vazda bila najbolji poklon otišla je na daleki put bez povratka, najpre do Moralvila a onda dalje… “Maska crvene smrti” Edgara Alana Poa na kraju je završila u Kini.

Slučaj B1002 – Za vreme zimske Olimpijade u Sočiju bio je popularan sledeći vic: Pita ciganka cigu: “Je li Miko, jel gledaš Soči?” a ciga ni pet ni šest odgovori:”Jok s onu stvar. Pa s čim ću gledam nego s oči!” I dok su dokone šaljivdžije zbijale manje ili više umesne šale, lokalni antikvar Kovidije Viruševič Koronosov imao je prečeg posla. Pošto je iz pošte podigao dragocen paket u kome se nalazila knjiga Dina Kunca “Oči tame” svratio je do supruge Maše koja je u univerzitetskoj laboratoriji radila na projektu “Holodnji”. Drug Koronosov je spustio ceger u kome se pored tek preuzete knjige nalazio i ručak za Mašu o onda se uputio tamo gde i predsednik Centralnog komiteta ide peške. Za to vreme njegova draga slučnajno je oborila epruvetu koja se prosula po stolu, stolici, podu i cegeru. Ne sluteći šta se u njegovom odsustvu desilo, Kovidije je izvadi plastičnu kutiju iz koje su se pušili pelmenji koje je uz sveže pripremljeni čaj stavio ispred Maše. “Prijatno ljubavi!” rekao je brižni muž i žurnim korakom odšetao do knjižare “Putinova bajka”. Kada je stigao na odredište iz cegera je pažljivo izvadio “Oči tame”, pažljivo je obrisao fleku koju je ostavila hemikalija iz Mašine laboratorije i smestio knjigu na policu. Nekoliko godina kasnije, na molbu kolege Prleta knjiga je iz Rusije najpre stigla do Moralvila a onda i do Vuhana.

This image has an empty alt attribute; its file name is russian-bookstore-in.jpg

– Eto draga tašta, poentirao je Kris, to vam je ukratko istina o virusu koji je preko noći zaustavio život na Zemlji.

– Hvala zete da si živ! Odoh da vam donesem pivo iz frižidera, zaslužili ste. Večeras ću i kiflice da ispečem. Kada ovu priču objavim ima samo da puca od lajkova.

Ubrzo, u knjižaru “Šumadija” posetili su agenti svih obaveštajnih službi sveta. Knjige su zaplenjene a strogi karantin uveden je na čitavoj teritoriji grada, regiona, države…

Narednih dana gospođa Grečen je oborila sve rekorde na društvenim mrežama. Pratioci na Instagramu, prijatelji na Fejsbuku, sledbenici na tviteru nisu štedeli komplimente. Sve bi bilo divno i krasno a ne tako užasno da zbog novonastale situacije u Moralvilu nije blokiran internet.

MIRKO I SLAVKO – POSTAPOKALIPTIČNA ODISEJA NOBELOVIH LAUREATA

 / MORALVILLE / EDIT

Pred kraj svake godine, lokalni knjižar iz Moralvila, Nenad Dejanović Prle postajao bi setan, nostalgičan a zlobnici će reći i pomalo depresivan. Ovaj nekadašnji novinar iz Šumadije upravo je završavao prikladnu humoresku za novogošnje izdanje “Varoških novina” koje su uprkos svim nedaćama u zavičaju još uvek postojale. Još jednom je pročitao tekst, zakačio nekoliko prikladnih fotografija za ilustraciju, kolegama poželeo srećnu Novu godinu i nežno kliknuo – SEND.

* * *

NOVOGODIŠNJI TV DNEVNIK

Folk diskoteka “Derpe” u srcu Srbije. 31. decembar, blisko buduće vreme. Mirko i Slavko piju kafu za šankom. Iz prikrajka ih posmatraju šef obezbeđenja Budo i vođa izbacivača Raka. U lokalu nema gužve jer su pripreme za doček Nove godine u punom jeku. Žurka počinje posle deset a na velikom ekranu trenutno se emituje udarni Dnevnik TV Ciklama.

“Poštovani gledaoci dobro veče, moje ime je Barbara, dobrodošli u novogodišnji Dnevnik vaše omiljene televizije. Na samom početku, najvažnije vesti dana.

U prestonici je danas održan tradicionalni miting podrške demokratski izabranom rukovodstvu naše zemlje. Vedar i nasmejan prisutnima se obratio najveći sin našeg naroda. Prigodno odeven u kostim Deda Mraza, Predsednik republike je čestitato predstojeće praznike uz želju da nastupajuća godina građanima donese još više radosti, lepote, zdravlja i veselja. Oduševljena masa satima je klicala predsedniku. Iz obilja parola izdvajamo one koje se pored patriotskog naboja odlikuju i visprenom duhovitošću: “Tako treba – Srbija do neba!”, “Odakle si Majo devojano mlada, iz Srbije Aco iz Tokija grada!”, “Niko neće da nas bije?!?”, “Hvala ti za sendvič!”. Ponesen euforičnom atmosferom, na kraju višečasovnog govora,  predsednik je mudro zaključio: “I danas po završetku rata, opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta. Za brže i uspešnije približavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u ovom veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junaštvo.”

Voditeljka Dnevnika Barbara krišom je obrisala suze radosnice i nežnim glasom, dostojanstveno se obratila gledaocima: “U nastavku emisije poslušajmo vesti iz sveta.”

Od potpisivanja Mirovnog sporazuma na Malti kojim je i zvanično završen Treći svetski rat, stvari se polako vraćaju u normalu. U San Marinu je održan samit G20 najrazvijenijih zemalja današnjice, tom prilikom usvojene su smernice daljeg razvoja savremenog sveta. Odlučeno je da se ugroženim područjima SAD, Rusije i Kine po hitnom postupku pošalje pomoć u vrednosti dvadeset miliona bitkoina. Zemlje članice su po hitnom postupku  podelile zaduženja tako da će Bugarska obezbediti vojnu pomoć, Zambija će organizovati humanitarni konvoj kojim će se hrana i lekovi dopremiti u zemlje EU. Projekat obnove i izgradnje ratom opustošenih krajeva nadgledaće Angola, mehanizaciju će obezbediti Haiti a radnu snagu Crna Gora. Uz šeretski komentar “ima se, može se”, predsednik Sudana je bez oklevanja poklonio milion bitkoina i tri oke zlata. Neposredno po završetku konferncije G20 sastao se i Savet bezbednosti UN koji je na sednici održanoj u Monaku doneo nekoliko značajnih odluka. Misiju razgraničenja Amerike i Kanade nadgledaće predstavnici KFOR-a sa savezničkim komandnim kadrom iz Makedonije i Grčke. Po završetku misije, kada to uslovi dozvole, raspravljaće se i o novom imenu SAD. U isto vreme, Gvatemala će nagdledati rešavanje azilantske krize na severu Meksika. Pošto broj emigranata iz SAD i dalje dramatično raste predsednik Meksika je doneo odluku da privremeno obustavi odobravanje azilantskih viza. Izbegličke kampove duž nekadašnje američko-meksičke granice kontrolisaće posmatrači iz Sirije.

Voditeljka Barbara je spremno dočekala svoj red. Uzbuđeno je najavila izveštaj dopisnika iz Nemačke dok je zavodljivi smešak titrao u uglu nehajno napućenih usana.

Berlin je danas dobio megamarket “Čaplja”. Svečano otvaranje prve u nizu prodavnica poznatog trgovinskog preduzeća iz Srbije pratile su nemile scene zbog kojih je intervenisala nemačka policija. Izuzetno niska, promotivna cena debelih kobasica i kiselog kupusa izazvala je neopisivu gužvu i totalni haos. Polomljene su tezge, razbijeni izlozi a kasirke su jedva izvukle živu glavu. Dvadesetak nemačkih penzionera je završilo u zatvoru zbog ugrožavanja javnog reda i mira.

Ovoga puta, mlađana Barbara je ignorisala kameru. Opušteno je čupala obrve i popravljala šminku. Umesto voditeljke, “oglasio se” natpis: “Privredni uspesi naše zemlje” posle čega su emitovani prilozi.

U centru Sobovice otvoren je novi pogon kompanije “Ruglo” u kojoj će se proizvoditi kompjuterska oprema najnovije generacije. Elementi napravljeni u Sobovici predstavljaće epohalni napredak u oblasti virtuelne inteligencije. Fabrika će zaposliti radnike koji su sa uspehom završili stručnu prekvalifikaciju. Prednost će imati maturanti Prve i Druge gimnazije.

Na padinama Ravne gore, srpski kosmonauti privode kraju pripreme za početak interplanetarne misije “Na krilima progresa”. 13. januara tačno u ponoć, članovi posade svemirskog broda “Srbolo 1” krenuće prema Jupiteru. Biće to prva misija ove vrste u istoriji čovečanstva. Naučnici širom sveta smatraju da će ovog dana početi novo računanje vremena u oblasti kosmologije.

“Dnevnik nastavljamo vestima iz nauke i d’izvinete – kulture”, najavila je Barbara vragolasto.

Na mestu gde se nekada nalazio poznati “Koncert Hol” u Stokholmu, nedavno je podignuta cirkuska šatra u kojoj su dodeljene godišnje nagrade fondacije Alfreda Nobela. Prestižno priznanje iz oblasti medicine osvojio je Huan Gonzales uzgajivač marihuane iz Meksika. Nagradu za mir posthumno su podelili članovi vokalno instrumentalnog sastava “Franjo, Sloba & Alija” uz obrazloženje da su njihovi scenski komadi sa pevanjem, pucanjem i plakanjem bili dečija igra u poređenju sa savremenim oratorijumom globalnog besmisla. Priznanje su u ime nagrađenih primili njihovi unuci koji su specijalno za ovu priliku, privatnim avionima doleteli sa Bahama gde već decenijama žive u miru i ljubavi negujući uzajamnu toleranciju i dobrosusedske odnose. Nagradu za književnost dobila je starleta Smilja Fiksni – Kleptoman za knjigu memoara: “Metamorfoza karaktera –  Od Farme do Zadruge Veliki brat nas gleda”. Nobelova nagrada iz oblasti nauke pripala je srpskim istraživačima Mirku Čipčiću i Slavku Kokiću. Ekipa Dnevnika posetila je Nobelove laureate.

Gospodin Čipčić radi kao elektro inžinjer u istraživačkom centru popularne društvene mreže “Kliker”. Mirko je izmislio kompjuterski čip koji u mozgu otkriva i najmanje impulse agresivnosti. Kada osoba kojoj je čip ugrađen oseti potrebu da reaguje agresivno, uređaj istog trenutka šalje povratni signal i privremeno parališe čitavo telo. Inicijalna ideja bila je da se svakom novoizabranom predsedniku, premijeru, kralju, caru itd. u bilo kojoj zemlji sveta na dan inaguracije ugradi ovaj uređaj. Na taj način agresivnost bi se otkrila na vreme pa bi svestki lideri prema ženama bili pažljivi, sa decom nežni a prema građanima uvek iskreni. Saveznike bi pomagali a nekadašnje neprijatelje uvažavali. Vremenom, ratovi bi potptuno ižčezli kao opcija rešavanja bilo kog konflikta jer ni sukoba više bilo ne bi.

Hemičar Slavko je jedan od vodećih naučnika u farmaceutskoj kompaniji “Folirajzer”. Svojim izumom, drug Kokić je napravio veliki korak na putu rešavanja problema alkoholizma u svetu. Lekovita biljna baza sa ukusima različitih pića: vodka, viski, konjak, vino… obogaćena Slavkovim izumom zadovoljila bi potrebe svih kafanskih meraklija. Ovaj pronalazak sadržao bi minimalne količine kokaina, kanabisa ili heroina pa bi pored uživanja u ukusu omiljenog pića konzument bio u prilici da kontroliše nivo vlastitog zadovoljstva. Nazivi  pića takođe bi se razlikovali u zavisnosti od ukusa i raspoloženja: “Stonerkaja”, LSDijevača, Hornjak, Kokijevica, Kanabiski…

Vesti iz sporta

Izgradnja velelepnih stadiona širom Srbije u punom je jeku. Prema rečima ministra za obnovu i izgradnju zemlje objekti će biti završeni pre roka pa će uprkos ratnim izazovima letnje Olimpijske igre početi s voljom i na vreme. Svečano otvaranje održaće se na Olimpijskom stadionu u Čačku dok će Olimpijadu lično zatvoiti Predsednik republike na završnoj svečanosti u Hrtkovcima.

Umesto u Vimbldonu koji je tokom rata do temelja razoren, poznati teniski turnir ove godine se igrao u ispražnjenim bazenima na periferiji Norfolka. Prvi put u istoriji ovog značajnog takmičenja sve nagrade su osvojili teniseri iz Srbije, Hrvatske, BIH i Crne Gore. U kratkom komentaru iz porušenog Malmea oglasio se i Mats Vilander opaskom da teniska federacija po hitnom postupku  mora sprečiti potpunu dominaciju najmoćnijih zemalja sveta.

I ove godine FIFA je dodelila nagrade vodećim fudbalerima današnjice. Za najboljeg igrača proglašen je kapiten Mladog radnika iz Požarevca – Lav Mesić. Ovaj Argentinac nedavno je promenio ime, primio srpsko državljanstvo i spreman je za iskušenja koja našu reprezentaciju očekuju na Svetskom prvenstvu koje će se narednog leta održati na Havajima.

Na samom kraju poslednjeg TV Dnevnika u ovoj veseloj i uspesima ispunjenoj posleratnoj godini, umesto vremenske prognoze, Barabara je žovijalno poentirala:

“Što bi naši južni susedi duhovito rekli, deneska beše ubavo vreme. Utre ke vidime, pa ke vi kažeme”.

Posle odjavne špice usledile su reklame a potom novogodišnje izdanje rijaliti programa “Mesna zajednica”. Mirko i Slavko su platili račun i krenuli prema izlazu diskoteke gde ih je sačekao Raka:

– Nobelovci, mamu li vam vašu inženjersku! Samo muvate nešto! Brateee, nikad nisam bio naučnike. ‘Ajde da im opštimo s kevom!”

***

Urgentni centar u neposrednoj blizini folk diskoteke “Derpe”. 1. januar, deset minuta iza ponoći. Doktor Mediković je po drugi put čestitao Novu godinu dežurnoj medicinskoj sestri. Popravio je kragnu na belom matnilu i strogo upitao:

– Kako stoje stvari u čekaonici?

– Uobičajeno doktore. Pijani klinci, pretučene žene, jogunasti penzioneri i Nobelovci!

– ???, zabezeknuo se doktor.

– Tu su dva ludaka. Neko ih je dobro ispalapucao a oni brinu kako će tako modri na prijem kod Predsednika republike. Pitam ih – otkud vi tamo?,  a oni će u glas: “Dobili smo Nobelovu nagradu za nauku!”

– Ma pošalji to odmah na psihijatriju, neću da gubim vreme sa budalama.

***

7. januar iste godine. Udarni Dnevnik TV Ciklama. Pošto je voditeljka Barbara još uvek na zasluženom odmoru, glavnu ulogu u centralnoj informativnoj emisiji preuzeo je njen kolega Zoran Jarčević. Na  samom početku dramatično je saopštio udarnu vest:

“U zgradi Predsedništva Republike Srbije, najbolji među nama, lider nacije, naš dragi predsednik, danas je primio delegaciju najuspešnijih pregalaca u oblasti privrede, nauke, kulture, sporta i umetnosti. Opradvdano odsutni bili su laureati Nobelove nagrade za nauku gospodin Mirko i drug Slavko.

LUDNICA U NJUJORKU

 / MORALVILLE / EDIT

Na prijemnici istražnog zatvora u Njujorku bila je uobičajena gužva. Beskućnici, pijanci, prostitutke i Nenad Dejanović Prle, nekadašnji novinar šumadijski i novopočeni knjižar u Americi. Na velikom TV ekranu prve jutarnje vesti. Lokalna stanica Kanal 9 izveštava da je na aerodromu JFK upravo uhapšen muškarac srednjih godina kod koga je pronađeno oružje. “Reč je o naturalizovanom državljaninu SAD”, nastavila je novinarka sa blagim slovenskim akcentom, “koji do sada nije kažnjavan. Još uvek nije potvrđeno da li se radi o terorističkoj akciji. Istraga je u toku!”

Prle je s nevericom zurio u televizor. “Bože dragi, šta me snađe!” mrmljao je u sebi. Pošto je posetio rodni kraj, Nenad je avionom Air Serbia  stigao na najveći aerodrom u Njujorku. Posle rutinskog pregleda u njegovom ručnom prtljagu pronađen je metalni pribor za jelo. Carinici su se uzmuvali, stigla je najpre policija a zatim i anti-teroristička jedinica. Prle se našao u čudu. Tokom boravka u zavičaju često je ponavljao priču o escajgu: “Dok na aerodromima širom sveta zbog bezbednosti putnika  oduzimaju dezodoranse, parfeme, i šampone, u avionima srpske avio kompanije obroci se služe kao na dvoru cara Dušana. Metalna viljuška i nož… boc, boc… milina.” Možda je malo preterao sa sarkazmom ali mu na pamet nije padalo da krade pribor za jelo. “Neko mi je dobro smestio” mislio je, “da mi je samo znati zašto”.

Pošto su ga uslikali za zatvorski dosije, “zatočenik” Dejanović je zadužio narandžastu uniformu sa brojem 034 na leđima. Baš kao u američkim filmovima, dalja procedura odvijala se po strogo utvrđenom redu: tuširanje, zaprašivanje i čuveni telefonski poziv bez koga ni jedan krimić ne može da prođe. Nenad se setio najboljeg prijatelja  u Americi, glavnog urednika časopisa “Radost” iz Moralvila Majkla Džonsa. Ukratko je objasnio da se nalazi u Njujorku gde je prvi put u životu uhapšen i to zbog pribora za jelo.

– Sa policijom nisam u dobrim odnosima a za advokate nemam para, pravdao se Majkl, mogao bih da ti pošaljem knjige da ubiješ vreme. Znajući situaciju u našim zatvorima siguran sam da te neće skoro pustiti.

Prle je progutao knedlu, zahvalio se na ponudi i prekinuo vezu. Memljivim hodnikom odveli su ga do ćelije u kojoj ga je čekao cimer, njujorški advokat Džejkob Silverman. Zatvorski čuvari su dobro znali Džejkoba. Ovo mu je bilo osmo hapšenje i to uvek iz istog razloga – vožnja pod uticajem alkohola. Prle je učtivo klimnuo glavom i povukao se u ugao želeći da sredi uzburkane misli. Pokušavao je da pronađe zrno logike u besmislu koji ga je snašao. Iskusni “robijaš” Siverman međutim, imao je posve drugačiju ideju. Uz kratku dobrodošlicu, bez oklevanja je počeo predavanje o zatvroskom sistemu SAD.

– Ne znam koliko ste upućeni dragi prijatelju, objašnjavao je advokat, u američkim zatvorima trenutno boravi oko dva i po miliona ljudi. Više Amerikanaca je trenutno na robiji nego na svim univerzitetima širom SAD. Svaki zatvorenik, nastavio je, državu godišnje košta oko trideset hiljada dolara što je preko sedamdeset milijardi za celokupnu zatvorsku popolaciju Amerike. U Los Anđelesu, na primer, u ovom trenutku obitava preko dvadeset hiljada zatvorenika dok se u državi Lujizijana svaki osamdeseti stanovnik nalazi u zatvoru. Amerika je rođače, najveća tamnica na svetu, zaključio je ljutito Silverman.

Tada je Džejkob iznanada izvadio mobilni telefon i napravio zajednički “selfi” za uspomenu. Nenad ga je nemo posmatrao i dalje ne shatajući šta se oko njega zbiva.

Posle doručka, Prleta su odveli kod sudije. Na putu do sudnice primetio je da ga čuvari krišom snimaju. Zatvorenik 034 i dalje u šoku poslušno je sledio svoje tamničare.

Improvizovana sudnica. Radnik obezbeđenja u sivoj uniformi i visoki crnac sedih brkova u elegantnoj togi crne boje. Sudija Braun ga je pažljivo osmotrio i strogim glasom saopštio presudu:

– Gospodine Dejanoviću, vi mi na prvi pogled delujete kao ozbiljan čovek mada postupak zbog koga ste danas ovde ne deluje baš mnogo zrelo. Noć u zatvoru i neprijatnosti koje ste do sada imali sigurno će uticati da vam se nešto slično nikada ne ponovi. Ja ću vas ipak dodatno kazniti sa sedam dana društveno-korisnog rada. Kaznu ćete izdržavati na aerodromu JFK gde ste ovu glupost i napravili.

Dva sata kasnije, Nenad je u civilnom odelu šetao ulicama Njujorka. Svratio je do prvog kafića gde je uz kaficu proveravao pristigle telefonske poruke. Iznenada, kao u naučno-fantastičnom filmu javio mu se Marko, sin Prletovog druga iz detinjstva. Ovaj talentovani džez klarinetista već godinu dana živi u Njujorku. Fejsbuk, tviter, instagram… klik, klik, klik… i veza je brzo uspostavljena. Istog momenta zazvonio je Nenadov telefon.

– Dobar dan čika Prle, Marko je ovde, trenutno sam na poslu. Hajde svratite do mene da se dogovorimo o svemu.

Marko je radio u Birdlandu jednom od poznatih barova na Methetnu. Preko dana je konobarisao a uveče svirao sa poznatim džezerima.

Prle je platio kafu i žurnim korakom grabio petom avenijom. Čim je podigao ruku žuti taksi se zaustavio. Taksista je otvorio prozor i  na čistom srpskom jeziku odbrusio: “Umri džiberu!” dao je gas i bez traga nestao. Desetak minuta kasnije, Nenad je dočekao sledeću vožnju. Ušao je u vozilo sa sve koferom jer nije želeo ništa da rizikuje. “Što je sigurno, sigurno, mrmljao je, ko zna šta bi još moglo da me snađe?”

– Molim vas, odvezite me do bara Birdland na uglu četrdesete ulice i treće avenije, bio je učtiv Dejanović.

Vižljasti čovečuljak širokog osmeha, razdragano je uključio taksimetar i krenuo prema odredištu.

– Odličan bar i još bolja muzika, nastavio je taksista sa akcentom nepoznatog porekla, moja bivša žena je volela džez pa sam je često tamo vodio. Onda se spanđala sa saksofonistom… ali to je duga priča.

