HLEB, MLEKO I… KALAŠNJIKOV

Ako vam prilikom ulaska u SAD u prtljagu otkriju „kinder jaje” platićete kaznu od 2.500 dolara. Od 1997. u Americi je zabranjena prodaja ovog popularnog slatkiša zbog rizika gušenja plastičnom igračkom?! Kada zbog prehlade u apoteci požele da kupe lek za kijavicu „sudafed” (pseudoefedrin), Amerikanci moraju da pokažu ličnu kartu, dok im je za flašu piva potrebna potvrda da su napunili 21 godinu. Poluautomatske puške M50 i AK47 mogu se kupiti u svakoj bolje opremljenoj robnoj kući bez ikakve provere.

Tokom prve tri nedelje u 2023. godini dogodilo se 39 masovnih pucnjava širom SAD. Najpre je 21. januara u zalivu Half Mun u blizini San Franciska ubijeno sedmoro ljudi, a samo dva dana kasnije, tokom proslave kineske Nove godine u Monterej parku u Kaliforniji stradalo je 12 osoba.

Prema definiciji oksfordskog rečnika masovna pucnjava je zločin prilikom kojeg se vatrenim oružjem ubije ili rani više od tri osobe. Ova definicija se ne odnosi na ratove, obračune organizovanih kriminalnih grupa, oružane pljačke i nasilje u porodici. Izvršioci ovakvih zločina po pravilu su nezadovoljni pojedinci koji se zbog ličnog neuspeha u školi, karijeri ili ljubavnom životu svete ljudima iz najbliže okoline. To su, takođe, i oni nesrećnici koji na ovaj način traže pažnju javnosti i očekuju popularnost. Statistika kaže da su „tragači za slavom” mnogo „produktivniji”, a njihovi zločini znatno krvaviji.

Američka kultura oružja je pojava sa dugom tradicijom i pogrešnim navikama. Drugi amandman Ustava SAD garantuje građanima pravo na samoodbranu. Mnogi Amerikanci, međutim, ponašaju se kao da je reč o „drugoj božijoj zapovesti”, a ne o ustavnom dokumentu.

Povelja o pravima sastoji se od deset ustavnih amandmana, a njihova svrha je da zaštiti prava građana od, kako se to krajem 18. veka govorilo, „opasnosti da vlast postane tiranska”. Sadržaj amandmana vremenom se prilagođavao savremenim društvenim kretanjima. Prvi amandman garantuje slobodu govora. Drugi štiti pravo građana da poseduju oružje i predstavlja najkontroverzniji zakonski akt o kome se decenijama vode žestoke debate, a naročito posle tragičnih događaja.

Ovaj amandman američkog Ustava se različito tumači. Liberalni aktivisti koji zagovaraju ograničenje ličnog naoružanja ističu marginalan značaj ovog dokumenta koji se prvenstveno odnosi na ulogu Nacionalne garde, kao dela rezervnog sastava oružanih snaga. NJihovi konzervativni neistomišljenici smatraju da je pravo na posedovanje ličnog naoružanja najvažniji aspekt američkog ustavnog poretka, uz napomenu da su im to pravo obezbedili „očevi Amerike”.

Naoražani američki „sinovi” zaboravljaju da je Drugi amandman donet u vreme kada su i puške i pištolji mogli opaliti samo jedan metak, posle čega je trebalo nekoliko minuta da se oružje ponovo napuni. Danas, poluatomatska puška AK 47, popularni „kalašnikov”, u minutu može da ispali 600 metaka kalibra 7,62 milimetara.

Pravo na nošenje oružja ima duboke pravne korene u SAD. Oružje je pomoglo kaubojima, farmerima i naseljenicima da pripitome Divlji zapad. U modernom društvu, međutim, uloga građanina, lovca i vojnika više nije sublimisana u jednoj istoj osobi, pa je i pravo koje garantuje Drugi amandman ustava odavno prevaziđeno.

Istorija SAD beleži brojne primere zabrane nošenja oružja. Pored Indijanaca, robova i crnaca, oružje nisu mogli posedovati ni sluge, stranci, neprotestanti, manjine, kao i osuđenici na zatvorske kazne. Bilo je zabranjeno da se puca u nedelju, po mraku, ili pod uticajem alkohola. Od strogih zakona relativno brzo se došlo do toga da Amerikanci imaju najliberalniji pristup vatrenom oružju u svetu.

Broj masovnih ubistava Americi oduvek je bio znatno veći nego u ostalim zemljama sveta. U periodu od 1900. do 2014. u SAD je zabeleženo 2.625 serijskih ubistava. Sledeća na ovoj listi je Engleska sa 142. U svakoj deceniji dvadesetog veka u Americi se desilo više masovnih ubistava nego u ostatku sveta zajedno. U najrazvijenijim zemljama Evrope i Azije ova statistika je išla u suprotnom smeru.

