Bez obzira gde živeli, čime se bavii i kome porez plaćali, Srbi imaju nekoliko zajedničkih karakteristika koje ih odvjajaju od ostalih naroda. Prosečan potomak Karađorđa i Nikole Tesle slavi slavu, obožava dobru domaću rakiju, glasa za vlast, voli Ruse i pašenoga, mrzi taštu i Hrvate, u malom prstu ima globalnu svetsku politiku i nepogrešivi je ekspert za sve sportove. Od fudbala, košarke i tenisa pa sve do odbojke, rvanja i skoka u dalj za našeg čoveka ne postoje tajne. Svoje nagomilano znanje Srbin želi će rado podeliti sa sunarodnicima. Puno je kvalifikovaniji od selektora koji naravno uvek ima neku manu. Trener nacionalnog tima po pravilu je nedovoljno stručan za svoj posao a onda slede i druge slabosti: ili je suviše mlad ili mnogo star i senilan ili je pun sebe, ili mu padeži ne idu od ruke… Naravno, naš čovek je ekspert i za sportsku politiku ali ga mrzi da se time zamara. Kada bi se malo potrudio, brzo bi shvatio da su ligaška prvenstva u Srbiji odavno izgubila takmičarski karakter jer je novac zamenio sportski duh a stranci naše igrače. Pošto “na domaćem terenu” dominiraju samo dva kluba bliska predsedniku države, domaća takmičenja su ostala na margini intersovanja publike jer su do zla boga dosadna i predvidiva. Tako je reprezentativni sport postao glavna arena u kojoj Srbi izražavaju i patriotizam, i nacionalizam i “ekpertizam” ali i netoleranciju i ksenofobioju. Pobede se proslavljaju euforično a posle nekoliko čašica srpskog brenda prozvedenog od šljive, sportske teme se potiskuju u drugi plan a uspesi dobijaju epsku dimenziju. Nismo pobedili samo Gildžijus-Aleksandera i Nadala već Kanadu i Španiju a sa njima i celu Ameriku i Evropsku uniju. “Neka vide majku im njihovu kako Srbin… dominira!”, poručuju hrabri “osvajači sveta” pre nego što stidljivo objasne ženi i šefu zašto su pijani došli kući a mamurni na posao.
OGLEDALO NACIJE
Sport je univerzalna kulturološka disciplina koja prevazilazi granice jezika, religije i geografije a način na koji različiti narodi gledaju na sportske uspehe i neuspehe često je ogledalo kolektivnog mentaliteta.
U SAD, sport je metafora američke svakodnevice pod sloganom “pobednik uzima sve”. Ohrabruje se individualizam kroz stalnu proveru sopstvenih veština i kvaliteta u odnosu na konkurenciju. Kao u kultnom filmu “Roki” gde autsajder postaje nacionalni junak tako je i u američkoj, sportskoj svakodnevici. Najveći broj uspešnih sportista potiču iz niže srednje klase pa im je razvijanje talenta uz mukotrpne treninge jedini način da se izdvoje iz proseka sredine u kojoj su odsrasli. Sport je jedna od retkih ako ne i jedina oblast života gde svi Amerikanci kreću sa iste startne pozcije i trče ravnopravnu trku do uspeha. Za razliku od onih dolarskih, sportskim brojevima se ne može manipulisati pa zato na kraju samo najbolji opstaju. Na međunarodnoj sceni, sportisti iz SAD najbolje rezultate postižu u pojediačnim sportovima u kojima je najvažniji individualni sportski duh koji karakteriše američki mentalitet. U najpopularnijim ekipnim sportovima gde je veliki novac u opticaju, nije redak slučaj da najbolje plaćeni sportisti ne nastupaju za nacionalni tim što u javnosti ne izaziva burne reakcije jer se patriotizam može iskazati i na drugi način. Jedan od najboljih košarkaša svih vremena Le Bron Džejms za reprezentaciju SAD igrao je samo 68 puta ali je u humanitarne svrhe donirao preko 100 miliona dolara. Neuspeh košarkaša na poslednjem svetskom prvenstvu, američka sportska javnost objasnila je činjenicom da se u ostatku sveta sada igra mnogo kvalitetnija košarka te da se za naredna takmičenja valja bolje pripremiti. Odmah su se oglasili Durant, Kari i Le Bron najavljujući svoje učešće na Olimpijadi u Parizu.
