SKUPŠTINSKA PRIČA IMA TUŽAN KRAJ

20/02/2023 / MORALVILLE / EDIT

“Zašto mi nemamo jedan iskreniji odnos prema svemu tome? Zašto nismo drugačiji ljudi? Ja hoću nešto da vam kažem, jednom pričom i za nas i za njih. Moja je priča: uhvatili su dedu i unuka, i naišao je neprijatelj, i trebalo je da potraži put… Samo se vi smejte… Smejte se… Priča ima tužan kraj…”, ove reči je u Skupštini Srbije izgovorio poslanik Branko Lazić u noći između 11. i 12. marta 1991. godine i ušao u legendu. Samo dvadeset dana kasnije, na Plitvicama je došlo do oružanog sukoba između lokalnih Srba i hrvatskih oružanih snaga. Događaj, poznat kao “krvavi Uskrs”, odigrao se 31. marta 1991. i predstavlja nezvanični početak građanskog rata u Jugoslaviji. Poslanik Lazić je bio u pravu jer priča povodom studentskih protesta je zaista imala tužan i krvav kraj. Poslanici su ispraznim besedama trošili vreme i novac građana prikrivajući mnogo veću nesreću koja nas je čekala. A narod k*o narod, tražio je ostavke rukovodilaca RTS-a, rasipao energiju na gluposti dok su im iza leđa pripremali bratoubilački rat, mobilizacije, inflacije, simoraštvo i glad.
Tri decenije kasnije, u srpskom parlamentu je i dalje zanimljivo. Narodni predstavnici gledaju porniće, kriju se ispod poslaničkih klupa, takmiče se ko će sočnije opsovati i a ko bolje slagati. Događaje u Skupštini Srbije građani po običaju tumače kao vrhunac primitivizma koji je karakterističan samo za naše podneblje. “Dno dna!”, “Cirkus”, “I u štali se zna neki red”, komentarišu birači ogorčeni na one koje su sami u skupštinu poslali. Na legitimno pitanje kome ide u prilog da se od parlamenta pravi zološki vrt sledi i odgovor da parlamentarne ludorije definitivno nisu isključivo srpski specijalitet.
Parlamentarizam je sistem vladavine prava u kojem zakone i političke odluke donose zastupnici naroda. U Evropi se pojavio u 12. veku i za kratko vreme proširio po celom svetu. U parlamentarnim društvima vlast je podeljena na zakonodavnu i izvršnu. Razvoj parlamentarne tradicije može se pratiti od antičke Grčke, gde su gradovi-države poput Atine i Sparte, imali skupštine građana. Na skupštinskim zasedanjima, građani su diskutovali i donosili odluke od opšteg značaja. U starom Rimu, konzuli su birani svake druge godine a na izborima u Forumu učestvovali su građani stariji od 25 godina.

U srednjem veku, parlamentarne institucije brzo su se razvijale u većini evropskih zemlja. Najstariji parlament koji se zadržao i do današnjih dana jeste zakonodavno telo Islanda – Althing. Osnovan je 930. godine i u prvom sazivu brojao je 39 lokalnih poglavica. Althing je ukunut 1800. godine da bi ga pola veka kasnije, obnovila Danska. Među stalnim parlamentima koji nisu prekidali rad, najstariji je Tinsvald na ostrvu Man koji je nastao još 979. godine a prvi poslanici su bili vikinzi. U Engleskoj, dokument iz 1215. godine, poznat pod imenom Magna Carta, osnažio je parlament i građanima dao veća prava. U narednom periodu došlo je do primetnog napretka u funkcionisanju parlamentarnog sistema na britanskom ostrvu. U 17. veku međutim, zbog sukoba između kralja i parlamenta dolazi do pobune stanovništva protiv vlade pa je posle Puritanske revolucije uvedena parlamentarna monarhija. Ovaj oblik vlasti proširio se i na druge evropske zemlje. U isto vreme, Sjedinjene Američke Države su donele Ustav iz 1787. godine koji je osnažio ulogu Kongresa i omogućio razvijanje parlamentarne demokratije. Parlamentarizam se zadržao do današnjih dana i predstavlja dominantan politički sistem u najvećem broju razvijenih zemalja sveta u kojima uspešno balansira između zakonodavne i izvršne vlasti. Od demokratskih republika do parlamentarnih monarhija, parlament se smatra ključnim elementom demokratskog sistema, sa zadatkom da zastupa interese građana i kontroliše izvršnu vlast.
Parlamentarna tradicija u Srbiji datira od sredine 19. veka kada je počelo formiranje moderne države. Tada je donet prvi Ustav 1835. godine i Srpski građanski zakonik iz 1844. godine. U periodu Kraljevine SHS a potom i Jugoslavije (1918-1941), formirana je Narodna skupština. Za vreme monarhije značaj parlamenta bio je bitno ograničen u odnosu na kraljevu vlast. Posle Drugog svetskog rata, 1945. godine formirana je Savezna skupština SFRJ. Iako je formalno bila najviše zakonodavno telo, stvarna moć u državi bila je u rukama Saveza komunista Jugoslavije. Posle raspada prave Jugoslavije, 2003. godine nastala je “krnja” SR Jugoslavija sa svojom skupštinom da bi od marta 2006. godine Skupština Srbije postala i do danas ostala jedini zakonodavni organ države. Predstavnici građana na izborima biraju 250 narodnih poslanika koji imaju ovlašćenja da kontrolišu rad vlade i donose zakone.

Hroničari parlamentarizma su tokom zasedanja svetskih skupština zabeležili brojne zanimljivosti i anegdote. U nemačkom parlamentu Bundestag na primer, tokom sednica, članovi ne smeju da koriste telefone ili računare. Japanski poslanici u džepovima nose aparate za merenje jačine glasa jer ako prekorači dozvoljeni broj decibela, član parlamenta biće automatski isključujen sa zasedanja. U parlamentu Australije, poslanici nikada ne smeju koristiti reč “laž” ili “lagati”. Umesto toga, upotrebljavaju izraze “netačno”, “neodgovarajuće” ili čuveno “zaobilaženje istine”. U Švedskoj, poslanici imaju pravo da tokom debata kolegama pošalju pismo. Ubrzo su počeli da zloupotrebljavaju ovo pravilo pa je dolazilo do komičnih ali i neprijatnih situacija u kojima su razmjenjivali šale, zabavne komentare ali i uvrede. U Srbiji se to radi mobilnim telefonima a tada se mogu razmeniti i fotografije slobodnijeg sadržaja.
Najveća zakonodavna skupština u svetu je Kineski narodni kongres, koji se sastoji od 2980 izabranih članova dok Indijski parlament ima 790 predstavnika. Najveći gornji dom parlamenta je Dom lordova Ujedinjenog Kraljevstva, sa 772 izabrana člana. Indonežanski parlament broji 675 poslanika, japanski 465 dok se Kongres SAD sastoji iz dva doma sa ukupno 535 člavova.
Kada ponestane tema, srpski tabloidi se rado prisete nemilog događaja iz srpske skupštine kada su zloćudni opozicionari krenuli da “linčuju” nejakog i nezaštićenog im predsednika Republike. U svetskim parlamentima međutim, poslanici se ne zaustavljaju na mlitavim pretnjama već hrabro idu do kraja. Pa tako, u decembru 2001. godine, došlo je do fizičkog sukoba u argentinskom parlamentu tokom debate o ekonomskoj krizi. Predstavnici opozicije i vladajuće partije su se potukli, a policija je morala da interveniše kako bi zaustavila nasilje. Deset godina kasnije u ruskoj Dumi sukobili su se deputati različitih partija tokom rasprave o višestranačkim izborima. Intervenisala je policija pa je, shodno “nežnosti” Putinovog režima, desetak članova opozicionih partija ozbiljnije povrđeno. Decembra 2011. godine, u toku rasprave o slobodi medija, došlo je do obračuna između članova turskog parlamenta. Poslanici vladajuće partije i opozicije su se fizički sukobili i jedni na druge bacali stolice i telefone. U Kijevu 2014. godine, tokom polemike o pristupanju Ukrajine Evropskoj uniji izbila je tuča. Članovi parlamenta su razmenjivali udarce gašali se flašama za vodu, razbijali stolove i mašine za glasanje.
Neki se nažalost nisu zaustavili na makljaži pa tokom burne istorije parlamentarizma u svetu zabeleženo i nekoliko ubistva. Tako je 1978. godine u parlamentu države Gvajana u Džonstaunu ubijen kongresmen Lio Rajan dok je u napadu na indijski parlament 2001. stradalo osam poslanika. U Norveškoj je 2011. godine ubijena poslanica Ana Linde a 2015. parlament u Kabulu napali su avganistanski teroristi. Neveselu seriju parlamentarnih ubistava ipak je otvorio jedan Srbin.
Naime, 20. juna 1928. godine na sednici Narodne skupštine, poslanik radikala Puniša Račić krvavo se obračunao sa svojim kolegama. Tokom svog govora, najpre se obratio poslanicima iz Hrvatske rečima: “Gospodo, kao Srbin i narodni poslanik otvoreno kažem da ću ako zatreba, upotrebiti i drugo oružje da bi zaštitio interese srpstva…” Revoltiran Punišinim rečima, poslanik HSS-a Ivan Pernar, prišao je Račiću koji je silazio sa govornice i doviknuo mu: „Opljačkao si begove!” Račić je prvo pozvao predsedavajućeg Ninka Perića da kazni Pernara. Vratio se za govornicu i uzviknuo: “Ako ga ne kaznite vi, ja ću to učiniti. Lično ću se obračunati sa njim a ko bude pokušao da se stavi između mene i Pernara, poginuće!” Predsednik je u tom trenutku iz nerazjašnjenih razloga napustio skupštinsku salu a Račić je izvadio pištolj, pucao u Pernara i ranio ga. Zatim je pokušao da ubije Stjepana Radića i Svetozara Pribićevića koji su sedeli jedan iza drugog, ali je umesto njih ubio Đuru Basaričeka i ranio Ivana Granđu. Kada je konačno stigao do Radića, Puniša ga je ranio u stomak. U tom momentu, poslanik Pavle Radić je pritrčao u pomoć svom stricu. Račić je uzviknuo: “Tebe sam tražio” i usmrtio Pavla Radića. Narednog dana, Puniša Račić je došao kod ministra unutrašnjih dela Antona Korošeca i predao se. Poslanik Stjepan Radić je odnet u bolnicu a 8. avgusta je preminuo.

Parlamenti sveta pamte se i po nezaboravnim govorima poznatih državnika, poslanika, premijera… U primerima koji slede navodimo citate iz političkih govora koji su ušli u istoriju a većina njih izgovorena je baš u skupštini:
Džon F. Kenedi: “Ne pitajte šta vaša zemlja može učiniti za vas, nego što vi možete učiniti za svoju zemlju. Dragi građani sveta, ne pitajte šta za vas može učiniti Amerika, nego šta možemo zajedno učiniti za slobodu čoveka?”, rekao je Kenedi 20. januara 1960, i otišao u retoričku legendu
Abraham Linkoln: “Na živima je da se postaraju da oni koji su umrli nisu to učinili uzalud. Ova nacija treba da doživi novo rođenje slobode i da vladavina naroda, od naroda i za narod ne nestane sa lica Zemlje.”
Vinston Čerčil, 1940. godine: “Ići ćemo do kraja. Borićemo se u Francuskoj, borićemo se na morima i okeanima, borićemo se sa rastućim samopouzdanjem i snagom u vazduhu, branićemo ovo naše ostrvo, po svaku cenu.”
Martin Luter King: “Imam san da će jednoga dana ova nacija ustati i u potpunosti živeti u skladu sa svojom verom – da su svi ljudi rođeni jednaki. Sanjam da će jednoga dana crvenim brdima Džordžije sinovi bivših robova i sinovi bivših robovlasnika moći da sede zajedno za stolom bratstva”.
Slobodan Milošević: “Pre šest vekova Srbija je ovde, na Kosovu Polju, junački branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način.”
Aleksandar Vučić: “Ne možemo baš svi sve da dobijemo. To bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi sve da izgubimo. Najbolje je da svi izgubimo mnogo, da bismo ponešto dobili. Sve drugo katastrofa je za sve nas.”
Nataša Radulović, predsedavajuća konstitutivne sednice Skupštine Republike Srpske: “Alo, momak! Nemoj da galamiš o’đe i da se obadaš. Danas budi dostojanstven, ovo je svečana sjednica, biće prilike da se bijemo. Hajde, mlad si budi korektan, sve nam je jasno šta si htjeo reći. Ne znaš ti šta ja volim! Takve kao ti sam dobro učila. “

HLEB, MLEKO I… KALAŠNJIKOV

20/02/2023 / MORALVILLE / EDIT

Ako vam prilikom ulaska u SAD u prtljagu otkriju „kinder jaje” platićete kaznu od 2.500 dolara. Od 1997. u Americi je zabranjena prodaja ovog popularnog slatkiša zbog rizika gušenja plastičnom igračkom?! Kada zbog prehlade u apoteci požele da kupe lek za kijavicu „sudafed” (pseudoefedrin), Amerikanci moraju da pokažu ličnu kartu, dok im je za flašu piva potrebna potvrda da su napunili 21 godinu. Poluautomatske puške M50 i AK47 mogu se kupiti u svakoj bolje opremljenoj robnoj kući bez ikakve provere.

Tokom prve tri nedelje u 2023. godini dogodilo se 39 masovnih pucnjava širom SAD. Najpre je 21. januara u zalivu Half Mun u blizini San Franciska ubijeno sedmoro ljudi, a samo dva dana kasnije, tokom proslave kineske Nove godine u Monterej parku u Kaliforniji stradalo je 12 osoba.

Prema definiciji oksfordskog rečnika masovna pucnjava je zločin prilikom kojeg se vatrenim oružjem ubije ili rani više od tri osobe. Ova definicija se ne odnosi na ratove, obračune organizovanih kriminalnih grupa, oružane pljačke i nasilje u porodici. Izvršioci ovakvih zločina po pravilu su nezadovoljni pojedinci koji se zbog ličnog neuspeha u školi, karijeri ili ljubavnom životu svete ljudima iz najbliže okoline. To su, takođe, i oni nesrećnici koji na ovaj način traže pažnju javnosti i očekuju popularnost. Statistika kaže da su „tragači za slavom” mnogo „produktivniji”, a njihovi zločini znatno krvaviji.

Američka kultura oružja je pojava sa dugom tradicijom i pogrešnim navikama. Drugi amandman Ustava SAD garantuje građanima pravo na samoodbranu. Mnogi Amerikanci, međutim, ponašaju se kao da je reč o „drugoj božijoj zapovesti”, a ne o ustavnom dokumentu.

Povelja o pravima sastoji se od deset ustavnih amandmana, a njihova svrha je da zaštiti prava građana od, kako se to krajem 18. veka govorilo, „opasnosti da vlast postane tiranska”. Sadržaj amandmana vremenom se prilagođavao savremenim društvenim kretanjima. Prvi amandman garantuje slobodu govora. Drugi štiti pravo građana da poseduju oružje i predstavlja najkontroverzniji zakonski akt o kome se decenijama vode žestoke debate, a naročito posle tragičnih događaja.

Ovaj amandman američkog Ustava se različito tumači. Liberalni aktivisti koji zagovaraju ograničenje ličnog naoružanja ističu marginalan značaj ovog dokumenta koji se prvenstveno odnosi na ulogu Nacionalne garde, kao dela rezervnog sastava oružanih snaga. NJihovi konzervativni neistomišljenici smatraju da je pravo na posedovanje ličnog naoružanja najvažniji aspekt američkog ustavnog poretka, uz napomenu da su im to pravo obezbedili „očevi Amerike”.

Naoražani američki „sinovi” zaboravljaju da je Drugi amandman donet u vreme kada su i puške i pištolji mogli opaliti samo jedan metak, posle čega je trebalo nekoliko minuta da se oružje ponovo napuni. Danas, poluatomatska puška AK 47, popularni „kalašnikov”, u minutu može da ispali 600 metaka kalibra 7,62 milimetara.

Pravo na nošenje oružja ima duboke pravne korene u SAD. Oružje je pomoglo kaubojima, farmerima i naseljenicima da pripitome Divlji zapad. U modernom društvu, međutim, uloga građanina, lovca i vojnika više nije sublimisana u jednoj istoj osobi, pa je i pravo koje garantuje Drugi amandman ustava odavno prevaziđeno.

Istorija SAD beleži brojne primere zabrane nošenja oružja. Pored Indijanaca, robova i crnaca, oružje nisu mogli posedovati ni sluge, stranci, neprotestanti, manjine, kao i osuđenici na zatvorske kazne. Bilo je zabranjeno da se puca u nedelju, po mraku, ili pod uticajem alkohola. Od strogih zakona relativno brzo se došlo do toga da Amerikanci imaju najliberalniji pristup vatrenom oružju u svetu.

Broj masovnih ubistava Americi oduvek je bio znatno veći nego u ostalim zemljama sveta. U periodu od 1900. do 2014. u SAD je zabeleženo 2.625 serijskih ubistava. Sledeća na ovoj listi je Engleska sa 142. U svakoj deceniji dvadesetog veka u Americi se desilo više masovnih ubistava nego u ostatku sveta zajedno. U najrazvijenijim zemljama Evrope i Azije ova statistika je išla u suprotnom smeru.

U aprilu 1996. u australijskom gradu Port Artur dogodio se masakr kada je stradalo 35 učenika tamošnje osnovne škole. Dve nedelje kasnije, Savezna vlada Australije usvojila je novi zakon po kome je zabranjeno posedovanje svih vrsta ličnog naoružanja, osim za lovce koji su svoje oružje morali da registruju i drže ga u lovačkim klubovima. Sledeće godine Vlada je počela program otkupa oružja od svojih građana, pa je tokom naredne decenije broj oružanih ubistava u Australiji smanjen za 74 procenta.

Iste godine i Velika Britanija je doživela sličnu tragediju. U Danblejnu u Škotskoj dogodilo se masovno ubistvo u kome je stradalo 16 mališana koji su pohađali lokalnu predškolsku ustanovu. Britanija je po hitnom postuplu pooštrila zakon, pa je preko noći postalo nelegalno posedovanje bilo kakvog oružja, od pištolja do poluatomatskih pušaka.

(Ne)kultura oružja je specifična karakteristika američke nacije koja se teško menja, pa je malo verovatno da će tragični ciklus masovnih ubistva skoro prestati. Gde su koreni agresivnog pristupa stvarnosti u SAD? Liberalni analitičari tvrde da razlozi američke opsednutosti oružjem proizilaze iz straha, siromaštva i rasizma. Američki strah datitra još od postanka nacije. Naseljavajući novi kontinent plašili su se domorodaca sa kojima su se odmah brutalno obračunali. Strahovali su potom od pobune robova, pa su ih nasiljem i oružjem držali pod kontrolom. Ne iznenađuje zato podatak da je crncima sve do 1966. bilo zabranjeno posedovanje oružja, a Indijancima do 1968. godine.

U današnje vreme mediji uspešno kreiraju psihozu straha. Ubistva, pljačke, zločini u porodici udarne su vesti na lokalnim TV stanicama, dok globalne medijske kuće najveću pažnju posvećuju kriminalu. Posle večernjeg informativnog programa, konzument medijskih sadržaja poželi da skokne do supermarketa, kupi poluatomatsku pušku ili bar pištolj, da se zaključa u kuću i zaštiti od opasnosti koje ga okružuju. Stopa kriminala statistički je u padu, ali se stvara utisak da iza svakog ćoška vreba naoružani afro ili latino Amerikanac.

Imajući u vidu ovakvu medijsku propagandu ne čudi podatak da je 75 odsto oružja u vlasništvu pripadnika američke srednje klase, preciznije, belaca koji žive u predgrađu. Kada u oružanom sukobu crnaci izgube život percepcija je da se radi obračunu kriminalnih bandi, ali ako se radi o pojedincu ili grupi pripadnika bele rase šalju se saučešća i molitve sa najvišeg mesta. U oba slučaja, nažalost, ne čini se baš ništa kako bi se ograničio pristup oružju.

Od masakra koji se 20. aprila 1999. (tokom bombardovanja Srbije, a na Hitlerov rođendan) dogodio u gradu Kolombajn (Kolorado) do danas, u Americi je zabeleženo preko stotinu masovnih zločina u kojima je stradalo više od dve hiljade ljudi. Najtragičnije bilo je u Las Vegasu 2017. kada je na koncertu kantri muzike stradalo 58, dok je iste godine u Orlandu bilo je 49 žrtava, a u osnovnoj školi Sandi Huk u NJutaunu ubijeno je 27 mališana.

Desničari poručuju da veća količina oružja garantuje manje kriminala, ali ih stvarnost svakodnevno demantuje. Amerikanci poseduju ubedljivo najviše oružja, ali i po broju masovnih ubistava nadmašuju sve zemlje razvijenog sveta. Ustavno pravo Amerikanaca je da brane sebe i svoju porodicu kada su im životi ugroženi, ali im zato nisu potrebne poluautomatske puške. U vlasništvu građana SAD nalazi se preko 400 miliona komada ličnog naoružanja, što je više od 120 procenata po glavi stanovnika. Nastavak liste izgleda ovako: Foklandska ostrva 62,1 odsto, Jemen 42,5, treće mesto dele Srbija i Crna Gora sa 39,2 posto. Rusija je na 68. mestu sa 12,3, Španija na 103. sa 7,5, a na dnu tabele nalaze se Nemačka 7, Velika Britanija 5,3 i Kina sa 3,6 procenata.

