01. 07. 2022

DESET KORA NA DOBOŠ TORTI ZAVISNOSTI 

– Zapisi s one strane ropstva –

Nebrojeno puta, iscrpljivao sam sebe i svoje bližnje, beskrajnim žalopojkama o nepravdi, globalnoj potlačenosti i ropstvu protiv koga ne činimo ništa. Novi svetski poredak, farmakološki lobi, beskrupuloznost vlasti na svim nivoima i u svim krajevima sveta… da li je moguće da smo svi toliko bespomoćni da im se suprostavimo? Odgovor je jednostavan – da, nemoćni smo i teško je da se tu išta može promeniti.

U isto vreme, dobrovoljno sam sebi stavio lance i prepustio se jednom drugom, mnogo opasnijem zlu – postao sam rob alkohola. Priča koja sledi opisuje prve korake na dugom putu koji se otvara pred “Kunta Kinteom” iz Srbije sa mestom boravka u Arizoni..

Početak ove avanture podseća me na jednu priču iz mladosti. Sredinom osamdesetih, imućniji Kragujevčani su gradili i kupovali kuće na periferiji grada. Roditelji jedne moje drugarice krenulu su da obiđu tek kupljeni zamak u seoskoj idili Šumadije. Otac je znao lokaciju dok je mama strpljivo čekala. Pošto su se vozili dobrih desetak minuta, žena pita stidljivo:

• Jesmo li stigli?
• Još samo malo dušo, tu je iza ćoška., odgovara brižno muž.

Na osmom kilometru, drugarica mama sa knedlom u grlu i strahom u glasu:

• Možda popravljaju put pa idemo naokolo?
• Ne brini ništa ljubavi, samo što nije.

Pola sata kasnije stigli su na odredište, ćute!

Iste večeri, tata je spavao na kauču a mama plakala cele noći.

Sličnno iskustvo imali smo Nena i ja na putu za The River Source (u daljem tekstu Rečni izvor). 

Krenuli smo sa idejom da se centar za lečenje pacijenata od zavisnosti nalazi u našem komšiluku. Sat i po kasnije, kroz pustinju i džombe na putu stigli smo u Arizona City. Ovaj toponim u imenu ima grad ali je u stvari jedno veliko selo sa nekoliko hiljada stanovnika i štalama sa kojima se posetioci upoznaju čulom mirisa. 

Rastanak na parkingu i početak boravka u ovoj ustanovi ili kako to nepostojeći pesnik reče – našao sam se na izvorištu Rečnog izvora. Uvode me u sobu za prijem. Sa desne strane medicinska kontrola. Pritisak preko 200, puls preko 100, nivo alkohola u krvi 0. Kažu prvi “trezvenjak” s nulom, posle dužeg vremena. Levo, Aleksa postavlja pitanja. Pretrs, piškenje u čašu… dobijam  plavu platnenu torbu u kojoj su sveska, olovka, fascikla i The Big Book (u nastavku Velika knjiga) – Biblija anonimnih alkoholičara sveta. Otvaram knjigu… 

ANONIMNI ALKOHOLIČARI

Organizaciju Anonimni alkoholičari osnovali su William Griffith Wilson (Bill W.) i Dr. Robert Holbrook Smith (dr. Bob) 1935. Godine. Četiri godine kasnije objavili su svoj osnovni udžbenik poznat kao Velika knjiga koja i danas predstavlja primarni tekst grupe.

William Griffith Wilson, kasnije poznat samo kao “Bill W.”, rođen je 1895. u Vermontu. Brak njegovih roditelja bio je pun trzavica, a 1905. otac Gilman Wilson je napustio porodicu. Wilson je stekao srednjoškolsko obrazovanje, proživeo tragičnu smrt svoje prve ljubavi, boravio u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata i oženio se Lois Burnham.

Posle rata, Bill W. je počeo brokersku karijeru na Wall Street-u. Posle  pada Berze 1929. godine odao se alkoholu. Kako je vreme prolazilo pio je sve više. U njujorškoj bolnici Charles B. Towns lečio  ga je dr. William D. Silkworth, koji je Wilsonu pomogao da shvati alkoholizam kao bolest, a ne samo kao poremećaj uma, koncept koji će se kasnije uklopiti u AA doktrinu. 

Prema Wilsonovom svedočenju, tokom procesa trežnjenja u bolnici, jedne noći je iskusio snažnu duhovnu spoznaju Boga koju će kasnije nazvati svojim “Ognjenim  bleskom”. Posle susreta sa višom silom, Wilson je uspeo da ostane trezan tokom dužeg vremenskog perioda.

Bill W. i dr. Bob osnovali su organizaciju Anonimni alkoholičari. Cilj grupe AA je da se posle lečenja prihvati drugačiji životni stil u kome nema potrebe za alkoholom. Bill W. i dr. Bob su radili u gradskoj bolnici Akron gde su sa uspehom primenjivali novu metodu. Posle kraćeg vremena, Bill W. se vraća u Njujork gde osniva novu grupu. 1939. godine postojale su tri AA grupe u Akronu, Klivlendu i Njujorku.

Iako su živeli odvojeno, dr. Bob i Bill W. ostali su u bliskom kontaktu i počeli sa pisanjem knjige “Anonimni alkoholičari”, takozvana “Velika knjiga”.  Kada je objavljena u aprilu 1939. “Velika knjiga” je imala 400 stranica. U njoj je poseban akcent stavljen na Dvanaest koraka oporavka uz  kontinuiranu istoriju oporavljenih članova. Knjiga, kao i sve veći broj pristalica izazivaju medijsku pažnju širom Amerike. Tokom narednih godina, dr. Bob je usmerio pažnju prema kliničkom liječenju. Broj oporavljenih pacijenata svakim danom se povećavao pa je do 1950.  broj lečenih alkoholičara dostigao sto hiljada. 

Organizacija Anonimnih alkoholičara danas broji preko dva miliona članova. Prisutna je u 180 zemalja. U svetu je aktivno 120 hiljada AA grupa dok je “Velika knjiga” prevedena na preko sto jezika.

***

Zatvaram knjigu i ulazim u takozvani Centar za trežnjenje (Detox center). Iako nemam alkohola u krvi ovo mi je prva stanica jer “na drugoj strani obale” u pansionskom delu trenutno nema mesta. Ulazim u sobu. Izgleda pristojno. Dva kreveta, mali TV na zidu. Osim otvorene police za stvari – nema ormana. Kasnije sam saznao da se time sprečava sakrivanje nedozvoljenih “supstanci”. Srećem ljude, klimaju glavom, upoznajem teren sve do prvog sastanka koji počinje neizbežnim: “Zdravo svima, ja sam Dejan, alkoholičar!”, “Zdravo Dejane!”, uzvraćaju kolege. Koliko sam samo puta ismevao ovakve skupove. Nadmeno, drsko bez ikakvog povoda i razloga. Utisci sa prvog sastanka – pomešani. Ljudi su iskreni, otvoreni, ljuti na sebe i uplašeneni da neće uspeti da se izleče. Pošto je većina pacijenata u ovom delu ustanove samo zbog tržnjenja pravila nisu preterano stroga. Vreme se provodi u sobi uz televizor ili u druženju u zajednjičkim prostorijama. Počeo sam da čitam “Neispričane priče” Rajka Grlića. 

Drugog dana boravka išao sam u šetnju, na meditaciju i upoznao nekolicinu “saboraca”, kao i deo osoblja “Rečnog izvora”. Za sada sve ide po planu ali nije ni čudo jer sam tek stigao. Nedelja je dan za veliko spremanje koje smo brzo obavili pa je na red došlo da se naruči pica. Bože koliko malo ljudima treba da budu srećni. Čitavog dana samo o tome pričaju a onda iščekivanje da im se ista tj. pica donese ili raznese.

Na pamet mi pada članak koji sam u novinama davno pročitao. U ispovestima ljudi koji su pohodili usamljene krajeve gde bi u grupi istomišljenika praktikovali različite spiritualne tehnike a pre svega meditacije i tihovanje. Kažu da su svi oni bez izuzetka prolazili kroz velika duhovna iskušenja i unutrašnje bitke sa samima sobom. Takav unutrašnji sukob najveći je izazov i ovakvog tipa lečenja.

