Od kada su završeni predsednički izbori, Nenada Dejanovića su sve češće proganjale noćne more. Nisu to više bili oni nestašni predizborni snovi u kojima bi video sebe kako tokom turističke posete Beloj kući slučajno susreće zanosnu damu po imenu Melanija koja mu zavodljivim glasom poručuje:”Pridi z mano, jaz sem ti pokazal moja spalnica”. Svakim danom košmarni snovi postajali su sve strašniji. Čim bi sklopio oči ukazao bi mu se vižljasti političar sa napućenim usnama koji je vešto ukrštao prste i cinično grdio novinare. Iznenada, kosa ovog nadobudnog gospodina počela bi da menja boju. Od smeđe se brzo pretvarala u jarko narandžastu. U istom trenutku roj uznemirenih pčela leteo bi prema natapiranoj, zašećerenoj frizuri… 

Magličasta svetlost prekrivala je svaki pedalj Prletovog mentalnog ekrana koji su još uvek ispunjavale čudne i nepovezane slike. Stenoviti primorski krajolik pretvarao se u nestvarni prizor gradske kapije kojom je dominirao ogroman krst. Zelenilo spomen parka utapalo se u plavičasti kolorit okeana. Sećanje je polako potkazivalo stvarnost dok je nezamislivo sve više postajalo moguće. Iz daljine se začulo zvono a potom i snažno lupanje na vratima. Dvojica muškaraca u vojnim uniformama uporno su čekali da im domaćin otvori. Oglasio se krupniji mladić sa brkovima:

– Naša evidencija pokazuje da 8. novembra niste glasali a mi gospodine Dejanoviću nikada ne grešimo?

– To je moja privatna stvar. Izlazak na izbore je zakonsko pravo ali ne i obaveza, branio se knjižar nevešto.

– Tako je bilo nekada, novi predsednik, nova pravila. Amerika će ponovo postati moćna, izdeklamovao drugi vojnik i nastavio, imate 24 sata da u pismenoj formi objasnite zašto niste obavili svoju građansku dužnost.

– Molim vas ostavite me na miru, ja sam miroljubiv čovek. Prodajem knige i nikoga ne diram, vikao je Prle budeći se iz košmarnog sna.

Magla se polako povlačila ustupajući mesto prvim sunčevim zracima koji su stidljivo prekrivali nebo nad Moralvilom. Posle jutarnje kafe, Nenad bi ranije nego obično otvorio knjižaru i po ko zna koji put pravio novi raspored. Dok je ruske klasike ponovo prebacivao sa zapadnog na istočni zid, pažnju mu je privukao kalendar sa fotografijama divljih životinja. Novembar su ukrašavali zdepasti šimpanza sa narandžastim čuperkom na glavi i lukava lija koja se uprkos poodmaklim godinama još uvek dobro držala. Datumi su takođe bili prošarani različitim slikama. Drugi utorak u novembru simbolisali su glasački listići dok je poslednji četvrtak ukrašavala ćurka. “Izbori su bili i prošli vreme je da se posvetimo pametnijim stvarima. Danas je Dan zahvalnosti moj omiljeni praznik!”, pomislio je Nenad i obrisao prašinu sa ukoričene kopije “Maestra i Margarite”.

Odavno ga je kopkalo zašto Amerikanci glasaju utorkom? Pošto u knjižari nije imao literaturu koja se bavi istorijom američkih predsedničkih izbora u pomoć je pozvao internet i odmah pronašao detaljan odgovor. Naime prema zakonu koji je usvojen još davne 1845. predsednik SAD bira se početkom novembra i to baš u utorak. U devetnastnom veku farmeri su činili ogromnu većinu američkog stanovništva. Krajem oktobra po pravilu bi se okončali svi poljoprivredni radovi pa je za većinu seoskih porodica nastupala sezona odmora i zimskih praznika kojoj bi svake četvrte godine prethodili predsednički izbori. Pošto su se izbori održavali isključivo u gradovima, seljani su konjskom zapregom po čitav dan putovali do najbližeg glasačkog mesta. Nedelja je bila sveti dan kada se nije putovalo pa su zakonodavci odlučili da seoskom stanovništvu omoguće dovoljno vremena za obavljanje građanske dužnosti. Ponedeljkom ujutru, glasači bi napuštali farme i posle dugog putovanja stizali na odredište gde su birali predsednika SAD. Dva veka kasnije nauka i tehnologija su kud i kamo napredovali ali se izbori još uvek održavaju utorkom.

