Miris kafe provlačio se između polica knjižare Šumadija. Nenad Dejanović Prle pažljivo je ljuštio mlade krompiriće i sa setom se prisećao detinjstva. Svakog jutra dok bi se mrzovoljno pripremao za školu majka ga je brižno podsećala da je doručak najvažniji obrok! Na stolu, pored litarske flaše jogurta, onako za svaki slučaj, pušila se i bela kafa a onda obilje jutarnjih đakonija: od popare, bureka i kuvanih jaja, do pogačica, prženica i kačamaka. Pošto nikada nije voleo doručak, Nenad se služio različitim trikovima kako bi izbegao ovaj “najvažniji obrok” i u tome najčešće uspevao. Mnogo godina kasnije, dupla kafa je zamenila jutarnju gozbu a prvi obrok najbolje je prijao oko podneva.

Od kada se preselio u Moralvil, Prle je sve više uživao u pripremanju hrane. S proleća, kompletan jelovnik lokalnog knjižara činilo je sveže povrće. Pošto je oljuštene krompiriće ostavio da se malo osuše, Prle je promešao sataraš koji se uveliko krčkao u srebrnoj šerpi koju je doneo iz zavičaja. Kulinarsko uživanje iznenada je prekinuo telefon. Majkl Džons, urednik lista “Radost” zamolio ga je da hitno dođe u kafanu “Etika”. Prle je isključio šporet i nerado napustio gastronomsku radionicu okruženu knjigama.

Čim je ušao u kafanu, miris hrane ga je podsetio na zavičaj.

– Musaka, uzviknuo je razdragano.

– Bravo, odgovorio mu je konobar Omar, nemaš ti bez razloga tako veliki nos. Kuvarica se razbolela, nastavio je, pa sam rešio da vas iznenadim jelom iz mog kraja.

Prle se pridružio ostalim gostima koji su degustirali Omarov egzotični specijalitet.

Pošto je i poslednji krompir iz tepsije nestao, Majkl je sve to lepo zalio pivom a onda prešao na poslovne teme.

– Imam lepe vesti, hajde naruči turu pića pa da ti sve detaljno ispričam.

Redakciji lista “Radost” nedavno se javio direktor marketinga avio kompanije “Air Serbia” i ponudio besplatnu kartu na relaciji Njujork – Beograd. Ovaj galantni gospodin je u “Varoškim novinama” čitao priče Nenada Dejanovića pa je predložio da Prle poseti rodni kraj i o svojim utiscima napiše nekoliko tekstova. Ponuda je došla u pravo vreme jer baš tih dana Nenadova generacija je proslavljala godišnjicu mature. 

– Evo ovde su svi podaci, nastavio je Majkl, pozovi ga što pre ali pazi na vremensku razliku. Ako prepadneš čoveka u pola noći mogao bi i da se predomisli.

Sledećeg dana Nenad je pozvao “Air Serbia” i sa direktorom Labudom Sokolovićem dogovorio detalje putovanja. Gospodin Sokolović je poreklom iz Šumadije i često je posećivao rodni grad. Dogovorili su se da se uskoro vide u Labudovom omiljenom restoranu.

Sledeće nedelje, nekadašnji novinar i novopečeni žitelj Moralvila krenuo je u posetu zavičaju. Majkl ga je odvezao do lokalnog aerodroma odakle je krenuo put Njujorka.

Prvi susret sa njujorškim aerodromom Prle je dočekao sa širokim osmehom na licu. Poseta zavičaju jedno je od onih putovanja na koja se uvek rado ide. Posle detaljnog pretresa, Nenad se bezbedno prebacio na “slobodnu teritoriju”. Ničija zemlja, bescarinska zona… komad aerodromskog prostora na kome se svi osećaju prijatno. Presrećan što ga posle carinske torture više neće pipkati i pretresati, Prle je pronašao restoran i ne pitajući za cenu naručio hranu i piće. Dok je uživao u prvom gutljaju preskupog kabarnea, Nenad Dejanović je posmatrao aerodromske sapatnike koji su, zagledani u prošlost, nestrpljivo žurili u neizvesnu budućnost. Bilo bi lepo kada bi mogli da se zaustave, udahnu triput duboko i shvate da ova i ovakva sadašnjost nije baš toliko loša kako im se često čini. 

