PRODAVCI MAGLE

Svakoga jutra, Nenad Dejanović bi se nanovo suočavao sa istom dilemom. Od knjižare “Šumadija” u čijem je potkrovlju živeo, do restorana “Etika” koji je redovno ujutru pohodio, moglo se stići na dva načina. Duži put, vodio je pored pristaništa gde je punim plućima udisao miris mora i lepotu prirode. Uživanje bi povremeno narušavala galama lučkih radnika i njihovih trbušastih šefova. Do kafane je vijugala i pešačka staza kojom se mnogo brže stizalo na odredište. Na polovini puta međutim, Prleta bi čekalo dodatno iskušenje. Bila je to pekara “Đevrek” iz koje se širio  miris svežeg peciva koji je podsećao Prleta na detinjstvo, zavičaj i lepe uspomene iz starog kraja. Voleo je aromu, nostalgiju ali ne i izazov. Od kada je prevalio pedesetu Nenad je drastično promenio način ishrane. Odrekao se hleba, peciva, slatkiša… Povremeno bi “zgrešio” uz dobar burbon ili crno vino ali je dijetalni zavet ostao neprekršen. Vremenom je shvatio da uživanje u hrani podrazumeva višedimenzionalnu percepciju. Izgled, miris, oblik, struktura, boja i tek na kraju – ukus. Prle je odlučio da se odrekne samo ovog poslednjeg. Redovno je kupovao omiljeno pecivo, detaljno ga analizirao i na kraju krišom bacao ispred ulaza u kafanu. Slatka prevara vlastitih čula i uklanjanje poslednjih tragova gastronomske požude.

U restoranu “Etika” sačekali su ga sanjivi gosti i neumorni konobar Omar. Ugledao je slobodno mesto za šankom, smestio se pored Majka Peintera i naručio dupli espreso. Majk je pažljivo doterao rukave na sakou, zagladio kosu i požalio se Prletu.

– Ne mogu da se odbranim od ovih bankarskih jazavičara. Ma ovi što telefonom naplaćuju račune. Zovu od jutra do mraka. Dosadni su k’o kratko ćebe! 

Nenada su nervirale Majkove žalopoljke ali ih nije komentarisao. Normalno je što dužnici ne vole zajmodavce ali je teško objasniti neka nepisana pravila. Naime, ako se novac duguje zelenašu, lokalnom mangupu ili mafijašu prisutna je doza stida i strahopoštovanja. Dugovati bankama, firmama i državnim preduzećima postala je normalna pojava koja često budi simpatije kod ljudi. Kada potražioci telefonom učtivo zamole da se plati dug po pravilu sledi oštra reakcija uvređenog klijenta kome je povređen ponos. Današnji dužnici bolje reaguju na pretnje nego na molbe. Prebijena kolena su mnogo jači argument od kaznenih poena i uvećanih kamata.

U Moralvilu se znalo da je Majk Peinter vrhunski stručnjak za strateško zaduživanje. Pre desetak godina skovao je savršen plan i odmah krenuo u akciju. U početku, Majk je uredno plaćao sve račune i strpljivo gradio dobar kreditni rejting. Posle nekoliko meseci počeo je da se planski zadužuje. Najpre bi pozamio novac kod jedne banke a onda se zadužio kod druge kako bi vratio pozajmicu prvoj. U ovoj fazi, dugove je plaćao u celini i na vreme. Banke su ubrzo postale veoma izdašne prema potencijalnom dužniku koji je uredno izmirivao svoje obaveze. Godinama se pripremao za odlučni korak i najzad, jednog decembarskog petka, kasno popodne, uzeo je maksimalan zajam od svih kreditora. Nesavršenost kompjuterskih sistema pomogla mu je da banke progutaju mamac i ne otkriju prevaru na vreme. U ponedeljak ujutru, zbirno stanje na svim kreditnim računima iznosilo je dvesta pedeset hiljada dolara. Indentična suma nalazila se i u “slamarici” Majka Peintera. Skeptici su odmah postavlili pitanje vraćanja ogromnog zajma ali Majk nije planirao da se odrekne lako stečenog bogatstva. Dobro je proučio proces po kome američke banke naplaćuju dugove. Tokom prvih 30 – 60 dana telefon bi povremeno zazvonio a prijatan glas sa druge strane žice ljubazano bi podsetio dužnika da nije platio račun. U sledećoj fazi pozivi su postajali češći a bankari agresivniji. Posle šest meseci banke su po pravilu otpisivale nelikvidne kredite a dugove prodavale specijalizovanim agencijama koje se bave njihovom naplatom. Tu međutim nastupa preokret za koji mali broj  dužnika zna. Banke prodaju agencijama samo osnovne informacije o neplatišama: adresa, broj telefona, ukupan iznos koji duguju… ali ne i originalan ugovor potpisan prilikom uzimanja zajma. Tokom narednih 6 – 12 meseci telefonski uterivači dugova svakodnevno zovu mušterije, mole ih, upozoravaju, prete… Onim najupornijim koji stoički izdrže jednogodišnji dužnički teror na vrata stiže plava koverta sa uredno sročenim sudskim pozivom a potom i susret sa namrgođenim sudijom i agresivnim advokatom potrazivača. U tom trenutku Majk Peinter, višedecenijski žitelj Moralvila i profesionalni kolekcionar dugova izgovara magičnu rečenicu:

