VALJA NAMA PREKO BREGA

Prošlo je godinu dana od kada je Prle stigao u Moralvil. Dovoljno vremena da se osete pozitivne vibracije ovog pitomog mesta. Polako se navikavao na novi zanat. U njegovim godinama, poslovni uspeh nije bio primaran. Duhovni mir, obilje knjiga i neusvojenog znanja zajedno sa živopisnim predelima primorskog grada otkrivali su mu novu, još neistraženu dimenziju života. U mladosti, more je budilo posve drugačije asociacije. Socrealističko poimanje mora podrazumevalo je letnji godišnji odmor. Smeštaj u radničkom odmaralištu i strogo poštovanje dnevnog rasporeda: doručak, odazak na plažu, ručak, opet plaža a onda šetnja po lokalnom korzou. Ovoj listi valja dodati i  konzumiranje morskih specijaliteta na koje se mališani pristigli iz kontinetalnih krajeva nikada nisu navikli. Nenad Dejanović je voleo more ali na svoj način. Opčinjavao ga je zvuk talasa, miris vazduha i tajanstvenost kojom je zračio okean. Jutarnja šetnja pored obale postala je obavezan deo njegove svakodnevice. Od kada je dobio ponudu da u lokalnim novinama “Radost” svake nedelje objavljuje autorski članak, mozak iskusnog novinara radio je punom parom. Rok za predaju teksta se bližio a ideja za priču još uvek nije dolazila. Posle šetnje, obično bi skuvao kafu, prokrstario internetom a onda bi sa šoljom u ruci razdragano sišao u radnju. Bez jasno utvrđenog reda, po ko zna koji put  nanovo je uređivao police sa knjigama. Tog jutra, sasvim slučajno naišao je na “Medicinske tajne Američkih Indijanaca” i odmah se preselio u svet čudotvornih trava i lekovitog bilja. Dok je studiozno proučavao karakteristike aloe vere, oglasilo se viseće zvono na vratima. 

Vlasnica restorana “Etika” gospođa Rebeka Braun pojavila se sa velikom kesom u rukama. Poslednjih dana, na internetu je uporno tražila recepte srpskih specijaliteta. Naučila je svakojake izraze od rinflajša, sarme, ćevapa, sataraša, đuveča, kapame, musake, gulaša … pa sve do šufnudli, baklava, štrudle i princes krofni. Recepti su joj se činili poznatim dok joj nazivi specijaliteta nisu nimalo srpski zvučali. Ostavila je kulinarsko-lingvističke dileme po strani i odlučila da za Prleta napravi punjene paprike zapečene u rerni, Karađorđevu šniclu i Vasinu tortu. Rebeka je čitav život provela u Moralvilu. Do penzije, radila je kao nastavnik u lokalnoj školi. Trideset pet godina živela je u srećnom braku sa lokalnim kafedžijom Daglasom Braunom. Muž je dugo bolovao a Rebeka ga je brižno negovala. Deca su već  davno otišla svojim putem tako da je Rebeka uz brigu o bolesnom mužu polako počela da preuzima i vođenje restorana. Daglasa je izgubila pre pet godina i od tada je, kako bi u šali govorila, potpuno posvećena “Etici” aludirajući na originalno ime kafane koju je od muža nasledila i svim srcem volela.

– Puno hvala. Zaželeo sam se domaće kuhinje. Možda će mi srpski specijaliteti pomoći  da uklonim kreativnu blokadu. Već danima ne mogu da odlučim o čemu bih pisao za novi broj “Radosti”, požalio se Nenad.

Krenuli su prema čajnoj kuhinji. Prle je propustio gošću, ponudio joj stolicu i nasuo burbon. Piće je ohrabrilo Rebeku da odmah ponudi rešenje:

– Vaša kolumna bi trebalo da opiše život običnih ljudi u Moralvilu, posetioce kafane “Etika”, muštreije u knjižari… U isto vreme, valjalo bi se dotaći životnih tema zajedničkih svim narodima sveta. Nešto kao – moralne teme i etičke dileme, zaključila je.

Prle je podgrejao hranu i otvorio flašu vina. Tokom ručka, počela je prijateljska polemika. Tok raspave pomogao je Nenadu da prikupi početni materijal za novinarski tekst čiji se rok približavao. Rebekina priča bila je tužna i inspirativna. Nedavno je dobila e-mail u kome joj se rođak Stiven obratio za pomoć. Poslednjih godina Stiven se hrabro borio sa neizlečivom bolešću. Posle višegodišnjih hemoterapija i zračenja, lekari su zaključili da bi dalje lečenje bilo uzaludno. Pozvali su njegove najbliže i posavetovali ih da Stivena odvedu kući i olakšaju mu poslednje dane. Porodica međutim, nije želela da  posluša savet lekara. Preko interneta su pronašli iscelitelja koji je različitim travama lečio metastazu karcinoma. Ideja “sigurnog izlečenja” ohrabrila je Stivena da se uputi u Australiju gde je samoimenovani vidar primao svoje pacijente. Jedini problem međutim, predstavljao je novac. Nedavno, Rebeka je ponudila pomoć za lečenje bliskog rođaka ali se iznenada našla u dilemi. Lekari su rekli svoje i posle višegodišnjeg lečenja zaključili da Stivenu nema pomoći. Rebeka je smatrala da bi bilo najbolje da poslednje nedelje žvota Stiven provede u miru okružen svojim najbližim. 