Pošto je završio ručak, Prle je krenuo prema krajnjem odredištu. Ispred izlaza sa koga poleće avion za Beograd spontano okupljanje građana postajalo je sve intenzivnije. Uzalud je službenik “Air Serbia” na svim jezicima sveta pozivao prisutne da se povuku i sačekaju svoj red. Tužna scena podsetila ga je na dane sankcija i beskrajnih redova ispred prodavnica u rodnom gradu. Jedino mu nije bilo jasno čemu tolika panika? Pa nisu avionska sedišta deterdžent da komšija ugrabi poslednju vrećicu.

Tokom višedecenijskog krstarenja uzburkanim stazama besmisla, često je bio u prilici da se upozna sa različitim vrstama nestrpljenja. Ljudi su hronično razdraženi, besni i nervozni. Teško im je da sačekaju svoj red. Čini se  da im je svaki sekund zlata vredan. Kuda žuri taj svet? Samo dok čekaju u redu, oni naprasno postaju kreativni i ambiciozni. Umesto slatke dokolice, najednom su obuzeti imaginarnim žalom za trenucima koji su baš u tom redu zauvek nestali. Samo kada ne bi morao da gubi vreme u redu, “čekač” bi svoje znanje i umeće stavio u službu opšteg dobra i onako uzgred brzo pronašao univerzalni lek protiv raka, side i ljudske gluposti. Prletove životne aktivnosti ni izbliza nisu tako značajne, korisne i uzbudljive pa mu čekanje ne predstavlja veliki problem. Sredinom devedesetih trenirao je strpljenje u redovima za mleko, ulje, šećer, benzin i kamate na deviznu štednju koju je kasnije, zajedno sa glavnicom, prisvojio jedan šarmantni gospodin uz obećanje: “Ću vi gi vrnem kad gi obrnem! 

Pošto je objavljeno je da će avion poleteti sa priličnim zakašnjenjem, nekadašnji novinar je krenuo da potraži sebi utočište. U glavnoj čekaonici sva sedišta su bila zauzeta. Vremešni putnici setno su gledali mlađane “kolege” koji su zavaljeni u plastične stolice nehajno mazili tastature svojih telefona. Prle se žurnim korakom uputio prema loži u kojoj su svoj red čekali putnici biznis klase. Udobne fotelje, besplatan internet i piće po želji predstavljali su izazov kome Nenad nije odoleo. Prisetio se starog trika iz novinarskih dana koji ga nikada ranije nije izdao. Uleteo je u VIP ložu i ljutito se obratio službenici koja je odabrane putnike branila od nezvanih gostiju. 

– Ovo zaista nema smisla. Prvo su me carinici pregledali kao da sam terorista a sada mi proveravaju krvnu grupu kako bi me pustili u ložu. Očigledno da moja karta manje vredi. Diskriminacija eto šta je. Samo se pitam da li me mrzite što sam Srbin ili što sam ćelav? 

Uz izvinjenje, zbunjena službenica ga je otpratila do fotelje a potom mu donela i dupli burbon.

Odmah se oglasila dama koja je sedela pored njega:

– Dobro ste ovo izveli, pohvalila ga je, sigurna sam da ne putujete biznis klasom ali ste odličnom glumom zaslužili svoje mesto među povlašćenima.

U neobaveznom ćaskanju otkrila je da se zove Marija da i da je po struci psihijatar. Kao stručni saradnik na Kornel univerzitetu upravo završava studiju o ponašanju emigranata u novoj domovini.

– Kao emigrant, mogu vam reći da je tema vašeg istraživanja veoma važna i svakim danom aktuelnija, dodao je Nenad, uvek sam cenio psihijatre ali su mi konobari srcu mnogo bliži.

Pošto je primetio da je sagovornici zasmetao ovaj komentar Prle je ponudio objašnjenje.

– Nisam želeo da vas uvredim, radi se o mom vlastitom iskustvu, rekao je pomirljivim tonom i nastavio priču.

Po dolasku u Ameriku Prle je patio od nesanice pa ga je prijatelj posavetovao da poseti lokalnog psihijatra u Moralvilu.

– Doktore, svake noći ista priča. Čim legnem čini mi se da se neko krije ispod  kreveta. Spustim se da proverim a misteriozni posetilac se brže bolje prebaci na krevet. I tako po čitavu noć menjamo mesta, na krevetu i ispod njega. Oka ne mogu da sklopim.