“Ovoliko knjiga na policama a sve informacije ipak dobijamo preko interneta!” pobunio se u sebi Nenad, “da nije malobrojnih zanesenjaka koji knjigu vole da osete, dodirnu, pomirišu… odavno bih ja bez mušterija ostao”. Još jednom je pogledao na sat nestrpljivo čekajući da se otvori kafana “Etika”. Posle dugog premišljanja, Prle je odlučio da sabrana dela Noama Čomskog ipak premesti na policu gde su se odavno baškarili Platon, Volter, Sartr i Kami. Dok je sa velikom pažnjom tražio gde će najbolje udomiti knjigu “Šta u stvari hoće Amerika?”, oglasilo se zvono na vratima knjižare. Prle je odložio knjige i ljubazno pozdravio jednu od omiljenih mušterija. Bila je to gospođa Loreta Dejvis, elegantna, dostojanstvena crnkinja u ranim sedamdestim. Često je navraćala i sa velikim interesovanjem obilazila police u knjižari “Šumadija”.  Zanimale su je knjige iz najrazličitijih oblasti. Nedavno je kupila engleski prevod “Proklete avlije”, pročitala je u jednom dahu i već narednog dana poželela da podeli utiske sa Nenadom. Ovoga puta svratila je samo da podseti Prleta da praznična večera počinje tačno u pet.

Od prvog dana po dolasku u Ameriku, stanovnici Moralvila prijateljski su prihvatili svog lokalnog knjižara. Pozivali su ga na porodične proslave, žurke, rođendane… a za Dan zahvalnosti odlazio bi kod penzionisanog oficira američke vojske Dejvida Šumejkera i njegove supruge Lorete Dejvis. Njihova životna priča bila je po mnogo čemu zanimljiva i neubičajena. Upoznali su se tokom Dejvidove službe u Alabami. On belac, razveden, ona crnkinja, udovica čija su deca otišla svojim putem. Ubrzo su se venčali i ostali u Alabami sve do Dejvidove penzije. Rasno mešovit brak na jugu Amerike podrazumevao je brojne izazove i neprijatne situacije ali ljubav je pobedila sve, pa i rasizam. Pre desetak godina preselili su se u Moralvil gde su, sve do nedavno, idilično živeli.

Na Dan zahvalnosti, Prle je svake godine sledio strogo isplanirani ritual.  Najpre bi se svečano obukao, kupio pitu od bundeve i kalifornijski kabarne koji je gospodin Šumejker posebno voleo a onda tačno u pola pet zakucao na vrata svojih domaćina. Neobavezno su ćaskali a kod drugog aperitiva pridružili su im se lokalni zubar Čarli Hanter i njegova žena Kristal. Dame su ispijale sladunjavi “eggnog” dok su Nenad, Čarli i Dejvid degustirali novu vrstu viskija.

– Nedavno sam otkrio, crni Crown Royal, pohvalio se domaćin, retko dobar burbon po pristojnoj ceni. Hajdemo još po jednu, praznik je valja se!

Ubrzo su seli za bogatu trpezu na kojoj je po tradiciji, dominirala pečena ćurka. Baš kao što je iz prve naučio zašto Amerikanci glasaju utorkom, vlasnik knjižare “Šumadija” odmah je savladao gradivo i na temu – Dan zahvalnosti. Kome se to Prletovi novostečeni zemljaci zahvaljuju i zašto baš ćuretinom? Početkom sedamnaestog veka emigranti iz Evrope masovno su naseljavali američki kontinent. Lokalni Indijanci su strpljivo podučavali pridošlice kako da uzgajaju nove poljoprivredne kulture pomažući im da se što pre prilagode životu u tuđini. 1621. godine u gradu Plimut, vođa doseljenika guverner Vilijam Bradford organizovao je veliku svečanost u čast starosedelaca. Tokom trodnevne gozbe doseljenici su iskazali zahvalnost lokalnom indijanskom stanovništvu. Bila je to prva proslava Dana zahvalnosti koji je mnogo godina kasnije, ukazom predsednika Linkolna i zvanično postao državni praznik u celoj Americi. Kada je o ćurkama reč, legenda kaže da je jedne zime mraz potpuno uništio letinu pa su evropski emigranti počeli da poboljevaju i umiru od gladi. Masasoit poglavica plemena Vamapoang je naredio da se ispeku ćurke i njima nahrane izgladneli emigranti. U znak zahvalnosti, pridošlice su se potrudile da im što pre oduzmu zemlju i uvedu demokratiju. Dok se milioni današnjih Amerikanaca uz prazničnu trpezu i dalje “zahvaljuju” starosedeocima, u indijanskoj tradiciji ovaj dan predstavlja tužno sećanje na početak kraja jedne drevne kulture koja je silom asimilovana u savremena dostignuća Novog svetskog poretka. 

