Red u haosu rutine
Postoji trenutak u životu kada čovek shvati da više ne želi da menja svoje navike jer su one odavno prestale da budu sitni rituali i pretvorile se u strukturu njegove svakodnevice. Kad pređemo šezdesetu, više nas ne pokreće adrenalin novih početaka već spokoj poznatog ritma. Ono što smo nekada radili usput, slučajno ili iz hira, sada postaje obavezan deo dana. Navike su kao arhitektura: podižu zidove iza kojih se osećamo sigurno i otvaraju prozore kroz koje unapred znamo šta ćemo videti. S godinama rituali prestaju da budu simpatične sitnice i postaju naš mentalni kompas, ili, kako bi mlađi rekli, naš GPS. To je najbolji način da se izborimo sa svetom koji je iz dana u dan sve haotičniji.
I tako, svaki put kada sletim u Srbiju, sve kreće istim redom. Raspakujem kofer i guram ga ispod kreveta u sobi koja odavno nije moja, ali još uvek miriše na detinjstvo. Koliko god sebi obećavao da ću ovog puta „malo improvizovati“, završim radeći potpuno isto.
Pekara, kafana, knjižara…
Prvo – pekara. Ne bilo koja, nego ona u kojoj se pecivo još uvek meri pogledom, a ne vagom, i u kojoj su kifle toliko dobre da im se jedino francuske mogu približiti. Tamo se vode prvi razgovori s nepoznatima — o vremenu, o politici, o novim poskupljenjima. U tom kratkom ritualu, dok čekam u redu, svaka godina razlike između mene i grada nestaje kao da nikada nije ni postojala.
Zatim sledi „Stara Srbija“. Kafana izgleda isto kao i pre dvadeset godina: ista fleka na zidu, isti miris kuvanih jela, dima i alkohola. Tamo me čekaju kolege s kojima se nisam video od prošlog dolaska. Razgovori su isti, ali ne manje dragi: unučići, sport, nostalgija i ko je prošle godine dobio NIN-ovu nagradu. Posle dva sata ništa novo nisam saznao — ali sam napunio baterije pozitivnom energijom.
Sledeća stanica je knjižara Laguna. Obilazim police, prelistavam knjige i kupujem nekoliko naslova koje, kao i uvek, neću čitati sve dok se ne vratim u Arizonu. Ne znam zašto, ali u američkoj tišini najslađe je čitati ono što sam poneo iz Srbije.
A onda, kad grad utihne i povuče se u svoju večernju rutinu, kada se svetla pogase, a ja se vratim kući, počinje deo dana rezervisan za stare knjige. Na polici u dnevnoj sobi čeka me pedesetak naslova koji su preživeli sve selidbe, preuređivanja i „racionalna raščišćavanja“. Uvek nasumično izaberem jednu knjigu i ona postane moj saputnik tokom uvek kratkog boravka u zavičaju. Ovog puta „zgrabio“ sam Tolstojeve „Beleške umobolnog”. Čitam ih polako, po nekoliko stranica svake večeri, kao što se pije domaća kafa — meraklijski, bez žurbe, svim čulima. Dok u pozadini televizor brunda o „istorijskim govorima“ i „sudbonosnim pregovorima“, ja nailazim na rečenice poput ove:
„Danas su me vozili na posmatranje u gubernijsku upravu, i mišljenja su bila podeljena. Prepirali su se i ustanovili da ja nisam lud. A ustanovili su to samo zato što sam se za vreme posmatranja svim silama savlađivao da se ne odam. Nisam se odao jer se bojim ludnice; bojim se da će me tamo omesti da se bavim svojim ludačkim poslom. Zaključili su da sam sklon afektima i još nešto tome slično, no inače da sam zdrave pameti.“
Sledećeg dana – šetnja. Najpre kroz park, onaj isti kroz koji sam pre više od pola veka trčao za loptom. Danas hodam lagano, zaustavljam se pored istih klupa i stabala. Uvek tu sretnem nekoga: poznanika iz škole, kolegu iz mladosti, rođaka koji je ostario brže nego ja. Razgovori su kratki i uvek slični: zdravlje, deca, Amerika.
Put me gotovo uvek odvede dalje, do Šumarica. Tamo gde se dodiruju istorija i tišina. Dok hodam šumom, čini mi se da i vreme teče sporije. Uveče, besciljno lutam centrom grada i srećem lica koja u svojoj mašti prepoznajem kao da smo odrasli zajedno. Taksisti se svađaju oko politike, a prodavac kestena i penzioner raspravljaju o svetskoj situaciji kao da sutra putuju u Njujork na sednicu Saveta bezbednosti. Slegnem ramenima, vratim se kući, uzmem knjigu i okrenem stranicu:
„Do trideset pete godine živeo sam kao i svi, i ništa se na meni nije moglo primetiti. Nešto slično dešavalo mi se samo u ranom detinjstvu, do desete godine, ali i to samo u nastupima, a ne ovako stalno kao sad. U detinjstvu me je to obuzimalo malo drugačije.“
Druženja s prijateljima su uglavnom dnevna i radnim danima. Svi imaju svoje živote, porodice i vikende. Zato su naši susreti kratki, spontani i srdačni. Vidimo se na brzinu, razgovaramo o svemu i ničemu. Niko ne pokušava da glumi dubokoumnog mislioca. To ostavljamo onima koji sede u televizijskim studijima i objašnjavaju svet. A ni Tolstoj nije za potcenjivanje:
„Sećam se, jednom sam se spremao za spavanje, bilo mi je pet ili šest godina. Dadilja Jevpraksija — visoka, mršava, u mrkoj haljini, sa kapicom na glavi i mlohavom kožom na podvoljku, svukla me i stavila u krevet. ‘Ja ću sam, sam’, progovaram ja i prekoračujem ogradu. ‘Hajd lezite, lezite, Feđenjka. Vidite kako je Mitja dobar, već je legao’, kaže ona, pokazujući glavom na brata. Ja skačem u krevet, držeći je stalno za ruku. Zatim je puštam, praćaknem se nogama pod pokrivačem i uvijem. Silno mi je lepo.“
Fotografije, bubnjevi, optimizam…
Jednog popodneva, umesto da produžim uobičajenom rutom, svratio sam u gradsku galeriju na otvaranje izložbe posvećene studentskim protestima. Bilo je mnogo sveta: srednjoškolci s rančevima, profesori s ozbiljnim izrazima lica, roditelji „dece“ sa fotografija. Posmatram bračni par koji, držeći se za ruke, obilazi fotografiju po fotografiju tražeći lice svog sina. „Bio je tu negde… sigurno jeste,“ govorila je žena, zastajući pred svakim kadrom. Nisu ga našli na slikama, ali su ga pronašli u jednoj studentskoj poruci zalepljenoj za zid: „Za one koji ne mogu da budu s nama — hvala što ste nas naučili da verujemo da možemo.“ Ritam bubnjeva koji je dopirao iz ćoška sale ispunjavao je prostor, a s njim i neki tihi optimizam. Kod kuće, na nathkasni pored kreveta, čeka me knjiga:
„Kao i svi umno zdravi dečaci iz moje okoline, ja sam stupio u gimnaziju, pa na univerzitet, gde sam završio studije na pravnom fakultetu.“
Jednog jutra, dok sam sedeo na klupi u parku, prišao mi je poznanik iz gimnazijskih dana. Nismo se videli godinama. „Znaš li da sam ostao bez kuće?“ rekao je odmah. „Odluka izvršitelja po kratkom postupku. Prodali su je zbog neizmirenog duga za struju — sedamdeset i četiri hiljade dinara.“
„Znaš“, dodao je posle kratke pauze, „Srbija je valjda jedina zemlja na svetu gde nije sigurno da ćeš živeti ako se razboliš, raditi ako si pošten ili dočekati penziju ako si vredan. Ali jedno jeste sigurno — račun se platiti mora!“
Kada sam se vratio kući, otvorio sam knjigu tamo gde sam prethodne noći stao. Čitao sam naglas, kao da pokušavam da razumem svet u kojem neko gubi dom zbog duga, dok se drugi i dalje trude da „pametno uvećaju svoje dobro“:
„Ja i žena bili smo uštedeli novac od njenog nasledstva i mojih uverenja o otkupu, i odlučili da kupimo imanje. Mene je neobično zanimalo uvećanje našeg dobra, kao što i treba da bude, a naročito me je zanimala želja da ga povećam pametno, bolje nego drugi…”
Dani su prolazili. Umesto šetnji istim stazama, većinu popodneva provodio sam u kafiću ispred gimnazije. Tu se viđam s prijateljima iz mladosti. Uvek neko naiđe: drug koji sada predaje istoriju i broji danedo penzije, koleginica koja tvrdi da se ništa nije promenilo, osim što sada nosimo naočare i pričamo tiše. U toj mešavini planiranih sastanaka i slučajnih susreta krije se i neka uteha. U svetu na ivici nervnog sloma, moje male rutine i dalje mi deluju kao dokaz da zdrav razum nije sasvim nestao.
A onda neminovno dođe vreme da se vratim u Ameriku. Sve svoje navike i rituale spakujem zajedno sa stvarima i pažljivo ih složim između suvenira i knjiga iz Lagune koje, kao i uvek, čekaju svoj red da budu otvorene s one strane okeana.
U avionu – iznenađenje. Nekoliko redova ispred mene sedi grupa beogradskih maturanata. Dvadesetak devojaka i mladića, vedrih lica, učtivih i pristojnih. U početku sam mislio da su sportisti, ali ne: pozvani su da posete Ujedinjene nacije. Neki od njih prvi put lete avionom, neki prvi put napuštaju zemlju, ali svi govore o toj poseti s ozbiljnošću i poštovanjem koje se danas retko viđa. Jedna devojka reče da bi volela da postane diplomata „kako bi Srbiju predstavljala na pravi način“.
Gledajući ih, shvatio sam da ta generacija u sebi nosi ono što je nama starijima možda odavno izmaklo: veru da svet nije samo mesto za preživljavanje, nego i za popravljanje. I baš tu, između oblaka i okeana, postavio sam sebi pitanje: zaslužuje li Srbija ovakvu generaciju — pristojnu, znatiželjnu, spremnu da sasluša i razume i one s kojima se ne slaže? I, što je možda još važnije, zaslužuju li Ujedinjene nacije ovakve posetioce — mlade ljude koji još veruju da ta nekada prestižna institucija može biti nešto više od pozornice za beskrajne govore i diplomatske fraze?
Stižem kući, gde me čeka žena mog života — s novim rasporedom. Promenila je mesta tanjira u kuhinji, preuredila ormare u spavaćoj sobi i police u kupatilu. Trebaće mi bar nedelju dana da se ponovo snađem. A možda i mesec dana jer od starih navika se ne odustaje lako.
Sarajevo, januar 1914.
Vukašin, trgovac na Baščaršiji, sedeo je uz jutarnju kahvu i listao novine. Na naslovnoj strani: vesti o Balkanskim ratovima, o novom modelu francuskog aviona, o britanskom kraljevstvu i industrijskim štrajkovima. Negde pri dnu – zategnuti odnosi između Austrougarske i Srbije. Vukašin je pročitao, uzdahnuo i rekao naglas:
„Rat? Ma neće niko bit’ tol’ko lud.”
Posle podne je primio isporuku nove robe i izgrdio pomoćnika zbog pomešanih zaliha. A uveče s porodicom večerao sarmu. U sredu je sedeo s komšijama u kafani, u četvrtak dopremio bakaluk gospođi Vagner…
28. juna 1914. izašao je na pijacu. Čuo je pucnje. Neko reče: “Ubili Franca Ferdinanda.” Slegnuo je ramenima i pomislio. “Neće valjda opet klanica zbog jednog čoveka…”
Mesec dana kasnije, Austrougarska objavljuje rat Srbiji. Kao da je neko čekao samo povod a sve drugo je već odavno bilo spremno. A Vukašin, kao i milioni drugih, nije slutio da je pucanj tog jutra probudio zver. Do tada, svi su mirno živeli svoje male živote. Planirali, radili, čekali. Niko nije bio za rat. Niko ga nije tražio. A kada je došao – silno su se iznenadili.
Gavrilo Princip je povukao oroz a sve ostalo je bila samo lančana reakcija. Beč je želeo osvetu, Berlin mu dao podršku, Petrovgrad je kobajagi rekao: „Ne dirajte našu braću.” Pariz je stao uz saveznike a Evropa se približila ivici i skočila u ponor. Jedan metak u Sarajevu, mesec dana zlokobne tišine tokom koje se pokreću vojske i pišu ultimatumi… Propaganda je u to vreme bila manje suptilna, ali prisutna, surova i efikasna. Patriotizam, mržnja prema neprijatelju, vera u kralja ili državu bile su glavne linije propagande. Na plakatima, neprijatelj je prikazivan kao zver, a naš vojnik kao heroj. U svim zemljama koristišćena je cenzura kako bi se sprečio defetizam i širenje nepodobnih informacija. Crkve, škole i vojne institucije preuzele su glavnu ulogu u formiranju javnog narativa.
Svet je punom brzinom uleteo u rat. Svi su verovali da će se kućama vratiti do Božića. Niko nije ni sanjao da počinju četiri godine do tada nezapamćenog pakla.
Berlin, februar 1933.
Oto, zanatlija u fabrici alata, skida masnu kecelju i u zadnjem delu radionice jede poluprazan sendvič. S kolegama priča o svemu, svačemu a najviše ni o čemu: o ceni mleka, o klasnim razlikama, o vojnim manevrima… Zaključuju da više ne može ovako! Jedan misli da komunisti treba da preuzmu stvar u svoje ruke. Drugi odmahuje rukom: „A ti bi im se kanda obradovao?!“ Oto ćuti. Ne veruje ni jednima ni drugima. Njemu je najvažnije da ga niko ne dira i da mirno sačeka sledeću platu. Narednog jutra, Rajhstag gori. Nacisti optužuju komuniste. Uvodi se vanredno stanje i ukidaju građanska prava. Mnogi se raduju: „konačno će se znati red.” Oto se pita kako je moguće da se preko noći sve promeni. Ipak ćuti, ne talasa. Primio je još puno plata a onda uniforma, obuka, zakletva… Rat!
Kako je svet disao pre nego što se ugušio? Na prvi pogled mirno i normalno. U Parizu se pričalo o modi, izložbama i skandalima. U Beogradu o porezima, žetvi i tome kako je kralj previše tvrd. U Londonu o tržištu, kolonijama i konvoju koji isplovljava ka Indiji. U Njujorku o novom pogonu Forda, o poskupljenju duvana, o dolasku još jednog broda punog imigranata. Sve je išlo nekim svojim tokom. Vozovi su jurili, telegrafi pištali a industrija radila bez pauze. Ljudi su pravili planove i kupovali prvu letnju garderobu. Pisali ljubavna pisma, spremali svadbe, kupovali kolevke… Ispod privida normalnosti osećao se pritisak. U fabrikama su organizovani štrajkovi. U parlamentima lomila koplja i odlučivalo kojoj se privoleti strani. Na selima se mahom ćutalo jer su znali da ništa dobro ne dolazi kad se Nemac uzjoguni.
U Beču, elita se boji raspada. U Berlinu, generali gledaju mape i iscrtavaju granice. U Moskvi, komunisti shvataju da nije lako vladati jer narod valja hraniti pa spas nalaze u spoljašnjem neprijatelju. U Parizu konformizam pobeđuje svaki drugi „izam“. Francuzima se baš nešto i ne ratuje. Iz Londona poručuju da je nova podela sveta u stvari – pitanje časti. U Srbiji – ponos, tvrdoglavost i rana koja krvari još iz Balkanskih ratova. Radnici su vodili politiku, seljaci radili a studenti sanjali revoluciju. Na pijacama se cenjkalo, u kafanama pilo, u pozorištima smejalo, u fabrikama znojilo. I niko, baš niko, nije slutio da će za mesec dana čitav svet izgledati kao otvorena rana bez zavoja. Svet je hodao po ledu koji je uveliko pucao. Dovoljno je bilo da neko jače zgazi, da se jedna vojska pokrene i uzvikne: „Juriš!“.