U aprilu 1996. u australijskom gradu Port Artur dogodio se masakr kada je stradalo 35 učenika tamošnje osnovne škole. Dve nedelje kasnije, Savezna vlada Australije usvojila je novi zakon po kome je zabranjeno posedovanje svih vrsta ličnog naoružanja, osim za lovce koji su svoje oružje morali da registruju i drže ga u lovačkim klubovima. Sledeće godine Vlada je počela program otkupa oružja od svojih građana, pa je tokom naredne decenije broj oružanih ubistava u Australiji smanjen za 74 procenta.

Iste godine i Velika Britanija je doživela sličnu tragediju. U Danblejnu u Škotskoj dogodilo se masovno ubistvo u kome je stradalo 16 mališana koji su pohađali lokalnu predškolsku ustanovu. Britanija je po hitnom postuplu pooštrila zakon, pa je preko noći postalo nelegalno posedovanje bilo kakvog oružja, od pištolja do poluatomatskih pušaka.

(Ne)kultura oružja je specifična karakteristika američke nacije koja se teško menja, pa je malo verovatno da će tragični ciklus masovnih ubistva skoro prestati. Gde su koreni agresivnog pristupa stvarnosti u SAD? Liberalni analitičari tvrde da razlozi američke opsednutosti oružjem proizilaze iz straha, siromaštva i rasizma. Američki strah datitra još od postanka nacije. Naseljavajući novi kontinent plašili su se domorodaca sa kojima su se odmah brutalno obračunali. Strahovali su potom od pobune robova, pa su ih nasiljem i oružjem držali pod kontrolom. Ne iznenađuje zato podatak da je crncima sve do 1966. bilo zabranjeno posedovanje oružja, a Indijancima do 1968. godine.

U današnje vreme mediji uspešno kreiraju psihozu straha. Ubistva, pljačke, zločini u porodici udarne su vesti na lokalnim TV stanicama, dok globalne medijske kuće najveću pažnju posvećuju kriminalu. Posle večernjeg informativnog programa, konzument medijskih sadržaja poželi da skokne do supermarketa, kupi poluatomatsku pušku ili bar pištolj, da se zaključa u kuću i zaštiti od opasnosti koje ga okružuju. Stopa kriminala statistički je u padu, ali se stvara utisak da iza svakog ćoška vreba naoružani afro ili latino Amerikanac.

Imajući u vidu ovakvu medijsku propagandu ne čudi podatak da je 75 odsto oružja u vlasništvu pripadnika američke srednje klase, preciznije, belaca koji žive u predgrađu. Kada u oružanom sukobu crnaci izgube život percepcija je da se radi obračunu kriminalnih bandi, ali ako se radi o pojedincu ili grupi pripadnika bele rase šalju se saučešća i molitve sa najvišeg mesta. U oba slučaja, nažalost, ne čini se baš ništa kako bi se ograničio pristup oružju.

Od masakra koji se 20. aprila 1999. (tokom bombardovanja Srbije, a na Hitlerov rođendan) dogodio u gradu Kolombajn (Kolorado) do danas, u Americi je zabeleženo preko stotinu masovnih zločina u kojima je stradalo više od dve hiljade ljudi. Najtragičnije bilo je u Las Vegasu 2017. kada je na koncertu kantri muzike stradalo 58, dok je iste godine u Orlandu bilo je 49 žrtava, a u osnovnoj školi Sandi Huk u NJutaunu ubijeno je 27 mališana.

Desničari poručuju da veća količina oružja garantuje manje kriminala, ali ih stvarnost svakodnevno demantuje. Amerikanci poseduju ubedljivo najviše oružja, ali i po broju masovnih ubistava nadmašuju sve zemlje razvijenog sveta. Ustavno pravo Amerikanaca je da brane sebe i svoju porodicu kada su im životi ugroženi, ali im zato nisu potrebne poluautomatske puške. U vlasništvu građana SAD nalazi se preko 400 miliona komada ličnog naoružanja, što je više od 120 procenata po glavi stanovnika. Nastavak liste izgleda ovako: Foklandska ostrva 62,1 odsto, Jemen 42,5, treće mesto dele Srbija i Crna Gora sa 39,2 posto. Rusija je na 68. mestu sa 12,3, Španija na 103. sa 7,5, a na dnu tabele nalaze se Nemačka 7, Velika Britanija 5,3 i Kina sa 3,6 procenata.