Nenad je ravnodušno klimnuo glavom u nadi da će ga ostaviti na miru. Vozač je međutim baš uživao u svom glasu:

– Znate li onaj vic o taksisti i svešteniku kada su otišli na onaj svet?, upitao je iznenada.

– Nisam čuo, odgoviorio je Prle sa zadnjeg sedišta.

– Pa eto, zakucali se oni taksijem u neki stub, doktori pokušavali da ih ožive ali džaba. Duše im odletele u večna lovišta. Na ulazu u raj čeka ih Sveti Petar. Uzme taksistu za ruku i odvede ga u veliki zamak sa bazenom, teniskim terenima, po dvorištu šetaju golišave dame… Taksista se zahvali, naspe sebi piće i ode da uživa. Vrati se Sveti Petar po sveštenika da mu pokaže njegovo večno prebivalište. Mala soba tri sa tri. Rasklimatan krevet, šporet na drva i crno-beli televizor.

– Ali oče, požali se sveštenik, vi mora da ste pogrešili. Ja sam čitavog života išao u crkvu, govorio molitve i širio božiju volju…

– U tome i jeste problem, odgovorio je Sveti Petar, na tvojim službama ljudi su spavali a u njegovom taksiju svi su se molili.

Ne čekajući reakciju putnika taksista se smejao iz sveg glasa ponavljajući poentu vica a kada je oduševljenje malo utihnilo obratio se Nenadu. 

– Pre nekoliko meseci vozio sam Bili Džoela i on je išao u Birdland. Bio je pijan k’o Trampov čuperak. Jedva sam ga izneo iz kola. Ostao bi mi dužan za vožnju ali mi je izbacivač iz bara platio.

Prle se trudio da ignoriše taksistu i uveliko proučavao istoriju Birdlanda. “Drugarica Vikipedija” mu je otkrila tajnu da je bar otvoren davne 1949. Od tada su u ovom lokalu svirali Džon Koltrejn, Dizi Gilespi, Majls Dejvis… a tradicija dobrih svirki zadržala se do današnjih dana. Ukratko, u Birdlandu su svirali svi osim Čarlija Parkera po kome je lokal dobio ime. Ovaj bar nekada su redovno posećivali Merilin Monro, Ava Gardner i Frenk Sinatra.

Prle je platio vožnju, uzeo kofer i dok je napuštao vozilo učinilo mu se da ga taksista snima. “Postajem paranoičan”, pomislio je, “nije ni čudo posle svega što me je zadesilo!”

U lokalu, Marko je stajao iza šanka i uvežbanim pokretom brisao čaše. Srdačno su se pozdravili. Nenad je naručio burbon i počeo da pripoveda svoju muku. Domaćin je kavaljerski napunio čašu dragog gosta i podesio kamere u baru.

– Ne znam šta da ti kažem sinko, sve ovo me podseća na zonu sumraka. Nelogično je, suludo a opet ne prestaje da mi zagorčava život. Nisam planirao da ostanem u Njujorku ali ću morati negde da spavam tokom narednih nedelju dana. Mogu misliti koliko će to da me košta. Sećam se,  kada je pre mnogo godina Boj Džordž bio uhapšen zbog droge. I njega su osudili na društveno-koristan rad. Pevač je skupljao lišće po Central parku a ja ću da čistim aerodrom.

Kragujevački klarinetista na privremenom radu u Njujorku nasuo je još jedno piće očevom prijatelju iz detinjstva i odmah krenuo u akciju.

– Ne brinite, sredićimo to. Najbolje je da odete kod Milanke Stanodavke. Naša žena, Šumadinka, neće vam puno naplatiti a i motel je relativno blizu aerodroma.

Nenad Dejanović je pozvao taksi koji ga je od Menhetna odvezao do motela Vudlend u Bruklinu. Kada je stigao na odredište Prle je pozdravio vozača i rasejano izašao iz  taksija. Dok se žuti automobil udaljavao Nenad je iznenada shvatio da je to bio isti taksista koji ga je tog jutra pokupio ispred zatvora. Ovoga puta međutim, vozač je bio neobično ćutljiv. “Kao da se trudio da ga ne prepoznam”, mozgao je, “ili su to možda samo moje dnevne paranoje?”

Na vratima motela sačekala ga je Milanka Stanarčević koju su naši ljudi od milja zvali – Milanka Stanodavka. Robusna dama u ranim pedesetim, duga crna kosa vezana u rep, farmerke, crvena karirana košulja… podsetila ga je na lik iz stripa koji je čitao u detinjstvu – Ani Četiri Pištolja na srpski način a u američkom izdanju. Milanka ga je uvela u dnevnu sobu i poslužila sve po redu: slatko, voda, rakija i na kraju kafa.

Pošto je salušala skraćenu verziju Prletovog putešestvija uzburkanim dokovima Njujorka, domaćica je pokazala sobu za koju će mu naplatiti minimalnu cenu rezervisanu za dekintirane posetioce iz starog kraja. Nenad je raspakovao kofer i pronašao kupatilo. Milanka je na brzinu ispekla pile,  podgrejala sarmu iz zamrzivača i isekla gibanicu. Sveže okupan, Prle je krenuo prema trpezariji. Na izlasku iz sobe uočio je još jednu kameru.

Večerali su opušteno uz domaću hranu i nostalgičnu muziku. Kada su na red došle palačinke, domaćica je počela svoju životnu priču.

Pred sam početak novokomponovanih balkanskih ratova, Milanka je ostala udovica. Borila se koliko je mogla. Radila je puno, živela skromno i pošteno. Godine su prolazile a život u Srbiji postajao je sve teži. Milanka je odlučila da nešto krupno u svom životu promeni. U pomoć je pozvala baba Staniku. Poznata podvodadžika sa periferije Kragujevca decenijama je spajala srodne duše “kako u zemlji tako i u dijaspori”! Stanika nije marila za političku pripadnost, ideologiju, veroispovest… U početku je koristila proverenu netvork varijantu “rekla-kazala” a onda se i baka osavremenila. Internet, društvene mreže… posao je cvetao kao nikada ranije. Lepa udovica u najboljim godinama, Milanka je bila pri samom vrhu liste potencijalih udavača. Ubrzo je stigla poruka iz Amerike. Isak Dolgokitov žitelj grada i države Njujork poželeo je da upozna kršnu Kragujevčanku. Interkontinentalna komunikacija funkcionisala je besprekorno. Svake nedelje, nesuđeni mladenci razgovarali su i gledali se preko Skajpa. Pored baba Stanike koja je i dalje držala sve pod kontrolom, u akciju se uključio i Žika Vebster profesor engleskog jezika u obližnjoj osnovnoj školi. Ubrzo, gospodin Dolgokitov je kupio prsten i krenuo put Srbije. Po dolasku u Šumadiju Isak je odmah zaprosio Milanku a nekoliko dana kasnije venčali su se u Skupštini grada Kragujevca. Matičarka se na trenutak zbunila čitajući mladoženjino prezima ali je ceremonija okončana na najlepši mogući način. Procedura oko američke vize relativno je brzo okončana pa su mladenci krenuli na put preko okeana. Dolazak u Ameriku najavio je još jedan novi početak u Milankinom životu. Mladoženja je bio vlasnik stambene zgrade sa dvanaest apartmana koji su zbog povoljne cene i dobre lokacije uvek imali garantovane stanare. Ljubav je svakim danom bivala jača pa se činilo se da je sreća konačno sigla i pod Milankin pendžer. 11. septembra 2001. međutim, sve je krenulo naopako. Tog dana, Isak je otišao  na ranije zakazani sastanak u finansijskoj kompaniji Morgan Stenli koja se nalazila na 69. spratu Kula bliznakinja u centru Menhetna. Planirao je da deo svoje ušteđevine prebaci na račun koji je Milanka imala u drugoj banci. Želeo je da svojoj ženi omogući mirnu starost i lagodnu budućnost. Ali… Ujutru, u 9:03 po lokalnom vremenu, prvi avion udario je u južnu kulu Svetskog trgovinskog centra a Milanka je po drugi put ostala udovica. Dok je žalila muža na pamet joj nije padalo da proverava njegovu zaostaštinu. Vodila je posao kao i ranije ne sluteći kakvo joj se iznenađenje sprema. Nekoliko godina kasnije, recesija je naprvila pustoš na Volstritu. U opštem ludilu investiciona kompanija Morgan Stenli je najgore prošla. Posle bankrotstva sve štediše ostale su bez svojih uloga. Sve što je Isak tokom života marljivo štedeo nestalo je preko noći. Milanka je ponovo ostala sama ovoga puta u tuđini daleko od rodne Šumadije. Hrabro se borila sa birokratijom, stanarima ali i sa dugovima koji su iza muža ostali. Borba još uvek traje a motel simboličnog imena Vudlend uspešno radi.

– Baš sam te ugnjavila mojom pričom a ti treba ujutru rano da ustaneš. Šta da ti radim zemljače, valja ti kaznu izdržavati i dug amerčkom društvu otplatiti.

U ranu zoru, Prle se na brzinu spremio i podzemnom železnicom stigao do aerodroma JFK. Posle kraćeg lutanja pronašao je kancelariju u kojoj ga je čekao Zang Lin, sudski činovnik zadužen za nevoljnike osuđene na kaznu društveno-korisnog rada. Gospodin Lin mu je jasno stavio do znanja  da sa njim neće biti zezanja. Pravila se moraju poštovati u suprotnom ne gine mu mesec dana zatvora. Nenad je zadužio “alat” i odmah krenuo u akciju. Kada je uzeo metlu, osetio je posebnu vrstu ispiracije. Poput slikara sklonih velikim formatima, Prle je u stvaralačkom zanosu prelazio preko glatkih aerodromskih podova da bi se potom fokusirao na finije detalje i preciznim pokretima magične krpe neutralisao debele slojeve prašine. Posle pauze za ručak, na red su došle one prostorije u koje i “car ide peške” pa je  umetnički naboj ubrzo utihnuo. Dok je čistio veliko ogledalo iznad umivaonika, Nenad je iza sebe ugledao sudskog činovnika sa kamerom u ruci. 

– Sudija je tražio da video snimak uđe u dokumentaciju kao dokaz da ste posao uradili kako treba. U pet sati čekaću vas u mojoj kancelariji. Nemojte kasniti!

Prle je klimnuo glavom i nastavio sa čišćenjem. U mislima je nastavio da analizira sulude događaje, otkačene likove i kamere na svakom koraku. “Svi nešto mudruju i snimaju dok se meni o glavi radi. Izdrži Dejanoviću nema ti druge!”, hrabrio je sebe. 

Tačno u pet stigao je u kancelariju sudskog činovnika. Gospodin Lin je izvadio papir na kome je iznad potpisa sudije Brauna pisalo sledeće:

“Rešenje kojim se posle prvog dana, Nenad Dejanović oslobađa daljeg služenja kazne!”

Prle se zahvalio i ne tražeći dodatno objašnjenje brzo izjurio sa aerodroma. Taksijem je otišao do Birdlanda a onda zajedno sa Markom u restoran “Kins Stejkhaus”.

– Ovo mora da se proslavi!, reko je Nenad, nije mala stvar dobiti pomilovanje u današnjoj Americi. Naručićemo najbolji biftek i vino. Ne pitam šta košta.

Dok su pažljivo proučavali jelovnik, konobar im je ispričao kratku istoriju ovog poznatog restorana. Kins Stejkhaus se nalazi u blizini pete avenije u samom srcu Menhetna. Otvoren je 1885. i postao nadaleko poznat po odličnoj hrani i kolekciji od pedeset hiljada lula i muštikli koje su koristili poznati gosti restorana. Iza staklene vitrine stajale su lule sa izgraviranim imenima: Frenklin Ruzvelt, Albert Ajnštajn, JP Morgan, Bufalo Bil…

– Nekada su ih koristili isključivo za pušenje duvana, ali u poslednje vreme gosti ih sve češće pune nekim drugim “biljkama” da ne kažem “travama”.

Zahvaljujući neočekivanom pomilovanju Nenadu se ukazala prilika da bolje upozna Njujork pa je odmah krenuo u obilazak. Najpre je posetio Metropoliten muzej, potom Tajm Skver, Kip slobode, Brodvej da bi za sam kraj ostavio omiljenu destinaciju – Central park. Marko ga je odmah uputio na zemljaka koji radi u ovom prelepom parku u srcu Menhetna. Bio je to Momčilo Tomašević poreklom iz sela Grljan u okolini Negotina. Po dolasku u Njujork gospodin Tomašević je godinama radio na groblju Grinvud u Bruklinu da bi nedavno dobio posao baštovana u Central parku. Nadimak Moma Grobar ostao mu je iz vremena pre unapređenja. Momčilo je odlično poznavao istoriju jednog od najlepših urbanih parkova na svetu. Prle je tako saznao da je izgradnja Central parka počela 1858. i da je trajala šezdeset godina. Od samog početka, park su gradili novopridošli emigranti iz Evrope pa je i Moma Grobar eto samo natavio ovu tradiciju. Prirodna oaza u centru Njujorka prostire se na površini 340 hektara. Pošto je veštim pokretima pokosio omanju livadu na Šip Medou, baštovan je poveo zemljaka da obiđu čuvene klupe koje predstavljaju posebnu atrakciju. U Central parku ima devet hiljada klupa od kojih je polovina “otkupljena” i pripada žiteljima Njujorka koji su spremni da plate deset hiljada dolara. Na svakoj od “usvojenih” klupa stoji pločica sa imenom vlasnika i prigodnom umotvorinom. Od tužnih posveta onima kojih više nema do mudrosti i pošalica poznatih i anonimnih mislilaca. Momčilo je ukazao na one najduhovitije:

“Platon kaže: “Ne znam pouzdan put do uspeha ali formula za neuspeh je svaki pokušaj da se udovolji drugima!” Zato dokoni posetioče ako ti se ova klupa ne sviđa – pređi na drugu baš me mnogo briga!”

“U raju je lepo. Ali u paklu je bolje društvo!”

“Pazi na svoje reči jer utiču na tvoja dela. Pazi na svoja dela jer utiču na tvoje navike. Pazi na svoje navike jer utiču na tvoj karakter. Pazi na svoj karakter jer utiče na tvoju sudbinu. Pazi gde sedaš – klupa je sveže ofarbana!”

Dok je Nenad oduševljeno komentarisao natpise na klupama Moma Grobar ga je krišom snimao.

Na samom kraju, Prle je svratio do kafea Evropa. Dok je čekao da mu užurbani konobar donese piće oglasio se telefon na čijem ekranu je zasijalo Markovo ime:

– Čika Prle, sutra vam je poslednji dan u Njujorku jel tako? Dogovorio sam se sa Momom, Milankom i još nekim prijateljima da se skupimo večeras u jednoj finoj kafanici sa našim specijalitetima i da vas ispratimo kako dolikuje.

Nenad je redosno prihvatio poziv. Pošto je završio piće, još malo je prošetao  Central parkom a onda krenuo da se nađe sa zemljacima.

Kafana “Ukus Balkana” nalazila se u jednoj od mirnih ulica na periferiji grada. Skroman enterijer, desetak stolova i prepoznatljiv miris roštilja. Bio je jedini gost u kafani. Konobar mu je doneo vodu, jelovnik i kartu pića. Dok je razmišljao šta da naruči u kafanu je grunula grupa od dvadesetak ljudi opremljenih kamerama, mikrofonima, trubama, sirenama i konfetima:

– Iznenađenje!, urlali su.

Vidno uznemiren, Nenad je u totalnom šoku ispustio čašu s vodom. Prepoznao je Marka, Milanku, Momčila ali i policajce sa aerodroma, advokata iz zatvorske ćelije, sudiju Brauna, taksistu… a onda im se pridružio i urednik Majkl Džons. Razdragani i veseli u horu su pevali narodnu pesmu “Luda kuća, narodno veselje”

Kada je oduševljenje na trenutak utihnulo oglasio se Marko. Otvorio je šampanjac, podelio ga sa prisutnima i nazdravio.

– Dragi prijatelji, kao izvršni producent televizije Ciklama želeo bih da vam čestitam uspešan završetak snimanja našeg omiljenog rijaliti programa “Ludnica 3”. Znam da je gospodin Dejanović još uvek u šoku ali u tome i jeste čar naše emisije. Skrivena kamera, neizvesnot, uzbuđenje i naravno hepiend. Prvu sezonu snimali smo u Surdulici, drugu u Beogradu a u trećoj evo stigli smo i do Njujorka. Ima se, može se… eto!

Rumenilo je prekrivalo namršteno lice Nenada Dejanovića. Konačno mu je postalo jasno da je pakao kroz koji je prolazio prethodnih dana bio vešto režirana šarena laža manipulatora poznate TV stanice iz zavičaja. Lud, zbunjen i prilično besan Prle je vikao:

– Ljudi moji pa je li to moguće? Ludnica, šta je ovo?

– Da, da “Ludnica” televizije Ciklama… treća sezona, odgovorio je reditelj serije Branko Džontra.

TAJNI RECEPT PROTIV NOSTALGIJE

 / MORALVILLE / EDIT

Miris kafe provlačio se između polica knjižare Šumadija. Nenad Dejanović Prle pažljivo je ljuštio mlade krompiriće i sa setom se prisećao detinjstva. Svakog jutra dok bi se mrzovoljno pripremao za školu majka ga je brižno podsećala da je doručak najvažniji obrok! Na stolu, pored litarske flaše jogurta, onako za svaki slučaj, pušila se i bela kafa a onda obilje jutarnjih đakonija: od popare, bureka i kuvanih jaja, do pogačica, prženica i kačamaka. Pošto nikada nije voleo doručak, Nenad se služio različitim trikovima kako bi izbegao ovaj “najvažniji obrok” i u tome najčešće uspevao. Mnogo godina kasnije, dupla kafa je zamenila jutarnju gozbu a prvi obrok najbolje je prijao oko podneva.

Od kada se preselio u Moralvil, Prle je sve više uživao u pripremanju hrane. S proleća, kompletan jelovnik lokalnog knjižara činilo je sveže povrće. Pošto je oljuštene krompiriće ostavio da se malo osuše, Prle je promešao sataraš koji se uveliko krčkao u srebrnoj šerpi koju je doneo iz zavičaja. Kulinarsko uživanje iznenada je prekinuo telefon. Majkl Džons, urednik lista “Radost” zamolio ga je da hitno dođe u kafanu “Etika”. Prle je isključio šporet i nerado napustio gastronomsku radionicu okruženu knjigama.

Čim je ušao u kafanu, miris hrane ga je podsetio na zavičaj.

– Musaka, uzviknuo je razdragano.

– Bravo, odgovorio mu je konobar Omar, nemaš ti bez razloga tako veliki nos. Kuvarica se razbolela, nastavio je, pa sam rešio da vas iznenadim jelom iz mog kraja.

Prle se pridružio ostalim gostima koji su degustirali Omarov egzotični specijalitet.

Pošto je i poslednji krompir iz tepsije nestao, Majkl je sve to lepo zalio pivom a onda prešao na poslovne teme.

– Imam lepe vesti, hajde naruči turu pića pa da ti sve detaljno ispričam.

Redakciji lista “Radost” nedavno se javio direktor marketinga avio kompanije “Air Serbia” i ponudio besplatnu kartu na relaciji Njujork – Beograd. Ovaj galantni gospodin je u “Varoškim novinama” čitao priče Nenada Dejanovića pa je predložio da Prle poseti rodni kraj i o svojim utiscima napiše nekoliko tekstova. Ponuda je došla u pravo vreme jer baš tih dana Nenadova generacija je proslavljala godišnjicu mature. 

– Evo ovde su svi podaci, nastavio je Majkl, pozovi ga što pre ali pazi na vremensku razliku. Ako prepadneš čoveka u pola noći mogao bi i da se predomisli.

Sledećeg dana Nenad je pozvao “Air Serbia” i sa direktorom Labudom Sokolovićem dogovorio detalje putovanja. Gospodin Sokolović je poreklom iz Šumadije i često je posećivao rodni grad. Dogovorili su se da se uskoro vide u Labudovom omiljenom restoranu.

Sledeće nedelje, nekadašnji novinar i novopečeni žitelj Moralvila krenuo je u posetu zavičaju. Majkl ga je odvezao do lokalnog aerodroma odakle je krenuo put Njujorka.

Prvi susret sa njujorškim aerodromom Prle je dočekao sa širokim osmehom na licu. Poseta zavičaju jedno je od onih putovanja na koja se uvek rado ide. Posle detaljnog pretresa, Nenad se bezbedno prebacio na “slobodnu teritoriju”. Ničija zemlja, bescarinska zona… komad aerodromskog prostora na kome se svi osećaju prijatno. Presrećan što ga posle carinske torture više neće pipkati i pretresati, Prle je pronašao restoran i ne pitajući za cenu naručio hranu i piće. Dok je uživao u prvom gutljaju preskupog kabarnea, Nenad Dejanović je posmatrao aerodromske sapatnike koji su, zagledani u prošlost, nestrpljivo žurili u neizvesnu budućnost. Bilo bi lepo kada bi mogli da se zaustave, udahnu triput duboko i shvate da ova i ovakva sadašnjost nije baš toliko loša kako im se često čini. 

Pošto je završio ručak, Prle je krenuo prema krajnjem odredištu. Ispred izlaza sa koga poleće avion za Beograd spontano okupljanje građana postajalo je sve intenzivnije. Uzalud je službenik “Air Serbia” na svim jezicima sveta pozivao prisutne da se povuku i sačekaju svoj red. Tužna scena podsetila ga je na dane sankcija i beskrajnih redova ispred prodavnica u rodnom gradu. Jedino mu nije bilo jasno čemu tolika panika? Pa nisu avionska sedišta deterdžent da komšija ugrabi poslednju vrećicu.

