IZ KAFANSKE LOŽE

Pre mnogo godina, u vreme kada je bio mlad, lep i ne baš puno pametan, Nenad Dejanović Prle je dobio novinarski zadatak da početkom jeseni poseti primorske krajeve svoje tadašnje domovine. Tokom boravka u poznatom letovalištu društvo mu je pravio lokalni novinar i dugugodišnji prijatelj Vicko Marulić. Kako to u starom kraju biva posao se najbolje obavljao u kafani.

– Donesite nam Dagnje na buzaru i buteljku dingača, izrecitovao je porudžbinu Prletov kolega dok je promukli glas iz pozadine pevao baladu “Moj galebe”.  

Narednih dana na gastronomskom repertoaru primorskih restorana ređali su se Brudet, Riba na gradele, Hobotnica pod pekom, Pašticada… Zbunjenom Šumadincu egzotične reči zvučale su zagonetno ali zahvaljujući Vickovom izboru lokalnih kulinarskih čarolija, Nenad se na prvi zalogaj zaljubio u morske specijalitete Jadrana. 

Tri decenije kasnije, nova destinacija, puno veće more i obilje sličnih plodova pripremljenih na različite načine. Dnevna ponuda većine restorana u Moralvilu zavisila je od ulova lokalnih ribara. Jelovnik je određivala ćudljivost Okeana a kvalitet pripremljene hrane zavisio je od znanja i umešnosti kuvara. Utorkom popodne, u kafani “Etika”, šef kuhinje Olaf pripremao je najbolje školjke u gradu. Tog dana, Prle bi ranije zatvorio knjižaru, svratio do lokalne vinarije, pazario “eksponat” po preporuci vlasnika i užurbano hitao prema omiljenom restoranu. Kada je ušao u “Etiku”, za stolom ispod Hemingvejeve slike, sedeo je  Majkl Džons glavni urednik lokalnih novina “Radost”. Srdačno ga je pozdravio uz napomenu da je današnji ručak na račun redakcije.

– Potrebna mi je toja pomoć Nenade. Ne bih te uznemiravao ali je zaista veoma važno.

U jednom dahu, glodur lokalnog magazina objasnio je razloge vlastitog uzbuđenja. Poznati američki novinar Tomas Braun dobio je nagradu nacionalne asocijacije NMA (National Magazine Award) za životno delo. Tim povodom, najpoznatiji američki magazini pokušavali su da po svaku cenu prvi urade  intervju sa poznatim novinarom. Tomas koji je odrastao u Moralvilu i za koji su ga vezivale lepe uspomene, složio se da za časpopis “Radost” objavi ekslukzivni razgovor. Imao je samo jedan zahtev. Tekst je morao biti originalan, profesionalno napisan, bez suvišnih biografskih podataka i trivijalnih pitanja. 

– Kriza u novinarstvu je sve ozbiljnija. Ekskluzivni razgovor sa dobitnikom prestižne nagrade mogao bi biti presudan za dalju budućnost naših novina.  

Prle je voleo svoju kolumnu u lokalnim novinama a uživao je i u autorskoj slobodi koja mu je poverena. Ponekad bi se sa nostalgijom prisetio izazova koje je pružalo istraživačko novinarstvo. Bez razmišljanja je prihvatio povereni zadatak i užurbano započeo pripreme za put. Na izlogu knjižare Šumadija postavio je tablu sa natpisom: “Knjižar na novinarskom zadatku! Radnja zatvorena do daljeg. U slučaju književno-intelektualne “krize” poslužite se sami – ključ je ispod otirača!” 

Brzo je spakovao stvari i krenuo put poznatog letovališta na obali Atlantskog okeana u kome je živeo Tomas Braun. Pošto je urednik već ranije dogovorio detalje susreta, Nenad je otišao direktno u dom poznatog novinara. Lepo uređeno dvorište i velika kuća ispod razgranatih palmi. Srdačan susret sa vitalnim gospodinom koji je uveliko zagazio u osmu deceniju. 

– Majkl reče da ste poreklom iz bivše Jugoslavije. Divna zemlja, posetio sam je početkom osamdesetih. I danas me za te krajeve vežu prijatne uspomene i neka neraskidiva prijateljstva… ali o tome ćemo kasnije. Želja mi je da napravimo jedan originalan intervju. Ispričaću vam malo poznate detalje iz moje prošlosti.

I molim vas – ni reči o nagradi!

Mister Braun je otvorio kubanski rum, domaćinski nalio čaše i otpočeo svoju priču.