Ponedeljak je, Dan veterana SAD, državni praznik a ja prelazim u pansionski deo ustanove. Plašim se pomalo promene ali se ne dam. Ovde je mnogo više ljudi, oko četrdeset ako sam dobro prebrojao. Gužva, galama, haotična atmosfera ali mnogo bolji smeštaj. Ovde nema zezanja, obaveze od ranog jutra do kasne večeri uz to i lična zaduženja. Unutrašnja borba ali ne zbog alkohola već zbog osećaja skučenosti i izazova koji treba proći do povratka kući a onda i do kraja života. Kalendar tek od danas počinje da broji dane. Lako ćemo za kalendar, prvo nam o satima i minutima valja misliti. Prve dve noći cimer mi je bio Gregorije a onda je došao Džemo najbolji drugar tokom boravka u Rečnom izvoru. 

Prva individualna terapija preko skajpa. Jako prijatna mlada dama. Pričali smo o mnogim temama, od mog detinjstva do današnjih dana. Dopao mi se njen način rada, na kraju seanse radosno pitam: 

– Dakle sa vama ću se viđati jednom nedeljno?”. 

– Ne, kaže terapeutkinja, ovo je bilo samo za potrebe zdravstvenog osiguranja da odredimo koliko vremena ćete provesti u ustanovi!, zaključi značajno i prekide vezu.

Počinju svakodnevni sastanci. Pacijenti dele najintimnija osećanja, priče, doživljaje. Sušinu svake ispovesti uvek čine muka i čemer zavisnosti. Najviše je mladih ljudi u rasponu između 20 i 35 godina starosti, većina su povratnici. Branko, simpatični mladić iz Tusona, star 22 godine počeo je da pije u jedanaestoj i da se drogira u petnaestoj. Moj prvi utisak da svi ovi mladi ljudi puni života i energije ne zrače preteranom motivacijom da sa ovim zlom prestanu. Aktivno učestvuju u razgovorima, neki od njih pažljivo prate predavanja ali sam stekao utisak da će se izlaskom u spoljni svet suočiti sa prevelikim izazovima koje zavisnost nosi. Želeo bih da grešim ali plašim se da će se mnogi od njih uskoro ovde vratiti dok će neki nažalost, zauvek otići.   

Na ovim sastancima gde delim iskustva, muke i dileme, čovek puno toga sazna i brzo shvati koliko je u stvari srećan a da toga često nije svestan. Problem sa predavanjima i grupnom terapijom nastaje kada se dođe do “Velike knjige”, 12 koraka u lečenju zavisnosti gde najvažniju ulogu ima tzv. “Viša Sila”. Tu za mene počinje potpuna zbrka sa obiljem nelogičnosti. Prema tvrđenju jednog od osnivača pokreta Anonimnih alkoholičara i koautora “Velike knjige” William W, svi koji su uspešno okončali program i ostali trezni godinama posle tooga, učinili su to uz pomoć “više sile”. Većina je pronašla Boga koji im je pomogao da se reše droge i alkohola. U prošlosti, dok su sami pokušavali da se reše zavisnosti, predavali bi se iskušenjima i vraćali na stari put. Naivno, postavljam pitanje: zašto je Bog na samom početku dozvolio da postanu zavisnici? Zašto je dozvolio da vode mizeran život? I najzad, zašto im nije oprostio sumnjičavost i duhovni skepticizam? Pa zar nije ljudski i hrišćanski praštati? 

Tokom celog dana nas prozivaju. Da neko slučano ne fali. Oprosti mi “viša silo” ali ovo je kao u zatvoru.

SAN (letnje noći) – 1 

Sneža i ja mladi i lepi, imamo malu decu. Svi zajedno odlazimo u hotel u kome se održava veliki skup, nešto kao prijem ili svadba. Kupio sam flašu skupog žestokog pića. Kada smo stigli, otvaram flašu sipam sebi i pitam Snežu da li bi želela da proba. 

– A lečenje od zavisnosti? Brojanje dana bez alkohola?”, kaže. 

– Ja totalno zaboravio!”, odgovaram i odmah odlažem čašu na ivičnjaku pored automobila. 

Kasnije, Sneža sa decom odlazi kući. Na rastanku mi poručuje da požurim, da ne pijem i da me čekaju. Nekoliko puta krećem prema parkingu gde još uvek stoji puna čaša ali odolevam izazovu. Pored moje, stoji još jedna puna čaša. “Mora da je neki kolega”, razmišljam uz osmeh. Prosipam čaše, sedam u kola i odlazim kući.

***

Od ranog jutra me je boleo vrat. Posle doručka saznajem da mi je jedina besplatna masaža dokom lečenja zakazana za danas. Baš imam sreće.

Prisustvovao sam prvom AA sastanku. Oko 6:15 uveče, malim autobusom su nas pokupili ispred zgrade i odvezli u Casa Grande. Sastanku je prisustvovalo oko tridesetak ljudi. Sve onako po redu, mantre, molitve i kolektivno grljenje na kraju. Iskrene priče, različite sudbine. Posle sat vremena, svako svojoj kući a ja i kolege – pravac Arizona City.   

Kada bilo ko od pacijenata završi boravak u Rečnom izvoru održava se oproštajni krug kada im svi požele sreću i blagosiljaju novčić koji tog dana dobiju. Prva ovakva svečanost od kada sam ovde bila je ona u Danijelovu čast. Kada sam ga upoznao, delovao je kao malo dete na ivici debiliteta. Kažu da po dolasku na lečenje nije mogao da govori danima. Mozak uništen metenfedeminom mada ni priroda nije preterano darežljiva bila kada je o inteligenciji reč. Dani su prolazili, Danijel je ćutao i posmatrao situaciju a onda je iznenada progovorio. Od toga trenutka pa do kraja više nije ućutao. Pet puta dnevno me je pitao kako se izgovara moje ime a onda se isto toliko preslišavao. Da bih popunio ove isprazne razgovore rekao sam mu da sam rođen u gradu u kome se nekada proizvodio Yugo a danas Fiat. Njegovoj sreći nije bilo kraja. 

Naredne večeri otišao je i Jova profesionalni trener konja. Pre par godina umrla mu je žena sa kojom je u braku proveo 32 godine. Uvek sam, ćuti, često plače. Prišao sam mu par puta a razgovor je uvek isto tekao: “Žena i ja smo proveli divne godine. Od prvog dana sam je beskrajno voleo. Posle je došlo venčanje, divna je to svadba bila, u nju sam bio zaljubljen do poslednjeg dana kada je rak od mene zauvek uzeo. Bez nje mi život ne znači ništa!” Pozdravili smo se na rastanku i razmenili telefonske brojeve.

Prošlo je nedelju dana kako sam sam se preselio u pansionski deo. Cimer me pita kako mi se čini? Odgovaram: “Kao u katoličkoj školi bez batina ili u zatvoru iz koga može da se izađe. Vikend je pa sam imao priliku da se osvrnem na svoj boravak u Rečnom izvoru. 

Običan dan tokom lečenja izgleda otprilike ovako: buđenje u 7. Kafa, pisanje dnevnika, čitanje knjiga. Prvi jutarnji sastanak je u 9, drugi u 10 a onda rekreacija po najvećoj vrućini u 11. Ručak je u podne a onda “Valdov svet”, čas na kome detaljno proučavamo “Veliku knjigu”, bibliju zavisnika. Posle toga, grupna terapija sa baba Ginom (za prijatelje) “G-nice” sve do večere u 4:30. Večernja nastava je od 6 – 8 a posle toga izlazak napolje. Šetam milju i po ujutru i isto toliko uveče. Društvo mi obično pravi Tara a ostali igraju odbojku na pesku, košarku i igru potkovica. Većina pacijenata je jako euforična. Kao da su u struju uključeni. Vuku stolice, galame, ustaju, sedaju… buka non-stop. Za nekog ko godinama boluje od mizofonije definitivno nije lako ali šta da se radi, valja nam izdržati. Živimo u svetu potisnutih osećanja, kada si u manjini prećuti svoju muku da ne bi ljutio većinu.

