BLAGO CARA RADOVANA

U snovima je sve moguće

Ima već četvrt veka kako sam prestao da se profesionalno bavim novinarstvom. Napišem ponešto ali nije to kao što je nekad bilo. Nedostaju mi redakcijski sastanci, istraživanje, razgovori sa ljudima koji imaju šta da kažu pa čak i izveštavaji sa polaganja zakletve u kasarni ili seminara u Zastavinom podrumčetu. I dok sam jadikovao nad trenutnom bankarskom sudbinom setih se mudrih reči moje baba Mice koja je imala običaja da kaže: “Ako nešto stvarno želiš, razmišljaj o tome pre spavanja pa će ti se želja bar u snu ispuniti!” Rečeno učinjeno! Prvo sam odgledao film “Ubistva pod cvetnim mesecom” gde bogati Amerikanci nemilosrdno tamane starosedeoce iz plemena “Osejdž” kako bi eksploatisali naftu na njihovoj teritoriji. Dok su čekali “studiju” iz Vašingtona problem je brzo rešen. Indijanci su pobijeni pa nije imao ko da se buni. Dok sam sređivao utiske, na trenutak su se nametnule paralele sa situacijom u zavičaju ali sam misli ipak usmerio na bakin savet o naručenim snovima. Na mentalnom ekranu svetlucale su poznate slike…

Redakcija Kragujevačkih novina, četvrtak je pre podne. Ispred novinara besplatan primerak njihove tvorevine koja još uvek miriše na štampu. Pošto su podeljeni zadaci oko ishrane u Studentskom domu i situaciji u Institutu za strna žita, tiho ali autoritativno obratio mi se glavni urednik:

“Pošto je Goca Jocić na putu, mogao bi da uradiš intervju sa Jovanom Dučićem!”, reče Miroslav.

Kako san ne poznaje vremenske granice, oduševljeno prihvatam zaduženje i već smišljam pitanja za velikog književnika.

“Raspitaj se gde se Dučić trenutno nalazi; kao diplomata, on putuje po celom svetu”, savetuje Margita.

“I nemoj kao prošli put da zaboraviš da staviš film u foto aparat”, podseća me Panta.

Pošto je u snovima sve moguće, tu je i pokojni čika Rade.

“Ništa ne brini, ja ću da krenem sa tobom. Uslikaćemo Dučića kao za ličnu kartu!”

Redakcija izgleda raskošno. Nov nameštaj, kompjuteri a konobar iz Stare Srbije nam donosi osveženje. Sve je mnogo lepše nego u stvarnosti. Posle sastanka, Goca Božić odobrava bogatu dinarsku dnevnicu. Kod blagajnice, Mika iz sportske redakcije uzima švajcarske franke pre polaska na atletski miting u Cirihu.

“Nekome je redakcija bivša žena a nekome devojka!”, pobunio se čika Rade. “Nama dinari a tvom kumu švajcarci!”, mrštio se dok je novčanicama milovao obraz. 

Srećom naš sagovornik je trenutno boravio u Beogradu pa smo mojom “osmicom” krenuli na zakazani razgovor. Ruku na srce, mašta je mogla i bolji auto da mi obezbedi ali šta je tu je, sanjati se mora! Po dogovoru, našli smo se u restoranu “Ruski car”. Dočekao nas je visok muškarac dostojanstvenog držanja i finih manira. Pošto smo se rukovali i naručili kafe, čika Rade je odmah počeo da fotografiše iz svih uglova. Razmenili smo nekoliko kurtoaznih rečenica a onda prešli na posao. Bez oklevanja sam postavio prvo pitanje.

“Kako biste opisali našeg predsednika koji uživa apsolutnu podršku građana Srbije?”

Veliki pesnik se na trenutak zamislio a onda u jednom dahu izdeklamovao:

“Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom. O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce.” 

Zatečen odgovorom odlučio sam da odmah pređem na sledeće, logično pitanje.

“Pošto se nalazimo u blizini Andrićevog venca, kako bi ste ocenili rad predsednikovih najbližih saradnika?”

Sagovornik se malo namrštio, popravio kosu, zapalio cigaretu i nastavio.

“Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Posamotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali. Bezbrojne vojske ludih kopale su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama.”

“Pratite li zasedanja Skupštine?”, bilo je sledeće pitanje.