Ratno huškaška politika u ovom periodu postaje nauka. U Nemačkoj je formirano Ministarstvo za narodno prosvećivanje i propagandu. Cilj nije informisanje već oblikovanje javnosti. Ljudi su ignorisali progone Jevreja, ne zato što nije bilo jasnih nagoveštaja, već zato što niko nije želeo da ih vidi. Logori su postojali i ranije a nasilje je postalo javno. Kristalna noć (1938.) se dogodila pred očima naroda. Ali svet je okretao glavu i verovao da je to „unutrašnja stvar Nemačke”. Problem nije bio u u nedostatku informacija, već u višku propagande, lažnog optimizma, selektivne pažnje i kolektivnog zamora.
1938. Hitler prisvaja Austriju. Svet ćuti. Septembar. Minhenskim sporazumom Čehoslovačka je rasparčana.
Oto je poslat na granicu. „Znaš”, kaže kolegi u rovu, „ne mogu da kažem da podržavam rat, ali mora neko da brani naciju.”
Dalas, 2025.
Tajler ima 38 godina. Vozi Forda, nosi pištolj i veruje da država ne treba da se meša u njegov život. Ne voli poreze i „woke kulturu.” Podržava Trampa: „nije savršen, ali barem znam na čemu sam.” Ne veruje liberalnim medijima, prati konzervativne podkaste, Twitter i sluša Džoa Rogana. Rat u Ukrajini? „Nije to naš problem.” Gaza? „Sami su tražili.” Inflacija, Kinezi, migranti – sve su to simptomi slabljenja Amerike. Onda se dogodi atentat na Čarlija Kirka. Desničarski influenser, ubijen na javnom skupu. Internet gori. Teorije. Kontra-teorije. Desnica poziva na građanski rat. Levica traži zakon o kontroli oružja. Zabranjuju se TV programi koji kritikuju vlast. Američke države, jedna po jedna, nalaze se na ivici vanrednog stanja. Tajler kaže ženi: „Ovo ne miriše na dobro.” U ruci daljinski, na ekranu FOX NEWS, gleda kroz prozor. Na ulici je mirno. Za sada.
Tokom poslednjih sto godina, svet se okrenuo naglavače ali ljudska naivnost, gramzivost moćnika i potreba za samouništenjem ostaju nepromenjene kategorije. U prvom kvartalu, prve desetine dvadest prvog veka uživamo u slatkoj dokolici interneta, svađamo se na društvenim mrežama i igramo veštačkom inteligencijom. Tehnologija je svuda prisutna. U Zapadnoj Evropi i Americi ratuje se tastaturom, u Ukrajini dronovima a u Gazi svim raspoloživim sredstvima kako bi se postigla dnevna norma sejanja smrti.
Tajler je u kupio poluatumatsku pušku.
Sve se promenilo, i svi su zamenili mesta
U Prvom i Drugom svetskom ratu realnost je bila jasna a agresori su imali svoja imena – Nemačka. Austrija, Italija. Japan… Branioci sveta okupili se pod zastavama Sovjetskog Saveza, Amerike i Velike Britanije. Stradali su milioni civila a žrtve su bile prepoznatljive. Među njima i Jevreji kao najprogonjeniji narod. Verovalo se da je posle 1945. godine svet naučio lekciju i da su linije između dobra i zla barem malo jasnije. Nadali smo se da su logori, bombardovanja gradova, progoni i rasna mržnja istorijska poglavlja koje nećemo više otvarati. Ali danas, karte su potpuno pomešane i svet izgleda kao da je zaboravio na blisku prošlost i sopstveni plan.
Nemačka, Austrija, Italija, Japan – zemlje koje su nekada gurale svet u ratove, danas su među najmudrijim silama. Njihova vojska je simbolično prisutna a spoljna politika odmerena. Nemačka je vezana za EU, Italija se bavi sobom a Japan, iako snažan, retko podiže glas. Možda je to zbog griže savesti, možda iz straha… Šta god da je razlog, jedno je sigurno: Agresori iz oba svetska rata igraju relativno časnu ulogu u planetarnoj tragediji s kukanjem i pucanjem.
U isto vreme, dobri momci iz prošlosti, zaštitnici slobodnog sveta s prve polovine prošlog veka, danas postaju pokretači haosa. SAD i Rusija, nekada udruženi protiv fašizma, sada su u stalnom sukobu, najviše s drugima a neretko i samima sobom. Rusija je „u samoodbrani“ napala Ukrajinu, koristeći retoriku iz 1939. Pod izlizanom parolom borbe za ljudska prava, Amerika je iza sebe ostavila ruševine gde god je želela da „pomogne“. Vođeni demokratskim principima, u 20. veku ratovi su se vodili protiv tiranije a danas služe kao pokriće za invazije, prevrate i kolonijalna osvajanja najgore vrste.
Nijedna velika sila više ne polaže moralni ispit već računa koliko je agresija isplativa, koliko vredi saveznik, koliko će trajati pažnja javnosti. I dok najmoćnije savremene imperije jalovo pregovaraju (dok mnogo ubojitije deluju), nekadašnje žrtve olako su prihvatile ulogu dželata. Sitne siledžije s Bliskog istoka, uz podršku starije braće sa zapada sprovode nezapamćeni pokolj u pojasu Gaze. Jevrejski narod, simbol stradanja 20. veka, kroz politiku izraelske države sprovodi etničko čišćenje palestinskog naroda. Tokom svakodnevnog iživljavanja nad civilima u Gazi ne stradaju samo pripadnici Hamasa, već deca, izbeglički kampovi, škole – čitava enklava žrtvavanog stanovništva. „Demokratski“ svet koji je nekada vrištao: „Genocid – nikad više!”, danas šapuće: „Nije sve to baš tako jednostavno!“ i ne čini ništa da spreči dalje ratne zločine. Nije to više samo moralna dilema već trenutak kada su istorijske uloge potpuno zamenjene. Skorašnji agresori postali su disciplinovani, tihi, svedeni. Bivši branioci gube kompas i vode ratove bez kraja. Donedavne žrtve uveliko nadmašuju svoje nekadašnje progonitelje. Verovalo se da ćemo posle 1945. moći da razlikujemo crno od belog. Danas imamo samo podeljene strane – našu i njihovu, iako nijedna nije pravedna. Pravo je postalo relativno, moral se preko noći pretvorio u luksuz a politika sitna moneta za podkusurivanje iskompleksiranih, dementnih staraca.
Liderstvo više nije zasnovano istini već na interesu. Ako imaš moć – u pravu si! I obrnuto. I zato današnji svet neodoljivo podseća na 1939. godinu: Maršira se u Vašingtonu, Moskvi pa čak i na Novom Beogradu. Ali puno liči i na 1914. jer imamo gomilu lokalnih kriza, vojska je na granicama, političari mućkaju otrovne napitke a građani su ubeđeni da „ima još vremena”. Svi misle da će neko drugi povući ručnu. A pomahnitali voz punom brzinom juri prema provaliji.
Treći svetski rat možda neće početi ove godine, ni one naredne a možda čak nikada. Ali ako se dogodi, neće doći kao iznenađenje već kao posledica ovoga što sada živimo. Kada se iz nekog rova budemo osvrnuli unazad, nećemo moći da kažemo da nismo znali. Znali smo ali nismo hteli da suočimo sa istinom!
Nego, pusti sad to, samo da smo mi živi i zdravi!
OD POLOMLJENIH JAJA DO GLOBALNE KATAKLIZME
Tokom gostovanja u jednom od jutarnjih programa, poznati psiholog je ispričao kako mu se pacijent požalio: „Doktore, čitam vesti po deset sati dnevno i imam utisak da će svet sutra nestati. Da li je to normalno?” Lekar mu je na to odgovorio: „Nije normalno da čitate vesti deset sati dnevno, ali jeste normalno da mislite kako će svet nestati.”
Nikada u istoriji nismo bili izloženi tolikom pritisku informacija kao danas. Ako je nekada važila narodna poslovica da „od viška glava ne boli”, sada se pokazuje da višak informacija može itekako da uzdrma i telo i um. U idealnom svetu, sve što pročita, čuje i vidi, konzument bi trebalo da obradi, analizira i odloži na policu vlastitog iskustva. U realnosti, međutim, dan je prekratak, a lavina podataka nezaustavljiva. Vesti se neprestano ređaju i sustižu jedna drugu. Kada na red dođe nova tema, one stare ne nestaju; naprotiv – recikliraju se i talože u našoj svesti. Kao prljavština koja se lepi na prozor kroz koji se više ništa jasno ne vidi. Svaki medij izmišlja novu dramu, nudi goru pretnju, kreira još veću paniku. U želji da ostanemo informisani, postajemo taoci sopstvene radoznalosti. Unutrašnji mir nestaje i ustupa mesto stalnom stanju pripravnosti: rat samo što nije počeo, a svetska kataklizma je neminovna.
Prekidamo program jer je zdrav razum nestao bez traga!
Novinarstvo se u međuvremenu promenilo. Nekada je bilo u službi javnog interesa, pomoć u potrazi za istinom, oslonac objektivno informisanih građana. Danas se pretvorilo u sopstvenu suprotnost, postajući, pre svega – industrija pažnje. Vest se ne bazira na proverenoj istini, već na dužini gledanja programa i broju klikova. Rejting je značajniji od kredibiliteta, brzina važnija od tačnosti, senzacija vrednija od konteksta. Objektivnost je izbledela a analitičko novinarstvo svelo se na upornost malog broja hrabrih pojedinaca, istraživačkih novinara, koji su sistematski marginalizovani i proterani na rub digitalne džungle. Ni publika tu nije nevina jer nekritički guta sve ono čime je tabloidi hrane. Ako naslov nije dovoljno šokantan, ako nema krvi, suza, vatre ili žrtava – priča prolazi neprimećeno. „Breaking news!“ postaje mantra svake redakcije.
U Srbiji to izgleda ovako: „Deka izboden zbog polomljenih jaja.“, „Bezgranična ljubav jedne majke: ‘Želim da moj sin umre pre mene’ – tabloidi u suzama, sin u šoku!“. U Americi: „Misterija na njivi: Suncokret navodno liči na predsednika SAD!“, „Panika na Volstritu: ‘Akcije padaju jer je analitičar zaboravio lozinku!’“, „Senzacionalno: Izvor iz Bele kuće tvrdi da je predsednik zaspao tokom online sastanka sa partnerima iz NATO-a!“. Na međunarodnim kanalima: „Ekskluzivno otkrivamo: Putin viđen kako hrani golubove u parku – šta to znači za geopolitičku stabilnost?“, „Vozači u šoku gledali znak nasred puta – neko je ponovo postavio džinovski falus na kružnom toku“, „Svet u neverici: Panda odbila da jede bambus – kriza diplomatije u Aziji!“
Sve je hitno. Sve je bitno. A niko ne pita da li je istinito. Polovina navedenih naslova preuzeta je iz domaćih i svetskih tabloida, dok su ostali izmišljeni. Možete li napraviti razliku? Posle višestrukog propagandnog orgazma, tempiranog za udarne medijske termine, nastaje kratak predah, privid mira, dok informativni terapeuti ne pripreme novu municiju. Ako sa seksa pređemo na ratnu doktrinu, nameće se poređenje sa artiljerijom čije dejstvo prestane na trenutak, a kada se cevi ohlade, sve kreće ispočetka. U tom vakuumu, međutim, nema kritičkih osvrta ni analize, već samo puko prikupljanje snage za sledeću rundu straha.
Ratovi su, naravno, oduvek bili najplodnije tlo za senzacionalizam. Pre svakog metka i granate idu salve ubojitih reči. Najpre propaganda, koja od ljudi pravi poslušno stado, a onda medijski čobani koji ih izvode na „pravi put“. Na jednom kanalu Ukrajina je simbol slobode, na drugom Zelenski pijun zapada. Na jednom je Izrael žrtva, na drugom počinilac genocida. U oba slučaja istina je zatrpana gomilom pristrasnosti, algoritama i političkih interesa. Kada nestane objektivnost, svako bira ono što mu odgovara: „Moja verzija stvarnosti“, „moj izvor informacija“, „moja apsolutna istina“. Zbunjena i nepoverljiva, publika masovno beži na društvene mreže, a tamo je šuma još gušća: teorije zavere, poluistine, lažne vesti koje se šire brže nego što ih iko može proveriti. I tako, u vrtlogu dezinformacija, čovek se povlači u svoj unutrašnji „izbeglički kamp“ – prostor u kojem više nikome ne veruje.
Medijska inflacija
Psiholozi za taj fenomen već imaju reč: doomscrolling – opsesivno skrolovanje loših vesti. Beskonačno listanje destruktivnih sadržaja, digitalna verzija čeprkanja po rani. Znaš da boli, ali ne možeš da prestaneš. Mozak traži novu dozu neizvesnosti jer strepnja i strah su najjeftinija droga današnjice. Krug se tako zatvara: stres rađa novu potragu za informacijama, a one izazivaju novi stres. Čovek se budi umoran, odlazi na posao rastrzan, a na spavanje depresivan. Nesanicu zamenjuje teskoba, a koncentraciju fragmentarna pažnja. Algoritmi društvenih mreža usitnjavaju pažnju i guraju nas u informativni geto koji čine isključivo naši istomišljenici. Tu se ne traži istina već potvrda sopstvenog stava. Svako pleme crta svoje granice, ima svoje izvore, svoje proroke, svoje parole. Umesto dijaloga – tribalni rat u komentarima. Tako nastaju digitalna „bratstva“ čiji članovi, iako kilometrima udaljeni, vode beskrajne ratove za tastaturom, uvereni da se bore za „pravdu“, nesvesni da time hrane algoritam koji nekome donosi veliku zaradu. Ovaj dobro osmišljeni mehanizam proizvodi digitalnu prezasićenost nekom svojom, zamišljenom istinom. Ljudski mozak, bombardovan lažnim vestima i poluinformacijama, prestaje da razlikuje bitno od nebitnog. Sve je podjednako važno: i ubijanje dece i skandal u rijalitiju, klimatske promene i raskid poznatog glumačkog para. U toj kakofoniji trivijalnosti, istina nikome nije važna, a publika nesvesno pomaže opstanak medijskog haosa.
U današnjoj medijskoj ludnici moguće je i to da ubistvo do juče potpuno anonimnog čoveka, koji je preko noći postao konzervativni influenser, postane planetarna tema. „Ubistvo Čarlija Kirka zapalilo ceo svet“, „Posle tragične smrti slavnog konzervativca spirala nasilja se širi Amerikom“, „SAD ukinule vize onima koji ne žale za Čarlijem Kirkom“. Naslovi se nižu bez prestanka, televizije prekidaju redovne programe, na društvenim mrežama bukte polemike . Drže se komemoracije, zastave se spuštaju na pola koplja, predsednici izjavljuju saučešće kao da je stradao državnik istorijskog formata, a ne čovek koji je tek nedavno otkrio čari algoritamske slave. Nerazumni čin nasilja dobio je veću medijsku pažnju nego intenziviranje ratnih sukoba, eskalacija protesta širom Evrope, pa čak i smrt velikog Roberta Radforda. Logika je izokrenuta: jedno ime, jednokratno napumpano do globalne histerije zasenilo je događaje od stvarne, dalekosežne važnosti. Svet više ne meri važnost događaja po posledicama, već prema popularnosti ili tzv. viralnosti. Tragedija postaje spektakl, a spektakl najstabilnija valuta javnog diskursa.