– Za vaš problem postoji rešenje, odgovorio je psihijatar, terapija će trajati godinu dana, tri puta nedeljno po sat vrmena.

– Koliko to košta?

– Sto dolara na sat.

Knjižar se ljubazno zahvalio i trčećim korakom pohitao u kafanu “Etika”. Za šankom se poverio konobaru Omaru koji je za pet minuta pronašao rešenje.

– Da sam na tvom mestu, ja bih lepo prestrugao noge od kreveta pa da vidim kako će onda da se zavuče ispod njega.

U znak zahvalnosti, Prle je častio malobrojne goste a Omaru poklonio knjigu Džejsona Harela “Terapeut za šankom”.

Marija se kiselo nasmejala i uzela telefon da proveri poruke. Neprijatnu tišinu prekinuo je poziv posade aviona “Air Serbia”. 

– Mole se putnici da u avion uđu po redu sledeći broj sedišta označenog na karti.

– Baš ću da gledam broj sedišta, odbrusio je brkati delija u majici bez rukava, pa nismo u bioskopu za boga miloga. Ja ni kod lekara ne čekam a kamoli u avionu za koji sam platio skupu kartu!

Pošto su se vrata aviona  otvorila svi putnici su požurili da prvi zauzmu već rezervisano mesto. 

Nenad Dejanović je stajao po strani posmatrajaći stampedo oznojenih zemljaka koji su nestrpljivo iščekivali trenutak povratka na rodnu grudu. Ušao je među poslednjima kada ga je sveže ondulirana gospođa udarila  pozamašnim koferom koji se trudila da prekvalifikuje u ručni prtljag. Sedište broj 13 nalazilo se na samom krilu letilice, Nenad se smestio i radoznalo analizirao ostale putnike. Sa leve strane sedela je mlađa žena sa sinovima a pored njih sveštenik koji je pažljivo nameštao uredno popeglanu mantiju. Na sedištu pored Prleta smestio se Nemanja, simpatičan mladić tršave kose i nemirnog pogleda. Domaćice aviona nisu gubile vreme, najpre su poslužile piće a potom je došlo vreme i za večeru. Nekadašnji novinar iz Šumadije odmah je počeo da upoređuje avionske čarolije u staroj i novoj domovini. Stjuardese američkih avio kompanija podsećaju na stroge učiteljice pred penzijom koje bi ako zatreba komotno mogle da zavedu red u svakom popravnom domu ili zatvoru. Namrštene, stroge i neljubazne odlučno disciplinuju razmažene putnike diljem Amerike. Dok je otvarao poslužavnik sa večerom Nenadovu pažnju privukao je metalni pribor za jelo. Kvalitetna viljuška i oštar nož stajali su pored tanjira sa sarmom. Zar posle svih mera bezbednosti na njujorškom aerodromu, pretresanja, izuvanja i maltretiranja!? U avionima “Air Serbia” potencijalni terorista ne mora puno da se muči jer je “alat” uračunat u cenu karte. Tokom večere Nemanja je  pričao utiske iz Severne Dakote gde je proveo poslednjih godinu dana radeći na platformi za podvodno bušenje nafte. Posao je težak ali se dobro plaća. Nemanja je pravnik bez zaposlenja, video je da se do posla na pošten način ne dolazi lako pa je odlučio da se upusti u ovu sezonsku avanturu. Godinu dana teškog rada, a posle zezanje po kafićima, ženske i provod… a kada nestane para – sve iz početka. 

– Da vam pravo kažem ja Ameriku pošteno nisam ni upoznao, poverio se Nemanja. Radim po dvanaest sati a onda se odmaram. Ponekad skoknem do grada, u baru pokupim neku rospiju malo se “poigramo” i tako.

Dok je Nemanja sređivao utiske, Prletovu pažnju privukao je razgovor između dvojice dečaka i sveštenika koji se vodio na drugoj strani.

– Zašto si ti čiko postao pop?

– Uvek sam želeo da pomažem ljudima i činim samo dobra dela.

– A i plata nije loša, stiže na vreme po svim kalendarima, dodala je majka.

Klinci su se pogledali, stariji je namignuo a mlađi nasatavio igricu na telefonu. 

