KOST U GRLU

Da se ne lažemo, nije lako nositi se sa nostalgijom. Tokom višegodišnje borbe sa ovom neizlečivom boljkom, isprobao sam gotovo sve mehanizme njenog neutralisanja. U prvo vreme pomagalo je čitanje srpskih internet sajtova i ono malo knjiga koje sam davno sa sobom poneo. Kasnije bih u pomoć prizvao društvene mreže, Skajp, Viber i ostale virtuelne pričaonice… Kada bi se “nostalgična apoteka” ispraznila okrenuo bih se rakiji i to onoj američkoj kojoj tepaju – viski. Pomogne brlja na kratko a kada popusti onda je još gore. U neko doba setio sam se filmova i to onih domaćih koji su obeležili moje detinjstvo, dečaštvo i mladost. Od svega što internet danas pruža meni se baš “prigledala” serija koju je teško pronaći. Eh, da su mi one VHS kasete iz zavičaja koje sam pre mnogo godina ostavio u garaži… Konačno, na pamet mi pade spasonosna ideja! Pošto svaku scenu već znam napamet, mogao bih da premotam imaginarnu filmsku rolnu ovog remek dela? Osmeh je ozario ostarelo lice a uspavana mašta veselo uskliknula: “Ponovo radi bioskop!”

Uvod

Na samom početku, neko bi video sebe kako sa velikom kesom kokica sedi u udobnoj bioskopskoj stolici. Na mom mentalnom ekranu međutim, našla se jedna polica iz Kragujevca kojoj niko od ukućana nije smeo da se približava. Tu je bilo pohranjeno moje filmsko blago. Godinama sam snimao, brisao, premotavao da bi uprkos horničnoj nestašici TDK kaseta, na kraju ipak preživelo stotinak probranih naslova. U sledećoj sceni, desnom rukom posežem za kutijom zlatasto-crvene boje na kojoj piše: “Grlom ujagode”. Prepoznatljiva muzička matrica i uvodna replika: “Zovem se Branislav Živković, a zovu me Bane Bumbar. A to je zato što sam uvek bio tako malo bucmastog lica. Tako sam se rodio, šta mogu…” Pred očima lete poznati likovi: Miki Rubiroza, Uške, Boca Čombe, Goca, tata Sreta, mama Olja, baka Elvira… Paralelno sa Banetovim sportskim nevoljama, odmotavao se jedan drugi film u kome je moja generacija iz šezdeset i neke, neustrašivo hodala nepreglednim životnim stazama – opušteno,nehajno kao glom u jagode.

Izlasci

“Mile broj jedan, Mile broj dva, Mile Lojpur to sam ja…” uz zvuke rok standarda legende Malog Kalemegdana, Bumbar je delio šamare razmaženim damama i prvi udario na čuvenog Stiva sa Čubure.

Mi se nismo tukli, više smo furali neki miroljubivi hipi fazon. Masna kosa, pocepane farmerke, retka brada od tri dana i ,,djevojke u ljetnim haljinama“… Naše “Zvezdino” bila je diskoteka u “Jezeru”. Tačno u sedam okupili bi se ispred „Centrotekstila“ a onda radnim danom do jedanaest bi bili u “Balkanu” a onda se selili u “Zelengoru” pod uslovom da pronađemo slobodnu stolicu. Subotom, na galeriji tek sagrađene sportske hale ,,Jezero“ načičkao bi se ceo Kragujevac. Znalo se tačno ko gde stoji, kada će koja grupa devojaka prošetati našom teritorijom. U sećanju mi je ostao bukvalno svaki trenutak proveden na ovom mračnom i zagušljivom mestu, zato su valjda i slike na mom “mentalnom kino projektoru” tako jasne. Gimnazijalski džeparac dozvoljavao je paklicu cigareta i kupovinu ulaznice dok za pivo nikada nije preticalo. Zato bismo iz porodičnih bifea “pozajmljivali” domaću rakiju koje je tada u svakoj kući bilo u izobilju. Uz opasku: “Greo’ta je da se baci” nemilosrdno bi praznili flaše sa vatrenom vodom. Tek danas mi je jasno zašto su me pojedine dame ponedeljkom u gimnaziji čudno gledale.

Putovanja

“Nisi ti bakin unuk” razočarano je konstatovala baka Elvira kada se mlađani Živković pojavio na kućnom pragu posle neuspešno okončane avanture pod nazivom “Put u Rio”. Bekstvo od kuće okončano je u bespućima Istre posle nečuvene izdaje najboljeg duga Boce koga su od tada prozvali Čombe.

Moja generacija nije bila sklona velikim avanturama. Od kuće nismo bežali a tu lojalnost, roditelji su svake godine nagrađivali letovanjem u Puli, Makarskoj, Poreču, Rovinju… Na put bi kretala ekipa sastavljena od pet članova. Ovaj magični broj odredila je Jugoslovenska železnica ferijalnim popustima za grupna putovanja. Tako bi do mora stizali gotovo zabadava pa smo svu lovu mogli da potrošimo na ludi provod. Nezaobilazni deo opreme predstavljao je šator u kome smo obično držali stvari dok bi pred zoru zakonačili pod beskrajnim plavim svodom bez zvezda. U pulskoj Areni gledali smo domaće filmove i satima čekali mesto u kafani da bi sedeli blizu Srđana Karanovića, Rajka Grlića ili Mirjane Karanović. Nismo bili te sreće da poput Baneta Bumbara jurimo mlade glumice pa su letnje romanse nas običnih smrtnika završavale u zagrljaju manje poznatih devojaka i pesmu ,,Krivo je more”.