I šta onda preostaje običnom čoveku, konzumentu vesti, čitaocu i gledaocu? Možda upravo ono što izgleda najjednostavnije, a u stvari je najteže: okrenuti glavu od ekrana. Otići u šetnju, pročitati knjigu, popiti kafu s prijateljem i slušati ga dok govori. Sve ono što podseća da je stvarnost i dalje tu, nepokolebljiva i živa, pod uslovom da joj se vratimo. To ne znači da treba pobeći iz sveta informacija već da nam je neophodna selekcija. Kao što ne jedemo sve što nam se servira, tako ne moramo progutati svaku vest koja nam je na dohvat telefonskog ili TV ekrana. Prvi korak prema izlečenju je informativna dijeta. Kada se malo uobročimo, na red dolazi – kontekst. Istina se on nikada ne nalazi u naslovu jer traži strpljenje, dublju obradu teme, istraživačko novinarstvo, dokumentarne sadržaje, knjige. Sve ono što zahteva vreme, a ne samo klik. Na kraju, valja se pomiriti s činjenicom da većinu tekućih vesti ne možemo promeniti, pa nam, umesto sekiracije, ostaje obaveza da zaštitimo sebe i sopstveno zdravlje. Ali ne tako što ćemo zatvoriti oči pred stvarnošću, već tako što joj nećemo dozvoliti da nas samelje.
„Jer je život“, što pesnik reče, „samo ovaj jedan, nema ništa, ništa izvan njega“. Ako ga provedemo u beskonačnom gledanju i skrolovanju najnovijih „vesti“, životarićemo ga u medijskom tunelu obmana, zaslepljeni svetlom lažnih reflektora. Zato je možda najmudrije okrenuti se jednostavnim rešenjima: ne čitati ni više, ni manje – već pametnije. Razlikovati vest od propagande, informaciju od manipulacije, bitno od nebitnog. Ako u tome uspemo, možda ćemo povratiti ono što nam je medijsko ludilo za sada oduzelo – slobodu misli i mir u sopstvenoj glavi.
Pre samo desteak godina, stanje pacijanta koji po ceo dan prati vesti lekari bi dijagnostikovali kao ozbiljan poremećaj i prepasali ozbiljnu medicinsku terapiju. U današnje vreme međutim to je samo statistički prosek. Čovečanstvo se kolektivno pretvorilo u pacijenta na grupnoj seansi, gde svi uglas ponavljamo: „Još samo jedan naslov, panel diskusija, rijaliti šou, kolegijum i onda prestajem!“ U svetu u kojem je normalno misliti da će svet nestati, možda jedina prava ludost postaje – ostati zdrav, priseban i nasmejan. A kada dođe do propasti sveta, tablodi će ga najaviti kao ekskluzivu kako bi ga pratili u udarnom terminu.
POMILOVANJE NEPRAVDE
Na Brionima, u leto 1978. godine, Josip Broz je pokazao američkom predsedniku Džimiju Karteru stari maslinjak koji je preživeo razne okupatore, režime i društvena uređenja. Iskusni državnik rekao je mlađem kolegi da „stabla opstaju vekovima a političari samo do kraja mandata!“. Zlobnici bi dodali da je lako Titu da govori o prolaznosti vlasti kada je izabran za doživotnog predsednika SFRJ. Najpoznatiji uzgajivač kikirikija iz američke države Džordžija uskoro je na svojoj koži osetio tu razliku između postojanosti naroda i prolaznosti vlasti. Tri decenije kasnije, u Pragu, dogodio se još jedan susret „lidera slobodnog sveta“ i predsednika s Balkana. Obama i Tadić nisu diskutovali o povrtarstvu, ali su se dotakli košarke. „Naši igrači se po kvalitetu približavaju profesionalcima u NBA ligi!“, pohvalio se Boris. „A šta mislite, kakvu bi košarkašku silu imali da niste rasturili Jugoslaviju!?“, odgovorio je Barak merkajući ispod oka Angelu Merkel. „Susreti na vrhu“ obeležili su vladavinu i potonjih predsednika Srbije, ali o njima ćemo drugom prilikom u „rubrici“ – komika, muka, bruka!
„AKO SI U KRMENADLI, NISI ZA KOBASICE“
Iako se na prvi pogled čini da su solidno radili svoj posao, istorija je bila surova prema pomenutim političarima. Dok je bio živ, Broza su dizali u zvezde da bi preko noći postao dežurni krivac svekolikih frustracija Jožinih naslednika. Karter, Obama i Tadić postali su omraženi, ne toliko zbog ličnih promašaja koliko zbog činjenice da su simbolizovali razočaranje građana u sopstvena, nerealna očekivanja. Kartera su kritikovali jer nije pokazivao hrabrost i odlučnost, iako je baš on bio pionir uspostavljanja pravde i jednakosti uvodeći ljudska prava u centar američke politike. Obami su zamerali sve i svašta, iako je Ameriku izveo iz jedne od najvećih ekonomskih kriza u istoriji ove zemlje. Ali mržnja prema prvom „obojenom“ predsedniku nema veze sa politikom već sa ličnim kompleksima nemalog broja rasista u SAD. Borisa Tadića su napadali i s leva i s desna, iako je za vreme njegovog mandata Srbija bila najbliža Evropi, a građanske slobode i životni standard na najvišem nivou od vremena kada su Srbi rekli „odlučno ne“ politici Ante Markovića. Neophodno je dodati i da je svaki od pomenutih predsednika bio psihički stabilan i bez vidljivih poremećaja ličnosti. Nažalost, u modu su se vratili oni koji su najbrže reagovali u trenutku kada su odškrinuta vrata svetske ludnice i kada su demokratija, ekonomski standard i životna normalnost nestali sa liste prioriteta većine građana. Tako su normalne političare, u Americi zamenili republikanci Regan i Tramp, a u Srbiji radikali Nikolić i Vučić.
U potrazi za politikom čvrste ruke, i Amerikanci i Srbi okrenuli su leđa onima koji su poštovali ustav i zalagali se za kompromis i dijalog. I jedni i drugi su nažalost dobili najekstremniju varijantu politike za koju su glasali pa su se suočili sa dubokom krizom demokratije. Građanske slobode polako nestaju, institucije su izgubile snagu, a lideri „čvrstom rukom“ uvode autokratiju. Narod je brzo zaboravio na masline sa Briona i neobavezno košarkaško ćaskanje iz Praga, pa su „između dva zla“ glasali za stravu i užas. Sredinom 2025. godine građani SAD i Srbije intenzivno osećaju posledice vlastitog izbora koji ih je odveo u radikalizam i urušavanje osnovnih demokratskih standarda. Ono što je nekada bila rasprava o nijansama postalo je sukob koji vodi ukidanju slobode i ljudskih prava.
Posle mnogo godina, Amerika na svojoj koži oseća sve ono o čemu već decenijama drži lekcije drugima. Letnji dani protekli su u znaku protesta zbog deportacije hiljada imigranata. Slike policijske represije na ulicama Los Anđelesa, San Franciska, Njujorka i Čikaga podsećaju na tužnu hroniku države u kojoj više ništa nije normalno. Blokirane ulice, suzavac u vazduhu i lisice na rukama demonstranata. Umesto dijaloga, predsednik Donald Tramp je poslao vojne rezerviste najpre u Kaliforniju, a potom i u prestonicu gde je oko Kapitola rasporedio Američku Nacionalnu gardu. Američki mediji još uvek se nekako koprcaju u mreži jednoumlja koje je nametnuto sa najvišeg mesta, ali Donald zbog toga ne brine jer između Njujork Tajmsa i Vašington Posta, Trampov glasač će se opredeliti za Instagram i TikTok.
Totalitarna vladavina jednog čoveka u Srbiji traje mnogo duže, a njeni građani već trinaest godina trpe posledice svoje neutralnosti i „belih listića“. Kada se narodni šampanjac toliko dugo mućka, nije potrebno mnogo da zapušač žestoko izleti iz boce. U Srbiji se, međutim, dogodilo nešto zaista strašno jer je zbog korupcije i bezakonja stradalo 16 nevinih ljudi. Posle tragedije u Novom Sadu došlo je do eksplozije emocija i zdravog razuma pa je narod izašao na ulice. Studenti i građani traže odgovornost nadležnih, poštovanje zakona i funkcionisanje institucija. Umesto ispunjenja zahteva, Vučić je prelistao memoare svojih uzora i skovao novu taktiku. Naime, u fašističkoj Španiji a potom i u Latinskoj Americi, diktatori su prvi shvatili da uniformisani policajci često nisu dovoljni da uguše narodnu pobunu. Zato su angažovali plaćene civile koji su zastrašivali, tukli i ubijali protivnike režima. U Frankovo vreme zvali su se falangisti, Somoza je u Nikaragvi imao „esbirrose“, Pinoče svoje „brigadiste“, a Peron formaciju „AAA“. Mnogo godina kasnije, u srcu Evrope, Vučić je formirao „lojaliste“. Ljudi u crnom, od kojih većina ima kriminalni dosije, pod izgovorom zaštite stranačkih prostorija, topovskim udarima, kamenicama, zaleđenom vodom i jajima napadaju goloruke demonstrante. Policija za to vreme štiti kriminalce i hapsi one koji reaguju na provokacije batinaša.
POMILUJ ME PREDSEDNIČE
Kada bi se zalutali Norvežanin u poseti Beogradu na vodi ili Kupu slobode zapitao – kako je moguće da u demokratskim zemljama kriminalci nekažnjeno šipkama napadaju goloruki narod, dobio bi jednostavan odgovor – predsedničko pomilovanje! Aleksandar Vučić je tokom jula i avgusta 2025. pomilovao više svojih pulena optuženih za nasilje nad studentima. Umesto da brani žrtve, država je stala uz nasilnike, brišući granicu između pravde i lojalnosti.
Donald Tramp je otišao korak dalje pa je na dan inauguracije izdao masovno pomilovanje učesnicima napada na Kapitol 6. januara 2021. Kazne za članove ekstremističkih grupa drastično su smanjene, dok su hiljade drugih učesnika dobile trajni oprost za ozbiljna krivična dela. Ovo je pravosudni epilog jednog od najžešćih napada na američku demokratiju. Odgovornost je izbrisana gumicom, a nasilje legitimisano kao sastavni deo političke borbe privilegovanih i predsedniku bliskih siledžija. Trenutno, predsednik ozbiljno razmišlja i o pomilovanju osuđenih pedofila, ali o tom potom.
U drami „Balkanski špijun“, Danica Čvorović u jednom trenutku kaže: „Kad su izdali žene, što ne bi i državu?“ Primenjeno na političku mimikriju u SAD i Srbiji, slobodno možemo reći da ko laže svoje građane, nije čudno da vara i saveznike. Upravo tu počinje i dvostruka igra kada je reč o Ukrajini i tragediji u Gazi. „Gubernija“ Ace Srbina sa severne tribine zvezdinog stadiona predstavlja se kao zemlja koja vodi nezavisnu spoljnu politiku. Oružje i municija proizvedeni u srpskim fabrikama završavaju u rukama ukrajinskih vojnika, dok predsednik Vučić odlučno tvrdi da Srbija nikada neće uvesti sankcije bratskoj Rusiji. Javno prijateljstvo sa Moskvom, tajna trgovina sa Kijevom uz konačni paradoks da Srbija profitira na ratu koji zvanično osuđuje.
Amerika, s druge strane, otvoreno stoji na strani Ukrajine obezbeđujući milijarde dolara vojne pomoći. Ali dok domaću javnost ubeđuje u solidarnost sa ugroženim Ukrajincima, iza zatvorenih vrata vodi pregovore s Moskvom u kojima „štićenik“ Zelenski i ne učestvuje. Sredinom avgusta, Ameriku je posetio Vladimir Putin. Donald je po običaju izigravao klovna, Volođi su klecala kolena, ali ne od straha već artritisa. Razgovarali su o mirovnom planu u kome ukrajinski resursi i teritorija služe kao monete za potkusurivanje dveju velikih sila. Tako je reč „mir“ bila i ostala diplomatski paravan za preraspodelu interesa.
Slična je priča i sa ratom u Gazi gde se parole o primirju i humanitarnoj pomoći raspršuju pod težinom isporučenog oružja agresoru. Tokom prvih šest meseci 2025. godine, Srbija je u Izrael izvezla naoružanje u vrednosti od 55,5 miliona evra. Tek kada je specijalni izvestilac UN javno upozorio da se time krši međunarodno pravo, rukovodstvo Srbije je reagovalo. Predsednik je najavio navodnu obustavu izvoza, a onda, po običaju, obećanje pogazio.
SAD su otišle mnogo koraka dalje pa je u februaru ukinut zakon po kome se američko oružje ne sme koristiti ako se njegovom upotrebom krši međunarodno humanitarno pravo. Time je otvoren put za isporuke naoružanja u vrednosti koja se meri milijardama dolara. Prema podacima Međunarodnog mirovnog instituta u Stokholmu, Amerika pokriva preko 70 odsto ukupnog svetskog vojnog izvoza u Izrael.
Na kraju ove maškarade, i Srbija i Amerika se nalaze pred istim ogledalom: govore o miru dok izvoze oružje, pozivaju se na demokratiju dok guše proteste, obećavaju građanima svetlu budućnost dok ih u praksi vraćaju unazad. Demokratija nije ubijena jednim žestokim plotunom, već hiljadama malih kuršuma laži, zakulisnih dogovora i pomilovanjima političkih siledžija. Ako je nekada važilo da velike ideje i principi vode narode napred, danas nam je ostalo sitno šićarenje interesima i vaganje moći. Srbija sve više podseća na Frankovu Španiju, Amerika na Musolinijevu Italiju dok građani i jedne i druge zemlje balansiraju između nade i očaja.
Kriza demokratije više nije pretnja koja dolazi spolja već postaje unutrašnja metastaza. Zato se više ne postavlja pitanje da li će demokratija preživeti, već da li će se građani izboriti da je jednog dana ponovo osvoje.
Letnje priče iz Arizone: Flagstaf i Bizbi – SLAVA TJERA MJESECA
Bila je subota, rano jutro kada su mušterije otkrile da je Slavina berbernica zatvorena. Pored table s radnim vremenom stajala je krataka, dvojezična poruka: „Ove subote, zbog bračnih obaveza, neću raditi!“ Ne, ne, nije to što si pomislio, nestašni čitaoče – arizonski brica je jedan pošten Srbin sa stalnim boravkom u SAD koji intimu drži u svoja četiri zida. Ovde se zapravo radi o turizmu.
Dakle, poslednji put, Slava je svoju Stanu vodio na letovanje 2012. i to preko njenog sindikata dok je radila u Petru Drapšinu. Posle toga, nekoliko puta su posetili manifestaciju „Dani ludaje“ u Kikindi, gde se bira najveća bundeva, a otkako su došli u Arizonu – na letovanje su zaboravili. Ovog vikenda rešili su da posete severni deo svog novog, pustinjskog „zavičaja“.
Pošto je popio kafu, spakovao stvari u gepek i kresnuo bjuika da se unutra rashladi, Slava je nervozno šetao hodnikom čekajući svoju životnu sapatnicu.
„Samo još pet minuta!“, poručila je Stana iz kupatila.
„Aman ženo, idemo u planinu, ko će tamo da te zagleda? Tvojih pet minuta traju k’o dva Trampova mandata!“
Čim su seli u auto, brica je namestio retrovizor, spoljna ogledala i nagazio prema autoputu. Žena je pažljivo ukucala destinaciju u aplikaciju mobilnog, ali Slava u GPS ne veruje.
„Neće meni neka ženska iz telefona da priča gde da skrenem. Najbolji navigacioni sistem je – mudra, muška glava, a još ako se nađe i mapa…“
„Ali Slavo, ova ‘ženska’ zna gde je Flagstaf. Prošli put si krenuo prema Nogalesu kad smo hteli na sever.“
„Nije to bila greška, nego… alternativni pravac.“
Ubacio je CD sa jugonostalgičnim hitovima svog detinjstva. Uz Duška Lokina, Ivicu Šerfezija i Ambasadore stigli su do Ašforka, gde su se uključili na čuveni Route 66.
„Ovim putem su ti, draga moja, na motorima jezdili Piter Fonda i Denis Hoper u filmu ‘Goli u sedlu’!“ uzdahnuo je setno.