“VIŠA SILA” – Mrs. Faith ili Baka Vera 

Od samog početka mi je bilo teško da se prebacim na koncept više sile bez koje, prema AA načelima, nema uspešnog lečenja. Kako bih sve to približio sebi i nastavio borbu protiv zavisnosti, umesto Boga kao svoju višu silu izabrao sam Mrs. Faith ili Baka Veru, stariju ženu nežnog pogleda sa toplim osmehom na licu. Okružena je lutkicama, lego kockama, kamionima, vojnicima i drugim dečijim igračkama. Oko nje su i kuće, životinje, automobili, fabrike, bolnice ali i dobrota, upornost, čvrst karakter, nada, izdržljivost… Pozdravljam gospođu  Veru i iznosim svoje strahove, dileme, radosti, tuge, uspehe, promašaje, ljubavi, razočarenja… Pomaže mi. Na kraju zašto bi Bog morao uvek biti mlad muškarac sa dugom kosom i bradom? Šta fali mojoj Baka Veri?

***

Cimer Džemo otvara dušu. Jako je kulturan, inteligentan, ima 39 godina a alkoholičar je postao u dvadesetoj. Ima ženu i troje dece ali brak se nažalaost neće održati. Sa suprugom se dogovorio da se sporazumno razvedu i taj proces se privodi kraju. Svestan je svoje odgovornosti, priznaje da je žena mnogo  žrtvovala ne bi li ostali zajedno ali za bračnu sreću potrebno je bar dvoje. Džemo je odlazio na lečenje više puta ali se alkoholu uvek vraćao. Pravio je pauze, jednom čak dve ipo godine nije pio. Osim strasti prema žestokim pićima i slabosti da se odupre poroku ni posao kojim se bavi nije mnogo pomogao. Kao električar, radio je mahom van grada. Preko dana bi se družio sa klijentima a uveče, u motelu sa flašom vodke. Živeo je u obrnutom smeru od odnosu na radničku klasu SAD. Tokom radne nedelje ašikovao bi u motelu mrtav pijan dok bi vikende, trezan provodio sa porodicom. Mnogo sam od Džeme naučio. Svi moji problemi i iskušenja u vezi zavisnosti kod njega su razrađeni i pre svega proživljeni do najsitnijih detalja.

Dosta spavam i gotovo svake noći sanjam. Zapamtim snove pa ih narednog jutra zapišem. Poslednji put sam bio u stanju da nešto slično radim pre više od 30 godina kada smo pohađali Silva metod.

SNOVI – 2

I – U školi sam. Odeljenje najgorih đaka kojima je Dejvid Leterman razredni. Tokom nastave svi ubacuju fazone. Profesor se zadovoljno smeška: “Biće od vas nešto, ja kad vam kažem”, zatvara dnevnik dok zvono oglašava kraj časa.

II – Dok Kata kupuje neke igračke koje se uključuju u TV ja vodim diskusiju o flašama rakije koje su skuplje od samog sadržaja. Ko o čemu alkoholičar o flašama. Pazarili smo uređaj i idemo kući. Kata je zadovoljna: “Biće to divan rođendan!”, kaže. 

III – Iz prodavnice se najednom nalazim kod Boke na poslu. Imaju neki važan sastanak. Posle plodne diskusije, Boka uzima reč i “rezimira” u svom stilu.

Nastavljam sa snovima. U njima se retko pojavljuju Ada, Kata i Nena. Najčešće su tu Boka i deda u relativno normalnim, svakodnevnim situacijama. Gotovo uvek su mladi, u svojim 40-im godinama. Povremeno sanjam Snežu, u ranim tridesetim i uvek je dobra prema meni. Sinoć sam sanjao Gorana Ivanoviča i njegovu porodicu.

***

Nedelja je. Disciplina u ustanovi je opuštenija. Spavamo do osam. Malo li je? Na jutarnjem sastanku dele se zaduženja za narednu sedmicu. Zapalo mi čišćenje mikrotalasne i mašina za vodu, kafu i sokove.

Završio sam Grlićeve “Neispričane priče” i Jergovićevu knjigu “Psi sa jezera”. Ponovo čitam roman Dejana Maka “Bergdorf”. Trebalo je da ponesem više knjiga. Srećom ovde ima dosta lake literature iz 90-ih. Pošto nemam stonu lampu, kada se smrkne, ne vidim sitna slova pa pronalazim ona sa krupnim koje su ranije štampali isključivo za stariju populaciju. I zvanično postajem jedan od njih tj. nas.

Počeo sam da govorim francuski, posle toliko godina, najzad sam progovorio. Moj drug Denis je u SAD došao iz Kvebeka. Ima jak francuski akcent koji je tako simpatičan. Bavi se programiranjem, radi od kuće i ispija crveno vino. Dnevna rutina počinje ranim jutrom u samopzluzi gde kupuje dve flaše vina koje zadovoljavaju dnevne potrebe. Prvu popije do podneva a dugu razvuče do kraja dana. Na pitanje zašto ne kupi više flaša da ne mora ranom zorom u kupovinu?, odgovara stoički kratko: “Ako imam više, popiću sve!” Denis je jedini kolega stariji od mene. Lekar mu je rekao da ako nastavi sa alkoholom, jetra će izdržati najviše dve godine. Od ovog Francuza sam čuo dobru foru. Prijateljica mu je jednom prilikom rekla: “Denis, ako hoćeš da kažeš nešto značajno, prvo mi kaži da je važno!” 

SNOVI – 3

I – Majstor Mile i ja vozimo kamion. Odnekuda su se stvorili školski drugovi Nikola Milićević – Džoni i Boban Micić – Papula. U kamion se može ući isključivo od pozadi iz dela u kome se prevozi roba. U neko doba, stopiraju nas neki pijanci sa flašom rakije u ruci. Na putu vidimo policijsku patrolu. Izbacujem stopere ali i majstor Mileta. Nastavljamo put uz čestititanje jedni drugima.

II – Iste noći sanjam da smo Bobi i ja otišli kod Ljupke i Miška u Rašku. Razlog posete je da preuzmemo nana Kaju i dovedemo je nazad kući. Nana odlično izgleda. Sve super funkcioniše do trenutka kada nam domićini ne dozvoljavaju da operemo veš.

***

Došao je drug Uča. Ima smešnu frizuru, veliku bradu i modricu ispod oka. 

Jednom nedeljno primamo infuziju. Nešto žuto nam “turaju u venu”, vitamini kažu. Bolje da im verujemo.

PRIČA 1 – VIKING

Teško je prevesti zanimanje BHT. To su lečeni zavisnici koji za platu sada brinu o nama. Meni se najpreciznijim čini pojam – vaspitač. I Munižaba je vaspitavao Peru Trtu pa mogu valjda i ovi mene. Jedan od njih je i Viking. Ogroman čovek duge kose vezane u rep i velikom bradom. Prilično je oštar, može se reći i agresivan. Stalno ponavlja “stisni zube i ne plači!” 

Odrastao je normalnoj porodici. Otac, majka i dva brata od kojih jedan počeo da eksperimentiše sa lakim drogama. Roditelji i dobri braca, Vikingu nisu bili preterano zanimljivi pa je krenuo za nevaljalim, starijim burazerom. Pošto je bio mnogo krupniji, Viking je od samog početka mogao puno više da “potegne”. Marihuana, kokain, heroin – put na koji se lako kreće ali se teško sa njega vraća. Ubrzo počinje da diluje. Izgled, figura a pre svega karakter mu u tome pomažu. Kada je bežao od policije, skrivao se kod roditelja. Na samrti, otac ga je molio da se mane droge i da brine o majci i braći – nije ga poslušao. Posle očeve smrti postaje još nezajažljiviji. Majka ga moli, kumi, preklinje i na kraju traži zabranu prilaska: “Nisam mogla ni da sanjam da će mi rođeni sin tako nešto prirediti!”, rekla je kroz suze. Viking nastavlja po starom. Tokom narednih nekoliko godina dva puta se ženio damama sličnim sebi i oba puta razvodio. Kada se majka ozbiljno razbolela, bila joj je potrebna celodnevna nega. Zamolio je brata da o njoj brine dok se ne vrati sa lečenja. Prijavio se na rehabilitaciju u Rečni izvor. Posle dva meseca je izašao i naredne tri godine brinuo o majci. Koristio je “ušteđevinu” iz dilerskih dana. Kada je majka umrla zaposlio se u Rečnom izvoru. Ne koristi drogu punih pet godina.

