Na prijemnici istražnog zatvora u Njujorku bila je uobičajena gužva. Beskućnici, pijanci, prostitutke i Nenad Dejanović Prle, nekadašnji novinar šumadijski i novopočeni knjižar u Americi. Na velikom TV ekranu prve jutarnje vesti. Lokalna stanica Kanal 9 izveštava da je na aerodromu JFK upravo uhapšen muškarac srednjih godina kod koga je pronađeno oružje. “Reč je o naturalizovanom državljaninu SAD”, nastavila je novinarka sa blagim slovenskim akcentom, “koji do sada nije kažnjavan. Još uvek nije potvrđeno da li se radi o terorističkoj akciji. Istraga je u toku!”

Prle je s nevericom zurio u televizor. “Bože dragi, šta me snađe!” mrmljao je u sebi. Pošto je posetio rodni kraj, Nenad je avionom Air Serbia  stigao na najveći aerodrom u Njujorku. Posle rutinskog pregleda u njegovom ručnom prtljagu pronađen je metalni pribor za jelo. Carinici su se uzmuvali, stigla je najpre policija a zatim i anti-teroristička jedinica. Prle se našao u čudu. Tokom boravka u zavičaju često je ponavljao priču o escajgu: “Dok na aerodromima širom sveta zbog bezbednosti putnika  oduzimaju dezodoranse, parfeme, i šampone, u avionima srpske avio kompanije obroci se služe kao na dvoru cara Dušana. Metalna viljuška i nož… boc, boc… milina.” Možda je malo preterao sa sarkazmom ali mu na pamet nije padalo da krade pribor za jelo. “Neko mi je dobro smestio” mislio je, “da mi je samo znati zašto”.

Pošto su ga uslikali za zatvorski dosije, “zatočenik” Dejanović je zadužio narandžastu uniformu sa brojem 034 na leđima. Baš kao u američkim filmovima, dalja procedura odvijala se po strogo utvrđenom redu: tuširanje, zaprašivanje i čuveni telefonski poziv bez koga ni jedan krimić ne može da prođe. Nenad se setio najboljeg prijatelja  u Americi, glavnog urednika časopisa “Radost” iz Moralvila Majkla Džonsa. Ukratko je objasnio da se nalazi u Njujorku gde je prvi put u životu uhapšen i to zbog pribora za jelo.

– Sa policijom nisam u dobrim odnosima a za advokate nemam para, pravdao se Majkl, mogao bih da ti pošaljem knjige da ubiješ vreme. Znajući situaciju u našim zatvorima siguran sam da te neće skoro pustiti.

Prle je progutao knedlu, zahvalio se na ponudi i prekinuo vezu. Memljivim hodnikom odveli su ga do ćelije u kojoj ga je čekao cimer, njujorški advokat Džejkob Silverman. Zatvorski čuvari su dobro znali Džejkoba. Ovo mu je bilo osmo hapšenje i to uvek iz istog razloga – vožnja pod uticajem alkohola. Prle je učtivo klimnuo glavom i povukao se u ugao želeći da sredi uzburkane misli. Pokušavao je da pronađe zrno logike u besmislu koji ga je snašao. Iskusni “robijaš” Siverman međutim, imao je posve drugačiju ideju. Uz kratku dobrodošlicu, bez oklevanja je počeo predavanje o zatvroskom sistemu SAD.

– Ne znam koliko ste upućeni dragi prijatelju, objašnjavao je advokat, u američkim zatvorima trenutno boravi oko dva i po miliona ljudi. Više Amerikanaca je trenutno na robiji nego na svim univerzitetima širom SAD. Svaki zatvorenik, nastavio je, državu godišnje košta oko trideset hiljada dolara što je preko sedamdeset milijardi za celokupnu zatvorsku popolaciju Amerike. U Los Anđelesu, na primer, u ovom trenutku obitava preko dvadeset hiljada zatvorenika dok se u državi Lujizijana svaki osamdeseti stanovnik nalazi u zatvoru. Amerika je rođače, najveća tamnica na svetu, zaključio je ljutito Silverman.