„Nemoj da si pristrasan, ovuda su vozile i Telma i Luiz!“, odbrusila je Stana kratko.
Posle sat i po vožnje svratili su na doručak u hotel „Monte Vista“, poznat po mističnim događajima i nadnaravnim pojavama. Ušli su u restoran u kome ih je zapahnula aroma slanine, kafe i Divljeg zapada. Sve je bilo autentično, uključujući osoblje od koga bi se svako normalno dete uplašilo. Seli su za sto nedaleko od ulaza, odakle su imali direktan pogled prema recepciji, gde je dremao starac Bili od stotinu leta.
Prišla im je konobarica kojoj je samo metla falila – raščupana kosa, crna šminka i tetovaža zlog duha s unutrašnje strane podlaktice.
„Dobro jutro, izvolite!“
Stana je naručila pecivo s belom kafom, a Slava kompletan omlet i ekstra porciju slanine, ili kako je na jelovniku stajalo:
„Jedno ‘Jutarnje priviđenje u vampirskom belom ogrtaču’ i ‘Šerifov poslednji pokušaj’“, rezimirala je porudžbinu konobarica.
„Mislio sam da naručujemo doručak, ne horor-vestern, al’ daj šta daš dok ne promene žanr i donesu suši!“
Dok je Slava po treći put sipao kafu, učinilo mu se da su liftboj i nosač kofera nestali kroz zapadni zid hotela, na kome nije bilo ni vrata ni prozora.
„Pazite da vas ne poseti duh žene u belom,“ dobacila je kelnerica. „Ponekad se pojavi posle treće kafe.“
Onda im je u poverenju odala tajnu, da za stolom u uglu sedi čovek duge sede kose i bledog lica koji svakoga dana ušeta u restoran, popije flašu crvenog vina i kada treba da plati, jednostavno nestane. proveravali su nadzorne kamere ali o starcu ni traga ni glasa sve do narednog dana. I tako već godinama.
„Ovo mesto me podseća na tazbinu – nikad nisi sam i uvek moraš da im platiš piće.“
„Kažu da je jednom gost prijavio da mu je stolica plesala po sobi,“ dodala je Stana.
„A kad meni mušterije kradu novine, kažete da Slava preteruje!“
Posle doručka nastavili su do Sanset Krater-a, vulkana čiji reljef podseća na pejzaž sa Meseca.
„Vidiš, Slavo, ovde su trenirali Armstrong i ostali kosmonauti pre nego što su poleteli na Mesec,“ reče Stana.
„Znači, oni su probali da hodaju po Mesecu… u Arizoni?“
„Pa da, teren je sličan.“
„Onda ja mogu da tvrdim da sam bio u Egiptu, jer sam u Kikindi hod’o po pesku.“
„Ti si beznadežan slučaj.“
„Ako su oni bili na Mesecu, ja sam učestvovao u Kosovskom boju!“
Uveče su posetili opservatoriju Lovel. Kustos im je objasnio da je baš tu otkriven Pluton.
„Znači, mali Perica iz Flagstafa pogled’o u teleskop, kad ono – nova planeta. To ti je kao kad u kafani pogodiš dobru domaću rakiju – čista sreća.“
Kad je čuo da Pluton više nije planeta, Slava je slegnuo ramenima: „I moj kum je otišao u penziju al’ ga i dalje zovemo Tika poštar.“
Prenoćili su u malom motelu bez čudesa i neobjašnjivih događaja. Posle doručka su se spakovali i dok se Stana spremala, Slava je nestrpljivo cupkao pored prozora:
„Ako se ne spremiš za pet minuta, stići ćemo u Bizbi kad se završi treća rudarska smena.“
„Nema više rudnika, Slavo.“
„Zato i krećemo ranije – da vidimo šta je ostalo.“
Kako su se spuštali prema jugu, pejzaž se menjao: borove su zamenile stene iza kojih se prostirala pustinja a na kraju brda oko Bizbija. Ulaz u grad je podsećao na stare razglednice – fasade od cigle, ulice koje vijugaju uzbrdo i ruševine na mestu nekadašnjeg rudnika bakra.
Prvo su posetili Srpsku pravoslavnu crkvu Svetog Stefana Nemanje. Dočekao ih je stariji gospodin u crnoj mantiji.
„Oče Radovane“, obratio se berberin ljubazno, „još kao klincu su mi govorili da je moj pradeda, po kom sam dobio ime, radio kao rudar u Americi. Živo me zanima da li je to bilo ovde u Bizbiju.“
„Imamo knjigu donatora od 1877. godine, pa ako je pradeda bio verujući čovek…“
„Ali crkva je osnovana tek 1956. godine?“, proveravala je Stana svoje znanje.
„Među rudarima je uvek bio neko od božijih slugu ili sveštenički sin pa su službe održavali po kućama. Evo ovde imam jednog Slavoljuba, prezime Števin?“, rekao je otac Radovan listajući staru knjigu.
„To je on! Moj imenjak i daleki predak bio je svirac… tamburaš. Kažu da je pevao u rudniku kad bi im bilo teško. Pradeda je brodom daleko stigao, a ja se i avionom jedva dovuk’o do Feniksa.“
Kupili su nekoliko suvenira, zapalili sveće za pokojnog deda Slavu i za zdravlje njegovih potomaka a onda produžili prema centru grada.. Pošto je rudnik zatvoren krajem 1970-ih, grad su za kratko vreme naselili boemi i umetnici a desetak godina kasnije i pripadnici LGBT populacije koji su u to vreme bili trn u oku drugih Amerikanaca. Stana je poželela da obiđu umetničke galerije koje su načičkane jedna do druge.
Prva na redu bila je „55 Main Gallery“. Zidovi puni slika, nakita, komada metala savijenih u oblike koje Slava ne bi mogao opisati ni kad bi ga stavili na poligraf.
„Vidi ovo, Stano… neko je savio kašiku i zalepio je za drvenu dasku. I to je kažeš umetnost?“
„To je konceptualizam, Slavo.“
„I ja sam konceptualno hteo da sredim garažu al’ nikako da stignem. Koliko bi samo tu ‘umetničkih dela’ moglo da se nađe!?“
Sledeća stanica, galerija Artemizia. Zidovi puni grafita, Vorhol, Kusama, a negde u uglu čuveni „Banksijev pacov“.
„Znaš šta, ovo bi se onom Šumadincu svidelo. Ma onaj ćelavi što je bio novinar, pa sad bankar. On se kao razume u te moderne kerefeke. Ja kad vidim ovu spodobu na zidu, prvo pomislim da pozovem pacolovce.“
Među eksponatima i skulptura od školjki, bicikla i teniskog reketa.
„Je l’ i ovo umetnost ili je neko zaboravio stvari?“ pita Slava mladu umetnicu s ljubičastom kosom.
„To je putovanje duše.“
„Hmm, vidim ja nešto mi poznato!“
Pošto je ženi ispunio umetničku želju, berberin je jedva dočekao da obiđe rudnik Lavender Pit. Posle razgledanja površinskog kopa, dobili su žute kabanice i kacige, a onda se malim rudarskim vozom spustili niz tunel. Vodič, vremešni čovek sa rukama kao u mornara Popaja, pričao je mirno, kao da broji minute do kraja smene.
„Ovde su ljudi radili po 12 sati dnevno, duboko ispod zemlje. Nije bilo klime, nije bilo mobilnih… samo znoj, prašina i bakar.“
Slava ga prekide:
„Pa šta su radili kad im dojadi?“
„Radili još više da ih ne otpuste.“
„I moj pradeda je ovde kopao, kažu da je uz to svirao tamburu i pevao.“
Vodič se nasmeja i pokaza rukom na malu nišu u zidu:
„Možda je baš ovdje stajao, gdje je vazduh bio malo topliji. Znam da su neki znali i zapevati, da im lakše prođe smena.“
Vodič nastavi:
„Rudnik je radio skoro sto godina, a zatvorili su ga 1975. kad je pala cena bakra. Danas, kada pričamo turistima kako se nekada živelo, mnogi misle da preuveličavamo.“
Slava odmahne rukom:
„Ma ja ti verujem, druže. Znam šta znači kad te drže 12 sati pod lampom – kod mene u berbernici kad naiđe dan za penzionere, brijem i šišam dok mi ruke ne otpadnu.“
U sumrak, svratili su u restoran. Slava naručio „Desert Winds Beans“ a dobio pasulj s kokosovim mlekom.
„Je l’ ovo pasulj ili parfem?“
„Veganski fusion,“ kaže konobar.
„Čekaj prijatelju, jeo sam pasulj sa suvim rebrima, sa kobasicom, pa i onaj d’izvineš ‘klot’… al’ s kokosom još nisam!“
Stana je prebirala po salati s rukolom i crvenela zbog ponašanja svog muža:
„Hajde prestani da gunđaš. Čovek treba probati i nešto novo.“
„Kad god sam probao, grdno sam se zajebao!.“
Pošto su završili ovu kobajagi večeru, krenuli su nazad kroz pustinju. Nebo je bilo tamno, samo se po koji kaktus nazirao na mesečini. Slava je ćutao nekoliko minuta, više nije izdržao:
„Znaš, Stano… ovo za šetanje po Mesecu nisam baš siguran, al’ sam danas bio pod zemljom, video gde je pradeda radio, obišao umetnički grad… i preživeo pasulj s kokosom. Malo li je?“
Stana se nasmejala:
„Orden ti ne gine! Da li od Trampa ili Vučića, videćemo!“
„Ma kakav orden…“ odmahnuo je rukom, „to su priče za berbernicu, i to onako… da se malo dosoli i da ispadne ko’ da sam ja otvorio rudnik.“
Auto je jurio prema Feniksu, a sa zadnjeg sedišta pevao je Leo Martin. Slava je dodao gas i poljubio ženu:
„Eto, i bez mora, imali smo lepo mini letovanje… Sledeće godine, ostaćemo nedelju dana. Kad je Slava bio stipsa?“
Letnje priče iz Arizone: Tuson – PUMPANJE U A-117
Na krajnjem jugu Arizone, Mount Lemon i Santa Katalina formirali su prirodni zid koji podseća na davna vremena kada su se ljudi slobodno kretali, voleli se i zajedno živeli. Bilo je mirno sve do onog dana kada je neki „Gringo” odlučio da lenjirom iscrta granicu. Sa severne strane planinskog lanca nalazi se Tuson, a sa južne „ilegalci” kojima su „legalisti”, ne tako davno, na silu oteli ovu teritoriju. U najvećoj varoši američkog dela sonorske pustinje, leto nije samo godišnje doba, već i “mučilište” za đake i studente. Nadležni su se dosetili da školsku godinu započinju krajem jula kada temperatura ne silazi ispod 40 stepeni u hladu, a narod ko narod, svi bi u hladovinu.
Podne je, vreo vazduh se lepi za kožu, ulice su puste a senke na trotoaru kratke poput istrošenog strpljenja žitelja Tusona. U sred pustinje, Kampus Državnog Univerziteta Arizone iznikao kao oaza znanja, slobodnog mišljenja i tolerancije ali tu je sve manje onih koji su žedni istine. Studenti hodaju sporo i nezainteresovano. Na zidovima su parole: “Sloboda Palestincima u Gazi”, “Zaustavite genocid”, “Ćutanje je odobravanje!”. Između dva predavanja, na požutelom travnjaku ispred biblioteke, dvadestak studenata demonstrira. Tokom protesta akademskih građanana protiv nezapamćenih ratnih zločina, vladala je kamerna atmosfera koja je svojom mlakošću odudarala od vrele pustinjske klime.
Bane, student iz Srbije, u Ameriku je stigao prošlog meseca i danas mu je prvi dan stručnog usavršavanja. Sedeo je na niskom kamenom zidu pored staze koja je vodila prema biblioteci, zaklonjen kržljavim borom čije su iglice nemoćno pokušavale da naprave hlad. Držao je plastičnu flašu u ruci. Voda se na vrelini toliko zagrejala da ni za obloge ne bi valjala. Povremeno bi otpio malo, više iz potrebe da nešto radi, nego da ugasi žeđ. Posmatrao je studente oko sebe. Prolazili su sporo, beživotno, kao navijene mehaničke lutke. Plakati na zidovima, parole na majicama… Sve je to podsećalo na tragediju koja se dešavala daleko od ovog fakulteta, daleko od Tusona a najdalje od svesti prosečnog Amerikanca. Čitav protest delovao je kilavo, onako, više reda radi nego da bi se otkrila istina. Pokušao je da oseti pripadnost, da poveruje u sistem vrednosti ovih mladih ljudi koji su se, bar deklarativno, protivili nasilju. Išao je s kolegama prema amfiteatru A-117. Ogromna učionica na kraju hola, mračna i dobro rashlađena. Profesor Majkl Grinberg je stajao ispred table i mentalno se priprema za prvo predavanje brucošima. Oniži muškarac u kasnim pedesetim. Nosio je sivi sako, retka kosa mu je padala preko kragne a perut po reverima. Umor je sve više potiskivao profesorova zgurena ramena. Na tabli, ispisanim rukopisom natrukovana je Aristotelova misao:
„Gde zakon ne vlada, nema ni ustava. Zakon bi trebalo da bude krajnja vlast, a svi vladari, pa i oni najviši, samo njegovi izvršioci. Jer ako je pravda jednakost, onda svi treba da budu podložni istim pravilima.”
Studenti su zauzeli mesta, jedni su gledali u telefone a drugi analizirali kolege oko sebe. Bane se smestio pored crnopute lepotice i dvojice mladića za koje nije mogao odgonetnuti da li su arapskog ili latino američkog porekla. Prijatelji iz zavičaja su već predvideli kako će u početku mozgati o rasi, etničkoj i nacionalnoj pripadnosti ljudi s kojima se sreće. Vrlo brzo, prestaće da im broji krvna zrnca jer u Americi zajedno žive ljudi iz čitavog sveta pa je takvo prebrojavanje zaludna rabota. Bar dok Tramp i ovi njegovi to ne promene. A kako su krenuli…
Profesor je popio malo vode, zatvorio plastičnu flašu i kada je graja malo utihnula, poželeo je dobrodošlicu.
„Poštovane kolege, dragi moji budući filozofi, predlažem da ne gubimo vreme oko predstavljanja, već da odmah pređemo na stvar. Ko bi želeo da prokomentariše citat koji imamo na tabli?”, pitao je šarajući pogledom po sali.
Nekoliko studenata je odmah iznelo opšte fraze da je zakon temelj društva, da se pravda osvaja postepeno, da ništa nije apsolutno. Profesor nije komentarisao. Slušao je pažljivo, klimao glavom i hrabrio ih da iznesu svoje mišljenje. Kratko podšišani mladić sa „frcoklom” na vrh glave, u majici s ćiriličnim natpisom i dijagonalnom torbicom, podigao je ruku iz drugog reda.
„Izvolite kolega!”
Bane je oklevao nekoliko trenutaka a onda je odgovorio pitanjem.
“Profesore, jeste li bili na demonstracijama ovde ispred fakulteta?”
U učionici je nastao muk. Kao po komandi, svi su najpre ošacovali mladića s akcentom, na čijoj majici je pisalo – Pumpaj!
Grinberg je polako spustio flašicu s vodom i nehajno se oslonio na zid pored table.
„Od mene i mojih kolega se očekuje da ostanemo neutralni. Naša uloga je da podučavamo, a ne da se svrstavamo. Ako bi svako od nas javno iznosio političko mišljenje, prestali bi da budemo profesori i postali deo propagande.”
Odmah je skočio Banteov „komšija”, druga klupa do vrata. Nije tražio reč već povikao iz sveg glasa.
„Za propagandu su već zaduženi režimski i, a boga mi, i ostali mediji. Ako i vi kao intelektualci ćutite, šta možemo očekivati od neobrazovanog Amerikanca koji se informiše preko Fejsbuka?”