– Nadrilekari širom sveta koriste tuđu nesreću kako bi se dokopali novca, zašto bi ovi iz Australije bili drugačiji?, pitala se.

Gošća je pogledala nalepnicu koja je krasila vinsku flašu “Motto-Backbone”: 

– Odličan kabarne po veoma pristojnoj ceni!, prokometarisala je. 

Prle je dopunio čaše i zaoštrio debatu:

– Mišljenja sam da čak i lažna nada predstavlja manju nesreću od potpune beznadežnosti? Imamo li prava da o tome presuđujemo? Ma koliko se trudili mi ipak nismo stručnjaci ni za tradicionalnu a ni  za alternativnu medicinu!

U tom trenutku ponovo se oglasilo zvono najavljujući ulazak mušterija u knjižaru. Posetioci nisu navraćali često ali bi obično dolazili u nezgodno vreme. 

– U pravu ste prijatelju, nastavila je Rebeka,  imala sam dobru nameru ali sam svoju ulogu shvatila na pogrešan način. Ponašam se kao ovi današnji nazovi “humanisti” koji bi da izbeglice primaju po verskoj osnovi – Hrišćani napred, ostali stoj!

Prle je klimnuo glavom u znak odobravanja, salvetom obrisao brkove i uz izvinjenje krenuo prema knjižari gde su ga čekala poznata lica. Bili su to Nenadovi drugari iz kafane “Etika” apotekar Džefri i sveznajući penzioner Ričard. Iako su se u sve razumeli i o svakoj temi imali vrlo konkretno mišljenje za kupovinu knjiga nikada nisu bili zainteresovani. Džefri se prvi oglasio:

– Satima se raspravljamo ali do pravog odgovora nismo došli. Predložio sam da potražimo tvoju pomoć. Molim te presudi ko je u pravu.

– Pored tolikih knjiga sigurno znaš odgovore na mnoga pitanja, žacnuo ga je šaljivo Ričard.

O čemu se zapravo radi? U kafani “Etika” nedavno je počeo da radi konobar Omar. Neuobičajeno za malo mesto o Omaru se nije puno znalo. Sudeći prema izgledu i akcentu činilo se da je  pristigao iz neke od arapskih zemalja. Sa rancem na leđima i osmehom na licu špartao je Moralvilom uzduž i popreko. Na ulici srdačan u kafani vredan i ljubazan. Omar je nedavno svratio do lokalne apoteke, predao recept ali lek nije podigao. Posle nekoliko dana Džefri mu je doneo tablete u kafanu. Omar se srdačno zahvalio i duhovito prokomentarisao: “Kada neće breg Muhamedu onda će Muhamed bregu!” Ovaj komentar međutim, pokrenuo je žučnu raspravu. Šta je mladić time hteo da kaže? Pominjanje Muhameda u ova sumanuta vremena nije dobar znak. Da tajanstveni pridošlica nije povezan sa teroristima? Nemoćni da sami odgonetnu rečene dileme, Džefri i Ričard su se za pomoć obratili Nenadu.

– Pametan si čovek, po čitav dan čitaš a i dolaziš s one strane okeana pa su ti ovakve egzotične situacije dobro poznate.

Prle se nakašljao i počeo sa odgonetanjem misterije: 

– Priču o Muhamedu i bregu, prvi je pomenuo Frensis Bejkon u Esejima objavljenim 1625. godine. Bejkon napominje da je Muhamed, čarobnim rečima pozvao breg da mu se približi. Pošto je posle nekoliko neuspelih pokušaja, breg ostao na svom mestu, Muhamed je odlučio da se pokori bregovoj istrajnosti. Dugo se mislilo da je ova priča preuzeta iz Kurana ali su poznavaoci “Svete knjige” to odlučno negirali. Mnogi narodi navode ovu rečenicu kao svoju narodnu poslovicu ali ni to nije tačno.

– Dakle gospodo, nastavio je Prle, nema razloga za brigu. Omar je samo želeo da bude duhovit. Rečenica nema versku a ponajmanje terorističku pozadinu. Sve ostalo međutim moraćete sami da istražite. Ovde ima puno knjiga, pa izvolite.

Rebeka se srdačno zahvalila na gostoprimstvu i uz osmeh poručila veselom društvu iz ćoška knjižare:

    – Idem da uplatim novac koji će nadam se pomoći Stivenovom lečenju. Posle toga, svu trojicu pozivam da dođete u kafanu. Prva tura je na račun kuće ali pod uslovom da mi konobara ostavite na miru. Siromašan je to ali vredan momak kome je potrebna pomoć. Daleko je Omar od teroriste.

    – Slažem se draga Rebeka, dodao je Prle, ili kako bi u mome kraju rekli – lako je nejakim Omarom bregove mlatiti!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s