Tada je Džejkob iznanada izvadio mobilni telefon i napravio zajednički “selfi” za uspomenu. Nenad ga je nemo posmatrao i dalje ne shatajući šta se oko njega zbiva.

Posle doručka, Prleta su odveli kod sudije. Na putu do sudnice primetio je da ga čuvari krišom snimaju. Zatvorenik 034 i dalje u šoku poslušno je sledio svoje tamničare.

Improvizovana sudnica. Radnik obezbeđenja u sivoj uniformi i visoki crnac sedih brkova u elegantnoj togi crne boje. Sudija Braun ga je pažljivo osmotrio i strogim glasom saopštio presudu:

– Gospodine Dejanoviću, vi mi na prvi pogled delujete kao ozbiljan čovek mada postupak zbog koga ste danas ovde ne deluje baš mnogo zrelo. Noć u zatvoru i neprijatnosti koje ste do sada imali sigurno će uticati da vam se nešto slično nikada ne ponovi. Ja ću vas ipak dodatno kazniti sa sedam dana društveno-korisnog rada. Kaznu ćete izdržavati na aerodromu JFK gde ste ovu glupost i napravili.

Dva sata kasnije, Nenad je u civilnom odelu šetao ulicama Njujorka. Svratio je do prvog kafića gde je uz kaficu proveravao pristigle telefonske poruke. Iznenada, kao u naučno-fantastičnom filmu javio mu se Marko, sin Prletovog druga iz detinjstva. Ovaj talentovani džez klarinetista već godinu dana živi u Njujorku. Fejsbuk, tviter, instagram… klik, klik, klik… i veza je brzo uspostavljena. Istog momenta zazvonio je Nenadov telefon.

– Dobar dan čika Prle, Marko je ovde, trenutno sam na poslu. Hajde svratite do mene da se dogovorimo o svemu.

Marko je radio u Birdlandu jednom od poznatih barova na Methetnu. Preko dana je konobarisao a uveče svirao sa poznatim džezerima.

Prle je platio kafu i žurnim korakom grabio petom avenijom. Čim je podigao ruku žuti taksi se zaustavio. Taksista je otvorio prozor i  na čistom srpskom jeziku odbrusio: “Umri džiberu!” dao je gas i bez traga nestao. Desetak minuta kasnije, Nenad je dočekao sledeću vožnju. Ušao je u vozilo sa sve koferom jer nije želeo ništa da rizikuje. “Što je sigurno, sigurno, mrmljao je, ko zna šta bi još moglo da me snađe?”

– Molim vas, odvezite me do bara Birdland na uglu četrdesete ulice i treće avenije, bio je učtiv Dejanović.

Vižljasti čovečuljak širokog osmeha, razdragano je uključio taksimetar i krenuo prema odredištu.

– Odličan bar i još bolja muzika, nastavio je taksista sa akcentom nepoznatog porekla, moja bivša žena je volela džez pa sam je često tamo vodio. Onda se spanđala sa saksofonistom… ali to je duga priča.

Nenad je ravnodušno klimnuo glavom u nadi da će ga ostaviti na miru. Vozač je međutim baš uživao u svom glasu:

– Znate li onaj vic o taksisti i svešteniku kada su otišli na onaj svet?, upitao je iznenada.

– Nisam čuo, odgoviorio je Prle sa zadnjeg sedišta.

– Pa eto, zakucali se oni taksijem u neki stub, doktori pokušavali da ih ožive ali džaba. Duše im odletele u večna lovišta. Na ulazu u raj čeka ih Sveti Petar. Uzme taksistu za ruku i odvede ga u veliki zamak sa bazenom, teniskim terenima, po dvorištu šetaju golišave dame… Taksista se zahvali, naspe sebi piće i ode da uživa. Vrati se Sveti Petar po sveštenika da mu pokaže njegovo večno prebivalište. Mala soba tri sa tri. Rasklimatan krevet, šporet na drva i crno-beli televizor.

– Ali oče, požali se sveštenik, vi mora da ste pogrešili. Ja sam čitavog života išao u crkvu, govorio molitve i širio božiju volju…

– U tome i jeste problem, odgovorio je Sveti Petar, na tvojim službama ljudi su spavali a u njegovom taksiju svi su se molili.