Iako se slagao sa kolegom, Bane nije voleo kada ga prekidaju pa je nastavio tamo gde je stao:
„Aristotel kaže: ‘Građanin je onaj koji učestvuje u donošenju odluka i u izvršavanju vlasti.’ Ako ćutite profesore, niste građanin već samo posmatrač. Akademska distanca postaje saučesništvo u onom trenutku kada vlast preraste u autokratiju a vi ostanete neutralni!”
Tada se čuo ženski glas s druge strane amfiteatra:
“Tako je! Ćutanje nije opravdanje, bilo da se radi o genocidu u Gazi ili o fašizaciji Amerike.”
Profesor nije želeo da kaže nešto zbog čega bi zažalio. Dobra plata, odlične beneficije, dodatna sredstva za naučne projekte… A opet, teško je baciti pod noge sve ono što je godinama učio o humanizmu, civilizaciji, moralu…
„To je dosta snažna ali banalizovana interpretacija Aristotela.”
Iz poslednjeg reda javila se tršava devojka, išarana plavo-belim obeležjima Izraela:
„A šta ćemo sa 7. oktobrom 2023? Šta su oni nama uradili? Da li je to pravda? Da li treba da ćutimo i čekamo da teroristi ponovo napadnu?
„Zlo ne prestaje ako ga umnožimo. Oko za oko oslepiće i agresora i žrtvu pa i onda kada zamene uloge.”, odgovorio je žustro Bane.
U krajnje desnom uglu amfiteatra, sedela je grupa mladića. Oni se do tog trenutka nisu izjašnjavali. Buckasti rmpalija nosio je trobojni duks s obeležjima američke zastave. Na leđima slika poluatomatske puške i natpis: „AK 15 for Trump”.
„Lako je tebi stranac da pametuješ. Nisi ti ovde bio kad su naši ljudi ginuli 11. septembra. Na kraju, ako ti se ne sviđa, vrati se tamo odakle si došao.”
„A i ako nećeš tu smo mi, ‘Trampova garda’, da ti pomognemo!”, dobacio je neugledni žuća koji se jedva video od svog drugara, ljubitelja dobrog zalogaja i poluautomatskog oružja.
Profesor je još uvek vagao da li je diskusija otišla predaleko. Odlučio je da ih pusti još malo.
Tada je skočio tamnokosi delija s brkovima „a la Pančo Vila”, čija majica je sugerisala jasnu poruku: „Na otetoj zemlji svi su ilegalci!”. Nije želeo da se raspravlja s kolegama već se direktno obratio profesoru Grinbergu:
„Ako ste neutralni po pitanju genocida u Gazi, kako vam ne smeta kada vaš predsednik zatvara migrante u kaveze?”
Profesor se je i dalje ćutao a onda je usledio žestok udar s desna. Skočio je raspojasani plavušan s MAGA kačketom:
„Svi ste vi stranci isti. Došli ste u našu zemlju da nam držite lekcije. Iskoristite sve beneficije a onda popunite naša radna mesta. Ne zanima nas mišljenje Meksikanaca, Arapa i vas čija slova ne razumemo. Odakle je uopšte ovaj bundžija?”
„To se zove ćirilica, MAGA filozofe!”, odbrusio je Bane.
Profesor je pokušavao da kontroliše situaciju:
„Molim vas kolege, sloboda govora važi za sve u ovoj sali.”
„Važi i za nas kada kažemo da nam je dosta ovih što mrze Ameriku!”
Bane je ignorisao glavonju s desnog krila i gledao profesora pravo u oči:
„Platon kaže: ‘U demokratiji svako može da živi kako hoće. Sloboda se uzdiže kao vrhovno dobro, ali kada sloboda postane preterana, ljudi odbacuju disciplinu, ne poštuju zakon, a država klizi ka tiraniji.’“
„Eto! I Platon kaže da red mora da se zna!”, smejali su se MAGA studenti.
Mladić sa Balkana se nije zbunio, nastavio je da citira pametnijeg od sebe:
„Platon još kaže ‘da demokratija daje glas i onima koji nemaju ni znanje ni odgovornost. Tako vlast dolazi u ruke onih koji ne umeju da je nose.‘”
Nastala je tišina koju je Grinberg iskoristio da prekine polemiku i predstavi gradivo za prvi semestar. „Primirje” međutim, ne potraja dugo jer se oglasila devojka bez ikakvih obeležja, obučena u farmerke, belu košulju i s raspuštenom crnom kosom.
„Izvinite, profesore, ali nije red da u sred debate o antičkoj filozofiji prekidamo govornika. Kolega ‘Ćirilica’ nije završio.”
Profesor je progutao knedlu i zamolio Baneta da nastavi. Student iz Srbije je polako ustao, osmotrio mlade ljude oko sebe i odmerenim glasom otvorio dušu:
„Nemam nameru da vas učim ali ni da vam se dopadnem po svaku cenu. Došao sam u Ameriku da vidim kako je živeti u slobodnoj zemlji u kojoj funkcioniše demokratija. A zatekao sam strah kod ljudi koji imaju sve, osim petlje da kažu istinu. Pitate zašto se mešam? Zato što je tišina isto što i saučesništvo. Ako gledaš svoja posla ne razlikuješ se puno od neistomišljenika i ujedno pomažeš svojim tlačiteljima. Dobro mi je poznat osećaj kad moraš da spuštaš glavu da bi preživeo. Znam kako peče suzavac i kako boli udarac pendreka, i tišinu koja se ne bira, nego ti se naređuje. Kažete: ‘Vrati se kući.’ Gde? Tamo gde vlast maše palicom, a narod se pravi da batinu ne vidi? Tamo daleko, odakle sam došao, i tamo su mnogi neutralni ali su studenti podigli glavu. Sloboda nije ni američka, ni palestinska, ni srpska. Sloboda ne poseduje pasoš, nema zastavu ali ima cenu. Vi ste se opredelili za tišinu a ja za borbu. Vama je sada možda lakše ali jednog dana, osetićete grižu savesti. Tu mislim na one koji je uopšte imaju!“
Profesor je iskoristio pauzu da završi predavanje dok su ostali ćutali. Jedni su gledali u pod, drugi u telefon a ostali požurili da što pre napuste amfiteatar.
Napolju, sunce je i dalje pržilo a vrelina radila prekovremeno. Na izlasku iz kampusa, Bane je zastao i podigao pogled prema planinama: „U zemlji ‘slobodnih’, najteže je reći istinu,” pomislio je.
Iznenada, prišao mu je nepoznati muškarac s kačketom na glavi:
„A i ti jarane doš’o studirat filozofiju u Amer’ci! E jes’ ga ono izabr’o, pravo!”
„Kako si znao da smo naši?”
„U Muje se sve ćuje. Nego jebaji filozofiju, ‘ajmo na pivu.”
Letnje priče iz Arizone – Skotsdejl: Z I D
Skotsdejl je grad u kome su utočište pronašli najbogatiji žitelji Arizone. Vlasnici ogromnih kuća su lekari, zlatari, inženjeri i politčki fukcioneri. Iako se graniči s Feniksom, stanovnici Skotsdejla su ponosni na svoj poštanski broj i s prezirom gledaju na „sirotinju” iz susedstva. „Pustinjski mir” je jedno u nizu naselja s kontrolisanim pristupom. Na ulazu je rampa i naoružani čuvar, pa putnik namernik bez poziva nije rado viđen gost. „Dalje nećeš moći!”, vikao je predsednik kućnog saveta kada bi kod ulaza zatekao slučajnog prolaznika.
U zajedničkoj prostoriji ovog naselja, u toku je sastanak kućnog saveta. Posle plodotvorne diskusije, došlo je vreme da se sumiraju zaključci i donesu odluke. Predsednik, buckasti gospodin u ranim sedamtesetim, s tregerima koju su delimično pokrivali majicu s natpisom „Napravimo Ameriku ponovo moćnom” i pištoljem koji je nehajno visio na pozamašnom desnom boku, uzeo je reč u cilju rezimiranja:
„Većinom glasova, kućni savet donosi odluku po kojoj je vlasnik stambene jedinice 1988 u ulici „Staze razumevanja” dužan da komšiji iz broja 1948 nadoknadi štetu i finansira obnovu zajedničkog zida koji je srušen tokom nedavne oluje. Ukoliko to ne učini u roku od sedam dana, kućni savet će preuzeti troškove popravke i pomeriti među, za dva metra u dubinu dvorišta odgovornog lica. Sastanak je završen!”
Sitne ljudske mane ni bogatašima nisu strane ali u ulici „Staze razumevanja”, situacija je svakim danom postajala ozbiljnija. Počev od brojeva na kućama. U vili 1988 živela je porodica penzionisanog botaničara Amrira Gazavija, sledeća kuća, zlatara Arona Švarca, bila je označena brojem 1948, da bi se odmah potom nastavio logičan niz 1990, 1992… Kada se lokalni poštar pobunio zbog pomenute nedoslednosti odmah su mu zapretili premeštajem i nazvali ga antisemitom. Prema urbanističkom planu, dvorišta su pregađena zidovima visokim dva metra kako bi stanari, hteli to ili ne, gledali svoja posla. Žitelji su poslušno sledili stroga pravila koje su nametnuli najimućniji među njima, svi osim Gazavija i Švarca.
Amir se prvi doselio, mirno živeo penzionerske dane sa ženom i psom Jaserom sve do onog momenta kada je Englez Čarls Atli kuću prodao zlataru Aronu. Od tada, ograda od kamenih blokova pretvorila se u zid nevolje i plača. Novopridošli komšija je odmah istakao izraelsku zastavu koju je postavio tako da se viori tačno iznad dnevne sobe porodice Gazavi. Sledećeg jutra, komšije su primetile da je Amir, naoružan merdevinama. majstorisao po krovu. Već oko podneva zalepršao je barjak sa palestinskim obeležjima.
Pošto je zlatarsku radnju prepisao sinu, gospodin Švarc se, pod stare dane, zainteresovao za kompjutere i veštačku inteligenciju. Završio je razne internet kurseve i solidno baratao računarima. Amir s druge strane, uživao je u cveću, travi i drveću i od dvorišta napravio pravu oazu u arizonskoj pustinji. Čak je i psa naučio da poštuje porodični vrt, pa se Jaser nikada nije uneredio u gazdinoj bašti. Kada je prvi put zavirio s onu stranu zida, zlatar je pobesneo od ljubomore. Sačekao je da komšija ode na godišnji odmor, seo je za računar i hakovao sistem za navodnavanje. Kad se vratio iz zavičaja, profesor Gazavi je imao šta i da vidi. Njegov botaničarski ponos je podsećao na rodni kraj. Smežurane biljke, uvelo cveće, osušeni limun, jedino su palme nekako preživele. Jaser ga je tužno gledao izvinjavajući se što nije sačuvao gazdine rukotvorine. Odmah je preko Amazona naručio dron i još doplatio da mu stigne istog dana. Posle ubrzanog kursa na Jutjubu, naučio je da „pilotira” ovom čudesnom spravicom. Sačekao je subotu, kada je Aron s porodicom pohodio sinagogu, aktivirao je dron i uništio komšijinu fontanu u obliku manore.
Sledećeg dana čula se galama iz stambene jedinice 1948. Radovi behu u punom jeku, majstori su obnovljali fontanu a tehničari montirali ogroman video bim usmeren prema kući porodice Gazavi. Kad je pao mrak, najpre su se čuli uspaljeni govori Bibija Netjanahua a potom i snimci nedel koje bi svaki normalan sud proglasio genocidom. Aron je međutim bio ponosan na „uradak” svojih zemljaka u Gazi. Buka je uznemirila Jasera koji je iz zaleta preskočio zid i očas posla pocepao platno na velikom ekranu. Uklonio je tako sliku ali ne i ton pa je iz zvučnika i dalje treštalo „Hava nagila ve-nismeha”. Aronu je izvadio elektrošoker, popularni tejzer, i onesposobio komšijskog psa. Par sati kasnije, Jaser se pojavio ispred ulaznih vrata svog gazde ogrnut i kariranu, crno-belu kefiju.
Prvih nekoliko meseci, sitne pakosti varirale su na imaginarnoj skali bezumlja, od simpatičnih i nerazumnih do rizičnih i opasnih ali su ostajale tajna dveju porodica sa suprostavljenih strana zida razdora. Onda je komšijsko ludilo eskarliralo…
Najpre je zlatar prijavio profesora za zlostavljanje kućnog ljubimca pa mu je Društvo za zaštitu životinja zakucalo na vrata. Onda je Amir tužio Arona da ne izmiruje dugove prema državi te su poreznici danima pretresali finansijsku dokumentaciju u zlatari. Gospodin Švarc je potom poslao anonimno pismo svim ekološkim organizacijama da njegov komšija koristi previše vode pri zalivanju obnovljenog vrta a Gazavi je uzvratio dopisom opštini kako je u susednom dvorištu bespravno izgrađena fontana. Tako su u svoje ilegalne akcije umešali različite institucije sistema, ali ne i kućni savet plašeći se da ih ovi ne izbace iz „Pustinjskog mira”. Ratne operacije trajale su od oktobra 2023. godine i nije im se nazirao kraj sve do nedavno.
Svakog 4. jula, Amerika slavi Dan nezavisnosti. Bio je to praznik koji je porodica Gazavi tradicionalno proslavljala u punom sastavu. Posetili bi ih sin i snaha koji su živeli u Minesoti i ono najvažnije – doveli bi im unuka petogodišnjeg Ramija. Deda Amir se temeljno pripremio za doček svog omiljenog gosta. Igračke je birao pažljivo, a snabdeo se i sladoledom, kolačima uz obaveznu alvu i kadaif. Rami se igrao napolju i jedva čekao da padne mrak kada je deda za njega pripremio posebno iznenađenje – vatromet!
S druge strane zida, već oko podneva, počele su pripreme. Aron je uredio dvorište, poređao stolove i stolice i raspalio roštilj malo ranije za svaki slučaj. „Ako ništa drugo bar će duže pušiti onom zlotvoru!”. Mast je obgorevala šireći dim neprijatnog mirisa a domaćin sedeo za računarom i marljivo pripremao praznični program. Oko četiri, stigao je sin i šestogodišnji unuk Avi. Iako je bilo 45 stepeni u hladu, Švarcovi su nosili tamne sakoe i crne „kipote”, tradicionalne kapice koje se nose na vrh glave. Otac i sin su se dinstali na suncu dok se dečak igrao oko dedine fontane.
Gospođa Gazavi je pripremila bogatu trpezu. Za predjelo: baba gamuš i dolmu, onda pečeno jagnje koje je domaćin pazario u radnji „Kod Jusufa”, tabuleh salata i vruć somun. Za kraj baklava i čaj. I u komšijskoj kuhinji je bilo živo. Na jelovniku supa s maca knedlama, košer govedina sa već raspaljenog roštilja, kugel kao prilog i tradicionalni pleteni hleb – hala. Od slatkiša babka kolači i lubenica. Žene su postavljale sto, muškarci diskutovali o politici a klinci u dvorištu, neplanirano su otpočeli mirovnu misiju. Upoznali su se preko ograde, brzo sprijateljili i dogovorili da se nađu na ulici.
Mazili su Jasera i igrali Ramijevim novim igračkama pošto je deda Aron retko drešio svoju zlatarsku kesu. Dečaci su se potom razišli uz dogovor da posle večere zajedno gledaju vatromet. Tokom prazničnog obeda u pozadini je gruvao televizor odvrnut taman toliko da za stolom niko nije mogao čuti sagovornika. Kod Gazavija se „slušala” Al Džazira a kod porodice Švarc kanal Kešet 12. S prvim sutonom, počela je opšta pucnjava u komšiluku, pa su dede i unuci izašli u dvorište. Amir je postavio pirotehničke rakete i od unuka ponosno zatražio dozvolu za njihovo lansiranje.
„Jesi li spreman?”
„Kao Patrolne šapice pred misiju!”, odgovorio je unuk.