U vreme dramatičnih događaja 1968. godine radio je kao honorarni dopisnik poznatog dnevnog lista na jugu SAD. Pisao je angažovane reportaže, kritičke komentare i britke političke tekstove. Voleo je svoj posao i bez kompromisa sledio ideal slobode, pravde i jednakosti. 4. aprila 1968. bio je u Memfisu. Pripremao je razgovor sa lokalnim bluz muzičarem kada je ubijen Dr. Martin Luter King. Tog trenutka Tomasov svet se srušio. Izgubio je veru u američku dražvu ali i nadu da će čovečanstvo ikada isplivati iz brloga zatucanosti, mržnje i večne podvojensti. Emotivni komentar pod naslovom “Imao sam san koji je zauvek nestao” objavile su najuglednije američke novine. Krajem šezdesetih bilo je nezamislivo da priznati novinar – belac, oštro kritikuje rasizam u Americi. Liberalni mediji su ga stidljivo hvalili uz napomenu da je ipak malo preterao dok su ga konzervativci proglasili izdajnikom i provokatorom koji potpiruje rasnu mržnju. 

Narednih meseci počeo je opšti progon i medijski linč. Tomas Braun je postao nepoželjna osoba u strogo kontrolisanom medijskom prostoru SAD. Dobijao je preteće poruke od ekstremnih rasista, neo nacista i sledbenika Kju Kluks Klana. Godinama je hrabro odolevao pritiscima ali kada su počeli da prete i članovima njegove porodice, Tomas Braun je preko noći odlučio da napusti političko novinarstvo. Preselio se u metropolu na Istočnoj obali Amerike i počeo da piše prikaze restorana i komentariše specijalitete velikih gastronomskih majstora. Godine su prolazile, Tomas je živeo lagodnim i za njega previše mirnim životom. Nedostajali su mu izazovi i uzbuđenja ali je uživao u velikoj popularnosti koje su imale njegove kulinarske kritike. Prikaze restorana u metropoli čitaoci su čekali sa velikim nestrpljenjem. Tomas je koristio različite  trikove kako bi opisi usluga bili verodostojno opisani a kritike realne. Mesto u restoranu bi zakazivao pod lažnim imenom što mu je garantovalo anonimnost i omogućavalo da na najbolji način oceni pravi kvalitet restorana. Ponekad bi na najskupljim mestima, za večeru naručio omlet a onda šokirao konobare tražeći  specijalitet šefa kuhinje. Braunove ocene često su određivale sudbinu ekskluzivnih lokala pa su kafedžije i kuvari nestrpljivo čekali ponedeljak kada je na petoj strani poznatih američkih novina izlazila Tomasova kolumna pod naslovom “Iz kafanske lože”.

Posle večere u omiljenom restoranu “Treća sreća” Tomas Braun je krenuo prema parkingu. Voleo je da se opusti i za svoju dušu uživa u hrani koja ga je podsećala na detinjstvo. Stigao je do srebrne Tojote i taman kada je hteo da  otključa kola, primetio je neznanca koji mu se približavao. Krupan, kratko podšišan muškarac u uskoj majici iz koje su kipeli nabildovani mišići. Prišao mu je i iz čistog mira počeo da ga udara bejzbol palicom. Tukao ga je dugo, bez reči i milosti. Kada je shvatio šta ga je snašlo, nesrećni novinar je očajnički pokušavao da se zaštiti ukoričenom, zelenom sveskom koju je uvek sa sobom nosio. Slučajni prolaznci su pokušali da ga zaštite ali bez uspeha. Pošto je zadao nekoliko završnih udaraca, siledžija je bez žurbe napustio mesto zločina. Posle izvršenog uviđaja, policija je konstatovala da je reč o profesionalnom izvršiocu. Tomas Braun bio meta nepoznatog napadača ali svakako ne i njegova prva žrtva. Dok je ležao bolnici, poznati novinar je bezuspešno pokušavao da dokuči ko je i zašto organizovao ovaj napad. Nemoćan da pronikne u suštinu apsurda Tomas se trudio da pronađe zrno logike u bezumlju koje ga je snašlo. Da se nešto slično dogodilo davne šezdeset osme ne bi se mnogo iznenadio ali danas posle svih ovih godina?!  Da li je batine dobio zbog kritičkih stavova i političkog angažmana iz prošlosti ili je jednostavno bio žrtva nesporazuma? 

Dok je kulinarski kritičar bezuspešno pravio inventar svoje novinarske prošlosti, nadležni su neočekivano brzo otkrili napadača. Uhapšen je propali bokser koji je godinama radio kao izbacivač u različitim restoranima. Žestoki momak je brzo propevao razjasnivši detalje nemilog događaja. 

Ne tako davno, Tomas Braun je napisao negativan prikaz restorana “Pohovani Nemo”. U svojoj zelenoj svesci odmah je pronašao tekst u kome je, između ostalog, pisalo i ovo: “Duhovito ime restorana “Pohovani Nemo” ujedno je i naziv specijaliteta kuće. Kuvar je očigledno želeo da poštedi svog omiljenog crtanog junaka pa je svežu ribu vratio u okean a u pomoć pozvao konzervu. Rezultat – prava katastrofa! Ovo jelo predstavlja najgori morski specijalitet koji sam ikada probao. Ako niste ljubitelj ribe možete naručiti juneće meso. Biftek nema holivudsko ime ali su ga slobodno mogli nazvati “Razjareni bik” jer baš tako izgleda – žilav, suv i razbarušeno nervozan. U bogatoj ponudi srednjevekovnog pečenja, dramatičnom tajanstvenošću izdvojio se specijalitet “Kad jaganjci utihnu” koji bi i za Hanibala Lektora bio previše otužan. Probali smo i mešanu salatu. imajući u vidu ukus i svežinu najbolje bi joj pristajalo ime  “Ponoć u vrtu dobra i zla”. Slatkiši su opet tužna priča za sebe a desertna karta s pravom nosi naslov “Kolači iz doba Jure”. I za sam kraj napomena nadležnim službama da su sveže namirnice za sva vremena proterane iz ovog restorana dok je dobra usluga odavno “Prohujala sa vihorom”.