Iako Sjedinjene Države suvereno vode na neslavnoj listi masovnih pucnjava, ubistva sa najvećim brojem žrtava ipak su se desila na drugim kontinentima. Najtragičniji zločin dogodio se 2015. godine na Univerzitetu Garisa u Keniji. Tada su pripadnici somalijske islamističke grupe Alšbab ubili 148 studenata. Potom slede masakr u pakistanskoj školi Pešvar 2014. kada je stradao 141 učenik, dok je 2011. Andres Brejvik ubio 77 polaznika omladinskog kampa u Norveškoj.

Masovno ubistvo koje se 2013. godine dogodilo u selu Velika Ivanča kod Mladenovca kada je život izgubilo 13 osoba najveći je je zločin ove vrste na teritoriji Srbije. Šest godina ranije u selu Jabukovac masovni ubica je usmrtio devet žrtava, 2002. u Leskovcu je stradalo sedmoro žitelja ovog grada, dok je 1987. u kasarni Branko Krsmanović u Paraćinu Azis Keljmeni, albanski terorista na odsluženju vojnog roka, ubio četiri vojnika JNA.

Protivnici zakonskog ograničenja ličnog naoružanja u Americi kažu da za masovna ubistva nisu krive puške i pištolji, već da to čine zli ljudi. Na besmisao ovakvih tvrdnji ukazuje nesreća koja se 2014. godine dogodila u Arizoni. Umesto u luna park, roditelji su svoju devetogodišnju devojčicu odveli u streljanu u kojoj se puca iz vatrenog oružja. Porodični „izlet” završio se tragično jer je ćerkica iz nehata ubila instruktora. Pošto je iz običnog revolvera pucala ranije, devojčica je poželela da isproba automatski pištolj „uzi” koji je trznuo u stranu i na mestu ubio učitelja pucanja.

U vremenu najsavršenije tehnologije i veštačke inteligencije ljudi još uvek čeznu za koltovima i karabinima! Kako pripitomiti Divlji zapad u Americi i ostatku sveta?

Da li je problem u mentalnom zdravlju stanovništva?

Prema podacima Nacionalnog instituta za psihofizičke i mentalne bolesti u Baltimoru, manje od 40 procenata masovnih ubica pokazalo je simptome ove vrste poremećaja. Možemo li za masovna ubistva kriviti razorene porodice i traume iz detinjstva? Trećina masovnih ubica imala je teško detinjstvo dok je kod „pucača” u školama ovaj broj još veći – čak 68 posto. Mentalne bolesti i porodični problemi nisu isključivo američki izum. U zemljama severne Evrope beleži se veći procenat razvoda brakova kao i mentalnih poremećaja kod mladih ali su, za razliku od SAD, masovna ubistva retka.

Psiholozi ukazuju na američku kulturu nasilja i popularnost video igara, ali tradicija dvoboja, bombardovanja i opčinjenosti oružjem nije samo karakteristična za Ameriku. Kroz istoriju i Nemci i Japanci su dokazali da u ovim oblastima ni malo ne zaostaju za Amerikom, ali su strogim zakonima sprečili masovno naoružavanje stanovništva. Video igre u kojima dominira nasilje omiljena su zabava mladih u svim krajevima sveta. Svaki šesti Kanađanin poseduje „soni plejstejšn”, ali se njihova potreba za pucanjem tu i završava jer mladi Kanađani u robnim kućama kupuju video igre, ali ne i automatske puške.

Nasilje i agresija odavno su sastavni deo američke stvarnosti. U gotovo svakom holivudskom filmu puške i pištolji ubijaju punom parom. U serijama snimljenim u Velikoj Britaniji, na primer, ubistvo je obično izvršeno nožem, tupim predmetom ili, kao kod Agate Kristi – otrovom. Shodno izboru oružja i radnja je zanimljivija, zaplet originalniji, a i broj ubijenih mnogo manji.
Slično je i u sportu. Dok Italijani, Španci i Englezi jure za okruglom, nogometnom bubamarom, Amerikanci ratuju osvajajući teritoriju uz pomoć jajaste fudbalske lopte. Drugi sport po popularnosti u SAD je bejzbol u kome se koriste palice da ne kažemo – motke!

Džon Lenon je napustio Englesku i pokušao da pacifističkim idejama i mirotvornim aktivizmom prosveti Amerikance. Ubio ga je mentalno oboleli vlasnik vatrenog oružja za koje nije imao dozvolu. Desetak godina kasnije, u Londonu je pokušano ubistvo još jednog Bitlsa. Atentator je upao u kuću Džordža Harisona i nožem pokušao da ga ubije. Žena slavnog muzičara je stonom lampom neutralisala napadača. Tačno je da ubistva čine zli ljudi, ali im oružje pritom puno pomaže. Da bi sprečili masovne pucnjave neophodno je donošenje strogih zakona o kontroli vatrenog naoružanja. Kada im oduzmemo puške i pištolje, dovoljna je hrabra žena sa lampom u ruci da loše momke dovede u red.

ISTORIJA – NAUKA ILI FIKCIJA?

22/01/2023 / MORALVILLE / EDIT

Zamislite skup profesora istorije koji se 2033. godine održava u Trsteniku. Tema seminara: “Ratovi na prostoru pokojne SFRJ”. Istoričari iz regiona predstavljaju udžbenike iz kojih se edukuje balkanska mladež. Instruktor povijesti iz Kutine predstavlja znanstvenu ediciju historijskog sustava po kojoj je u periodu od 1991. do 1995. godine vođen odbrambeni domovinski rat protiv srbo-četničkih agresora pomognutih snagama JNA. U jednoj od lekcija pominje se i Jasenovac u kome je stradalo “više tisuća logornika”. Sledeći se za reč javlja profesor jagodinske gimnazije i koautor novog udžbenika za maturante u Srbiji. Ova knjiga nas uči da je su u aprilu 1991. hrvatski bojovnici započeli etničko čišćenje Srba sa njihovih ognjišta. Poučena iskustvom iz Drgog svetskog rata, kada je samo u Jasenovcu stradalo milion Srba, JNA je organizovala goloruko stanovništvo koje je bez ičije pomoći uspelo da oslobodi Knin, Vukovar i dođe nadomak Zagreba. Hrvatska je kasnije, uz pomoć međunarodne zajednice, postala nezavisna država pa je za pregovaračkim stolom uspela da vekovne srpske teritorije vrati u sastav nove ustaške tvorevine. BIH i Severna Makedonija istoriju su potpuno izbacile iz školskog programa. A i šta će im! 

  U ovom zamišljenom primeru vidi se subjektivna neobjektivnost istorije kao nauke. Neko će s pravom reći da nije potrebno putovanje u budućnost da bi se uočilo kako se istorija Balkana, u balkanskim zemljama, tumači na balkanski način. Ako istoričari ne mogu da se dogovore šta je bilo onomad, kako nam sa tolikom sigurnošću, detaljno opisuju svaki detalj Kosovskog boja, Prvog srpskog ustanka ili trenutak kada je Neron zapalio Rim? 

  Savremeni čovek je okružen istorijom koja vreba iza svakog ćoška nevesele svakodnevice. Ona je nezaobilazni deo našeg obrazovanja, političkog i pravnog sistema, religijskih uverenja, društvenih i umetničkih tradicija. Postoji dubok jaz između popularnog i naučnog pristupa istoriji jer se razumevanje prošlosti lako pretvori u mit. U ovom procesu, većina subjekata, od istoričara do konzumenata, koristi pretpostavke koje se pretvaraju u predrasude da bi od njih kreirali zablude.

  O istoriji danas pišu mnogi, a pored fudbala i politike, to je oblast koju svi odlično poznaju. Teoretisanje o prošlosti nije ograničeno samo na škole, fakultete ili akademije nauka, rasprave o istoriji najčešće se čuju u TV debatama, kafanskim raspravama kao i ispred seoske bakalnice uz pivo i napolitanke.

  Pristupačnost i popularnost istorije pomaže nam da u izučavanje prošlosti uključimo intelektualnu slobodu. Na taj način, svako od nas,  pojedinačno može da proučava šta je nekad bilo i da li se sve baš tako dogodilo. Glavni nedostatak popularne istorije ogleda se u njenoj “lenjosti” i pojednostavljenosti koja često vodi u banalnost. Popularna istorija je zasnovana na priči. Događaji iz prošlosti značajno su doterani kako bi zvučali zanimljivije jer publika više voli jednostavan narativ u odnosu na složene analize. 

  Tako je bilo od samog početka. Prema učenju Biblije koju su mnogi istoričari koristili u svojim naučnim istraživanjima, Adam i Eva su proterani iz Raja jer su probali plodove “s drveta spoznaje dobra i zla”,  dakle ne pominje se jabuka. Teoretičari hrišćanstva tvrde da se u izvornoj verziji čak radilo o smokvi pošto su “mladenci” koristili smokvin list kao jedini odevni predmet. Manjina opet smatra da je reč o pšenici ili čak o grožđu. Jabuka se dramaturški bolje uklopila u priču jer i u grčkoj mitologiji naprimer, jabuka je bila poznata i kao voćka razdora. Naime, boginja Eris je podmetnula jabuku na kojoj je pisalo “najlepšoj” da bi zavadila Heru, Afroditu i Atinu.

  Imajući u vidu obim teritorije koju je Srbija pokrivala u 14. veku, sasvim je razumljivo da se u istoriji srpskog naroda ističe veliki značaj Dušanovog carstva. Pored uspeha na bojnom polju, Dušan Nemanjić je bio  idejni tvorac novog Zakonika kojim je želeo da uredi odnose između crkve i države, seljaka i zemljoposednika. Po Dušanovom zakoniku Srbija je bila monarhija sa centralizovanom vlašću zasnovanoj na jednom od najstarijih pravnih akata u istoriji Južnih Slovena. Zbog uspešne vladavine i brojnih zasluga, hroničari opisuju Dušana Silnog kao čoveka krupne građe (kažu da je bio visok preko dva metra) i ogromne moći. Posle njegove smrti došlo je do ekspresnog raspada Dušanovog carstva jer su srpski velikaši pohrlili da zgrabe svoj komad plena a novi car Uroš nije bio u stanju da ih u tome spreči. Ne postoje konkretni dokazi da je baš Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić pisao “svoj” zakonik, da je bio “košarkapkog stasa” i da je neprijatelje ganjao do užasa, ali se sa velikom dozom sigurnosti može potvrditi da je živeo i vladao u prvoj polovini 14. veka a to nam je za početak dovoljno.

  Metodološki problem istorije leži i u generalizaciji opšteg poimanja prošlosti. Ljudski um ima tendenciju da na osnovu velikog broja manje ili više povezanih elemanata stvara zaključke o celini. Ovaj metod u filozofiji je poznat kao induktivno zaključivanje ili generalizacija. Primer generalizacije je kada s ponosom kažemo “Srbi su nebeski narod!”. Ako znamo da su Srbi evropski narod sledi logičan zaključak da su svi evropski narodi – nebeski! Ovo bi možda i moglo da prođe kao filozofka mozgalica kada u Evropi ne bi živeli Hrvati i Albanci. 

  Često smo svedoci suprotne pojave kada se na osnovu malog broja činjenica stvaraju definitivni zaključci. Ovo se obično dešava kada  proučavajući društvena uređenja i nacije ignorišemo činjenicu da najveći broj ljudskih zajednica sadrži etičku, ekonomsku i kulturnu raznolikost. Zbog toga će i svaki zaključak o celokupnoj populaciji, zasnovan na malom uzorku, najverovatnije biti pogrešan. Tako, ne treba zaboraviti da svi Nemci nisu nacisti, Arapi teroristi a baletani pederi.

  Proučavanje nacionalne prošlosti nažalost, gotovo uvek skrene u mitologiju. Zanimljive priče koje veličaju sopstveni narod po pravilu nisu potkrepljene dokazima i retko kada odgovaraju istini. Vremenom, mnogi mitovi i legende prihvaćeni su kao istorijske činjenice jer zvuče privlačno i lako se uklapaju u željeni narativ. Mediji su takođe zaslužni za širenje “istorijske mitologije” jer ako je priča dovoljno interesantna da obmane istoričare, gledaoci će je bez problema progutati.

  Kralj Artur, zaštitnik Kamelota važi za jednog od najpoznatijih monarha iako mnogi naučnici smatraju da je njegovo postojanje samo legenda. Verodostojni, pisani izvori o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola navode na zaključak da istorijski Artur nije postojao. Rasprostranjenost i značaj koje su “arturijanske legende” imale u evropskoj kulturi privlače pažnju hroničara koji se bave ovom epohom pa se u zavisnosti od stava istoričara prema usmenom predanju, formiraju različiti odgovori na pitanje u kojoj meri su legende a sa njima i ona o Arturu, zasnovane na istini.

  U poslednje vreme, dosta se govori o najpoznatijim mitovima srpske istorije. Napre, verovanje da se još u 12. veku, na srpskom dvoru jelo zlatnim viljuškama. “Švaba rukama, a Srbin viljuškom – boc!” što bi rekao lik iz domaćeg filma. Profesor Dejan Ristić tvrdi da se radi o potpunoj neistini jer se pisani tragovi o korišćenju “escajga” u Srbiji pojavljuju tek u 15. veku. “Najranije pisano svedočanstvo o upotrebi pribora za jelo među Srbima potiče sa dvora Stjepana Vukčića Kosače (1404-1466), znamenitog hercega od Svetog Save”, piše Ristić. Uz dužno poštovanje pisanih dokumenata, prosečni cinik bi mogao postaviti pitanje: “A šta ako su u 12. veku koristili viljuške, kašike i noževe ali im pismenost nije bila jača strana pa sve to nisu zabeležili?” Skeptik bi na to dodao:”Političari danas, kašike koriste u razne svrhe ali nam pismenost i dalje ne ide od ruke!” 

  “U crkvi Notre-Dame u Parizu proslavljala se pobeda Srba u Kosovskom boju!” Ovaj mit je takođe izmišljen, jer istorijski izvori govore da zvona najpoznatije francuske crkve nisu zvonila 1389., kada je neko  navodno, dojavio lažnu vest o pobedi Srba nad Turcima. Zvona na katedrali su se oglasila 1395. godine posle bitke u Rovinama (Rumunija) u kojoj je ugarski kralj Žigmund Luksemburški pobiedio tursku vojsku, predvođenu sultanom Bajazitom Prvim Munjevitim.

  Nacionalizam kao pojava koja poslednjih godina sve više određuje svetska društvena kretanja, predstavlja ozbiljan uzročno-posledični problem istorije. Zbog sentimentalne vezanosti i lojalnosti svojoj zemlji i naciji, događaji iz prošlosti svog naroda gledaju se kroz ružičaste naočari subjektivizma. Ova jednostranost je često zastupljena među istoričarima a vezanost za vlastitu naciju je toliko jaka da se postupci svojih predaka prihvataju i opravdavaju bez obzira da li je reč o istinitim događajima. Vremenom, nacionalizam je podjednako iskrivio i akademsku istoriju kao i popularne koncepte izučavanja prošlosti. Velikom broju istoričara i njihovoj publici jednostavno je teško da prihvate kritiku sopstvene zemlje. Naprotiv, istorija se koristi tako što se veličanjem sopstvene nacije proizvode neprijatelji protiv kojih se naravno treba boriti. Od podsećanja na istorijske grehove komšija do početka rata, veoma je kratak put. 

  Britanski istoričar Erik Hobsbaum kaže: “Ne postoje narodi bez istorije niti nacije koje se mogu razumeti bez nje” i nastavlja da “istorija nije u poziciji da bude primenjena disciplina jer još uvek nije otkriven način da se promeni ono što se već dogodilo”, i zaključuje: “da nacionalizam uspešno funkcioniše uprkos činjenici da podrazumeva verovanje u ono što očigledno nije istina!” 

  Nacionalna homogenizacija uvek počinje zloupotrebom istorije. Prošlost se modifikuje po potrebi, sa ciljem stvaranja epskog i herojskog narativa o neprolaznosti i veličini sopstvene nacije. Tako je bilo i na našim prostorima. Način na koji je istorija rekonstruisala nacionalnu prošlost imao je prepoznatljivu političko-ideološku funkciju u procesu stvaranja nacionalnih država. Nova sadašnjost, koja teži novoj budućnosti, uvek je posledica “nove prošlosti”. Baš ta istorija koja nekritički glorifikuje vlastiti narod postaje instrument svih nacionalističkih ideologija.

  Treba naglasiti da čak i onda kada se otvoreno stavljala u službu nacije, vere ili ideologije, istorija nije bukvalno falsifikovala prošlost. Metod prostituisanja istoriografije mnogo je perfidniji. Zloupotreba prošlosti vrši se specifičnim izborom tema, načinom njihove obrade, jezičkim formulacijama, stvaranjem “zabranjenh tema” i, konačno, političkim angažmanom istoričara kako bi se dao legitimitet određenom ideološkom narativu. Važnu ulogu igra i obrazovni sistem kao idealan kanal za oblikovanje odnosa prema prošlosti.

  Odgovornost savremene istorijske nauke za razvijanje racionalnog pogleda na prošlost je dvostruka. Ona je dužna da istražuje prošlost ali i da preispituje sopstvene predstave o njoj. Drugim rečima, najvažniji zadatak istorije jeste da izvornim informacijama i argumentima pobije nacionalne i druge mitove. Pogrešno pamćenje prošlosti ugrađeno je u temelje kolektivnih identiteta a istoriografija ih svojim autoritetom legitimizuje. 

  Deset godina kasnije, profesori istorije, sa početka priče, odlučili su da se ponovo okupe kako bi zajedno proučili istoriografske tokove povijesti nekadašnjih naroda SFRJ. U međuvremenu, BiH i Severna Makedonija su u školski program uvele fakultativno proučavanje nacionalne istorije. Odlučeno je da se seminar “Ratovi na prostoru rahmetli SFRJ”, 2043. godine, održi u prestonici BiH. Na dan otvaranja, skupu su prisustvovali samo profesori iz Bihaća i Štipa. Istoričari iz Užica otišli su u Banja Luku a povijesničari iz Splita završili u Mostaru. 

ZAVERENICI TEORIJE

09/01/2023 / MORALVILLE / EDIT

Ovih dana navršiće se tačno sto godina od kada je zapadna
civilizacija odlučila da ignoriše nauku i poveruje moronima. Priča se, da
tamo negde na severu, postoji čovek koji tokom čitave godine beleži naša
dobra dela i nestašluke. Jako je moćan i ništa ne može da mu promakne.
Veoma je i uticajan pa je u svoju obaveštajnu mrežu uključio sve one koji
utiču na naše obrazovanje i vaspitanje. Pomažu mu svi, od pisaca knjiga i
udžbenika, autora filmova i televizijskih emisija, pa sve do vaspitačica,
komšija i roditelja. Godinama vešto prikrivaju istinu kako bi zavera
uspela. Bradati gospodin i njegovi pomagači, tokom jedne jedine noći,
bez problema obiđu celu planetu i dobroj deci podele poklone. Tako su
svi, od naučnika i intelektualaca pa do neobrazovanog puka i zadrtih
primitivaca, dobrovoljno uzeli učešće u navećoj teoriji zavere svih
vremena. U Deda Mraza veruju gotovo svi a oni retki koji sumnjaju,
najobičniji su “anti Dedsteri” i “ravnomrazaši”!

Teoriju po kojoj se neki događaj ili fenomen dogodio kao rezultat
zavere između zainteresovanih strana, Oksfordski rečnik engleskog jezika
definiše kao teoriju zavere. Ovaj intelektualni obrazac nameće se javnosti
kao alternativno objašnjenje zvanične verzije važnih događaja. Termin su
po nalogu Centralne obaveštajne agencije (CIA) prvi put upotrebili
američki mediji 1960. godine da bi objasnili aferu u “Zalivu svinja” na
Kubi.

Još jedna zanimljiva i popularna priča nepogrešivo se uklapa u
definiciju lingvista sa Oksforda. Vekovima se prenosi verovanje kako je
jedna mlada žena snagom svoje volje i duhovne energije potpuno sama,
bez ičije pomoći, uspela i da zatrudni, i da se porodi a da za sve to vreme
ostane devica. U formiranju ovog “intelektualnog obrasca” učestvovao je
veliki broj vernika, duhovnih lica, akademika, političara, analitičara i svih
onih koji se vekovema trude da nas u njenu istinitost uvere. Bezgrešnim
začećem dobili smo još jednog čoveka s bradom kome se pripisuju mnogo
veće moći nego Deda Mrazu. Slično savremenim lovcima na teorije
zavere, pojedini zagovornici “bezgrešnog začeća” svoje neistomišljenike
nazivaju antihristima koji će, kako Biblija kaže, stvoriti tiransko, đavolje
carstvo. Mnoge istorijske ličnosti smatrane su antihristima, od Petra
Velikog, pape Jovana Pavla II, Benita Musolinija, Napoleona, Adolfa
Hitlera i bivšeg američkog predsednika Baraka Obame.

Najstarije teorije zavere datiraju iz vremena kada je nastajao prvi
“hrišćanski bukvar” a one Biblijske pretpostavljaju da su pojedini delovi
Novog zaveta falsifikovani dok su značajni segmenti jednostavno
izostavljeni.