Krenula je kanonada: bela, zelena, crvena… pa opet ispočetka. S prvom raketom, iznad zida je virila dečija glavica. Avi je uzeo dedine merdevine i popeo se kako bi imao bolji pogled. Vatromet u susednom dvorištu bližio se kraju, a kada je i poslednja raketa zaparala vazduh, Aron je na laptopu aktivirao svoj šou. Virtualni vatromet koji je projektovao na tamnom arizonskom nebu. Plavo bele linije najpre su tvorile proširenu mapu Izraela, Davidovu zvezdu i na kraju zastavu svoje zemlje upletenu s barjakom SAD. Amir nije mogao da veruje očima. Kada je spustio pogled uočio je Ramija kako stoji na merdevinama i u društvu novog drugara, zadivljeno prati predstavu. Ne potraja dugo, a dede počeše još jednu žestoku svađu u kojoj su se bez razmišljanja priključili i njihovi sinovi. Izvirivali su iznad zida kao voajeri u gradskom parku. Klinci su ih prvo ignorisali, onda jedan drugom nešto šapnuli i otrčali svako svojoj kući. Nekoliko minuta kasnije, čula se nesnosna buka. Avi i Rami su, iz sve snage, varjačama lupali po šerpama koje su ukrali babama. Iznenađeni reakcijom mališana, matorci su istog momenta zaćutali, ušli u kuću i do kraja večeri se nisu oglašavali.
Narednih nekoliko dana, komšije su se trudile da gledaju svoja posla. Jednog jutra, dok su izlazili iz garaže, dedama se omaklo, pa su jedan drugom poželeli dobro jutro. Ali, kako je mudro govorila Amirova tašta „nije kome je rečeno već kome je suđeno!”. Krajem meseca, počela je sezona monsuna. Kiša, vetar a onda i velika oluja. Nevreme je protutnjalo brzo i efikasno. U naselju je padalo drveće, oštećeni su auomobili, poplavljeni sutereni, a u ulici „Staza razumevanja”, između stambenih jedinica 1988 i 1948, srušio se zid. Pošto je dogovor komšija bio nemoguć, obratili su se kućnom savetu.
I tako, idući unazad, dođosmo do početka naše priče.
Kada je sastanak završen i odluka stupila na snagu, Aron je odmah uložio žalbu tražeći da se dom porodice Gazavi sruši jer je njihov pas zapišavao zid zbog čega je isti postao porozan.
„Odlična ideja!”, omaklo se predsdniku kučnog saveta. „Na tom mestu bi mogli da podignemo teretanu sa jednim lepim restoranom.”
Priče iz Arizone: Tumbston – POSLEDNJI PUCANJ VAJATA ERPA
U lepome gradu, gradu Tumbstonu, gde reka Santa Kruz zbog suše ne teče, ostala je samo jedna uspomena, predstava u centru, skoro svako svako veče. U pozorišnoj rekonstrukciji istorijskog dvoboja ko OK Koarala, ulogu Vajata Erpa dve decenije je igrao Džejms Rasel. Kad su ga godine stigle, glas i snaga izdali stvari su se promenile. Ima tome pet-šest godina, kada ga je reditelj pozvao da posle predstave popiju piće. Znao je da se nešto sprema jer je taj mladi, istetovirani klipan “nosio zmiju u džepu” i nikada u kafani nije platio turu. Od tada, neustrašivi šerif igrao je glavnog negativca – bandita Klantona. Džejms više nije bio isti čovek… šarmer i zajebant, omiljeni lik starosedelaca i turista. Sedeo je nemo u uglu garderobe, lice ispijeno, pogled izgubljen…
U Tumbstonu, sunce prži od ranog jutra a tokom dana asfalt počinje da se topi. Drvene kuće pucketaju na vrućini, a senke se skrivaju ispod krovova. Grad izgleda kao filmska kulisa. Glavna ulica, sa salunima i izbledelim reklamama za Kolt revolvere, svakog dana postaje pozornica. Na njenom kraju, ispred makete šerifove kancelarije i replike zatvora, nalazi se improvizovana scena za turiste. Svakog dana, tačno u podne, odigrava se dvoboj kod OK Korala. Posetioci na drvenim tribinama čekaju predstavu, pucnjavu i pobedu dobrih momaka nad onim drugim.
Pre svakog izlaska na scenu, Džejms okrene srebrni prsten na malom prstu leve ruke. To je stara navika, ritual protiv uroka. Taj prsten je dobio od Meri, poklon od žene koju je ludo voleo i zbog svoje tvrdoglavosti – izgubio. Zajedno su glumili u svom gradu i gostovali po celoj Arizoni. Meri je bila vatrena, duhovita, pametna. Njen pogled ispunjen nadom i energijom pozivao ga je da se probudi iz provincijske letargije, da skupi hrabrost i da zajedno krenu u avanturu i neizvesnost. Molila ga je ali “glavni šerif” nije poslušao. Napustila je Tumbston i posle višegodišnjeg lutanja, stigla u Holivud. Nije postala zvezda, ali se pojavljivala u mnogim filmovima ali u pozadini, u scenama koje pamte samo oni koji pažljivo prate svaku scenu. Više se nisu videli.
Posle predstave, Džejms je sedeo ispred saluna. Gledao je prema rečnom koritu Santa Kruza, koje je već godinama suvo. Ostao je trag da je nekada ovde tekla reka, nekoliko barica i zelenkasti mulj na pustinjskom pesku. “Ova reka podseća na moj život. Ostalo je samo korito ali vode više nema.”
Iznenada mu je prišao čovek u šarenoj košulji. Izgledao je kao turista, ali hodao je sigurno, kao neko ko tačno zna gde je krenuo.
“Dobro ste odigrali onaj pad i polagano umiranje tokom dvoboja. Mnogo bolje nego mnogi profesionalni glumci koje sam angažovao!” rekao je.
Džejms ga je pogledao.
“Znači ti mu dođeš kao neki filmadžija! Ako častiš viski, možda padnem još jednom.”
Stranac se predstavio: Rodžer, producent. Snimao je niskobudžetne vesterne. Tražio je glumca za ulogu bivšeg odmetnika, sada starca koji ne priča mnogo ali pogledom puno kazuje. Posle trećeg pića, Džekms je postao pričljiviji. Pripovedao je lagano o glumi, o ljubavi i o šansama koje je u životu prpustio. Govorili su mu da treba da ide u Feniks, Los Anđeles… Ali je ostao. Alkohol. Ovaj grad. Jedna improvizovana pozornica – tako je izgledao njegov život.
“Kako si me našao?” pitao je reda radi.
Rodžer je otpio malo kafe i pažljivo zagledao sagovornika.
“Preporučila me majka. Meri Buš.”, dodao je s blagim osmehom na licu.
Nastupila je tišina. Džejms se nakašljao i pažljivo odmerio mladića. Poznate crte lica, energija, strast prema umetnosti… Prepoznao je sve ono što ga je privlačilo kod jedine žene koju je zaista voleo. Ništa nije rekao, samo je črvsto stegao prsten i nekoliko puta ga okrenuo oko prsta. Plašio se da pričom ne pokvari ovaj trenutak. Naručio je piće i rekao mu da ostavi scenario i broj telefona a on će mu se uskoro javiti.
“Samo da vas podsetim da snimanje počinje kroz mesec dana!”, rekao je Rodžer dok je nazdravljao lokalnom kauboju. Potom je pokupio svoje stvari i startovao Teslu i napustio Tumbston.
Odmah je pozvao reditelja iz Tumbstona i obavestio ga da će uzeti nekoliko slobodnih dana, na šta je priučeni šalabajzer odgovorio:
“Velika stvar, mogu da angažujem bilo kog pijanca da padne tokom dvoboja!”
Džejms je progutao knedlu, oćutao uvredu i prekinuo vezu. “Videćeš ti magarče nevaspitani koga nazivaš nesposobnim pijancem!” Iz saluna odlazi do isušene reke, gledao u prljavi pesak i razmišljao o svom promašenom životu. “Ta uloga u filmu, ma koliko mala bila, bolja je od ovog valjanja u prašini bez ijedne izgovorene reči!” Popušio je nekoliko cigareta i krenuo kući. Na ulazu, iz oštećenog poštaskog sandučeta virila je pošiljka u žutom omotu. Izvadio je paket i spazio pismo. Brzo je pocepao koverat i na finom papiru prepoznao rukopis.
“Najdraži šerife, mili moj Vajate,
Rodžera si upoznao. Video si koliko toga vam je zajedničko. Puno sam mu oričala o tebi, koliko si dobar glumac i čovek. Prihvati ulogu i dođi što pre!
Tvoja M.”
Džejms je otvorio veliki, žuti koverat u kome se nalazio scenario za film “Prašina i tišina”. U sobi je bilo zagušljivo, iako su prozori bili otvoreni. Ni dašak vetra, samo prašina. Seo je za sto, složio pismo i scenario jedno pored drugog. Analizirao je svaku krivinu slova M, nervozno ubodene tačke i čuveno Y koje ga je od detinjstva podsećalo na praćku. Skuvao je kafu, zapalio, i za pola sata pročitao scenario. Prošetao je po stanu, zatvorio prozore, uključio klimu a onda je još jednom prošao kroz najzanimljije scene svog prvog filma. Poslao je Rodžeru pristanak a ovaj mu odmah uzvratio adresom motela u Jumi gde će odsesti tokom snimanja.
Nedelju dana kasnije, iz ostave je uzeo prašnjavi kofer, isti onaj s kojim je pre mnogo godina išao na turneje po Arizoni. Tada je i Meri putovala s njim. Još uvek je mirisao na nju. Okrenuo je prsten nekoliko puta, i spakovao najnužnije stvari. Kad je izlazio iz kuće, pogledao je još jednom prema Santa Kruzu. Reka nije tekla, ali je i dalje bila reka. Možda je i on još uvek ona “glumčina” kako su mu nekada govorili? Na autobuskoj stanici, trudio se da izbene poglede sugrađana, želeo je da Tumbston ostavi iza sebe. Čekao je prevoz ali i nešto drugo, mnogo značajnije… novi početak? Iste večeri, u motelu je upoznao reditelja i odmah osetio nepoverenje koje je mladi umetnik osećao prema amateru iz kaubojskog grada. A onda je stigao i glavni producent. Džefri je naručio večeru i druženje se nastavilo do ponoći.
Prvi dan snimanja. Obukao je kostim i čekao svoj red. Nije imao puno teksta. Tumačio je lik koji je odavno sve rekao.
“Kamera?”; “Ide!”; “Ton?”; “Ide!”; “Akcija!”
Snimali su scenu u kojoj njegov lik sedi u tišini dok sin koga nikad nije upoznao silazi s konja i prilazi neznancu. Nemo su se pogledali. Džejms je najpre pustio suzu i čvrsto zagrlio mladića.
“Kat! Prodato! Odlično!”, viknuo je reditelj.
Uveče, sedeli su ispred motela. Glimac iz Tumbstona je pio burbon a producent pivo.
“Nadao sam da ćeš doći ali sam strahovao da ćeš odbiti ulogu”, rekao je Rodžer.
“Kolebao sam se ali nisam mogao da ti kažem – ne!”, odgovori Džejms.
Tišina.
“Kad sam bio mali”, reče mladić, “majka mi je pričala o tebi. Uvek s nekom zadrškom. Volela te je više nego što je htela da prizna. Ja sam te samo zamišljao. Sada više ne moram.”
Džejms podiže čašu.
“Za uloge koje nismo odigrali.”
“Za novi početak! Živeli!”
Utom se pojavio reditelj. Stao je ispred veterana, blago se poklonio i pružio mu ruku.
“Gospodine Rasel, to što ste danas uradili… Nisam mogao da verujem da ćutanje može da bude glasnije od najdužeg monologa.
Džejms ga je pogledao.
“Ni ja nisam znao. Do danas.”
Ponovo su ostali sami. Rodžer je doneo flašu viskija iz motelske sobe.
“Još nisam siguran da li si mi ti otac.
“Ne znam ni ja sinko ali to sad više nije ni važno.
“Kako nije?”
Džejms je pogledao prema zvezdanom nebu bez oblaka. I tiho prozborio:
“Važno je da smo sada u istom kadru.”
Snimanje je završeno, kamere spakovane, kostimi odneti na hemijsko čišćenje. Veći deo ekipe je otišao. Ostalo je samo nekoliko ljudi iz tehnike, producent, sporedni glumac i jedan film koji čekao montažu i neku svoju publiku. Džejms je sedeo ispod nadstrešnice i čekao je snimatelja da ga odbaci do Tumbstona. Sada je, kao “zvezda”, imao obezbeđen prevoz.
U tom momentu, na parkingu se zaustavio tamnoplavi auto. Izašla je žena s kaubojskim šeširom i naočarima za sunce. Hodala je sporo, ali uspravno. Stala je ispred Džejmsa. Skinula naočare i dugo ga gledala.
“Pa ti si stvarno došao!”, rekla je.
“Kad si me pozvala, konačno sam shvatio da ne želim ostati namćor do kraja života!”.
Seli su jedno kraj drugog i neko vreme ćutali.
“Videla sam ga kako te gleda”, rekla je. “Isto kao ti mene, one večeri posle poslednje zajedničke predstave. Ali Rodžer nije tvoj!”
Džejms ne reče ništa. Gledao je pravo u oči, bile su iste kao nekada, zelene, nemirne, vaterne…
“Njegov otac je jedan producent iz Čikaga. Nije ga priznao, nikada ga čak nije ni video. A ja sam kreirala lik oca i uvek pričala o tebi. Govorila mu da je njegov tata bio pravedan, malo tvrdoglav, ali uvek svoj. Naučio je da hoda kao ti. Da ćuti kao ti.
Džejms je klimnuo.
“Znači, odrastao je verujući u legendu?”
“Ne, verovao je istinu!”, ispravila ga je.
Džejms pogleda u daljinu. U nebo. U senku stabla.
“Hvala ti!”, reče tiho.
“Na čemu?”
“Što si me učinila ocem, a da to nisam znao. I što si mi dala da to osetim pre nego što odem.”
Meri mu stavi ruku na rame.
“Nisi ti još gotov!. Nisi više ni Klanton, ni Vajat Erp. Bio si i ostaćeš – moj Džejms Rasel!”
Nebo je menjalo boju. Od sive u narandžastu, a onda u zlatnu. Vetar slab još uvek nespreman da uzburka dan.Džejms i Meri su sedeli na drvenoj klupi ispred motela. Ispred njih, prazna flaša i pepeo cigareta oko piksle na sredini stola. Nebo je postajalo svetlije. U tom trenutku, dok se sunce dizalo nad pustinjom, njihove ruke su se srele na sredini klupe, prsti se isprepletali, kao dve senke koje su se prepoznale posle dugog lutanja. I tako su ostali.
Letnje priče iz Arizone – Sedona
KAKTUS KOJI PAMTI
Profil „Obrisi pustinje” upravo je dobio jubilarnog člana. Tačno deset hiljada pratilaca na Instagramu je uživalo u Leninim umetničkim fotografijama. Crvene stene, kanjoni, otvoreno nebo i pustinjska idila, njena večna inspiracija, postali su zanimljivi i drugim poštovaocima pejzaža. Lepota prirode, odavno je otopila granice pa joj se jednako raduje i kineski paor u Sečuanu koji nije čuo za internet kao i haker iz Silikonske doline koji je pejzaže samo na Instragamu i video.