Usledila je urnebesna reakcija publike, čitaoci su pohrlili u “Pohovani Nemo” ali ne da bi u njemu obedovali. Desetine dokonih zgubidana strpljivo su čekali u redu kako bi se slikali ispred restorana. “Pohovani Nemo – selfi” postao je hit na fejsbuku. Posle objavljene kritike sanitarna inspekcija je učestala sa rutinskim posetama a odmah potom na scenu je stupila i poreska kontrola. Posle višenedeljne revizije, inspektori su otkrili da je vlasnik restorana Ričard Rouz već godinama lukavo prikrivao prihod. Podneta je prijava i već naredne nedelje vlasnik restorana je uhapšen zbog utaje poreza. Osuđen je na tri godine zatvora uz zaplenu celokupne imovine. Pre samog odlaska na izdržavanje kazne, Ričard je platio nabildovanom izbacivaču da pronađe Tomasa i osveti mu se za sve muke i nevolje koje je zbog njega propatio.

– Tako je to prijatelju, uzdahnuo je Tomas, i Al Kapone je robijao zbog neplaćenog poreza jer je druge zločine mnogo teže dokazati. Ovaj neveseli događaj pomogao mi je da shvatim kako od sudbine ne treba bežati. Politički ekstremisti su mi pretili zbog političkih stavova dok mi je presudio primitivac kome se nije dopao moj smisao za humor.

Po izlasku iz bolnice, Tomas Braun je postao svoj gazda. Kao “frilance” novinar ponovo je počeo da objavljuje u vodećim magazinima SAD. Puno je putovao pišući angažovane tekstove sa lica mesta. Izveštavao je o prirodnim katastrofama, političkim i rasnim sukobima, inetrvjuisao teroriste, uspeo da poseti i zatvor u Gvantanamu. Njegova reportaža o žrtvama uragana Katrina ušla je u najuži izbor za Pulicerovu nagradu. Tomas je ponovo disao punim plućima i uživao u poslu koji je najviše voleo. 

Po završetku razgovora, krenuli su na večeru. Domaćin je poveo Nenada u omiljeni lokalni restoran “Mala penzija” i napomenuo da ih tamo čeka prijatno iznenađenje. Tomas je bio redovan gost restorana kome nije trebala  rezervacija. 

– Vlasnik ovog restorana zove se Vik. On je baš kao i vi u Ameriku došao sa Balkana. Divan čovek, odan prijatelj a iznad svega fantastičan kuvar. Ovde se može naručiti bukvalno sve, od kačamaka do kavijara. Vik je odlučio je da u našu čast lično pripremi specijalitet koji je naučio od bake a pravi ga samo u posebnim prilikama.

Iznenada se začula muzika, poznata pesma iz Prletove mladosti – Moj galebe. U mornarskoj majici, sa osmehom na licu i gitarom u rukama pojavio se Nenadov prijatelj iz starog kraja Vicko Marulić. Srdačan susret posle više od trideset godina. Uz neizbežni komentar “kako je mali svet”, vlasnik restorana “Mala penzija” sredačno je pozdravio goste. Neposredno pre početka rata, Vicko je uspeo da izbegne mobilizaciju i dođe kod dede u Ameriku. Dok se u starom kraju ratovalo, Vicko Marulić je novinarsko pero zamenio keceljom. Počeo je sa pranjem sudova, potom je neko vreme radio kao konobar da bi se posle više godina najzad dokopao kuhinje. Zaboravljeni morski specijaliteti koje je naučio da priprema još u detinjstvu odmah su se dopali američkim gostima. Godinama je radio kao kuvar da bi posle dedine smrti odlučio da svu imovinu, znanje i umeće investira i ovaj restoran sa prelepom atmosferom i otkačenim imenom. 

– Puno radim što me čini srećnim, lepo živim i nikom se ne žalim, zaključio je Vicko.

Konobar je doneo veliki poslužavnik sa specijalitetom koji je Vicko Marulić svojim gostima lično pripremio i egzotičnu flašu iz koje se crvenelo vino.

– Dagnje na buzaru i buteljka dingača, uzviknuo je domaćin, baš kao pre trideset godina prijatelju. Mnogi se žale da im vreme brzo prolazi. Moj emotivni sat zaustavilo na onom mestu kada mi je život bio najlepši, kazaljke su se srećno poklopile i nemaju nameru da se rastave. Živeli!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s