Tokom višedecenijskog krstarenja uzburkanim stazama besmisla, često je bio u prilici da se upozna sa različitim vrstama nestrpljenja. Ljudi su hronično razdraženi, besni i nervozni. Teško im je da sačekaju svoj red. Čini se  da im je svaki sekund zlata vredan. Kuda žuri taj svet? Samo dok čekaju u redu, oni naprasno postaju kreativni i ambiciozni. Umesto slatke dokolice, najednom su obuzeti imaginarnim žalom za trenucima koji su baš u tom redu zauvek nestali. Samo kada ne bi morao da gubi vreme u redu, “čekač” bi svoje znanje i umeće stavio u službu opšteg dobra i onako uzgred brzo pronašao univerzalni lek protiv raka, side i ljudske gluposti. Prletove životne aktivnosti ni izbliza nisu tako značajne, korisne i uzbudljive pa mu čekanje ne predstavlja veliki problem. Sredinom devedesetih trenirao je strpljenje u redovima za mleko, ulje, šećer, benzin i kamate na deviznu štednju koju je kasnije, zajedno sa glavnicom, prisvojio jedan šarmantni gospodin uz obećanje: “Ću vi gi vrnem kad gi obrnem! 

Pošto je objavljeno je da će avion poleteti sa priličnim zakašnjenjem, nekadašnji novinar je krenuo da potraži sebi utočište. U glavnoj čekaonici sva sedišta su bila zauzeta. Vremešni putnici setno su gledali mlađane “kolege” koji su zavaljeni u plastične stolice nehajno mazili tastature svojih telefona. Prle se žurnim korakom uputio prema loži u kojoj su svoj red čekali putnici biznis klase. Udobne fotelje, besplatan internet i piće po želji predstavljali su izazov kome Nenad nije odoleo. Prisetio se starog trika iz novinarskih dana koji ga nikada ranije nije izdao. Uleteo je u VIP ložu i ljutito se obratio službenici koja je odabrane putnike branila od nezvanih gostiju. 

– Ovo zaista nema smisla. Prvo su me carinici pregledali kao da sam terorista a sada mi proveravaju krvnu grupu kako bi me pustili u ložu. Očigledno da moja karta manje vredi. Diskriminacija eto šta je. Samo se pitam da li me mrzite što sam Srbin ili što sam ćelav? 

Uz izvinjenje, zbunjena službenica ga je otpratila do fotelje a potom mu donela i dupli burbon.

Odmah se oglasila dama koja je sedela pored njega:

– Dobro ste ovo izveli, pohvalila ga je, sigurna sam da ne putujete biznis klasom ali ste odličnom glumom zaslužili svoje mesto među povlašćenima.

U neobaveznom ćaskanju otkrila je da se zove Marija da i da je po struci psihijatar. Kao stručni saradnik na Kornel univerzitetu upravo završava studiju o ponašanju emigranata u novoj domovini.

– Kao emigrant, mogu vam reći da je tema vašeg istraživanja veoma važna i svakim danom aktuelnija, dodao je Nenad, uvek sam cenio psihijatre ali su mi konobari srcu mnogo bliži.

Pošto je primetio da je sagovornici zasmetao ovaj komentar Prle je ponudio objašnjenje.

– Nisam želeo da vas uvredim, radi se o mom vlastitom iskustvu, rekao je pomirljivim tonom i nastavio priču.

Po dolasku u Ameriku Prle je patio od nesanice pa ga je prijatelj posavetovao da poseti lokalnog psihijatra u Moralvilu.

– Doktore, svake noći ista priča. Čim legnem čini mi se da se neko krije ispod  kreveta. Spustim se da proverim a misteriozni posetilac se brže bolje prebaci na krevet. I tako po čitavu noć menjamo mesta, na krevetu i ispod njega. Oka ne mogu da sklopim.

– Za vaš problem postoji rešenje, odgovorio je psihijatar, terapija će trajati godinu dana, tri puta nedeljno po sat vrmena.

– Koliko to košta?

– Sto dolara na sat.

Knjižar se ljubazno zahvalio i trčećim korakom pohitao u kafanu “Etika”. Za šankom se poverio konobaru Omaru koji je za pet minuta pronašao rešenje.

– Da sam na tvom mestu, ja bih lepo prestrugao noge od kreveta pa da vidim kako će onda da se zavuče ispod njega.

U znak zahvalnosti, Prle je častio malobrojne goste a Omaru poklonio knjigu Džejsona Harela “Terapeut za šankom”.

Marija se kiselo nasmejala i uzela telefon da proveri poruke. Neprijatnu tišinu prekinuo je poziv posade aviona “Air Serbia”. 

– Mole se putnici da u avion uđu po redu sledeći broj sedišta označenog na karti.

– Baš ću da gledam broj sedišta, odbrusio je brkati delija u majici bez rukava, pa nismo u bioskopu za boga miloga. Ja ni kod lekara ne čekam a kamoli u avionu za koji sam platio skupu kartu!

Pošto su se vrata aviona  otvorila svi putnici su požurili da prvi zauzmu već rezervisano mesto. 

Nenad Dejanović je stajao po strani posmatrajaći stampedo oznojenih zemljaka koji su nestrpljivo iščekivali trenutak povratka na rodnu grudu. Ušao je među poslednjima kada ga je sveže ondulirana gospođa udarila  pozamašnim koferom koji se trudila da prekvalifikuje u ručni prtljag. Sedište broj 13 nalazilo se na samom krilu letilice, Nenad se smestio i radoznalo analizirao ostale putnike. Sa leve strane sedela je mlađa žena sa sinovima a pored njih sveštenik koji je pažljivo nameštao uredno popeglanu mantiju. Na sedištu pored Prleta smestio se Nemanja, simpatičan mladić tršave kose i nemirnog pogleda. Domaćice aviona nisu gubile vreme, najpre su poslužile piće a potom je došlo vreme i za večeru. Nekadašnji novinar iz Šumadije odmah je počeo da upoređuje avionske čarolije u staroj i novoj domovini. Stjuardese američkih avio kompanija podsećaju na stroge učiteljice pred penzijom koje bi ako zatreba komotno mogle da zavedu red u svakom popravnom domu ili zatvoru. Namrštene, stroge i neljubazne odlučno disciplinuju razmažene putnike diljem Amerike. Dok je otvarao poslužavnik sa večerom Nenadovu pažnju privukao je metalni pribor za jelo. Kvalitetna viljuška i oštar nož stajali su pored tanjira sa sarmom. Zar posle svih mera bezbednosti na njujorškom aerodromu, pretresanja, izuvanja i maltretiranja!? U avionima “Air Serbia” potencijalni terorista ne mora puno da se muči jer je “alat” uračunat u cenu karte. Tokom večere Nemanja je  pričao utiske iz Severne Dakote gde je proveo poslednjih godinu dana radeći na platformi za podvodno bušenje nafte. Posao je težak ali se dobro plaća. Nemanja je pravnik bez zaposlenja, video je da se do posla na pošten način ne dolazi lako pa je odlučio da se upusti u ovu sezonsku avanturu. Godinu dana teškog rada, a posle zezanje po kafićima, ženske i provod… a kada nestane para – sve iz početka. 

– Da vam pravo kažem ja Ameriku pošteno nisam ni upoznao, poverio se Nemanja. Radim po dvanaest sati a onda se odmaram. Ponekad skoknem do grada, u baru pokupim neku rospiju malo se “poigramo” i tako.

Dok je Nemanja sređivao utiske, Prletovu pažnju privukao je razgovor između dvojice dečaka i sveštenika koji se vodio na drugoj strani.

– Zašto si ti čiko postao pop?

– Uvek sam želeo da pomažem ljudima i činim samo dobra dela.

– A i plata nije loša, stiže na vreme po svim kalendarima, dodala je majka.

Klinci su se pogledali, stariji je namignuo a mlađi nasatavio igricu na telefonu. 

– Nego momci, počeo je sveštenik, hteo sam i ja vas nešto da pitam. Zašto se samo ti igraš telefonom i ne deliš sa bratom? Nije lepo biti sebičan!

– Mama nije mogla da kupi dva telefona, odgovorio je mlađi brat, pa smo  smislili igru laganja. Ko izmisli bolju priču zadržava telefon dva dana. Ja sam juče pobedio, i eto.

– On mnogo dobro laže i pošteno je dobio opkladu, dodao je stariji.

– To nije lepo, zabrinuto reče svešteno lice, ja na primer nikada u životu nisam rekao jednu jedinu laž!

Krupniji dečak udari mlađeg brata po glavi i strogo naredi:

– Daj popu telefon, neka ga koristi danas i sutra, zaslužio je.

Nemanja se nasmejao, izvadio čačkalicu iz džepa i ničim izazvan ispričao svoju bruku. Dok je iščekivao dan povratka u Srbiju skoknuo je do lokalnog bara i posle nekoliko pića zbližio se sa zgodnom plavušom koju nije viđao ranije. Zvala se Aleksis. Nisu hteli mnogo da dangube pa su ubrzo završiili u njenom stanu, krevetu, zagrljaju… Posle burne noći Nemanja je protrljao oči i na natkasni ugledao fotografiju simpatičnog muškarca.

– Ovaj tip na slici, je li to tvoj muž?

– Hajde ne budi smešan, negirala je plavuša.

– Brat? Drug iz obdaništa? Duhovni lider?, insistirao je Nemanja.

– Eh ludice jedna, pa to sam ja pre operacije. Tada sam se zvala Aleks.

Prle je pogledao sagovornika i stidljivo uzvratio:

– Dobra priča mladi prijatelju, samo ne znam kako da reagujem. Hteo bih da se smejem ali mi se malo i plače.

Pošto je aplauz kojim su putnici pozdravili sletanje aviona utihnuo, počelo je novo komešanje. Igre bez granica su se nastavile. Sveštenik je žustro skočio i krenuo prema izlazu do koga bi verovatno i stigao da se nije sudario sa već pomenutim koferom iz koga su počele da ispadaju stvari. 

– Pobogu oče, pazite malo, ljutito je odbrusila vlasnica prtljaga čija se trajna frizura još uvek dobro držala.

Ostali putnici su užurbano napuštali letilicu i hitali prema pasoškoj kontroli gde su ih spremno čekali namršteni službenici. Kao američki državljanin Nenad Dejanović nije dugo čekao u redu ali čim je kročio na teritoriju zemlje u kojoj se rodio cariniici su ga uzeli pod svoje. Iako je nosio omanji kofer sa najnužnijim stvarima morao je da izvadi bukvalno sve. Posle detaljnog pretresa najzad je stigao do magičnih vrata koja su vodila u rodni kraj. U gomili zajapurenih i ne baš preterano srećnih ljudi izvirivao je Nenadov kum Žika Petrović.

– Aman kume ‘de si ako boga znaš? Nismo se videli sto godina. Dobro mi došao!

Posle srdačnog susreta kumovi su otišli do obližnjeg restorana da uz kafu i vinjak proslave susret a onda su Žikinim jugom krenuli put rodnog grada.

– Kaži mi kume kuda da te vodim i kakav ludi provod da ti dam!, veselo je pevušio Žika probijajući se kroz pakao beogradskog saobraćaja.

Prle je pažljivo posmatrao šta se dešava na drumu. Traktorista je jezdio sredinom puta dok mu se frizura “a la Donald Tramp” ponosito vijorila na vetru. Vozači u skupim automobilima preticali su sirotinju u domaćim krševima. Taksista u ružičastom Renou pokazao je srednji prst kamiondžiji pošto mu je prethodno presekao put. Kum Žika međutim nije puno mario za situaciju na putu gazio je punom parom ne štedeći “jugića” koji je stoički podnosio izazov.

– Polako kume nigde ne žurimo, molio je Nenad dok je nogama pritiskao nevidljivu kočnicu na podu automobila.

– Žurimo kume žurimo. Srbija je ovo bre! Zaboravio si da imamo maturu večeras.

Žika je bio tri godine stariji ali je njegova generacija maturu proslavljala  svakog leta a ponekad čak i dva puta godišnje. Da se Prletov kum pitao ekipa bi se sastajala dvaput nedeljno. Gospodin Petrović je bio glumac u lokalnom pozorištu, jedan od onih simpatičnih galamdžija koga su svi u gradu poznavali ili kako je to njegova žena, kuma Ruža, ljutito tumačila: “dobar za ceo svet osim za sebe i svoju porodicu”  

Kumovi su se približavali velikom mermernom krstu koji je najavljivao ulazak u rodni grad.

– Stigli smo. Hteo sam da ti organizujem doček sa zastavicama i pionirima ali ne daju dušmani. Demokratija kume nema zezanja.

Prvo su svratili do Gradske kafane koja se nalazila u neposrednoj blizini “Varoških novina”. Nenad se nadao da će videti nekog od starih kolega ali umesto novinara sreo je komšiju Žarka.

– Jes’ to ti komšija, da nije onog Fejsbuka ne bi’ te ni prepozn’o. Gledali žena i ja tvoje slike iz Amerike nismo mogli da verujemo kol’ko si propao.

– Ti baš lepo izgledaš komšija i meni je drago da te vidim, odgovorio je Prle kiselo.

– Jel’ si doš’o da namestiš zube k’o svi gastarbajteri?

– Ne komšija, proslavljamo godišnjicu mature pa sam mislio da bi bilo lepo da se vidim sa drugarima.

– A to, e zbog toga vala nisi mor’o ni da dolaziš!

Prle je znao da u zavičaju nema pretvaranja. Tamo svi uvek govore istinu ali ta iskrenost zna da bude prilično bolna. Prijatelji, komšije, rodbina nepogrešivo će ukazati na višak kilograma (“Al’ si se ugojio! K’o svinja bog te”) ili izkazati zabrinutost zbog gubitka težine (“Iju, što si se ofucao. Da nisi daleko bilo bolestan?). Bore na licu i manjak kose takođe će biti precizno evidentirani. Nije očekivao komplimente ali se posle toliko godina nadao malo srdačnijem dočeku. Kumovi su ubrzo krenuli u bazu gde ih je čekala kuma Ruža. Širok osmeh, zagrljaj a onda sve po redu, slatko, voda pa opet kafa, vinjak, meze i za kraj burek, jogurt, lenja pita… Pošto su isprobali sve Ružine đakonije Prle je otišao da se raspakuje. Dok se pripremao za proslavu mature Žika je ušao u sobu da ga onako uzgred podseti:

– Samo da znaš da čim stigneš u restoran čekaće te teleće pečenja ispod sača i domaći hleb. Jednom se živi kume a izveštaj piše ko pretekne.

Nenad Dejanović je ušao u restoran za koji su ga vezivale lepe uspomene iz mladosti. Dobrodržeće dame i sredovečna gospoda, draga lica, prepoznatljiva lica koje nije bilo lako povezati sa imenima. Susret sa društvom iz odeljenja. Prošlo je trideset pet godina. “Šta smo sve preživeli i ne izgledamo tako loše!”, pomislio je Prle. Veselo čavrljanje, galama, kao da je vreme stalo. Još samo da se pojavi razredna i strogim ali pravičnim glasom stvari dovede u red. Sada su oni ti matorci koji drugima dele netražene savete. Večeras su tu da zaborave roditeljske dužnosti, obaveze na poslu, bračnu idilu… Pokušaće da na trenutak ponovo budu deca. “Divno izgledaš, ništa se si nisi promenio!” govorili su jedni drugima manje ili više iskreno. Pokušali su da za nekoliko sati odmotaju životni film koji je sadržao elemente svih žanrova. Od komedije, drame i trilera pa sve do naučne fantastike, ratnog spektakla i horora. Zadatak nije bio lak jer su se uporno nadvikivali sa bučnom muzikom koja čitave večeri nije napravila pauzu. U neko doba Prle se pozdravio sa drugarima i krenuo u drugu kafanu gde je godišnjicu mature proslavljala Žikina generacija. Uz dobro društvo, domaće vino i muziku na uvce kumovi su dočekali jutro.

Narednih dana Nenad je prikupljao materijal za priče iz zavičaja. Posećivao je stare kafane i nove kafiće, viđao se sa prijateljima, rodbinom, kolegama novinarima, poslušnim građanima, bundžijama i slučajnim prolaznicima. Kada je posle tri decenije preko noći prestao da puši Prle je sebi obećao da neće savetovati pušače kako da se reše ovog poroka. Dok je punim plućima uživao u duvanskim čarolijama najviše su ga nervirali bivši pušači koji su nepogrešivo držali moralno-medicinska predavanja na temu štetnosti cigareta. Isto tako, kada je otišao u Ameriku, nekadašnji novinar i novopečeni knjižar, odlučio je da nikada ne polemiše o političkoj situaciji u zavičaju. “Ja sam rodni kraj napustio iz ličnih razloga” govorio je, “i nemam nikakvog prava da drugima solim pamet o tome kako će da žive i za koga da glasaju. Na kraju, narod je svuda isti, podseća na elastičnu glinu od koje političari sa lakoćom prave različite skulpture pa tako od nekih postane “Mislilac” a od većine “Trojanski konj”.

U kafani “Hajdučki rastanak” koja se pre mnogo godina popularno zvala “Kod babe i dede” Prle se video sa drugom iz osnovne škole Ivanom Tešićem kome su od milja tepali Iva Kerefeka. Iva se nedavno oženio po treći put i od nove mlade se nikada nije odvajao. Danijela je kao aktivista vladajuće stranke radila je u gradskom zelenilu. Bila puno mlađa od Kerefeke. Na početku, drugari su se prisećali davnih školskih dana a onda se razgovor ubrzo prebacio na neke aktuelnije teme. Danijela je najpre kritikovala američku međunarodnu politiku a onda se prebacila i na unutrašnju. Verbalni rafal trajao je desetak minuta. Odlučno je spočitovala Nenadu da mu je vreme da razmišlja o povratku u rodni kraj. Amerika odbrojava poslednje dane. Potrošački mentalitet uništio je ono malo duše ako su je dušmani uopšte ikada i imali. Ekonomski robovlasnički poredak približava se završnoj fazi pa bi Amerima najbolje bilo da počnu da uče ruski jezik mada im ni poznavanje kineskog ne bi škodilo.

– Izvinite, prekinuo je Nenad, da li predlažete mandarinsku ili kantonsku varijantu?

– Možeš ti da se zezaš koliko hoćeš, umešao se Iva Kerefeka, ako vas ne unište kreditne kartice i dugovanje Kini, nedostatak vode će vam doći glave a onda na scenu stupaju braća Rusi!

Posle intenzivne moralno-političke nastave, predavači su napustili kafansku katedru i otišli na promociju knjige “Teorije zavere – juče, danas, sutra”.  Prleta je uvek fascinirala sklonost naših ljudi da bez greške tumače političke prilike, standard i životnu svakodnevicu u svim zemljama sveta. U tome su se najviše isticali muškarci koji su najdalje stigli do Gostivara kada su kao mladići odlazili u vojsku, i dame koje su nekada davno pazarile posteljinu i escajg u Temišvaru. 

Narednog dana Prle je dobio poziv od još jednog druga iz detinjstva. Doktor Todor Marjanović koga su još kao klinci vidovito prozvali Toza Skleroza, danas važi za jednog od vodećih neuro hirurga na Balkanu. Tozina žena Jelena bila je čak dve godina starija od njegove ćerke iz prvog braka. Živeli su u velikoj kući na periferiji. Domaćini su ga srdačno dočekali. Ogromna terasa okružena zelenilom, ukusno aranžiran sto prepun jela i pića i posluga. Jelena se slatko smejala dok su se drugari prisećali dogodovština iz ranog detinjstva. 

– Sećaš li se Todore koliko si se plašio krvi? Od mamine maze do poznatog hirurga nije lak put, našalio se Nenad.

– Lekar, hirurg… ali i vitez, dodala je Jelena.

Usledilo je detaljno objašnjenje. Pre nekoliko godina, Toza je sa kolegama osnovao udruženje “Vitezovi lekarskog reda”. Organizacija broji stotinak članova. Do sada organizovali brojne humintarne akcije, a u planu je i izgradnja crkve u komšiluku doktora Marjanovića. 

– Baš lepo ali zar nije bilo prečih stvari, lečenje bolesne dece na primer?, pitao je Prle.

Toza Skleroza je vešto promenio temu i odveo Nenada u vinski podrum. 

– Ovo je samo za posebne prilike i specijalne goste, rekao je Todor i otvorio flašu Malbeka.

Posle druge flaše Nenad je zaboravio na plemenitost svojih namera i prestao da postavlja nezgodna pitanja. Druženje su okončali posle ponoći. Na rastanku, Doktor Toza mu je spakovao još jednu flašu vina i pozvao taksi.

– Žao mi je što sam zakasnio, izvinjavao se taksista, imao cam adresu, tačna uputstva ali džaba sve to kada nigde nema tabli sa nazivom ulice. Mi taksisti se po gradu snalazimo ali na perifiriji je mnogo teže.

Svojevremeno, Prle je pokušavao da pozitivna iskustva iz Amerike podeli sa svojim zemljacima. Jednom prilikom našao se u društvu uspešnih malih privrednika. Posle kratkog oklevanja Prle je izneo originalnu ideju. Zašto država ne angažuje nekoliko preduzeća da naprave table sa nazivima ulica za sve gradove u Srbiji? Firme bi zaposlile radnike, političari bi mogli da se hvale i busaju u prsa a građani ne bi morali da satima traže željenu lokaciju. Ideja koju bi svaki ekomista pohvalio a svetski kapitalista oberučke prihvatio, u zavičaju je naišla na sasvim drugačiji prijem:

– Veliki je to posao, nije ga lako organizovati!, rekao je prvi,

– Firme bi se borile da dobiju posao a kada pobede na tenderu pravili bi dve tri table dnevno, dodao je drugi,

– Nema od toga ništa. Političari ne bi mogli da se slože ko će koliko da se ugradi, zaključio je treći,

– Ko će da pravi table sa nazivima ulica pored tolikih intelektualaca na birou rada?, poentirao je četvrti.

“Dok se stručnjaci dogovore”, pomisli Prle, “privreda osta kilava!”