Ima tome desetak godina, od kako Elena Novak živi u najlepšem gradu Arizone. Dama češkog porekla, nekada je sledila stroga pravila, smerno hodajući hodnicima Američke ambasade u Pragu. Tu je upoznala razvedenog američkog diplomatu koji se u Lenu zaljubio na prvi pogled. Venčali su se i po završetku mandata preselili u Vašington. Lepo su se družili, mnogo se voleli i zajedno životu radovali. Kada je došlo vreme za penziju, preselili su se na drugi kraj Amerike. U Sedoni su kupili kuću u istoj ulici u kojoj je vikendica Volta Diznija. Lena se nadala da će pustinjski vorteksi i pozitivna energija kojom zrače Crvene stene izlečiti tešku bolest njenog ljubavnika, saborca i najboljeg druga. Prebrzo ga je izgubila. Ostala je sama u kući prepunoj svetlosti, lepih i bolnih uspomena. Praznina u duši nije joj davala mira ali se junački borila. Mogla je da se vrati i u američku i u češku prestonicu, ili da ode na neko treće mesto. Lepota pustinje brzo joj je prirasla srcu a pastelni pejzaži uzeli pod svoje. U trenutcima osame i čežnje za prošlim vremenima, vraćala bi se fotografijama koje je napravila tokom lutanja po svetu. Preko godine su putovali službeno a leti, onako za svoju dušu. Prelistavala je album sa čijih korica joj se smešio muž a unutra – svet u malom: šetnja Montmartrom, klizanje u Moskvi, piramide u Bugojnu, safari u Keniji, Žute planine Huangšan u Kini… U mladosti, fotografija je bila hobi, u zrelim godinama strast a od kada se skrasila u srcu Arizone; dobar kadar, prava ekspozicija… postali su Lenina opsesija i penzionerski način života.
Bila je subota. Blaga migrena pulsirala je iznad obrve, ona dobro znana bolna tačka, koja je ubijala lepotu svakodnevice. Ustala je, skuvala kafu, i sela na terasu. Zagledana u daljinu, levom rukom je povukla gumenu narukvicu na desnoj ruci a onda pustila je da je udari po zglobu. To je radila nesvesno, ritmično… Narukvica je bila tanka, tamnoplava, sa jedva primetnim motivom. Poklon od muža sa Tajlanda pre više od dvadeset godina. U malom hramu na ostrvu Ko Lipe, jedan starac im je vezao narukvice rečima: „Ljubav je kao ova gumena narukvica. Prilagođava se, ali se ne sme previše zatezati jer može da pukne. Zato je čuvajte i trajaće večno!” U to vreme, Lena nije previše razmiljala o simbolici ali otkad je ostala sama, često se sećala ovog događaja, mudrog čoveka i narukvice… Kad god bi osetila kako joj misli beže, da je tuga pod svoje uzima, povukla bi je više puta! Bio je to podsetnik na njihovu večnu ljubav i oružje protiv tužnih misli. Obukla je tuniku, “terenske” cipele i šešir. Proverila je bateriju na kameri i telefonu, nabacila ranac na leđa i zastala na vratima. Dodirnula je narukvicu, povukla je još jednom jako i krenula najpre niz ulicu a onda uzbrdo prema Crvenim stenama.
Popodne je bilo vedro ali ne i previše toplo za početak jula. Vetar je uz svežinu donosio i miris osušenih borova. Lena je gazila po zimzelenim iglicama hodajući vijugavom stazom oko kamenih skulptura koje je izvajala priroda. Sunce se spuštalo prema horizontu bojeći stene u modrije tonove crvene. Preskočila je jarak i skakala s jednog velikog kamena na drugi, izašla je na čistinu… Tada ga je ugledala! Visoki kaktus iskrivljenih ruku i sunce koje se polagano gubilo iza kamenite planine. „Sagvaro u suton! Savršen kadar!, govorila je sebi.
Škljocnula je nekoliko puta, a onda još jednom, pa opet… Široki plan, onda detalji… Pomerala se oko kaktusa tražeći najbolji ugao. Nije odmah proverila snimke ali je osetila posebnu vrstu zdovoljstva. To je ona unutrušnja ispunjenost poznata svakom umetniku posle dobro obavljenog posla. Kada se sunce sasvim sakrilo iza stena, Lena se spustila do grada. U kafiću „Tajni vrt” naručila je dupli espreso bez mleka i šećera. Jaka kafa u kasno popodne, navika koju je donela iz Evrope a zbog koje su se Amerikanci čudom čudili. Nije obraćala pažnju na komentare a ponekad bi im kratko poručila da ima miran san zbog čiste savesti, a tu joj kofein ništa ne može! Na terasi kafića, uz mistično brujanje vetra, odlučila je da prgleda najnovije snimke. Stigla je do osme slike kada je zumirala fotografiju kaktusa jer joj je jedan detalj privukao pažnju. Dva urezana slova sa nekom kvrčicom u sredini. Uvećala je još malo, pri dnu kaktusovog stabla pisalo je : B + K pa sve to uokvireno srcem, jednostavnim, nevešto nacrtanim… Reazbareni inicajilali, srce, patina vremena, romantika, sećanje, postojanost… „Ovo je kaktus koji pamti!”, pomislila je zadovoljno. Fotografiju je odmah postavila na Instagram uz komentar – Neki kaktusi ne zaboravljaju velike ljubavi! Da li neko zna priču o B + K koji su se nekada ovde voleli?
U tom trenutku, pored bašte kafića prošao je Frenk Begej, lokalni prirodnjak, mudri Indijanac plemena Navaho, Lenin poznanik i pomagač u potrazi za raznobojnim pejzažima netatknute pustinje. Kao jedan od starijih žitelja Sedone važio je za hroničara ovdašnje istorije. Mahnuo je iz daljine i baš kada je nameravao da pređe ulicu, Lena je viknula iz sveg glasa:
– Frenk, svratite molim vas! Htela bih nešto da vas pitam!, rekla je i istog trenutka naručila dve „Južnjačke utehe” omiljeni viski dragog prijatelja.
Indijanac se okrenuo, klimnuo glavom i bez mnogo premišljanja krenuo prema „Tajnom vrtu”. Pružio je ruku i seo pored Lene a u isti mah stiglo je i piće. Nazdravili su i odmah počeli razgovor o fotografiji. Frenk se fokusirao na nejasne mrlje pri dnu slike, pošto su taj deo uvećali i provukli kroz filter, dobili su naznake brojeva… Zagledali su sa svih strana kada je još uvek oštro oko vremešnog Navaho Indijanca prepoznalo deo datuma.
– Godina se jasno vidi i deo meseca… Dan ne mogu da protumačim. „Epitaf “je urezan septembra 1986. godine.
Lena se tu nije zaustavila i nastavila da ga obasipa pitanjima – da li se seća nekog od ljubavnih parova iz tog vremena? Po čemu pamti jesen 1986. godine? Može li joj pomoći da reši foto misteriju? Frenk je obećao da će se raspitati okolo i proveriti u svom dnevniku koji je vodio od rane mladosti. Popili su piće, hroničar lokalnih događaja je pozdravio radoznalu prijateljicu i krenuo prema indijanskom rezervatu. Uveliko je pao mrak kada je Lena spakovala svoje stvari i krenula kući. Odštampala je nekoliko najuspelijih fotografija, sipala sebi vino, a onda još jednom, analizirala sagvaro kaktus uslikan u suton i inicijale koji joj nisu davali mira. Zadremala je u dnevnoj sobi i tek pred zoru preselila u krevet. Nije se mnogo naspavala jer je već oko sedam čula kucanje na ulaznim vratima. Bio je to Frenk Begej.
– Odmah stavi kafu, duplu… Priča o kaktusu je mnogo zanimljivija nego što mi se u prvi mah činilo. U dnevniku sam sve detaljno zabeležio…
Domaćica je uz kafu servirala med i nacedila svež limun. Smestili su se na terasi koja je gledala prema Crvenim stenama. Frenk je zapalio cigaretu i počeo da se priseća događaja od pre četiri decenije. Vremešni indijanac je povukao dim, zadržao ga duže nego obično, želeći da što bolje u glavi poslaže slike i prevede ih u reči. Prelistavao je staru svesku, izbledelu od vremena i raskupusanu od upotrebe. Zaustavio se na polovini i prstom prešao preko zapisa.
– Avgust… A evo ga i početak septembra…!
Lena kao da je mu je čitala misli pa je iz bifea izvadila flašu viskija i dve čaše, uz komentar.
– Negde u svetu sigurno pada veče!, pravdala je jutarnju zdravicu.
Lice pripadnika plemena Navaho se najpre ozarilo a posle prvog gutljaja vatrene vode, vratio se dnevniku.
– Tih godina sam radio kao vodič turista kroz pustinju. Dolazili su ljudi iz čitavog sveta a ja sam sve bolje upoznavao staze kojima ni u detinjstvu nisam prolazio. Evo piše, jesen 1986. upoznao sam mladi par iz Kalifornije. Beti i Karl. Ona je bila slikarka dok je Karl snimao glasove pustinje i strpljiivo čekao onaj pravi šum, šapat, žubor… Bili su zaljubljeni jedno u drugo, u prirodu, ljude, vatrenu vodu i biljku smeha i tišine. Beti je satima slikala Crvene stene iz različitih uglova dok je Karl šetao okolo s ogromnim magnetofon. To je onaj sa koturovima i trakama koje se okreću – izgledao je kao da nosi čitavu radio-stanicu na leđima. Rekao mi je da traži nešto posebno. Zvuk tišine ili tišinu koja zvuči!
Frenk je liznuo prst, okrenuo list i podigao pogled prema šarenom nebu prisećajući događaja od pre četrdeset godina.
– Jednog jutra, tek što je svanulo, šetali su i baš kod tog kaktusa, Beti je povredila nogu. Seli su i urezali svoje inicijale. Karl ju je kasnije na leđima doneo do rezervata gde joj je vrač utegao zglob i dao trave koju su joj pomogle da brzo prohoda. Sledećeg dana, spremala se oluja…
Zapalio je još jednu cigaretu. Koristio je šibice, kresnuo je polako, povukao dim i nastavio.
– Karl mi je rekao da kiša i vetar prave najbolju rezonaciju u pozadini Crvenih stena i da je oluja prava prilika da konačno snimi – taj zvuk! Jedan, jedini, neponovljivi koji se samo u Sedoni može čuti. Odvraćao sam ga jer sam osetio da sprema veliko nevreme. Beti ga je preklinjala. Uzalud!
Lena im je nasula još po jedno piće i nemo čekala nastavak.
– Nije se vratio! Tražili smo ga danima. Priključili su nam se moji saplemenici, policija, lokalno stanovništvo. Pronašli smo polomljen magnetofon i trake koje je nosio vetar. A onda sasvim slučajno, Beti je ugledala kasetu. „Uvek je sa sobom nosio i diktafon. Za svaki slučaj!”, objasnila je. Telo nažalost nikada nije pronađeno. Kada smo se vratili u grad, preslušali smo snimak. Čuli su se neverovatni zvuci, čudno šaputanje, nestvarni glasovi i na samom kraju Karl: „Ljubavi! Oprosti mi što te zauvek napuštam zbog zaluđenosti poslom i sebičnosti!”
U trenutku kada je Frenk zaćutao, oglasio se Lenin lapotop koji je stajao pored flaše s viskijem. Tiho je „pingnuo” i prosto preklinjao vlasnicu da mu posveti sekund pažnje. Lena je otvorila poklopac – privatna Instagram poruka od korisnice „Beti Art”:
„Bio je to samo naš sagvaro. Beti + Karl. Zauvek! Hvala što ste ga pronašli i oživeli uspomenu na kaktus i na Karla.”
Dva dana kasnije, Lena i Frenk su u tišini koračali poznatom stazom. Umesto kamere, ponela je buket cveća i tanku gumenu narukvicu. Tamna, jednostavna, sa uspomenom urezanom u simbol večne ljubavi. Kaktus je bio na svom mestu. Na svom telu ponosno je nosio srce s inicijalima B + K. Frenk je stajao nekoliko koraka iza nje. Lena je prišla, klekla, zategla još jednom narukvicu koju je nosila sve ove godine, pustila da je blago udari po ruci. Zadnji put. Zatim ju je skinula, i spustila pored korena kaktusa. U vazduhu se osetio miris žalfije i crvene zemlje. Vetar je šuštao tiho kroz bodljikave grane sagvaro kaktusa, šireći pesmu večne ljubavi.
Letnje priče iz Arizone – Feniks
ŽIVOTNA LUTRIJA
Svakog jutra, tačno u devet sati, oniži gospodin s kačketom na glavi, nežne građe i ukočenih ramena, polako bi otvorio vrata i krenuo prema desnom uglu prodavnice, gde se točila kafa za poneti. U vrelu tečnost sipao je najpre malo mleka, onda i šećer, stavio poklopac, iz frižidera uzeo sendvič i stao u red. Mladić koji je radio za kasom odmah je primetio stalnu mušteriju, ali ga nije odmah pozdravio jer je ujutru bila velika gužva.
— Dobro jutro, kneže Igore! — dobacio je gospodin slabašnog stasa kada je došao na red. — Kako se snalazite u ovim našim pustinjskim krajevima?
— Poštovanje, mister Toni, eto živi se. Iskreno, mnogo je lakše otrpeti sunce i vrućinu nego bombe i gelere! — odgovorio je mladić, koji je engleski govorio s teškim akcentom.
Tog petka, kao i obično, Toni je uz doručak pazario i loto, a Igor je vremenom zapamtio njegove brojeve — 9, 19, 29, 39, 49…
— Valjda će se i to ludilo u tvojoj zemlji jednom završiti! — dodao je čovek s kačketom. — Sve najbolje, Igore, vidimo se sutra!
Čim je izašao, Toni je prišao beskućniku i pružio mu sendvič i kafu. Raščupani mladić polako je izvadio ruke iz džepova prljavih pantalona, uzeo hranu i piće, klimnuo glavom i otišao iza prodavnice da doručak podeli s devojkom. Čovek s kačketom, iz džepa je uzeo svežanj ključeva i zavrteo ih oko prsta. Onda je ušao u svoj kamionet i napustio parking.
„Tako on svakoga jutra!”, pomislio je prodavac, skenirajući paklicu cigareta dvojici mladića u radnim uniformama.
— Šta li stavljaju u njih kad su ovoliko skupe? Cena marihuane i cigareta uskoro će biti ista! — bunio se uniformisani vodoinstalater dok je plaćao račun.
Igor je prepustio kasu koleginici da bi pripremio svežu kafu. Prošlo je godinu dana otkako radi na ovoj benzinskoj pumpi a činilo mu se da je celog života bio trgovac. Samo dva leta ranije, u Kijevu, predavao je matematiku. Gimnazijalci su ga voleli, kolege poštovale… U Ameriku je pobegao od besmislenog ratovanja i završio u srcu Arizone gde radi kao „kasirka” s dodatnim zaduženjima. Čistio je parking, ribao pod, a najviše je voleo kada ga šefica pošalje da složi robu u hladnjači. Bio je to jedini način da se malo rashladi jer je tokom leta pustinjska temperatura je postajala nepodnošljiva. U retkim trenucima osame, brzo bi napravio raspored u hladnjači, složio pivo, sokove i zamrznutu hranu a onda bi seo na gajbu i na mobilnom proverio stanje na ukrajinskom frontu. Uspeo je da pobegne iz tog pakla, ali roditelji i mlađa sestra nisu. „Žestoka osveta Rusa posle ukrajinskog napada dronovima. Prema procenama zdravstvenih organizacija, od početka sukoba, preko milion ljudi je ubijeno ili ranjeno.”
U životima većine stranaca, na početku emigrantske karijere, svaki dan je istovetan onom prethodnom. Posao, prekovremeni rad, odlazak kući, jelo i spavanje. U monotoniji svoje svakodnevice Igor je, međutim, primetio da od petka Toni više nije navraćao.
Mesec dana kasnije, bila je sreda, rano jutro, Igorov slobodan dan. Nije bio te sreće da kao normalan svet uživa u blagodetima vikenda, pa je prema rasporedu odmarao utorkom i sredom. Navio je sat u šest da bi obavio snimanje pluća. Na medicinskom pregledu za dobijanje vize utvrdili su da je pozitivan na TBC. Pridošlice iz istočne Evrope (uključujući i pokojnu SFRJ) muku muče s testom na tuberkulozu jer su odmah po rođenju primili vakcinu, koja će ih na sličnim pregledima u zapadnim zemljama pratiti do kraja života. Pre dvadesetak godina, zbog pozitivnog TBC testa, jedan Rus je proveo dva meseca u karantinu. Tada su zasedali razni konzilijumi pa je nadležnima konačno objašnjeno da se u mnogim zemljama sveta, bebe vakcinišu protiv ove iskorenjene bolesti, te da će im svaki test biti pozitivan. Od tada, američke birokrate ne prave više veliku frku, ali je dodatno snimanje pluća obavezno.