Ne čekajući reakciju putnika taksista se smejao iz sveg glasa ponavljajući poentu vica a kada je oduševljenje malo utihnilo obratio se Nenadu. 

– Pre nekoliko meseci vozio sam Bili Džoela i on je išao u Birdland. Bio je pijan k’o Trampov čuperak. Jedva sam ga izneo iz kola. Ostao bi mi dužan za vožnju ali mi je izbacivač iz bara platio.

Prle se trudio da ignoriše taksistu i uveliko proučavao istoriju Birdlanda. “Drugarica Vikipedija” mu je otkrila tajnu da je bar otvoren davne 1949. Od tada su u ovom lokalu svirali Džon Koltrejn, Dizi Gilespi, Majls Dejvis… a tradicija dobrih svirki zadržala se do današnjih dana. Ukratko, u Birdlandu su svirali svi osim Čarlija Parkera po kome je lokal dobio ime. Ovaj bar nekada su redovno posećivali Merilin Monro, Ava Gardner i Frenk Sinatra.

Prle je platio vožnju, uzeo kofer i dok je napuštao vozilo učinilo mu se da ga taksista snima. “Postajem paranoičan”, pomislio je, “nije ni čudo posle svega što me je zadesilo!”

U lokalu, Marko je stajao iza šanka i uvežbanim pokretom brisao čaše. Srdačno su se pozdravili. Nenad je naručio burbon i počeo da pripoveda svoju muku. Domaćin je kavaljerski napunio čašu dragog gosta i podesio kamere u baru.

– Ne znam šta da ti kažem sinko, sve ovo me podseća na zonu sumraka. Nelogično je, suludo a opet ne prestaje da mi zagorčava život. Nisam planirao da ostanem u Njujorku ali ću morati negde da spavam tokom narednih nedelju dana. Mogu misliti koliko će to da me košta. Sećam se,  kada je pre mnogo godina Boj Džordž bio uhapšen zbog droge. I njega su osudili na društveno-koristan rad. Pevač je skupljao lišće po Central parku a ja ću da čistim aerodrom.

Kragujevački klarinetista na privremenom radu u Njujorku nasuo je još jedno piće očevom prijatelju iz detinjstva i odmah krenuo u akciju.

– Ne brinite, sredićimo to. Najbolje je da odete kod Milanke Stanodavke. Naša žena, Šumadinka, neće vam puno naplatiti a i motel je relativno blizu aerodroma.

Nenad Dejanović je pozvao taksi koji ga je od Menhetna odvezao do motela Vudlend u Bruklinu. Kada je stigao na odredište Prle je pozdravio vozača i rasejano izašao iz  taksija. Dok se žuti automobil udaljavao Nenad je iznenada shvatio da je to bio isti taksista koji ga je tog jutra pokupio ispred zatvora. Ovoga puta međutim, vozač je bio neobično ćutljiv. “Kao da se trudio da ga ne prepoznam”, mozgao je, “ili su to možda samo moje dnevne paranoje?”

Na vratima motela sačekala ga je Milanka Stanarčević koju su naši ljudi od milja zvali – Milanka Stanodavka. Robusna dama u ranim pedesetim, duga crna kosa vezana u rep, farmerke, crvena karirana košulja… podsetila ga je na lik iz stripa koji je čitao u detinjstvu – Ani Četiri Pištolja na srpski način a u američkom izdanju. Milanka ga je uvela u dnevnu sobu i poslužila sve po redu: slatko, voda, rakija i na kraju kafa.

Pošto je salušala skraćenu verziju Prletovog putešestvija uzburkanim dokovima Njujorka, domaćica je pokazala sobu za koju će mu naplatiti minimalnu cenu rezervisanu za dekintirane posetioce iz starog kraja. Nenad je raspakovao kofer i pronašao kupatilo. Milanka je na brzinu ispekla pile,  podgrejala sarmu iz zamrzivača i isekla gibanicu. Sveže okupan, Prle je krenuo prema trpezariji. Na izlasku iz sobe uočio je još jednu kameru.