Poseta zavičaju bližila se kraju. Dva dana pre povratka u Moralvil, Nenadu se pridružio sponzor putovanja Labud Sokolović. Sastanak je zakazan u kafani “Duša kolonska” gde su im se pridružili glavni urednik “Varoških novina” Jovan Milosavljević i Prletov kum Žika Petrović. Kolonac po rođenju, građanin sveta po uverenju, Nenad je bio prijatno iznenađen izgledom i ambijentom ovog restorana. Toplinu enterijera krasile su grafike lokalnog umetnika koji se potrudio da zabeleži istoriju Prletovog naselja. Od Kolonske kapije i Sokolane do autentičnih portreta Lerea, Lote, Bucka i Graje Kolonca. Sa terase je pucao pogled od hipodroma pa sve do Šumarica. Nenad se prisećao lepote primorskih pejzaža u Moralvilu i zaključio da lepota ne poznaje granice, političke sisteme, nacionalističke i rasne predrasude. Iznenada, konobar Marinko je zaključao vrata. Malobrojni gosti koji su se u tom treunutku zadesili u kafani pozvani su da se pridruže veselom društvu iz ćoška. Tada je iz kuhinje izašao omanji gospodin sa kuvarskom kapom na glavi. Bio je to Petar Tošić Primavera poznati šef koji je slavu stekao u restoranima širom Evrope. Najpre je radio na severu Italije da bi se potom preselio u Pariz gde je u više navrata bio proglašen za kuvara godine. Pored njega je šetao sićušni pas sa “rol kragnom”

Pera je prisutnima najpre nazdravio kajsijevačom koju je njegov deda Spasoje pre pola veka ispekao u Sremskoj Mitovici a onda je tihim glasom nastavio:

– Dragi prijatelji, da vam prvo predstavim mog vernog prijatelja Čeku terijera koga je veterinar jutros lišio muškosti pa se sada mnogo bolje razumemo. Labud me je zamolio da samo za vas pripremim specijalitete koji su mi pomogli da postanem prilično dobar kuvar. Neću vas gnjaviti kavijarom i šatobrijanima ali ni kiselim kupusom i svinjarijama. Posle svih ovih godina, mislim da sam uspeo da napravim ravnotežu između lokalnog i globalnog. Ja sada idem u kuhinju a vi uživajte! Molim vas pripazite na Čeku, danas je prilično emotivan.

Dok su Jovan i Labud dogovarali buduću saradnju, Prle je uživao u kajsijevači i posmatrao kuma Žiku koji je vlasniku restorana objašnjavao tajnu uspešnog poslovanja. Pijansta Neđa Pianino svirao je “My Way”. A onda je stigla i klopa.

Pera Primavera je održao obećanje. Hrana je bila na nivou najboljih svetskih restorana uz poštovanje domaće kulinarske tradicije. Kao meze konobar Marinko je izneo knedle sa seckanom jagnjetinom uz ajvar i mleveni paradajz. Dok su gosti oklevali da li da izaberu Vranac iz lokalne vinarije ili da ipak naruče pivo, stigla je sarmica od vinovog lista i đuveč sa rendanim sjeničkim sirom. Tanjir sa sarmicom je već odavno bio prazan. Pogačice sa čvarcima stigle su u pravo vreme da pokupe sokove đuveča. Konobar je doneo novu turu pića u trenutku kada je pijanista u svojoj obradi otpevao poznati Santanin hit “Oye Como Va”. U Neđinoj varijanti pesma je zvučala: “Gde je konobar – Marinko, evo malog psa – bez jaja!”

– Bog te mazo ovo k’o na televiziji, igranka bez prestanka, našalio se konobar.

Pera Primavera je vikao iz kuhinje: “Teleći obrazi u sosu od belog luka spremni! Ne zaboravite sos od susama i zelenu salatu!”

A onda je usledilo kulinarsko iznenađenje. Pera je izašao iz kuhinje, uzeo  Neđin mikrofon i dok je y pozadini odjekivala pesma “Lepe ti je lepe ti je Zagorje zelene” Pera Primavera je sapštio prijateljima. 

– Kao klinci smo učili da je drug predsednik u detinjstvu bio pravi vragolan. Jednom prilikom sa tavana je ukrao svinjsku glavu, skuvao je i od iste dobio proliv. Pre nego što poslužimo palančinke, voleo bih da probate moju varijantu ovog specijaliteta – “Teleća glava a la mali Joža”.

Narednog dana Nenad se na brzinu spakovao, pozdravio sa kuma Ružom i krenuo na daleki put. Da bi stigli na jutarnji let Beograd – Njujork, kumovi su krenuli u ranu zoru. Na aerodromu opšti haos. Kilometarski redovi, nervoza, napetost, javašluk… Iako su stigli dva sata ranije, Prle se u poslednjem trenutku ukrcao u avion.

– Vreme leti kume moj, kao da si juče došao a već moraš nazad, rekao je Žika na rastanku dok mu se suza izdajnica slivala niz obraz.

Posle dva obroka, tri filma i četiri čaše vina Nenad Dejanović Prle sleteo je na američku teritoriju.

Aerodrom JFK u Njujorku. Ispred šaltera pasoške kontrole kao i obično bila je velika gužva. Putnici namernici formirali su vijugavu kolonu u kojoj su strpljivo čekali svoj red. Deset dana uživanja u blagodetima Šumadije brzo je prošlo pa se Nenad polako pripemao za povratak u američku svakodnevicu. Izvadio je telefon i po ko zna koji put nanovo pregledao slike iz zavičaja. U trenutku kada je na red došla zajednička fotografija sa proslave mature začuo je dubok muški glas:

– Gospodine Dejanoviću pođite s nama.

Bio je okružen do zuba naoružanim i ne baš prijateljski raspoloženim policajcima. Shvatio je da je vrag odneo šalu i da situacija postaje ozbiljna. Odveli su ga u obližnju prostoriju gde je počelo ispitivanje.

– Da li ste u Njujork stigli iz Beograda kompanijom “Air Serbia”?

– Da!, odgovorio je Nenad.Da li u svom posedu imate bilo kakvo hladno ili vatreno oružje?

– Ne!, bio je odlučan.

– Molim vas uđite u sledeću prostoriju gde ćemo vas detaljno pretresti,

Pet minuta kasnije u ručnom prtljagu Nenada Dejanovića pronađen je metalni pribor za jelo.

– Ali molim vas, branio se Prle, to je suvenir. Mi Srbi smo vrlo osetljivi kada je reč o viljuškama i noževima. Na dvoru cara Dušana jelo se zlatnim priborom…

Miris kafe provlačio se između rešetaka aerodromskog zatvora u Njujorku. Nenad Dejanović Prle je jeo svoj prvi zatvorski doručak u životu.

KALENDARSKE ČAROLIJE

 / MORALVILLE / EDIT

Tokom cele godine prodavnica knjiga u centru Moralvila radila je punom parom ali je baš tog dana, zbog Božića bila zatvorena. Vlasnik knjižare “Šumadija” Nenad Dejanović Prle nije uživao u blagodetima slatkog lenstvovanja. Umesto da se prepusti lepoti praznične muzike i kuvanog vina koje je upravo cimetom začinio, Prle je pisao novi tekst za lokalni magazin “Radost”. Reči ga nisu  slušale, misli su bežale na sve strane a rečenice su se vragolasto skrivale između svetlucavih ukrasa na jelci. Neraspoložen i nervozan, namćorasto je započeo svoju priču:

U svakom jeziku postoje reči koje predstavljaju nešto uzvišeno i teško dostižno. Na brdovitom Balkanu, tako nešto su simbolizovali pojmovi: bratstvo i jedinstvo, najveći sin naroda i narodnosti, štafeta mladosti… Nešto kasnije u modu ulaze: nebeski narod, nacionalno dostojanstvo, obnova i izgradnja, malo morgen. Na kraju se sve završilo pesmom “Volimo te domovino naša” i parolom – Il’ bombardujte, il’ da krečim.

Kod Amerikanaca opet ništa ne može da ugrozi neprikosnovenost milozvučne kovanice – slobodan dan. Mogao bi drug Putin pešice da prošeta Menhetnom, da se ISIS registruje kao sindikat slobodnih zidara Amerike pa čak i da novoizabrani predsednik SAD prozbori nešto pametno… Vredni američki samoupravljač bi možda odsutno klimnuo glavom ali se ni za živu glavu ne bi odrekao prava da plaćeno odsustvuje sa posla. Od svih slobodnih dana, a takvih u SAD baš i nema mnogo, Božić je oduvek bio najsvečaniji. Još od kraja novembra ulice su ukrašene, jelke okićene a prodavnice preplavljene robom i kupcima. 

Dok je uzimajući učešća u predprazničnoj groznici lično pazario zeleno, mirišljavo drvce, vlasnik knjižare “Šumadija” se prisetio slične kupovine s početka devedesetih u starom kraju. Dok se ispred buvljaka cenjkao sa pregaocem lokalne automobilske industrije na plaćenom odsustvu prišao mu je poznanik i prekorno upitao: “Zar ćeš i ti svoju decu da zaglupljuješ komunističko-katoličkim glupostima o jelkama i Deda Mrazu? Ma sve su to smislili Tito i Papa kako bi mi Srbi zaboravili svoje korene.”

Rečeni gospodin se kasnije odselio u Italiju gde vozi “katolički kamion”, psuje Tita i tuguje za Pravoslavljem. Ko zna, možda je ovih dana i on, krišom  obradovao svoju decu jelkom, naivnim pričama o Deda Mrazu a možda čak i osmehom? Ko će ga znati jer sudbina ljude menja ali predrasude ostaju. 

Dolaskom u Ameriku, Prle se suočio sa novom, ovoga puta “kalendarskom nevoljom”. Valjalo je novostečenim prijateljima razjasniti proslavljanje jednog Božića i dve Nove godine. Pokušao je jednostavnim objašnjenjem da Srpska pravoslavna crkva nikada nije usvojila opšteprihvaćeni Gregorijanski kalendar pa se svi pravoslavni praznici i dalje obeležavaju po starom Julijanskom kalendaru. I taman kada bi pomislio da je ponudio pravi odgovor, usledilo bi kontra pitanje: “Po kom kalendaru pravoslavni sveštenici proslavljaju rođendan i primaju platu?” Pravdoljubiv i tvrdoglav kakvim su ga svi bogovi sveta zajedničkim snagama kreirali, Nenad Dejanović se svim snagama trudio da dokaže pravu istinu, kao da je ona ikada nešto značila. Elem, Božić koji Srbi odvajkada proslavljaju po Julijanskom kalendaru, niti je pravoslavni jer Grci i Rumuni na primer, koji ništa manje pravoslavci nisu, rođenje Isusa Hrista obeležavaju po Gregorijanskom kalendaru. Nikako ne može biti ni srpski jer ga istoga dana proslavljaju i Rusi, Makedonci ali i neki afrički narodi kao na primer Etiopljani. “Naš” Božić takođe ne pada ni 7. januara već naravno 25. decembra ali po Julijanskom kalendaru pa se shodno tome i tzv. Srpska Nova godina dočekuje u noći izmedju 31. decembra i 1. januara po, kako neki još uvek kažu – starom kalendaru. Prleta je do ludila dovodila i kovanica “katolički Božić” pa bi uvek sav zajapuren žustro objašnjavao da 25. decembra po Gregorijanskom kalendaru po kome Srbi proslavljaju godišnjice braka, idu na posao i žive svoju svakodnevicu, osim pripadnika Rimokatoličke crkve, Božić proslavljaju i protestanti, baptisti, luterani, adventisti, anglikanci, metodisti, kalvinisti, evanđelisti… i još jednom – pravoslavni Grci i Rumuni. Deluje konfuzno, zamara mozak a uz to nas ni po čemu ne čini posebnim. Na kraju ize’š istinu ako nam ne ide u prilog. 

Odmah se prisetio priče objavljene u emigrantskim novinama “Otadžbina” koje su u knjižaru Šumadija stizale iz najvećeg srpskog grada, posle Beograda, koji se nalazi u državi Ilinois. Prošle godine, izvesni Milorad Petronijević je rešio da se ženi pa je venčanje zakazao za 18. oktobar. Odrešio je kesu i u kafani “Tri prsta” kavaljerski platio svečani rucak za sto duša. U isto vreme organizovao je i crkvenu ceremoniju koje je tebalo da lično obavi lokalni prota. Osamnaesti dođe i prođe a od mladenaca ni traga ni glasa. 31. oktobra kada Amerikanci bože oprosti, proslavljaju Noć veštica, Milorad se sa mladom i svatovima najpre pojavio u restoranu. Valjalo je nazdraviti pre odlaska u crkvu. Šef sale kod “Tri prsta” bio je iznenađen na samoj granici uvređenosti. Baš tog dana članovi Srpskog lovačkog društva iz Indijane u istom restoranu su zakazali drugarsko veče sa zakuskom, pevanjem i pucanjem. Svi su se čudom čudili  kako je moguće da mladenci na sopstveno venčanje zakasne ni manje ni više nego trinaest dana. Milorad se očajnički trudio da objasni kako je on čovek pravoslavac, kako srpski misli, srpski piše, srpski zbori, srpski diše, srpsku crkvu obilazi, svoje milo srpstvo pazi, krsti se sa tri prsta jer tradicija to je srpska… “Pobogu ljudi, urlao je nesuđeni mladoženja, po našem kalendaru slavim Svetog Nikolu, Božić, Novu dodinu… pa red je valjda da se po istom kaledaru i oženim! 

“Tako mu i treba”, zaključio je novinar lista “Otadzbina”, “kada je venčanje zakazao na đavolji dan!”

Kuvano vino se oglasilo sa šporeta tražeći Prletovu punu pažnju. Sklonio je posudu sa vatre i rešio da odloži pisanje teksta. “Zašto se nerviram oko gluposti, za američku publiku kaledarske teme i dileme su previše komplikovane dok čitaoci u starom kraju ne vole mudrovanja zasnovana na činjenicama. Na kraju ko sam pa ja da im držim predavanja i rušim iluzije?” Praznični doručak je začinio “Dionisovim čajem” kako je od milja tepao kuvanom vinu i sa klasičnih božićnih pesmama prešao na džez obrade istih. Krenuo je prema restoranu “Etika” gde je trebalo da se dogovori o svim detaljima u vezi dočeka Nove godine.

Kafana je pomalo sablasno delovala. Omar i Rebeka su za šankom sređivali račune, papire i finansijske izvešataje dok je u samom uglu restorana sedeo nepoznati muškarac.

 – Malo si poranio, prekorila ga je vlasnica lokala, uzmi piće i sedi dok mi završimo sa papirologijom.

Nenad je bez ustezanja nasuo “Četiri ruže” burbon koji je nedavno otkrio ali ga je zbog visoke cene konzumirao samo u posebnim prilikama. Osvrnuo se oko sebe i bez razmišljanja pridružio jedinom gostu u kafani “Etika”.

 – Dobro veče, rekao je, ja sam Nenad Dejanović Prle. Malo Srbin, malo  Amerikanac, nekada novinar u Srbiji a sada vlasnik lokalne knjižare “Šumadija”. Mogu li da vam se pridružim?

Stranac je klimnuo glavom i ubrzo krenuo da odmotava zapetljano klupko svojih  interesovanja.

Novi žitelj Moralvila Ričard Prajs godinama je predavao filozofiju na jednom od manjih koledža na istočnoj obali Atlantika. Odlazak u penziju mu nije preterano teško pao jer su dani najednom postali dovoljno dugi za čitanje i  pisanje. Upravo je privodio kraju rukopis za knjigu “Sve što treba da znate o životu a pošto ste puni sebe, mrsko vam je da pitate”.

 – Božić je a ja sedim sam u kafani. Juče mi je dolazio brat i trebalo je da  praznik zajedno provedemo ali kada sam saznao da je glasao za novoizabranog predsednika odmah sam ga izbacio iz kuće. Bolje i samovati nego Božić sa budalom provoditi, jadao se Ričard i nastavio.

 – Izdavanje knjige je u završnoj fazi. Radi se o zbirci naizgled suvišnih činjenica i bespotrebnih podataka čije nam poznavanje nije neophodno ali nam često život lakšim čini. Svakim danom ljudi postaju sve više umišljeni, puni sebe, dramatični, sujetni. Od života puno traže ali u njega gotovo ništa ne ulažu.

Nenad je gustirao piće i pažljivo slušao sagovornika. 

 – Prilično dobro poznajem srpsku istoriju, kulturu i običaje, nastavio je profesor Prajs, eto na primer, od svih hrišćanskih naroda jedino Srbi slave kućnog sveca ili krsnu slavu. Praznike obeležavaju po Julijanskom kalendaru a život žive po Gregorijanskom. Najpopularnija slava je Sveti Nikola, naš Deda Mraz kod Srba je Božić Bata iako retko ko zna da je u stvari reč o jednom istom  gospodinu.

Dok je Prle nepoverljivo vrteo glavom, Ričard Prajs je otvorio veliku fasciklu i u obilju izgužvanih papira pronašao onaj pravi. Opširno objašnjenje  odvelo ga je u daleku prošlost. Napomenuo je da episkop Nikola potiče iz Male Azije. Kao mesto rođenja navodi se grad Patar u oblasti Licija što geografski odgovara današnjoj lokaciji mediteranskog dela Turske. Posle smrti svojih roditelja, Nikola je nasledio veliko bogatstvo ali se posvetio duhovnom životu. Brzo je napredovao u crkvenoj hijerarhiji pa je kao jedan od arhiepiskopa učestvovao na saboru u Nikeji gde je sreo cara Konstantina. Sredinom četvrtog veka Nikola je po naredbi cara Dioklecijana proteran iz grčkog grada Mira a nedugo zatim 6. decembra 345. je i umro. Sedam vekova kasnije mošti Svetog Nikole prenesene su u manastir Svetog Jovana u italijanskom gradu Bariju.

Ričard je naručio piće za obojicu i u nastavku praznične besede podsetio da su o episkopu Nikoli ispričane mnoge legende od kojih su se dve najduže u narodu zadržale. Pravoslavni vernici usvojili su priču o Svetom Nikoli zaštitniku moreplovaca. Po ovoj legendi, jedne olujne noći brod se zatekao na otvorenom moru daleko od obale. Nevreme je postajalo sve jače pa su mornari kolektivno izgovorili molitvu Svetom Nikoli. Iznenada, svetac se pojavio na palubi i jednim pokretom ruke zaustavio oluju a potom je brod i posadu bezbedno doveo u luku.

Protenstantskim i katoličkim hrisćanima dopala se opet legenda po kojoj je biskup Nikola pomogao siromašnom seljaku da ćerkama obezbedi miraz. Nikola se sažalio nad sudbinom nesrećnog čoveka i kada je došlo vreme da se ćerke udaju on bi kroz dimnjak darežljivo ubacio vreću sa zlatom. Ubrzo se po selu pročulo da Sveti Nikola deli poklone kroz dimnjak. Kako bi pomogli svome dobrotvoru, seljani su pored kućnog ognjišta ostavljali vrećice i čarape očekujući dar od omiljenog sveca. Ovaj običaj zadržao se do današnjih dana. Vremenom, Nikola je u više navrata menjao ime i modifikovao kostim. U Americi su ga najpre zvali Kris Kringle da bi se kasnije pod uticajem holadskih emigranata prekrstio u Santa Claus. U Hrvatskoj ga zovu Djed Božićnjak u Engleskoj Božic Tata a u Srbiji je Božić Bata. 

Privodeći predavanje kraju, Ričard je posebno naglasio da nije tačna urbana legenda po kojoj su marketinški stručnjaci Koka-kole zaslužni za današnji izgled Deda Mraza. Njega je 1863. stvorio američki karikaturista Tomas Nast.

– Godinama izučavam običaje i kulturu razlačitih naroda ali još uvek ne mogu da razumem zašto Srbi koriste dva kalendara. Mnogo je konfuzno a i boga mi i ne odgovara istini.

Nenad je progutao knedlu, kiselo odmerio Ričarda a onda mu oštro odbrusio.

 – Svoj ti pos’o… znaš! Tačno je da smo mi Srbi sa kalendarima mnogo komplikovani ali je to ipak naša stvar. Imali smo velikog stručnjaka iz te oblasti   ali pamet i znanje Milutina Milinkovića na žalost nismo iskoristili. Filozofa kao što si ti imamo na pretek ali je od njih slaba vajda.

Omar i Rebeka su nastavili sa popisom robe. Prle im je u prolazu poručio da će dogovor obaviti dugom prilikom. Nije mu se žurilo da se pošto poto ušeta u Novu 2017. godinu. Ako je ne sačeka 31. decembra dočekaće je 13. januara ako je čak i tada propusti ne gine mu ona po lunisolarnom kalendaru 28. januara. Po kineskom horoskopu 2016. bila je godina majmuna što su i ljudi i događaji potvrdili na najgori mogući način. Nastupajuća 2017. je godina pevca pa ako se kineski zodijak i stvarnost još jednom poklope ne piše nam se dobro ni po jednom kalendaru.

DAN ZAHVALNOSTI

 / MORALVILLE / EDIT

Od kada su završeni predsednički izbori, Nenada Dejanovića su sve češće proganjale noćne more. Nisu to više bili oni nestašni predizborni snovi u kojima bi video sebe kako tokom turističke posete Beloj kući slučajno susreće zanosnu damu po imenu Melanija koja mu zavodljivim glasom poručuje:”Pridi z mano, jaz sem ti pokazal moja spalnica”. Svakim danom košmarni snovi postajali su sve strašniji. Čim bi sklopio oči ukazao bi mu se vižljasti političar sa napućenim usnama koji je vešto ukrštao prste i cinično grdio novinare. Iznenada, kosa ovog nadobudnog gospodina počela bi da menja boju. Od smeđe se brzo pretvarala u jarko narandžastu. U istom trenutku roj uznemirenih pčela leteo bi prema natapiranoj, zašećerenoj frizuri… 

Magličasta svetlost prekrivala je svaki pedalj Prletovog mentalnog ekrana koji su još uvek ispunjavale čudne i nepovezane slike. Stenoviti primorski krajolik pretvarao se u nestvarni prizor gradske kapije kojom je dominirao ogroman krst. Zelenilo spomen parka utapalo se u plavičasti kolorit okeana. Sećanje je polako potkazivalo stvarnost dok je nezamislivo sve više postajalo moguće. Iz daljine se začulo zvono a potom i snažno lupanje na vratima. Dvojica muškaraca u vojnim uniformama uporno su čekali da im domaćin otvori. Oglasio se krupniji mladić sa brkovima:

– Naša evidencija pokazuje da 8. novembra niste glasali a mi gospodine Dejanoviću nikada ne grešimo?

– To je moja privatna stvar. Izlazak na izbore je zakonsko pravo ali ne i obaveza, branio se knjižar nevešto.

– Tako je bilo nekada, novi predsednik, nova pravila. Amerika će ponovo postati moćna, izdeklamovao drugi vojnik i nastavio, imate 24 sata da u pismenoj formi objasnite zašto niste obavili svoju građansku dužnost.