***

“Učiteljica” Kasandra zadala nam je da napišemo pesmu, priči ili štagod na zadatu temu – Moje lečenje od alkoholizma.

Lečenje – nulti dan

Ja: Meni ne treba lečenje. Prekinuću sam!

Sila alkohola: U pravu si matori. Dođi ovde da ti čika da nešto. U flaši je, tečno i ukusno.

Lečenje – sedmi dan (napolju)

Ja: Bože dragi šta ću sa sobom po ovoj vrućini?

Sila pustinje: Prestani da kukaš. Razdrmaj se malo. Prošetaj. Bolje ćeš se osećati.

Lečenje – trideseti dan

Ja: Završio sam sa lečenjem. Pitam šta mi je sada činiti?

Viša sila: Ovo je tek početak prijatelju. Veruj u sebe. Pronađi sponzora. Postani čovek od reči.

SNOVI – 4

Brat Dragan iz Palanke stoji ispred naše kuće u Kragujevcu. Približavaju mu se dva žuta automobila. I jedan i drugi voze dame. Iz prvog izlazi mlada žena koja mog rođaka dobro ispalapuca, seda u kola i odlazi. Dragan u šoku, seda u drugi automobil i odlazi sa devojkom u njemu. Kasnije, u posetu nam dolaze i Draganovi roditelji. Gosti nisu besni ali posluženje sve onako po redu – domaćinski. Na kraju dana, u maloj sobi na spratu u kojoj je nekada bila naša kuhinja a danas je skladište, molim Boku da mi napravi nešto slatko. Pitam se da li su Damjanovići sve pojeli ili je ovo pak drugi san u kome nema hrane iz prethodnog.

***

Smena pacijenata u punom zamahu. Kako stoje stvari uskoro ću biti jedan od najstarijih po stažu. Cimer mi redovno donosi udobnu stolicu sa terase. Primetio je da saborca leđa bole. Kada mu se zahvalim, nehajno odmahne rukom i pred svima kaže – Respect!

G-nice ili Baba Gina, stara majka u ranim 70-im. Bivša hipi dama koja je naš grupni terapeut. Sve atribute koje (ne)poseduje u obrntoj su srazmeri u odnosu na posao kojim se bavi. Jako slabo čuje dok joj je glas toliko tih da su morali da joj nabave “karaoke mašinu” da bi koristila mikrofon i pojačalo. Osim potpunog odsustva komunikacije veoma je izričita dok je sloboda mišljenja za nju apstraktna kategorija. Pokušava da uspostavi neobavezan razgovor ali joj ni to za sada nije pošlo za rukom.  

SNOVI – 5

Porodično uživamo u morskoj vodi. Primećujem da je samo naša porodica okupirala deo plaže sa kamenitim dnom. Voda bistra i topla, pejzaž za pamćenje, tišina… ali stene seku tabane. Molimo Snežu da odemo do peščanog dela ali ona odlučuje da pozove svoje đake koji su još uvek na obali. Đaci nam se pridružuju sa bolnim izrazom na licu.

***

Pomenuo sam roman Bergdorf (Izdisaj). Kada sam knjigu sa potpisom autora dobio od Slobine mame čitao sam je onako na preskok kada ugrabim malo slobodnog vremena. Roman sam čitao površno sa prekidima pa čak nisam siguran ni da li sam ga završio. Ne znam da li su se kocke složile pa sam i ja poput glavnog junaka priče otišao na mesto gde sam mogao da se posvetim sebi i svojim mislima. Oduševio me je stil, prefinjen književni jezik i precizno osmišljena kombinacija banalne stvarnosti sa fantazijom prenetom u ambijent imaginarnog mesta vešto sakrivenog na periferiji Sivog grada. Roman Dejana Maka je veliko umetničko delo koje u potpunosti zadovoljava stroge kriterijume koje glavni junak u knjizi postavlja. Kada junak piscu postavi teško ostvarljiv cilj a ovaj ga još i nadmaši tome se nema šta dodati. Iskreno se nadam da moj imenjak uveliko piše Bergholc (Izdisaj)  

SNOVI – 6

Cele noći se mučim sa kompjuterskim šiframa i lozinkama. U pauzama kompjuterskog mučenja pripremam večeru za baba Micu. Kuvam u kući dok baba sa Snežom razgovara u pomoćnoj zgradi. Podgrejavam neki kupus u nedogled. Kuvanje se pretvara u večernju moru bez kraja. Prohladan kupus sipam u tanjir dok sladoled delim na tri jednaka dela.

***

Počelo je kao zezanje a sada sve češće sa Denisom razgovaram na francuskom. 

Hodao sam 12 krugova što je prevodu 3 milje.

Polako menjam mišljenje o Vikingu. Uvek je srdačan i prijateljski raspoložen prema meni. Danas mi je čak doneo knjigu koju sam počeo da čitam prvog dana po dolasku u Rečni izvor. Reč je o dnevničkim beleškama lečenog zavisnika David-a Sedarisa “Theft By Finding”. Zanimljivo dnevno štivo. Struktura mi je mnogo pomogla pri pisanju ovih beležaka.

PRIČA 2 – TARA

Iznenada, Tara me je zamolila da pročitam pismo koje planira da pošalje mužu. Od samog početka piše o njegovim manama, ponašanju koje je izluđuje, da ona tako više ne može… A onda na kraju, iz poslednjih nekoliko redova vidi se da ga voli i da se radi samo o trenutnoj krizi. Posle smrti Tarinog oca, teško bolesna majka došla je da živi sa njima. Muž se u početku složio ali mu sada smeta. Nedostaje mi privatnost. Mali obrt nastaje kada tokom razgovora saznajem da majka ima 67 godina a muž 63. Još malo pa vršnjaci. Žive u Cottonwood u blizini Sedone. Savetujem je da napiše novo pismo u kome će objasniti suštinu problema a to je iznenadna, neprijatna situacija i nedostatak razumevanja. Trebalo bi da ga takođe podseti i na godine kao i realnu mogućnost da i njega bolest uskoro stigne, uz pitanje kako bi se on osećao u takvoj situaciji. 

***

Petak je 15. jun, mnogo događaja danas. Na početku, Brando, ćelavi “gansta” iz Florensa. Četrdesetak godina a već je deda. Non-stop priča usta ne zatvara. Na jednom od sastanaka hvalio je program na sledeći način: “Ovde su svi tako fini. Prvi put se nalazim u novoj sredini gde nikoga nisam morao da prebijem!” Nekoliko sati kasnije, na terasi je imao nervni napad. Vikao je skakao, pretio… Poručio svima kako su ništaci i idioti i kako će on sam da prestane da pije i da mu zato nisu potrebni bivši narkomani i izlapele babe. Sat vremena kasnije, našao se napolju, na vrućini… Nikoga nije bilo da ga pokupi. Otišao je pešice.

Ruža je moja psiho terapeutkinja. Tokom prvog susreta dala mi je domaći zadatak koji je imao dosta zajedničkih tačaka sa 12 koraka na putu izlečenja. Meni se taj koncept, koji ovde tretiraju kao “Sveto pismo”, ne dopada previše. Postoje mnoge pozitivne stvari ali religiozni deo i preterana isključivost odbijali su me od samog početka. Umesto da kritikujem i pričam o nedstatcima, odlučio sam napravim svoju verziju i korake koje ću lakše sprovesti u praksi. Ruža me je pažljivo saslušala i bila iskreno oduševljena. Posle dve nedelje boravka u ovoj ustanovi, prvi put se neko složio da 12 koraka jesu važan ali ne i jedini način da zavisnost pobedi. Čak mi je rekla da je bolje raditi na sebi i doći do programa koji meni lično više odgovara. Cilj je da se pobedi zavisnost a metod se uvek može prilagoditi. Ruža takođe misli da moj program “10 kora na doboš tori zavisnosti” u sebi takođe sadrži važne aspekte kao što su duhovnost, disciplina, odgovornost.