Večerali su opušteno uz domaću hranu i nostalgičnu muziku. Kada su na red došle palačinke, domaćica je počela svoju životnu priču.

Pred sam početak novokomponovanih balkanskih ratova, Milanka je ostala udovica. Borila se koliko je mogla. Radila je puno, živela skromno i pošteno. Godine su prolazile a život u Srbiji postajao je sve teži. Milanka je odlučila da nešto krupno u svom životu promeni. U pomoć je pozvala baba Staniku. Poznata podvodadžika sa periferije Kragujevca decenijama je spajala srodne duše “kako u zemlji tako i u dijaspori”! Stanika nije marila za političku pripadnost, ideologiju, veroispovest… U početku je koristila proverenu netvork varijantu “rekla-kazala” a onda se i baka osavremenila. Internet, društvene mreže… posao je cvetao kao nikada ranije. Lepa udovica u najboljim godinama, Milanka je bila pri samom vrhu liste potencijalih udavača. Ubrzo je stigla poruka iz Amerike. Isak Dolgokitov žitelj grada i države Njujork poželeo je da upozna kršnu Kragujevčanku. Interkontinentalna komunikacija funkcionisala je besprekorno. Svake nedelje, nesuđeni mladenci razgovarali su i gledali se preko Skajpa. Pored baba Stanike koja je i dalje držala sve pod kontrolom, u akciju se uključio i Žika Vebster profesor engleskog jezika u obližnjoj osnovnoj školi. Ubrzo, gospodin Dolgokitov je kupio prsten i krenuo put Srbije. Po dolasku u Šumadiju Isak je odmah zaprosio Milanku a nekoliko dana kasnije venčali su se u Skupštini grada Kragujevca. Matičarka se na trenutak zbunila čitajući mladoženjino prezima ali je ceremonija okončana na najlepši mogući način. Procedura oko američke vize relativno je brzo okončana pa su mladenci krenuli na put preko okeana. Dolazak u Ameriku najavio je još jedan novi početak u Milankinom životu. Mladoženja je bio vlasnik stambene zgrade sa dvanaest apartmana koji su zbog povoljne cene i dobre lokacije uvek imali garantovane stanare. Ljubav je svakim danom bivala jača pa se činilo se da je sreća konačno sigla i pod Milankin pendžer. 11. septembra 2001. međutim, sve je krenulo naopako. Tog dana, Isak je otišao  na ranije zakazani sastanak u finansijskoj kompaniji Morgan Stenli koja se nalazila na 69. spratu Kula bliznakinja u centru Menhetna. Planirao je da deo svoje ušteđevine prebaci na račun koji je Milanka imala u drugoj banci. Želeo je da svojoj ženi omogući mirnu starost i lagodnu budućnost. Ali… Ujutru, u 9:03 po lokalnom vremenu, prvi avion udario je u južnu kulu Svetskog trgovinskog centra a Milanka je po drugi put ostala udovica. Dok je žalila muža na pamet joj nije padalo da proverava njegovu zaostaštinu. Vodila je posao kao i ranije ne sluteći kakvo joj se iznenađenje sprema. Nekoliko godina kasnije, recesija je naprvila pustoš na Volstritu. U opštem ludilu investiciona kompanija Morgan Stenli je najgore prošla. Posle bankrotstva sve štediše ostale su bez svojih uloga. Sve što je Isak tokom života marljivo štedeo nestalo je preko noći. Milanka je ponovo ostala sama ovoga puta u tuđini daleko od rodne Šumadije. Hrabro se borila sa birokratijom, stanarima ali i sa dugovima koji su iza muža ostali. Borba još uvek traje a motel simboličnog imena Vudlend uspešno radi.

– Baš sam te ugnjavila mojom pričom a ti treba ujutru rano da ustaneš. Šta da ti radim zemljače, valja ti kaznu izdržavati i dug amerčkom društvu otplatiti.