– Molim vas ostavite me na miru, ja sam miroljubiv čovek. Prodajem knige i nikoga ne diram, vikao je Prle budeći se iz košmarnog sna.

Magla se polako povlačila ustupajući mesto prvim sunčevim zracima koji su stidljivo prekrivali nebo nad Moralvilom. Posle jutarnje kafe, Nenad bi ranije nego obično otvorio knjižaru i po ko zna koji put pravio novi raspored. Dok je ruske klasike ponovo prebacivao sa zapadnog na istočni zid, pažnju mu je privukao kalendar sa fotografijama divljih životinja. Novembar su ukrašavali zdepasti šimpanza sa narandžastim čuperkom na glavi i lukava lija koja se uprkos poodmaklim godinama još uvek dobro držala. Datumi su takođe bili prošarani različitim slikama. Drugi utorak u novembru simbolisali su glasački listići dok je poslednji četvrtak ukrašavala ćurka. “Izbori su bili i prošli vreme je da se posvetimo pametnijim stvarima. Danas je Dan zahvalnosti moj omiljeni praznik!”, pomislio je Nenad i obrisao prašinu sa ukoričene kopije “Maestra i Margarite”.

Odavno ga je kopkalo zašto Amerikanci glasaju utorkom? Pošto u knjižari nije imao literaturu koja se bavi istorijom američkih predsedničkih izbora u pomoć je pozvao internet i odmah pronašao detaljan odgovor. Naime prema zakonu koji je usvojen još davne 1845. predsednik SAD bira se početkom novembra i to baš u utorak. U devetnastnom veku farmeri su činili ogromnu većinu američkog stanovništva. Krajem oktobra po pravilu bi se okončali svi poljoprivredni radovi pa je za većinu seoskih porodica nastupala sezona odmora i zimskih praznika kojoj bi svake četvrte godine prethodili predsednički izbori. Pošto su se izbori održavali isključivo u gradovima, seljani su konjskom zapregom po čitav dan putovali do najbližeg glasačkog mesta. Nedelja je bila sveti dan kada se nije putovalo pa su zakonodavci odlučili da seoskom stanovništvu omoguće dovoljno vremena za obavljanje građanske dužnosti. Ponedeljkom ujutru, glasači bi napuštali farme i posle dugog putovanja stizali na odredište gde su birali predsednika SAD. Dva veka kasnije nauka i tehnologija su kud i kamo napredovali ali se izbori još uvek održavaju utorkom.

“Ovoliko knjiga na policama a sve informacije ipak dobijamo preko interneta!” pobunio se u sebi Nenad, “da nije malobrojnih zanesenjaka koji knjigu vole da osete, dodirnu, pomirišu… odavno bih ja bez mušterija ostao”. Još jednom je pogledao na sat nestrpljivo čekajući da se otvori kafana “Etika”. Posle dugog premišljanja, Prle je odlučio da sabrana dela Noama Čomskog ipak premesti na policu gde su se odavno baškarili Platon, Volter, Sartr i Kami. Dok je sa velikom pažnjom tražio gde će najbolje udomiti knjigu “Šta u stvari hoće Amerika?”, oglasilo se zvono na vratima knjižare. Prle je odložio knjige i ljubazno pozdravio jednu od omiljenih mušterija. Bila je to gospođa Loreta Dejvis, elegantna, dostojanstvena crnkinja u ranim sedamdestim. Često je navraćala i sa velikim interesovanjem obilazila police u knjižari “Šumadija”.  Zanimale su je knjige iz najrazličitijih oblasti. Nedavno je kupila engleski prevod “Proklete avlije”, pročitala je u jednom dahu i već narednog dana poželela da podeli utiske sa Nenadom. Ovoga puta svratila je samo da podseti Prleta da praznična večera počinje tačno u pet.

Od prvog dana po dolasku u Ameriku, stanovnici Moralvila prijateljski su prihvatili svog lokalnog knjižara. Pozivali su ga na porodične proslave, žurke, rođendane… a za Dan zahvalnosti odlazio bi kod penzionisanog oficira američke vojske Dejvida Šumejkera i njegove supruge Lorete Dejvis. Njihova životna priča bila je po mnogo čemu zanimljiva i neubičajena. Upoznali su se tokom Dejvidove službe u Alabami. On belac, razveden, ona crnkinja, udovica čija su deca otišla svojim putem. Ubrzo su se venčali i ostali u Alabami sve do Dejvidove penzije. Rasno mešovit brak na jugu Amerike podrazumevao je brojne izazove i neprijatne situacije ali ljubav je pobedila sve, pa i rasizam. Pre desetak godina preselili su se u Moralvil gde su, sve do nedavno, idilično živeli.

Na Dan zahvalnosti, Prle je svake godine sledio strogo isplanirani ritual.  Najpre bi se svečano obukao, kupio pitu od bundeve i kalifornijski kabarne koji je gospodin Šumejker posebno voleo a onda tačno u pola pet zakucao na vrata svojih domaćina. Neobavezno su ćaskali a kod drugog aperitiva pridružili su im se lokalni zubar Čarli Hanter i njegova žena Kristal. Dame su ispijale sladunjavi “eggnog” dok su Nenad, Čarli i Dejvid degustirali novu vrstu viskija.

– Nedavno sam otkrio, crni Crown Royal, pohvalio se domaćin, retko dobar burbon po pristojnoj ceni. Hajdemo još po jednu, praznik je valja se!

Ubrzo su seli za bogatu trpezu na kojoj je po tradiciji, dominirala pečena ćurka. Baš kao što je iz prve naučio zašto Amerikanci glasaju utorkom, vlasnik knjižare “Šumadija” odmah je savladao gradivo i na temu – Dan zahvalnosti. Kome se to Prletovi novostečeni zemljaci zahvaljuju i zašto baš ćuretinom? Početkom sedamnaestog veka emigranti iz Evrope masovno su naseljavali američki kontinent. Lokalni Indijanci su strpljivo podučavali pridošlice kako da uzgajaju nove poljoprivredne kulture pomažući im da se što pre prilagode životu u tuđini. 1621. godine u gradu Plimut, vođa doseljenika guverner Vilijam Bradford organizovao je veliku svečanost u čast starosedelaca. Tokom trodnevne gozbe doseljenici su iskazali zahvalnost lokalnom indijanskom stanovništvu. Bila je to prva proslava Dana zahvalnosti koji je mnogo godina kasnije, ukazom predsednika Linkolna i zvanično postao državni praznik u celoj Americi. Kada je o ćurkama reč, legenda kaže da je jedne zime mraz potpuno uništio letinu pa su evropski emigranti počeli da poboljevaju i umiru od gladi. Masasoit poglavica plemena Vamapoang je naredio da se ispeku ćurke i njima nahrane izgladneli emigranti. U znak zahvalnosti, pridošlice su se potrudile da im što pre oduzmu zemlju i uvedu demokratiju. Dok se milioni današnjih Amerikanaca uz prazničnu trpezu i dalje “zahvaljuju” starosedeocima, u indijanskoj tradiciji ovaj dan predstavlja tužno sećanje na početak kraja jedne drevne kulture koja je silom asimilovana u savremena dostignuća Novog svetskog poretka. 

Istorijske reminiscencije u Prletovoj glavi prekinuo je Čarli Hanter:

– Da li se i u vašem starom kraju proslavlja Dan zahvalnosti?, upitao je Nenada koji mu je kao iz topa odgovorio:

– Nama zahvaljivanje nije jača strana ali imamo dovoljno svojih praznika. Na Dan pobede svađamo se oko toga koji narodi su nam pravi saveznici a koji neprijatelji. Dan rada obeležavamo neradno spajajući verske i državne praznike dok je proslava Dana žena potpuno podređena muževima i šefovima koji za nekoliko kupljenih karanfila uživaju u gozbama koje slavljenice za njih pripremaju. 

Dejvid je najpre ponudio goste boranijom i sosom od brusnice, onda svima dopunio čaše i sa uzdahom rekao:

– Nije nam namera da kvarimo praznično raspoloženje ali smo želeli da sa vama podelimo neprijatano iskustvo koje smo Loreta i ja nedavno imali. Posle svih ovih godina mirnog života u Moralvilu bilo je dovoljno da radikalna struja pobedi na izborima i da se sve iz korena promeni.

Usledila je tužna priča Nenadovih domaćina. Naime, dan posle predsedničkih izbora Loreta i Dejvid su kao i mnogo puta ranije ručali u kafani “Etika”. Dok su ćaskali uz pivo i girice primetili su grupu muškaraca odevenih u identične majice sa likom starijeg muškarca neprijatne spoljašnosti. Bili su pijani, bučni i sve vreme iz ćoška neukusno dobacivali konobaru Omaru?

– Donesi nam još jednu turu pića pa posle možeš polako nazad u Irak, Siriju ili u koju god već Džamahiriju. Bela Amerika će ponovo moćna biti a u njoj nema mesta za strance.

Dejvid Šumejker je bez razmišljanja ustao sa namerom da zaštiti Omara ali čim se približio veselom društvu iz ćoška počele su uvrede na njegov i Loretin račun. Rasistički komentari od kojih se krv ledi u žilama. 

– Ubrzo je došla policija, strasti su se smirile ali je gorak ukus ostao zauvek, zaključio je Dejvid.

Loreta je iznela kolače. Pite od bundeve i od jabuka, puding od banane i poseban specijalitet gospođe Dejvis – Kolibri torta. Gosti su nestrpljivo čekali svoju porciju zašećerenih čarolija. Loreta je sa osmehom delila slatkiše i pomirljivim glasom tiho prozborila:

– Moji pretci su čekali vekovima da dobiju pravo glasa. Ne zaboravite da do 1965. godine crnci u Americi nisu mogli da glasaju. Ja se ne slažem sa politikom novog predsednika ali poštujem volju naroda. 

U želji da prekine neprijatnu tišinu, Čarli je zatražio “repete” i taman kada se spremao da stavi šlag na veliki komad bundevare u svom tanjiru, začuo se snažan prasak. Veliki kamen umotan belim papirom proleteo je kroz prozor dnevne sobe. Čulo se škripanje kočnica a potom zvuk motora koji se punom brzinom udaljavao. Nenad je podigao kamen i pročitao poruku: “Nazad u Afriku!”

Loreta je tužno gledala prisutne a Dejvid vidno uzbuđen drhtavim glasom  procedio:

– Tužno je kroz šta Amerika danas prolazi. Gubimo vrednosti na kojima moderan svet počiva ako nestane slobode, bratstva i jednakosti – ne piše nam se dobro… onda nam ni ćurke neće pomoći.

IZ KAFANSKE LOŽE

 / MORALVILLE / EDIT

Pre mnogo godina, u vreme kada je bio mlad, lep i ne baš puno pametan, Nenad Dejanović Prle je dobio novinarski zadatak da početkom jeseni poseti primorske krajeve svoje tadašnje domovine. Tokom boravka u poznatom letovalištu društvo mu je pravio lokalni novinar i dugugodišnji prijatelj Vicko Marulić. Kako to u starom kraju biva posao se najbolje obavljao u kafani.

– Donesite nam Dagnje na buzaru i buteljku dingača, izrecitovao je porudžbinu Prletov kolega dok je promukli glas iz pozadine pevao baladu “Moj galebe”.  

Narednih dana na gastronomskom repertoaru primorskih restorana ređali su se Brudet, Riba na gradele, Hobotnica pod pekom, Pašticada… Zbunjenom Šumadincu egzotične reči zvučale su zagonetno ali zahvaljujući Vickovom izboru lokalnih kulinarskih čarolija, Nenad se na prvi zalogaj zaljubio u morske specijalitete Jadrana. 

Tri decenije kasnije, nova destinacija, puno veće more i obilje sličnih plodova pripremljenih na različite načine. Dnevna ponuda većine restorana u Moralvilu zavisila je od ulova lokalnih ribara. Jelovnik je određivala ćudljivost Okeana a kvalitet pripremljene hrane zavisio je od znanja i umešnosti kuvara. Utorkom popodne, u kafani “Etika”, šef kuhinje Olaf pripremao je najbolje školjke u gradu. Tog dana, Prle bi ranije zatvorio knjižaru, svratio do lokalne vinarije, pazario “eksponat” po preporuci vlasnika i užurbano hitao prema omiljenom restoranu. Kada je ušao u “Etiku”, za stolom ispod Hemingvejeve slike, sedeo je  Majkl Džons glavni urednik lokalnih novina “Radost”. Srdačno ga je pozdravio uz napomenu da je današnji ručak na račun redakcije.

– Potrebna mi je toja pomoć Nenade. Ne bih te uznemiravao ali je zaista veoma važno.

U jednom dahu, glodur lokalnog magazina objasnio je razloge vlastitog uzbuđenja. Poznati američki novinar Tomas Braun dobio je nagradu nacionalne asocijacije NMA (National Magazine Award) za životno delo. Tim povodom, najpoznatiji američki magazini pokušavali su da po svaku cenu prvi urade  intervju sa poznatim novinarom. Tomas koji je odrastao u Moralvilu i za koji su ga vezivale lepe uspomene, složio se da za časpopis “Radost” objavi ekslukzivni razgovor. Imao je samo jedan zahtev. Tekst je morao biti originalan, profesionalno napisan, bez suvišnih biografskih podataka i trivijalnih pitanja. 

– Kriza u novinarstvu je sve ozbiljnija. Ekskluzivni razgovor sa dobitnikom prestižne nagrade mogao bi biti presudan za dalju budućnost naših novina.  

Prle je voleo svoju kolumnu u lokalnim novinama a uživao je i u autorskoj slobodi koja mu je poverena. Ponekad bi se sa nostalgijom prisetio izazova koje je pružalo istraživačko novinarstvo. Bez razmišljanja je prihvatio povereni zadatak i užurbano započeo pripreme za put. Na izlogu knjižare Šumadija postavio je tablu sa natpisom: “Knjižar na novinarskom zadatku! Radnja zatvorena do daljeg. U slučaju književno-intelektualne “krize” poslužite se sami – ključ je ispod otirača!” 

Brzo je spakovao stvari i krenuo put poznatog letovališta na obali Atlantskog okeana u kome je živeo Tomas Braun. Pošto je urednik već ranije dogovorio detalje susreta, Nenad je otišao direktno u dom poznatog novinara. Lepo uređeno dvorište i velika kuća ispod razgranatih palmi. Srdačan susret sa vitalnim gospodinom koji je uveliko zagazio u osmu deceniju. 

– Majkl reče da ste poreklom iz bivše Jugoslavije. Divna zemlja, posetio sam je početkom osamdesetih. I danas me za te krajeve vežu prijatne uspomene i neka neraskidiva prijateljstva… ali o tome ćemo kasnije. Želja mi je da napravimo jedan originalan intervju. Ispričaću vam malo poznate detalje iz moje prošlosti.

I molim vas – ni reči o nagradi!

Mister Braun je otvorio kubanski rum, domaćinski nalio čaše i otpočeo svoju priču.

U vreme dramatičnih događaja 1968. godine radio je kao honorarni dopisnik poznatog dnevnog lista na jugu SAD. Pisao je angažovane reportaže, kritičke komentare i britke političke tekstove. Voleo je svoj posao i bez kompromisa sledio ideal slobode, pravde i jednakosti. 4. aprila 1968. bio je u Memfisu. Pripremao je razgovor sa lokalnim bluz muzičarem kada je ubijen Dr. Martin Luter King. Tog trenutka Tomasov svet se srušio. Izgubio je veru u američku dražvu ali i nadu da će čovečanstvo ikada isplivati iz brloga zatucanosti, mržnje i večne podvojensti. Emotivni komentar pod naslovom “Imao sam san koji je zauvek nestao” objavile su najuglednije američke novine. Krajem šezdesetih bilo je nezamislivo da priznati novinar – belac, oštro kritikuje rasizam u Americi. Liberalni mediji su ga stidljivo hvalili uz napomenu da je ipak malo preterao dok su ga konzervativci proglasili izdajnikom i provokatorom koji potpiruje rasnu mržnju. 

Narednih meseci počeo je opšti progon i medijski linč. Tomas Braun je postao nepoželjna osoba u strogo kontrolisanom medijskom prostoru SAD. Dobijao je preteće poruke od ekstremnih rasista, neo nacista i sledbenika Kju Kluks Klana. Godinama je hrabro odolevao pritiscima ali kada su počeli da prete i članovima njegove porodice, Tomas Braun je preko noći odlučio da napusti političko novinarstvo. Preselio se u metropolu na Istočnoj obali Amerike i počeo da piše prikaze restorana i komentariše specijalitete velikih gastronomskih majstora. Godine su prolazile, Tomas je živeo lagodnim i za njega previše mirnim životom. Nedostajali su mu izazovi i uzbuđenja ali je uživao u velikoj popularnosti koje su imale njegove kulinarske kritike. Prikaze restorana u metropoli čitaoci su čekali sa velikim nestrpljenjem. Tomas je koristio različite  trikove kako bi opisi usluga bili verodostojno opisani a kritike realne. Mesto u restoranu bi zakazivao pod lažnim imenom što mu je garantovalo anonimnost i omogućavalo da na najbolji način oceni pravi kvalitet restorana. Ponekad bi na najskupljim mestima, za večeru naručio omlet a onda šokirao konobare tražeći  specijalitet šefa kuhinje. Braunove ocene često su određivale sudbinu ekskluzivnih lokala pa su kafedžije i kuvari nestrpljivo čekali ponedeljak kada je na petoj strani poznatih američkih novina izlazila Tomasova kolumna pod naslovom “Iz kafanske lože”.

Posle večere u omiljenom restoranu “Treća sreća” Tomas Braun je krenuo prema parkingu. Voleo je da se opusti i za svoju dušu uživa u hrani koja ga je podsećala na detinjstvo. Stigao je do srebrne Tojote i taman kada je hteo da  otključa kola, primetio je neznanca koji mu se približavao. Krupan, kratko podšišan muškarac u uskoj majici iz koje su kipeli nabildovani mišići. Prišao mu je i iz čistog mira počeo da ga udara bejzbol palicom. Tukao ga je dugo, bez reči i milosti. Kada je shvatio šta ga je snašlo, nesrećni novinar je očajnički pokušavao da se zaštiti ukoričenom, zelenom sveskom koju je uvek sa sobom nosio. Slučajni prolaznci su pokušali da ga zaštite ali bez uspeha. Pošto je zadao nekoliko završnih udaraca, siledžija je bez žurbe napustio mesto zločina. Posle izvršenog uviđaja, policija je konstatovala da je reč o profesionalnom izvršiocu. Tomas Braun bio meta nepoznatog napadača ali svakako ne i njegova prva žrtva. Dok je ležao bolnici, poznati novinar je bezuspešno pokušavao da dokuči ko je i zašto organizovao ovaj napad. Nemoćan da pronikne u suštinu apsurda Tomas se trudio da pronađe zrno logike u bezumlju koje ga je snašlo. Da se nešto slično dogodilo davne šezdeset osme ne bi se mnogo iznenadio ali danas posle svih ovih godina?!  Da li je batine dobio zbog kritičkih stavova i političkog angažmana iz prošlosti ili je jednostavno bio žrtva nesporazuma? 

Dok je kulinarski kritičar bezuspešno pravio inventar svoje novinarske prošlosti, nadležni su neočekivano brzo otkrili napadača. Uhapšen je propali bokser koji je godinama radio kao izbacivač u različitim restoranima. Žestoki momak je brzo propevao razjasnivši detalje nemilog događaja. 

Ne tako davno, Tomas Braun je napisao negativan prikaz restorana “Pohovani Nemo”. U svojoj zelenoj svesci odmah je pronašao tekst u kome je, između ostalog, pisalo i ovo: “Duhovito ime restorana “Pohovani Nemo” ujedno je i naziv specijaliteta kuće. Kuvar je očigledno želeo da poštedi svog omiljenog crtanog junaka pa je svežu ribu vratio u okean a u pomoć pozvao konzervu. Rezultat – prava katastrofa! Ovo jelo predstavlja najgori morski specijalitet koji sam ikada probao. Ako niste ljubitelj ribe možete naručiti juneće meso. Biftek nema holivudsko ime ali su ga slobodno mogli nazvati “Razjareni bik” jer baš tako izgleda – žilav, suv i razbarušeno nervozan. U bogatoj ponudi srednjevekovnog pečenja, dramatičnom tajanstvenošću izdvojio se specijalitet “Kad jaganjci utihnu” koji bi i za Hanibala Lektora bio previše otužan. Probali smo i mešanu salatu. imajući u vidu ukus i svežinu najbolje bi joj pristajalo ime  “Ponoć u vrtu dobra i zla”. Slatkiši su opet tužna priča za sebe a desertna karta s pravom nosi naslov “Kolači iz doba Jure”. I za sam kraj napomena nadležnim službama da su sveže namirnice za sva vremena proterane iz ovog restorana dok je dobra usluga odavno “Prohujala sa vihorom”.

Usledila je urnebesna reakcija publike, čitaoci su pohrlili u “Pohovani Nemo” ali ne da bi u njemu obedovali. Desetine dokonih zgubidana strpljivo su čekali u redu kako bi se slikali ispred restorana. “Pohovani Nemo – selfi” postao je hit na fejsbuku. Posle objavljene kritike sanitarna inspekcija je učestala sa rutinskim posetama a odmah potom na scenu je stupila i poreska kontrola. Posle višenedeljne revizije, inspektori su otkrili da je vlasnik restorana Ričard Rouz već godinama lukavo prikrivao prihod. Podneta je prijava i već naredne nedelje vlasnik restorana je uhapšen zbog utaje poreza. Osuđen je na tri godine zatvora uz zaplenu celokupne imovine. Pre samog odlaska na izdržavanje kazne, Ričard je platio nabildovanom izbacivaču da pronađe Tomasa i osveti mu se za sve muke i nevolje koje je zbog njega propatio.

– Tako je to prijatelju, uzdahnuo je Tomas, i Al Kapone je robijao zbog neplaćenog poreza jer je druge zločine mnogo teže dokazati. Ovaj neveseli događaj pomogao mi je da shvatim kako od sudbine ne treba bežati. Politički ekstremisti su mi pretili zbog političkih stavova dok mi je presudio primitivac kome se nije dopao moj smisao za humor.