– Nego momci, počeo je sveštenik, hteo sam i ja vas nešto da pitam. Zašto se samo ti igraš telefonom i ne deliš sa bratom? Nije lepo biti sebičan!

– Mama nije mogla da kupi dva telefona, odgovorio je mlađi brat, pa smo  smislili igru laganja. Ko izmisli bolju priču zadržava telefon dva dana. Ja sam juče pobedio, i eto.

– On mnogo dobro laže i pošteno je dobio opkladu, dodao je stariji.

– To nije lepo, zabrinuto reče svešteno lice, ja na primer nikada u životu nisam rekao jednu jedinu laž!

Krupniji dečak udari mlađeg brata po glavi i strogo naredi:

– Daj popu telefon, neka ga koristi danas i sutra, zaslužio je.

Nemanja se nasmejao, izvadio čačkalicu iz džepa i ničim izazvan ispričao svoju bruku. Dok je iščekivao dan povratka u Srbiju skoknuo je do lokalnog bara i posle nekoliko pića zbližio se sa zgodnom plavušom koju nije viđao ranije. Zvala se Aleksis. Nisu hteli mnogo da dangube pa su ubrzo završiili u njenom stanu, krevetu, zagrljaju… Posle burne noći Nemanja je protrljao oči i na natkasni ugledao fotografiju simpatičnog muškarca.

– Ovaj tip na slici, je li to tvoj muž?

– Hajde ne budi smešan, negirala je plavuša.

– Brat? Drug iz obdaništa? Duhovni lider?, insistirao je Nemanja.

– Eh ludice jedna, pa to sam ja pre operacije. Tada sam se zvala Aleks.

Prle je pogledao sagovornika i stidljivo uzvratio:

– Dobra priča mladi prijatelju, samo ne znam kako da reagujem. Hteo bih da se smejem ali mi se malo i plače.

Pošto je aplauz kojim su putnici pozdravili sletanje aviona utihnuo, počelo je novo komešanje. Igre bez granica su se nastavile. Sveštenik je žustro skočio i krenuo prema izlazu do koga bi verovatno i stigao da se nije sudario sa već pomenutim koferom iz koga su počele da ispadaju stvari. 

– Pobogu oče, pazite malo, ljutito je odbrusila vlasnica prtljaga čija se trajna frizura još uvek dobro držala.

Ostali putnici su užurbano napuštali letilicu i hitali prema pasoškoj kontroli gde su ih spremno čekali namršteni službenici. Kao američki državljanin Nenad Dejanović nije dugo čekao u redu ali čim je kročio na teritoriju zemlje u kojoj se rodio cariniici su ga uzeli pod svoje. Iako je nosio omanji kofer sa najnužnijim stvarima morao je da izvadi bukvalno sve. Posle detaljnog pretresa najzad je stigao do magičnih vrata koja su vodila u rodni kraj. U gomili zajapurenih i ne baš preterano srećnih ljudi izvirivao je Nenadov kum Žika Petrović.

– Aman kume ‘de si ako boga znaš? Nismo se videli sto godina. Dobro mi došao!

Posle srdačnog susreta kumovi su otišli do obližnjeg restorana da uz kafu i vinjak proslave susret a onda su Žikinim jugom krenuli put rodnog grada.

– Kaži mi kume kuda da te vodim i kakav ludi provod da ti dam!, veselo je pevušio Žika probijajući se kroz pakao beogradskog saobraćaja.

Prle je pažljivo posmatrao šta se dešava na drumu. Traktorista je jezdio sredinom puta dok mu se frizura “a la Donald Tramp” ponosito vijorila na vetru. Vozači u skupim automobilima preticali su sirotinju u domaćim krševima. Taksista u ružičastom Renou pokazao je srednji prst kamiondžiji pošto mu je prethodno presekao put. Kum Žika međutim nije puno mario za situaciju na putu gazio je punom parom ne štedeći “jugića” koji je stoički podnosio izazov.

– Polako kume nigde ne žurimo, molio je Nenad dok je nogama pritiskao nevidljivu kočnicu na podu automobila.

– Žurimo kume žurimo. Srbija je ovo bre! Zaboravio si da imamo maturu večeras.

