Ljudi se prijatelja sete samo kada nastupe teška vremena. Jedni, da pozajme pare do prvog ili kesicu praška za pecivo do petnaestog. Drugi, oni pravi i retki, trude se da  nanovo uspostave privremeno pokidane veze. Razmenjujući misli i osećanja trude se da jedni drugima olakšaju besmisao koji ih već dugo okružuje.

“Draže mi je da izgrdim prijatelja zbog naučne nesuglasice nego da poput političara naširoko mlatim praznu slamu. Polemika sa dragom osobom  donosi lepotu i osećaj zadovoljstva. “Prazna slama” proizvodi prašinu koja guši razum i zaklanja pravu istinu!” Tako je svojevremno govorio i pisao doktor Kornelije Virušević priznati profesor koji je tokom duge karijere radio kao predavač na mnogim medicinskim fakultetima širom sveta. Njegova epistolarna delatnost dobro je poznata nekadašnjim posetiocima foruma, portala i društvenih mreža. U vreme ratova na Balkanu polemisao je sa svima. Želeo je da svoja dobronamerna razmišljanja podeli sa neistomišljenicima naivno se nadajući da će takvim pristupom promeniti svet. Posle mnogo napora i mukotrpnih pokušaja profesor se okanio ćoravog posla. Ostavio je Sizifa da sam nastavi sa guranjem kamena jer energija običnog smrtnika ipak poznaje granice.

Od kada je svetom zavladala neka čudna bolest i svi misleći ljudi pohitali u svoje mišije rupe, profesor Kornelije kao usamljeni jahač globalne apokalipse krenuo je u vlastitu avanturu spašavanja lekarske časti. Kao dugogodišnji stručnjak za infektivne bolesti smatrao je svojom dužnošću da se oglasi i iznese stručni stav o pandemiji koja je uzdrmala čitav svet. Njegovo mišljenje se po mnogo čemu suštinski razlikovalo od onog zvaničnog. Virtuelne iskre zdravog razuma počele su polako da se šire zamagljenim horizontima besmisla. Mentalne vakcine mudrosti presopro leče virusom zagađenu istinu. U otvorenom pismu javnosti koje je objavio mali broj strogo kontrolisanih medija profesor Virušević je napisao sledeće:

“Poštovani pravdoljupci i istinoholičari, vi kojima su činjenice uvek bile i saveznik i neprijatelj ali pre svega izazov. Vi koji ste se čitavog života borili sa vetrenjačama laži i licemerja. Vi kojima je upornost uvek bila jača strana a tvrdoglavost vrlina. Vi koje nisu mogli ućutkati ni diktatori,  snajperi, ratni profiteri a boga mi ni bombarderi. Gde ste se sakrili humanisti? Izađite iz udobnih kancelarija u koje su vas tako lepo ušuškali moćnici. Zar ne vidite šta nam se dešava. Istina više nikome nije potrebna a nauka je postala sastavni deo propagande. Po kratkom postupku ukinuli su pamet, logiku i sposobnost ljudske vrste da misli svojom glavom. Dobili smo virus koga se svi boje ali o kome se ništa ne zna. Hrabri revolucionari kupuju maske, neustrašivi političari stavljaju rukavice a običan svet sedi u karantinu ćuti, jede kiflice, pije pivo i gleda TV. Ovo je idealan izgovor da se opravdaju blagodeti hedonizma: hrana i piće kao zamena za fizičke aktivnosti a intelektualna apstinencija kao posledica straha i panike. Praktično rešenje i za pastire koji su sve ovo smisli ali i za stado koje ne mora puno da se muči… Ni fizički a još manje mentalno.

Iznenada i bez najave, stvarnost je poništila sve zakone logike i iz čistog mira nam se desilo ovo ludilo. Bezuspešno tragam za smislenom teorijom koja bi mi bespomoćnost olakšala ali uzalud mi trud. Setite se intelektualci kada ste davno u fakultetskim restoranima naprednim idejama menjali svet. Šta mislite da su vam tada rekli da će se nešto ovako dogoditi? Jednog prolećnog dana, čitav svet se poput autobusa firme Krstić zaustavlja na neodređeno vreme ali nam neki Pavle Vujisić ne dozvoljava da iz njega izađemo. Miško i dalje vozi zavezanih očiju. Pevci pevaju, rasisti se po običaju kurče a ceh na kraju uvek plaćaju debeli lovac, seljak koji je pošao da obiđe sina u vojsku i mladenci koji su svadbu zakazali… i najebali.

