ŠALA, KOMIKA I NEKA JABUKA

“Vic je svetlucava pena na površini a humor je biser iz dubine.”

Sirius

U filmu “Ovo malo duše”, nežnoj priči o surovoj svakodnevici, dedo Jusuf objašnjava otkuda sav ovaj belaj, muka i nevolja koji nam vekovima mira ne daju: “Čuo sam da u tim starim knjgama piše da je Bog bio namislio dat čovjeku da živi hiljadu godina. To je bilo kad je Bog prvog čoveka stvorio – Adema. Sve mu pružio i pojest, i popit, i ženu mu stvorio. Samo u nekake jabuke da ne diraju. Biva to su božije jabuke… To da ne dira a drugo je sve njegovo. Ali ta ženetina navrati Adema da trgaju jabuke. Bog to vidio, naljutio se i kapak! Nesta rahatluka, nesta svega. Od tada se čovjek pati, živi i mre ko i svako drugo hajvanče.”

Od “Adema” do današnjih dana svašta nam se izdešavalo ali su se duhoviti “hajvani” uvek trudili da nam stvarnost humorom ulepšaju. Kao lik koji je opleneio savremenu umetnost, dedo Jusuf je za potrebe naše priče nastavio put kroz istoriju humora. Tako je na primer saznao da sama reč humor potiče od Galena, koji je preuzeo Hipokratovo tumačenje o tzv. “životnim sokovima” koji određuju telesnu građu i fiziološke osobine svakog organizma a samim tim i psihičke osobine i raspoloženje pojedinaca. Najstarija tumačenja prirode smešnog potiču još od Grka koji su smatrali da se ljudi najviše smeju tuđoj slabosti i bespomoćnosti. Te tzv. teorije superiornosti održale su se sve do danas. Prve zapisane šale  potiču iz stare Mesopotamije ali obiluju neukusnim zapletima vezanim za fiziološke potrebe što je našeg junaka više rasplakalo nego nasmejalo. Čika Jusufu se se međutim dopali vicevi iz doba Tutankamona. Saznao je da se u starom Egiptu lekar zvao KAIROpraktor i da su za život zarađivali – piramidalnim prevarama. 

Put kroz vreme vodi nas u ahtičku Grčku. Jednom prilikom, otišao  Aristotel kod berberina, ovaj ga je pozdravio i uzbuđeno pitao: “Kako da vas podšišam slavni Aristotele?”, “U tišini!, odgovori filozof lakonski. Marketing je svoje korene pustio u staroj Atini jer kada je Herodot odlučio da proda kuću, sa sobom je uvek nosio ciglu da pokaže od čega je njegova kuća sagrađena. 

“Bio tamo neki grčki filozof, priseća se dedo Jusuf s prstom na čelu, vazda gologuz ‘odo. Sokrat su ga zvali! 

Sretne on  jednog čo’eka koji ga pita: 

– Znaš li što sam o tvom jaranu čuo?

– Stani malo, odgovori Sokrat, pre nego što počneš priču o mom jaranu, mogao bi razmisliti zadovoljava li to neke uslove. Prvi uslov je istina. Jesi li siguran da je to što mi želiš reći istina?

– Ne, odgovori poznanik, malopre sam čuo od nekih ljudi.

– Dobro, veli Sokrat, znači nisi siguran je li to istina. Da vidimo sada je li je to što želiš reći o mom prijatlju, nešto dobro?”

– Ne, naprotiv!

– Dakle, nastavi Sokrat, želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi siguran da li je to istina. Još samo jedno pitanje. Hoće li to što mi želiš reći o mom prijatelju, biti meni korisno?

– Ne, ni najmanje.

– Ako mi želiš reći nešto što nije istina, nije dobro i nije korisno, zašto bi mi to uopše rekao?, poentirao je Sokrat.

“E jes taj Sokrat hajvan bio”, pomisli Jusuf, “kažu pametan čo’ek baš, al’ džaba jer nikad nije saznao da mu je taj jaran ženu jebav’o.

Srednjevekovne, britanske šale odlikovale su se nestašnim dvosmislenim humorom.  Na retoričko pitanje “Šta se klati u visini čovekovog bedra i teži da uđe u rupu u koju je i ranije ulazilo?” odgovor glasi – ključ. Popularan je bio i sledeći vic sa kraljevskog dvora: Šetaju princeza i vitez parkom. Kada su stigli do jezera, princeza, skine prsten i baci ga u vodu tačno na pola puta do ostrva sa krokodilima. Okrene se prema vitezu i kaže: “Izvadi ga!” Vitez je istog trenutka posluša. A princeza sva ozarena i srećna reče: “Ti si vitez mog života, ostali kreteni su skakali za prstenom!”

