IMITACIJA ŽIVOTA

Eh kad’ se samo setim, al’ sam jednom skoro živeo baš

Beograd 31. decembar 2017.

Redakcija dnevnog lista “Nada” tradicionalno ukrašena
novogodišnjom dekoracijom, venčićima i velikom jelkom koja se
kostrešila ispred urednikove kancelarije.

– Opa Simiću, pratićeš svetsko prvenstvo u Rusiji i to uživo, sa lica
mesta!, podbadao je šef deska.

– Ima se, može se, s glavnim urednikom druži se!, nadovezao se kolega
zadužen za kulturu, samo se pitam šta će reporter i kolumnista raditi na
svetskom prvenstvu u fudbalu? Mislim pored toliko sportskih novinara.

– Kolege, ljubomora je k’o gasna komora, oglasio se glavni urednik, brinite
o vašim rubrikama a kolega će iz Rusije pokrivati različite teme.

Goran Simić novinar beogradskog dnevnika “Nada” dobio je
novinarski zadatak o kome je celog života maštao. Idućeg leta,
izveštavaće uživo sa Mundijala. Tog jutra, novinama je odobren budžet za
narednu godinu pa su se san i nada pretvorili u javu. “Ipak se trud i muka
na kraju isplate!”, konstatovao je Simić zadovoljno.
Iz redakcije je krenuo prema Dorćolu gde je posle razvoda živeo u
iznajmljenom stanu. Usput je kupio knjigu “Devojčica u crvenom kaputu”,
poklon gospođi Zagorki za Novu godinu. Gazdarica ga je sačekala s punom
vanglom domaćih krofni koje su se još uvek pušile kroz beli šećerni prah.

– Samo da znaš sine, boljeg stanara od tebe nikada nisam imala, hvalila ga
je stanodavka.

– Hvala tetka Zago, kad smo kod toga evo i kirije za sledeći mesec.

Beograd, sedamnaest dana kasnije

– Šefe tekst je gotov i može odmah u štampu. Dao sam i naslov, nadam se
da ćeš se složiti: “Pozovi Pink radi ubistva”.

– Jesi li siguran da ne želiš ublažiti priču, pitao je glavni urednik
zabrinuto, čoveče ti ih otvoreno optužuješ da su organizovali atentat!

– Ide kako je napisano. Nikada me nisi cenzurisao pa nemoj ni danas,
molim te!

Kaljingrad, Rusija 21. jun 2018.

Prošlo je već nedelju dana od kada je dopisnik “Nade” stigao u
Rusiju. Iz novinarske lože redovno je pratio dešavanja na Svetskom
prvenstvu u fudbalu. Utakmica Srbija – Švajcarska je upravo završena. U
opštem haosu koji je na stadionu vladao, Goran je naleteo na uplakanu
devojčicu. Plava kosa, crvena majica, pege na licu i suze u očima. Bilo
mu je jasno da se u gužvi izgubila.

– Ja sam Galina. Imam tri godine. Moj tata se zove Igor, tu je na stadionu
ali ne mogu da ga nađem”!

Novinar lista “Nada” je odmah potražio pomoć zvaničnih lica na
stadionu. Preko razglasa su pozvali “Gospodina Igora koji ima ćerku Galinu
da se javi policiji ili redarima, uz napomenu da je – devojčica bezbedna!”
Desetak minuta kasnije, stigao je krupan muškarac zalizane kose i krvarih
očiju. Vidno iznerviran, odmah je izgrdio ćerku. Policajci su mu rekli da
je Goran pronašao Galinu. Igor se onako uzgred zahvalio i od Simića
zatraižo vizit kartu koju je pružio ćerki.

– Podseti me da mu pošaljemo “poklon”. Evro ili dolar?, pitao je
nadobudno.
Ne znajući za Igorovu nameru, Goran je vizitku već dao maloj
Galini. Odmah se pobunio.

– Ma kakav poklon, to bi svako na mom mestu uradio.

– Ja ne bih! Ako nećeš pare tvoj problem, meni više, reče otac i nestade
sa ćerkom u gužvi.