Navodno, zadesila nas je bolest čiji simptomi podsećaju na većinu postojećih oboljenja. To je virus za koji ne postoji lek, vakcina ali ni logično naučno objašnjenje. Broj obolelih svakoga dana vrtoglavo raste a bolnice su prazne. Otkazuju se ranije zakazane operacije a hirurzi šetaju sa rukama u džepovima. Medicinski radnici se proglašavaju herojima ali im se u isto vreme smanjuje plata. Sasvim logično jer nema dovoljno pacijenata!? Uvodi se novi izraz koji nekim čudom postaje lako prevodiv na sve jezike sveta –  Socijalno distanciranje. Bukvalan prevod na naš jezik glasio bi “društveno razdvajanje” – meni se čini da ovaj termin mnogo bolje objašnjava šta se iza brega valja.  Od Rimskog prava do današnjih dana uče nas da je čovek nevin dok se ne dokaže krivica. Dokazivanje postojanja nečega je uvek na onom ko tvrdi da to nešto postoji. Jedino u slučaju COVID-19 dokazi se očekuju od svakoga ko u smrtonosne posledice pandemije ogromnih razmera i potrebe da se zaustavi čitav svet – ne veruje.

Vratimo se malo u prošlost. Davna i nikad prežaljena 2019. Februar, mart mesec… Sezona gripa. Ništa neobično, ljudi kijaju, kašlju, neki se čak i lekaru obrate. Oni stariji, bolesniji i na viruse manje otporni imaju više problema od mladih i zdravih. Sve se odvija kao i uvek krajem zime i početkom proleća. Da li je iko slutio da će se naredne godine sve iz korena promeniti. Kada neko krene u pljačku on prvo stavi masku i navuče rukavice. Baš takvi ljudi početkom 2020. su nam tumačili apsolutnu “istinu”.

Nikada nisam bio religiozan. Oduvek su me plašili ljudi koji su spremni da bez razmišljanja usvoje dogmu koja je vekovima profilisana kako bi zadovoljila detnijaste potrebe narodnih masa. Priča o stvaranju sveta, zagrobnom životu… Bajke koje tako lepoo zvuče ali malo istine u sebi nose. Onda prođe neko vreme, mi porastemo, završimo škole, pročitamo silne knjige, upoznamo umetnost i logično se okrenemo nauci i multidsciplinarnom poimanju sveta. Od tog trenutka kada se čovek nesvesno “učlani u klub slobodnomislećih” kada postane intelektualcem tada se u stvari kreira istinski moralni problem.

Dogme intelektualizma mnogo su rigidnije od religijskih, kulturoloških pa čak i ideoloških. Kao što veliki Srbin ne sme osuditi zločine u Srebrenici, istinski “Rvat” one u Jasenovcu, pravi Amerikanac zverstva u Vijetnamu a bilo koji hrišćanski sveštenik bludne radnje sa maloletnom pastvom svojom, tako ni gospodin intelektualac ne sme da naruši stroga pravila svoje “kaste”. Darvin je smislio priču o majmunu koji je postao naš “oče naš”.  Na Mesec smo se spustili samo jednom kada je televizija jedva postojala, razvukli smo kablove po svemiru ne bi li sve to snimili. Pokazali smo da možemo, znamo i umemo i više ne planiramo da se oko toga zezamo. Naročito ne danas kada je tehnologija na tako visokom nivou. Pa zašto bi sada istraživali Mesec kada je 1963. sve otkriveno. Svaka politička mimikrija koja je poslednjih pedeset godina morala postati apsolutnom istinom dobila je medijsko-naučnu podršku i glorifikaciju. Političari smisle prevaru, mediji prenesu a korumpirani naučnici potvrde. To je formula koja već decenijama radi besprekorno a tim koji dobija nikada ne treba menjati. Moj problem je u tome što s vremenom, svi nauci bliski intelektualci postaju veoma slični konzervativno-džiberskim hordama diljem sveta. Ironično je da intelktualci preziru političare, osuđuju medije i slepo veruju naučnicima koji sa pomenutima u istu “tikvu duvaju”. Pobuniš li se slučajno protiv ovog savršenog sistema vaskolikog licemerja ispadaš iz igre. Postaješ seljačina, glupavi pobornik teorija zavere, sramota ljudskog, prosvećenog roda.

Borimo se sa vetrenjačama pokušavajući da istinu ljudima razjasnimo jer ona je samo jedna. Mi smo nažalost u manjini jer “lutke od krvi bez trunke ideje” uvek pronađu načina da istinu od sveta nanovo sakriju. Možete ih nazvati bilo kojim imenom, možete ih ignorisati, prezirati ali ih nažalost nikada nećete pobediti. A koga ne možeš da pobediš ti mu se u karantinu pridruži.