– Molim vas pokažite mi ugovor po kome potražujete navodni dug jer se ja  zaista ne sećam da sam novac od vas pozajmio.

Advokat očajnički pokušava sa dodtanim zastrašivanjem ali kada i sudija zatraži da se prezentuje ugovor, pravni zastupnik dužničkih agencija po pravilu povlači tužbu. 

– Vidim da si skeptičan, uzdahnuo je Majk i naručio novu turu pića. Pitaš se, kada je otpisivanje velikih dugova tako jednostavno zašto bi normalan čovek uopšte plaćao račune. Nije lako stisnuti petlju, zadužiti se do guše i izdržati dve godine terora. Prevara je ozbiljan posao prijatelju a mora od nečega i da se živi!

– Ako ćemo pošteno, uzvratio je Prle, ni bankarima etički principi nikada nisu bili jača strana a u poređenju sa Volstrit prevarantima tvoj finansijski nestašluk je dečija igra! 

Slušajući Majkovu priču, Nenad je potpuno izgubio pojam o vremenu. Žurnim korakom prošao je pored pekare Đevrek u čijem izlogu su se pušile sveže ispečene krofne. Ispred ulaza u knjižaru, uočio je nepoznatu ženu koja je sa štapom u ruci čekala da se radnja otvori. Rumenilo je prekrilo knjižarevo lice. Uvek je otvarao na vreme ali malobrojne mušterije to nikada nisu primetile, za prvo kašnjenje na žalost, imao je svedoka. 

Brzo je otključao vrata i uz izvinjenje propustio mušteriju. Gospođa je klimnula glavom i krenula u razgledanje koje nije dugo trajalo. Znala je tačno šta traži pa se ubrzo vratila sa knjigama. Prle je najpre pogledao onu sa crvenim koricama – Marija Konikova: “Igra poverenja”. Ukucao je cenu a potom osmotrio i drugu knjigu na kojoj je pisalo “Kako postati profesionalni prevarant” autora Denisa Marloka. 

– Zanimljiva literatura, prokomentarisao je Nenad dok je pakovao knjige u kesu. Gospođa se malo zbunila i uz osmeh počela da se pravda.

– Nije to za mene već za esej koji pišem.

Objašnjenje ga je na trenutak podsetilo na komične situacije iz prodavnice kada se klinci tražeći kondom ili papir za uvijanje marihuane zbunjeno pravdaju prodavačici: “Nije to za mene, kupujem za starijeg brata!” 