“U svakom društvu od deset lica, ima jedno lice koje je kralj i jedno koje je luda. Zbog prvog se udešavaju svi razgovori, a na račun drugog se svi smeju. Instinkt vladanja je, 

stvarno, urođen svakom čoveku; i svako se bori da bi potčinio fizički ili nadmudrio duhovno drugog, kako ne bi bio ostavljen na tuđu milost. Kod najjačih postoji potreba da zavladaju množinom ljudi i veličinom broja stvari. Skoro je zaslepljujuća potreba vladara da istovremeno zagospodare ljudima, stvarima, morima i životinjama. Pojedinci su stavljali na kocku celu veliku otadžbinu, i sve svoje saplemenike da bi samo oni stali na čelo drugih. Tako i posle svojih poraza, nije Napoleon mislio ni na svoju slavu, ni na svoj život, nego samo na to da li je osigurao svoju dinastiju. Istorija je prepuna zločina koji su dolazili iz ove svirepe lakomosti da jedan čovek zavlada drugim.”

Čika Rade se umorio od silnog fotografisanja pa je rešio da uz hladno pivo malo odmori. Dok je razgledao slike nečega se setio.

“Pitaj ga za Rio Tinto!”, šapnuo je.

Pošto se Radetova ne poriče, odmah sam postavio sledeće pitanje.

“Kakvo je vaše mišljenje oko eksploatacije litijuma u Zapadnoj Srbiji ali i o drugim projektima vezanih za rudarenje u našoj zemlji?”

Na Jovanovom čelu primetio sam nekoliko bora. Popio je malo vode, nakašljao se i rekao sledeće.

“Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana. Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, od 

poleta, od sile, od vere u život i u cilj, i od vere u neverovatno i u nemugućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi 

traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja. Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sija u pomrčini njegovo naslućeno blago, i očajavao bi da nema njegove manije i opsesije”.

“Jedno pitanje se samo nameće. Svi ga postavljaju a retko ko nudi rešenje. Kako da zaustavimo kopanje rude, izgradnju nuklearki… ukratko kolonizaciju Srbije?”

Čika Rade je naručio novu turu pića i nazdravio pesniku. Dučić podigao čašu, zahvalio se, popio piće i nastavio:

“Svaki čovek je heroj. Još i više: svaki je čovek heroj u mnogo slučajeva; čak i većma nego jednom dnevno. Nije čovek heroj samo kad svoj život stavlja na kocku, nego je on heroj 

i u nebrojenim malim slučajevima plemenite hrabrosti. Ima dakle heroja i heroja, a ima kukavica i kukavica. Niko nije do kraja ni jedno ni drugo. Prema tome herojstvo 

ne znači hrabrost trenutnog pregnuća, nego neograničena predanost ideji. Ovo može biti ideja o otadžbini, ili ideja o veri, ili ideja o društvu, ili, najzad, ideja o svojoj porodici, domaćem miru, ljubavi za jednu ženu. Ali čovečanstvo zove herojima samo one velike duhove koji su umrli za najvši smisao o dobru, a to je ideja za koju se bore njegovi sunarodnici.”

Primetio sam umor na sagovornikovom licu. Došlo je vreme da privodimo kraju.

“Za sam kraj da se manemo politike i okrenemo vedrijim temema. Gospodine Dučiću, da li ste vi srećan čovek?”

“Hvala bogu!”, oglasio se Rade fotograf, “udavi pesnika k’o zmija žabu!”

Jovan Dučić  je osetio olakšanje i ljubazno odgovorio na poslednje pitanje.

“Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja. Sreća, to je  ipak samo jedna fikcija. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost.”

Spustio sam nakratko pogled kako bih završio beleške a onada zaključio da sam ostao sam za stolom. Pozovem konobara koji mi je naplatio samo jednu kafu. Latim se novčanika a tamo nema dnevnice. Zbunjen i izubljen napustio sam restoran i odlučio da se provozam po Beogradu. U centru prestonice nigde jednog drveta, nema Sajma a ni Starog savskog mosta. Na mestu generalštaba šepurio se soliter.

“Možda je najbolje da se sada probudim jer kako je krenulo uskoro ni Srbije više neće biti”, zaključio sam, “Ako ništa drugo bar mi je ostao razgovor sa Jovanom Dučićem.

Svi “odgovori” Jovana Dučića su citati iz njegove knjige “Blago cara Radovana”