Motorizacija

Dok su drugi vozili bicikle, mali Bane je rolao trotinet. Dokopavši se prvog bicikla shvatio je da glavni frajeri uveliko voze vespe a onda je na red došao san o automobilu. Srebrog fiću delio je sa Bocom. Parnim danima vlasnik je bio on a neparim Čombe. U toj “limuzini” kasnije će se odigrati presudni momenti u životu glavnog junaka serijala koji još uvek zamišljam.

Tokom godina koje su pojeli skakvci sa Dedinja i Andrićevog venca moja generacija nije mnogo ludovala za motorima i automobilima. Iskreno, u mom rodnom gradu pešice se brzo stizalo na svako odredište pa nam ,,lude makine“ i nisu bile neophodne. Zato su naša interesovanja bila vezana za neke druge ,,nemotorizovane“ sadržaje kao što su filmovi, muzika, devojke i alkohol. Bilo je ipak i onih koji bi usred januara u kafanu ulazili samo u košulji kako bi svi znali da su u grad došli kolima. Okretanje ključa oko kažiprsta se naravno podrazumevalo.

Umetnost

Moji drugari i ja nismo bolovali od “neurosis cordis“ ali su mlada i još neiskvarena srca čeznula za svim formama umetnosti. Svoje romane Bane je pisao u kadi, okružen jabukama uz neizbežni plamen sveće: “Kao Balzak!” komentarisala je baka Elvira. Svojoj novoj ljubavi, poeziju je čitao na groblju (o, romantike!) dok je neidentifikovana beogradska deponija poslužila kao lokkacija za snimanje prvog i jedinog filma ove sofisticirane družine. Iako je imao podršku gospođe Tapisirović (,,Pustite decu da sviraju!“) Bumbarov bend “Kvadrati” brzo se raspao zbog nerazumevaja okoline i tata Srete.

Umetnička univerzalnost šmekera sa stare Karaburme bila mi je jako bliska. Koliko je samo “genijalnih” filmskih scenarija i proznih “remek-dela” završilo na podu moje sobe. Za razliku od glavnog junaka serije, likovne umetnosti me nisu zanimale (“To Bane slika jutarnji portret bake – s maćkom!”) ali sebe s ponosom smatram idejnim tvorcem i osnivačem “VIS Jupiter” koji smo osnovali u mojoj garaži i koji je stoički odolevao surovim zakonitostima svetskog rokenrola cela tri dana. Niko od članova grupe nije znao da svira ali je iza nas ostala jedna ,,nedokomponovana” numera za koju je stihove prepune pubertetskog žara ispisivala moja trinaestogodišnja mladost. Danas mi je jedino žao bubnjeva koje smo pravili dva dana od najlona i kantica za mast… A imali su tako dobar! zvuk!

Moda

Bane Bumbar je nosio farmerke ,,Livaj Štraus“ kupljene u komisionu, kožnu jaknu, džemper od buklea i cipele ,,krimke“ sa specijalnim šniranjem.

U naše vreme, moda je bila mnogo fleksibilnija dozvoljavajući nam da iskažemo svoju originalnost. Nosili smo i mi ,,leviske“ ali i druge brendove. Teksas jakne, košulje i ćaletov sako koji bi ukrali iz ormana. Na nogama ,,starke“, ,,spenserice“, ,,kanađanke“ ili nešto drugo što bi pronašli u inostranstvu. Kada bi prošetali nove “gilje” po korzou, uz obavezno gaženje, prilepili bi nam etiketu “šminkera“.

Vremeplov

Imaginarna filmska traka i dalje teče. Osećam kako se emocije množe a kadrovi dele… Bliži se kraj mentalne epizode o idiličnim osamdesetim koje su obeležili moju mladost. Ponovo ista muzika, odjavna špica i glas imaginarnog Baneta Bumbara:

Te 1980. godine, umrli su Josip Broz i DŽon Lenon dok su nastpajuću deceniju obeležili i ovi događaji: Računari su osvajali svet a zli ljudi u Iraku, Iranu, Foklandima, Granadi i Avganistanu – teritorije. Venčali su se Princ Čarls i Lejdi Dajana. Osujećen je atentat na Papu Jovana Pavla II dok onaj Indiru Gandi nažalost nije. Na Vembliju, najbolji rokeri sveta pevali su za gladne u Africi. “Live Aid” se s pravom ubraja u najveće muzičke događaje 20.veka…

Epilog

Serija je završena ali mentalni ekran i dalje emituje program. Nema muzike a i glas naratora deluje zastrašujuće. U pozadini su se čuli popovi, topovi i lopovi. A onda se nešto preokrenulo i pokvarilo pa se jedna te ista epizoda vrtela narednih decenija.

Uške, Goca, Bane, Biljka, Boca Čombe, Miki Rubiroza… Sazrevali su, stvarali porodice i gradili svoje karijere tokom zlatnih šezdesetih godina. Istu sreću imali su i naši roditelji. Žvotna zrelost naše generacije poklopila se sa dolaskom srpskih jahača apokalipse, sa godinama mržnje, smrti i siromaštva. Generacija hipi pokreta i novog talasa, pionirskih marama i Gazimestana malo se čime danas može pohvaliti. Jedni se iz ratova nisu vratili, drugi su prolazili kroz političke promene – na isto, mnogi su živeli i žive na ivici egzistencije a ostali su se rasuli po svetu i u mislima projektuju neke srećne momente naših nesrećnih života.

A tako je lepo počelo.