Srpski narod se uvek ponosio svojim ratovima pa je uz minimalnu dozu samokritike rado zbijao šale na račun brojnih neprijatelja. Humorom se najlakše maskiraju i besmisao rata, i ljudske žrtve a boga mi i porazi. Ratni vicevi neizbežno sadrže dozu crnog humora dok zlobnici tvrde da neodoljivo podsećaju na brak jer se u njega lako stupa, brzo se spoznaje istina i teško se iz njega izlazi. Od ratnih viceva najpre izdvajamo onaj iz devedesetih, o zemunskom šaneru koji je nekim čudom mobilisan: 

Ponestalo vojnicima municije, pa ostavili Stevu Zemunca da drži liniju. Kapetan mu kaže:

– Čuvaj liniju dok se ne mi ne vratimo. Evo ti šlem i tri bombe to je sve što nam je ostalo.

– Ne brini brate kapetane sve je pod kontrolom.

Vraćaju se vojnici i vide Zemunca s brdom oružja i municije. Pogledaju na drugu stranu, a tamo gomila neprijateljskih vojnika. Okružili Stevu koji vrti šlemove po podu i viče:

– Aj’ pogodi ‘de je bomba!

Stazama NOB-a i revolucje naišli smo i ovaj vic: 

Ide Partizan kroz selo i sretne nagluvu baku pa je pozdravi:

– Smrt fašizmu! 

Baka mu odgovora:

– I tebi sinko!

Slavna epopeja srpskih boraca u Velikom ratu imala je retke komične trenutke: 

Na Kajmakčalanu, srpski vojnici gladni iscrpljeni ali hrabri i odlučni da u borbi istraju. Pojavi se kaplar pa se iz sveg glasa poviče:

– Slušaj ‘vamo vojsko. Imam jednu lepu i jednu manje lepu vest.

– Prvo lepu povikaše svi.

–  Danas menjate gaće!

– Uraaa! A druga?, vojnici će neodlučno.

– Ali između sebe.

U školi su često citirali nekog Nemca sa dugačkim imenom koji je davno rekao kako je rat “produžetak politike drugim sredstvima”. Ostavićemo za trenutak “druga” sredstva” po strani i okrenuti se šaljivoj strani politike.

Došli Putin i Vučić u Pariz da posete Makrona. Francuz im ponosno pokazuje sliku novog mercedesa:

– Uštedeo sam pet plata i ponovio se, hvali se domaćin.

– Karašo, odgovara Putin, ja “merdžana” mogu da kupim od regresa za godišnji odmor. A ti Aleksandre Anđelkoviču?

– Samo trenutak, odgovori Vučić. “Andrej!”, razdera se u telefon, “koliko bi nam trebalo da kupimo Mercedes?” 

– Pola godine, ne može kraće, reče Alek sagovornicima, velika je to fabrika! 

Prema pisanju Informera, građani Srbije već godinama uživaju u blagostanju pa i kada se sa međunarodne scene prebacimo na lokal za nas problema nema. 

Na šalteru biroa za zapošljavanje:

-Dobar dan, ja došao u vezi posla…

– Koja stranka?

– Šta stranka?

– Šta posla?

U zemlji u kojoj i predsednike kućnih saveta od milja zovu vrhovnim komandantima, izgleda da se najbolje snalaze Piroćanci jer  uprkos svemu uvek najviše uštede. Vicevi o tvrdičluku postoje i u drugim kulturama, na istu temu se šalimo na račun Škotlanđana a ulogu “turskog Pirota” igra grad Kajzeri, koji se nalazi u centralnom delu države. Od svih evropskih naroda najveće tvrdice žive u Holandiji ali iz nekog razloga nisu ušli u humorističku literaturu. Što se Piroćanaca tiče, sve je počelo u drugoj polovini 70-tih godina prošlog veka. Na jednom “Turniru duhovitosti” koji se tada održao u Pirotu, domaćini su rešili da sami sebe kako se to danas kaže “brendiraju”. Tada su lansirani vicevi koji se pričaju i danas.

Piroćanac u kafiću:

– Ko’e pije ono lepojče tam’ u ćoše?

Konobar:

– Pije najskuplji viski, 25 godina star.

– Turi dve kocke led i kaži da je od mene.

