Prošlo je više meseci od kada je knjižar Nenad Dejanović Prle ponovo počeo da piše. Priče je paralelno objavljivao u “Varoškim novinama” koje su uprkos svemu hrabro izlazile u starom kraju kao i u lokalnom nedeljniku na koji su žitelji Moralvila bili veoma ponosni. 

Svakog četvrtka usnulu tišinu jutarnje idile najpre bi narušila škripa kočnica, a potom je iz srebrnog Forda, punom brzinom poleteo šareni zamotuljak misterioznog sadržaja. Tup udarac i kratka neizvesnost. Ispred ulaznih vrata knjižare ležalo je novo izdanje magazina  “Radost”. Mentalna jednačina povezuje zadate parametre. Ukus sveže kafe plus aroma friško štampanih novina rezultirala je aritmetičkim nizom satkanim od obilja nostalgičinih odrednica. Miris novinskog papira probudio je emocije i vratio požutele slike prošlosti. Uz prvi gutljaj espresa pred Nenadovim očima razvile su se magličaste a opet dobro znane uspomene is detinjstva. 

Zimsko jutro krajem šezdesetih. U uglu trpezarije bubnjala je naftarica, na stolu su se pušile prženice i bela kafa a ispod otomana lenjo provirivali raskupusani stripovi i zalutali primerci NIN‐a, Politike i TV Revije. Kockice su lagano slagale hedonistički mozaik prijatnosti, tvoreći prve mrvice novinarske strasti u mašti bucmastog petogodišnjaka. Bila su to neka druga vremena kada se živelo sporo a odrastalo intenzivno. Svakog petka, međutim, Nenadov svet zavrteo bi se mnogo većom brzinom a porodična svakodnevica dobijala je posve drugačiji tok. Dok se u velikoj šerpi lagano krčkao prebranac, Nenadova baka je strogo podsećala: 

‐ Ne skanjeraj se više, zakasnićemo u novinarnicu! 

Najbliža trafika bila je ona kod Kolonske kapije. Baba ga je čvrsto držala za ruku dok su se neustrašivo probijali zavejanim ulicama. Posle prijatnih  uzbuđenja koja je sobom nosila kratka snežna avantura, baba i unuk bi konačno stigli do trafike u kojoj je radila jedna lepa teta. Bila je uvek nasmejana i nehajno ogrnuta šarenim šalom. Prle je nemo zurio u rumena lica nepoznatih ljudi koji su stajali u redu i strpljivo gajili nadu da će na vreme ugrabiti primerak stripa “Nikad robom”. Reč je o likovno‐literarnim vragolijama Mirka i Slavka. Podvizi hrabrih partizana, Nenada su mnogo više oduševljavali od avantura uvezenih junaka poput Zagora, Blek Stene i Komandanta Marka. Uživao je u svih sedam ofanziva i epopeji hrabrih boraca tokom NOB‐a i revolucije. Ponekad bi i drug Tito zajahao na čelu kolone, dok bi Boško Buha u ulozi specijalnog gosta, onako usput, porušio nekoliko neprijateljskih bunkera. Mlada partizanka je vešto “bombe bacala” dok je svojom zanosnom, skojevskom lepotom oko malog prsta podjednako uspešno vrtela i Mirka i Slavka. Bilo je predivno dok je trajalo, a onda je teta sa šarenim šalom sve češće poručivala: 

– Nemojte čekati! Štampa danas ne stiže. Otežani uslovi saobraćaja i sneg koji je i ovog januara iznenadio lokalne putare. Zar vi ljudi ne slušate radio? Hajde, razlaz! Treba da doručkujem, komšija Milovan mi je upravo doneo čvarke! 

I tako, revolucionarni polet i antifašistički zanos vremenom su polako utihnuli a roditelji su obećali da će mu ubuduće redovno kupovati “Politikin zabavnik“. 

Pošto je mentalnim trikom pomerio sećanja u stranu, Prle je obukao džemper i istrčao ispred knjižare da preuzme svoje sledovanje “Radosti”. Nekoliko decenija kasnije, na drugom kraju sveta, miris novina je i dalje bio isti. Nehajno je prelistavao lokalni nedeljnik a onda mu je pažnju privukla priča o nesporazumu koji je izbio među prvim komšijama u Moralvilu. Reporter napominje da će poslednju reč u ovom sukobu najverovatnije dati sud. Naime, gospodin i gospođa Smit imaju sina i ćerku koji su nedavno krenuli u školu. Mališani porodice Džons koji žive u komšiluku, puno su mlađi i razdragano uživaju u blagodetima detinjstva. Smitovi su želeli da učine dobro delo i svojim prvim susedima poklonili igračke, odelo kao i kompletan nameštaj za dečiju sobu. Nedelju dana kasnije, švrljajući lokalnim radnjama, gospođu Smit je sačekalo neprijatno iznenađenje. U prodavnici polovne robe ugledala je celokupni asortiman dečijih radosti koje su nedavno poklonili Džonsovima. U daljem toku priče žitelji Moralvila žestoko su polemisali na temu koliko je porodica Džons postupila u skladu sa opšteprihvaćenim moralnim principima i da li je odluka da prodaju komšijske poklone ispravna? Nenad je nastavio da proučava sadržaj “Radosti” i pomislio da ako ovaj komšijski nesporazum zaslužuje centralno mesto u lokalnim novinama onda ga definitivno očekuje monotona budućnost u ovom pitomom gradu.  Na stranicama koje slede ređali su se tekstovi o senilnoj baki u čijem stanu je pronađeno dvadeset sedam zapuštenih mačaka, zatim vest da će povodom nastupajućih praznika pojeftiniti ulaznice za posetu nacionalnim parkovima i muzejima. Aktuelnosti iz kulture, sportske teme, čitulje… 

Primetio je da se ritual čitanja novina s vremenom potpuno promenio. Kao klinac, novine je čitao otpozadi. Sportska strana, pa redom. Kasnije je počinjao sa dešavanjima iz kulture. Najpre film, pa onda književnost i najzad pozorište. Tokom nesrećnih devedesetih pratio je samo političke sadržaje. Najviše ga brine što u poslednje vreme, dan sve češće počinje čitanjem izveštaja sa njujorške berze. Možda je to samo zato što ima dobru dušu pa brine o sudbini tuđih para. 