Pošto sam u prethodnom pasusu sigurno izgubio i najvernije sledbenike u ovoj utopijskoj potrazi za pravdom, za sam kraj bih želeo da najupornijim čitaocima poklonim dva vica. Ne znam koliko su smešni ali su do bola poučni.”

Vic prvi – Mujo, Suljo i Fata na sudu.

– Gospodine sudija, počinje Fata svoje svedočenje, posle sastanka mjesne zajednice Mujo mi je rekao sljedeće: “Ja ću tebe Fato taslačiti i u sokovima tvojim uživati. Htjela ti ili ne htjela daćeš mi onaj dio svoga tjela.” Mjsec dana kasnije tako se i desilo. Krenula ja da pazarim bakaluk kad na po puta eto Muja. Pozva me sebi u stan da mi pokaže “multi praktik” što je svojoj Sadeti kupio. Ja ko velim pošten je ćoek domaćin kad oćeš vraga. Sve je onako kao u pretnji uradio. I taslačenje a i u sokovima mojim uživanje. Da nevolja bude veća, nađe se tu i Suljo pa i on navali ko lud na brašno. Eto gospodine sudija tako je sve bilo. Silovanje u najvavi čija sam ja eto žrtva bila.

– Gospodine Mujo, šta imate reći u svoju odbranu?

– Eto gospodine sudija, sve je tačno osim da sam ja Fati prijetio i bilo kakvog belaja najavio. Prije mjesec dana, samo sam nagovjestio što bi se u budućnosti eventualno moglo desit. To što je budućnost ranije stigla nije moja krivica. Ne kajem se što sam komšinicu Fatu upozorio a još manje što nam se kasnije u postelji sve to lijepo desilo. Nego zašto ne ispitate i Sulja koji je isto taslačio?

– Nemoj ti mene, oglasi se Suljo, ja sam u svemu tome kolateralna šteta.

Drugi “vic” nije lokalni već je više globalnog karaktera. Elem.

Postoji zvaničan dokument koji je krajem 2012. godine pod nazivom “Saopštenje 17-12051” objavio nemački Bundestag. Sadrži uputstva kako država treba da postupi u slučaju prirodne katasrofe i epidemije velikih razmera. Posle kraćeg osvrta na poplave, do detalja je razrađen scenario velike pandemije virusa pod radnim naslovom “Modi SARS korona COV”. Dokument daje analizu mogućih dešavanja u slučaju pandemije i neodoljivo podseća na dobro napisani scenario dešavanja s proleća 2020. “Pretpostavka” je da će virus u februaru stići iz jugoistočne Azije a posle kratkog vremena proširiće se na Evropu i Severnu Ameriku… A onda jednostvano nestaje vremenska distanca pošto sve ono što je napisano 2012. dešava se u stvarnosti 2020. (Na ovom mestu zamislite unapred snimljen smeh pošto je reč o crnom humoru)

Drugi deo “ozbiljnog vica” dešava se 18. oktobra 2019. u Njujorku kada je održan “Događaj (Event) 201” u organizaciji Univerzitetskog centra za zdravstvenu zaštitu Džon Hopkins u saradnji sa fondacijom Bila i Melinde Gejts i drugih institucija poput vodećih banaka, avio kompanija i zvaničnih predstavnika vodećih država sveta. U pitanju je bio globalni panel stručnjaka koji je imao za cilj da hipotetički predstavi i simulira pandemiju. Ideja učesnika bila je da se proveri jesu li nacionalne vlade, zdravstvene ustanove i privatni sektor u stanju da odgovore na hipotetičku pandemiju sa katastrofalnim posledicama. Prema zamišljenom scenariju milioni ljudi širom sveta umiru od posledica virusa. U kratkom vremenskom roku u svim zemljama sveta broj zaraženih vrtoglavo raste. Virus su nazvali CAPS (Coronavirus Associated Pulmonary Syndrome) koji se, prema njihovom scenariju, prvo javio kod svinja koje su bolest prenele farmerima. Simptomi su slični upali pluća. Predviđeno je uvođenje karantina, nošenje maski i rukavica uz pooštravanje svih mera bezbednosti.

Pet meseci kasnije, 11. marta 2020. Svetska zdravstvena organizacija proglasila je globalnu pandemiju COVID19 korona virusa ali ovoga puta “odistinski”. Iznete pretpostavke ostvarile su se u praksi. Tvorci dokumenta u Nemačkom Parlamentu i organizatori Događaja 201 su poput gospodina Muje sve dobro predvideli. Svetsko stanovništvo kao i drugarica Fata sve to i dalje stoički podnosi a jedino je Suljo opet ispao  kolateralna šteta.