Slobodni zidari na konspirativnu scenu stupaju u 18. veku a
teoretičari zavere tvrde da masoni kontrolišu ekonomiju i sudstvo velikog
broja zemalja i da su umešani u gotovo sve značajnije događaje od
potapanja Titnika do ubistva J. F. Kenedija.

Još od srednjeg veka, antisemitizam je sadržao brojne elemente
teorije zavere. U Evropi tog vremena, bilo je široko rasprostranjeno
verovanje da su Jevreji odgovorni za Isusovu smrt, da su trovali bunare
hrišćana i da su ritualno pili njihovu krv.

Teorija poznata pod nazivom “Nova hronologija” povezana je s
ruskim matematičarem Anatolijem Fomenkom koji smatra da je istorija
mnogo vekova kraća nego što se veruje i da su brojni istorijski spisi
falsifikovani dok su originalni dokumenti zbog političkih ciljeva uništeni.
Najpoznatiji pristalica ove ideje je i šahovski velemajstor Gari Kasparov.

Od aktuelnih teorija zavere, u centru pažnje su i dalje debate o
pandemiji KOVID 19 i vakcinama protiv ovog virusa. Jedni postavljaju
pitanje da li je bilo neophodno da čitav svet stane zbog malo jačeg gripa i
kako je došlo do obavezne vakcinacije uz uskraćivanje osnovnih ljudskih
prava onima koji tu obavezu nisu ispoštovali. Njihovi neistomišljenici za
to vreme samo odmahuju rukom jer im je ispod časti da o takvim
glupostima raspravljaju. Netolerantnosti i sujete imaju napretek ali im
argumenti za polemiku fale.

Poslednjih par godina aktivan je i QAnon, zaverenički pokret koji se
iz SAD proširio po čitavom svetu. Pristalice ovog saveza veruju da svetom
vlada mala grupa moćnika povezanih zajedničkom spregom greha, bluda i
nemorala. Ovu mrežu čine globalisti, koji su ujedno i satanisti. Od
poznatih ličnosti spominju se Klintonovi, Barak Obama, Džordž Soroš, Tom
Henks, papa Franja, Elen Dedženeres i drugi. Dok vladaju planetom, oni
istorvremeno upravljaju i kriminalnim krugovima koji trguju
maloletnicima. Radi se o podzemlju i u bukvalnom smislu jer se promet
odvija u tunelima ispod najvećih svetskih gradova. Pomenuta elita
zlostavlja otetu decu i ispija njihovu krv kako bi usporili svoje starenje.
Pristalice QAnon veruju da je Donald Tramp jedina nada da se pedofilima
stane na put i da im se sudi po kratkom postupku.

Rat u Ukrajini takođe ima svoje teoretičare. Najprisutnija je teza da
su sukob inicirale SAD kako bi oslabile Evropu i stekle trajnu dominaciju
na svetskom tržištu nafte i prirodnog gasa. Sukob Rusije i Ukrajine samo
je jedan u nizu takozvanih posredničkih (proxy) ratova najmoćnijih vojnih
sila. Posle Koreje, Vijetnama, Iraka i Avganistana na red je došla i bivša
članica SSSR-a. Od početka ruske agresije na Ukrajinu, cena prirodnog
gasa na svetskom tržištu je drastično porasla a Amerika izvozi sve vrste
energenata u zemlje EU. Tvrdnje o manipulisanju cenama goriva kao
motivima za rat, impliciraju da je za sukob Rusije i Ukrajine odgovorna
američka vlada. Ova teza pomalo pada u vodu ako znamo da su odnosi
SAD i Rusije drastično zahladneli odlaskom Trampa sa čela Amerike. U
svetu konspirativnih teorija međutim, važi zlatno pravilo da je prava
istina potpuno suprotna od svakog logičnog tumačenja sveta oko nas.

Neki događaji iz prošlosti, godinama su smatrani izmišljotinama i
nebuloznim teorijama zavere da bi se vremenom ispostavilo da su istiniti.
Primera ima mnogo a ovo su oni najpoznatiji:

Početkom 1920. godine u Americi je usvojen 18. amandman na
Ustav SAD kojim je zabranjena proizvodnja, prodaja, transport i
konzumiranje alkohola. Uprkos rigoroznim merama vlade, prohibicija nije
pomogla da se alkoholizam u Americi smanji. Uvidevši problem,
Ministarstvo finansija je iniciralo akciju trovanja alkohola. Tako su od
sredine 1927. godine u švercovane boce alkoholnih pića sipane
smrtonosne hemikalije kao što su kerozin, kloroform i aceton. Zatrovana
alkoholna pića su 1926. ubila 400, a sledeće godine 700 ljudi.

Pri kraju Drugog svetskog rata Amerika je odlučila da oprosti nedela
i poštedi živote vodećih naučnika Trećeg rajha. Umesto da odgovaraju za
ratne zločine, njihovo znanje je stavljeno na raspolaganje naučnim
institutima SAD. Ova tajna operacija poznata je pod imenom “Spajalica”
(Paperclip) a za cilj je imala krijumčarenje stručnjaka iz oblasti raketne
industrije, medicine i hemijskog naoružanja. Najpoznatiji naučnici sa liste
pošteđenih su: Verner Von Braun – otac rakete V-2, Kurt Blome –
specijalista za biološko naoružanje, koje je testirao u Aušvicu i Hubertus
Strughold – otac svemirske medicine. Preko 700 nemačkih naučnika našlo
je utočište u SAD.

U periodu između 1932. i 1972. godine na jugu Amerike su vršeni
nehumani eksperimenati na uzorku od 400 crnaca obolelih od sifilisa. Za
ovo istraživanje birani su siromašni i neobrazovani muškarci a većina njih
nije bila ni svesna svoje bolesti. Iako je penicilin bio u širokoj upotrebi,
pacijentima su davali samo aspirin. Cilj eksperimenta bio je istraživanje a
ne i lečenje pacijenata. Kao rezultat, 28 ljudi je umrlo od sifilisa, 100
zbog komplikacija, 40 žena zarazili su pacijenti, a 19 beba je rođeno sa
ozbiljnim bolestima koje su im preneli roditelji. Dve decenije kasnije,
predsednik SAD Bil Klinton je potvrdio da se radi o istinitom događaju i
tom prilikom se izvinio žrtvama.

Po starom, ružnom običaju, Amerika se 1990. godine umešala u rat
između Iraka i Kuvajta. Glavni razlog bila je nafta ali je valjalo pronaći
izgovor za vojnu intervenciju. Krajem 1990. “miroljubivi” zapadni svet
upoznao je petnaestogodišnju djevojčicu po imenu Najrah. Ona je pred
televizijskim kamerama, kroz suze, pričala o neviđenim zločinima iračkih
vojnika. Mlada Kuvajćanka je svedočila i o ubistvu 300 beba u jednoj od
lokalnih bolnica. Dramatičan govor uznemirio je gledaoce širom sveta.
Kasnije se međutim saznalo da je reč o ćerki Šeika Sauda Nasera Al-Saud
Al-Sabaha, ambasadora Kuvajta u SAD i da je njena priča izmišljena.
Petrolejske kompanije su sa kuvajtskom kraljevskom porodicom odmah
potpisale ugovor vredan dvadesetak miliona dolara a Amerika je ušla u rat
protiv Iraka. Najrah je nastavila da pohađa školu u Njujorku a u Kuvajtu
nije bila od najranijeg detinjstva.

U našim krajevima najveće teorije vezane su za najjače
“zaverenike” i dokazane majstore hohštaplerskog zanata. Josip Broz i
Slobodan Milošević su ličnosti za koje je vezan najveći broj istorijskih
teorija zavere, a njihove biografije predstavljaju nepresušan izvor
inspiracije za mnoge nedokazive tvrdnje.

Zagovornici alternativnih verzija Titove biografije najčešće se pitaju
ko je zapravo bio Josip Broz? Ruski Jevrejin, mason ili trostruki agent sa
tri prsta? Teoretičari su uvereni da Jugoslavijom nije vladao Joža iz
Kumrovca, jer je poginuo u Prvom svetskom ratu. Takođe se raspravlja o
datumu i mestu smrti pravog Broza, kao i njegovom poreklu,
nacionalnosti, broju žena i vanbračne dece. Pre nekoliko godina hrvatski
„Jutarnji list” objavio je priču o izvesnom Marijanu Džonu Markulu iz Los
Anđelesa, koji je 1955. godine, agentima FBI detaljno opisao susret s
Titom. Tvrdio da se radi o ruskom agentu koji je još 1937. godine ukrao
identitet “originalnog” Broza. Marijan Džon Markul takođe tvrdi da “pravi”
Tito nije imao kažiprst i srednji prst.

Iako su prošle gotovo dve decenije od smrti Slobodana Miloševića, u
javnosti se još uvek nagađa kako je okončan njegov život. Hrvatski portal
„Dnevno” objavio je informaciju po kojoj Milošević nije umro u Hagu, već
je živ i nalazi se sa porodicom u Rusiji. Prema pisanju komšijskog medija, tajne službe najmoćnijih zemalja sveta inscenirale su njegovu smrt u Ševeningenu da bi ga potom prebacili
u Moskvu! Da bi uverili zatvorske stražare i patologe da je bivši
predsednik Srbije i Jugoslavije zaista mrtav, korišćen je lek droperidol
koji privremeno umrtvljuje vitalne funkcije organizma.

Tog 11. marta 2006. godine, Miloševića niko nije video osim dežurnog zatvorskog
stražara a baš te poslednje noći, kamere u ćeliji nisu radile. Mediji su
pisali da sledbenici Miloševićeve politike uzalud obilaze njegov grob u
dvorištu porodičnog doma u Požarevcu. Prema njihovim tvrdnjama,
Milošević nije umro u Hagu 2006. godine već pet godina kasnije, u Rusiji,
gde je boravio posle “odlaska” iz Ševeningena. Kažu da je sahranjen u
predgrađu Moskve i da njegov grob, bez imena ili oznake održava jedan
ruski bračni par.

Svaka sumnja u strogo kontrolisanu “istinu” odmah se proglašava
teorijom zavere. Nauci sklona i “objektivnim” medijima verna elita burno
reaguje na prigovore nevernika. Na molbu da pojasne nelogičnosti kojima
obiluju zvanične verzije događaja arogantno odgovaraju ironičnim kontra
pitanjima: “Da li je CIA opet umešala prste?” ili “Možda je zavera ljudi u
gušterskoj koži?” uz poentu da je “Bil Gejts čipovao Radu iz Žagubice!” Kao
iz rukava izvlače se unapred pripremljene poštpalice, besmislene priče o
reptilima, gmizavcima, pedofilima koji vrebaju iza svakog ćoška ili
političarima koji su ukrali 619 miliona evra. Njihov zadatak je da se
obesmisli svako kritičko mišljeje koje odstupa od onog zvaničnog, unapred
odobrenog i medijski podržanog. Na ovaj način brzo se ubija polemika,
prestaje diskusija dok argumeti završavaju ispod tepiha prividne slobode
govora.

Makijaveli je napisao da se umetnost politike sastoji u veštitni
zavere. Umešnost u politici međutim, meri se sposobnošću da se lažna
zavera izmisli kako bi se opravdala razna nedela. Na ovaj način najlakše
se opravdava neophodnost atentata, državnog udara, bombardovanja…
Tako su radili i Napoleon i Hitler i Buš (stariji i mlađi), i Klinton, i
Milošević, i Putin…
Političare, državnike, špijune i druge pregaoce zla koji besomučno
smišljaju prevare, ratove i druge svinjarije ne zovemo teoretičrima
zavere. Kao gospodari života i smrti, oni su ti koji ovakve etikete
smišljaju, proizvode i lepe hrabrim i odvažnim ljudima. Slobodomisleće
pojedince za sada samo ismevaju nazivajući ih moronima i konspiratorima
ali nije daleko dan kada će ih krivično goniti i kažnjavati zbog mentalnog i
verbalnog delikta jer onaj ko kontroliše javno mnjenje po pravilu
određuje apsolutnu istinu.

IMITACIJA ŽIVOTA

29/12/2022 / MORALVILLE / EDIT

Eh kad’ se samo setim, al’ sam jednom skoro živeo baš

Beograd 31. decembar 2017.

Redakcija dnevnog lista “Nada” tradicionalno ukrašena
novogodišnjom dekoracijom, venčićima i velikom jelkom koja se
kostrešila ispred urednikove kancelarije.

– Opa Simiću, pratićeš svetsko prvenstvo u Rusiji i to uživo, sa lica
mesta!, podbadao je šef deska.

– Ima se, može se, s glavnim urednikom druži se!, nadovezao se kolega
zadužen za kulturu, samo se pitam šta će reporter i kolumnista raditi na
svetskom prvenstvu u fudbalu? Mislim pored toliko sportskih novinara.

– Kolege, ljubomora je k’o gasna komora, oglasio se glavni urednik, brinite
o vašim rubrikama a kolega će iz Rusije pokrivati različite teme.

Goran Simić novinar beogradskog dnevnika “Nada” dobio je
novinarski zadatak o kome je celog života maštao. Idućeg leta,
izveštavaće uživo sa Mundijala. Tog jutra, novinama je odobren budžet za
narednu godinu pa su se san i nada pretvorili u javu. “Ipak se trud i muka
na kraju isplate!”, konstatovao je Simić zadovoljno.
Iz redakcije je krenuo prema Dorćolu gde je posle razvoda živeo u
iznajmljenom stanu. Usput je kupio knjigu “Devojčica u crvenom kaputu”,
poklon gospođi Zagorki za Novu godinu. Gazdarica ga je sačekala s punom
vanglom domaćih krofni koje su se još uvek pušile kroz beli šećerni prah.

Samo da znaš sine, boljeg stanara od tebe nikada nisam imala, hvalila ga
je stanodavka.

– Hvala tetka Zago, kad smo kod toga evo i kirije za sledeći mesec.

Beograd, sedamnaest dana kasnije

– Šefe tekst je gotov i može odmah u štampu. Dao sam i naslov, nadam se
da ćeš se složiti: “Pozovi Pink radi ubistva”.

– Jesi li siguran da ne želiš ublažiti priču, pitao je glavni urednik
zabrinuto, čoveče ti ih otvoreno optužuješ da su organizovali atentat!

– Ide kako je napisano. Nikada me nisi cenzurisao pa nemoj ni danas,
molim te!

Kaljingrad, Rusija 21. jun 2018.

Prošlo je već nedelju dana od kada je dopisnik “Nade” stigao u
Rusiju. Iz novinarske lože redovno je pratio dešavanja na Svetskom
prvenstvu u fudbalu. Utakmica Srbija – Švajcarska je upravo završena. U
opštem haosu koji je na stadionu vladao, Goran je naleteo na uplakanu
devojčicu. Plava kosa, crvena majica, pege na licu i suze u očima. Bilo
mu je jasno da se u gužvi izgubila.

– Ja sam Galina. Imam tri godine. Moj tata se zove Igor, tu je na stadionu
ali ne mogu da ga nađem”!

Novinar lista “Nada” je odmah potražio pomoć zvaničnih lica na
stadionu. Preko razglasa su pozvali “Gospodina Igora koji ima ćerku Galinu
da se javi policiji ili redarima, uz napomenu da je – devojčica bezbedna!”
Desetak minuta kasnije, stigao je krupan muškarac zalizane kose i krvarih
očiju. Vidno iznerviran, odmah je izgrdio ćerku. Policajci su mu rekli da
je Goran pronašao Galinu. Igor se onako uzgred zahvalio i od Simića
zatraižo vizit kartu koju je pružio ćerki.

– Podseti me da mu pošaljemo “poklon”. Evro ili dolar?, pitao je
nadobudno.
Ne znajući za Igorovu nameru, Goran je vizitku već dao maloj
Galini. Odmah se pobunio.

– Ma kakav poklon, to bi svako na mom mestu uradio.

– Ja ne bih! Ako nećeš pare tvoj problem, meni više, reče otac i nestade
sa ćerkom u gužvi.

– To je lokalni bogataš. Moćan tip, ima kompjutersku kompaniju i misli da
je sve u novcu, pojasnio je policajac, hvala vam gospodine učinili ste
dobro delo.

Beograd, decembar 2018

Gazdarica Zaga je i tog jutra donela poštu u Goranovu sobu. Na
radnom stolu je ostavila čestitku na kojoj je pisalo “С Новым Годом!
Галина”

Beograd, 7. jul 2020.

Na ulicama Beograda neredi. Jedni se bune protiv karantina i ostalih
mera tokom KOVID pandemije a drugi protiv predsednika i stranke na
vlasti. Policija prvo bije pa tek onda pita demonstrante zašto su tu.
Sudovi kao i ostala nadleštva zvanično ne rade ali se odluke redovno
donose, naročito one presuđene po kratkom postupku. Na šalteru 34,
Goran je podigao dokument na kome je između ostalog pisalo da je: “…
po tužbi Rajka Gvozdenovića vlasnika prduzeća “Bubašinter” iz Beograda,
Viši sud u Beogradu doneo presudu da tuženi Goran Simić oštećenom
Gvozdenoviću na ime odštete isplati 5 miliona 537 hiljada i 315 dinara
zbog povrede časti i duševnog mira…”.

Kragujevac, 7. januar 2021, trafika u centru grada koja je i na Božić
otvorena

Uvodnik dnevnog lista “Nada”: “Veleiki neredi u našoj prestonici
kulminirali su danas upadom opozicije u zgradu Parlamenta. Okupacija
Skupštine trajala je četiri sata. Tokom sukoba opozicije sa policijom život
je izgubilo pet osoba. Neposredno uoči upada u Parlament, lideri
opozicije su usijali atmosferu na mitingu u centru glavnog grada.
Protivnici vlasti tvrde da su izbori pokradeni pozivajući pristalice da se po
cenu života bore protiv priznavanja izbornih rezultata. Državni udar je za
dlaku izbegnut a očekuje se i obraćamje predsednika.” Autor: Goran
Simić.

Beograd, 2. decembar 2022.

Goranova podstanarska soba. Na TV ekranu utakmica Srbija – Švajcarska. Gazdarica tiho kuca i polako ulazi.

– Gorane sine izvini, samo da te podsetim da ako izađeš ranije odbiću ti
od kirije. Ovima je jako hitno da se usele što pre.

– Znam ali ja vam već dugujem kiriju za dva meseca.

– Platićeš kada budeš imao, ne brinem ja. Pošten si ti momak. Samo da
znaš, ne bi tebe tetka Zaga iz stana terala da ovi ne plaćaju kao poludeli.
Sad mi je prilika da uštedim za crne dane.

Po završetku utakmice zazvonio je telefon. Na ekranu je pisalo
“Glodur”.

– Gorane, naš dopisnik iz Ukrajine se razboleo. Da li je stvarno ili folira ne
znam. Pošto trenutno nemaš stan, da li si zainteresovan da ga zameniš?,
pitao je neodlučno urednik.

– Može od Nove godine, odgovorio je bez razmišljanja, rezerviši mi
smeštaj u nekom od skloništa.

Beograd, 31. decembar 2022.

U prostorijama lista “Nada” vladala je praznična atmosfera. Urednik
je naručio roštilj iz obližnjeg restorana dok su se novinari pobrinuli za
alkohol. Pravni zastupnik kompanije “Nada”, Ilija Pravdić sedeo je u uglu
redakcije i pušio jednu cigaretu za drugom. U neko doba, stigla je i treća
kafa.

– Izvini Gorane, još uvek ne mogu da verujem da nam je žalba odbijena.
Nisu te tužili za tekst o ubistvu Olivera Ivanovića, ni za ono kada si
ismejao predsednika kako pijan telefonira, ni kada si snimio muškog
stripera koji u pola noći izlazi iz zgrade u ulici Andrićev venac 1. Čak ni
onda kada si pišući o neredima u Vašingtonu naterao mnoge na pomisao
da je pala Skupština Srbije. Ništa od toga im nije bilo važno ali “čast”
bubašintera i mišolovca jeste. Gde ćeš naći toliki novac prijatelju?, pitao
je advokat zabrinuto.

– Pojma nemam. Sada mi je najhitnije da pronađem stan a poslednjih
meseci to je jednostavno nemoguća misija.

Proslava se bližila kraju. Kolege su se u veselom raspoloženju prešle
u kafanu preko puta redakcije. Goran se zahvalio na pozivu.

– Moram kod bivše gazdarice da vratim ključ.

Tmuran, kišni dan nije puno mario za novogodišnju atmosferu kao ni
za sanke Deda Mraza koje su teško jezdile blatnjavim putevima Srbije.
Goran je žurno grabio razlokanim beogradskim ulicama trudeći se da
zaobiđe džombe, rupe i bare. Vešto je eskivirao i petarde koje su
sugrađani isprobavali pre velike, novogodišnje fešte u centru grada.
Konačno je stigao na odredište. Dorćol, početak Simine, u ulazu zgrade u
kojoj je godinama živeo, zatekao je ljubavni par koji čekajući da kiša
prestane, nije gubio vreme. Stan broj 5. Zazvonio je. Vrata mu je otvorila
sedmogodišnja devojčica i prošaputala na ruskom:

– Ja se zovem Galina. Imam osam godina. Moj tata Igor je tu u dnevnoj
sobi. Pije vodku i spava.