Žika je bio tri godine stariji ali je njegova generacija maturu proslavljala  svakog leta a ponekad čak i dva puta godišnje. Da se Prletov kum pitao ekipa bi se sastajala dvaput nedeljno. Gospodin Petrović je bio glumac u lokalnom pozorištu, jedan od onih simpatičnih galamdžija koga su svi u gradu poznavali ili kako je to njegova žena, kuma Ruža, ljutito tumačila: “dobar za ceo svet osim za sebe i svoju porodicu”  

Kumovi su se približavali velikom mermernom krstu koji je najavljivao ulazak u rodni grad.

– Stigli smo. Hteo sam da ti organizujem doček sa zastavicama i pionirima ali ne daju dušmani. Demokratija kume nema zezanja.

Prvo su svratili do Gradske kafane koja se nalazila u neposrednoj blizini “Varoških novina”. Nenad se nadao da će videti nekog od starih kolega ali umesto novinara sreo je komšiju Žarka.

– Jes’ to ti komšija, da nije onog Fejsbuka ne bi’ te ni prepozn’o. Gledali žena i ja tvoje slike iz Amerike nismo mogli da verujemo kol’ko si propao.

– Ti baš lepo izgledaš komšija i meni je drago da te vidim, odgovorio je Prle kiselo.

– Jel’ si doš’o da namestiš zube k’o svi gastarbajteri?

– Ne komšija, proslavljamo godišnjicu mature pa sam mislio da bi bilo lepo da se vidim sa drugarima.

– A to, e zbog toga vala nisi mor’o ni da dolaziš!

Prle je znao da u zavičaju nema pretvaranja. Tamo svi uvek govore istinu ali ta iskrenost zna da bude prilično bolna. Prijatelji, komšije, rodbina nepogrešivo će ukazati na višak kilograma (“Al’ si se ugojio! K’o svinja bog te”) ili izkazati zabrinutost zbog gubitka težine (“Iju, što si se ofucao. Da nisi daleko bilo bolestan?). Bore na licu i manjak kose takođe će biti precizno evidentirani. Nije očekivao komplimente ali se posle toliko godina nadao malo srdačnijem dočeku. Kumovi su ubrzo krenuli u bazu gde ih je čekala kuma Ruža. Širok osmeh, zagrljaj a onda sve po redu, slatko, voda pa opet kafa, vinjak, meze i za kraj burek, jogurt, lenja pita… Pošto su isprobali sve Ružine đakonije Prle je otišao da se raspakuje. Dok se pripremao za proslavu mature Žika je ušao u sobu da ga onako uzgred podseti:

– Samo da znaš da čim stigneš u restoran čekaće te teleće pečenja ispod sača i domaći hleb. Jednom se živi kume a izveštaj piše ko pretekne.

Nenad Dejanović je ušao u restoran za koji su ga vezivale lepe uspomene iz mladosti. Dobrodržeće dame i sredovečna gospoda, draga lica, prepoznatljiva lica koje nije bilo lako povezati sa imenima. Susret sa društvom iz odeljenja. Prošlo je trideset pet godina. “Šta smo sve preživeli i ne izgledamo tako loše!”, pomislio je Prle. Veselo čavrljanje, galama, kao da je vreme stalo. Još samo da se pojavi razredna i strogim ali pravičnim glasom stvari dovede u red. Sada su oni ti matorci koji drugima dele netražene savete. Večeras su tu da zaborave roditeljske dužnosti, obaveze na poslu, bračnu idilu… Pokušaće da na trenutak ponovo budu deca. “Divno izgledaš, ništa se si nisi promenio!” govorili su jedni drugima manje ili više iskreno. Pokušali su da za nekoliko sati odmotaju životni film koji je sadržao elemente svih žanrova. Od komedije, drame i trilera pa sve do naučne fantastike, ratnog spektakla i horora. Zadatak nije bio lak jer su se uporno nadvikivali sa bučnom muzikom koja čitave večeri nije napravila pauzu. U neko doba Prle se pozdravio sa drugarima i krenuo u drugu kafanu gde je godišnjicu mature proslavljala Žikina generacija. Uz dobro društvo, domaće vino i muziku na uvce kumovi su dočekali jutro.