Nemci su poznati po besprekornoj organizaciji i efikasnosti a na sport gledaju kao na još jedan dobro ili loše obavljen posao. Nedavno, istog dana, nemački košarkaši su postali prvaci sveta dok su fudbaleri na svom terenu doživeli katastrofalni poraz od Japana. Trezveno i bez euforije, nemački mediji su analizirali šta treba promeniti kod fudbalera da bi ponovo bili uspešni kao sada košarkaši. Već u ponedeljak fudbalski selektor je dobio otkaz uz zaključak da kod Šrurdera, Vagnera i drugara za sada ništa ne treba menjati. Posle osvajanja zlatne medalje u Manili, nemačke košarkaše su dočekali članovi šire familije i par stotina navijača. Bez velike pompe, euforije… i bez Cece.
Za Japance, sport je više od igre. To je put ličnog usavršavanja od prosečnosti do savršenstva. U timskim sportovima dominira snažna disciplina i kolektivni duh dok se pojedinci odlikuju fanatičnim odnosom prema treninzima i takmičenjima. Posebno je zanimljiv samurajski pristup sportskom porazu kada japanski sportisti izražavaju duboko poštovanje prema suparnicima i publici. Postoji anegdota o japanskom golmanu koji se duboko poklonio lopti koja je ušla u njegov gol.
Sport a posebno fudbal, u Brazilu je najvažnija stvar na svetu a ponekad je i iznad samog života. Muževi širom sveta često pominju brazilskog navijača koji je nakon poraza reprezentacije bacio ženu kroz prozor. Fudbal je u Brazilu kultura i način života koji se najbolje može osetiti posmatrajući klince kako pikaju loptu na plaži. Improvizacija, strast i umetnost u svakom pokretu. U Brazilu se slavi i neuspeh ako je izveden sa stilom. Postoji priča o slavnom Peleu koji je za malo promašio gol ali je publika bila oduševljena njegovom inventivnom tehnikom prilikom izvođenja slobodnog udarca.
REPREZENTACIJA ILI ŽIVOT
Nastupanje sportista za nacionalni tim svoje zemlje predstavlja društveni fenomen koji igra važnu ulogu u kolektivnom i patriotskom identitetu pojedinca. Igranje za reprezentaciju mnogo je više od demonstracije fizičke snage i taktičke veštine, to je u isto vreme i kulturološko-politička kategorija. Reprezentativci na trenutak prestaju da budu individualni igrači i postaju predstavnici nacije. Često se od sportista očekuje da će uvek igrati za reprezentaciju svoje zemlje čak i kada je to u suprotnosti sa njihovim ličnim interesima. Otkazivanje nastupa za državni tim najčešće postaje kontroverzna odluka koja nailazi na opštu osudu.
Neki sportisti odbijaju da predstavljaju svoje zemlje zbog političkih neslaganja ili protesta. Na primer, tokom aparthejda u Južnoj Africi, mnogi crni sportisti bojkotovali su nacionalni tim kao izraz protesta protiv rasne segregacije.
Sportisti koji imaju dvojno državljanstvo često su suočeni sa komplikovanim izborom koju zemlju će predstavljati. Jedan od najboljih fudbalera Evrope Euzebio rođen je u Mozambiku ali je nastupao za reprezentaciju Portugala. Rođeni Francuz Gonzalo Iguain postigao je značajne rezultate u plavo-belom dresu Argentine. Miroslav Klose i Lukas Podolski rođeni su u Poljskoj ali su odlučili da predstavljaju Nemačku za razliku od Roberta Levendovskog koji nije želeo da prihvati nemačko državljanstvo i igra za fudbalsku reprezentaciju Poljske.