Kijev, Ukrajina 7. januar 2023, hotel Sofija

Sirene su se od jutros, oglasile već treći put. Hotel je u mraku.
Struja samo na mahove iznenadi strane novinare koji su jedini gosti
hotela “Sofija”. Dok je elektrike i atmosfera malo živne. Pune se telefoni i
kompjuteri, kuva se kafa, zagrejavaju konzerve. Novajlija, Goran Simić
dopisnik dnevnog lista “Nada”, u Kijev je stigao pre dva dana a u Srbiju
poslao već tri izveštaja. Pamti on i bombardovanje svoje zemlje ali ovako
nešto još nije doživeo. Upoznao je kolege iz drugih svetskih redakcija.

– Gore je bilo samo u Sarajevu , komentariše Paolo iz “Koriere de la Sera”,

– Zaboravljaš Ruandu, podseća ga Šon iz “Belfast Telegrafa”, iskusni
reporter guste kose i još duže, sede brade.

– Dobro je Deda Mraze, dobacuje Goran, ima li ovde šta da se popije?
Hteo bih da se malo zagrejem pre nego što pođem u obilazak terena.
Recepcionar Boris je iz tajnog šteka doneo flašu vodke uz koje su svi
zajedno cugali.

– Za mir!, nazdravili su.

Srpski novinar je izvadio novčanicu od hiljadu hurivija, tutnuo je
Borisu u džep i izašao napolje. Na ulici ga je presekao hladan vazduh koji
je mirisao na neizvesnost i strah. Iz daljine se mogao čuti plačni ženski
glas kako doziva: Dimitrij, Dimitrij…
Uzalud je u mrklom mraku tražio ženu, Dimitrija, plačni glas…
Iznenada, jaka svetlost je obasjala Trg nezavisnosti a odmah potom
je odjeknula eksplozija!
Goran Simić novinar, branilac i vernik “Nade” nije se pomerio s
mesta. Kao pravi profesionalac do kraja je ostao na radnom zadatku.
Jednom izveštač, zauvek reporter. Pred očima srpskog novinara ređale su
se neke lepe slike. Video je porodilište, roditeljsku kuću, gradski park,
Šumarice… Nalazio na nekom mnogo lepšem i mirnijem mestu.
Razdragana majka, nasmejani otac, mnogi prijatelji… Svi oni, još uvek
živi i zdravi veselo su ga pozdravljali. Ratova više nema! Urednik mu
poručuje da će od sada pisati samo o jelu, piću i usluzi u najboljim
restoranima. Republički javni tužilac se probudio iz višegodišnjeg sna.
Mediji javljaju da kuća pravde više ne sudi ni po dedi ni po ujacima već
po pravdi suda istinitoga. Beogradske gazdarice ponovo traže domaće
kirajdžije. U ratu poraženi, ruski stanari, vraćaju se svojim kućama
daleko u hladnoj domovini.

VIŠE OD IGRE

13/12/2022 / MORALVILLE / EDIT

Osmina finala Svetskog prvenstva u Kataru. U toku je treća serija penala, Španci gube 2:0. Ašrif Akimi daje gol i odvodi Maroko u četvrtfinale. Ovaj dvadesetčetvorogodišnji stanovnik Pariza ima dva držvljanstva, zemlje koju je izbacio sa mundijala i Maroka za čiju reprezentaciju je nastupio 60 puta. Potiče iz siromašne porodice. Otac je radio kao prodavac na madriskim ulicama i buvljacima a majka je bila čistačica. Ponikao u Realovoj pionirskoj školi fudbala, sve što o ovom sportu zna naučio je u Španiji ali je odlučio da brani boje Maroka i niko ga zbog toga nije kritikovao. Igrao je požrtvovano i proslavljao dostojanstveno. Pažnju Španaca nije usmeravao prema intimnim delovima svoga tela a nismo videli ni da ga je španski golman hvatao za gušu. Retki su oni koji fudbal igraju iz ljubavi jer ovaj sport je odavno postao više od igre.

Odluka da se 22. Svetsko prvenstvo održi u Kataru doneta je još 2010. godine. Gora se u to vreme nije mnogo tresla a miševi su sve do nedavno ćutali. Pred sam početak velikog takmičenja, oglasili su se dušebrižnici, borci za ljudska prava i revoucionari političke korektnosti. Najednom su shvatili da je Katar konzervativna arapska zemlja u kojoj vlada sistem vrednosti zasnovan na muslimanskoj religiji. Postalo im je jasno i da je za organizaciju takmičenja potrošeno 220 milijardi dolara, da su tokom izgradnje infrastrukture zapošljavani slabo plaćeni migranti. Dosetili su se da je u Kataru kao i u većini zemalja arapskog sveta ilegalno biti homoseksualac kao i da je opšte stanje ljudskih prava na prilično niskom nivou. Ali tako je bilo i minulih dvanaest godina a slično će nažalost biti i u budućnosti. Od letargične nezainteresovanosti, mediji su  preko noći počeli kampanju protiv Mundijala 2022 a najglasniji su pozivali čak i na bojkot. Očigledno da je ponestalo tema pa pošto su vakcine izašle iz mode a rat u Ukrajini je previše krvav za ove petpraznične dane, Katar je postao tema na kojoj se polaže ispit iz političke korektnosti a koji će, kao i uvek, položiti samo najradikalniji.  

Prvenstvo sveta u fudbalu kao spektakl globalnih razmera od svojih početaka obilovalo je političkim i drugim kontroverzama. Prvi šampionat održan u Montevideu 1930. godine prošao je relativno mirno i bez većih skandala da bi samo četiri godine kasnije počelo da se kuva.

DUČE, FIRER I FUDBALSKA PREKOMANDA

U vreme najveće ekonomske krize, u leto 1934. Italija je bila domaćin drugog Svetkog prvenstva. Zbog nedovoljne zastupljenosti južnoameričkih zemalja Urugvaj, Čile i Peru su bojkotovali takmičenje a isto su učinile Engleska, Škotska i Severna Irska jer nisu želeli da igraju u nacističkoj zemlji. Na čelu Italije nalazio se veliki ljubitelj fudbala Benito Musolini koji je znao da će  sportski događaj tih razmera uvećati njegovu popularnost i poslužiti za promociju fašističkih ideja. Duče je lansirao teoriju po kojoj je fudbal zapravo nastao u Italiji i to još u 16. veku a da su ga Englezi samo modifikovali i proglasili svojim izumom. Aćile Starđi je bio blizak saradnik italijanskog vođe, zadužen za propagandu. U vreme kada nije bilo televizije, Starđi je uspeo da fašističku ikonografiju prezentuje u filmskim žurnalima, novinama, na posterima, zastavama i poštanskim markama. 

Takmičenje se održavalo u osam gradova a organizatori su se po nalogu Musolinija trudili da posećenost uvećaju po svaku cenu. Najpre je vlada delila besplatne ulaznice a potom su članovi nacističke partije organizovano odvođeni na utakmice. Da li su tom prilikom dobijali i sendviče nije poznato. Po završetku finalne utakmice u kojoj je Italija postala prvak sveta, na stadionu je mimo protokola intonirana italijanska himna “Điovineca” uz koju su gledaoci i igrači fašističkim podizanjem ruke pozdravili Musolinija.

Samo nekoliko dana po završetku Mundijala u Venecijii su se sreli Duče i Firer kada su i zvanično otpočele zajedničke pripreme za početak Drugog svetskog rata.

Po završetku Olimpiskih igara u Berlinu, nemačke aneksije Austrije i Španskog građanskog rata, bauk fašizma se širio Evropom. Tokom globalnih političkih previranja u Francuskoj je 1938. godine održano treće Prvenstvo sveta u fudbalu. Reprezentacija Austrije imala jedan od najboljih timova pa je Hitler, posle aneksije ove zemlje, odlučio da ih jednostavno pripoji nemačkoj nacionalnoj selekciji. Kao posledica, broj učesnika Mundijala smanjio se sa 16 na 15 ali se članovi FIFA, među kojima je bio veliki broj simpatizera fašizma, nisu oko toga previše uzrujali. Reprezentacija Nemačke sa nacističkim simbolima na dresovima, predvođena selektorom Sepom Herbergerom poražena je na samom početku od Švajcerske rezultatom 4:2. Prema tvrdnjama engleskih medija, nemački fudbaleri su uz podršku svog selektora i pridošlica iz Austrije u znak protesta namerno izgubili ovu utakmicu i tako grdno razočarali firera u domovini.

“NEVIDLJIVI” MUNDIJAL

Prve kontroverze vezane za Prvenstvo u Švedskoj 1958. Počele su još  u toku kvalifikacija. Godine 1948. Izrael je zvanično priznat kao samostalna država. Zemlje muslimanskog sveta od prvog dana su bojkotovale Izrael na svim sportskim fromntovima pa je na red ubrzo došao i fudbal. Najpre je Turska odbila da igra sa Izraelcima a onda su isto učinili Sudan i Egipat. Izrael je bez borbe preskočio čak tri faze kvalifikacija pa je FIFA je uložila napor da smisli način kako se Izrael ne bi plasirao na Mundijal bez ijedne odigrane utakmice. Tako su iz nekog samo njima znanog “šešira” izvukli Vels čiji fudbaleri nisu puno marili za politiku. Dva puta su pobedili Izrael i bez problema se kvalifikovali za završni turnir.

Kada je sedamnaestogodišnji Pele podigao pehar Žila Rimea i postao najmlađi osvajač svetskog prvenstva teško da je iko mogao i da zamisli da prvenstva u Švedskoj zapravo nije ni bilo. O čemu se radi? Autori  dokumentarnog filma “Konspiracija 58” tvrde da te godine Mundijal uopšte i nije održan. Istoričar Žak de Varen prikupio je mnoštvo dokumenata, fotografija i svedočenja na osnovu kojih je formirao teoriju u koju su mnogi poverovali. U knjizi “Fudbalska zavera”, De Varen tvrdi da sve što je na TV ekranima viđeno u stvari je vešto izvedena medijska simulacija snimljena u holivudskim studijima a u režiji CIA. Bilo je to vreme hladnog rata i Amerikanci su želeli da provere koliko daleko može ići medijska manipulacija. Cilj eksperimenta bio je da se utvrdi da li je moguće ubediti svetsku javnost da prate stvarni događaj u Švedskoj dok im se pred očima odmotava film snimljen u Kaliforniji. De Varen takođe tvrdi da je ovo bila i proba za lažno spuštanje na Mesec koje se, po njegovim rečima, takođe nije dogodio desetak godina kasnije. Ključni dokazi za ovu neobičnu teoriju pronađeni su na video snimku finalne utakmice između Švedske i Brazila. U trenutku kada domaćin postiže gol kamera šara po tribinama i pokazuje naselje sačinjeno od visokih zgrada koje u Stokholmu ni tada a ni kasnije na tom mestu nisu postojale. Snimak istovetnih solitera pronađen je u Holivudu u neposrednoj blizini filmskih studija. Kao drugi dokaz švedski istoričar navodi senke igrača na terenu koje ne odgovaraju položaju sunčevih zraka u Severnoj Evropi toga dana i časa već položaju Sunca u SAD. I najzad, kopačke koje nose igrači uopšte nisu postojale u to vreme,  proizvedene su u SAD a na tržištu su se pojavile tek naredne godine. Teorija je brzo pobijena izjavama brojnih učesnika i posmatrača velikog fudbalskog takmičenja ali su mnogi u nju poverovali. Na kraju, i sam režiser je priznao da je reč o “dobronamernoj prevari” i da mu je namera bila da ismeje zagovornike svih teorija zavere a posebno pristalice pokreta “Konspiracija 58”.  

PLAČI OD STIDA ARGENTINO

Politička ubistva, otmice, korupcija, diktatura i najveći sportski događaj na tlu Južne Amerike – Mundijal u Argentini 1978. Predsednik zemlje domaćina bio je Huan Peron, poznat po nesebičnom gostoprimstvu koje je pružao odbeglim nacistima. Tokom desetogodišnje vladavine Peron je vodio neturalnu politiku prema velikim silama. U vreme hladnog rata Argentina je sedela na dve stolice pri čemu je ona ruska, Peronovoj stražnjici bila udobnija pa je zbog toga godinama bio na meti američke administracije. Na kraju  trećeg mandata, mesto predsednika Peron je prepustio svojoj trećoj ženi Izabeli Peron koja je nastavila prorusku politiku svog muža. Amerika je odlučila da preduzme konkretne korake u cilju svrgavanja argentinske vlasti pa su angažovali Henrija Kisindžera da stvari dovede u red. Američki diplomata je posao završio na sebi svojstven način i 1976. godine, državnim udarom, na čelo Argentine postavio generala Horhea Rafaela Videlu. Vojna hunta se od početka surovo obračunala sa neistomišljenicima. Prema zvaničnim podacima UN tokom Videline hunte stradalo je više od tri hiljade buntovnih levičara dok je na desetine hiljada bilo zatočeno u koncetracionim logorima širom zemlje. 

Približavao se početak Svetskog prvenstva u fudbalu 1978. Odluku da Argentina bude domaćin ovog takmičenja doneta je dvanaest godina ranije kada niko nije mogao da pretpostavi da će u zemlji zavladati ratno stanje. Događaji se nisu mogli predvideti ali se takmičenje moglo otkazati. General Videla je prepoznao priliku da organizacijom velikog spektakla pokaže snagu svoje vlasti a FIFA ga je uz “finansijske argumente ispod stola” u tome podržala. Prvenstvo je počelo svečanim otvaranjem na stadionu “River Plejt” koji je od koncentracionog logora bio udaljen samo dva kilometra. Format takmičenja 1978. godine bio je drugačiji od danšnjeg jer se nije igralo na ispadanje već su u finalu nastupali pobednici grupa. Prvi finalista postala je Holandija i tu je bilo sve čisto. U poslednjem kolu druge grupe Brazil je pobedio Poljsku 3:1 pa je domaćinu u utakmici protiv Perua bila potrebna pobeda od 4 gola razlike da bi se plasirali u finale. Tu počinje jedna od najkontroverznijih utakmica u istoriji fudbala a u priču se vraća i neizbežni Henri Kisindžer koji je tokom čitavog prvenstva bio počasni gost argentinskog predsednika. Pre odlučujućeg meča, Videla i Kisindžer telefonom razgovaraju sa predsednikom Perua a potom zajedno odlaze u svlačionicu Peruanaca da im požele sreću uz želju da sve protekne u miru i prijateljstvu. Istog dana na račun vlade Perua iz Amerike je stigla značajna ekonomska pomoć a Argentina ih je stavila na listu povlašćenih uvoznika mesa i vina. Meč Argentine i Perua završen je pobedom domaćina od 6:0 posle čega su u finalu pobedili Holandiju i postali svetski prvaci. Najzaslužniji za ovaj uspeh nažalost nisu bili ni Kempes, ni Ardiljes ni Pasarela već visoka politika, korupcija i zakulisne radnje.

MAJKE IZ MAROKA

Na konferenciji FIFA u decembru 2010. godine birani su domaćini Mundijala 2018. i 2022. godine. U igri su bili SAD, Rusija, Australija, Japan, Engleska, Južna Koreja i Katar. Kao najozbiljniji kandidati viđeni su Engleska i Amerika koji su u propagandnu uključili princa Vilijama i Bila Klintona. Na opšte iznanađenje pobedili su Vladimir Putin – Rusija 2018. i Dejvid Bekam promoter SP u Kataru 2022. Javna je tajna da su čelnici FIFA uzeli milione kako bi Prvenstva dodelili baš ovim zemljama. Bil Klinton im to nikada nije zaboravio pa je nekoliko meseci kasnije iskrostio svoje veze u Stejt departmentu i preko FBI pokrenuo istragu o korupciji u Svetskoj fudbalskoj organizaciji. Tom prilikom protiv mnogih funkcionera su vođeni procesi, neki su i osuđeni ali kako to obično biva, glavni igrači na čelu sa Sepom Blaterom su ostali nekažnjeni.

Svetsko prvenstvo se na španskom kaže Mundijal a na engleskom World Cup – skraćeno WC. Možda baš tu leži odgovor na pitanje zašto je, kako to fraza kaže, fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. Iako dobro znamo da je FIFA korumpirana organizacija u kojoj su rasizam i homofobija uvek tolerisani, kada nas “pritera” ljubav prema fudbalu, nanovo mu se (WC-u) svake četiri godine, bez razmišljanja prepuštamo.

Posle svih političkih skandala i kontroverzi Prvenstvo u Kataru pamtićemo po uzbudljivim utakmicama, po tome da je Amerika prvi put u istoriji mirno ušla i izašla iz jedne bliskoistočne zemlje i po fudbalerima Maroka. Oni  su posle plasmana u polufinale na teren izveli svoje majke koje smatraju najzaslužnijim za svoj uspeh. Svako poređenje sa njihovim srpskim kolegama bilo bi neukusno.

ATENTAT – ŠEGRTSKI ZANAT

27/11/2022 / MORALVILLE / EDIT

Filmski Gladijator i junak među mudracima, saznao je da se na njega priprema atentat. Služba bezbednosti je sve proverila, opasnost potvrdila i potencijalnoj žrtvi prepustila odluku na koji način će se od smrtnih pretnji braniti. Hrabar i skroman kakav je oduvek bio, odlučio je da se od svega ne pravi veliki cirkus. Odbio je pancir, okončao započetu partiju šaha i nastavio svoj dvadesetočasovni radni dan. Bilo je to u januaru 2001. godine kada je FBI dobio informaciju da se tokom svečanosti dodele Zlatnog globusa priprema atentat na australijskog glumca Rasela Kroua. 

Pod pojmom atentat (latinski: attentare – pokušati, napasti) podrazumeva se fizički napad, ubistvo ili pokušaj ubistva određene osobe koja ima važnu političku ili vojnu ulogu. Najčešće je reč o profesionalnim ubicama, fanaticima ili duševnim bolesnicima. Kroz istoriju, atentati su na razne načine određivali tokove savremenog čovečanstva. Optimisti su skloni verovanju da je Hitler uklonjen na vreme gde bi nam danas kraj bio. A opet, imajući u vidu nakaradni sistem vrednosti koji na ovoj jadnoj planeti vlada, za sve muke i nevolje najmanje nam je Hitler kriv. 

Uspešno izvedeni atentati odavno su ušli u udžbenike, o njima se snimaju filmovi, vode polemike a neretko i ratovi. Iako je većina diktatora dočekala da se na onaj svet presele “mirnim putem” ne može se reći da je falilo pokušaja. Veliki broj anonimnih atentatora mogao je  sprečiti pokolje, ljudske tragedije i na velika vrata ušetati u svetsku istoriju. Krenimo redom.

Krajem januara 1757. izvesni Robert Fransoa Demijen pokušao je da ubije Luja XV. Saznao je kojim će putem njegovo veličanstvo proći, nadmudrio kraljevsku pratnju i došao do Luja XV. Ubo ga je nožem u stomak ali završni udarac nije dobro isplanirao. Kralj Francuske je bio zimogrožljiv a pošto je bio hladan dan obukao je više slojeva kraljevskih odora. Napadač nije prilagodio oružje pa je maleni perorez jedva probio kraljevo novo ruho. Luj XV je preživeo a Demijen je osuđen i pogubljen.

Četiri decenije kasnije, na Badnje veče 1800. godine Napoleon se uputio prema zgradi Opere gde se održavala praznična svečanost. Atentatori su postavili bure baruta sakriveno pored same Opere. Dok su čekali da se vladar pojavi, Napoleon se zaustavio i spontano obratio oduševljenoj masi. Tokom govora odjeknula je eksplozija, stradalo je više osoba ali ne i ona kojoj je bomba bila namenjena. Ovaj neuspeli atentat na Napoleona u istoriji je poznat kao “Operacija Paklena mašina”.

U našim krajevima, sredinom 19. veka atentatori su se posebno okomili na Milana Obrenovića. Prvi atentat odigrao se u Beogradu juna 1871. godine u blizini stare Terazijske česme. Bomba je eksplodirala  nekoliko trenutaka pošto je prošla kočija kojom se kralj Milan odvezao u pozorište. Izvršioci nisu otkriveni a samo tri meseca kasnije, u Smederevu, Obrenović se umalo nije udavio u poljskom klozetu koji se raspao pod njegovom težinom. Spasao se zahvaljujući tome što je sa sobom poneo pištolj pa je pucnjem pozvao pomoć. Pretpostavlja se da je kralj Milan u klozet pošao naoružan pošto je par meseci ranije preživeo atentat. 

Na putu do titule najvećeg negativca u istoriji, Adolf Hitler je morao da prođe kroz mnoge opasne situacije. Prvi atentat na firera  pokušao je Georg Esler 8. novembra 1939. godine. Svake godine nacisti su obeležavali godišnjicu velikog protesta koji je 1923. organizovan u pivnici Birgerbrojkeler u Minhenu. Hitlerov govor tradicionalno je počinjao oko pola devet. Te 1939. godine, Adolf je u pivnicu stigao ranije a prisutnima se obratio pre osam kako bi na vreme uhvatio voz za Berlin. Deset minuta nakon njegovog odlaska, u pivnici je odjeknula eksplozija. Bomba je ubila sedmoro i ranila više desetina prisutnih nacista ali ne i nihovog vođu. Upućeni tvrde da je u periodu od 1939. do 1945. godine bilo najmanje 17 neuspešnih pokušaja da se Hitler likvidira. Na kraju se ubio sam u berlinskom bunkeru maja 1945. godine.