1. Priznanje samom sebi da mi zavisnot od alkohola ne dozvoljava da vodim normalan život. Moja borba protiv zavisnosti pokazaće mojim najmilijima da zaslužujem njihovu ljubav i podršku.

2. Držanje datog obećanja – 

AA sastanci bar jednom nedeljno i Nikola kao sponzor

3. U zdravom telu, zdravi duh – 

Nastaviti sa šetnjama 2 milje na dan. Yoga i pravilan način ishrane.

4. Duhovnost – 

Zamoliti Snežu da bude moj duhovni savetnik. Zajedno ćemo istraživati različite religije i duhovne pravce. Predložiću da počnemo od manastira u Safordu jer to Sneži puno znači. 

Želeo bih da češće posećujem Bokin grob i da ga oplemenim sitnim detaljima.

5. Pomoć drugima. 

Apliciraću da radim kao volonter u Hospice of the valley 

6. Izvršavam svoje dnevne obaveze (plaćanje računa, posao, administracija) bez odlaganja i traženja pomoći za stvari koje sam mogu da uradim

7. Bez predrasuda obratiti pažnju na moje reakcije kada čujem mišljenje sa kojim se ne slažem. Osim verbalnih pažnju obratiti i na grimase. Takođe, planirati vikend putovanja i godišnje odmore sa Snežon i decom

8. Odgovornost – 

Pomoć porodici ličnim primerom, konkretno a ne obećanjima. 

Dnevni raspored aktivnosti pomogao bi mi da se lakše organizujem sa delatnostima koje se mogu predvideti. Pisanje i šetnja ujutru. Teretana, Yoga i čitanje u većernjim satima.

9. Kreativnost – 

Pisanje ovog dnevnika, nastavak i završetak romana, tekst za Kragujevačke novine… Osmisliti kreativne igre sa unucima.

10. Dan po dan, sat, minut i tren do narednog dana.

Pošto sam završio svojih 10 slojeva oporavka, Ruža mi je tražila kopiju baš kao i Tara, Uča i Džemo. Postajem “influencer” među pijancima. Rad na ovom dnevniku naveo sam kao jedan koraka na putu itlečenja. Beleške sam shvatio ozbiljno jer želim da ostane trag ove moje nimalo prijatne avanture. Biće to moj lični podsetnik sa “Rečnog izvora” koji će moći da pročitaju meni najbliži, dragi ljudi.

Pitao sam u čemu je problem sa Velikom knjigom? Izgleda da boluje od iste boljke kao i Biblija ili Američki Ustav. Knjiga napisana pre 90 godina ne može se koristiti kao udžbenik danas. Jednostavno ne komunicira sa “publikom” i treba je osavremeniti.

SNOVI – 7

I – Neni se sudi jer je pretukla mladića zbog prekršaja u saobraćaju. U početku sve izgleda bezazleno čak se povremeno šalimo kako sa Nenom nema zezanja. Advokat je oprezan i kaže kako se na sudu nikada ne zna. Pre izricanja presude advokat nam kaže da će najverovatnije morati u zatvor ali će se potruditi da kazna bude što blaža. Posle mnogo neizvesnosti osuđena je na 8 godina zatvora ali je posle smanjena na dve. Svi smo u šoku što me je srećom i probudilo. 

II – U drugom snu, deda Dača ide kod lekara kako bi dobio američku penziju. U toku razgovora počinje da se pretvara da je lud. Ponaša se čudno. Doktoru je to simpatično i poručuje da je ukapirao motiv ali da će zažmuriti na jedno oko i odobriti penziju. Dok Nena, Sneža i ja sa simpatijama komentarišemo situaciju, deda je ljut. U baba Micinom stilu komentariše: “Ono malo, belo doktorče, jebo li ga otac…” Kapiramo da je sve to smislio kako ne bi dobio penziju i imao razloga da se vrati u Srbiju.

PRIČA 3 – UČA

Profesor istorije u srednjoj školi. Pred kraj školske godine pozvao ga učenik na proslavu. Porodična žurka na meksički način. Puno pića, hrane i bučne muzike. Uča je imao tremu. Kako da se ponaša? Da nešto daleko bilo ne pogreši. Strah je bio opravdan jer je zajebao stvar za sve pare. Od samog početka je mešao tekilu i pivo a onda mu je ostala velika rupa u sećanju i modrica ispod oka. Ako mu je verovati ne seća se ničega. Ni zašto je izbila tuča ni ko ga je pretukao. Na poslu su brzo saznali i otpustili ga po kratkom postupku. Uča puno filozofira. Kritikuje predavače, terapeute i vaspitače a onda im se izvinjava. Srećom, prijatelj mu je našao novi posao pre odlaska na lečenje. Cela ova priča dosta je nelogična ali ako se njemu sviđa, nemam ništa protiv da je kao istinu prihvatim.

***

Telfonski razgovori su dva puta nedeljno između 4:30 i 8. Obavljaju se je u zagušljivoj kancelariji sa dosta lošim klima uređajem. Dva pacijenta i vaspitač u isto vreme. Razgovor počinje tako što što učiteljica ukuca broj da ne bi pozvao dilera ili nekoga da nas izvede iz ustanove, i traje 15 minuta. 

SNOVI – 8

Nalazim se u školi ali nisam siguran u kom svojstvu. Da li kao roditelj, nastavnik ili slučajni prolaznik? Susret sa školskom drugaricom Snežom Jošović. Čudan osmeh, ogromne oči, zastrašujući pogled. Kaže da je jedan od vodećih stručnjaka za ukrštanje živinskih vrsta a uska specijalnost su joj petlovi. Dok neobavezno ćaskamo, dolazi ekipa lokalne televizije da napravi prilog o njoj a ja sav srećan odlazim u Target da kupim novu vrstu “veggie burgers” koje ne pronalazim.

***

Vikendi obično počinju u dobrom raspoloženju zbog viška vremena koje se može iskoristiti za čitanje i pisanje ali već nedeljom uveče, posle rekreacije, ne pada mi teško što se od narednog dana vraćamo na redovan raspored.

SNOVI – 9

I – Dolazim iz Amerike kući u Kragujevac. Guram veliki srebrni kofer i na maloj kapiji vidim Bobija koji je svratio da nešto donese. Obučen je kao gastarbajter – sako i pantalone karirani ali na različit način. Pozdravljamo se, kaže da žuri a ja ulazim u kuću. Boka i deda Dača mladi u svojim 40-im godinama. U dvorištu mnogo starih automobila. Odlazimo u centar grada da zamenimo pare. Otvaram novčanik a tamo, umesto dolara, neke nepoznate valute. Hvata me panika da sam zaboravio pare. Rez. U sledećoj sceni lutam sam po gradu.

II – Drugi san iste noći – Dogovorio sam se sa Bokom i drugom iz škole Sašom Varjačićem Zekom da idemo u Tempe u ZOO vrt i da usput svratimo negde na piće. Iznenada odlažemo provod za naredni dan. Sutradan, Boka i ja pešice idemo kod Zeke. Na terasi ogroman televizor na kome se prikazuje domaća serija. Tu je i nepoznati muškarac koji spava u ležaljci. Pogledam pažljivije i shvatim da je to moj otac Dača iz mladih dana. Kažem mu da se probudi kako bi mogli da jedemo kupus a onda svi zajedno u provod. Ljubazno me pita može li nešto drugo jer je kupus jeo juče. Idem da kupim nešto drugo. Prolazim kroz zgradu koja podseća na kinesku četvrt. Mnogo prodavnica sa  srpskom i kineskom hranom. Bezuspešno pokušavam da pronađem nešto što bi mu se dopalo. Vraćam se, a na terasi umesto mojih roditelja sede Jelena Misaljević i Pera Kilibarda.

***

Terapeutkinja Ruža odlučila da na posao dođe u nedelju u 9 sati uveče.  Pročitao sam joj konačnu verziju “10 kora na doboš torti” ili u originalu “10 Layers of Recovery (cake)”. Bila je oduševljena. Pohvalila je kreativnost, originalnost ali pre svega spremnost da radim na sebi, iskrenost i priznavanje vlastitih grešaka. Volela bi da se upozna sa Snežom jer na osnovu mog ponašanja tokom lečenja i plana oporavka koji sam napravio, videla da je Snežana (pitala me za ime) stub koji me drži i u teškim i u srećnim vremenima. Ono što sam ja shvatio je da pozitivne promene u našem zajedničkom životu su ključ moga oporavka.