Po izlasku iz bolnice, Tomas Braun je postao svoj gazda. Kao “frilance” novinar ponovo je počeo da objavljuje u vodećim magazinima SAD. Puno je putovao pišući angažovane tekstove sa lica mesta. Izveštavao je o prirodnim katastrofama, političkim i rasnim sukobima, inetrvjuisao teroriste, uspeo da poseti i zatvor u Gvantanamu. Njegova reportaža o žrtvama uragana Katrina ušla je u najuži izbor za Pulicerovu nagradu. Tomas je ponovo disao punim plućima i uživao u poslu koji je najviše voleo. 

Po završetku razgovora, krenuli su na večeru. Domaćin je poveo Nenada u omiljeni lokalni restoran “Mala penzija” i napomenuo da ih tamo čeka prijatno iznenađenje. Tomas je bio redovan gost restorana kome nije trebala  rezervacija. 

– Vlasnik ovog restorana zove se Vik. On je baš kao i vi u Ameriku došao sa Balkana. Divan čovek, odan prijatelj a iznad svega fantastičan kuvar. Ovde se može naručiti bukvalno sve, od kačamaka do kavijara. Vik je odlučio je da u našu čast lično pripremi specijalitet koji je naučio od bake a pravi ga samo u posebnim prilikama.

Iznenada se začula muzika, poznata pesma iz Prletove mladosti – Moj galebe. U mornarskoj majici, sa osmehom na licu i gitarom u rukama pojavio se Nenadov prijatelj iz starog kraja Vicko Marulić. Srdačan susret posle više od trideset godina. Uz neizbežni komentar “kako je mali svet”, vlasnik restorana “Mala penzija” sredačno je pozdravio goste. Neposredno pre početka rata, Vicko je uspeo da izbegne mobilizaciju i dođe kod dede u Ameriku. Dok se u starom kraju ratovalo, Vicko Marulić je novinarsko pero zamenio keceljom. Počeo je sa pranjem sudova, potom je neko vreme radio kao konobar da bi se posle više godina najzad dokopao kuhinje. Zaboravljeni morski specijaliteti koje je naučio da priprema još u detinjstvu odmah su se dopali američkim gostima. Godinama je radio kao kuvar da bi posle dedine smrti odlučio da svu imovinu, znanje i umeće investira i ovaj restoran sa prelepom atmosferom i otkačenim imenom. 

– Puno radim što me čini srećnim, lepo živim i nikom se ne žalim, zaključio je Vicko.

Konobar je doneo veliki poslužavnik sa specijalitetom koji je Vicko Marulić svojim gostima lično pripremio i egzotičnu flašu iz koje se crvenelo vino.

– Dagnje na buzaru i buteljka dingača, uzviknuo je domaćin, baš kao pre trideset godina prijatelju. Mnogi se žale da im vreme brzo prolazi. Moj emotivni sat zaustavilo na onom mestu kada mi je život bio najlepši, kazaljke su se srećno poklopile i nemaju nameru da se rastave. Živeli!

P R S T I

 / MORALVILLE / EDIT

Bližio se rok za predaju novog teksta. Nenad Dejanović je već satima sedeo najpre ispred praznog monitora a potom i iznad debele sveske koju je koristio samo u kriznim situacijama. U uglu sobe televizor je ispunjavao svoju ulogu zatupljivanja širokih narodnih masa. Na programu je bila debata predsedničkih kandidata koji su žustro ukrštali mentalna koplja i odmeravali nabujali ponos. U početku, Prle nije obraćao pažnju ali ga je boja glasa jednog od učesnika rasprave toliko iritirala da je podigao pogled prema ne tako malom ekranu svog TV prijemnika. Video je narandžasti čuperak koji je kočoperno poskakivao na glavi govornika. Smanjio je ton nastavljajući da priziva zaturenu kreativnost i neopravdano odsutnu inspiraciju. Trebalo je izabrati temu, odmotati priču a posle šta bude. Subota je kasno popodne a blokada je bila jača nego ikada. Kada bi bar mogao da započne tekst pre odlaska na večeru kod doktora Neša. Pokušavao je da piše ali ga je umor sve više uzimao pod svoje. Prsti su počeli da se koče, glava da pada a onda su se Prletove oči potpuno sklopile…

 Belina praznog papira mrsila je mozgovne vijuge a migrenski žig pokretao uspavanu maštu. Iznenada je osetio miris znoja i zadah koji po rakiji bazdi. Nije bio sam! Zdepasti muškarac sa satanskim osmehom na licu, zakrvavljenim očima je kolutao prema opasaču. Pištolj, bomba, nož, žica… Još mu samo fali kabanica. Iz daljine je dopirao eho metafizičke simfonije od koje mu se ledila krv u žilama. Čuo se lelek, muški i ženski glasovi, jeka, muka, neizdrž: “Ubij, zakolji, da razum ne postoji!” Košmarna buka. Tu su trubači, pucači, navijači. Snajperske note prskaju iz mola. Dur je odavno napustio rodni kraj. Ponovo izobličeni lik čoveka sa demonskim sjajem u očima. Po ko zna koji put postavio je sebi pitanje – da li je ovo san, java ili nešto treće? Monotonim glasom, nezvani gost je besomučno gudio po istanjenim strunama Prletovog nervnog sistema.

 – Šta je Ameru, napunio si gaće, a? Samo laješ, usta ne zatvaraš, otrovno pero i poganu tastaturu iz ruku ne ispuštaš. Svi ste vi izdajnici isti. Zar samo mi, prave patriote, treba da krvavimo gaće po rovovima, trgovima i stadionima, dok vi intelektualci, mamine maze, sedite u toplom i  filozofirate? Ti čak misliš da si veća cvećka od ove domaće boranije jer si zaboga, odlepršao u Ameriku. Baš si naš’o ‘de ćeš da živiš! Kod dušmana, eto ‘de! Kad bi barem ‘teo da ćutiš, al’ ti ne da đavo mira. To je taj izdajnički crv koji grize iznutra. Nemoj da te đavo nosi da ikada više priviriš u zemlju iz koje si pobegao! Proći ćeš kao ovi vaši kada pođu u “dupe na vašar”, ili kako vi intelektualci kažete, na gay paradu!

Tri prsta iznad glave nabeđenog domoljuba duboko su se urezali u ostatke pomućene svesti. Nenad se vratio u realnost ili je to možda samo  sadašnjost koja je već davno potopljena u brlogu krvave prošlosti? Probudio se.  “Previše vremena smo potrošili pevajući uspavanke nemirnoj savesti. Silovanjem zdravog razuma nemušto se potomstvo stvara.”, razmisljao je uspavani Prle.

Ugasio je televizor i požurio prema izlaznim vratima. U kafani “Etika”,  za stolom u ćošku, nepoznati muškaraci su pili pivo dok je sa TV ekrana treštala vojna muzika. Ratnohušački ritam, patriotski govori, talambasi bezumlja. Na svim kanalima isti program. Prsti u vazduhu krčili su put od TV ekrana do isprane svesti gedalaca! Predsednički kandidati veselo su otpozdravljali gomili dok je muzika nadjačavala smeh, graju i oduševljenje. Politika je globalna nepogoda od koje se ne možemo zaštititi. Tu ekološki zakoni na žalost ne pomažu, možda samo dobra kanalizacija, pomisli namćorasto Prle.

Mišićavi muškarac iz invalidskih kolica nemo je posmatrao predizborni TV spektakl. Nije ga viđao ranije u “Etici”. Bio je to vojni invalid Robert. Na trenutak je skrenuo pogled sa televizijskog ekrana, pogledao Nenada i nastavio da prati vešto režirani propagandni skup. Riđokosa kreatura sa malog ekrana ispaljivala je još jedan rafal politikantskog smeća. Zalagao se za agresivniju spoljnu politiku SAD i angažovanje vojnih trupa širom sveta. Mladić bez nogu je lagano podigao ruku u vazduh. Dva prsta su se ponosno nakostrešila iznad obrijane glave.

– A koga smo sada pobedili? – pitao je Prle.

 – Sami sebe! Mir brate, mir… Niko nije kriv! Čekaj! Ko si ti? Deluješ mi poznato… Ah da, novi knjižar. Stranac. Reče mi prijatelj da si pobegao iz rodnog kraja. Uvek su mi bili odvratni ti vajni mirotvorci. Borio si se protiv rata u svojoj domovini i pozivao mlade ljude da dezertiraju. Onda si došao u moju zemlju, da nam soliš pamet i govoriš da li ćemo i protiv koga ratovati. Ko je tebi prijatelju dao za pravo da pljuckaš po nama, poštenim nacionalistima i patriotama? Nije ti valjalo tamo, ne sviđa ti se ovde, teško ti je da pronađeš sebe, ma gde se nalazio. Možda je vreme da problem potražiš u sebi, a ne u drugima.

 Nenad je ostao nem. Nikada mu boravak u omiljenoj kafani nije bio tako neprijatan. Na brzinu je popio burbon i žurnim korakom napustio “Etiku”. Imao je još pola sata do zakazanog susreta sa lokalnim doktorom koji ga je nedavno pozvao na večeru. Neplanirana šetnja i čist vazduh sa okeana pomogli su Prletu da zaboravi na nezavršeni tekst, košmarne snove i neprijatno iskustvo sa ratnim veteranom. Kupio je vino i cveće i u dogovoreno vreme stigao u dom Nešovih. Samo nekoliko dana ranije, u potrazi za knjigom Pola Kalanitija “Kada uzdah postane vazduh”, u knjižaru “Šumadija” svratio je lokalni doktor Piter Neš. Prle mu je velikodušno ponudio poslednji primerak pa ga je Piter u znak zahvalnosti pozvao na večeru. Ogromna kuća na samom vrhu litice koja se ponosito uzdizala nad Moralvilom. Ispred ulaza u vilu prostirao se ogroman parking. Na desetine besnih automobila, skupi dvosedi i nekoliko motora Harli Dejvidson. Namrgođeni psi odano su čuvali vozni park domaćina. Prle je bio zbunjen.  Mislio je da će prisustvati skromnoj večeri u društvu najuže doktorove porodice ali je u domu Nešovih očigledno organizovan veliki prijem. Vrata mu je otvorila tamnoputa kućna pomoćnica, pozdravila ga ljubazno i pokazala mu put do trpezarije. Sa šeširom na glavi, čašom u ruci i pištoljem na boku pojavio se domaćin. Srdačno je primio Nenada, predstavio ga ostalim gostima i zamolio da se oseća kao kod svoje kuće. Pošto je uzeo ponuđeno piće, Prle je šetao bez cilja posmatrajući neki čudan svet koji je pored njega prolazio. Palo mu je u oči da je većina zvanica naoružana i da su gotovo svi nosili majice sa istim natpisom “Učinimo da Amerika ponovo bude moćna i velika”.

Kada se približio centralnom holu ugledao je malu pozornicu ukrašenu ogromnom fotografijom jednog od predsedničkih kandidata. Ispod narandžastog čuperka novokomponovanog političara, muzičari su svirali patriotske hitove u kantri aranžmanu. Prvi mu je prišao Tedi, kočoperni voditelj lokalnog radija čiji je jutarnji program bio veoma popularan među konzervativcima Moralvila.

– Dobro veče kolega, drago mi je da ste i vi među nama. Valja nam podržati najboljeg predsedničkog kandidata. Ovde su prazni koverti za donacije a minimalni prilog je sto dolara. Izvolite!

Iako je počelo da mu se vrti u glavi, lokalni knjižar je hrabro odoleo izazovu i umesto komentara nastavio šetnju ogromnim hodnicima porodične rezidencije doktora Pitera Neša. U susret mi je išao dugokosi čičica u kožnoj jakni. Kolt za pojasom, marama zavezana oko glave dok mu je debeli lanac visio iz levog džepa. Predstavljao je bledu kopiju Vilija Nelsona. Olinjali Anđeo pakla u okruženju koje se ni malo nije slagalo sa njegovim izgledom, stilom i ideologijom. Pored bajkera, sa pivom u ruci stajala je još jedna nebulozna kreatura. Na ramenu dotičnog isticala se tetovaža sa koje je prkosilo veliko slovo “A” ispod koga je izvirivao sitniji natpis “Arijevsko bratstvo”.

 – Dobro nam došli. Zovem se Vesli a ovde sam u funkciji referenta za progresivne inicijative našeg vođe. Na ovom stolu su sve peticije koje večeras treba da potpišete.

 Nenad je pažljivo proučavao hrpu papira koja se našla ispred njega. Jedna za drugom ređale su se peticije: Građenje zida na granici prema Meksiku; Zabrana ulaska u Ameriku – za sve Muslimane; Deportovanje ilegalnih emigranata; Kažnjavanje žena koje se odluče za prekid trudnoće; Slobodno nošenje oružja na svim mestima – uključujući i škole.

Zavrteo je glavom u neverici i krenuo napolje. Na samom izlazu sačekao ga je domaćin.

– Nadam se da se ne ljutite dragi prijatelju. Nisam hteo da vam kažem da je u pitanju veliki skup plašeći se vaše reakcije. Ne verujem da se u vašoj zemlji organizuju slične manifestacije.

Uspešno je odolevao izazovu da svom sagovoniku porazbija sveže izbeljene zube i to strpljivo, bez žurbe – jedan po jedan. Ugrizao se za usnu, oćutao i uz veštački osmeh krenuo prema dvorištu. Doktor Neš nije odustajao.

– Mislim da je ovo lepa prilika da pokažete lojalnost zemlji koja vas je velikodušno primila. Patriotski front okupljen oko velikog vođe znaće to da ceni. A ako se ne varam i prelepa supruga našeg lidera  potiče iz vašeg kraja.

Novinar varoški i knjižar lokalni, miroljubivi dobričina Nenad Dejanović Prle naglo se okreno prema svom sagovorniku. Poželeo je da mu kaže sve po redu i prema zasluzi. Na primer, kako je pre trideset godina zbog jednog takvog vođe sa ćubom na glavi počela nesreća u njegovoj zemlji koja na žalost još uvek traje. Hteo je da obavesti doktora Neša da su ga u Americi od prvog dana prijateljski dočekali i da se sve do ovog “bala vampira” osećao kao kod svoje kuće. Želeo je da ga podseti kako lepo vaspitani ljudi vole svoje komšije, poštuju žene a gostima širom otvaraju vrata svojih domova. Da je granica između normalnog života i sveopšte mržnje, rata i haosa veoma tanka… Često pretanka za praznoglavce poput doktora Neša, njegovih večerašnjih gostiju i predsedničkog kandidata sa narandžastim čuperkom na glavi.

Sve to je želeo da kaže svom domaćinu ali nije. Samo ga je prezrivo pogledao i podigao prst u vazduh, samo jedan, onaj srednji najduži i najmoćniji.

PRODAVCI MAGLE

 / MORALVILLE / EDIT

Svakoga jutra, Nenad Dejanović bi se nanovo suočavao sa istom dilemom. Od knjižare “Šumadija” u čijem je potkrovlju živeo, do restorana “Etika” koji je redovno ujutru pohodio, moglo se stići na dva načina. Duži put, vodio je pored pristaništa gde je punim plućima udisao miris mora i lepotu prirode. Uživanje bi povremeno narušavala galama lučkih radnika i njihovih trbušastih šefova. Do kafane je vijugala i pešačka staza kojom se mnogo brže stizalo na odredište. Na polovini puta međutim, Prleta bi čekalo dodatno iskušenje. Bila je to pekara “Đevrek” iz koje se širio  miris svežeg peciva koji je podsećao Prleta na detinjstvo, zavičaj i lepe uspomene iz starog kraja. Voleo je aromu, nostalgiju ali ne i izazov. Od kada je prevalio pedesetu Nenad je drastično promenio način ishrane. Odrekao se hleba, peciva, slatkiša… Povremeno bi “zgrešio” uz dobar burbon ili crno vino ali je dijetalni zavet ostao neprekršen. Vremenom je shvatio da uživanje u hrani podrazumeva višedimenzionalnu percepciju. Izgled, miris, oblik, struktura, boja i tek na kraju – ukus. Prle je odlučio da se odrekne samo ovog poslednjeg. Redovno je kupovao omiljeno pecivo, detaljno ga analizirao i na kraju krišom bacao ispred ulaza u kafanu. Slatka prevara vlastitih čula i uklanjanje poslednjih tragova gastronomske požude.

U restoranu “Etika” sačekali su ga sanjivi gosti i neumorni konobar Omar. Ugledao je slobodno mesto za šankom, smestio se pored Majka Peintera i naručio dupli espreso. Majk je pažljivo doterao rukave na sakou, zagladio kosu i požalio se Prletu.

– Ne mogu da se odbranim od ovih bankarskih jazavičara. Ma ovi što telefonom naplaćuju račune. Zovu od jutra do mraka. Dosadni su k’o kratko ćebe! 

Nenada su nervirale Majkove žalopoljke ali ih nije komentarisao. Normalno je što dužnici ne vole zajmodavce ali je teško objasniti neka nepisana pravila. Naime, ako se novac duguje zelenašu, lokalnom mangupu ili mafijašu prisutna je doza stida i strahopoštovanja. Dugovati bankama, firmama i državnim preduzećima postala je normalna pojava koja često budi simpatije kod ljudi. Kada potražioci telefonom učtivo zamole da se plati dug po pravilu sledi oštra reakcija uvređenog klijenta kome je povređen ponos. Današnji dužnici bolje reaguju na pretnje nego na molbe. Prebijena kolena su mnogo jači argument od kaznenih poena i uvećanih kamata.

U Moralvilu se znalo da je Majk Peinter vrhunski stručnjak za strateško zaduživanje. Pre desetak godina skovao je savršen plan i odmah krenuo u akciju. U početku, Majk je uredno plaćao sve račune i strpljivo gradio dobar kreditni rejting. Posle nekoliko meseci počeo je da se planski zadužuje. Najpre bi pozamio novac kod jedne banke a onda se zadužio kod druge kako bi vratio pozajmicu prvoj. U ovoj fazi, dugove je plaćao u celini i na vreme. Banke su ubrzo postale veoma izdašne prema potencijalnom dužniku koji je uredno izmirivao svoje obaveze. Godinama se pripremao za odlučni korak i najzad, jednog decembarskog petka, kasno popodne, uzeo je maksimalan zajam od svih kreditora. Nesavršenost kompjuterskih sistema pomogla mu je da banke progutaju mamac i ne otkriju prevaru na vreme. U ponedeljak ujutru, zbirno stanje na svim kreditnim računima iznosilo je dvesta pedeset hiljada dolara. Indentična suma nalazila se i u “slamarici” Majka Peintera. Skeptici su odmah postavlili pitanje vraćanja ogromnog zajma ali Majk nije planirao da se odrekne lako stečenog bogatstva. Dobro je proučio proces po kome američke banke naplaćuju dugove. Tokom prvih 30 – 60 dana telefon bi povremeno zazvonio a prijatan glas sa druge strane žice ljubazano bi podsetio dužnika da nije platio račun. U sledećoj fazi pozivi su postajali češći a bankari agresivniji. Posle šest meseci banke su po pravilu otpisivale nelikvidne kredite a dugove prodavale specijalizovanim agencijama koje se bave njihovom naplatom. Tu međutim nastupa preokret za koji mali broj  dužnika zna. Banke prodaju agencijama samo osnovne informacije o neplatišama: adresa, broj telefona, ukupan iznos koji duguju… ali ne i originalan ugovor potpisan prilikom uzimanja zajma. Tokom narednih 6 – 12 meseci telefonski uterivači dugova svakodnevno zovu mušterije, mole ih, upozoravaju, prete… Onim najupornijim koji stoički izdrže jednogodišnji dužnički teror na vrata stiže plava koverta sa uredno sročenim sudskim pozivom a potom i susret sa namrgođenim sudijom i agresivnim advokatom potrazivača. U tom trenutku Majk Peinter, višedecenijski žitelj Moralvila i profesionalni kolekcionar dugova izgovara magičnu rečenicu:

– Molim vas pokažite mi ugovor po kome potražujete navodni dug jer se ja  zaista ne sećam da sam novac od vas pozajmio.

Advokat očajnički pokušava sa dodtanim zastrašivanjem ali kada i sudija zatraži da se prezentuje ugovor, pravni zastupnik dužničkih agencija po pravilu povlači tužbu. 

– Vidim da si skeptičan, uzdahnuo je Majk i naručio novu turu pića. Pitaš se, kada je otpisivanje velikih dugova tako jednostavno zašto bi normalan čovek uopšte plaćao račune. Nije lako stisnuti petlju, zadužiti se do guše i izdržati dve godine terora. Prevara je ozbiljan posao prijatelju a mora od nečega i da se živi!

– Ako ćemo pošteno, uzvratio je Prle, ni bankarima etički principi nikada nisu bili jača strana a u poređenju sa Volstrit prevarantima tvoj finansijski nestašluk je dečija igra! 

Slušajući Majkovu priču, Nenad je potpuno izgubio pojam o vremenu. Žurnim korakom prošao je pored pekare Đevrek u čijem izlogu su se pušile sveže ispečene krofne. Ispred ulaza u knjižaru, uočio je nepoznatu ženu koja je sa štapom u ruci čekala da se radnja otvori. Rumenilo je prekrilo knjižarevo lice. Uvek je otvarao na vreme ali malobrojne mušterije to nikada nisu primetile, za prvo kašnjenje na žalost, imao je svedoka. 

Brzo je otključao vrata i uz izvinjenje propustio mušteriju. Gospođa je klimnula glavom i krenula u razgledanje koje nije dugo trajalo. Znala je tačno šta traži pa se ubrzo vratila sa knjigama. Prle je najpre pogledao onu sa crvenim koricama – Marija Konikova: “Igra poverenja”. Ukucao je cenu a potom osmotrio i drugu knjigu na kojoj je pisalo “Kako postati profesionalni prevarant” autora Denisa Marloka. 

– Zanimljiva literatura, prokomentarisao je Nenad dok je pakovao knjige u kesu. Gospođa se malo zbunila i uz osmeh počela da se pravda.

– Nije to za mene već za esej koji pišem.

Objašnjenje ga je na trenutak podsetilo na komične situacije iz prodavnice kada se klinci tražeći kondom ili papir za uvijanje marihuane zbunjeno pravdaju prodavačici: “Nije to za mene, kupujem za starijeg brata!” 

