KG NOVINE


PROCES TREĆEM CARSTVU

 / MORALVILLE / EDIT

UVODNA REČ
“Niko nije oklevetao Henrija K. iako je učinio mnogo zla, da je bilo sreće
odavno bi bio uhapšen.”
Kada je bio mali, Henri K. je voleo bajke i slikovnice ali mu je
umetnost uvek bila mrska. U gimaziji su ga mučili ruskim piscima i
kompozitorima a onda ga je ostavila i devojka koja je volela avangardne
slikare dvadesetog veka. Kasnije Henri K. se okrenuo visokoj politici. U
svim međunarodnim čorbama bio je mirođija, izazivao je sukobe, lokalne
i građanske ratove i od svega toga se dobro obogatio. Godine su prolazile
ali ga oni Rusi iz detinjstva nisu ostavljali na miru. Svake noći sanjao je
pejzaž sa pet kuća na kome je Krcko Oraščić plovio labudovim jezerom a
u obližnjoj dači Rodion Romanovič je slušao “Karajcerovu sonatu” u
izvođenju čarobne Lolite. Noćne more nisu prestajale a nagomilano
jednovekovno iskustvo nije nudilo rešenje. Jednog dana odlučio je da se
osveti dušmanima. Sa police je uzeo knjigu “Treće carstvo: Rusija kakva
treba da bude” Mihaila Jurijeva. Spakovao je u veliki žuti koverat i
napisao adresu – Vladimir Vladimirovič 23, Ulitsa Ilyinka, 103132,
Moscow, Russia.




TUŽBA I ODBRANA
U februaru 2022. godine, Putin je najavio napad na Ukrajinu. Sedam
meseci i pet hiljada mrtvih kasnije, rat ili, kako ga još zovu –
intervencija, “oslobođenje SAO Donjeck i Zapadni Lugansk” – još uvek
traje, nevini ljudi ginu a zapad brine neku drugu brigu. Život teče dalje a
gluposti se ređaju kao na traci. Ubrzo, u Rimu zabranjuju Dostojevskog, u
Amsterdamu Maljeviča, u Kardifu i Zagrebu Čajkovskog… Ruske bajke
poslužile su kao scenario za horor filmove u Holivudu a Periodni sistem
elemenata Dimitrija Mendeljeva zamenjen je tablicom množenja.

Kada dođu zla vremena, normalnim ljudima ostaje samo da se
zavuku u mišiju rupu i čitaju knjige. U ratovima se često zbog pogrešne
krštenice gubi život a zbog ratova nam evo zabranjuju umetnost. I tako,
dok im primitivci ni na onom svetu ne daju mira, ruski književni klasici
svakim danom postaju popularniji. Kako god da se napravi lista
najznačajnijih pisaca ruske književnosti na njoj će se uvek naći
Dostojevski, Tolstoj, Čehov, Gogolj, Puškin, Ljermontov… Ako njihova
imena nikoga neće iznenaditi, poreklo sigurno hoće jer od pomenutih
velikana pisane reči jedino je Tolstoj “čisti” Rus, dok su ostali porodičnim
nitima povezani sa Ukrajinom. Pre nego što “istorijski hematolozi” sa
Balkana počnu sa prebrojavanjem krvnih zrnaca ruskih književnika 19.
veka, okrenućemo se činjenicama.

Gogolj je iz centralne Ukrajine, deda Fjodora Mihajloviča
Dostojevskog živeo je ukrajinskom gradu Vinistia dok je Čehov rođen
nedaleko od Marionopolja. Vek kasnije, Mihail Bulgakov je živeo i stvarao
u Kijevu, Ana Ahmatova i Igor Petrov u Odesi a ako tome dodamo da je
Puškin imao afričke a Ljermontov škotske krvi, priča o etnički čistim
književnostima definitivno pada u vodu. Intelekt, estetika i talenat su
humanističko-kosmopolitske vrednosti dok je nacionalizam jeftina zabava
za budale.