Narednih dana Nenad je prikupljao materijal za priče iz zavičaja. Posećivao je stare kafane i nove kafiće, viđao se sa prijateljima, rodbinom, kolegama novinarima, poslušnim građanima, bundžijama i slučajnim prolaznicima. Kada je posle tri decenije preko noći prestao da puši Prle je sebi obećao da neće savetovati pušače kako da se reše ovog poroka. Dok je punim plućima uživao u duvanskim čarolijama najviše su ga nervirali bivši pušači koji su nepogrešivo držali moralno-medicinska predavanja na temu štetnosti cigareta. Isto tako, kada je otišao u Ameriku, nekadašnji novinar i novopečeni knjižar, odlučio je da nikada ne polemiše o političkoj situaciji u zavičaju. “Ja sam rodni kraj napustio iz ličnih razloga” govorio je, “i nemam nikakvog prava da drugima solim pamet o tome kako će da žive i za koga da glasaju. Na kraju, narod je svuda isti, podseća na elastičnu glinu od koje političari sa lakoćom prave različite skulpture pa tako od nekih postane “Mislilac” a od većine “Trojanski konj”.

U kafani “Hajdučki rastanak” koja se pre mnogo godina popularno zvala “Kod babe i dede” Prle se video sa drugom iz osnovne škole Ivanom Tešićem kome su od milja tepali Iva Kerefeka. Iva se nedavno oženio po treći put i od nove mlade se nikada nije odvajao. Danijela je kao aktivista vladajuće stranke radila je u gradskom zelenilu. Bila puno mlađa od Kerefeke. Na početku, drugari su se prisećali davnih školskih dana a onda se razgovor ubrzo prebacio na neke aktuelnije teme. Danijela je najpre kritikovala američku međunarodnu politiku a onda se prebacila i na unutrašnju. Verbalni rafal trajao je desetak minuta. Odlučno je spočitovala Nenadu da mu je vreme da razmišlja o povratku u rodni kraj. Amerika odbrojava poslednje dane. Potrošački mentalitet uništio je ono malo duše ako su je dušmani uopšte ikada i imali. Ekonomski robovlasnički poredak približava se završnoj fazi pa bi Amerima najbolje bilo da počnu da uče ruski jezik mada im ni poznavanje kineskog ne bi škodilo.

– Izvinite, prekinuo je Nenad, da li predlažete mandarinsku ili kantonsku varijantu?

– Možeš ti da se zezaš koliko hoćeš, umešao se Iva Kerefeka, ako vas ne unište kreditne kartice i dugovanje Kini, nedostatak vode će vam doći glave a onda na scenu stupaju braća Rusi!

Posle intenzivne moralno-političke nastave, predavači su napustili kafansku katedru i otišli na promociju knjige “Teorije zavere – juče, danas, sutra”.  Prleta je uvek fascinirala sklonost naših ljudi da bez greške tumače političke prilike, standard i životnu svakodnevicu u svim zemljama sveta. U tome su se najviše isticali muškarci koji su najdalje stigli do Gostivara kada su kao mladići odlazili u vojsku, i dame koje su nekada davno pazarile posteljinu i escajg u Temišvaru. 

Narednog dana Prle je dobio poziv od još jednog druga iz detinjstva. Doktor Todor Marjanović koga su još kao klinci vidovito prozvali Toza Skleroza, danas važi za jednog od vodećih neuro hirurga na Balkanu. Tozina žena Jelena bila je čak dve godina starija od njegove ćerke iz prvog braka. Živeli su u velikoj kući na periferiji. Domaćini su ga srdačno dočekali. Ogromna terasa okružena zelenilom, ukusno aranžiran sto prepun jela i pića i posluga. Jelena se slatko smejala dok su se drugari prisećali dogodovština iz ranog detinjstva. 

– Sećaš li se Todore koliko si se plašio krvi? Od mamine maze do poznatog hirurga nije lak put, našalio se Nenad.

– Lekar, hirurg… ali i vitez, dodala je Jelena.

Usledilo je detaljno objašnjenje. Pre nekoliko godina, Toza je sa kolegama osnovao udruženje “Vitezovi lekarskog reda”. Organizacija broji stotinak članova. Do sada organizovali brojne humintarne akcije, a u planu je i izgradnja crkve u komšiluku doktora Marjanovića. 

– Baš lepo ali zar nije bilo prečih stvari, lečenje bolesne dece na primer?, pitao je Prle.

Toza Skleroza je vešto promenio temu i odveo Nenada u vinski podrum. 

– Ovo je samo za posebne prilike i specijalne goste, rekao je Todor i otvorio flašu Malbeka.