***

PRIČA 4 – INDIJANAC GEDŽA IZ PLEMENA MHA 

Nedelja se okončala s kišom. Tokom večernje šetnje osećam svežinu ali umesto prijatnog pustinjskog mirisa posle kiše oseća se aroma štale a čuju se i  krave. Na kraju dvorišta sedi Gedža. Puši cigaru i imitira lavež pasa koji mu iz daljine odgovaraju. Mesto na kome je sedeo, nalazi se na polovini staze za šetnju. Posle prvog kruga pitam ga da li je OK. Brinem što se osamio a boga mi i zato što laje. Kaže da je sve u redu. Pridružuje mi se u sledećem krugu. Dok šetamo kaže mi da je domorodac, strosedelac, Indijanac ili kako se to moderno kaže – Native American iz Severne Dakote i da voli da komunicira sa životinjama. Njegovo pleme – MHA Nation (Mandan – Hidatsa – Arikara) platilo je lečenje uz jedan jedini uslov da to bude baš u Arizona City. On se u zgradi oseća klaustrofobično. Poslednjih godina ne živi u rezervatu ali dosta vremena provodi u prirodi. Koliko izgled može da prevari svedoči i moj utisak o ovom mladiću. Pomalo liči na Sašu Milenića ali mnogo mlađi i lepši. Preplanulog lica, idealno građen,duga crna kosa… Delovao mi je kao surfer iz Kalifornije. Činjenicu da ga je teško razumeti povezivao sam sa teškim sintetičkim drogama iz rejv barova a Gedža jednostavno bolje poznaje svoj maternji jezik a engleski govori sa akcentom baš kao i ja. 

Na jednoj od vežbi Gedža se javio iznese svoj emotivni problem i potraži savet od grupe i moderatora. Ima samo 23 godine a njegova devojka 37. Kod nje živi od dana kada je napustio rezervat. Dama je profesorka na Univerzitetu S. Dakote. Kupuje mu automobile, garderobu, drogu… Dozvoljava mu da živi svoj život i da “švrlja okolo”. U fazonu – kad’ god doš’o, dobro doš’o, jer ona ga uvek strpljivo čeka. Podržala je njegovu odluku da se leči, misli da je pomogla i oko odluke da mu pleme finansira tretman. Obećala je da će prestati da ga snabdeva drogom kada se bude vratio. Prema vlastitom priznanju Gedža ne zna šta je to ljubav ali mu je draga njegova “sugar mama”. Potreban mu je savet da li da je ostavi i krene da traži pravu ljubav ili da ostane sa “donatorkom” a ljubav će sama doći – ako je prava. Vrlo brzo krenula je polemika. Nekolicina iskrenih muškaraca govore mu da ostane sa MILF-arom dok ne naiđe nešto bolje. Jedan mudri starac (kažu da je iz Šumadije) rekao je: “Pravi posao je lakše naći kada čovek radi i prima platu!” Hrišćani su pak bili suprotnog mišljenja tvrdeći da je ljubav važnija od požude.

***

Privodim kraju knjigu “Eyes of a Child” by Richard North Patterson. Korektno napisan sudski triler. Pošto nemam stonu lampu, uveče slabo vidim  tako da čitam knjige sa krupnim slovima koje su tokom 90-ih smislili za starije čitaoce, pre svega penzionere koji u Americi imaju vremena za “luksuz” zvani čitanje. Fora je što sada mogu da se hvalim kako sam za pet dana pročitao knjigu od 835 strana.

PRIČA 5 – SMRT TARINOG OCA

Tarin tata je operisan od tumora na mozgu ali operacija nije uspela. Nije želeo da se hiruški zahvat ponovi već je duboko svestan situacije odlučio da život završi kod kuće. Prvog dana, još dok je medicinska sestra objašnjavala detalje kućnog lečenja, maleni vrabac sleteo je na sto koji se nalazi u uglu terase. Ptica je neko vreme kljucala mrve gledajući prema dnevnoj sobi u kojoj je ležao otac. Posle večere, vrabac se preselio u kuhinju. Pokušali su da ga uhvate, isteraju ali nezvani gost je bukvalno nestao. Ujutru ga više nije bilo. Tog dana Tarin tata je imao veike bolove, glasno je uzdisao čekajući pomoć medicinskog osoblja. Ptica je sve vreme crvkutala sa terase. Tokom noći otac je umro a vrabac se nije pomerio sa stola. Kada su ga odvezli i ptica je zauvek nestala.

Tarina sestra je pitomac Američke armije u to vreme je bila stacionirana u Severnoj Dakoti (ponovo Dakota u priči!). Na dan kada je otac umro, ugledala je pticu u svom dvorištu. Poslala je fotografiju sestri u Arizonu – vrabac, isti kao onaj sa Tarine terase. 

U mitologiji starog Egipta, zadatak vrabaca bio je da dušu tek preminulog odnesu u raj.  

Istine radi, Tara defenitivno nije od onih koji se lože na religiju, magiju ili višu silu bilo koje vrste. Istu priču podelila je i sa grupom desetak dana kasnije. Nijedan detalj nije promenila.

***

Radnim danom terapija, potom sastanci i ostale aktivnosti (yoga, meditacija, rekreacija) počinju u 9 ujutru i sa kraćim pauzama teraju sve do 8 uveče. Entuzijastima iz grupe to kanda nije dovoljno pa su organizovali još jedan sastanak u 8:30. Nas nekolicina, mahom matorci, pauze koristimo za čitanje u sobi gde ugrabimo i po koji minut tišine. 

Primetio sam da se pacijenti plaše samoće. Zavisnik je kao dete a alkohol i droga su njegovi nestašluci. Kada ih neopaženo konzumira ponovo se upušta u vragoliju i tako sve dok ga ne uhvate. Onda obeća da više neće nikada i tako sve do sledeće prilike. Tu čak ni batine ne pomažu. Jedini lek je da “dete” odraste a to se jako teško u ovakvim sredinama postiže. Treba postojati vlastita želja, volja i motivacija da se od klinca čovekom postane. 

Patnju mi je privukla prva, potencijalna švaleracija. Stojanka Olujić očuvana gospođa iz San Dijega, majka dvoje dece u ranim tinejdžerskim godinama naveliko flertuje sa mojim drugarom Brkom. Svaku pauzu koriste da se odvoje i na kaučima u igraonici zajednički proučavaju Veliku knjigu. Eto načina da se “Biblija anonimnih alkoholičara” iskoriti u konkretne svrhe. Brka se još uvek femka i glumi poštenje.

PRIČA 6 – BRKA

Sanatorijum za lečenje od zavisnosti nije najbolje mesto za formiranje prvog utiska ali Brku sam odmah snimio: iskren, vredan i nadam se – uporan. Roditelji, sa kojima je do nedavo živeo u blizini naše crkve Sveti Sava, pripadaju srednjoj klasi. Otac zanatlija, majka je godinama radila u trgovinama a potom i kao službenica u manjoj firmi. Još kao srednjoškolac želeo je da se druži sa popularnim društvom. Zajedno su pili i pušili marihuanu. Pozivali su ga na žurke gde im se obično pridružili i “cool” roditelji. Bio je nesrećan što i sam nema takvu porodicu što ga je teralo da pije još više. Po završetku srednje škole, popularni drugari odlaze na studije a Brka pronalazi posao u baru na Mill Aveniji. Viša se sa nekadašnjim prijateljima ali je on za njih samo bartender  kod koga mogu dobiti piće preko reda. Naučio je očev zanat i počeo da radi “u struci”. Dobar je u svom poslu, odlično zarađuje ali nastavlja sa alkoholom. Mlađi brat kog Brka voli iznad svega organizuje tzv. porodičnu intervenciju. Obećava da će prestati da pije ali je obećanje brzo prekršio. Pijanstva su naprotiv sve češća i ozbiljnija. Dešava mu se da potpuno izgubi moć rasuđivanja a potom i pamćenje. Policija ga hvata za volanom u pijanom stanju kada provodi noć u zatvoru. Za Novu godinu, završio je u nekom dvorištu i zakucao nepoznatim ljudima na vrata. Pospani domaćin sa bejzbol palicom u ruci shvatio je da se radi o pijancu od koga ne preti opasnost pa je umesto policije pozvao Brkine roditelje. 