Nikolaj Gogolj (ukrajinsko ime Mykola Hohol) rođen je u oblasti
Poltava u centralnoj Ukrajini. U kući su govorili ukrajinskim jezikom a
kada je pošao u školu počeo je da uči ruski koji je bio i zvanični jezik
carevine. Otac ga je podučavao književnosti a majka religiji. Kada je
napunio dvadesetu, Gogolj se seli u Sankt Peterburg. Tokom studija, na
ruskom je pisao školske zadatke i literarne projekte dok je ukrajnski
koristio onako za svoju dušu. Tih dana u Petrovgradu je postojao “kružok”
ukrajiskih pisaca koji je vodio Taras Ševčenko u čijem radu je Gogolj
aktivno učestvovao i bio uvažen član. U ranim pripovetkama sa setom je
opisivao uspomene iz mladosti i zavičaja dok u zreloj književnoj fazi
postaje mnogo oštriji. U kapitalnom delu, romanu “Mrtve duše” britkim
satiričkim stilom opisao je reformu i emancipaciju ruskog kmetstva kada
je vlastelinima bilo dozvoljeno da poseduju zemljoradnike. Kao merna
jedinica za seljake korišćena je reč “duša”! Tako su ruski, paorski tajkuni
tog vremena u svom vlasništvu imali na stotine “slovenskih duša”. Gogolj
je putovao po Zapadnoj Evropi upoznavajući kulturu drugih zemalja. Pred
kraj žiivota potpuno se odao religiji i zalagao za pomirenje istočne i
zapadne crkve koje su po njemu pred Bogom bile ravnopravne. Rusiju je
nazvao carevinom “mrtvih duša”. Da je živ, danas bi se verovatno
priklonio intelektualcima hrišćanske provinijencije koji se zalažu za mir
ali ne po svaku cenu.

Lav Tolstoj potiče iz plemićke ruske porodice. U detinjstvu je
vaspitavan tradicionalno prema konzervativnim kanonima nacionalnog
ponosa. Po ugledu na oca, grofa Nikolaja Iljiča, mladi Tolstoj sa dvadeset
šest godina odlazi u Krimski rat koji je po mnogo čemu podsećao na ovaj
koji se danas vodi na istim prostorima. Tolstoj je sa svojom jedinicom
stigao u Sevastopolj sa romantičnom idejom o vojničkoj časti i obavezi
ratovanja za svoju domovinu. Patriotski snovi brzo su u dimu baruta
nestali. U autobiografskom delu “Zapisi iz Sevastopolja” Lav Nikolajevič je
oslikao krvavo bojno polje sa pijanim kozacima, golobradim mladićima
izgubljenim na liniji fronta, zvuk bajoneta i urlik nesrećnika bez imena.
Nesvojstveno ruskom vojniku tog vremena, Tolstoj zaključuje da je
propaganda ugojenih vlastodržaca smišljena da žrtvuje neuki puk koji će
u ime cara po ko zna koji put poginuti za “majčicu Rusiju”. Novoprobuđeni
pacifizam, Tolstoj još eksplicitnije izkazuje u knjizi “Vaskrsenje” rečima
da je rat zlo koje ne može opravdati ni gospodar, ni car, ni sveštenik i da
su nažalost baš oni postali ti koji ih ohrabruju, započinju i vode. Zbog
ovakvih stavova, Lav Nikolajevič je izopšten iz Ruske pravoslavne crkve.
Kao prekvalifikovani mirotvorac danas bi se verovatno nalazio na čelu
neke nevladine organizacije.

Anton Pavlovič Čehov je rođen u Tarnarogu, malom mestu u
blizini Marinopolja. Po završetku gimnazije, sa porodicom se seli u Moskvu
gde upisuje medicinski fakultet a nešto kasnije objavljuje i prvu zbirku
pripovedaka. Tokom studija, Čehov bi svakog leta odlazio kod rođaka u
Ukrajinu. Boravio je u selu Luka nedaleko od grada Sumi gde su se rodile
ideje za prve drame koje će mu kasnije doneti književnu slavu.
Pisao je o egoizmu i nadmenosti visokog ruskog društva. U delima Antona
Pavloviča otrivamo jedinstvenu atmosferu i briljantan dramaturški
pristup. Čehov se nije bavio analizom uzroka društvenog ponašanja već je
na satirčan način oslikao živote svojih junaka čije sudbine doživljavamo i
kroz suze ali i sa osmehom na licu. Da je živ, kao lekar bi sigurno
pomagao na ukrajinskom frontu.