Drugi ukorenjeni stereotip je da su Škoti velike tvrdice. Treba podsetiti da je stanovništvo u tom delu Britanije, vekovima živelo u siromaštvu. Mnoge studije pokazuju da je reputacija tvrdičluka nepravedna. Škotlanđani na primer, u dobrotvorne svrhe u prosečno daju 356 funti godišnje, za razliku od stanovnika Londona koji, iako su im zarade za 25 odsto veće, doniraju  svega 268 funti.

U trenucima depresije Magnus Mekgregor u dućanu prekoputa, kupio konopče i otišao na tavan da se obesi. Kada je izmicao sebi stolicu naiđe  njegov prijatelj Donald i preseče uže. Sutradan, Magnus mu je poslao račun iz prodavnice s porukom: “Duguješ mi 2 funte za uništeni konopac!”

A evo šta se dogodi kada se “najveće cicije” sretnu na neutralnom terenu! 

Došao Škotlanđanin u Beograd pa se sa Piroćancem kladio u 100 eura da će duže ostati pod vodom bez vazduha. Dobitnik opklade se još ne zna! 

Za sve one koji ne uštede dovoljno za utehu оstaje crni humor tek toliko da vide kako ima i onih kojima je mnogo teže:

Idu razrok i zrikav ulicom i sudare se:

– Pa dobro, bre, sto ne gledaš gde ideš?!

– A što ti ne ideš gde gledaš?!

Nedaleko od njih razgovaraju dvojica prijatelja:

– Čime se baviš?

– Nema posla u struci pa trgujem organima.

– Pa imaš li srca?

– Jel’ to kritika ili porudžbina?

Dostojevski je davno napisao:”Ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek. Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna!” 

A dedo Jusuf se iznenada iz dubokih misli vratio u realnost: “‘Ej Šumadinac ‘oćemo li pominjat’ ove iz mog kraja? Mujo, Suljo, Haso, Fata?”

Etnički vicevi predstavljaju široko rasprostranjenu pojavu u svakodnevnom životu različitih nacija. Kategorisanje ljudi, čak i u obliku etničkih viceva, ima različite funkcije, od svakodnevne interakcije i  pozitivnog vrednovanja sopstvene grupe kroz negativno posmatranje  drugih. Krenimo onda od Bosne.

Gleda Mujo platni spisak:

– Ibro 1.000 evra, Meho 1.200 evra, Suljo 950 evra, Haso 1.500 evra, i sve tako redom.

Na kraju se iznenadi:

– Gle’ ovaj Saldo! 35.000 evra!

Ili onaj kada Haso pita Muju:

– Gdje je Fata nisam je vidio nekoliko dana?

– Posl’o sam je na odmor u Ukrajinu.

– Jes’ blesav, znaš da se tamo puca?!

– Ma pucala se ona i ovdje.

Iz čika Jusufovog zavičaja, preko Drine stižemo u Srbiju gde nas s vrata dočekuju pitanjem:

Kada Srbin ima najveću koncentraciju?

Kad presipa rakiju iz bureta u flašu!

Da nam je sloga na prvom mestu potvrđuje rečenica: 

Idu dva Srbina ulicom i svađaju se ko će biti u sredini.

Iz “centrale”, selimo se malo na sever:

Pitali malog Lalu šta najviše voli da jede.

– Paaa, kad imamo novce onda salamu i viršle a kad para nestane onda ono što imamo u kući: šunke, kulena, čvaraka…

I na jug:

Vranjanka ima muža Budimira.

Pita je švaler:

– Će da bude nešto večeras s nas?

Ona odgovara:

– Ako Bude bude, neće da bude, al’ ako Bude ne bude, će da bude

Sledeća stanica – Podgorica:

U kafiću Crnogororac startuje đevojku.

– Viđu mala, a jeli se poznajemo nas dvoje?

Đevojka:

– Prvi put te u životu vidim!

– A đe ćeš me znat’ kad iz mercedesa i ne izlazim.

Ili onaj prepun roditeljske ljubavi:

Majka Crnogorka na aerodromu u Podgorici prati sina

u Ameriku. Plače, jeca, suza suzu stiže….

Kaže joj drugi sin:

A majko, što plačeš? Vratiće se on! Pa ne ide u Beograd!

Dedo Jusuf je tiho uzdahnuo, zavio cigaru od suvog hercegovačkog duvana i setno zapevao:

Kad’ Hrvat Srbinu kaže – brate, 

kad’ Slovenci piće plate, 

kad’ se Crnogorci posla late,

Makedonci dobiju veće plate 

i kad sve to Bošnjaci shvate 

biće opet SFRJ brate.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s