Posle druge flaše Nenad je zaboravio na plemenitost svojih namera i prestao da postavlja nezgodna pitanja. Druženje su okončali posle ponoći. Na rastanku, Doktor Toza mu je spakovao još jednu flašu vina i pozvao taksi.

– Žao mi je što sam zakasnio, izvinjavao se taksista, imao cam adresu, tačna uputstva ali džaba sve to kada nigde nema tabli sa nazivom ulice. Mi taksisti se po gradu snalazimo ali na perifiriji je mnogo teže.

Svojevremeno, Prle je pokušavao da pozitivna iskustva iz Amerike podeli sa svojim zemljacima. Jednom prilikom našao se u društvu uspešnih malih privrednika. Posle kratkog oklevanja Prle je izneo originalnu ideju. Zašto država ne angažuje nekoliko preduzeća da naprave table sa nazivima ulica za sve gradove u Srbiji? Firme bi zaposlile radnike, političari bi mogli da se hvale i busaju u prsa a građani ne bi morali da satima traže željenu lokaciju. Ideja koju bi svaki ekomista pohvalio a svetski kapitalista oberučke prihvatio, u zavičaju je naišla na sasvim drugačiji prijem:

– Veliki je to posao, nije ga lako organizovati!, rekao je prvi,

– Firme bi se borile da dobiju posao a kada pobede na tenderu pravili bi dve tri table dnevno, dodao je drugi,

– Nema od toga ništa. Političari ne bi mogli da se slože ko će koliko da se ugradi, zaključio je treći,

– Ko će da pravi table sa nazivima ulica pored tolikih intelektualaca na birou rada?, poentirao je četvrti.

“Dok se stručnjaci dogovore”, pomisli Prle, “privreda osta kilava!”

Poseta zavičaju bližila se kraju. Dva dana pre povratka u Moralvil, Nenadu se pridružio sponzor putovanja Labud Sokolović. Sastanak je zakazan u kafani “Duša kolonska” gde su im se pridružili glavni urednik “Varoških novina” Jovan Milosavljević i Prletov kum Žika Petrović. Kolonac po rođenju, građanin sveta po uverenju, Nenad je bio prijatno iznenađen izgledom i ambijentom ovog restorana. Toplinu enterijera krasile su grafike lokalnog umetnika koji se potrudio da zabeleži istoriju Prletovog naselja. Od Kolonske kapije i Sokolane do autentičnih portreta Lerea, Lote, Bucka i Graje Kolonca. Sa terase je pucao pogled od hipodroma pa sve do Šumarica. Nenad se prisećao lepote primorskih pejzaža u Moralvilu i zaključio da lepota ne poznaje granice, političke sisteme, nacionalističke i rasne predrasude. Iznenada, konobar Marinko je zaključao vrata. Malobrojni gosti koji su se u tom treunutku zadesili u kafani pozvani su da se pridruže veselom društvu iz ćoška. Tada je iz kuhinje izašao omanji gospodin sa kuvarskom kapom na glavi. Bio je to Petar Tošić Primavera poznati šef koji je slavu stekao u restoranima širom Evrope. Najpre je radio na severu Italije da bi se potom preselio u Pariz gde je u više navrata bio proglašen za kuvara godine. Pored njega je šetao sićušni pas sa “rol kragnom”

Pera je prisutnima najpre nazdravio kajsijevačom koju je njegov deda Spasoje pre pola veka ispekao u Sremskoj Mitovici a onda je tihim glasom nastavio:

– Dragi prijatelji, da vam prvo predstavim mog vernog prijatelja Čeku terijera koga je veterinar jutros lišio muškosti pa se sada mnogo bolje razumemo. Labud me je zamolio da samo za vas pripremim specijalitete koji su mi pomogli da postanem prilično dobar kuvar. Neću vas gnjaviti kavijarom i šatobrijanima ali ni kiselim kupusom i svinjarijama. Posle svih ovih godina, mislim da sam uspeo da napravim ravnotežu između lokalnog i globalnog. Ja sada idem u kuhinju a vi uživajte! Molim vas pripazite na Čeku, danas je prilično emotivan.