Fjodor Mihalovič Dostojevski je ponikao u siromašnoj porodici.
Društvo i svet oko sebe gledao je kritički a jedinu lepote video u veri i
umetnosti. Ljubav prema književnosti Dostojevski je nasledio od dede
Andreja, ruskog sveštenika koji je živeo u Ukrajuni. Fjodor je kao dete
odlazio da poseti dedu i iz Vinicije donosio mnoštvo knjiga koje bi deda
Andrej samo za njega izabrao. I danas se u ukrajinskom mestu Kaljnik
mogu pronaći grobovi porodice Dostojevski dok u Kijevu, Odesi i Makijvci
žive njihovi potomci. U mestu Vijtivci postoji muzej Fjodora Mihajloviča
čija postavka svedoči o vezama sa ukrajinskom kulturom, društvenim
prilikama i stanovništvom.

Kada se tokom jedne polemike pozitivno odredio prema knjigama i
piscima koji zastupaju socijalističke ideje, Dostojevski je osuđen na smrt.
Nakon hapšenja i sadističke farse koju je izvela carska policija, autor i
njegovi drugovi su izvedeni na iscenirano streljanje. Dok su pred
strljačkim strojem očekivali egzekuciju stiglo je carsko pomilovanje.
Kazna im je navodno promenjena u dugogodišnju robiju. U stvari,
autoriteti nisu ni imali nameru da ih streljaju već se radilo o običnom
iživljavanju nad nemoćnim ljudima. Na robiji, Dostojevski doživljava
veliku ideološku transformaciju. Dok je ranije naginjao prema
hrišćanskom misticizmu i liberalnim socijalnim idejama nakon sibirske
golgote počeo je da se pozitivno odnosi prema monarhiji, ruskom
pravoslavlju i nacionalizmu. U zimu 1881. Dostojevskom je priređena
veličanstvena sahrana kojoj je prisustvovalo preko sto hiljada ljudi,
mahom studenata a sam pogreb spontano se pretvorio u demonstracije
protiv carskog režima. Da je kojim čudom naš savremenik, sigurno bi
kritikovao vlast ali bi se svom snagom suprostavljao i politici Zapada koju
nikada nije podnosio.




ZAVRŠNA REČ
Niko ne može da tumači Putnove misli ali možemo čitati knjigu koja
je inspirasala ruskog predsednika da odpočne rat protiv celog sveta.
“Treće carstvo: Rusija kakva bi trebala biti” utopistički roman Mihaila
Jurijeva objevljen je 2006. i predstavlja udžbenik čije lekcije i danas
marljivo izučavaju u Kremlju. Knjiga objašnjava nužnost ponovnog
uspostavljanja starog svetskog poretka kada je Rusija po sveukupnoj moći
nadmašila Evropu i Ameriku. Prvo carstvo uspostavljeno u doba vladavine
Petra Velikog, drugo u vreme Staljina a onda je na red došla – treća
sreća.

Roman detaljno opisuje godine ruskog preporoda koji počinje pod
vlašću Vladimira II i nastavlja pod Gavrilom Velikim sve do konačnog
stvaranja Trećeg carstva. I jedan i drugi vladar uspešno sprovode projekat
“nove staljinizacije”. Prvi korak u tom pravcu bila je aneksija Krima i upad
u Donjensk i Luhansk. Na referendumu čak 93 procenata stanovništva
glasa za stvaranje nezavisne Crnomorske Republike Donjensk i pripajanje
teritorije istočne Ukrajine. Ubrzo dolazi do ukidanja nezavisnosti
Belorusije i Ukrajine.

Iako nije predvideo ekonomske sankcije sveta prema Rusiji, Jurijev
u knjizi detaljno opisuje ucene gasom i i nuklearnim oružjem. U jednom
trenutku junak knjige Vladimir II u intervju za francusku televiziju kaže:
“Ako nas ne volite, počnite rat i pokorite nas ili još bolje prestanite da od
nas kupujete gas, energente i hranu i tako lepo umrite od gladi!”
Odlučnim stavom da se suprostavi celom svetu Vladimir II izaziva reakciju
Zapada kada počinje Treći svetski rat. Posle višegodišnjih razaranja i
nebrojenih ljudskih žrtava Rusija izlazi kao pobednik a na njeno čelo
stupa Gavrilo Veliki naslednik velikog Vladimira II koji zasluženo odlazi u
istoriju.