Nenad je poželeo da bliže upozna zagonetnu ženu. Pili su tursku kafu i neobavezno ćaskali. Brenda Nelson je bila naočita dama u ranim šezdesetim. Imala je ozbiljnih zdravstvenih problema i veoma se teško kretala. U Moralvilu je živela već pet godina ali je malo koga u gradu poznavala. Dok je domaćin nudio ratluk, gošća je nastavila svoju priču. Veći deo života provela je u velikom gradu na istočnoj obali SAD gde je radila kao vanredni profesor na fakultetu. Zbog problema sa zdravljem ostala je bez posla. Posle višegodišnjeg odsustva bezuspešno je pokušavala da pronađe novo radno mesto. Bila je spremna da radi bilo šta. Godine su prolazile a potraga za poslom nije davala rezultata. Vremenom je potrošila svu ušteđevinu i bila prinuđena da se preseli kod sina. Brenda nije gubila nadu. Uporno je konkurisala i na kraju odlučila da prihvati radno mesto koje joj je i ranije nuđeno ali ga je iz principa odbijala. Zaposlila se u agenciji za posredovanje intelektualnim uslugama. Bila je to internet spona između bogatih lenjivaca i siromašnih genijalaca. Netalentovani studenti bili su spremni da plate solidnu cenu za dobro napisani pismeni sastav, esej, diplomski, magistarski rad, pa čak i za doktorsku disertaciju. Kvalitetni pisci s druge strane, nudili su svoj talenat i za to bili pristojno plaćeni. Iako svesna da je postala deo organizovane prevare nastavila je sa radom i za relativno kratko vreme ponovo počela da živi normalno. Preselila se u Moralvil, iznajmila stan i vratila materijalno dostojanstvo. 

Izbor knjiga je podstakao Nenadovu radoznalost. Zanimalo ga je o čemu Brenda trenutno piše. 

– Sve zavisi od porudžbine, objasnila je gospođa Nelson, trenutno radim jedan diplomski rad iz psihologije na temu – Poverenje, manipulacija, prevara.

Prle je u međuvremenu servirao krekere, sir i kubanski rum. Dok je iznosio čaše, zamolio je gošću da detaljno opiše temu svog eseja.

Tajna uspešne prevare leži u umeću da se stekne poverenje žrtve. Najveći mešetari sveta koristili su se istom veštinom manipulacije ostvarujući fantastične rezultate. Brenda je u svom radu navela nekoliko remek-dela najpoznatijih prevaranata sveta među kojima se nalazio i stanovnik Moralvila.

– Verovatno ste upoznali Majka Peintera. On i danas uživa u plodovima svojih prevara. Po gradu se priča da je bogatstvo stekao tako što je nadmudrio velike banke ali je istina posve drugačija. Urbana legenda kaže da je Majk pre mnogo godina živeo u dalekoj metropoli na obalama Pacifika. Bio je pravi majstor svog zanata i bez problema je pronalazio mušterije. Gospodin Peinter bi se na primer predstavljao kao iskusni agent CIA i naivčinama nudio posao u tajnoj službi. Recept je bio jednostavan i lakovernima veoma prijemčiv. Budući “CIA agent” davao je Majku sigurnosni depozit od nekoliko hiljada dolara posle čega bi morao da se povuče u ilegalu. Narednih meseci počinjala je rigorozna provera budućeg “špijuna”. U prvo vreme, Majk je  kontaktirao mušterije uveravajući ih da sve ide po planu i da će, ako slede njegova uputstva, uskoro početi sa radom u najpoznatijoj tajnoj službi na svetu. Obaćavao je strogo poverljive misije u Iraku, Siriji, Iranu dok bi hedoniste čekalo “sigurno radno mesto” na Karibima ili Azurnoj obali. Porodica žrtve bezuspešno bi tražila lakovernog “agenta” dok je Majk Peinter nestajao bez traga.

Prle je zamolio gospođu Nelson da mu pošalje tekst čim bude završen.

– Toliko zanimljivih informacija za koje do sada nisam znao, mogla bi o tome da se napiše lepa priča za lokalne novine ali bi me glavni junak sigurno tužio sudu.

Na rastanku Brenda je postavila pitanje svom domaćinu.

– Uskoro počinjem obiman projekat gde će mi vaša pomoć biti neophodna. Naime, jedan od naših stalnih mušterija izabrao je doktorsku disertaciju na temu “Građanski rat na prostoru bivše SFRJ”. Tema je kompleksna a izbor literature veoma skroman.

– Iskreno, odgovorio je Prle, ne postoji veće podvale od krvavog rata u mojoj domovini. Decenijama su nam oblake za Sunce prodavali a mi smo na kraju ostali u večnom mraku. Balkanski prodavci magle su jedini prevaranti koji uvek rade u korist svoje a na žalost i naše štete.

ODŠTAMPALA ŠTAMPA SVOJE

 / MORALVILLE / EDIT

Prošlo je više meseci od kada je knjižar Nenad Dejanović Prle ponovo počeo da piše. Priče je paralelno objavljivao u “Varoškim novinama” koje su uprkos svemu hrabro izlazile u starom kraju kao i u lokalnom nedeljniku na koji su žitelji Moralvila bili veoma ponosni. 

Svakog četvrtka usnulu tišinu jutarnje idile najpre bi narušila škripa kočnica, a potom je iz srebrnog Forda, punom brzinom poleteo šareni zamotuljak misterioznog sadržaja. Tup udarac i kratka neizvesnost. Ispred ulaznih vrata knjižare ležalo je novo izdanje magazina  “Radost”. Mentalna jednačina povezuje zadate parametre. Ukus sveže kafe plus aroma friško štampanih novina rezultirala je aritmetičkim nizom satkanim od obilja nostalgičinih odrednica. Miris novinskog papira probudio je emocije i vratio požutele slike prošlosti. Uz prvi gutljaj espresa pred Nenadovim očima razvile su se magličaste a opet dobro znane uspomene is detinjstva. 

Zimsko jutro krajem šezdesetih. U uglu trpezarije bubnjala je naftarica, na stolu su se pušile prženice i bela kafa a ispod otomana lenjo provirivali raskupusani stripovi i zalutali primerci NIN‐a, Politike i TV Revije. Kockice su lagano slagale hedonistički mozaik prijatnosti, tvoreći prve mrvice novinarske strasti u mašti bucmastog petogodišnjaka. Bila su to neka druga vremena kada se živelo sporo a odrastalo intenzivno. Svakog petka, međutim, Nenadov svet zavrteo bi se mnogo većom brzinom a porodična svakodnevica dobijala je posve drugačiji tok. Dok se u velikoj šerpi lagano krčkao prebranac, Nenadova baka je strogo podsećala: 

‐ Ne skanjeraj se više, zakasnićemo u novinarnicu! 

Najbliža trafika bila je ona kod Kolonske kapije. Baba ga je čvrsto držala za ruku dok su se neustrašivo probijali zavejanim ulicama. Posle prijatnih  uzbuđenja koja je sobom nosila kratka snežna avantura, baba i unuk bi konačno stigli do trafike u kojoj je radila jedna lepa teta. Bila je uvek nasmejana i nehajno ogrnuta šarenim šalom. Prle je nemo zurio u rumena lica nepoznatih ljudi koji su stajali u redu i strpljivo gajili nadu da će na vreme ugrabiti primerak stripa “Nikad robom”. Reč je o likovno‐literarnim vragolijama Mirka i Slavka. Podvizi hrabrih partizana, Nenada su mnogo više oduševljavali od avantura uvezenih junaka poput Zagora, Blek Stene i Komandanta Marka. Uživao je u svih sedam ofanziva i epopeji hrabrih boraca tokom NOB‐a i revolucije. Ponekad bi i drug Tito zajahao na čelu kolone, dok bi Boško Buha u ulozi specijalnog gosta, onako usput, porušio nekoliko neprijateljskih bunkera. Mlada partizanka je vešto “bombe bacala” dok je svojom zanosnom, skojevskom lepotom oko malog prsta podjednako uspešno vrtela i Mirka i Slavka. Bilo je predivno dok je trajalo, a onda je teta sa šarenim šalom sve češće poručivala: 

– Nemojte čekati! Štampa danas ne stiže. Otežani uslovi saobraćaja i sneg koji je i ovog januara iznenadio lokalne putare. Zar vi ljudi ne slušate radio? Hajde, razlaz! Treba da doručkujem, komšija Milovan mi je upravo doneo čvarke! 

I tako, revolucionarni polet i antifašistički zanos vremenom su polako utihnuli a roditelji su obećali da će mu ubuduće redovno kupovati “Politikin zabavnik“. 

Pošto je mentalnim trikom pomerio sećanja u stranu, Prle je obukao džemper i istrčao ispred knjižare da preuzme svoje sledovanje “Radosti”. Nekoliko decenija kasnije, na drugom kraju sveta, miris novina je i dalje bio isti. Nehajno je prelistavao lokalni nedeljnik a onda mu je pažnju privukla priča o nesporazumu koji je izbio među prvim komšijama u Moralvilu. Reporter napominje da će poslednju reč u ovom sukobu najverovatnije dati sud. Naime, gospodin i gospođa Smit imaju sina i ćerku koji su nedavno krenuli u školu. Mališani porodice Džons koji žive u komšiluku, puno su mlađi i razdragano uživaju u blagodetima detinjstva. Smitovi su želeli da učine dobro delo i svojim prvim susedima poklonili igračke, odelo kao i kompletan nameštaj za dečiju sobu. Nedelju dana kasnije, švrljajući lokalnim radnjama, gospođu Smit je sačekalo neprijatno iznenađenje. U prodavnici polovne robe ugledala je celokupni asortiman dečijih radosti koje su nedavno poklonili Džonsovima. U daljem toku priče žitelji Moralvila žestoko su polemisali na temu koliko je porodica Džons postupila u skladu sa opšteprihvaćenim moralnim principima i da li je odluka da prodaju komšijske poklone ispravna? Nenad je nastavio da proučava sadržaj “Radosti” i pomislio da ako ovaj komšijski nesporazum zaslužuje centralno mesto u lokalnim novinama onda ga definitivno očekuje monotona budućnost u ovom pitomom gradu.  Na stranicama koje slede ređali su se tekstovi o senilnoj baki u čijem stanu je pronađeno dvadeset sedam zapuštenih mačaka, zatim vest da će povodom nastupajućih praznika pojeftiniti ulaznice za posetu nacionalnim parkovima i muzejima. Aktuelnosti iz kulture, sportske teme, čitulje… 

Primetio je da se ritual čitanja novina s vremenom potpuno promenio. Kao klinac, novine je čitao otpozadi. Sportska strana, pa redom. Kasnije je počinjao sa dešavanjima iz kulture. Najpre film, pa onda književnost i najzad pozorište. Tokom nesrećnih devedesetih pratio je samo političke sadržaje. Najviše ga brine što u poslednje vreme, dan sve češće počinje čitanjem izveštaja sa njujorške berze. Možda je to samo zato što ima dobru dušu pa brine o sudbini tuđih para. 

Napravio je još jedan espreso a onda krenuo sa detaljnim čitanjem izabranih tekstova. Na sedmoj strani, odmah ispred svoje kolumne, naišao je na zanimljiv predlog centralizovanja vremenskih zona u svetu, pod naslovom Univerzalno vreme. Trenutno, u svim velikim zemljama sveta postoji više različitih vremenskih zona. Tako Rusija ima jedanaest, SAD devet, Australija tri, Indija dve a Kina samo jednu zonu. Vreme u Severnoj Koreji računa se prema tzv. Pjongjang pricipu ili u prevodu, satovi u Severnoj Koreji pomereni su za pola sata u odnosu na ostatak sveta dok su u Nepalu otišli korak dalje pomerivši ih za 45 minuta. Tako na primer, kada je u Parizu ponoć u Katmanduu je 4:45 a u Pjongjangu 7:30. Da bi se u vreme opšte globalizacije izbegla vremenska pometnja, naučnici sa Univerzitata Stenford predlažu uvođenje – univerzalnog vremena. Prema njihovoj ideji, u svakom trenutku, u svakoj zemlji, na svim kontinentima sat bi uvek pokazivao identično vreme. Novo računanje vremena podrazumevalo bi i prilagođavanje dnevnih aktivnosti i brzo privikavanje na novu svakodnevicu. U Njujorku bi se ustajalo oko podne, na posao odlazilo u 14 sati dok bi se večera servirala iza ponoći. Kragujevčani bi opet budilnike navijali u 18 sati, na posao odlazili odmah posle Dnevnika dok bi vreme ručka bilo pomereno za 6 ujutru. U nastavku teksta, naučnici su izneli i predlog novog, reformisanog kalendara ali je Nenad brže bolje prekinuo sa čitanjem i brzim pokretom zatvorio novine. “Samo mi treba još jedna rasprava na temu naš i njihov… kalendar, Uskrs, Božić. Dosta je bilo besmislica za jedno jutro!”, zaključio je u sebi nevoljno.

Dok je pripremao doručak, Nenad Dejanović se na trenutak prisetio razgovora sa glavnim urednikom “Radosti” koji ga je posavetovao kako da svoju knjižaru za male pare opremi svetskim magazinima.

– Najpoznatije novine i časopisi ne finansiraju se više od prodaje i pretplate već isključivo od sponzora kojima je jedino važan broj čitalaca. Tako smo došli u apsurdnu situaciju da pretplata na trideset izdanja Njujork tajmsa košta pet dolara a ako izdvojiš deset, imaćeš potpun internet pristup bukvalno svim svetskim novinama, časopisima i magazinima. Na žalost prijatelju, štampa je odštampala svoje! Ostalo nam je da se malo koprcamo po internetu i u žestokoj konkurenciji sa Fejsbukom borimo za čitaoce, zaključio je sa uzdahom “glodur” Majkl.

U želji da proveri istinitost šefove teorije, Nenad je otišao korak dalje pa je posle prvog meseca prestao da plaća pretplatu ali su novine na njegovo veliko iznenađenje i dalje stizale. 

Tada se prisetio medijske situacije u starom kraju gde vladaju neki posve drugačiji, nepisani zakoni. Umesto marketinških, medijima u zavičaju upravljaju politički “sponzori”. Kako god da okreneš u novinarstvu je baš kao i u životu, najteže biti svoj, pošten i nezavistan.

Pre otvaranja knjižare, Prle je skoknuo do radne sobe da proveri e-mail. U “sandučetu” ga je sačekalo divno iznenađenje – elektronsko izdanje “Varoških novina” a na prvoj strani umesto uvodnika zasijao je sledeći tekst:

Umre jedan Srbin, ne zna se od čega,

Ali Gospod primi u naselja njega,

I reče mu Gospod: “O ljubezni sine!

Dospeo si, evo, u rajske visine.”

“Evo ovde ima blaga svakojaka,

I učenih ljudi, i dobrih junaka

Tu su našli mira i naslade sebi,

Tu će rajska sladost pristati i tebi.

Nek’ te, dakle, briga i tuga ne guši,

No slobodno išti što ti drago duši.”

A Srbin će njemu: “O, Gospode jaki!

Ja bih željno isk’o novina ma kaki’,

U kojima piše šta sad dole rade,

Kakve nove spletke pred izbore grade?”

Okrete se Gospod anđelima redom,

I zatrese tužno svojom glavom sedom:

“Podajte mu, – reče – a šta drugo znamo?

Ta to jedan Srbin i razume samo!”

Vojislav Ilić: SRBIN U RAJU (1890) 

“Ipak nije sve u parama”, pomisli Prle, “ponekad treba imati i mu… mudrosti i hrabrosti!”

“YUGO” TAXI

 / MORALVILLE / EDIT

Popodnevna šetnja koju je Nenad Dejanović Prle disciplinovano upražnjavao svakoga dana imala je precizno utvrđeni raspored. Najpre bi obišao dva kruga oko pristaništa, potom kratak odmor na omiljenoj klupi i na kraju odlazak u kafanu. Te večeri međutim, vreme mu nije išlo na ruku. Hladan vetar ozbiljno je zapretio da naruši ustaljenu rutinu lokalnog knjižara. Trudio se da ignoriše  ideju koja je uporno sugerisala da prekine šetnju i potraži utočište u nekoj zavetrini. Prolazeći pored apoteke nenadano je naišao na lokalnog boema i dežurnog sveznalicu. Majk Peinter je kao i obično plenio elegancijom, pažljivo je popravio kravatu i vragolasto dobacio Nenadu:

– Išao sam kod apotekara Džerija da pokupim lekove. Kada sam video cene,  shvatio sam da ću proći mnogo jeftinije ako umrem što pre.

Na parkingu ispred kafane “Etika” Prle je ugledao šleper natovaren raznobojnim automobilima marke Fiat 500 L. Videvši kamion, nostalgični osmeh prekrio je Nenadovo lice. Produžio je. Na ulaznim vratima pažnju mu je privukao oglas: “Potreban vozač za kućnu dostavu hrane”. U kafani nije bilo mnogo ljudi. Zbog lošeg vremena i najverniji gosti su te večeri ostali kod kuće. Za stolom pored samog ulaza opazio je nepoznatog muškarca. Gusta crna kosa, brada od tri dana i visoko čelo izbaždareno borama. Nervozno je lupao nogom po podu, prebirao po raskupusanim papirima i ispijao kafu. Nenad je prišao stolu, predstavio se i naručio piće za obojicu. Neznanac ga je ljubazno pozvao da mu se pridruži a kada je konobar doneo kafe Prle je veselo uzviknuo:

– Automobili koje prevozite šleperom, proizvode se u mom rodnom gradu, tamo daleko na kočopernom Balkanu. Upravljati ovom grdosijom nije lak posao. Nimalo vam ne zavidim prijatelju. Koliko dugo vozite kamion?

Vozač se najpre predstavio:

– Zovem se Dejvid, preko dvadeset godina sam bio taksista u metropoli a onda mi se na glavu srušio čitav svet. Kamion sam počeo da vozim nedavno. Teško se privikavam, nesiguran sam za volanom, plašim se.

Konobar Omar najpre je servirao večeru koju je Dejvid ranije naručio a ispred Prleta je diskretno spustio čašu sa burbonom. Nenad se setno prisećao različitih faza koje su pratile proizvodnju automobila u njegovom gradu. Od fiće, tristaća i stojadina preko Juga o kome se u Americi još uvek pričaju vicevi pa sve do najnovijih luksuznih modela koji ne zaostaju mnogo za konkurencijom. Po završetku večere, Dejvid je ispio veliku čašu soka od borovnice i otpočeo svoju životnu priču. Prle je otvorio beležnicu i pažljivo zapisivao svaki detalj. Valjalo je prikupiti građu za redovnu rubriku u lokalnim novinama „Radost“.

Nekoliko meseci ranije Dejvid je vozio taksi u jednom od najvećih gradova Amerike. Dobio je poziv da pokupi mušteriju ispred bolnice. U automobil je ušao proćelavi muškarac sa naočarima. Po Dejvidovoj proceni, gospodin je tek zakoračio u petu deceniju. Ljubazno mu je saopštio destinaciju i odsutno se zagledao u daljinu. Taksista je bio željan razgovora:

– Znam da nije uobičajeno ali eto, čeka nas duga vožnja pa sam želeo da s vama podelim užasnu sudbinu koja me je ovih dana zadesila. Zovem se Dejvid a vi?

Putnik je ljubazno odgovorio da se zove Pol i da bi rado saslušao Dejvidovu priču. Taksista nije želeo da se mušterija predomisli pa je odmah krenuo u verbalnu akciju.

Već dvadeset tri godine je radio kao taksista. Nijedna kazna. Nikada udes, čak ni najmanja ogrebotina na kolima. “Kada kolege počnu da te cene, što je među taksistima nezamislivo, onda znači da si postao ekspert u svojoj profesiji.”, pohvalio se. I tako sve do nedavno kada je jedan odvratni glavonja ušao u taksi.

Dok je Dejvid odmotavao klupko svog neveselog doživljaja, Pol je analizirao vlastite probleme koji su mu već duže vreme zagorčavali život. Pristigao je iz bolnice u kojoj leži teško bolesni prijatelj čiji se život polako gasio. Sledeća Polova destinacija bila je advokatska kancelarija gde će na poslednjem ročištu biti utvrđeni detalji razvoda braka. Nakon dvadeset godina mučenja došlo je vreme da se pogase svetla bračnog cirkusa, da se klovnovi isplate i konačno proglasi fajront. Posle advokata, Pol će posetiti nepokretnog oca koji je već godinama smešten u staračkom domu. Očeva penzija do nedavno je pokrivala troškove ali su cene drastično skočile. Veliko je pitanje da li će biti u stanju da i dalje plaća lečenje. Da maler bude veći, na poslu se već uveliko zucka o “racionalizaciji radnih mesta” što to u prevodu na jezik običnog mučenika znači – tehnološki višak ili još preciznije – otkaz! Zaposleni sa najdužim stažom, samim tim i najvećom platom uvek su prvi na meti. Činjenica da imaju iskustvo i da najbolje rade svoj posao sve je manje važna u dnašnjoj Americi kojom upravljaju moćne korporacije.

Na prednjem sedištu taksija, Dejvidov monolog se nije prekidao. U njegovoj priči, trbušasti glavonja u pripitom stanju zahtevao je vožnju do nahudaljenijeg predgrađa metropole. Najmanje šezdeset milja u jednom pravcu. Posle dvadesetak minuta, putnik je iznenada tražio da stanu. Naredio je Dejvidu da taksimetar ostane uključen dok se ne vrati. Glavonja je ubrzo  nastavio put, izvrnuo se na zadnjem sedištu i spavao do krajnje destinacije. Taksimetar je otkucao trista dvadeset dolara. Umesto novca, mušterija je izvadio legitimaciju saobraćajne inspekcije i poručio Dejvidu da se ne šali glavom kako ne bi izgubio radnu dozvolu. Izašao je iz taksija i nesigurnim, pijanim korakom odšetao u noć. Dejvid je zapamtio ime, broj službene legitimacije, fotografisao je pijanog putnika, stanje na taksimetru i već naredog dana slučaj prijavio inspekciji. 

Pol ga više nije slušao već je nemo jadikovao nad svojim nedaćama. Ako izgubi posao, kako će pomoći porodici umirućeg prijatelja? Da li će biti u stanju da posle razvoda otpočne novi život kada čitava imovina pripadne bivšoj ženi? Otac je zaslužio najbolju negu ali kako da mu to priuštiti?