– To je lokalni bogataš. Moćan tip, ima kompjutersku kompaniju i misli da
je sve u novcu, pojasnio je policajac, hvala vam gospodine učinili ste
dobro delo.

Beograd, decembar 2018

Gazdarica Zaga je i tog jutra donela poštu u Goranovu sobu. Na
radnom stolu je ostavila čestitku na kojoj je pisalo “С Новым Годом!
Галина”

Beograd, 7. jul 2020.

Na ulicama Beograda neredi. Jedni se bune protiv karantina i ostalih
mera tokom KOVID pandemije a drugi protiv predsednika i stranke na
vlasti. Policija prvo bije pa tek onda pita demonstrante zašto su tu.
Sudovi kao i ostala nadleštva zvanično ne rade ali se odluke redovno
donose, naročito one presuđene po kratkom postupku. Na šalteru 34,
Goran je podigao dokument na kome je između ostalog pisalo da je: “…
po tužbi Rajka Gvozdenovića vlasnika prduzeća “Bubašinter” iz Beograda,
Viši sud u Beogradu doneo presudu da tuženi Goran Simić oštećenom
Gvozdenoviću na ime odštete isplati 5 miliona 537 hiljada i 315 dinara
zbog povrede časti i duševnog mira…”.

Kragujevac, 7. januar 2021, trafika u centru grada koja je i na Božić
otvorena

Uvodnik dnevnog lista “Nada”: “Veleiki neredi u našoj prestonici
kulminirali su danas upadom opozicije u zgradu Parlamenta. Okupacija
Skupštine trajala je četiri sata. Tokom sukoba opozicije sa policijom život
je izgubilo pet osoba. Neposredno uoči upada u Parlament, lideri
opozicije su usijali atmosferu na mitingu u centru glavnog grada.
Protivnici vlasti tvrde da su izbori pokradeni pozivajući pristalice da se po
cenu života bore protiv priznavanja izbornih rezultata. Državni udar je za
dlaku izbegnut a očekuje se i obraćamje predsednika.” Autor: Goran
Simić.

Beograd, 2. decembar 2022.

Goranova podstanarska soba. Na TV ekranu utakmica Srbija – Švajcarska. Gazdarica tiho kuca i polako ulazi.

– Gorane sine izvini, samo da te podsetim da ako izađeš ranije odbiću ti
od kirije. Ovima je jako hitno da se usele što pre.

– Znam ali ja vam već dugujem kiriju za dva meseca.

– Platićeš kada budeš imao, ne brinem ja. Pošten si ti momak. Samo da
znaš, ne bi tebe tetka Zaga iz stana terala da ovi ne plaćaju kao poludeli.
Sad mi je prilika da uštedim za crne dane.

Po završetku utakmice zazvonio je telefon. Na ekranu je pisalo
“Glodur”.

– Gorane, naš dopisnik iz Ukrajine se razboleo. Da li je stvarno ili folira ne
znam. Pošto trenutno nemaš stan, da li si zainteresovan da ga zameniš?,
pitao je neodlučno urednik.

– Može od Nove godine, odgovorio je bez razmišljanja, rezerviši mi
smeštaj u nekom od skloništa.


Beograd, 31. decembar 2022.

U prostorijama lista “Nada” vladala je praznična atmosfera. Urednik
je naručio roštilj iz obližnjeg restorana dok su se novinari pobrinuli za
alkohol. Pravni zastupnik kompanije “Nada”, Ilija Pravdić sedeo je u uglu
redakcije i pušio jednu cigaretu za drugom. U neko doba, stigla je i treća
kafa.

– Izvini Gorane, još uvek ne mogu da verujem da nam je žalba odbijena.
Nisu te tužili za tekst o ubistvu Olivera Ivanovića, ni za ono kada si
ismejao predsednika kako pijan telefonira, ni kada si snimio muškog
stripera koji u pola noći izlazi iz zgrade u ulici Andrićev venac 1. Čak ni
onda kada si pišući o neredima u Vašingtonu naterao mnoge na pomisao
da je pala Skupština Srbije. Ništa od toga im nije bilo važno ali “čast”
bubašintera i mišolovca jeste. Gde ćeš naći toliki novac prijatelju?, pitao
je advokat zabrinuto.