PAUZA
Čekajući presudu, advokat odbrane je prelistavao jutarnje izdanje
tabloida “Strujomer”. Na sredini treće strane, pisalo je: “U maju 2023.
godine, Henri Kisindžer će proslaviti stoti rođendan. Ne postoji nesreća,
rat, moralna svinjarija koja se minulog veka u svetu dogodila a do on naki
način sa istom nije bio povezan. Na pitanje novinara: šta dalje? Henri K.
ozbljno odgovara: “Još sto godina ovako a posle ćemo videti!”

PRESUDA
“Uoči njegovog rođendana bilo je to uveče oko devet časova, u
vreme kada na ulicama vlada tišina, dođoše dva gospodina u K. – ov stan.
U redengotima, bledi i gojazni sa cilindrima koji kao da su bili prikovani
za glavu… Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred
njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude.
“Kao pseto” reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.”

NAPOMENA: U tekstu su korišćeni blago modifikovani citati iz romana
“Proces” Franca Kafke



* * * * * * *

CVRKUT MRŽNJE

SRPSKA KRITIČKA MISAO – OD AV, AV DO ĆIJU, ĆI

Legenda kaže da je u drugoj polovini devetnaestog veka, Miloš
Teodorović u kraljevstvu narečeni Obrenović osmislio “instituciju” koja je
u narodu bila poznata pod imenom – lajaonica. Dok je vladao Srbijom,
Miloš Veliki nije bio u prilici da angažuje agencije za ispitivanje javnog
mnjenja. Raspoloženje u narodu proveravali su kafanski žbirovi i
dobrovoljni špijuni širom Srbije. Kada je narod kritikovao vlast, kralj bi
još jače zatezao kaiš oko pasa i omču oko vrata svojih podanika. Ako bi
izveštaj doušnika glasio: “Narod se ućutao Vaše visočanstvo!” – Obrenović
bi naredio: “POPUŠTAJ!”. Današnji politički analitičari zaključili bi kako
je stepen demokratije u Miloševo vreme bio obrnuto srazmeran izrečenim
kritikama na račun vlasti. Ili u prevodu na jezik tog vremena: narod je
najopasniji kada ćuti.


U prvoj polovini dvadesetog veka, opozocione snage su svoje
nezadovoljstvo izražavale štampanjem letaka, stidljivim protestima i
retkim obustavama rada, dok su zbog kritike monarhije, komunisti
završavali u tamnicama. Četrdesetih godina istog veka uloge su
zamenjene pa je škripu zatvorskih kapija nadjačao zvuk golootočkog
kamena. U godinama obnove i izgradnje, opozicije gotovo da i nije bilo a
ako bi se “reakcija” stidljivo oglasila, OZNA bi za to odmah doznala. U
leto 1968. zajedno sa kolegama širom sveta, pobunili su se studenti
Beogradskog univerziteta. Medijsku delatnost iskazali su izdavanjem
fanzina i zidnih novina. Kao najverniji čitalac ovih sadržaja, maršal Tito
je odmah shvatio drugarsku kritiku, javno je priznao da su studenti u
pravu a tajno naredio da ih dobro izmlate.


Sledećem vladaru batine u početku nisu bile bliske. Na Kosovu,
poručio je svojim pristalicama da niko ne sme da ih bije. Kasnije im je sa
istog mesta obećao “militantni mir” i počeo ratove u kojima nije
učestvovao. Tih ludih devedesetih, kritičko mišljenje se izražavalo na
ulici. Mitinzi protiv vlasti često su gušeni pendrecima jer je vođa brzo
promenio stav prema batinama. JUTEL, Studio B, B92 i Nezavisna svetlost
igrali su ulogu svitaca u medijskom mraku koji je uveliko zahvatio Srbiju.
Kada je buku dial-upa zamenio brzi internet, zaživelo je i kritičko “onlajn
mišljenje” koje bukvalno svako, baš kao i zadnjicu, ima. Novine časopisi,
žuta štampa i portali obukli su svoje internet uniforme i krenuli u borbu
protiv konstruktivne kritike i civilizovane komunikacije. Novinari su svoje
pisaće mašine zamenili tastaturom a ubojita kritička pera otrovnom
medijskom municijom. Informativna propaganda kao da nije bila dovoljno
žestoka. Kako bi se medijski prostor još više zagadio, uvedeni su i
komentari čitalaca. Anonimni bojovnici pisane reči širili su mržnju na sve
strane. Četnici su udarali na partizane, patrioti na izdajnike, partizanovci
na zvezdaše a svi zajedno na drugosrbijance, elitu kruga dvojke i pedere.
Podeli pa vladaj i nikom se ne pravdaj!