Hitler je bio desetak godina mlađi od ljutog konkurenta u borbi za ulogu najvećeg zlikovca svih vremena – Josifa Viserionoviča. Tema atentata na Staljina obavijena je velom misterije. Neke od atentata izmislila je sovjetska tajna služba a drugi se još uvek vode kao državna tajna. Smatra se da su na Staljina  izvršena četiri atentata. U novembru 1931. godine Generalni sekretar komunističke partije SSSR-a šetao je jednom od moskovskih ulica kada je nepoznati prolaznik potegao pištolj. Od sigurne smrti spasao ga je pripadnik NKVD-a koji se tu slučajno našao. Atentator je bio Leonid Ograev, bivši belogardejski oficir, član emigrantske organizacije “Ruski vojni savez” i agent britanske obavještajne službe. 

Kada je nemačka obaveštajna služba saznala da će se u oktobru 1943. godine u Teheranu sastati Staljin, Čerčil i Ruzvelt počele su pripreme za operaciju “Dugi skok”. Cilj je bio kidnapovanje i likvidacija lidera zemalja antifašističke koalicije. Bilo je planirano da grupa diverzanata na čelu sa Otom Skorzenijem neutrališe vođe Engleske, SSSR-a i SAD. Sovjetska tajna služba je saznala da se priprema atentat pa su u gradu Komo, 70 km od Teherana zarobili nemačku grupu posle čega je i čitava operacija obustavljena.

Za razliku od danšnjih predsednika koji javnost plaše nepostojećim atentatima, nekada je u trendu bio obrnut proces. Name, 22. januara 1969. godine tokom proslave na Crvenom trgu, vojnik Armije SSSR-a ispalio je više hitaca na predseničku povorku u kojoj je bio Leonid Brežnjev. Iako se odigrao pred očima hiljada šokiranih gledalaca ruski zvaničnici su uspeli da ovaj događaj od javnosti sakriju narednih trideset godina. Atentator, Viktor Ilijin proglašen je neuračunljivim pa je ostatak života proveo u mentalnoj instituciji.

U razgovoru sa američkim rediteljem Oliverom Stounom, Vladimir Putin je potvrdio da je izbegao pet atentata dok ruska služba bezbednosti tvrdi da su operativci čak 12 puta sprečili pokušaj ubistva ruskog predsednika. U avgustu 2000. godine, tokom samita u Jalti, uhapšena je grupa terorista iz Čecčnije i sa Bliskog istoka zbog sumnje da su pripremali napad na kolonu u kojoj je bilo i Putinovo vozilo. 

Skotland Jard je sprečio dvojicu Rusa da ubiju Putina u znak odmazde za smrt kritičara Kremlja Aleksandra Litvinjenka. 

Prema izveštajima nekolicine ukrajinskih obaveštajaca, u februaru ove godine, samo nekoliko dana posle početka ruske invazije na Ukrajinu, kavkaski specijalci pripremali su ubistvo Vladimira Putina. Plan je na vreme otkriven a atentat sprečen.

Nekadašnji predsednik Kube Fidel Kastro živeo je 91 godinu i verovatno je svetski rekorder u preživljenim atentatima. Ako je verovati hroničarima, on je čak 638 puta uspeo da utekne svojim ubicama. Pošto je bio strastveni ronilac CIA je postavila eksploziv sakriven u školjkama na dnu Okeana dok bi posebnim hemikalijama natopili Kastrovo romilačko odelo da bi izazvali neku od fatalnih kožnih bolesti. Najbizarniji pokušaj bio je ubrizgavanje otrova u jednu od Fidelovih cigara od kojih se nije odvajao. Ni pokušaj da se bakteriološki otrov stavi u čaj, kafu ili mleko nije uspeo jer im nije pošlo za rukom da naprave efikasan otrov koji se razlaže u tečnosti. Upućeni tvrde da je u CIA postojala specialna radna jedinica čiji su članovi radili isključivo na likvidaciji kubanskog predsednika a kada je Kastro umro prirodnom smrću stotinak službenika je ostalo bez posla.

Decenijama su nas učili da je najvećeg sina naših naroda i narodnosti ceo svet voleo. Sredinom osamdesetih stidljivo su počeli da se bude protivnici Josipa Broza a već početkom devedesetih postao je običaj da se u radnoj biografiji uz ostala zanimanja doda i – atentator na Tita. Istoričari tvrde da je najviše napada na Titov život pokušano u periodu rezolucije Informbiroa a naredbodavci su bili “prijatelji” iz Sovjetskog saveza. Tako su 1950. godine, Bezbednosne službe JNA dobile informaciju da se sprema atentat na Josipa Broza. Od tog trenutka Tito je stalno nosio pancir. Prema saznanjima UDBE, za izvršioca napada Rusi su izabrali  jednog od najbližih Titovih pratilaca, potpukovnika Branka Rudića koji je bio pristalica Informbiroa. U Titovoj rezidenciji u Dubrovniku, Rudić je iz neposredne blizine ispalio tri hica ali je neprobojni prsluk zaštitio predsednika SFRJ a atentator je likvidiran na licu mesta. 

Jedan od pokušaja desio se 1965. godine, tokom Brozove posete Meksiko Sitiju. Trojica pripadnika četničke emigracije u SAD prerušeni u turiste sa fotoaparatima i katoličkog sveštenika, nosili su bombe kojima su planirali Brozovo ubistvo. Pokušaj je propao jer je Titu bilo nemoguće prići pošto su ga meksička vojska i policija odlično čuvali. Izračunato je da su protiv Tita organizovane 73 zavere koje su neuspešno izvedene, mada svako od nas u familiji je ima babu ili dedu koji su tvrdili da taj što šuška kad govori, i nije pravi Tito.

Pokušaji atentata na Slobodana Miloševića smatrani su državnom tajnom pa je teško odrediti njihov tačan broj. Saobraćajna nesreća na autoputu Zagreb – Beograd, koja se dogodila 3. januara 1988. smatra se prvim pokušajem atentata na  Miloševića. Na automobilu tadašnjeg  predsednika CK Srbije, pukle obe zadnje gume pa je automobil završio u jarku pored puta. Milošević je zadobio lakše povrede ali je već sutradan  otišao na posao. SUP Beograda je zvanično utvrdio da su gume bile “dotrajale i da je nestručno urađena pneumatika”!? 

Drugi atentat planiran je na Vidovdan 1989. godine tokom  proslave 600 godina Kosovske bitke. Služba DB Srbije primila je intel od ruskog KGB-a da kosovski Albanci pripremaju ubistvo Slobodana Miloševića. Planirano je da se srpski lider likvidira na putu prema Gazimestanu. Istog dana, obaveštajci su pronašli snajpersku pušku u jednom skrovištu kod Podujeva. Zanimljivo je da je JNA odbila da ustupi Miloševiću vojni aerodrom u Prištini i postavi svoje snajperiste kao obezbeđenje jer, navodno, nije dobila odobrenje iz Beograda. 

Tokom devedesetih, Milošević je, za razliku od svojih građana, često putovao po svetu. Mirovni pregovori vodili su se punom parom. Još jedan nerazjašnjen događaj zabeležen je 18 januara 1994. Spuštajući se na pistu ženevskog aerodroma, na levom točku aviona Savezne vlade, pukle su obadve gume. Pilot je uspeo da smiri avion, a putnici, uključujući i Miloševića, ostali su nepovređeni. U isto vreme, britanski MI6 detaljno je pripremao atentat na predsednika SR Jugoslavije koji je trebalo da se izvrši u Ženevi. Prema rečima agenta MI6, Ričarda Tomlinsona, planirano je da se laserskim zrakom onesposobi general švajcarske policije koji je vozio Miloševića. Vozač bi izazvao saobraćajnu nesreću sa smrtnim ishodom a automobil i žrtva završili bi u Ženevskom jezeru. Sve ovo “Sloba” je stoički izdržao da bi život skončao pod pomalo čudnim okolnostima u Hagu. Potom je mimo svih zakona i običaja sahranjen u dvorištu porodične kuće u Požarevcu. 

Loši momci svetske istorije imali su mnogo više sreće od državnika koji su svojom hrabrošću i humanošću zadužili čovečanstvo. Metak nije hteo Hitlera i Staljina ali je nažalost stigao Indiru Gandi, Martina Lutera Kinga, Kenedija, Đinđića… Pored uspelih i neispelih atentata postoje i oni treći koji sve više ulaze u modu. Poznata je meta, dan i mesto ali  nikako da se pojavi atentator.

ŠALA, KOMIKA I NEKA JABUKA

13/11/2022 / MORALVILLE / EDIT

“Vic je svetlucava pena na površini a humor je biser iz dubine.”

Sirius

U filmu “Ovo malo duše”, nežnoj priči o surovoj svakodnevici, dedo Jusuf objašnjava otkuda sav ovaj belaj, muka i nevolja koji nam vekovima mira ne daju: “Čuo sam da u tim starim knjgama piše da je Bog bio namislio dat čovjeku da živi hiljadu godina. To je bilo kad je Bog prvog čoveka stvorio – Adema. Sve mu pružio i pojest, i popit, i ženu mu stvorio. Samo u nekake jabuke da ne diraju. Biva to su božije jabuke… To da ne dira a drugo je sve njegovo. Ali ta ženetina navrati Adema da trgaju jabuke. Bog to vidio, naljutio se i kapak! Nesta rahatluka, nesta svega. Od tada se čovjek pati, živi i mre ko i svako drugo hajvanče.”

Od “Adema” do današnjih dana svašta nam se izdešavalo ali su se duhoviti “hajvani” uvek trudili da nam stvarnost humorom ulepšaju. Kao lik koji je opleneio savremenu umetnost, dedo Jusuf je za potrebe naše priče nastavio put kroz istoriju humora. Tako je na primer saznao da sama reč humor potiče od Galena, koji je preuzeo Hipokratovo tumačenje o tzv. “životnim sokovima” koji određuju telesnu građu i fiziološke osobine svakog organizma a samim tim i psihičke osobine i raspoloženje pojedinaca. Najstarija tumačenja prirode smešnog potiču još od Grka koji su smatrali da se ljudi najviše smeju tuđoj slabosti i bespomoćnosti. Te tzv. teorije superiornosti održale su se sve do danas. Prve zapisane šale  potiču iz stare Mesopotamije ali obiluju neukusnim zapletima vezanim za fiziološke potrebe što je našeg junaka više rasplakalo nego nasmejalo. Čika Jusufu se se međutim dopali vicevi iz doba Tutankamona. Saznao je da se u starom Egiptu lekar zvao KAIROpraktor i da su za život zarađivali – piramidalnim prevarama. 

Put kroz vreme vodi nas u ahtičku Grčku. Jednom prilikom, otišao  Aristotel kod berberina, ovaj ga je pozdravio i uzbuđeno pitao: “Kako da vas podšišam slavni Aristotele?”, “U tišini!, odgovori filozof lakonski. Marketing je svoje korene pustio u staroj Atini jer kada je Herodot odlučio da proda kuću, sa sobom je uvek nosio ciglu da pokaže od čega je njegova kuća sagrađena. 

“Bio tamo neki grčki filozof, priseća se dedo Jusuf s prstom na čelu, vazda gologuz ‘odo. Sokrat su ga zvali! 

Sretne on  jednog čo’eka koji ga pita: 

– Znaš li što sam o tvom jaranu čuo?

– Stani malo, odgovori Sokrat, pre nego što počneš priču o mom jaranu, mogao bi razmisliti zadovoljava li to neke uslove. Prvi uslov je istina. Jesi li siguran da je to što mi želiš reći istina?

– Ne, odgovori poznanik, malopre sam čuo od nekih ljudi.

– Dobro, veli Sokrat, znači nisi siguran je li to istina. Da vidimo sada je li je to što želiš reći o mom prijatlju, nešto dobro?”

– Ne, naprotiv!

– Dakle, nastavi Sokrat, želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi siguran da li je to istina. Još samo jedno pitanje. Hoće li to što mi želiš reći o mom prijatelju, biti meni korisno?

– Ne, ni najmanje.

– Ako mi želiš reći nešto što nije istina, nije dobro i nije korisno, zašto bi mi to uopše rekao?, poentirao je Sokrat.

“E jes taj Sokrat hajvan bio”, pomisli Jusuf, “kažu pametan čo’ek baš, al’ džaba jer nikad nije saznao da mu je taj jaran ženu jebav’o.

Srednjevekovne, britanske šale odlikovale su se nestašnim dvosmislenim humorom.  Na retoričko pitanje “Šta se klati u visini čovekovog bedra i teži da uđe u rupu u koju je i ranije ulazilo?” odgovor glasi – ključ. Popularan je bio i sledeći vic sa kraljevskog dvora: Šetaju princeza i vitez parkom. Kada su stigli do jezera, princeza, skine prsten i baci ga u vodu tačno na pola puta do ostrva sa krokodilima. Okrene se prema vitezu i kaže: “Izvadi ga!” Vitez je istog trenutka posluša. A princeza sva ozarena i srećna reče: “Ti si vitez mog života, ostali kreteni su skakali za prstenom!”

Srpski narod se uvek ponosio svojim ratovima pa je uz minimalnu dozu samokritike rado zbijao šale na račun brojnih neprijatelja. Humorom se najlakše maskiraju i besmisao rata, i ljudske žrtve a boga mi i porazi. Ratni vicevi neizbežno sadrže dozu crnog humora dok zlobnici tvrde da neodoljivo podsećaju na brak jer se u njega lako stupa, brzo se spoznaje istina i teško se iz njega izlazi. Od ratnih viceva najpre izdvajamo onaj iz devedesetih, o zemunskom šaneru koji je nekim čudom mobilisan: 

Ponestalo vojnicima municije, pa ostavili Stevu Zemunca da drži liniju. Kapetan mu kaže:

– Čuvaj liniju dok se ne mi ne vratimo. Evo ti šlem i tri bombe to je sve što nam je ostalo.

– Ne brini brate kapetane sve je pod kontrolom.

Vraćaju se vojnici i vide Zemunca s brdom oružja i municije. Pogledaju na drugu stranu, a tamo gomila neprijateljskih vojnika. Okružili Stevu koji vrti šlemove po podu i viče:

– Aj’ pogodi ‘de je bomba!

Stazama NOB-a i revolucje naišli smo i ovaj vic: 

Ide Partizan kroz selo i sretne nagluvu baku pa je pozdravi:

– Smrt fašizmu! 

Baka mu odgovora:

– I tebi sinko!

Slavna epopeja srpskih boraca u Velikom ratu imala je retke komične trenutke: 

Na Kajmakčalanu, srpski vojnici gladni iscrpljeni ali hrabri i odlučni da u borbi istraju. Pojavi se kaplar pa se iz sveg glasa poviče:

– Slušaj ‘vamo vojsko. Imam jednu lepu i jednu manje lepu vest.

– Prvo lepu povikaše svi.

–  Danas menjate gaće!

– Uraaa! A druga?, vojnici će neodlučno.

– Ali između sebe.

U školi su često citirali nekog Nemca sa dugačkim imenom koji je davno rekao kako je rat “produžetak politike drugim sredstvima”. Ostavićemo za trenutak “druga” sredstva” po strani i okrenuti se šaljivoj strani politike.

Došli Putin i Vučić u Pariz da posete Makrona. Francuz im ponosno pokazuje sliku novog mercedesa:

– Uštedeo sam pet plata i ponovio se, hvali se domaćin.

– Karašo, odgovara Putin, ja “merdžana” mogu da kupim od regresa za godišnji odmor. A ti Aleksandre Anđelkoviču?

– Samo trenutak, odgovori Vučić. “Andrej!”, razdera se u telefon, “koliko bi nam trebalo da kupimo Mercedes?” 

– Pola godine, ne može kraće, reče Alek sagovornicima, velika je to fabrika! 

Prema pisanju Informera, građani Srbije već godinama uživaju u blagostanju pa i kada se sa međunarodne scene prebacimo na lokal za nas problema nema. 

Na šalteru biroa za zapošljavanje:

-Dobar dan, ja došao u vezi posla…

– Koja stranka?

– Šta stranka?

– Šta posla?

U zemlji u kojoj i predsednike kućnih saveta od milja zovu vrhovnim komandantima, izgleda da se najbolje snalaze Piroćanci jer  uprkos svemu uvek najviše uštede. Vicevi o tvrdičluku postoje i u drugim kulturama, na istu temu se šalimo na račun Škotlanđana a ulogu “turskog Pirota” igra grad Kajzeri, koji se nalazi u centralnom delu države. Od svih evropskih naroda najveće tvrdice žive u Holandiji ali iz nekog razloga nisu ušli u humorističku literaturu. Što se Piroćanaca tiče, sve je počelo u drugoj polovini 70-tih godina prošlog veka. Na jednom “Turniru duhovitosti” koji se tada održao u Pirotu, domaćini su rešili da sami sebe kako se to danas kaže “brendiraju”. Tada su lansirani vicevi koji se pričaju i danas.

Piroćanac u kafiću:

– Ko’e pije ono lepojče tam’ u ćoše?

Konobar:

– Pije najskuplji viski, 25 godina star.

– Turi dve kocke led i kaži da je od mene.

Drugi ukorenjeni stereotip je da su Škoti velike tvrdice. Treba podsetiti da je stanovništvo u tom delu Britanije, vekovima živelo u siromaštvu. Mnoge studije pokazuju da je reputacija tvrdičluka nepravedna. Škotlanđani na primer, u dobrotvorne svrhe u prosečno daju 356 funti godišnje, za razliku od stanovnika Londona koji, iako su im zarade za 25 odsto veće, doniraju  svega 268 funti.

U trenucima depresije Magnus Mekgregor u dućanu prekoputa, kupio konopče i otišao na tavan da se obesi. Kada je izmicao sebi stolicu naiđe  njegov prijatelj Donald i preseče uže. Sutradan, Magnus mu je poslao račun iz prodavnice s porukom: “Duguješ mi 2 funte za uništeni konopac!”

A evo šta se dogodi kada se “najveće cicije” sretnu na neutralnom terenu! 

Došao Škotlanđanin u Beograd pa se sa Piroćancem kladio u 100 eura da će duže ostati pod vodom bez vazduha. Dobitnik opklade se još ne zna! 

Za sve one koji ne uštede dovoljno za utehu оstaje crni humor tek toliko da vide kako ima i onih kojima je mnogo teže:

Idu razrok i zrikav ulicom i sudare se:

– Pa dobro, bre, sto ne gledaš gde ideš?!

– A što ti ne ideš gde gledaš?!

Nedaleko od njih razgovaraju dvojica prijatelja:

– Čime se baviš?

– Nema posla u struci pa trgujem organima.

– Pa imaš li srca?

– Jel’ to kritika ili porudžbina?

Dostojevski je davno napisao:”Ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek. Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna!” 

A dedo Jusuf se iznenada iz dubokih misli vratio u realnost: “‘Ej Šumadinac ‘oćemo li pominjat’ ove iz mog kraja? Mujo, Suljo, Haso, Fata?”

Etnički vicevi predstavljaju široko rasprostranjenu pojavu u svakodnevnom životu različitih nacija. Kategorisanje ljudi, čak i u obliku etničkih viceva, ima različite funkcije, od svakodnevne interakcije i  pozitivnog vrednovanja sopstvene grupe kroz negativno posmatranje  drugih. Krenimo onda od Bosne.

Gleda Mujo platni spisak:

– Ibro 1.000 evra, Meho 1.200 evra, Suljo 950 evra, Haso 1.500 evra, i sve tako redom.

Na kraju se iznenadi:

– Gle’ ovaj Saldo! 35.000 evra!

Ili onaj kada Haso pita Muju:

– Gdje je Fata nisam je vidio nekoliko dana?

– Posl’o sam je na odmor u Ukrajinu.

– Jes’ blesav, znaš da se tamo puca?!

– Ma pucala se ona i ovdje.

Iz čika Jusufovog zavičaja, preko Drine stižemo u Srbiju gde nas s vrata dočekuju pitanjem:

Kada Srbin ima najveću koncentraciju?

Kad presipa rakiju iz bureta u flašu!

Da nam je sloga na prvom mestu potvrđuje rečenica: 

Idu dva Srbina ulicom i svađaju se ko će biti u sredini.

Iz “centrale”, selimo se malo na sever:

Pitali malog Lalu šta najviše voli da jede.

– Paaa, kad imamo novce onda salamu i viršle a kad para nestane onda ono što imamo u kući: šunke, kulena, čvaraka…

I na jug:

Vranjanka ima muža Budimira.

Pita je švaler:

– Će da bude nešto večeras s nas?

Ona odgovara:

– Ako Bude bude, neće da bude, al’ ako Bude ne bude, će da bude

Sledeća stanica – Podgorica:

U kafiću Crnogororac startuje đevojku.

– Viđu mala, a jeli se poznajemo nas dvoje?

Đevojka:

– Prvi put te u životu vidim!

– A đe ćeš me znat’ kad iz mercedesa i ne izlazim.

Ili onaj prepun roditeljske ljubavi:

Majka Crnogorka na aerodromu u Podgorici prati sina

u Ameriku. Plače, jeca, suza suzu stiže….

Kaže joj drugi sin:

A majko, što plačeš? Vratiće se on! Pa ne ide u Beograd!