– Pojma nemam. Sada mi je najhitnije da pronađem stan a poslednjih
meseci to je jednostavno nemoguća misija.

Proslava se bližila kraju. Kolege su se u veselom raspoloženju prešle
u kafanu preko puta redakcije. Goran se zahvalio na pozivu.

– Moram kod bivše gazdarice da vratim ključ.

Tmuran, kišni dan nije puno mario za novogodišnju atmosferu kao ni
za sanke Deda Mraza koje su teško jezdile blatnjavim putevima Srbije.
Goran je žurno grabio razlokanim beogradskim ulicama trudeći se da
zaobiđe džombe, rupe i bare. Vešto je eskivirao i petarde koje su
sugrađani isprobavali pre velike, novogodišnje fešte u centru grada.
Konačno je stigao na odredište. Dorćol, početak Simine, u ulazu zgrade u
kojoj je godinama živeo, zatekao je ljubavni par koji čekajući da kiša
prestane, nije gubio vreme. Stan broj 5. Zazvonio je. Vrata mu je otvorila
sedmogodišnja devojčica i prošaputala na ruskom:

– Ja se zovem Galina. Imam osam godina. Moj tata Igor je tu u dnevnoj
sobi. Pije vodku i spava.

Kijev, Ukrajina 7. januar 2023, hotel Sofija

Sirene su se od jutros, oglasile već treći put. Hotel je u mraku.
Struja samo na mahove iznenadi strane novinare koji su jedini gosti
hotela “Sofija”. Dok je elektrike i atmosfera malo živne. Pune se telefoni i
kompjuteri, kuva se kafa, zagrevaju konzerve. Novajlija, Goran Simić
dopisnik dnevnog lista “Nada”, u Kijev je stigao pre dva dana a u Srbiju
poslao već tri izveštaja. Pamti on i bombardovanje svoje zemlje ali ovako
nešto još nije doživeo. Upoznao je kolege iz drugih svetskih redakcija.

– Gore je bilo samo u Sarajevu , komentariše Paolo iz “Koriere de la Sera”,

– Zaboravljaš Ruandu, podseća ga Šon iz “Belfast Telegrafa”, iskusni
reporter guste kose i još duže, sede brade.

– Dobro je Deda Mraze, dobacuje Goran, ima li ovde šta da se popije?
Hteo bih da se malo zagrejem pre nego što pođem u obilazak terena.
Recepcionar Boris je iz tajnog šteka doneo flašu vodke iz koje su svi
zajedno cugali.

– Za mir!, nazdravili su.

Srpski novinar je izvadio novčanicu od hiljadu hurivija, tutnuo je
Borisu u džep i izašao napolje. Na ulici ga je presekao hladan vazduh koji
je mirisao na neizvesnost i strah. Iz daljine se mogao čuti plačni ženski
glas kako doziva: Dimitrij, Dimitrij…
Uzalud je u mrklom mraku tražio ženu, Dimitrija, plačni glas…
Iznenada, jaka svetlost je obasjala Trg nezavisnosti a odmah potom
je odjeknula eksplozija!
Goran Simić novinar, branilac i vernik “Nade” nije se pomerio s
mesta. Kao pravi profesionalac do kraja je ostao na radnom zadatku.
Jednom izveštač, zauvek reporter. Pred očima srpskog novinara ređale su
se neke lepe slike. Video je porodilište, roditeljsku kuću, gradski park,
Šumarice… Nalazio se na nekom mnogo lepšem i mirnijem mestu.
Razdragana majka, nasmejani otac, mnogi prijatelji… Svi oni, još uvek
živi i zdravi veselo su ga pozdravljali. Ratova više nema! Urednik mu
poručuje da će od sada pisati samo o jelu, piću i usluzi u najboljim
restoranima. Republički javni tužilac se probudio iz višegodišnjeg sna.
Mediji javljaju da kuća pravde više ne sudi ni po dedi ni po ujacima već
po pravdi suda istinitoga. Beogradske gazdarice ponovo traže domaće
kirajdžije. U ratu poraženi, ruski stanari, vraćaju se svojim kućama,
daleko u hladnoj domovini.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s