Kada je vođa skoknuo do Holandije, kratko su vladali neki novi klinci
ali su parole i govor mržnje ostali isti. U jeku najžešćih rasprava na
internetu, Srbija je izgubila premijera na čiju su likvidaciju pozivali
mnogi mediji, komemtatori ali i ljudi iz samog vrha vlasti.

Nekako u to vreme na scenu stupaju Fejsbuk, Instagram i na kraju
Tviter. Junoše koje su pred taštom stajali mirno a šefu ljubili skute i
rukave, na internetu su mogli da svakome, anonimno, skrešu u brk. Uoči
izbora 2012. Godine, elita se zalagala za tzv. bele listiće kako bi izazvali
kritički stav prema predsedniku bele kose i finih manira. Dok se na meti
botova nalazio BoTa, SNS je strpljivo stvarala lojalnu internet omladinu.
Profesionalne sveznalice preplavile su srpski medijski prostor. Komentari
po narudžbini, glorifikacija svojih lidera, satanizacija protivnika a sve to
pod tamnom zavesom anonimnosti. Internet kampanja je u potpunosti
uspela. Na čelo države došao je Toma Grobar a propagandu je preuzeo
Aca Navijač koji se tokom bogate političke karijere proslavio mnogim
izjavama ali većini njegovih podanika za srce je prirasla ona, po kojoj:
“Nemamo pravo uništiti živote većeg broja ljudi nego što je planirano!”


Vremenom, Fejsbuk i Instagram postaju platforme na kojima
saznajemo gde su nam prijatelji putovali, šta su jeli i da su im deca i
unuci – sreća najveća! Tviter međutim, preuzima ulogu džangrizavog
medijskog starca ili informativno-političke alapače iz komšiluka. Prvi
“tvit” poslao je Džek Dorsi 21. marta 2006. godine u 12:50 po lokalnom
vremenu i glasio je: ”just setting up my twttr” (upravo pišem svoj prvi
tvit). Pored Dorsija, suosnivači kompanije Tviter bili su Noa Glas i Evan
Vilijams. Od početne ideje da se pojedincu omogući grupna SMS
komunikacija od 140 karaktera, Tviter je za šesnaest godina dostigao broj
od 240 miliona korisnika koji na raspolaganju sada imaju duplo više
karaktera kako bi lakše izrazili bezgraničnu mudrost.
Od samog početka, svoje mesto na Tviteru jedva su dočekali
univerzalni stručnjaci za sve oblasti. Bilo da se radi o kvalitetu
izolacionog materijala na krovu porodične kuće Ražnatović, tajnoj
prepisci Rokfelera i Rotšilda ili o džinovskom akceleratoru čestica koji je
pomogao u otkriću Higzovog bozona ili „božanske čestice“ za svaku temu
oni imaju nepogrešivo tumačenje.


Mediji su brzo shvatili da je ova društvena mreža idealna za
popunjavanje praznog prostora. Besplatni “autorski” tekstovi od 280
karaktera pri čemu svaki tvit lako postaje povod za početak polemike,
buđenja niskih strasti, uvreda… Sve ovo garantuje veću gledanost, tiraž a
u novije vreme – broj klikova.


Srpski političari i kritički orijentisani intelektualci aktivno posećuju
ovu društvenu mrežu. Najprisutniji su Vulin, Vesić (Sićve), Obradović
(Vook), Šutanovac, Marijan Rističević, Đuka Bizon, Zorana Mihajlović,
Zoran Živković, dramski umetnici Biljana Srbljanović, Siniša Kovačević,
Sergej Trifunović (Serge Truffaut) kao i “profi” tviteraši Bora Konj,
Pokojna Mileva, Pera Vampir, Ludi Šeširdžija, Dr. Georg Šicer itd.