Taksista je sa sedišta podigao flašu, otpio gutljaj vode, podmazao grlo i nastavio svoju priču. Nedelju dana pošto je slučaj prijavljen inspekciji, Dejvid je dobio poziv iz Gradske uprave. Disciplinska komisija je pokrenula postupak ali ne protiv glavonje već protiv Dejvida. Prema tvrdnji trbušastog inspektora, tokom vožnje, taksista mu je navodno nudio usluge prostitutke koja za Dejvida  radi već duže vreme, kao i drogu po izboru putnika. Naravno, za sve to inspekcija je imala unapred pripremljene svedoke. Dejvidu su ponuđene dve opcije: da pocepa prijavu i izvini se glavonji posle čega bi mu komisija progledala kroz prste. Ukoliko nastavi sa isterivanjem pravde, biće mu oduzeta taksi dozvola a čitav slučaj prosleđen policiji. “I eto, zaključio je Dejvid, “pravda je odavno umrla prijatelju a ja sam ti očigledno najnesrećniji čovek na svetu!”

Pol je udahnuo duboko, nakašljao se kratko i odgovorio žustro: “Iako si najnesrećniji čovek na svetu ja bih se eto veoma rado menjao sa tobom. Kod mene je sve u najboljem redu: blizak prijatelj mi je na samrti pa sam se uputio kod njegovih da ih malo ohrabrim, otac mi je godinama nepokretan a cena smeštaja u staračkom domu drastično je skočila i teško ću moći da je platim, na poslu su počela otpuštanja i ja sam najozbilniji kandidat za “titulu” – tehnloški višak… Umalo da zaboravim razvod braka koji će uskoro postati pravosnažan a bivša žena zadržava gotovo svu imovinu. Dragi prijatelju, rado ću prihvatiti tvoju nepravdu i nesreću a ti uživaj bar na kratko u raju koji je meni onaj gore podario.

U tom trentku osetili su snažan udarac. Ogromni Ford Eksplorer, svom snagom je udario u Dejvidov taksi. Dvadesetak minuta kasnije, Pol je ležao u ambulantnim kolima čija je sirena bolno zavijala. Iznenada, iz desnog džepa je  zazvonio telefon: “Halo, zdravo ćale, dobro da si se javio. Evo super sam! Žena i ja večeramo, puno te pozdravlja. Na poslu? Odlično, dobio sam malu povišicu ali je zato poso siguran. Sirena? Mi smo na terasi jednog romantičnog restorana u centru grada a ambulantna kola su upravo prošla pored nas. Važi, vidimo se sutra!” Onda je spustio telefon i upitao bolničara: “Može li nešto protiv bolova… ali onih duševnih?”

Nekoliko dana kasnije Dejvid je saznao tužnu vest da je Pol iste noći pao u komu iz koje se nije probudio.

Posle ovog tragičnog događaja, Dejvid je dao otkaz i nekoliko meseci nije izlazio iz kuće. Kada je depresija malo popustila, odlučio je da potraži novi posao. Od tada prevozi automobile proizvedene u Nenadovom rodnom gradu. Mrzi sebe, prezire posao i životari… a do kada će tako ni sam nije siguran.

Prle je iz džepa izvadio omanju knjigu mudrosti, otvorio osmu stranu i sagovrniku pročitao sledeću rečenicu: “Ukoliko ne voliš nešto – menjaj ga. Ukoliko ga ne možeš promeniti – menjaj svoj stav. Nemoj se žaliti!”, napisala je Maja Angelou. Potom je otišao do ulaznih vrata, odlepio oglas i pružio ga Dejvidu:

– Odvezi FIAT-e na odredište a onda se vrati u Moralvil. Pobrinuću se da dobiješ ovaj posao. Razvoženje hrane sigurno nije nešto o čemu si sanjao ali ćeš biti okružen dobrim ljudima koji su uvek spremni da pomognu. 

Dejvid je poslušao novostečenog prijatelja. Kupio je Fiat 500 L i preselio se u Moralvil. Razvozio je hranu po kućama a žitelje malenog grada prevozio do željene destinacije. Vožnju je naplaćivao po sistemu – koliko ko da. Novac zarađen od taksiranja uplaćivao je staračkom domu u kome je živeo Polov otac.

VALJA NAMA PREKO BREGA

 / MORALVILLE / EDIT

Prošlo je godinu dana od kada je Prle stigao u Moralvil. Dovoljno vremena da se osete pozitivne vibracije ovog pitomog mesta. Polako se navikavao na novi zanat. U njegovim godinama, poslovni uspeh nije bio primaran. Duhovni mir, obilje knjiga i neusvojenog znanja zajedno sa živopisnim predelima primorskog grada otkrivali su mu novu, još neistraženu dimenziju života. U mladosti, more je budilo posve drugačije asociacije. Socrealističko poimanje mora podrazumevalo je letnji godišnji odmor. Smeštaj u radničkom odmaralištu i strogo poštovanje dnevnog rasporeda: doručak, odazak na plažu, ručak, opet plaža a onda šetnja po lokalnom korzou. Ovoj listi valja dodati i  konzumiranje morskih specijaliteta na koje se mališani pristigli iz kontinetalnih krajeva nikada nisu navikli. Nenad Dejanović je voleo more ali na svoj način. Opčinjavao ga je zvuk talasa, miris vazduha i tajanstvenost kojom je zračio okean. Jutarnja šetnja pored obale postala je obavezan deo njegove svakodnevice. Od kada je dobio ponudu da u lokalnim novinama “Radost” svake nedelje objavljuje autorski članak, mozak iskusnog novinara radio je punom parom. Rok za predaju teksta se bližio a ideja za priču još uvek nije dolazila. Posle šetnje, obično bi skuvao kafu, prokrstario internetom a onda bi sa šoljom u ruci razdragano sišao u radnju. Bez jasno utvrđenog reda, po ko zna koji put  nanovo je uređivao police sa knjigama. Tog jutra, sasvim slučajno naišao je na “Medicinske tajne Američkih Indijanaca” i odmah se preselio u svet čudotvornih trava i lekovitog bilja. Dok je studiozno proučavao karakteristike aloe vere, oglasilo se viseće zvono na vratima. 

Vlasnica restorana “Etika” gospođa Rebeka Braun pojavila se sa velikom kesom u rukama. Poslednjih dana, na internetu je uporno tražila recepte srpskih specijaliteta. Naučila je svakojake izraze od rinflajša, sarme, ćevapa, sataraša, đuveča, kapame, musake, gulaša … pa sve do šufnudli, baklava, štrudle i princes krofni. Recepti su joj se činili poznatim dok joj nazivi specijaliteta nisu nimalo srpski zvučali. Ostavila je kulinarsko-lingvističke dileme po strani i odlučila da za Prleta napravi punjene paprike zapečene u rerni, Karađorđevu šniclu i Vasinu tortu. Rebeka je čitav život provela u Moralvilu. Do penzije, radila je kao nastavnik u lokalnoj školi. Trideset pet godina živela je u srećnom braku sa lokalnim kafedžijom Daglasom Braunom. Muž je dugo bolovao a Rebeka ga je brižno negovala. Deca su već  davno otišla svojim putem tako da je Rebeka uz brigu o bolesnom mužu polako počela da preuzima i vođenje restorana. Daglasa je izgubila pre pet godina i od tada je, kako bi u šali govorila, potpuno posvećena “Etici” aludirajući na originalno ime kafane koju je od muža nasledila i svim srcem volela.

– Puno hvala. Zaželeo sam se domaće kuhinje. Možda će mi srpski specijaliteti pomoći  da uklonim kreativnu blokadu. Već danima ne mogu da odlučim o čemu bih pisao za novi broj “Radosti”, požalio se Nenad.

Krenuli su prema čajnoj kuhinji. Prle je propustio gošću, ponudio joj stolicu i nasuo burbon. Piće je ohrabrilo Rebeku da odmah ponudi rešenje:

– Vaša kolumna bi trebalo da opiše život običnih ljudi u Moralvilu, posetioce kafane “Etika”, muštreije u knjižari… U isto vreme, valjalo bi se dotaći životnih tema zajedničkih svim narodima sveta. Nešto kao – moralne teme i etičke dileme, zaključila je.

Prle je podgrejao hranu i otvorio flašu vina. Tokom ručka, počela je prijateljska polemika. Tok raspave pomogao je Nenadu da prikupi početni materijal za novinarski tekst čiji se rok približavao. Rebekina priča bila je tužna i inspirativna. Nedavno je dobila e-mail u kome joj se rođak Stiven obratio za pomoć. Poslednjih godina Stiven se hrabro borio sa neizlečivom bolešću. Posle višegodišnjih hemoterapija i zračenja, lekari su zaključili da bi dalje lečenje bilo uzaludno. Pozvali su njegove najbliže i posavetovali ih da Stivena odvedu kući i olakšaju mu poslednje dane. Porodica međutim, nije želela da  posluša savet lekara. Preko interneta su pronašli iscelitelja koji je različitim travama lečio metastazu karcinoma. Ideja “sigurnog izlečenja” ohrabrila je Stivena da se uputi u Australiju gde je samoimenovani vidar primao svoje pacijente. Jedini problem međutim, predstavljao je novac. Nedavno, Rebeka je ponudila pomoć za lečenje bliskog rođaka ali se iznenada našla u dilemi. Lekari su rekli svoje i posle višegodišnjeg lečenja zaključili da Stivenu nema pomoći. Rebeka je smatrala da bi bilo najbolje da poslednje nedelje žvota Stiven provede u miru okružen svojim najbližim. 

– Nadrilekari širom sveta koriste tuđu nesreću kako bi se dokopali novca, zašto bi ovi iz Australije bili drugačiji?, pitala se.

Gošća je pogledala nalepnicu koja je krasila vinsku flašu “Motto-Backbone”: 

– Odličan kabarne po veoma pristojnoj ceni!, prokometarisala je. 

Prle je dopunio čaše i zaoštrio debatu:

– Mišljenja sam da čak i lažna nada predstavlja manju nesreću od potpune beznadežnosti? Imamo li prava da o tome presuđujemo? Ma koliko se trudili mi ipak nismo stručnjaci ni za tradicionalnu a ni  za alternativnu medicinu!

U tom trenutku ponovo se oglasilo zvono najavljujući ulazak mušterija u knjižaru. Posetioci nisu navraćali često ali bi obično dolazili u nezgodno vreme. 

– U pravu ste prijatelju, nastavila je Rebeka,  imala sam dobru nameru ali sam svoju ulogu shvatila na pogrešan način. Ponašam se kao ovi današnji nazovi “humanisti” koji bi da izbeglice primaju po verskoj osnovi – Hrišćani napred, ostali stoj!

Prle je klimnuo glavom u znak odobravanja, salvetom obrisao brkove i uz izvinjenje krenuo prema knjižari gde su ga čekala poznata lica. Bili su to Nenadovi drugari iz kafane “Etika” apotekar Džefri i sveznajući penzioner Ričard. Iako su se u sve razumeli i o svakoj temi imali vrlo konkretno mišljenje za kupovinu knjiga nikada nisu bili zainteresovani. Džefri se prvi oglasio:

– Satima se raspravljamo ali do pravog odgovora nismo došli. Predložio sam da potražimo tvoju pomoć. Molim te presudi ko je u pravu.

– Pored tolikih knjiga sigurno znaš odgovore na mnoga pitanja, žacnuo ga je šaljivo Ričard.

O čemu se zapravo radi? U kafani “Etika” nedavno je počeo da radi konobar Omar. Neuobičajeno za malo mesto o Omaru se nije puno znalo. Sudeći prema izgledu i akcentu činilo se da je  pristigao iz neke od arapskih zemalja. Sa rancem na leđima i osmehom na licu špartao je Moralvilom uzduž i popreko. Na ulici srdačan u kafani vredan i ljubazan. Omar je nedavno svratio do lokalne apoteke, predao recept ali lek nije podigao. Posle nekoliko dana Džefri mu je doneo tablete u kafanu. Omar se srdačno zahvalio i duhovito prokomentarisao: “Kada neće breg Muhamedu onda će Muhamed bregu!” Ovaj komentar međutim, pokrenuo je žučnu raspravu. Šta je mladić time hteo da kaže? Pominjanje Muhameda u ova sumanuta vremena nije dobar znak. Da tajanstveni pridošlica nije povezan sa teroristima? Nemoćni da sami odgonetnu rečene dileme, Džefri i Ričard su se za pomoć obratili Nenadu.

– Pametan si čovek, po čitav dan čitaš a i dolaziš s one strane okeana pa su ti ovakve egzotične situacije dobro poznate.

Prle se nakašljao i počeo sa odgonetanjem misterije: 

– Priču o Muhamedu i bregu, prvi je pomenuo Frensis Bejkon u Esejima objavljenim 1625. godine. Bejkon napominje da je Muhamed, čarobnim rečima pozvao breg da mu se približi. Pošto je posle nekoliko neuspelih pokušaja, breg ostao na svom mestu, Muhamed je odlučio da se pokori bregovoj istrajnosti. Dugo se mislilo da je ova priča preuzeta iz Kurana ali su poznavaoci “Svete knjige” to odlučno negirali. Mnogi narodi navode ovu rečenicu kao svoju narodnu poslovicu ali ni to nije tačno.

– Dakle gospodo, nastavio je Prle, nema razloga za brigu. Omar je samo želeo da bude duhovit. Rečenica nema versku a ponajmanje terorističku pozadinu. Sve ostalo međutim moraćete sami da istražite. Ovde ima puno knjiga, pa izvolite.

Rebeka se srdačno zahvalila na gostoprimstvu i uz osmeh poručila veselom društvu iz ćoška knjižare:

    – Idem da uplatim novac koji će nadam se pomoći Stivenovom lečenju. Posle toga, svu trojicu pozivam da dođete u kafanu. Prva tura je na račun kuće ali pod uslovom da mi konobara ostavite na miru. Siromašan je to ali vredan momak kome je potrebna pomoć. Daleko je Omar od teroriste.

    – Slažem se draga Rebeka, dodao je Prle, ili kako bi u mome kraju rekli – lako je nejakim Omarom bregove mlatiti!

SVAKODNEVICA VESELOG NOVINARA I TIHOG KNJIŽARA

 / MORALVILLE / EDIT

9421235_orig

Tog četvrtka, kao i obično, na kioscima Moralvila, pojavilo se najnovije izdanje lokalnih novina “Radost”. Novopridošli žitelj malenog mesta u srcu Amerike, Nenad Dejanović Prle ljubazno je pozdravio omiljenu prodavačicu, buckastu Nensi, ostavio novac i ushićeno pokupio svoj primerak “Radosti”. Užurbano je listao novine i ubrzo stigao do željenog mesta. Na osmoj stranici, pronašao je rubriku “Sugrađani”, ugledao svoju fotografiju i naslov “Svakodnevica veselog novinara i ćutljivog knjižara”.

U nastavku teksta, koji je potpisao Zahari Litlmaus sledi opširna priča o Prletu, nedavno penzionisanom političkom analitičaru i kolumisti koji je posle uspešne novinarske karijere u Srbiji odlučio da penzionerske dane provede u Moralvilu. Skromno nasledstvo i hronična radoznalost motivisali su ga da se prepusti izazovu neizvesnosti i pod stare dane krene put Amerike. U samom uvodu saznajemo da je od ujaka nasledio knjižaru – antikvarnicu i omanji stan iznad same radnje. Ujak se još u ranoj mladosti uputio preko okeana, gradio američki san i posle niza nesrećnih ljubavi, penzionerske dane dočekao slobodan i usamjen. Nenad Dejanović je imao sličan životni put ali je za razliku od ujaka slobodu više cenio a samoće se manje bojao.

U daljem toku razgovora, Prle je naglasio kako ga je uvek beskrajno nerviralo  poređenje tipa “oni i mi” koje je u zavičaju predstavljalo višedecenijsku konstantu: “Stalno su nam govorili da se u Americi mnogo radi, da nema bliskosti i topline. Da su ljudi otuđeni, porodice razdvojene. Prva iskustva međutim, posve su različta. Amerikanci puno rade ali i zarade. Talentovani ljudi, željni znanja vole svoj posao i streme uspehu. Retko sam nailazio na lenjivce koji se večito žale a još uvek nisam čuo onu poznatu besmislicu:  “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko malo ja mogu da radim”. U lokalnoj kafani, “Etika”, za kratko vreme stekao sam veliki broj prijatelja. Kafanski ljudi i boemi ni malo se ne razlikuju od onih u mom rodnom kraju. Običan svet na ulicama je ljubazan, nasmejani su, pozitivni, raduju se tuđoj sreći i trude se da drugima ne staju na muku. U mom zavičaju, situacija je nažalost posve drugačija, ili da budem pecizan – potpuno obrnuta.”

Uspešnu novinarsku karijeru Dejanović je zamenio antikvarskim knjižarstvom a žučne diskusije za kafanskim stolom brižljivim uređivanjem polica: “Bavljenje novinarstvom na Balkanu puno se razikuje u odnosu na Ameriku. Posle svakog redakcijskog sastanka, kafana je prva destinacija. Tamo se prikupljaju informacije a tokom konstruktivnih rasprava novinari oštre vijuge i bruse ideje. Posle nekoliko vinjaka tekst se uvek završava na vreme. Kada bi u Americi, glavni urednik tokom radnog vremena krenuo sa novinarima na piće, već sledećeg dana kolektivno bi ostali bez posla a naredno izdanje bi pripremali neki novi klinci. Novinarska karijera donela mi je puno uzbuđenja tako da mi je novi “zanat” legao baš u pravo vreme. Nikada nisam imao dovoljno vremena koje bih posvetio čitanju. U mladosti, čovek je pun sebe, čini mu se da zna sve. U zrelim godinama stičemo mudrost i svakim danom sve više postajemo svesni vlastitog neznanja. Knjžara je moja duhovna baza, izvorište novih znanja i mentalnog zadovoljstva. Trudim se da ne zanemarim stare navike i ne izneverim veliku ljubav iz mladosti pa tako po završetku radnog dana skoknem do kafane i uz omiljeni burbon, sa novostečenim drugarima rešavam političke nedoumice i moralne misterije.”

Odluka da u zrelim godnama iz korena promeni život bila je veoma hrabra utoliko pre što je engleski jezik veoma skromno poznavao: “Na prostorima bivše Jugoslavije, strani jezik smo učili od petog razreda osnovne škole. Već u sedmom, naši roditelji su bili ubeđeni da besprekorno govorimo engleski, francuski ili ruski. Tokom đačkih dana bili smo svesni svoga neznanja ali smo ga vešto skrivali od okoline. Kasnije međutim, počelo bi samozavaravnje. Na pitanje: “govorite li engleski?” – samouvereneo bi klimali glavom. Istina bi izlazila na videlo prilikom prvog odlaska u inostranstvo gde bi se svekoliko poznavanje engleskog svelo na nemoćno ponavljanje omiljenih izraza – Yes! Thank you! Novije generacije su to kasnije promenile tako da danas mladi ljudi u starom kraju, mnogo bolje barataju engleskim jezikom. U samom početku, kada sam stigao u Ameriku,  činilo mi se da jedino mogu da razumem dve reči: Marlboro i Budwieser, ali s vremenom,  polako sam počeo da se privikavam. Ono što me je najprijatnije iznenadilo jeste strpljenje i dobra namera okoline da se stranac razume i da mu se na svaki način pomogne. U Evropi to na žalost nije slučaj.”

Autor teksta o veselom novinaru i ćutljivom knjižaru, Zahari Litlmaus priču je završio na neuobičajen i Prletu pomalo nerazumljiv način: “Tako za sada izgleda svakodnevica našeg novog sugrađanina koji je novinarska uzbuđenja zamenio tišinom svoje antikvarnice. Da li će se novinar sa Balkana uskoro vratiti svojoj prvoj ljubavi i najvećoj strasti – novinarstvu, saznaćete uskoro na stranicama “Radosti”.

Nenad Dejanović je upitno zavrteo glavom, pažljivo zatvorio novine i krenuo prema kafani “Etika”. “Popiću jedan burbon pre posla, red je da se proslavi!”

U kafani ga je sačekalo novo iznenađenje. Za stolom gde se sa prijateljima najčešće družio, sedeli su kolega Zahari Litlemaus i glavni urednik “Radosti” Majkl Džons. Ispred njih flaša Knob Creek-a, tri čaše i primerak lokalnih novina. Prvi se oglasio Zahari:

– Kao što vidite gospodine Dejanoviću i američki novinari vole da popiju tokom radnog vremena. Ovo je moj šef, “glodur” „Radosti“ Majkl. Četvrtak je prepodne, sedimo u kafani i čekamo da nam se pridružite.

– Uživao sam u vašoj priči dragi kolega i mislim da bi bilo lepo da naša “Radost” priušti radost svim svojim čitaocima pružajući vam priliku da nas  upoznate sa vašim pripovedačkim darom.

Otvorio je voskom zapečaćenu flašu burbona, nasuo tri čaše, popio svoje piće na eks a onda nastavio:

– Želeo bih da vam ponudim posao. Očekujemo da svake nedelje objavite autorski tekst u našim novinama.

Bio bi to osvrt na političke nedoumice i moralne misterije koje svakoga dana u “Etici” razrešavate sa prijateljima. Juče sam razgovarao i sa urednikom Varoških novina u vašem rodnom gradu. Divan čovek. Oni bi istovremeno objavili srpsku verziju vašeg teksta. Bila bi nam čast i zadovoljstvo da otpočnemo zajedničku saradnju.

– Pre mnogo godina, rečenica “jednom novinar, uvek novinar” pomogla mi je  da o trošku američke države posetim SAD. I danas isto mislim. Biće mi veliko zadovoljstvo da pišem za lokalne novine Moralvila. Posebno mi je drago da će tekstove simultano objavljivati i Varoške novine. Naravno, sve to pod uslovom da vas dvojica zadržite posao. Posle flaše burbona u rano jutro na sabajle nisam baš siguran da će tako biti.

Pošto je sadržaj Knob Creek-a veoma brzo napustio bocu, zajedno su se uputili prema Nenadovoj knjižari. Iznad ulaznih vrata crveneo se ćilim sa pirotskom šarom. Prle je naglim pokretom skinuo ćilim i otkrio tablu na kojoj je pisalo: Knjižara Šumadija!

– Lepo izgleda, prokomentarisao je Litlmaus, ali mi se čini da tabla stoji malo ukrivo!