Napravio je još jedan espreso a onda krenuo sa detaljnim čitanjem izabranih tekstova. Na sedmoj strani, odmah ispred svoje kolumne, naišao je na zanimljiv predlog centralizovanja vremenskih zona u svetu, pod naslovom Univerzalno vreme. Trenutno, u svim velikim zemljama sveta postoji više različitih vremenskih zona. Tako Rusija ima jedanaest, SAD devet, Australija tri, Indija dve a Kina samo jednu zonu. Vreme u Severnoj Koreji računa se prema tzv. Pjongjang pricipu ili u prevodu, satovi u Severnoj Koreji pomereni su za pola sata u odnosu na ostatak sveta dok su u Nepalu otišli korak dalje pomerivši ih za 45 minuta. Tako na primer, kada je u Parizu ponoć u Katmanduu je 4:45 a u Pjongjangu 7:30. Da bi se u vreme opšte globalizacije izbegla vremenska pometnja, naučnici sa Univerzitata Stenford predlažu uvođenje – univerzalnog vremena. Prema njihovoj ideji, u svakom trenutku, u svakoj zemlji, na svim kontinentima sat bi uvek pokazivao identično vreme. Novo računanje vremena podrazumevalo bi i prilagođavanje dnevnih aktivnosti i brzo privikavanje na novu svakodnevicu. U Njujorku bi se ustajalo oko podne, na posao odlazilo u 14 sati dok bi se večera servirala iza ponoći. Kragujevčani bi opet budilnike navijali u 18 sati, na posao odlazili odmah posle Dnevnika dok bi vreme ručka bilo pomereno za 6 ujutru. U nastavku teksta, naučnici su izneli i predlog novog, reformisanog kalendara ali je Nenad brže bolje prekinuo sa čitanjem i brzim pokretom zatvorio novine. “Samo mi treba još jedna rasprava na temu naš i njihov… kalendar, Uskrs, Božić. Dosta je bilo besmislica za jedno jutro!”, zaključio je u sebi nevoljno.

Dok je pripremao doručak, Nenad Dejanović se na trenutak prisetio razgovora sa glavnim urednikom “Radosti” koji ga je posavetovao kako da svoju knjižaru za male pare opremi svetskim magazinima.

– Najpoznatije novine i časopisi ne finansiraju se više od prodaje i pretplate već isključivo od sponzora kojima je jedino važan broj čitalaca. Tako smo došli u apsurdnu situaciju da pretplata na trideset izdanja Njujork tajmsa košta pet dolara a ako izdvojiš deset, imaćeš potpun internet pristup bukvalno svim svetskim novinama, časopisima i magazinima. Na žalost prijatelju, štampa je odštampala svoje! Ostalo nam je da se malo koprcamo po internetu i u žestokoj konkurenciji sa Fejsbukom borimo za čitaoce, zaključio je sa uzdahom “glodur” Majkl.

U želji da proveri istinitost šefove teorije, Nenad je otišao korak dalje pa je posle prvog meseca prestao da plaća pretplatu ali su novine na njegovo veliko iznenađenje i dalje stizale. 

Tada se prisetio medijske situacije u starom kraju gde vladaju neki posve drugačiji, nepisani zakoni. Umesto marketinških, medijima u zavičaju upravljaju politički “sponzori”. Kako god da okreneš u novinarstvu je baš kao i u životu, najteže biti svoj, pošten i nezavistan.

Pre otvaranja knjižare, Prle je skoknuo do radne sobe da proveri e-mail. U “sandučetu” ga je sačekalo divno iznenađenje – elektronsko izdanje “Varoških novina” a na prvoj strani umesto uvodnika zasijao je sledeći tekst:

Umre jedan Srbin, ne zna se od čega,

Ali Gospod primi u naselja njega,

I reče mu Gospod: “O ljubezni sine!

Dospeo si, evo, u rajske visine.”

“Evo ovde ima blaga svakojaka,

I učenih ljudi, i dobrih junaka

Tu su našli mira i naslade sebi,

Tu će rajska sladost pristati i tebi.

Nek’ te, dakle, briga i tuga ne guši,

No slobodno išti što ti drago duši.”

A Srbin će njemu: “O, Gospode jaki!

Ja bih željno isk’o novina ma kaki’,

U kojima piše šta sad dole rade,

Kakve nove spletke pred izbore grade?”

Okrete se Gospod anđelima redom,

I zatrese tužno svojom glavom sedom:

“Podajte mu, – reče – a šta drugo znamo?

Ta to jedan Srbin i razume samo!”

Vojislav Ilić: SRBIN U RAJU (1890) 

“Ipak nije sve u parama”, pomisli Prle, “ponekad treba imati i mu… mudrosti i hrabrosti!”