Nenad je poželeo da bliže upozna zagonetnu ženu. Pili su tursku kafu i neobavezno ćaskali. Brenda Nelson je bila naočita dama u ranim šezdesetim. Imala je ozbiljnih zdravstvenih problema i veoma se teško kretala. U Moralvilu je živela već pet godina ali je malo koga u gradu poznavala. Dok je domaćin nudio ratluk, gošća je nastavila svoju priču. Veći deo života provela je u velikom gradu na istočnoj obali SAD gde je radila kao vanredni profesor na fakultetu. Zbog problema sa zdravljem ostala je bez posla. Posle višegodišnjeg odsustva bezuspešno je pokušavala da pronađe novo radno mesto. Bila je spremna da radi bilo šta. Godine su prolazile a potraga za poslom nije davala rezultata. Vremenom je potrošila svu ušteđevinu i bila prinuđena da se preseli kod sina. Brenda nije gubila nadu. Uporno je konkurisala i na kraju odlučila da prihvati radno mesto koje joj je i ranije nuđeno ali ga je iz principa odbijala. Zaposlila se u agenciji za posredovanje intelektualnim uslugama. Bila je to internet spona između bogatih lenjivaca i siromašnih genijalaca. Netalentovani studenti bili su spremni da plate solidnu cenu za dobro napisani pismeni sastav, esej, diplomski, magistarski rad, pa čak i za doktorsku disertaciju. Kvalitetni pisci s druge strane, nudili su svoj talenat i za to bili pristojno plaćeni. Iako svesna da je postala deo organizovane prevare nastavila je sa radom i za relativno kratko vreme ponovo počela da živi normalno. Preselila se u Moralvil, iznajmila stan i vratila materijalno dostojanstvo. 

Izbor knjiga je podstakao Nenadovu radoznalost. Zanimalo ga je o čemu Brenda trenutno piše. 

– Sve zavisi od porudžbine, objasnila je gospođa Nelson, trenutno radim jedan diplomski rad iz psihologije na temu – Poverenje, manipulacija, prevara.

Prle je u međuvremenu servirao krekere, sir i kubanski rum. Dok je iznosio čaše, zamolio je gošću da detaljno opiše temu svog eseja.

Tajna uspešne prevare leži u umeću da se stekne poverenje žrtve. Najveći mešetari sveta koristili su se istom veštinom manipulacije ostvarujući fantastične rezultate. Brenda je u svom radu navela nekoliko remek-dela najpoznatijih prevaranata sveta među kojima se nalazio i stanovnik Moralvila.

– Verovatno ste upoznali Majka Peintera. On i danas uživa u plodovima svojih prevara. Po gradu se priča da je bogatstvo stekao tako što je nadmudrio velike banke ali je istina posve drugačija. Urbana legenda kaže da je Majk pre mnogo godina živeo u dalekoj metropoli na obalama Pacifika. Bio je pravi majstor svog zanata i bez problema je pronalazio mušterije. Gospodin Peinter bi se na primer predstavljao kao iskusni agent CIA i naivčinama nudio posao u tajnoj službi. Recept je bio jednostavan i lakovernima veoma prijemčiv. Budući “CIA agent” davao je Majku sigurnosni depozit od nekoliko hiljada dolara posle čega bi morao da se povuče u ilegalu. Narednih meseci počinjala je rigorozna provera budućeg “špijuna”. U prvo vreme, Majk je  kontaktirao mušterije uveravajući ih da sve ide po planu i da će, ako slede njegova uputstva, uskoro početi sa radom u najpoznatijoj tajnoj službi na svetu. Obaćavao je strogo poverljive misije u Iraku, Siriji, Iranu dok bi hedoniste čekalo “sigurno radno mesto” na Karibima ili Azurnoj obali. Porodica žrtve bezuspešno bi tražila lakovernog “agenta” dok je Majk Peinter nestajao bez traga.

Prle je zamolio gospođu Nelson da mu pošalje tekst čim bude završen.

– Toliko zanimljivih informacija za koje do sada nisam znao, mogla bi o tome da se napiše lepa priča za lokalne novine ali bi me glavni junak sigurno tužio sudu.

Na rastanku Brenda je postavila pitanje svom domaćinu.

– Uskoro počinjem obiman projekat gde će mi vaša pomoć biti neophodna. Naime, jedan od naših stalnih mušterija izabrao je doktorsku disertaciju na temu “Građanski rat na prostoru bivše SFRJ”. Tema je kompleksna a izbor literature veoma skroman.

– Iskreno, odgovorio je Prle, ne postoji veće podvale od krvavog rata u mojoj domovini. Decenijama su nam oblake za Sunce prodavali a mi smo na kraju ostali u večnom mraku. Balkanski prodavci magle su jedini prevaranti koji uvek rade u korist svoje a na žalost i naše štete.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s