Jedan od najomraženijih termina među tviterašima svakako je reč –
BOT. To je skraćeni naziv za robota. U računarskoj terminologiji pod ovim
pojmom podrazumevaju se softverski subjekti koji se ubacuju u mreže
namenjene korisnicima interneta simulirajući “slučajne web prolaznike”.


Glavni cilj botova je prikupljanje informacija uz pomoć programa za
indeksovanje web stranica. U savremenom političkom životu botovima se
nazivaju članovi političkih stranaka koji za malu novčanu nadoknadu
kucaju afirmativne komentare u korist svoje partije i njenog lidera.
Ovakve aktivnosti su najizraženije tokom predizborne kampanje tako što
jedna osoba više puta ocenjuje isti komentar uz pomoć softvera za
skrivanje korisnikove IP adrese. Iako političke stranke ne žele da priznaju
ovakve aktivnosti, javna je tajna da botovi najčešće rade za vlast.


U aprilu 2020. godine, dva meseca pre parlamentarnih izbora,
Tviter je u Srbiji uklonio 8.558 naloga. Prema podacima istraživačkog
internet centra na američkom univerzitetu Stenford kao razlog za ovakav
korak navodi se: koordinisana promocija vladajuće stranke i predsednika
Aleksandra Vučića, sinhronizovani napadi na opoziciju i veštačko
podizanje popularnosti tvitovima koji podržavaju SNS i njenog lidera.


U svetu trenutno postoji preko 350 miliona aktivnih naloga dok u
Srbiji tvituje blizu 300 hiljada korisnika. Procenat ljudi koji dangubi na
ovoj društvenoj mreži zanemarujući je odnosu na broj onih koji prate
ostale platforme a pre svega Fejsbuk i Instagram. Medijski značaj Tviteru
donose žučne polemike i kontraverzne teme agresivnih tviteraša. Mediji
rado preuzimaju besplatan sadržaj, raspiruju vatru i tumače “šta je pisac
hteo da kaže”. Senzacionalizam, upotreba teških reči i uvreda uz
hroničnu lenjost mejnstrim medija pomogli su Tviteru da za kratko vreme
postane inicijalni faktor različitih ideoloških podela.


Anatomija jedne klasične Tviter papazjanije izgleda otprilike ovako:
političar, novinar, intelektualac itd. koji na društvenim mrežama ponosno
nastupa pod punim imenom i prezimenom, iznese mišljenje na određenu
temu ili kritički stav prema neistomišljenicima. Polemiku, po pravilu,
nastavljaju dežurni “piromani” normalne komunikacije, anonimni
komentatori bez skrupula, univerzalni stručnjaci za sve i svašta – od
istorije i ginekologije do kvantne mehanike. Anonimnost im uliva hrabrost
a neznanje hrani samopouzdanje. Pošto se “eksperti” zahuhtaju, na
scenu stupa sujeta tvorca originalnog komentara koji na vatru odgovara
benzinom a na uvredu psovkom. Sve ovo i ne bi bilo tako strašno da ne
govorimo o svega 2,73% svetskog stanovništa koji za razliku od većine ne
brinu puno o vremenu. Tviteraši su marginalni zgubidani koji zahvaljujući
žeđi medijskih krvopija kreiraju jeftinu zabavu za narod, besplatan šou sa
poznatim zvezdama koje se svađaju bez honorara.


Izgleda da su se finansijski savetnici Elona Maska bili dobro
obavešteni kada su svom šefu savetovali da kupi Tviter. Prvi čovek
kompanije Tesla, ponudio 44 milijardi dolara za vlasništvo nad ovom
internet platformom. Dok su svi nestrpljivo čekali odgovor, na Elonovom
Tviter profilu pojavio se sledeći komentar:
“Za tej pare si mogja da kupiš celo Vranje be budalče.”
“What?”
“Samo se ti pravi šuntav”!


Od tog dana niko više ne pominje prodaju Tvitera ali se priča da
Vranjanci zadovoljno trljaju ruke dok su pojedini lokalni funkcioneri
pazarili nove modele Tesle. Istraga je u toku…