Istorijske reminiscencije u Prletovoj glavi prekinuo je Čarli Hanter:

– Da li se i u vašem starom kraju proslavlja Dan zahvalnosti?, upitao je Nenada koji mu je kao iz topa odgovorio:

– Nama zahvaljivanje nije jača strana ali imamo dovoljno svojih praznika. Na Dan pobede svađamo se oko toga koji narodi su nam pravi saveznici a koji neprijatelji. Dan rada obeležavamo neradno spajajući verske i državne praznike dok je proslava Dana žena potpuno podređena muževima i šefovima koji za nekoliko kupljenih karanfila uživaju u gozbama koje slavljenice za njih pripremaju. 

Dejvid je najpre ponudio goste boranijom i sosom od brusnice, onda svima dopunio čaše i sa uzdahom rekao:

– Nije nam namera da kvarimo praznično raspoloženje ali smo želeli da sa vama podelimo neprijatano iskustvo koje smo Loreta i ja nedavno imali. Posle svih ovih godina mirnog života u Moralvilu bilo je dovoljno da radikalna struja pobedi na izborima i da se sve iz korena promeni.

Usledila je tužna priča Nenadovih domaćina. Naime, dan posle predsedničkih izbora Loreta i Dejvid su kao i mnogo puta ranije ručali u kafani “Etika”. Dok su ćaskali uz pivo i girice primetili su grupu muškaraca odevenih u identične majice sa likom starijeg muškarca neprijatne spoljašnosti. Bili su pijani, bučni i sve vreme iz ćoška neukusno dobacivali konobaru Omaru?

– Donesi nam još jednu turu pića pa posle možeš polako nazad u Irak, Siriju ili u koju god već Džamahiriju. Bela Amerika će ponovo moćna biti a u njoj nema mesta za strance.

Dejvid Šumejker je bez razmišljanja ustao sa namerom da zaštiti Omara ali čim se približio veselom društvu iz ćoška počele su uvrede na njegov i Loretin račun. Rasistički komentari od kojih se krv ledi u žilama. 

– Ubrzo je došla policija, strasti su se smirile ali je gorak ukus ostao zauvek, zaključio je Dejvid.

Loreta je iznela kolače. Pite od bundeve i od jabuka, puding od banane i poseban specijalitet gospođe Dejvis – Kolibri torta. Gosti su nestrpljivo čekali svoju porciju zašećerenih čarolija. Loreta je sa osmehom delila slatkiše i pomirljivim glasom tiho prozborila:

– Moji pretci su čekali vekovima da dobiju pravo glasa. Ne zaboravite da do 1965. godine crnci u Americi nisu mogli da glasaju. Ja se ne slažem sa politikom novog predsednika ali poštujem volju naroda. 

U želji da prekine neprijatnu tišinu, Čarli je zatražio “repete” i taman kada se spremao da stavi šlag na veliki komad bundevare u svom tanjiru, začuo se snažan prasak. Veliki kamen umotan belim papirom proleteo je kroz prozor dnevne sobe. Čulo se škripanje kočnica a potom zvuk motora koji se punom brzinom udaljavao. Nenad je podigao kamen i pročitao poruku: “Nazad u Afriku!”

Loreta je tužno gledala prisutne a Dejvid vidno uzbuđen drhtavim glasom  procedio:

– Tužno je kroz šta Amerika danas prolazi. Gubimo vrednosti na kojima moderan svet počiva ako nestane slobode, bratstva i jednakosti – ne piše nam se dobro… onda nam ni ćurke neće pomoći.