U ranu zoru, Prle se na brzinu spremio i podzemnom železnicom stigao do aerodroma JFK. Posle kraćeg lutanja pronašao je kancelariju u kojoj ga je čekao Zang Lin, sudski činovnik zadužen za nevoljnike osuđene na kaznu društveno-korisnog rada. Gospodin Lin mu je jasno stavio do znanja  da sa njim neće biti zezanja. Pravila se moraju poštovati u suprotnom ne gine mu mesec dana zatvora. Nenad je zadužio “alat” i odmah krenuo u akciju. Kada je uzeo metlu, osetio je posebnu vrstu ispiracije. Poput slikara sklonih velikim formatima, Prle je u stvaralačkom zanosu prelazio preko glatkih aerodromskih podova da bi se potom fokusirao na finije detalje i preciznim pokretima magične krpe neutralisao debele slojeve prašine. Posle pauze za ručak, na red su došle one prostorije u koje i “car ide peške” pa je  umetnički naboj ubrzo utihnuo. Dok je čistio veliko ogledalo iznad umivaonika, Nenad je iza sebe ugledao sudskog činovnika sa kamerom u ruci. 

– Sudija je tražio da video snimak uđe u dokumentaciju kao dokaz da ste posao uradili kako treba. U pet sati čekaću vas u mojoj kancelariji. Nemojte kasniti!

Prle je klimnuo glavom i nastavio sa čišćenjem. U mislima je nastavio da analizira sulude događaje, otkačene likove i kamere na svakom koraku. “Svi nešto mudruju i snimaju dok se meni o glavi radi. Izdrži Dejanoviću nema ti druge!”, hrabrio je sebe. 

Tačno u pet stigao je u kancelariju sudskog činovnika. Gospodin Lin je izvadio papir na kome je iznad potpisa sudije Brauna pisalo sledeće:

“Rešenje kojim se posle prvog dana, Nenad Dejanović oslobađa daljeg služenja kazne!”

Prle se zahvalio i ne tražeći dodatno objašnjenje brzo izjurio sa aerodroma. Taksijem je otišao do Birdlanda a onda zajedno sa Markom u restoran “Kins Stejkhaus”.

– Ovo mora da se proslavi!, reko je Nenad, nije mala stvar dobiti pomilovanje u današnjoj Americi. Naručićemo najbolji biftek i vino. Ne pitam šta košta.

Dok su pažljivo proučavali jelovnik, konobar im je ispričao kratku istoriju ovog poznatog restorana. Kins Stejkhaus se nalazi u blizini pete avenije u samom srcu Menhetna. Otvoren je 1885. i postao nadaleko poznat po odličnoj hrani i kolekciji od pedeset hiljada lula i muštikli koje su koristili poznati gosti restorana. Iza staklene vitrine stajale su lule sa izgraviranim imenima: Frenklin Ruzvelt, Albert Ajnštajn, JP Morgan, Bufalo Bil…

– Nekada su ih koristili isključivo za pušenje duvana, ali u poslednje vreme gosti ih sve češće pune nekim drugim “biljkama” da ne kažem “travama”.

Zahvaljujući neočekivanom pomilovanju Nenadu se ukazala prilika da bolje upozna Njujork pa je odmah krenuo u obilazak. Najpre je posetio Metropoliten muzej, potom Tajm Skver, Kip slobode, Brodvej da bi za sam kraj ostavio omiljenu destinaciju – Central park. Marko ga je odmah uputio na zemljaka koji radi u ovom prelepom parku u srcu Menhetna. Bio je to Momčilo Tomašević poreklom iz sela Grljan u okolini Negotina. Po dolasku u Njujork gospodin Tomašević je godinama radio na groblju Grinvud u Bruklinu da bi nedavno dobio posao baštovana u Central parku. Nadimak Moma Grobar ostao mu je iz vremena pre unapređenja. Momčilo je odlično poznavao istoriju jednog od najlepših urbanih parkova na svetu. Prle je tako saznao da je izgradnja Central parka počela 1858. i da je trajala šezdeset godina. Od samog početka, park su gradili novopridošli emigranti iz Evrope pa je i Moma Grobar eto samo natavio ovu tradiciju. Prirodna oaza u centru Njujorka prostire se na površini 340 hektara. Pošto je veštim pokretima pokosio omanju livadu na Šip Medou, baštovan je poveo zemljaka da obiđu čuvene klupe koje predstavljaju posebnu atrakciju. U Central parku ima devet hiljada klupa od kojih je polovina “otkupljena” i pripada žiteljima Njujorka koji su spremni da plate deset hiljada dolara. Na svakoj od “usvojenih” klupa stoji pločica sa imenom vlasnika i prigodnom umotvorinom. Od tužnih posveta onima kojih više nema do mudrosti i pošalica poznatih i anonimnih mislilaca. Momčilo je ukazao na one najduhovitije:

“Platon kaže: “Ne znam pouzdan put do uspeha ali formula za neuspeh je svaki pokušaj da se udovolji drugima!” Zato dokoni posetioče ako ti se ova klupa ne sviđa – pređi na drugu baš me mnogo briga!”

“U raju je lepo. Ali u paklu je bolje društvo!”

“Pazi na svoje reči jer utiču na tvoja dela. Pazi na svoja dela jer utiču na tvoje navike. Pazi na svoje navike jer utiču na tvoj karakter. Pazi na svoj karakter jer utiče na tvoju sudbinu. Pazi gde sedaš – klupa je sveže ofarbana!”

Dok je Nenad oduševljeno komentarisao natpise na klupama Moma Grobar ga je krišom snimao.

Na samom kraju, Prle je svratio do kafea Evropa. Dok je čekao da mu užurbani konobar donese piće oglasio se telefon na čijem ekranu je zasijalo Markovo ime:

– Čika Prle, sutra vam je poslednji dan u Njujorku jel tako? Dogovorio sam se sa Momom, Milankom i još nekim prijateljima da se skupimo večeras u jednoj finoj kafanici sa našim specijalitetima i da vas ispratimo kako dolikuje.

Nenad je redosno prihvatio poziv. Pošto je završio piće, još malo je prošetao  Central parkom a onda krenuo da se nađe sa zemljacima.

Kafana “Ukus Balkana” nalazila se u jednoj od mirnih ulica na periferiji grada. Skroman enterijer, desetak stolova i prepoznatljiv miris roštilja. Bio je jedini gost u kafani. Konobar mu je doneo vodu, jelovnik i kartu pića. Dok je razmišljao šta da naruči u kafanu je grunula grupa od dvadesetak ljudi opremljenih kamerama, mikrofonima, trubama, sirenama i konfetima:

– Iznenađenje!, urlali su.

Vidno uznemiren, Nenad je u totalnom šoku ispustio čašu s vodom. Prepoznao je Marka, Milanku, Momčila ali i policajce sa aerodroma, advokata iz zatvorske ćelije, sudiju Brauna, taksistu… a onda im se pridružio i urednik Majkl Džons. Razdragani i veseli u horu su pevali narodnu pesmu “Luda kuća, narodno veselje”

Kada je oduševljenje na trenutak utihnulo oglasio se Marko. Otvorio je šampanjac, podelio ga sa prisutnima i nazdravio.

– Dragi prijatelji, kao izvršni producent televizije Ciklama želeo bih da vam čestitam uspešan završetak snimanja našeg omiljenog rijaliti programa “Ludnica 3”. Znam da je gospodin Dejanović još uvek u šoku ali u tome i jeste čar naše emisije. Skrivena kamera, neizvesnot, uzbuđenje i naravno hepiend. Prvu sezonu snimali smo u Surdulici, drugu u Beogradu a u trećoj evo stigli smo i do Njujorka. Ima se, može se… eto!

Rumenilo je prekrivalo namršteno lice Nenada Dejanovića. Konačno mu je postalo jasno da je pakao kroz koji je prolazio prethodnih dana bio vešto režirana šarena laža manipulatora poznate TV stanice iz zavičaja. Lud, zbunjen i prilično besan Prle je vikao:

– Ljudi moji pa je li to moguće? Ludnica, šta je ovo?

– Da, da “Ludnica” televizije Ciklama… treća sezona, odgovorio je reditelj serije Branko Džontra.