Dedo Jusuf je tiho uzdahnuo, zavio cigaru od suvog hercegovačkog duvana i setno zapevao:

Kad’ Hrvat Srbinu kaže – brate, 

kad’ Slovenci piće plate, 

kad’ se Crnogorci posla late,

Makedonci dobiju veće plate 

i kad sve to Bošnjaci shvate 

biće opet SFRJ brate.

EKSPLOZIVNI MIROTVORCI

13/11/2022 / MORALVILLE / EDIT

Imena dobitnika Nobelove nagrade objavljuju se svake godine  početkom oktobra dok je dodela priznanja zakazana za sredinu decembra. U međuvremenu, laureati imaju dovoljno vremena da se pripreme za svečanost u Švedskoj kraljevskoj akademiji koja obezbeđuje nagradu od 1,6 miliona evra a od dobitnika se očekije da se na svečanosti obrate javnosti i predstave rad za koji je nagrada dodeljena. 

Urbana legenda kaže da je nagrađeni fizičar iz SAD svakoga dana  vežbao govor ali zbog straha od letenja nije otputovao u Stokholm. U dogovoru sa članovima akademije organizovana je mini turneja po najvećim američkim univerzitetima gde bi nobelovac izložio najvažnije detalje svog istraživanja. Pošto avion nije dolazio u obzir, profesor je na put krenuo službenim automobilom koji je već godinama vozio njegov brat Ričard. Inteligentan gospodin kome škola u mladosti nije išla od ruke pa ga je brat zaposlio preko veze. Osim letenja, profesor se, nažalost, plašio i javnih nastupa te su braća odlučila da pribegnu malom lukavstvu. Vozač, koji je govor čuo nebrojeno puta, obukao je odelo, stavio kravatu i bez greške održao predavanje. Publika je bila zadovoljna kao i naučnik koji je sedeo po strani. Zbog fizičke sličnosti prevaru niko nije primetio. Sve je išlo glatko, dok se na predavanju u Oklahomi nije javio radoznali posetilac. Bio je to jedan od onih brbljivaca koji na svakoj tribini suvišnim pitanjima nerviraju prisutne. Postavio je  komplikovano pitanje iz kvantne fizike ali se “profesor” nije dao zbuniti. “Vi se šalite”, odgovorio je uvređeno, “tako nešto pitate dobitnika Nobelove nagrade? Na prosto pitanje kao što je vaše može odgovoriti i moj vozač. Ričarde molim vas, objasnite  gospodinu!”   

Poslednjih sto dvadeset godina Nobelova nagrada se dodeljuje za najviša dostignuća u oblasti nauke, književnosti kao i za ukupni doprinos u borbi za očuvanje mira u svetu. Poreklo nagrade i život njenog utemeljivača otkrivaju nam neveselu priču. Alfred Nobel je rođen u Stokholmu 1833. godine. Njegov otac, Imanuel bio je inženjer i pronalazač sa manjkom inovacija i viškom finansijskih problema. Posle bankrota u rodnom gradu, Nobelovi se sele u Rusiju. Imanuelovi pronalasci privukli su pažnju cara Nikolaja a posebno projekat proizvodnje eksploziva. Ruski imperator je omogućio da porodica Nobel živi pristojno. Najstariji sinovi su od samog početka učili strane jezike, fiziku, matematiku i ostale prirodne nauke. Pošto porodica nije imala razumevanja za Alfredov poetski talenat, on je u Parizu počeo studije hemije i zajedno sa italijanskim naučnikom Askaniom Soberom radio na proučavanju nitroglicerina od koga su u kombinaciji sa drugim elementima 1867. godine stvorili dinamit (od grčke reči “dunamis” što znači moć). Nobelov pronalazak doveo je do velikog progresa u mnogim oblastima a posebno u rudarstvu i  građevinarstvu. Narednih godina, Alfred Nobel je patentirao čak 355 pronalazaka i za kratko vreme postao bogat čovek.

Paralelno sa širokom upotrebom Nobelovih inovacija, dinamit je  počeo da se koristi u vojne svrhe i preko noći postao tražena roba na međunarodnom tržištu oružja. Kada je 1888. godine umro pronalazačev stariji brat Ludvig Nobel, novine su greškom objavile da je reč o Alfredu. U nekrologu pod naslovom “Trgovac smrću” francuski list ga je nazvao ratnim profiterom čiji đavolji pronalazak seje smrt po svetu dok se Alfred Nobel bogati bez i malo griže savesti. Nobel je bio šokiran ovim člankom. Istog dana odlučio je da čovečanstvu daruje nešto pozitivno pa je 1895. godine u Švedsko-norveškom klubu u Parizu obelodanio stvaranje fonda za dodelu nagrade sa njegovim imenom. Razočaran načinom na koji je korišćen dinamit, odlučio da nagradi one koji su svojim radom doprineli razvoju humanističkih vrednosti. Ljubav prema književnosti za koju porodica nikada nije imala razumevanja i nauci koja mu je donela slavu, oblikovali su koncept Nobelove nagrade koja se svake godine dodeljuje za fiziku, hemiju, medicinu, za mir, književnost a od 1969. godine i za ekonomiju. Tradicija duga više od jednog veka pomogla je da javnost upozna više stotina naučnika, humanista, stvaralaca, ljudi koji su najbolji način zadužili savremenu civilizaciju. Komitet za Nobelovu nagradu čini pet članova koje imenuje Norveški parlament. Reč je o penzionisanim političarima koji odluke, navodno, donose samostalno ali kao što i među “naprednima” ima radikala, tako su i Nobelovu nagradu dobijali neki sumnjivi likovi. Krenimo redom.

Najveći negativac svetske politike koji je tokom jednovekovne životne i sedam decenija duge diplomatske karijere čovečanstvu naneo mnogo zla, 1973. godine je nagrađen Nobelovom nagradom za mir. Henri Kisindžer je ovo prestižno priznanje podelio sa vijetmanskim generalom Le Duk To-om. Vijetnamac je nagradu odbio uz obrazloženje da je u njegovoj zemlji rat uveliko u toku a da se nagrada za mir prima u miru.

Mijamarska (burmanska) političarka Aung San Sun Kyi nagrađena je 1991 za doprinos u dugogodišnjoj borbi protiv vojne hunte. Kao jedan od najvećih neprijatelja režima više od deset godina je provela u kućnom pritvoru. Tokom egzila brojne humanitarne organizacije borile su se za njeno oslobađanje. O njoj su napisane brojne knjige a grupa U2 posvetila joj je pjesmu “Walk On”. Na listi “50 heroja današnjice” britanskog časopisa “New Statement” ime Aung San Sun Kyi našlo se na prvom mestu. U njenu čast napisana je drama “Lady Of Burma” koja je izvođena na pozornicama najpoznatijih teatara u svetu. Po izlasku iz zatvora Aung San Suu Kyi je počela da se bavi politikom i ubrzo postala premijerka svoje zemlje. Tokom njene vlasti sproveden je pogrom nad muslimanskom nacionalnom manjinom Rohinja. Godine 2019. u Hagu joj je suđeno za ratne zločine a svetska javnost zahtevala da joj se oduzme Nobelova nagrada, nažalost bez uspeha.

Odluka da se 1994. godine, Nobelova nagrada za mir dodeli vođi Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) Jaseru Arafatu izazvala je šok i naišla na oštre kritike jervrejske zajednice širom sveta. Nije pomoglo ni što je Arafat priznanje podelio sa izraelskim političarima Jicakom Rabinom i Šimonom Peresom. Čovek, čiji su simboli bili palestinska tradicionalna marama i opasač s pištoljem, bio je odlikovan za zasluge u bliskoistočnom mirovnom procesu. Zbog militantnih aktivnosti koje su usledile narednih godina Arafatovi kritičari su istakli da lider PLO nagradu jednostavno nije zaslužio. Tek pred kraj života vođa PLO-a javno je osudio terorizam kao sredsvo rešavanja sukoba. 

Kenijska ekološka aktivistkinja Vangari Matai prva je Afrikanka koja je 2004. osvojila Nobelovo priznanje. U obrazloženju je navedeno da se Matai nagrađuje zbog višedecenijske borbe protiv korupcije i zagađenja životne sredine. Od simpatije do opšte osude, međutim, kratak je put. Pošto se u savremenom “politički korektnom” svetu svaka neprijatna istina naziva teorijom zavere, izjava Vangari Matai da je virus side stvoren veštačkim putem u laboratorijama zapadnih zemalja a potom donet u Afriku kako bi zarazili domaće stanovništvo. “Em smo crnci, em nas mnogo ima, baš zgodno zar ne!?”, zaključila je nobelovka iz Najrobija. Od tada je preko noći nestala sa javne i zauvek otišla u zaborav. 

Pošto je na funkciji proveo samo devet meseci, Nobelova nagrada za mir 2009. dodeljena je tadašnjem predsedniku SAD Baraku Obami  zbog, kako je Komitet je naveo, “doprinosa saradnji i razumijevanju među narodima, razoružanju, zaštiti okoline i mirnom rješavanju sukoba.” Samo nekoliko meseci kasnije nastavljene su vojne akcije u Iraku i Avganistanu a broj američkih trupa u ovim zemljama mnogostruko je uvećan. 

Godinu dana pre Obame nagrađen je “omiljeni” diplomata balkanskih naroda i arhitekta ideje o nezavisnosti Kosova Finac Marti Ahtisari dok je 2010. godine nagrada, za promenu, otišla u prave ruke. Laureat je Liju Sijabo neustrašivi borac za ljudska prava, učesnik demostracija i štrajkač glađu na trgu Tijananmen posle čega je osuđen na dugogodišnju robiju. Od 1991. godine pa do smrti 2017. veći deo života proveo je u kineskim tamnicama dok je retke dane na slobodi proveo u egzilu pišući za strane političke magazine i ilegalne kineske novine. Kada je objavljena vest od dodeli Nobelove nagrade, Kina je obustavila uvoz lososa iz Norveške a porodica i najbliži prijatelji Liju Sijaboa bili su uhapšeni.

Nemački pisac Peter Handke dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2019. godine, poznat je po kontroverznim stavovima o dešavanjima na prostorima bivše Jugoslavije a naročito po tome što je negirao genocid u Srebrenici i branio Slobodana Miloševića. Handkeovi stavovi i izjave o dešavanjima na Balkanu su izazvali žustre rasprave u zemljama regiona. Na dan uručenja nagrade u Stokholmu je održan veliki protest protiv Švedske akademije. Kao jedan od najtalentovanijih savremenih pisaca Peter Handke je Nobelovu nagradu definitivno zaslužio jer se ona dodeljuje za sveukupni doprinos svetskoj književnosti. O političkom ukusu može se a i ne mora raspravljati.

Narodi sa prostora nekadašnje SFRJ, imaju dva Nobelovca. Jednog pravog i drugog na “određeno vreme”.  

Nobelovac koga jednako prisvajaju svi narodi bivše Jugoslavije, nagradu za književnost je osvojio 1961. godine. Tadašnji mediji su izvestili da se Ivo Andrić vraćao iz šetnje kada su ga presrela dvojica novinara. Rekli su mu da ga u stanu čeka veliki broj njihovih kolega pa su  pisac i njegova supruga teškom mukom smestili nezvane goste. U jednom momentu, na vratima stana, sa buketom crvenih ruža, pojavio se otpravnik poslova švedske ambasade u Beogradu. On je na srpskom jeziku čestitao Ivi Andriću: “Imam posebnu čast da po nalogu Švedske akademije nauka saopštim da vam je danas dodeljena Nobelova nagrada za literaturu kao priznanje “za epsku snagu s kojom ste prikazali sudbine i istoriju ljudi vašeg naroda.” Andrić se zahvalio na nagradi posle čega je sledio razgovor sa novinarima a fotoreporteri su zamolili velikog pisca da ga slikaju sa suprugom. Tog 26. oktobra 1961. godine nastala je prva javna fotografija Iva Andrića sa Milicom Andrić-Babić. Tri godine ranije oni su se venčali nakon tri decenije duge, tajne ljubavi. Te godine, u najužem izboru, pored našeg književnika, bili su i engleski pisci Lorens Darel i Grem Grin, Amerikanac Džon Štajnbek i Italijan Alberto Moravija.

Sve ono što je važilo za Iva Andrića sasvim obrnuto se odigralo u životu Dobrice Ćosića. Ukus pobednika osetio je nakratko i čitav sat igrao ulogu nobelovca. Naime, samo šezdeset minuta bilo je dovoljno da se izazove opšti haos i revolt kod velikog broja neistomišljenika širom zapadnog Balkana. U oktobru 2011. godine, sat vremena pre zvaničnog proglašenja dobitnika, na lažnoj stranici Nobelove fondacije, koja se nije razlikovala od zvanične, objavljena je vest da je srpski pisac Dobrica Ćosić dobitnik Nobelove nagrade za književnost. U roku od 15 minuta na internetu je nastala prava pometnja. Vest se širila velikom brzinom a tek nakon pola sata, počelo je da postajje jasno da se radi o prevari. Na vest su se „upecali“ gotovo svi mediji u regionu. Neki su šaljivo prokomentarisali da bi možda poverovali da je Ćosić dobio Nobelovu nagradu za ali za književnost… Na istoj internet stranici objavljen je proglas samoorganizovanih internet aktivista koji su preuzeli odgovornost za ovu neslanu šalu. „Cilj naše akcije bio je da skrenemo pažnju srpske javnosti na opasan uticaj političara i pisca Dobrice Ćosića koji je u domaćoj javnosti pominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu. Domen ovog lažnog sajta registrovan je 5. oktobra 2011. godine, kao simbolično podsećanje na dan kada je Srbija propustila istorijsku priliku da stvori jedan drugačiji i bolji svet. I tako, Dobrica Ćosić nažalost nije stigao do Stokholma a boga mi ni do Haga.

JEDAN LEVO, DESNO DVA

11/10/2022 / MORALVILLE / EDIT

Američki predsednik Džon Adams davno je rekao da “ako u
mladosti nisi liberalan sigurno nemaš srca. Kada ostariš, ako ne
postaneš konzervativan – defintivno nemaš mozga.” O političkim
ukusima naravno ne treba raspravljati ali stvarnost potvrđuje da je
istina posve drugačija. Mladi ljudi nažalost od tinejdžerskih dana
srljaju u desni konzervativizam najgore vrste a do starosti samo se
neki od njih opamete, omekšaju i postanu racionalni dok većina
nastavlja istim putem. Od kada je Vladimir Putin igračke zamenio
pravim oružjem, normalani ljudi svakog jutra proveravaju da li se
bude na ovom ili onom svetu ili što pesnik reče:

“Ludilo snagom okeana plavi moju dušu i nagriza um.
Ključevi vlasti ispod maske na zidu, impozantna golet na smetlištu.
Gledam samo njihova lica, slavna artiljerija stiže na cilj” B.DŽ.Š.

Dok se odnosi Vašingtona i Kremlja bliže tački ključanja,
republikanska desnica neskriveno podržava Putinovu politiku, ruski
konzervativizam a od nedavno su počeli da primaju i pravoslavno
hrišćanstvo. Da li je moguć Treći svetski rat ako više od 35%
stanovništva jednog od glavnih aktera sukoba podržava suprotnu
stranu?

Odnos američkih konzervativavaca prema SSSR-u i Rusiji od
Oktobarske revolucije, Drugog svetskog i “hladnog” rata pa sve do
perestrojke bio je krajnje negativan. Nakon pobede boljševika s one
strane Aljaske, Hrišćanska evangelistička crkva okupljala je
konzervativne belce koji su preobraženu Rusiju videli kao najveću
pretnju tradicionalnim vrednostima. Američki kritičari socijalizma
otvoreno su zamerali sovjetima na kolektivizaciji fabrika,
poljoprivrednih dobara i žena. Čak je i Senat SAD utvrdio da su
komunisti, ukidanjem materijalne zavisnosti žena od svojih muževa
narušili osnovno načelo društvenog poretka koje oduvek bilo – Bogom
dano. Početkom 1921. u konzervativnom magazinu “American Affairs”
objavjen je tekst u kome se tvrdi da su sovjetske žene prisiljene da se
registruju u “Nacionalni biro slobodne ljubavi” gde svaki muškarac ima
slobodan pristup. Strah od komunizma u Americi je trajao decenijama.
Za to vreme, u SSSR-u je izvršena potpuna sekularizacija društva,
zatvarane su crkve a sovjetski ateisti organizovani u “Ligu militatntnih
bezbožnika” obećali su da će do 1937. potpuno iskoreniti religiju u
Sovjetskom Savezu.

Posle Drugog svetskog rata Sjedinjene Američke Države
doživljavaju religijski preporod pa su republikanci pod budnim okom
senatora Džozefa Makartija, odlučili da zaštite svoju “čednu” domovinu
od komunista, ateista i homoseksualaca. Posle brojnih
seksualno-špijunskih skandala u godinama hladnog rata, Trumanova
administracija je donela odluku da pripadnicima (u to vreme) LGB
populacije zabrane zapošljavanje u državnim institucijama jer su
predstavljali bezbedonosni rizik. Ovaj zakon bio je na snazi pune dve
decenije. Animozitet konzervativnih hrišćana SAD prema Sovjetskom
Savezu uvećao se šezdesetih godina prošlog veka kada je sovjetski
premijer Nikita Hruščov uveo još rigoroznije mere prema religioznim
zajednicama. Situacija na ovom planu promeniće se tek dolaskom
Gorbačova.

U poslednjih nekiliko decenija, post sovjetska Rusija prošla je
kroz višeslojni, intenzivni preobražaj na svim nivoima. Pravoslavna
crkva je od marginalne, gotovo ilegalne institucije postala idejni i
duhovni stožer Kremlja a levičarske ideje rukovodstva SSSR, posle
perestrojke doživele su totalni zaokret udesno. U periodu između1992. i

1997. godine evangelističke protestantske crkve u SAD odvojile
su preko 60 miliona dolara kako bi popularisale hrišćanstvo u srcu
svetskog ateizma. Kroz proučavanje Biblije, hrišćanske video kurseve i
verske porodične konferencije misionari su se trudili da Isusa Hrista
približe sovjetskim proleterima. Misionari nikako nisu mogli da
predvide da će se dvadesetak godina kasnije ovaj proces odvijati u oba
smera i da će istočno pravoslavno hrišćanstvo početi da privlači
Amerikance koji tragaju za snažnom konzervativnom verom.

A sve je počelo 2008. godine. Dok je Rusijom uveliko vladao bivši
taksista, prodavac cipela i operativac KGB-a, u Americi su održani
predsednički izbori. Progresivni Amerikanci glasali za liberalnog crnca
dok su Rusi ostali verni Vladimiru Vladomiroviču, ruskom domaćinu
čvrste ruke, uvek privreženog porodičnim i hrišćanskim vrednostima.
Bukvalno od trenutka kada je Obama položio predsedničku zakletvu
američka desnica kreće u akciju. Sve konzervativne snage, bez obzira
na ideološke razlike, formirale su jedinstven front u borbi protiv novog
predsednika SAD. Republikanci su udružili snage sa najekstremnijim
desničarima, rasističkim pokretima i organizacijama za zaštitu prava
na naoružavanje. Buđenje američke desnice na svim nivoima, stvorilo
je uslove za pojavu Donalda Trampa koji je za kratko vreme od
medijskog zamlate sa narandžastom perikom postao legitimni lider
konzervativne Amerike. Nije bilo važno ni poreklo, ni zanimanje, ni
verska pripadnost, zajednički cilj oko koga su se svi ujedinili bio je
smena prvog crnca na mestu Predsednika SAD.

Na izborima 2016. godine zadatak je ostvaren a na čelo Amerike
došao je Donald Tramp. Od samog početka Tramp je na Rusiju gledao
kao na novog saveznika u borbi protiv liberalnih vrednosti koje dolaze
iz Zapadne Evrope i zemalja EU. Prvo se odrekao ekologije i
finansiranja NATO saveza a onda otišao i korak dalje proglašavajući
Putina genijem. Donaldovo flertovanje sa predsednikom Donjecke
Narodne Republike, Zaporoške i Hersonske oblasti, Luganske narodne
Republike… i svih Rusa, uticalo je da se negativan stav američkih
desničara prema Rusiji iz korena promeni. Putin je brzo stekao
popularnost kod najradikalnijih republikanaca. Na društvenim
mrežama osvanuli su hvalospevi Volođinoj vladavini baziranoj na
nacionalizmu, tzv. porodičnom moralu, privrženosti crkvi i mržnji
prema neistomišljenicima i LGBT populaciji. Američki konzervativci
ovoj listi bi dodali zabranu abortusa i neograničeno naoružavanje.
Ruski predsednik je nedavno poslušao svoje američke obožavaoce i
posle mobilizacije dozvolio Rusima da se organizovano naoružaju
državnim kalašnjikovima.