Dok su Jovan i Labud dogovarali buduću saradnju, Prle je uživao u kajsijevači i posmatrao kuma Žiku koji je vlasniku restorana objašnjavao tajnu uspešnog poslovanja. Pijansta Neđa Pianino svirao je “My Way”. A onda je stigla i klopa.

Pera Primavera je održao obećanje. Hrana je bila na nivou najboljih svetskih restorana uz poštovanje domaće kulinarske tradicije. Kao meze konobar Marinko je izneo knedle sa seckanom jagnjetinom uz ajvar i mleveni paradajz. Dok su gosti oklevali da li da izaberu Vranac iz lokalne vinarije ili da ipak naruče pivo, stigla je sarmica od vinovog lista i đuveč sa rendanim sjeničkim sirom. Tanjir sa sarmicom je već odavno bio prazan. Pogačice sa čvarcima stigle su u pravo vreme da pokupe sokove đuveča. Konobar je doneo novu turu pića u trenutku kada je pijanista u svojoj obradi otpevao poznati Santanin hit “Oye Como Va”. U Neđinoj varijanti pesma je zvučala: “Gde je konobar – Marinko, evo malog psa – bez jaja!”

– Bog te mazo ovo k’o na televiziji, igranka bez prestanka, našalio se konobar.

Pera Primavera je vikao iz kuhinje: “Teleći obrazi u sosu od belog luka spremni! Ne zaboravite sos od susama i zelenu salatu!”

A onda je usledilo kulinarsko iznenađenje. Pera je izašao iz kuhinje, uzeo  Neđin mikrofon i dok je y pozadini odjekivala pesma “Lepe ti je lepe ti je Zagorje zelene” Pera Primavera je sapštio prijateljima. 

– Kao klinci smo učili da je drug predsednik u detinjstvu bio pravi vragolan. Jednom prilikom sa tavana je ukrao svinjsku glavu, skuvao je i od iste dobio proliv. Pre nego što poslužimo palančinke, voleo bih da probate moju varijantu ovog specijaliteta – “Teleća glava a la mali Joža”.

Narednog dana Nenad se na brzinu spakovao, pozdravio sa kuma Ružom i krenuo na daleki put. Da bi stigli na jutarnji let Beograd – Njujork, kumovi su krenuli u ranu zoru. Na aerodromu opšti haos. Kilometarski redovi, nervoza, napetost, javašluk… Iako su stigli dva sata ranije, Prle se u poslednjem trenutku ukrcao u avion.

– Vreme leti kume moj, kao da si juče došao a već moraš nazad, rekao je Žika na rastanku dok mu se suza izdajnica slivala niz obraz.

Posle dva obroka, tri filma i četiri čaše vina Nenad Dejanović Prle sleteo je na američku teritoriju.

Aerodrom JFK u Njujorku. Ispred šaltera pasoške kontrole kao i obično bila je velika gužva. Putnici namernici formirali su vijugavu kolonu u kojoj su strpljivo čekali svoj red. Deset dana uživanja u blagodetima Šumadije brzo je prošlo pa se Nenad polako pripemao za povratak u američku svakodnevicu. Izvadio je telefon i po ko zna koji put nanovo pregledao slike iz zavičaja. U trenutku kada je na red došla zajednička fotografija sa proslave mature začuo je dubok muški glas:

– Gospodine Dejanoviću pođite s nama.

Bio je okružen do zuba naoružanim i ne baš prijateljski raspoloženim policajcima. Shvatio je da je vrag odneo šalu i da situacija postaje ozbiljna. Odveli su ga u obližnju prostoriju gde je počelo ispitivanje.

– Da li ste u Njujork stigli iz Beograda kompanijom “Air Serbia”?

– Da!, odgovorio je Nenad.Da li u svom posedu imate bilo kakvo hladno ili vatreno oružje?

– Ne!, bio je odlučan.

– Molim vas uđite u sledeću prostoriju gde ćemo vas detaljno pretresti,

Pet minuta kasnije u ručnom prtljagu Nenada Dejanovića pronađen je metalni pribor za jelo.

– Ali molim vas, branio se Prle, to je suvenir. Mi Srbi smo vrlo osetljivi kada je reč o viljuškama i noževima. Na dvoru cara Dušana jelo se zlatnim priborom…

Miris kafe provlačio se između rešetaka aerodromskog zatvora u Njujorku. Nenad Dejanović Prle je jeo svoj prvi zatvorski doručak u životu.