U nekim slučajevima, neodazivanje na poziv selektora objašnjeno je etičkim ili moralnim razlozima. Nemački fudbaler Mesut Ozil je pri kraju karijere odbio da se priključi reprezentaciji zbog odnosa Nemačke prema turskoj manjini jer su i njega, vrhunskog sportistu, tretirali kao građanina drugog reda. Košarkaš NBA lige i turski državljanin Enes Kanter, posle kritike predsednika Erdogana ne samo da više nije pozivan u reprezentaciju već mu je zabranjen ulazak u Tursku. Iako je nastupao za kinesku reprezentaciju, NBA košarkaš Jao Ming godinama je bio na meti kritike i u matičnoj zemlji ali i u Americi jer svetu je jednostavno nemoguće ugoditi.
KRATKO PAMĆENJE
Najkorisniji igrač i lider šampiona američke NBA lige Nikola Jokić sa juniorima Srbije osvojio je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 2013. godine. Za seniorsku reprezentaciju debitovao je 2016. godine kada se na Olimpijadi u Riju okitio srebrnom medaljom. Na Svetskom prvenstvu u Kini 2019. igrao je za Srbiju koja je osvojila peto mesto. Pred odlazak na Evropsko prvenstvo 2022. godine, Jokić je izjavio: “Puno mi znači reprezentativni dres. Baš sam pričao sa mojim najbližima koliko je drugačiji osećaj kada igraš za Srbiju”. Tokom šampionata ostvario je učinak: 21 poen, 10 skokova i 4 asistencije. U utakmici četvrtfinala Jokić je ubacio 32 poena, skočio 13 i asistirao 4 puta. Srbija je nažalost izgubila od Italije a domaća javnost ga obasula drvljem i kamenjem. Posle prvenstva Nikola je izneo mišljenje o odnosu srpske publike prema košarkaškoj reprezentaciji: “Takav je mentalitet u Srbiji. Mi ne volimo sport, ne volimo košarku, mi volimo da pobeđujemo.”. Posle ove ove izjave Jokićeva popularnost izjednačila se sa simpatijama koje Srbi gaje prema premijerki Brnabić. Kritikovali su ga sve do finalnih utakmica NBA lige. Kada je postao prvi Srbin koji je uz osvojenu NBA titulu dva puta proglašen i za najboljeg igrača Amerike ponovo stiče simpatije srpske javnosti i od običnog posetioca Slaninijade u Kačarevu postaje supermen koji je “pokazao tim Amerima kako se igra basket”. Mesec dana kasnije, iscrpljeni Jokić obaveštava selektora i drugare iz reprezentacije da neće moći da igra na Svetskom prvenstvu. Od tog trenutka, seuper heroj se pretvara najobičnije džambasa iz Sombora koji, ruku na srce, “i nije baš neki naročiti koparkaš”. Od trnja do zvezda i nazad, od pljuvačine do euforije nepisano je pravilo po kome srpski mediji i nihovi pratioci tretiraju vrhunske profesionalne sportiste. Setimo se koliko je samo puta Novak Đoković kritkovan ako bi odlučio da ne igra za Srbiju u Dejvis kupu ili kada izgubi pre finala nekog turnira.
Pored navedenih karakteristika prosečnog Srbina sa početka ove priče, naš narod poseduje još jednu osobinu a to je – kratko pamćenje. Zato kada pojedinci poput Jokića i Đokovića koji su za popularizaciju Srbije u svetu uradili više nego svi mi ostali zajedno, donesu odluku koja i nije po našem ukusu zaslužili su da pokažemo više razumevanja. Njima je lako da budu mi, a za nas nemoguće da postanemo oni.
MORALGRAD 
Leave a comment