Kada dođu teška vremena jedni postaju agresivni, drugi se
povlače u sebe a mnogi utočište pronalaze u veri. Smatra se da u svetu
danas postoji više od 4.000 religija a u Americi oko 300. Najbrojnije su
hrišćanske zajednice: Protestantska 42%, Katolička 21%, Pravoslavna
0,6%. Potom slede Mormoni 2%, Jevreji 1,5%, Muslimani 1,2%, Hindu
1%, Budisti 1%, sve ostale religije 1%. Neopredeljenih je 18%,
Agnostika 6% a Ateista 5%. Mnogi američki desničari koji su pripadali
različitim verskim, pre svega evangelističko-protestantskim
hrišćanskim denominacijama svoj duhovni mir pronašli su u
pravoslavlju. Od poznatih ličnosti iz sveta zabave pravoslavnu veru su
primili: Tom Henks i Rita Vilson (Grčka pravoslavna), Dženifer Aniston,
Džon i Džejms Beluši (Albanska pravoslavna crkva), Čarls Bronson, Jul
Briner, Tina Fej, Džordž Majkl i mnogi drugi ali njihovi motivi nisu bili
političke prirode.

Pravoslavlje su u 18. veku doneli ruski misionari i trgovci
krznom. Oni su se najpre naselili Aljasku da bi se vremenom polako
selili prema jugu Amerike. Pravoslavni vernici iz Grčke, Srbije,
Rumunije i drugih zemalja naseljavali su obećanu zemlju u talasima i
to uglavnom urbane, industrijske sredine poput Čikaga i Njujorka.
Pripadnici orijentalno-pravoslavnih crkava (Eritrejska, Etiopska,
Jermenska, Koptska, Malankarska i Sirijska) doneli u Severnu Ameriku
svoje verske tradicije održavajući čvrste veze sa svojim matičnim
zemljama. Za razliku od drugih hrišćanskih konfesija koje su se oduvek
trudile da privuku što veći broj novih vernika, pravoslavne crkve su
negovale svoju “bazu” sastavljenu od emigranata i njihovih potomaka.
Poslednjih godina međutim stvari su počele da se menjaju i to pre
svega u Ruskoj pravoslavnoj crkvi kojoj se za kratko vreme pridružio
veliki broj novih vernika tzv konvertita. To su Amerikanaci koji su
podstaknuti političkim razlozima odlučili da preispitaju i duhovnu
pripadnost. Prema podacima Ruske pravoslavne crkve koja se od
matične odvojila odmah posle Oktobarske revolucije a od 1970. stekla
i autokefalnost (Orthodox Church in America/Православная церковь в
Америке) od početka 2018. u pravoslavnu veru prešlo je preko deset
hiljada Amerikanaca od kojih su 95% doskorašnji pripadnici
evangelističko-protestantskih hrišćanskih zajednica. Zanimljivo je
međutim da konvertiti bezrezervno podržavaju matičnu crkvu sa
sedištem u Moskvi. Poglavar Ruske pravoslavne crkve u otadžbini
podržao je i blagoslovio rat u Ukrajini. Patrijarh moskovski Kiril
naglašava da je vojna intervencija bila neophodna kako bi se
pravoslavno stanovništvo Ukrajine zaštitilo od zla koje im dolazi sa
zapada.

Želja pravoslavnih konvertita u SAD je da se, poput Rusije, i u
njihovoj domovini uspostavi moralni red. Mnogi od njih aktivno
propagiraju svoju novu veru na internetu. Društvene mreže, blogovi,
podkasti uveliko su zamenili duhovnu literaturu i živu reč sveštenika a
zbog nedostatka izvornih smernica lako je skrenuti u radikalni
ekstremizam. Konzervativci čine apsolutnu većinu među pravoslavnim
vernicima širom Amerike i od prvog dana aktivno uzimaju učešća u
“MAGA (Make America Great Again – Neka Amerika ponovo bude
moćna) revoluciji”. Pošto je primio pravoslavlje, osnivač “Radničke
partije tradicionalista” Metju Hajmbah podstakao je veliki broj mladih
istomišljenika da i oni to učine. Vremenom od poštovaoca
konzervativizna, hrišćanskih vrednosti i fiskalne odgovornosti Hajmbah
je skrenuo u ekstremizam. Kao jedan od glavnih organizatora
rasističkog marša desničara u Šarlotsvilu 2017. Hajmbah je vrlo brzo
izopšten iz svoje matične crkve ali negativno sećanje je ostalo. Većina
radikalizovanih on-line pravoslavaca oštro polemišu sa
neistomišljenicima a rasprave obiluju neprihvatljivim stavovima iz
kojih provejavaju rasizam, antsemitizam, ksenofobija, mizogenija i
homofobija. Bilo bi nepravedno suditi svim konvertitima na osnovu
ponašanja onih najglasnijih. Ruska pravoslavna crkva u Americi postoji
vekovima, o njihovim zvaničnim stavovima može se formirati različito
mišljenje ali radikalizam ove vrste koji šire “pridošlice” nikada nije
postojao.

Za sam kraj, “direktno uključenje u Lugansk”. Na sastanku
regionalnog odbora partije Ujedinjena Rusija (Единая Россия)
Luganske narodne republike, članovi su sa ponosnom istakli brojne
uspehe od (samo)proglašenja nezavisnosti.
Predsednik gradskog odbora Lugansk počeo je govor rečima:
“Dame i gospodo, od kada smo se oslobodili ukrajinske okupacije
naša partija beleži sve same uspehe.
Na primer Darija Kislovna Utepovski. Nekada nepismena seljanka
sa maramom na glavi a sada evo proizvodi ogromne količine jaja i
njima opslužuje ceo glavni odbor naše stranke.
Ili Vljadimir Đukanovič Bizonov bio je najsiromašniji čovek u
selu. Nije imao ni konja, ni kravu, pa čak ni sekiru. A vidimo ga danas,
završio je velike škole i od nevolje brani naše najuticajnije članove.
A šta tek reći o njemu? Junak, heroj, legenda… Marijan
Rističevski Maloumov poznati huligan, pijanac i prevarant. Do
nedavno, niko ne bi smeo ni aktiviranu kašikaru na čuvanje da mu
poveri. A evo u oslobođenoj domovini, u narednom mandatu
predložićemo ga za predsednika regionalnog odbora naše partije.
Vidite dragi prijatelji, kad se ćuti sve se može!

TEORIJA NEVERE

03/10/2022 / MORALVILLE / EDIT

Nova verzija jednog starog vica: zašto su stražari ispred
Predsedništva Srbije do zuba naoružani? Pa da logika ne bi uznemiravala
predsednika Vučića. Kerberi se množe a razuma je sve manje. Zakrčeni su
putevi tolerancije a logika nestaje i sa univerziteta, naučnih instituta,
akademija nauka, medija… Ludilo vlada svetom a ukazivanje na najmanju
nelogičnost svake vrste naziva se teorijom zavere. Isključivost,
nadmenost i elitizam zabranjuju pravo na kreativnost i drugačije
mišljenje.
Danas su nam do detalja poznati događaji od pre dve hiljade godina
ali pojma nemamo ko je prvi počeo rat u SFRJ. Od nastanka sveta kada je
tamo gore nešto puklo pa preko dinosaurusa i Darvinovih majmuna
hroničari su brižljivo zapisivali “činjenice”. Za to vreme, u crkvama širom
sveta “oni drugi”, svake nedelje nanovo analiziraju priču Adamu i Evi koji
su dirali neke jabuke (a nisu smeil) ubeđujući jedni druge da Bog vascelo
postoji. Prema zvaničnoj verziji čovek se na Mesec spuštao dva puta.

I to 1969. godine kada su Armstrong i Aldrin poboli američku zastavu i
zaboravili da isključe ventilator i 1972. kada su tehničari razvukli kablove
po svemiru a filmska ekipa crno-belim kamerama snimila kosmonaute
kako skakuću po površini Meseca. Pokazali su da se može, zna i ume pa
izgleda više nema razloga da se oko toga gubi vreme. Naročito danas kada
je tehnologija na tako visokom nivou.
Novo vreme, nove teme i dileme. Korona! Od najsmešnijeg virusa na
svetu, preko smrtonosne pandemije zbog koje će groblja biti mala da
prime sve zainteresovane penzionere do epiloga u nauci poznatog kao
“tresao se Fajzer, rodila se vakcina”. Uloge su dobro podeljene pa je
policija jurila penzionere po parkovima, političari i mediji širili strah,
običan svet pravio zalihe brašna a intelektualci zatvoreni u svoje
elitističke krugove, važno vrteli palčevima organizujući lov na vaštice u
liku teoretičara zavere. U udžbenicima medicinskih fakulteta širom sveta
u lekciji “Zaštitna maska” uskoro će se izučavati događaj iz jedne seoske
ambulante u Srbiji. Naime, stariji gospodin je došao da se pregleda.
“Stavite masku!”, kazao mu je doktor, “korona je opasan virus treba se
zaštiti!” Utom deda Milorad, uz osmeh, ispusti goluba i reče namrštenom
doktoru: “Vidiš sinko, ja sam obukao i obične i dugačke gaće, suknene
pantalone i prebacio gunj preko njih. Kroz sve te krpe moj virus je bez
problema stigao do tebe, sumnjam da tvoja maska nudi bolju zaštitu.”
Najzad, kada su i vodeći svetski stručnjaci po savetu deda Milorada
skinuli krpice sa lica pojavila se nova histerija – energetska kriza. I dok je
nestašica gasa sasvim razumljiva tokom vojne interakcije mentalno
poremećenih subjekata na teritoriji bivšeg SSSR-a, priča sa strujom
definitivno nema nikakvog smisla.

Od početka rata u Ukrajini, mnoge zemlje se suočavaju sa
inflacijom koja po definiciji podrazumeva rast cena od nekoliko
procenata. Sledeći korak na ovom trnovitom putu obično je hiperinflacija
koja nastaje kao posledica štampanja para u svim zemljama gde svakako
prednjače Amerika i Zapadna Evropa. Tokom 2021. opšti rast cena na
globalnom nivou bio je 300% dok su energenti poskupeli znatno više: gas,
struja i nafta od 5 do 10 puta a rast cene goriva, struje i grejanja
najsigurniji je generator inflacije.
U isto vreme centralne banke inflaciju predstvaljaju na sledeći
način. Najpre izbace energente kao jedan od elemenata inflacije a onda
zaključe da je rast cena bio 5,6% odsto dok je u stvarnosti taj broj
zapravo preko 200%. Običan svet gleda dnevnik u kome je statistika
servirana sa šlagom i trešnjom na vrhu pa se frizirani brojevi primaju bez
razmišljanja i velike sekiracije. Inflacija je pod kontrolom poručuju
nadležni ali nas ipak čeka teška zima!? Gledaocu Pinka, CNN-a i evropskih
državnih televizija briga polako pokriva lice. Pošto je realnost već iskusio
na benzinskoj pumpi konzument zvanične istine pažljivo sluša savete sa
TV ekrana. Odeću ne treba često prati jer može lako da se izvetri na
hladnom vazduhu (nije precizirano da li i donji veš spada u ovu
kategoriju). Tuširanje, poželjno hladnom vodom, ne više od 2 – 3 puta
nedeljno (putnici gradskog prevoza neka vam je Bog u pomoći), prestanak
zalivanja cveća na terasi zadaće završni udarac Putinovim ratnim
dejstvima. I da ne zaboravimo, hlađenje stanova ograničiće se na 27 a
grejanje na 17 stepeni. Podsećanja radi i Čaušaesku je u vreme svoje
vladavine, grejanje limitirao na 16 stepeni pa neka posle neko kaže da
čovečanstvo nije napredovalo.
Posle Korone koja je pretila zdravlju, nova globalna nepogoda biće
finansijske prirode usmerena na naše navike i konfor. Na mala vrata se
uvodi kriza hrane, struje i grejanja. Divljanje cena energije dovešće do
opšteg pada proizvodnje i potrebe za radnom snagom. Kao posledica
svega ovoga čekaju nas nezaposlenost, pad životnog standarda i propast
srednje klase. Ova kriza se nije slučajno dogodila a teško je verovati da
će brzo biti okončana.
Dok je Putin blago razgolićen jahao konja i rvao se sa medvedima,
nuklearne centrale širom Evrope bile su bezbedne a rudnici uglja i
hidrocentrale svakim danom povećavali produktivnost. Kada su ruske
trupe krenule prema Ukrajini situacija se preko noći promenila. Strogim
pravilima, EU već godinama prisiljava svoje članice da zbog zagađenja
okoline zatvore termoelektrane, iz bezbednosnih razloga nuklearke, dok
se za hidroelektrane pobrinula priroda. Najrazvijenije zemlje Evrope
godinama su sekle “električnu granu” na kojoj sede pa je došlo vreme da
same padnu na tur. Ali bez obzira na mnoge nelogične poteze evropskih
energetskih stručnjaka tokom minulih godina, struje u Evropi ima više
nego dovoljno

Pogledajmo šta brojevi kažu. Oni retko lažu, osim ako im se
drugačije ne naredi.
● Nemačka (podaci iz 2020) proizvodi 612,4 milijardi kilovat sati (KS)
struje. Iz obnovljivih izvora energije 40%, ugalj 22%, nuklearke 38%
● Potrošnja: 514 milijardi KS
Prema pisanju Frans presa od 26. avgusta 2022 cena struje u
Nemačkoj dostigla je 995 evra a u Francuskoj čak 1.150 evra po megavat
satu što to je deset puta više od cene u istom periodu prošle godine.
Dojče Vele od 6. januara 2022 navodi (podaci Nemačkog saveza za
kontrolu ekonomije i zaštitu potrošača) da je Megavat sat cene električne
energije je u januaru 2022. koštao 150 evra dok je petogodišnji prosek
iznosio između 10 i 25 evra (da zaokružimo na 15). Dakle, petogodišnji
prosek je 15 evra, u 2021. godini 150 evra a 2022. godine neverovatnih
1.000 evra. Za dve godine, cena struje je porasla STO puta! Da li se neko
pita šta će se desiti sa ekonomijom u kojoj za samo dve godine cena
struje bez ikakvog razloga poraste sto puta.
U novostvorenoj situaciji, vlasnik bilo koje firme moraće drastično
da poveća cenu svog prozvoda. Potražnja će i dalje postojati ali ne i
mogućnost da se proizvod kupi. U tom trenutku postaje nebitno da li
kupujete četkicu za zube, pumpu za biciklu ili osnovne životne namirnice,
cene na tržištu će divljati, manja kupovna moć usloviće nižu proizvodnju
a manja proizvodnja dovešće do masovnih otpuštanja i opšte
nezaposlenosti.
● Francuska godišnje proizvode 530 milijardi KS struje dok je
ptrošnja 449 milijardi KS.
Preko 20% ukupne električne energije u Evropi proizvodi se u
nuklearnim elektranama. Osmdesedih godina prošlog veka došlo je do
velike ekspanzije u izgradnji ovih centrala. Od tada, Francuska je jedan
od najvećih proizvađača električne energije na nuklearni pogon u svetu.
Krajem prošle godine, Njujork Tajms je iz dobro obaveštenih izvora
saznao da se u nuklearnim elektrama širom Francuske pojavila
misteriozna korozija (prost svet će reći – rđa) koja ugrožava bezbednost
proizvodnih kapaciteta. Kao dodatni rizik pominje se i globalno
zagrevanje pa je zbog klimatskih promena otežano hlađenje nuklearnih
reaktora. Četrdeset godina nuklearke su radile normalno a onda, baš u
trenutku kada počinje projekat “uvođenja krize” u energetski sistem
Zapadne Evrope, temperatura naprasno skače a korozija grize. Kao
posledica ovog bizarnog spleta neobičnih okolnosti nuklearne elektrane u
Francuskoj trenutno proizvode struju sa samo pedeset posto kapaciteta.
Posedćanja radi, kada je Makron po drugi put postao predsednik
najavljena je nacionalizicija do tada polu privatnih centrala za
proizvodnju struje na nuklearni pogon. Još jedna koincidencija?
● Prema podacima iz 2020. u Srbiji se godišnje proizvodilo 286,5
milijardi KS od toga u Obrenovcu 199,6 milijardi KS , Đerdap i dalje
proizvodi oko 86 milijardi KS dok se iz ostalih izvora dobije nepuna
milijarda KS.
● Godišnja potrošnja Srbije je preko 260 milijardi KS (za Svetog
Nikolu najviše)
Za razliku od zemalja EU, da bi se uništio energetski sitstem Srbije,
nisu dovoljne samo “teorije zavere”. Naime, lako je bilo privatizovati
Železaru u Smederevu, RTB Bor, Simpo ili Takovo. Godina, dve nemara i
javašluka i fabrika je spremna za stečaj. Sa EPS-om međutim, situacija je
mnogo složenija. Da bi se uništilo javno preduzeće koje proizvodi velike
količine struje valjalo je izabrati pravu osobu i dati joj dovoljno vremena
da izvrši zadatak. Po dobro isprobanom sistemu “uništi pa kupi” na čelo
javnog preduzeća Elektroprivreda Srbije postavljen je Milenko Grčić. Ne
radi se o pesniku Jovanu Grčiću Milenku već o vlasniku pečenjare
“Fantazija” u Obrenovcu. Za vršioca dužnosti direktora RB „Kolubara“
imenovan je 8. oktobra 2012. godine. Na toj funkciji bio je do decembra
2015, kada je postao direktor kancelarije za društveno odgovorno
poslovanje u Elektroprivredi Srbije. Po isteku mandata 15. marta 2016.
Vlada Srbije postavila ga je za vršioca dužnosti direktora EPS-a, do
završetka konkursa za izbor direktora tog preduzeća. Posle nekoliko
incidenata na terenu koji su ozbiljno ugrozili proizvodnju i bezbednost
radnika podneo je ostavku 12. januara 2022. Još se ne zna tačno koliki je
efekat brojnih havarija u RB „Kolubara“ na ukupnu proizvodnju električne
energije ali za kratko vreme, Srbija je od izvoznika struje po normalnoj
tarifi a postala je uvoznik po novim, nerealno visokim cenama.
Strategija globalnog ignorisanja logike se nastavlja. Mediji su
pripremili građane za nastupajuće restrikcije struje. Umesto logičnog
pitanja – zašto?, uslediće uobičajeni komentar – šta da se radi?, kako
drugi tako ćemo i mi! Ni građanski ratovi, nestašice, inflacije, karantini i
vakcinacije nisu pomogli da se ljudi osveste. Uz “naučnu” podršku i
medijsku glorifikaciju, opšta lobotomija savremenog društva i dalje daje
odlične rezultate. Kolektivno pomračenje uma je u toku a pitanje je dana
kada će nam roletnu spustiti za sva vremena.

PROCES TREĆEM CARSTVU

07/09/2022 / MORALVILLE / EDIT

• UVODNA REČ –

“Niko nije oklevetao Henrija K. iako je učinio mnogo zla, da je bilo sreće
odavno bi bio uhapšen.”

Kada je bio mali, Henri K. je voleo bajke i slikovnice ali mu je
umetnost uvek bila mrska. U gimaziji su ga mučili ruskim piscima i
kompozitorima a onda ga je ostavila i devojka koja je volela avangardne
slikare dvadesetog veka. Kasnije Henri K. se okrenuo visokoj politici. U
svim međunarodnim čorbama bio je mirođija, izazivao je sukobe, lokalne
i građanske ratove i od svega toga se dobro obogatio. Godine su prolazile
ali ga oni Rusi iz detinjstva nisu ostavljali na miru. Svake noći sanjao je
pejzaž sa pet kuća na kome je Krcko Oraščić plovio labudovim jezerom a
u obližnjoj dači Rodion Romanovič je slušao “Karajcerovu sonatu” u
izvođenju čarobne Lolite. Noćne more nisu prestajale a nagomilano
jednovekovno iskustvo nije nudilo rešenje. Jednog dana odlučio je da se
osveti dušmanima. Sa police je uzeo knjigu “Treće carstvo: Rusija kakva
treba da bude” Mihaila Jurijeva. Spakovao je u veliki žuti koverat i
napisao adresu – Vladimir Vladimirovič 23, Ulitsa Ilyinka, 103132,
Moscow, Russia.

TUŽBA I ODBRANA
U februaru 2022. godine, Putin je najavio napad na Ukrajinu. Sedam
meseci i pet hiljada mrtvih kasnije, rat ili, kako ga još zovu –
intervencija, “oslobođenje SAO Donjeck i Zapadni Lugansk” – još uvek
traje, nevini ljudi ginu a zapad brine neku drugu brigu. Život teče dalje a
gluposti se ređaju kao na traci. Ubrzo, u Rimu zabranjuju Dostojevskog, u
Amsterdamu Maljeviča, u Kardifu i Zagrebu Čajkovskog… Ruske bajke
poslužile su kao scenario za horor filmove u Holivudu a Periodni sistem
elemenata Dimitrija Mendeljeva zamenjen je tablicom množenja.

Kada dođu zla vremena, normalnim ljudima ostaje samo da se
zavuku u mišiju rupu i čitaju knjige. U ratovima se često zbog pogrešne
krštenice gubi život a zbog ratova nam evo zabranjuju umetnost. I tako,
dok im primitivci ni na onom svetu ne daju mira, ruski književni klasici
svakim danom postaju popularniji. Kako god da se napravi lista
najznačajnijih pisaca ruske književnosti na njoj će se uvek naći
Dostojevski, Tolstoj, Čehov, Gogolj, Puškin, Ljermontov… Ako njihova
imena nikoga neće iznenaditi, poreklo sigurno hoće jer od pomenutih
velikana pisane reči jedino je Tolstoj “čisti” Rus, dok su ostali porodičnim
nitima povezani sa Ukrajinom. Pre nego što “istorijski hematolozi” sa
Balkana počnu sa prebrojavanjem krvnih zrnaca ruskih književnika 19.
veka, okrenućemo se činjenicama.