Poslednja kofa koja je prepunila bazen “prosuta” je pre mesec dana. Ujutru je otišao na posao posle toga u bar gde sećanje potuno prestaje. Narednog jutra, probudio se u kanalu pored puta. Voda je samo delimično ušla u kola pošto je kanal bio plitak. Ribolovci su odmah pozvali policiju kojoj nije uspeo da umakne. Sud mu je uslovio lečenje kako ga ne bi poslali u zatvor. Brka je beskrajno inteligentan čovek, dobre duše i velikog srca čvrsto rešen da se zla oslobodi. Voleo bih da u tome uspe.

Oko mene mnogo novih lica. Grupa dobija posve drugačiji profil. Jutros su mi merili krvni pritisak: 126/82, puls 67. Kao beba. Uobraziću se ako se ovako nastavi.

Koristim svaku pauzu ili za pisanje ili za čitanje u sobi pa mi važni abrovi često promaknu. Srećom tu je cimer da me o svemu informiše.

1. Uča je pogrešno protumačio komentar najvećeg namćora, mlađanog Joce Baksuza. Uneli su se jedan drugome u lice i uz nekoliko: “Jebi se kretenu!”, “I ti isto budalo!” stvari su se brzo smirile. Sada mi je jasno zašto je Uča na lečenje došao sa šljivom na oku.  

2. Brka rekao Belom: “Jao pa ti si se konačno istuširao! Baš lepo od tebe što misliš na sve nas.” Belo je to veoma ozbiljno shvatio. Naljutio se i napravio scenu pred svima. Brka je izgleda tek tada ukapirao da takva šala možr da povredi čoveka. Zagrlio je je Belog i pred svima se izvinio.

3. I naravno biser za kraj. Draganče, garavi momak hispano provenijencije danas je tiho i bez velike frke izbačen iz stacionara. Razlog? Pomalo nestašan, imao je seks sa pacijentkinjom različito spolnoga sustava.Niko ne zna o kojoj dami se radi ali cimer i ja sumnjamo na dve osobe. Ona je naravno negirala da je TO uradila voljno tako da su samo njega izbacili sa lečenja. Nejasno mi je kako su došli do ovajvog rešenja? Ako mu nije dala, trebalo bi da odgovara za silovanje. U protivnom, mogli su ili da prečute celu stvar ili da ih obadvoje izbace.

PRIČA 7 – ANDRA MANDOV

Kada se rodio, otac je već bio u zatvoru. Osuđen na 40 godina zatvora zbog oružane pljačke nekoliko banaka. Majka se kao zavisnik od droge bavila prostitucijom i sitnom krađama pa je i ona završila iza rešetaka. Andra je sa godinu dana ostao potpuno sam. Smeštaju ga u hraniteljsku porodicu. Do svoje treće godine promenio je više takvih familija kada su ga usvojili.

  Rastao je uz nove roditelje i starijeg “brata” koji je bolovao od teškog mentalnog poremećaja. U početku je sve bilo dobro a onda je brat počeo da ga tuče i maltretira. Roditelji se baš nisu dobro snašli u novonastaloj situaciji a onda je otac počeo da ga bije i kažnjava. Drogu je prvi put uzeo u svojoj 12-oj godini i trudio se napravi što je moguće više sranja u i u svom i u životima ljudi koji su ga okruživali. Veoma simpatičan i duhovit mladić, ima 26 godina a od toga je 8 proveo u zatvoru. Dva puta je ovedozirao a jednom doživeo kliničku smrt. Sahranio veliki broj devojaka i prijatelja, mnogo vremena proveo na ulici kao brskućnik.

– Najviše bih voleo da budem svoj čovek, kaže mi dok gledamo TV, da radim nešto što volim i što mi ide od ruke.

– Jesi li razmišljao o stand-up komediji?, pitam ga iskreno.

Sinoć sam po prvi put ovde igrao šah. Vidim figure u jednoj kutiji ali ne i tablu. U uglu pred prozora, bezbroj različitih kutija sa svakojakim igrama. Na dnu gomile pronađem šah. Kutija nalik onoj koju su nekada davno, šverceri donosili iz Rumunije. Ređam ređam topove, pešake, konje… vidim da neki “ratnici” fale pa reših spojim figure iz dve ganiture. Tako sam obavio pola posla, šah spreman ali od partnera ni traga. Par dana kasnije dolazi Aca Kosijaner. Fini mladić 26 godina. Navukao se na Fentanyl, nova droga koja uništava živote mladih ljudi i koju dileri stavljaju i u sve druge narkotike pošto izaziva neverovatnu zavisnost. Sintomi “skidanja” su užasni. Pre sve ga insomnia. Aca nije spavao osam dana. Dosadašnji rekord, za koji se nada da neće oboriti, bio je 18 noči bez spavanja. 

SNOVI – 10

I – Dolaze nam gosti pa me Boka šalje u prodavnicu da kupim meso za ručak. U supermarketu gužva. Vidim da kao mesar radi Viking o kome sam ranije detaljno govorio. Pošto smo i snu drugari, Viking uzima veliki komad mesa, stalja ga na pleh od folije, dodaje luk, papriku i  paradajz, sve to pokriva i daje mi besplatno. Žurim kući, Boka stavlja ručak da se peče. Nekoliko sati kasnije zaključujemo da je me meso premasno i da ne može pred goste. Baba Mica je suprotnog mišljenja i tvrdi kako to nije ništa strašno i da gosti treba da se prilagode situaciji. Dok rasprava traje, u kuhinju ulazi Sneža i kaže da ne brinemo jer je ona naručila pečeno prase koje će uskoro doneti.

II – Nešto kao “šta sanjaš o saobraćaju?”. Najpre popravka automobila. Željkov školski drug Aleksa u mom snu je automehaničar. Dolazi sa svojim pomoćnikom da mi popravi dvosed. Odlazim pešice u grad i usput srećem deda Daču. Zajedno krećemo prema vašarištu. Ispred stare kuće majstori završavaju popravku. Iste noći, vraćam se u samoposlugu iz prethodnog sna. Žalim se šefu prodavnice na masno meso. U momentu kada planira da mi vrati novac, na scenu stupa Jelena Vladiković sa porodicom. Pošto nikome ne dozvoljava da dođe do reči, menadžer ne može da završi započetu radnju. Iznenada, Jelena ulazi u svoj SUV gde se nešto važno dogovara sa ostatkom porodice. Njen muž me moli da mu odvezem ženu i decu kući a on će da završi posao sa šefom supermarketa. Odvozim ih do Zastavinog solitera, prvi stan u prizemlju. Vraćam se u radnju, uzimam novoac a Jelenin muž mi nudi zamenu. Moj dvosed za njegov SUV. Prihvatam.

III – U bioskopu Šumadija prikazuje se ciklus domaćih filmova “Mala Pula”. Gledam raspored. Otkrvam film o kome sam ranije čitao. Glavnu ulogu igra Cvetković, tu je Laza Ristovski a i Gvero. Na repertoaru još jedan film u kome seksi scenu imaju Milena Dravić i Boris Komnenić. Prve večeri prikazuje se film o kome gotovo ništa ne znam. Spremam se da krenem u bioskop a Ada i Boka rešavaju da mi se pridruže. Krećemo kolima iz Vašarišta. Idemo ulicom pored bazena, dve trake u svakom pravcu. Boka vešto manevriše tokom vožnje. Iznenada, SUV iz prethodnog sna nam seče put. Moja majka uspeva da izbegne sudar. Stižemo u bioskop Šumadija u kome svi puše.

PRIČA 8 – KALE

Vaspitač Kale delovao je prilično prazno, bezlično i nezanimljivo ali površni utisak očigledno ume da prevari. 