Iako Sjedinjene Države suvereno vode na neslavnoj listi masovnih pucnjava, ubistva sa najvećim brojem žrtava ipak su se desila na drugim kontinentima. Najtragičniji zločin dogodio se 2015. godine na Univerzitetu Garisa u Keniji. Tada su pripadnici somalijske islamističke grupe Alšbab ubili 148 studenata. Potom slede masakr u pakistanskoj školi Pešvar 2014. kada je stradao 141 učenik, dok je 2011. Andres Brejvik ubio 77 polaznika omladinskog kampa u Norveškoj.

Masovno ubistvo koje se 2013. godine dogodilo u selu Velika Ivanča kod Mladenovca kada je život izgubilo 13 osoba najveći je je zločin ove vrste na teritoriji Srbije. Šest godina ranije u selu Jabukovac masovni ubica je usmrtio devet žrtava, 2002. u Leskovcu je stradalo sedmoro žitelja ovog grada, dok je 1987. u kasarni Branko Krsmanović u Paraćinu Azis Keljmeni, albanski terorista na odsluženju vojnog roka, ubio četiri vojnika JNA.

Protivnici zakonskog ograničenja ličnog naoružanja u Americi kažu da za masovna ubistva nisu krive puške i pištolji, već da to čine zli ljudi. Na besmisao ovakvih tvrdnji ukazuje nesreća koja se 2014. godine dogodila u Arizoni. Umesto u luna park, roditelji su svoju devetogodišnju devojčicu odveli u streljanu u kojoj se puca iz vatrenog oružja. Porodični „izlet” završio se tragično jer je ćerkica iz nehata ubila instruktora. Pošto je iz običnog revolvera pucala ranije, devojčica je poželela da isproba automatski pištolj „uzi” koji je trznuo u stranu i na mestu ubio učitelja pucanja.

U vremenu najsavršenije tehnologije i veštačke inteligencije ljudi još uvek čeznu za koltovima i karabinima! Kako pripitomiti Divlji zapad u Americi i ostatku sveta?

Da li je problem u mentalnom zdravlju stanovništva?

Prema podacima Nacionalnog instituta za psihofizičke i mentalne bolesti u Baltimoru, manje od 40 procenata masovnih ubica pokazalo je simptome ove vrste poremećaja. Možemo li za masovna ubistva kriviti razorene porodice i traume iz detinjstva? Trećina masovnih ubica imala je teško detinjstvo dok je kod „pucača” u školama ovaj broj još veći – čak 68 posto. Mentalne bolesti i porodični problemi nisu isključivo američki izum. U zemljama severne Evrope beleži se veći procenat razvoda brakova kao i mentalnih poremećaja kod mladih ali su, za razliku od SAD, masovna ubistva retka.

Psiholozi ukazuju na američku kulturu nasilja i popularnost video igara, ali tradicija dvoboja, bombardovanja i opčinjenosti oružjem nije samo karakteristična za Ameriku. Kroz istoriju i Nemci i Japanci su dokazali da u ovim oblastima ni malo ne zaostaju za Amerikom, ali su strogim zakonima sprečili masovno naoružavanje stanovništva. Video igre u kojima dominira nasilje omiljena su zabava mladih u svim krajevima sveta. Svaki šesti Kanađanin poseduje „soni plejstejšn”, ali se njihova potreba za pucanjem tu i završava jer mladi Kanađani u robnim kućama kupuju video igre, ali ne i automatske puške.

Nasilje i agresija odavno su sastavni deo američke stvarnosti. U gotovo svakom holivudskom filmu puške i pištolji ubijaju punom parom. U serijama snimljenim u Velikoj Britaniji, na primer, ubistvo je obično izvršeno nožem, tupim predmetom ili, kao kod Agate Kristi – otrovom. Shodno izboru oružja i radnja je zanimljivija, zaplet originalniji, a i broj ubijenih mnogo manji.
Slično je i u sportu. Dok Italijani, Španci i Englezi jure za okruglom, nogometnom bubamarom, Amerikanci ratuju osvajajući teritoriju uz pomoć jajaste fudbalske lopte. Drugi sport po popularnosti u SAD je bejzbol u kome se koriste palice da ne kažemo – motke!

Džon Lenon je napustio Englesku i pokušao da pacifističkim idejama i mirotvornim aktivizmom prosveti Amerikance. Ubio ga je mentalno oboleli vlasnik vatrenog oružja za koje nije imao dozvolu. Desetak godina kasnije, u Londonu je pokušano ubistvo još jednog Bitlsa. Atentator je upao u kuću Džordža Harisona i nožem pokušao da ga ubije. Žena slavnog muzičara je stonom lampom neutralisala napadača. Tačno je da ubistva čine zli ljudi, ali im oružje pritom puno pomaže. Da bi sprečili masovne pucnjave neophodno je donošenje strogih zakona o kontroli vatrenog naoružanja. Kada im oduzmemo puške i pištolje, dovoljna je hrabra žena sa lampom u ruci da loše momke dovede u red.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s