Gogolj je iz centralne Ukrajine, deda Fjodora Mihajloviča
Dostojevskog živeo je ukrajinskom gradu Vinistia dok je Čehov rođen
nedaleko od Marionopolja. Vek kasnije, Mihail Bulgakov je živeo i stvarao
u Kijevu, Ana Ahmatova i Igor Petrov u Odesi a ako tome dodamo da je
Puškin imao afričke a Ljermontov škotske krvi, priča o etnički čistim
književnostima definitivno pada u vodu. Intelekt, estetika i talenat su
humanističko-kosmopolitske vrednosti dok je nacionalizam jeftina zabava
za budale.

Nikolaj Gogolj (ukrajinsko ime Mykola Hohol) rođen je u oblasti
Poltava u centralnoj Ukrajini. U kući su govorili ukrajinskim jezikom a
kada je pošao u školu počeo je da uči ruski koji je bio i zvanični jezik
carevine. Otac ga je podučavao književnosti a majka religiji. Kada je
napunio dvadesetu, Gogolj se seli u Sankt Peterburg. Tokom studija, na
ruskom je pisao školske zadatke i literarne projekte dok je ukrajnski
koristio onako za svoju dušu. Tih dana u Petrovgradu je postojao “kružok”
ukrajiskih pisaca koji je vodio Taras Ševčenko u čijem radu je Gogolj
aktivno učestvovao i bio uvažen član. U ranim pripovetkama sa setom je
opisivao uspomene iz mladosti i zavičaja dok u zreloj književnoj fazi
postaje mnogo oštriji. U kapitalnom delu, romanu “Mrtve duše” britkim
satiričkim stilom opisao je reformu i emancipaciju ruskog kmetstva kada
je vlastelinima bilo dozvoljeno da poseduju zemljoradnike. Kao merna
jedinica za seljake korišćena je reč “duša”! Tako su ruski, paorski tajkuni
tog vremena u svom vlasništvu imali na stotine “slovenskih duša”. Gogolj
je putovao po Zapadnoj Evropi upoznavajući kulturu drugih zemalja. Pred
kraj žiivota potpuno se odao religiji i zalagao za pomirenje istočne i
zapadne crkve koje su po njemu pred Bogom bile ravnopravne. Rusiju je
nazvao carevinom “mrtvih duša”. Da je živ, danas bi se verovatno
priklonio intelektualcima hrišćanske provinijencije koji se zalažu za mir
ali ne po svaku cenu.

Lav Tolstoj potiče iz plemićke ruske porodice. U detinjstvu je
vaspitavan tradicionalno prema konzervativnim kanonima nacionalnog
ponosa. Po ugledu na oca, grofa Nikolaja Iljiča, mladi Tolstoj sa dvadeset
šest godina odlazi u Krimski rat koji je po mnogo čemu podsećao na ovaj
koji se danas vodi na istim prostorima. Tolstoj je sa svojom jedinicom
stigao u Sevastopolj sa romantičnom idejom o vojničkoj časti i obavezi
ratovanja za svoju domovinu. Patriotski snovi brzo su u dimu baruta
nestali. U autobiografskom delu “Zapisi iz Sevastopolja” Lav Nikolajevič je
oslikao krvavo bojno polje sa pijanim kozacima, golobradim mladićima
izgubljenim na liniji fronta, zvuk bajoneta i urlik nesrećnika bez imena.
Nesvojstveno ruskom vojniku tog vremena, Tolstoj zaključuje da je
propaganda ugojenih vlastodržaca smišljena da žrtvuje neuki puk koji će
u ime cara po ko zna koji put poginuti za “majčicu Rusiju”. Novoprobuđeni
pacifizam, Tolstoj još eksplicitnije izkazuje u knjizi “Vaskrsenje” rečima
da je rat zlo koje ne može opravdati ni gospodar, ni car, ni sveštenik i da
su nažalost baš oni postali ti koji ih ohrabruju, započinju i vode. Zbog
ovakvih stavova, Lav Nikolajevič je izopšten iz Ruske pravoslavne crkve.
Kao prekvalifikovani mirotvorac danas bi se verovatno nalazio na čelu
neke nevladine organizacije.

Anton Pavlovič Čehov je rođen u Tarnarogu, malom mestu u
blizini Marinopolja. Po završetku gimnazije, sa porodicom se seli u Moskvu
gde upisuje medicinski fakultet a nešto kasnije objavljuje i prvu zbirku
pripovedaka. Tokom studija, Čehov bi svakog leta odlazio kod rođaka u
Ukrajinu. Boravio je u selu Luka nedaleko od grada Sumi gde su se rodile
ideje za prve drame koje će mu kasnije doneti književnu slavu.
Pisao je o egoizmu i nadmenosti visokog ruskog društva. U delima Antona
Pavloviča otrivamo jedinstvenu atmosferu i briljantan dramaturški
pristup. Čehov se nije bavio analizom uzroka društvenog ponašanja već je
na satirčan način oslikao živote svojih junaka čije sudbine doživljavamo i
kroz suze ali i sa osmehom na licu. Da je živ, kao lekar bi sigurno
pomagao na ukrajinskom frontu.

Fjodor Mihalovič Dostojevski je ponikao u siromašnoj porodici.
Društvo i svet oko sebe gledao je kritički a jedinu lepote video u veri i
umetnosti. Ljubav prema književnosti Dostojevski je nasledio od dede
Andreja, ruskog sveštenika koji je živeo u Ukrajuni. Fjodor je kao dete
odlazio da poseti dedu i iz Vinicije donosio mnoštvo knjiga koje bi deda
Andrej samo za njega izabrao. I danas se u ukrajinskom mestu Kaljnik
mogu pronaći grobovi porodice Dostojevski dok u Kijevu, Odesi i Makijvci
žive njihovi potomci. U mestu Vijtivci postoji muzej Fjodora Mihajloviča
čija postavka svedoči o vezama sa ukrajinskom kulturom, društvenim
prilikama i stanovništvom.

Kada se tokom jedne polemike pozitivno odredio prema knjigama i
piscima koji zastupaju socijalističke ideje, Dostojevski je osuđen na smrt.
Nakon hapšenja i sadističke farse koju je izvela carska policija, autor i
njegovi drugovi su izvedeni na iscenirano streljanje. Dok su pred
strljačkim strojem očekivali egzekuciju stiglo je carsko pomilovanje.
Kazna im je navodno promenjena u dugogodišnju robiju. U stvari,
autoriteti nisu ni imali nameru da ih streljaju već se radilo o običnom
iživljavanju nad nemoćnim ljudima. Na robiji, Dostojevski doživljava
veliku ideološku transformaciju. Dok je ranije naginjao prema
hrišćanskom misticizmu i liberalnim socijalnim idejama nakon sibirske
golgote počeo je da se pozitivno odnosi prema monarhiji, ruskom
pravoslavlju i nacionalizmu. U zimu 1881. Dostojevskom je priređena
veličanstvena sahrana kojoj je prisustvovalo preko sto hiljada ljudi,
mahom studenata a sam pogreb spontano se pretvorio u demonstracije
protiv carskog režima. Da je kojim čudom naš savremenik, sigurno bi
kritikovao vlast ali bi se svom snagom suprostavljao i politici Zapada koju
nikada nije podnosio.

ZAVRŠNA REČ
Niko ne može da tumači Putnove misli ali možemo čitati knjigu koja
je inspirasala ruskog predsednika da odpočne rat protiv celog sveta.
“Treće carstvo: Rusija kakva bi trebala biti” utopistički roman Mihaila
Jurijeva objevljen je 2006. i predstavlja udžbenik čije lekcije i danas
marljivo izučavaju u Kremlju. Knjiga objašnjava nužnost ponovnog
uspostavljanja starog svetskog poretka kada je Rusija po sveukupnoj moći
nadmašila Evropu i Ameriku. Prvo carstvo uspostavljeno u doba vladavine
Petra Velikog, drugo u vreme Staljina a onda je na red došla – treća
sreća.

Roman detaljno opisuje godine ruskog preporoda koji počinje pod
vlašću Vladimira II i nastavlja pod Gavrilom Velikim sve do konačnog
stvaranja Trećeg carstva. I jedan i drugi vladar uspešno sprovode projekat
“nove staljinizacije”. Prvi korak u tom pravcu bila je aneksija Krima i upad
u Donjensk i Luhansk. Na referendumu čak 93 procenata stanovništva
glasa za stvaranje nezavisne Crnomorske Republike Donjensk i pripajanje
teritorije istočne Ukrajine. Ubrzo dolazi do ukidanja nezavisnosti
Belorusije i Ukrajine.

Iako nije predvideo ekonomske sankcije sveta prema Rusiji, Jurijev
u knjizi detaljno opisuje ucene gasom i i nuklearnim oružjem. U jednom
trenutku junak knjige Vladimir II u intervju za francusku televiziju kaže:
“Ako nas ne volite, počnite rat i pokorite nas ili još bolje prestanite da od
nas kupujete gas, energente i hranu i tako lepo umrite od gladi!”
Odlučnim stavom da se suprostavi celom svetu Vladimir II izaziva reakciju
Zapada kada počinje Treći svetski rat. Posle višegodišnjih razaranja i
nebrojenih ljudskih žrtava Rusija izlazi kao pobednik a na njeno čelo
stupa Gavrilo Veliki naslednik velikog Vladimira II koji zasluženo odlazi u
istoriju.

PAUZA
Čekajući presudu, advokat odbrane je prelistavao jutarnje izdanje
tabloida “Strujomer”. Na sredini treće strane, pisalo je: “U maju 2023.
godine, Henri Kisindžer će proslaviti stoti rođendan. Ne postoji nesreća,
rat, moralna svinjarija koja se minulog veka u svetu dogodila a do on naki
način sa istom nije bio povezan. Na pitanje novinara: šta dalje? Henri K.
ozbljno odgovara: “Još sto godina ovako a posle ćemo videti!”

PRESUDA
“Uoči njegovog rođendana bilo je to uveče oko devet časova, u
vreme kada na ulicama vlada tišina, dođoše dva gospodina u K. – ov stan.
U redengotima, bledi i gojazni sa cilindrima koji kao da su bili prikovani
za glavu… Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred
njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude.
“Kao pseto” reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.”

NAPOMENA: U tekstu su korišćeni blago modifikovani citati iz romana
“Proces” Franca Kafke

– SRPSKA KRITIČKA MISAO – OD AV, AV DO ĆIJU, ĆI

Legenda kaže da je u drugoj polovini devetnaestog veka, Miloš
Teodorović u kraljevstvu narečeni Obrenović osmislio “instituciju” koja je
u narodu bila poznata pod imenom – lajaonica. Dok je vladao Srbijom,
Miloš Veliki nije bio u prilici da angažuje agencije za ispitivanje javnog
mnjenja. Raspoloženje u narodu proveravali su kafanski žbirovi i
dobrovoljni špijuni širom Srbije. Kada je narod kritikovao vlast, kralj bi
još jače zatezao kaiš oko pasa i omču oko vrata svojih podanika. Ako bi
izveštaj doušnika glasio: “Narod se ućutao Vaše visočanstvo!” – Obrenović
bi naredio: “POPUŠTAJ!”. Današnji politički analitičari zaključili bi kako
je stepen demokratije u Miloševo vreme bio obrnuto srazmeran izrečenim
kritikama na račun vlasti. Ili u prevodu na jezik tog vremena: narod je
najopasniji kada ćuti.

U prvoj polovini dvadesetog veka, opozocione snage su svoje
nezadovoljstvo izražavale štampanjem letaka, stidljivim protestima i
retkim obustavama rada, dok su zbog kritike monarhije, komunisti
završavali u tamnicama. Četrdesetih godina istog veka uloge su
zamenjene pa je škripu zatvorskih kapija nadjačao zvuk golootočkog
kamena. U godinama obnove i izgradnje, opozicije gotovo da i nije bilo a
ako bi se “reakcija” stidljivo oglasila, OZNA bi za to odmah doznala. U
leto 1968. zajedno sa kolegama širom sveta, pobunili su se studenti
Beogradskog univerziteta. Medijsku delatnost iskazali su izdavanjem
fanzina i zidnih novina. Kao najverniji čitalac ovih sadržaja, maršal Tito
je odmah shvatio drugarsku kritiku, javno je priznao da su studenti u
pravu a tajno naredio da ih dobro izmlate.

Sledećem vladaru batine u početku nisu bile bliske. Na Kosovu,
poručio je svojim pristalicama da niko ne sme da ih bije. Kasnije im je sa
istog mesta obećao “militantni mir” i počeo ratove u kojima nije
učestvovao. Tih ludih devedesetih, kritičko mišljenje se izražavalo na
ulici. Mitinzi protiv vlasti često su gušeni pendrecima jer je vođa brzo
promenio stav prema batinama. JUTEL, Studio B, B92 i Nezavisna svetlost
igrali su ulogu svitaca u medijskom mraku koji je uveliko zahvatio Srbiju.
Kada je buku dial-upa zamenio brzi internet, zaživelo je i kritičko “onlajn
mišljenje” koje bukvalno svako, baš kao i zadnjicu, ima. Novine časopisi,
žuta štampa i portali obukli su svoje internet uniforme i krenuli u borbu
protiv konstruktivne kritike i civilizovane komunikacije. Novinari su svoje
pisaće mašine zamenili tastaturom a ubojita kritička pera otrovnom
medijskom municijom. Informativna propaganda kao da nije bila dovoljno
žestoka. Kako bi se medijski prostor još više zagadio, uvedeni su i
komentari čitalaca. Anonimni bojovnici pisane reči širili su mržnju na sve
strane. Četnici su udarali na partizane, patrioti na izdajnike, partizanovci
na zvezdaše a svi zajedno na drugosrbijance, elitu kruga dvojke i pedere.
Podeli pa vladaj i nikom se ne pravdaj!

Kada je vođa skoknuo do Holandije, kratko su vladali neki novi klinci
ali su parole i govor mržnje ostali isti. U jeku najžešćih rasprava na
internetu, Srbija je izgubila premijera na čiju su likvidaciju pozivali
mnogi mediji, komemtatori ali i ljudi iz samog vrha vlasti.

Nekako u to vreme na scenu stupaju Fejsbuk, Instagram i na kraju
Tviter. Junoše koje su pred taštom stajali mirno a šefu ljubili skute i
rukave, na internetu su mogli da svakome, anonimno, skrešu u brk. Uoči
izbora 2012. Godine, elita se zalagala za tzv. bele listiće kako bi izazvali
kritički stav prema predsedniku bele kose i finih manira. Dok se na meti
botova nalazio BoTa, SNS je strpljivo stvarala lojalnu internet omladinu.
Profesionalne sveznalice preplavile su srpski medijski prostor. Komentari
po narudžbini, glorifikacija svojih lidera, satanizacija protivnika a sve to
pod tamnom zavesom anonimnosti. Internet kampanja je u potpunosti
uspela. Na čelo države došao je Toma Grobar a propagandu je preuzeo
Aca Navijač koji se tokom bogate političke karijere proslavio mnogim
izjavama ali većini njegovih podanika za srce je prirasla ona, po kojoj:
“Nemamo pravo uništiti živote većeg broja ljudi nego što je planirano!”

Vremenom, Fejsbuk i Instagram postaju platforme na kojima
saznajemo gde su nam prijatelji putovali, šta su jeli i da su im deca i
unuci – sreća najveća! Tviter međutim, preuzima ulogu džangrizavog
medijskog starca ili informativno-političke alapače iz komšiluka. Prvi
“tvit” poslao je Džek Dorsi 21. marta 2006. godine u 12:50 po lokalnom
vremenu i glasio je: ”just setting up my twttr” (upravo pišem svoj prvi
tvit). Pored Dorsija, suosnivači kompanije Tviter bili su Noa Glas i Evan
Vilijams. Od početne ideje da se pojedincu omogući grupna SMS
komunikacija od 140 karaktera, Tviter je za šesnaest godina dostigao broj
od 240 miliona korisnika koji na raspolaganju sada imaju duplo više
karaktera kako bi lakše izrazili bezgraničnu mudrost.
Od samog početka, svoje mesto na Tviteru jedva su dočekali
univerzalni stručnjaci za sve oblasti. Bilo da se radi o kvalitetu
izolacionog materijala na krovu porodične kuće Ražnatović, tajnoj
prepisci Rokfelera i Rotšilda ili o džinovskom akceleratoru čestica koji je
pomogao u otkriću Higzovog bozona ili „božanske čestice“ za svaku temu
oni imaju nepogrešivo tumačenje.

Mediji su brzo shvatili da je ova društvena mreža idealna za
popunjavanje praznog prostora. Besplatni “autorski” tekstovi od 280
karaktera pri čemu svaki tvit lako postaje povod za početak polemike,
buđenja niskih strasti, uvreda… Sve ovo garantuje veću gledanost, tiraž a
u novije vreme – broj klikova.

Srpski političari i kritički orijentisani intelektualci aktivno posećuju
ovu društvenu mrežu. Najprisutniji su Vulin, Vesić (Sićve), Obradović
(Vook), Šutanovac, Marijan Rističević, Đuka Bizon, Zorana Mihajlović,
Zoran Živković, dramski umetnici Biljana Srbljanović, Siniša Kovačević,
Sergej Trifunović (Serge Truffaut) kao i “profi” tviteraši Bora Konj,
Pokojna Mileva, Pera Vampir, Ludi Šeširdžija, Dr. Georg Šicer itd.

Jedan od najomraženijih termina među tviterašima svakako je reč –
BOT. To je skraćeni naziv za robota. U računarskoj terminologiji pod ovim
pojmom podrazumevaju se softverski subjekti koji se ubacuju u mreže
namenjene korisnicima interneta simulirajući “slučajne web prolaznike”.

Glavni cilj botova je prikupljanje informacija uz pomoć programa za
indeksovanje web stranica. U savremenom političkom životu botovima se
nazivaju članovi političkih stranaka koji za malu novčanu nadoknadu
kucaju afirmativne komentare u korist svoje partije i njenog lidera.
Ovakve aktivnosti su najizraženije tokom predizborne kampanje tako što
jedna osoba više puta ocenjuje isti komentar uz pomoć softvera za
skrivanje korisnikove IP adrese. Iako političke stranke ne žele da priznaju
ovakve aktivnosti, javna je tajna da botovi najčešće rade za vlast.

U aprilu 2020. godine, dva meseca pre parlamentarnih izbora,
Tviter je u Srbiji uklonio 8.558 naloga. Prema podacima istraživačkog
internet centra na američkom univerzitetu Stenford kao razlog za ovakav
korak navodi se: koordinisana promocija vladajuće stranke i predsednika
Aleksandra Vučića, sinhronizovani napadi na opoziciju i veštačko
podizanje popularnosti tvitovima koji podržavaju SNS i njenog lidera.

U svetu trenutno postoji preko 350 miliona aktivnih naloga dok u
Srbiji tvituje blizu 300 hiljada korisnika. Procenat ljudi koji dangubi na
ovoj društvenoj mreži zanemarujući je odnosu na broj onih koji prate
ostale platforme a pre svega Fejsbuk i Instagram. Medijski značaj Tviteru
donose žučne polemike i kontraverzne teme agresivnih tviteraša. Mediji
rado preuzimaju besplatan sadržaj, raspiruju vatru i tumače “šta je pisac
hteo da kaže”. Senzacionalizam, upotreba teških reči i uvreda uz
hroničnu lenjost mejnstrim medija pomogli su Tviteru da za kratko vreme
postane inicijalni faktor različitih ideoloških podela.

Anatomija jedne klasične Tviter papazjanije izgleda otprilike ovako:
političar, novinar, intelektualac itd. koji na društvenim mrežama ponosno
nastupa pod punim imenom i prezimenom, iznese mišljenje na određenu
temu ili kritički stav prema neistomišljenicima. Polemiku, po pravilu,
nastavljaju dežurni “piromani” normalne komunikacije, anonimni
komentatori bez skrupula, univerzalni stručnjaci za sve i svašta – od
istorije i ginekologije do kvantne mehanike. Anonimnost im uliva hrabrost
a neznanje hrani samopouzdanje. Pošto se “eksperti” zahuhtaju, na
scenu stupa sujeta tvorca originalnog komentara koji na vatru odgovara
benzinom a na uvredu psovkom. Sve ovo i ne bi bilo tako strašno da ne
govorimo o svega 2,73% svetskog stanovništa koji za razliku od većine ne
brinu puno o vremenu. Tviteraši su marginalni zgubidani koji zahvaljujući
žeđi medijskih krvopija kreiraju jeftinu zabavu za narod, besplatan šou sa
poznatim zvezdama koje se svađaju bez honorara.

Izgleda da su se finansijski savetnici Elona Maska bili dobro
obavešteni kada su svom šefu savetovali da kupi Tviter. Prvi čovek
kompanije Tesla, ponudio 44 milijardi dolara za vlasništvo nad ovom
internet platformom. Dok su svi nestrpljivo čekali odgovor, na Elonovom
Tviter profilu pojavio se sledeći komentar:
“Za tej pare si mogja da kupiš celo Vranje be budalče.”
“What?”
“Samo se ti pravi šuntav”!

Od tog dana niko više ne pominje prodaju Tvitera ali se priča da
Vranjanci zadovoljno trljaju ruke dok su pojedini lokalni funkcioneri
pazarili nove modele Tesle. Istraga je u toku…