Rodio se kao dete iz greha, začet iz neverstva majke narkomanke sa nekim tipom. Muž joj je dao 200 dolara za abortus i odmah podneo zahtev za razvod. Majka je ipak odlučila da ga rodi i odmah da na usvajanje. Do 12-te godine Kale je znao samo za roditelje koji su ga usvojili. Kada je saznao istinu, počelo je da ga kopka zašto je ostavljen. Baš nekako u to vreme počinju da ga maltretiraju u školi. Roditelji puno rade pa ga upisuju u društvo izviđača i druge školske sekcije. Bio je okružen drugarima, vaspitačima ali i iskušenjima. Bavio se fudbalom i vaterpoplom. Na jednom od izviđačkih kampova drugar mu je ponudio marihuanu i on je bez reči prihvatio. U godinama koje slede probao je sve droge koje postoje. U 18-oj počinje da se bavi trgovinom narkotika. Sve vreme dilerskog staža živeo je kod roditelja i koristio metenfedemin. Otac i majka su se pravili da ne vide đta se oko njih dešava. Da bi zadovoljio drugare Kale prelazi na heroin. To su godine kada dotiče i fizičko i moralno dno. Kada mu je umrla baba, iskoristio je trenutak kada su, od živih,bili prisutni samo on i pijani ujak. Skinuo je dijamantski prsten sa babine ruke i založio za 80 dolara. Roditelji su nabedili ujaka koji od tuge pojačao dozu i naredne godine umro od ciroze jetre. Tada je odlučio da život promeni iz korena. Priključio se američkoj vojsci i posle osnovne obuke otišao u Avganistan. Tokom armijskog staža drogu nije koristio  ali je alkohol uništavao. Uspešno okončava četvorogodišnji vojni rok i vraća se kući u Kaliforniju. Zapošljava se kao čuvar na jednom od najvećih imanja na Bell Air-u. Odlično je zarađivao, parkirao kola holivudskim zvezdama, družio se sa lepim ženama. Ali pošto sve što je lepo ima kraj, tokom KOVID epidemije ostaje bez posla i bez mnogo oklevanja vraća se drogi sada u dvostrukoj ulozi – prodavca i korisnika. U trenutcima slabosti i  iskrenosti priznaje roditeljima da je ukrao babin prsten. U znak pokajanja složio se da započne lečenje proti zavisnosti. 2021. godine dolazi na Rečni Izvor. Uspešno završava terapiju i godinu dana kasnije dobija posao vaspitača.

Svakim danom raste broj šahista. Igraju se zanimljive partije a Šumadinac je još uvek neporažen. Samo kažem.

Buka, haos, urlikanje. Na stolu iza mene svinjac. Ostaci rođendanske torte od prethodne večeri na stolu iza mene. Uča polako čisti i psuje. Pišem dnevnik i gledam svoja posla a najradije bih, onako pacifistički, bacio bombu na ove galmdžije ili što bi jedan šarmantni intelektualac rekao: “Idemo dalje!”

PRIČA 9 – PLAVOOKI ĐOLE

Bio mi je cimer prve dve noći u pansionskom delu ustanove. Za to vreme smo se sprijateljili pa mi je detaljno ispripovedao svoju životnu priču. Ispratio sam ga pun optimizma ali… 

Đole je oženjen gospođoma koja sa njim ima jedno a iz prethodnih veza još dvoje dece. Tokom KOVID zajebancije imala je spontani koji nije bio u vezi sa koronom pa je moj drugar odmah posumnjao da je u pitanju spontani pobačaj. Čuo je i da se supruga na poslu smuvala s kolegom ali za to nije imao dokaza. Počinje da pije, sve više i više a onda i da loče. Radi kao vodoinstalater pa u kamionu uvek drži frižider pun piva. Pio je kod kuće ali i tokom radnog vremena. Srećni što su sudopera, lavabo ili WC šolja konačno otpušeni, mušterije nisu obraćale pažnju na pivski zadah majstora.

Posle nekoliko meseci spavanja na kauču, žena ga izbacuje iz zajedničke kuće i i Đole prelazi kod roditelja. Žena nije gubila vreme, najpre se kolega useljava u kuću a onda svi zajedno odlaze na godišnji odmor. Kada je to čuo dara je prevršila meru a Đoletov pivski rezervoar nije izdržao. Završio je na lečenje gde je imao vremena tokom 40 dana dobro razmisli kako će i kuda dalje. Svaki slobodan trenutak koristio je da piše dnevnik u kome se obraćao svojoj ženi. Nešto u stilu “Ljubavna pisma i obećanja”.

Centar je napustio sa puno nade rešen da se svog poroka reši za sva vremena. Pozdravili smo se sa željom da se jednog dena vidimo na nekom mnogom lepšem mestu, definitivno ne ovde. Ni deset dana nije pročlo a plavooki Đole se vratio. Posle svađe sa, kako kaže, uskoro bivšom ženom, toliko se napio da je dobio grčeve, gušenje i jedva ostao živ.

SNOVI 11

Dolazim u Kragujevac na samo nekoliko dana tek toliko da vidim roditelje i izvadim ličnu kartu. Odlazim sa Bokom u Opštinu, na šalteru veoma ljubazan mladić. Potreban mi je formular, kaže, fotografije i uplata na žiro račun. Broj računa urezan je na drvenom pultu na koji sam naslonjen dok se posilno klanjam srpskoj birokratiji iza NJ.V. šaltera. Kako sve ne bi baš savršeno bilo žiro račun je urezan naopako okrenut je prema službeniku a ne prema klijentu. Ljubazni “šalter majstor” čita mi brojeve na engleskom. Uz osmeh zahvalnosti krećemo u potragu za dokumentima. Narednih nekoliko sati majka i sin bezuspešno tragaju za knjižarom, fotografskom radnjom… Vrećamo se kući. Deda Dača se vratio s posla i sprema se za popdnevno dremanje i to u dnevnoj sobi na spratu prema ulici, krevet iza vrata gde sam spavao kao dete.

Malo kasnije, ponovo krećemo u potragu. Ovoga puta akcija daje rezultate jer smo kupili formular dok je fotograf ovekovečio moju lepotu. Kod nekadašnjeg Jugotona, iz kola vidimo Baka Manu koja prelazi ulicu u društvu još jedne dame. Javljamo se sirenom i mahanjem a ona nas zove na kaficu. Predajemo dokumenta u Opštini…

– Super, kažem umorno, hajdemo kući još mnogo stvari treba da završim.

– A kod prije na kafu?, razočarano pita Boka.

Ostalo mi je još nedelju dana boravka u Sunčanom izvoru. Planirao sam puno toga da napišem i bar još dve knjige da pročitam. Posle jutarnjeg sastanka užurbano se spremam za rekraciju kada začuh kucanje na vratima. Službenica Čajka me poziva u svoju kancelariju gde dobijam informaciju da zdravstveno osiguranje ne želi da mi plaća dalje lečenje pa ću kući odmah, danas, tačnije iz ovih stopa… Zovemo Snežu i pošto je pretumbala sve časove za taj dan došla je otpremila me je domu svom.

Na improvizovanom rastanku sa ostalim pacijentima pročitao sam i svoje oproštajno pismo zavisnosti:

“Zbogom čika Viski. Došao si pre tri godine u kratku posetu i odlučio da zauvek ostaneš. Izvini dragi striče ali ovde više nisi dobrodošao. 

Nije uvek bilo tako strašno i užasno. Ranije, došao bi ti preko vikenda ili tokom praznika obično u društvu mog dragog ujaka Vin(k)a. U redu je striče, priznaj da si uvek bio ljubomoran na ujaka. Razumem ali ne odobravam.

Kada mi je bilo najteže dolazio si sam, navodno da mi pomogneš a u stvari, baš si mi dobro sjebao život. Izvini čika Viski ali došlo je vreme da ideš. Dosta je bilo zavaravanja. Kada su dragi ljudi otišli iz mog života ubedio si me da ćeš mi pomoći i da će mi u tvom društvu biti lakše da ih prebolim. Zajebao si me varalice jedna i od života mi napravio pakao. 

Nema ljutnje striko ali vreme je da kreneš. Dolaze mi tetka Kafa i ujna Voda, samo što nisu stigle. Zbogom matori, daleko ti lepa kuća.

PS: Ako vidiš ujka Vin(k)a  poruči mi da ni on više nije dobrodošao