Igor je na brzinu popio čaj, obukao šorts, najtanju majicu koju je imao i krenuo na put, jer u Arizoni, bez automobila, odlazak bilo gde brzo se pretvara u avanturu. Emigraciona služba je od Igorovog stana udaljena tridesetak kilometara, a da bi stigao, valjalo mu je promeniti tri autobusa. Taksi je preskup, a za Uber nije imao kreditnu karticu. Morao je taj pregled da obavi što pre jer je rok isticao. „Ako ne završim danas,” razmišljao je, „sledećeg utorka će biti prekasno… a kakvi su, mogli bi da me proteraju iz zemlje!” Do sedme ulice je išao pešice, a onda jednim autobusom do Tomasa, pa drugim do Centralne avenije. Na autobuskom stajalištu jedna starica ga je posavetovala:
— Vidi se da si nov u Arizoni. Ovde se leti ne pešači bez dugih rukava i pantalona… Šortseve mogu da nose ovi koji voze automobile!
U emigracionom je čekao dva sata, i počeo da strahuje da li će do kraja radnog vremena završiti posao. „Srećom niko ne ulazi preko reda kao kod nas u Ukrajini!”, pomislio je dok je duboko udahnuo rashlađeni, ustajali vazduh. Kada je došao na red, uzeo je formulare, pa s njima pravo u bolnicu. Platio je preglede unapred i dobio dva uputa — jedan za snimanje, a drugi za specijalistu pulmologa. Dok je pokušavao da na bolničkoj mapi pronađe radiologiju, osetio je da ga neko hvata za ruku.
— Kneže Igore, zdravstvujte! — rekao je Toni iz invalidskih kolica. Bio je odeven u bolničku odeždu, s cevčicom za kiseonik u nosu.
— Šta se dogodilo, dragi Toni? — iznenadio se mlađi akter naše priče.
Pomerili su se od šaltera i otišli do obližnje kantine. Bolničarka koja je brinula o Toniju, doterala je kolica do jednog od stolova i ostavila ih uz obećanje da će se vratiti kroz pola sata. Igor je doneo dve kafe i sendvič za prijatelja.
— Nisam ti uzeo loto, izvlačenje je tek u subotu! — rekao je, odvajajući upute na stranu.
— Daleko je subota, mladi prijatelju, ne znam da li ću je dočekati, a za loto ne brini — novac mi više neće biti potreban! — odgovorio je s gorčinom u glasu.
Igor je posmatrao ljude koji su prolazili oko njih. Jedni, zagledani u papire, užurbano su tražili svoj sprat, odeljenje, ordinaciju… Lekari, sestre i bolničari u raznobojnim uniformama znali su tačno gde su krenuli i koji ih zadatak čeka. Pomoćno osoblje — ti plemeniti ljudi koji za malu platu proživljavaju najteže trenutke svojih “štićenika” u bolničkoj postelji… Mladić više mogao da izbegava Tonijev pogled, koji je nagoveštavao trenutak otkrivanja istine. Otpio je gutljaj kafe, pogledao čoveka u kolicima pravo u oči i tiho rekao:
— Slušam te, prijatelju!
Toni je oko kažiprsta vrteo svoje ključeve, dok je drugom rukom popravljao cevčicu koja je izlazila iz boce za kiseonik. Isprekidanim glasom, pomalo odsutno, je progovorio:
— E pa, Igore Borisoviču, mladi prijatelju, moja priča počinje 9. septembra 2019. u devet sati ujutru, na devetom spratu ove bolnice, i nećeš verovati — baš u ordinaciji broj 19. Tog dana su mi dijagnostikovali onu bolest s kojom mnogi životare, ali nikada ne prežive. U „nagradnoj igri” učestvovali su svi moji organi, a srećni dobitnik beše onaj najpoganiji! Što bih ja, kao doskorašnji prodavac automobila, rekao — ljudski auspuh! Kasno su otkrili, pa nisam hteo da me seckaju i krpe. Istog dana sam dao otkaz i počeo da trošim ušteđevinu. Odavno sam se razveo, dece nismo imali, tako da nema ko da me žali. Od tog dana, prošlo je devet meseci, a ja sam danas mnogo srećniji nego u vreme kada sam bio zdrav!
Pored njihovog stola provezli su desetogodišnjeg dečaka sa zavijenom glavom, koji je objašnjavao roditeljima da kaciga nije bila baš najbolje vezana, ali se kune da je polako vozio električni bicikl. Za susednim stolom, držeći gospodin u ranim osamdesetim, drobio je čokoladni mafin, pažljivo hraneći ljubav svog života. Toni je zamolio bolničara koji se tu našao da mu donese čašu vode, a onda je nastavio priču.
— Tada sam počeo redovno da dolazim u tvoju radnju. Blizu mi je, a primetio sam da se tu skupljaju beskućnici. Činio sam sitna, dobra dela i redovno kupovao lutriju…
Ima nešto u ljudskom biću da svaku, pa i za sagovornika najtragičniju situaciju, mentalnim vratolomijama nekako uvek usmeri prema sebi. „Eto, Amerika — zemlja bogata i velika, a ljudi tuguju, boluju, umiru… ” ili što je njegov deda nekada govorio — „nema smrti bez sudnjega dana!” — filozofirao je u sebi Igor. Tada je nesvesno ustao i rukom dodirnuo rame jedinog prijatelja koga je u Americi stekao. Dok su mu se oči punile suzama, mladić je gledao u zemlju.
— Hajde, nemoj da mračiš, još nisi čuo najbolji deo priče! Decenijama sam prodavao automobile. Za nas kažu da smo veliki prevaranti i lažovi… Možda su u pravu, ne znam. Celog života sam učestvovao u nekim nagradnim igrama, kupovao lutriju i ona greb-greb sranja. Nikad ništa, veruj mi! Kada sam dobio dijagnozu, rešio sam da uplaćujem samo jedan tiket — i to sa devetkama. Dvanaest subota kasnije, dobio sam premiju…
Igor se štrecnuo. „Da je i umesto dvanaest sedmica i tu bila devetka, bilo bi malo mnogo!” — pomislio je mladić, kome je odmah na pamet pao onaj vic o čoveku koji je u dubokoj starosti, od dobitka na lutriji, izgradio javni WS da se ljudi popiške na njegovu sreću. Toni se, međutim, nije šalio. Čelo su mu se gužvalo, bore produbile, a oči crvenele, onako na suvo, jer u njima suza nije bilo.
— Juče mi se javio advokat, kaže — sve je završeno. Veći deo sume poklonio sam različitim fondovima koji finansiraju lečenje dece. To je za one bezobrazno skupe operacije bez kojih mališani ne bi preživeli! Donirao sam i nekim umetnicima i siromašnim studentima koji žele da uče… Ovde ti je broj mog advokata — on će ti pomoći da porodicu izvučeš iz Ukrajine!
Sva muka koju je do tada uspeo da zadrži u dubini svoje slovenske duše izašla je iz Igora. Suze su se slivale niz obraze, dok je bezuspešno pokušavao da zadrži jecaj. Taj plemeniti čičica mu je oduvek bio drag, ali je sada plakao zbog svega što je poslednjih godina preživeo. Sve mu se skupilo i jednom je moralo da eksplodira. Utom je stigla i bolničarka, pa su svi zajedno ispratili Igora do radiologije.
— Svrati kad možeš. Ja sam ti na trećem spratu, soba 351. Kao što vidiš — nema više devetki u mom životu! — nasmejao se Toni.
— Osim ako ne sabereš cifre u broju sobe! — odgovorio je ukrajinski matematičar.
Zlatna palma iz sivog doma
OGLEDALO ISTINE
Kada je iranski reditelj Džafar Panahi podigao Zlatnu palmu Kanskog festivala, činilo se da je posle mnogo decenija, pravda konačno štrpnula zalogaj sa bogate trpeze beščašća, moralnih kepeca našeg doba. Panahi je te večeri bio odmeren i dostojanstven. U crnom odelu i tamnim naočarima trudio se da sakrije emotivni mrak koji odavno u sebi krije. U tom trenutku, na sceni nije stajala filmska zvezda već čovek kome je četrnaest godina bilo zabranjeno da radi, da govori, da slobodno živi… Umetnik koji je pre samo godinu dana u iranskom kazamatu štrajkovao glađu, pokušavajući da se izbori za osnovna ljudska prava u zemlji bogate kulturne tradicije kojom nažalost vladaju verski fanatici. Dok su reflektori na Kroazeti obasjavali Panahija a svet slavio filmsku umetnost, u Klisi, u Novom Sadu, u srpskom zatvoru, ležali su politički zatvorenici – aktivisti koji su uhapšeni posle nezakonito snimljenog razgovora u stranačkim prostorijama. Među njima je bila i profesorka Marija Vasić koja je tih dana, poput Džafara Panahija nedavno, započela štrajk glađu. Zatvorena, iscrpljena i potpuno izolovana od spoljnog sveta Marija se nije predavala. Ostajući verna životnim principima za koje se uvek zalagala, poručila je svojim tamničarima: „Milost ne tražim ali vam je neću dati!“. Tek kada joj je zdravlje bilo ozbiljno ugroženo, država je popustila pa je hrabra profesorka iz zatvorske bolnice prebačena u kućni pritvor. Osim policijske nanogice, drugu nagradu nije dobila, ni veliku medijsku pažnju a ni posebnu podršku šire javnosti. Marija Vasić, baš kao i Džafar Panahi, svojim gladovanjem je hranila duh otpora kod svojih đaka, aktivista i svih slobodnomislećih ljudi koji je tokom štrajka nisu zaboravili. Represija, jednoumlje, manjak čovečnosti i empatije očigledno ne poznaju ni geografske a ni ljudske granice.
URLIK TIŠINE
Reditelj Pahani nije snimao političke filmove. Njegova dela su realistički prikazivala iransku stvarnost a to je režimu najteže padalo. U zemlji. u kojoj se objava na društvenim mrežama često tumači kao politička diverzija, Džafar je godinama snimao sve ono što je vlast pokušavala da sakrije: žene koje voze automobil i gledaju fudbalske utakmice ili devojčice koje na ulici prodaju balone. Zbog svog stvaralaštva, 2010. godine je uhapšen, osuđen na šest godina zatvora i dvadesetogodišnju zabranu snimanja filmova, pisanja scenarija, davanja intervjua i putovanja izvan Irana. Pahani nije poštovao odluke suda već je u kućnom pritvoru snimio dokumentarni esej „Ovo nije film“. U svom stanu, reditelj čita zabranjeni scenario i filmskom trakom „crta“ scene na podu. Tako je ovo „nesnimljeno“ remek-delo postalo neka vrsta umetničkog manifesta otpora. Da pojača ironiju naslova i simboliku učini potpunom, postarao se sam život. Naime, film je na USB-u prokrijumčaren iz Irana, a legenda kaže da je bio sakriven u sitnim kolačima koje je francuski diplomata doneo u Evropu. Nekoliko godina kasnije, Pahani u ilegali snima film „Taksi Teheran“ koji je 2015. osvojio Zlatnog medveda u Berlinu. Autor nije mogao da napusti zemlju i prisustvuje dodeli nagrade. Godine prolaze, kućni pritvor i ostale zabrane su i dalje na snazi a onda, 2023. godine, Džafar Panahi se ponovo oglašava da bi stao u odbranu kolega optuženih za verbalni delikt. Odmah je uhapšen i odveden u zloglasni zatvor Evin gde mu je uskraćena pravna pomoć i kontakt sa advokatom. Posle izvesnog vremena, reditelj započinje štrajk glađu. Vest se brzo širila umetničkim krugovima, reagovala je svetska javnost pa je Pahani pušten na slobodu. Zdravlje mu je bilo narušeno, ali je duh ostao nepokolebljiv. Branio je i odbranio pravo na slobodno mišljenje i to šapatom, ne krikom. Kadrom, ne parolom. Glađu a ne batinom!
JOŠ JEDNA NOVOSADSKA RACIJA
Marija Vasić je profesorka sociologije u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, poznata je kao aktivistkinja i borac za zaštitu ljudskih prava. Profesorka Vasić je napisala dve knjige sa antifašističkom tematikom: „Kad bog zažmuri“ i „Pismo na šinama“. Svake godine, na godišnjicu Novosadske racije, organizuje časove na otvorenom za svoje učenike, kako bi očuvala uspomenu na žrtve mađarskih fašista tokom Drugog svetskog rata. U martu 2025. godine, Marija Vasić je uhapšena zajedno sa još petoro aktivista Pokreta slobodnih građana i studentske organizacije STAV, a optuženi su za pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije. Nakon više od dva meseca provedenih u pritvoru, započela je štrajk glađu, zahtevajući oslobađanje iz nezakonitog pritvora. Zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, prebačena je u Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, gde je nastavila sa štrajkom. Pod pritiskom domaće i međunarodne javnosti, uključujući reagovanja Evropske komisije i Ujedinjenih nacija, Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio je da Mariji Vasić i ostalim aktivistima, odredi kućni pritvor uz elektronski nadzor.
Sve je inače počelo veče uoči najvećeg opozicionog skupa ikada održanog u Srbiji. Vlast je morala da pronađe nešto čime bi pažnju svojih glasača skrenula na drugu stranu. Onaj koji se za sve pita, dosetio se da u udarnom TV terminu objavi snimak koji je u nekom budžaku čekao pravi trenutak. U sinhronizovanoj, propagandnoj akciji svih režimskih televizija, stavljena je meta na čelo ljudima koji su u svojim stranačkim prostorijama govorili „kako u Srbiji ne teku med i mleko“ i žestoko kritikovali korumpirani režim Aleksandra Vučića. Uhapšeni su po kratkom postupku i od tog trenutka, njihova sudbina je prestala da bude pravni slučaj već politička demonstracija sile. Režim u Srbiji je hteo da pošalje poruku: gledamo vas, prisluškujemo i možemo vas zatvoriti kad god poželimo! Vlasti je tako kriminalizovala mišljenje, neposlušnost i kritičku svest, a za finale je sačuvala – zvučni top!
TELOM PROTIV NEPRAVDE
Postoji momenat u životu hrabrih ljudi kada prestanu da veruju u institucije, kada ih sud ne čuje, mediji ignorišu, a zajednica ćuti. U takvom trenutku, telo (zdravlje, život) postaje jedino preostalo sredstvo, a gladovanje – političko oružje. Štrajk glađu je primalni krik građanske neposlušnosti. To je otvorena rana koja teško zarasta ali najglasnije govori, telesna istina koju režim ne može cenzurisati. Onaj ko štrajkuje glađu ulaže sve a ne traži ništa osim pravde i istine.
Istorija pamti brojne, tragične primere štrajkovanja glađu kao podsetnik na hrabre ljude kojima je borba za osnovna ljudska prava bila važnija i od sopstvenog života. Bobi Sands, član IRA, umro je 1981. godine u zatvoru Mejz posle 66 dana gladovanja. Njegova tragična sudbina pokrenula talas političkih nemira u Severnoj Irskoj. Dok je umirao od gladi, Sands je na izborima postao poslanik u britanskom parlamenta, što je najjasniji pokazatelj apsurda i brutalnosti režima. U Turskoj, Ebru Timtik, članica Udruženja progresivnih pravnika, više puta se našla na meti Erdoganove vlasti zbog pravne pomoći levičarskim aktivistima, novinarima i žrtvama policijske brutalnosti. Kao advokatica, Timtik je zastupala optužene u političkim procesima, uključujući i žrtve atentata u Surku i rudarske nesreće u Somi. Zajedno sa još nekoliko kolega, uhapšena je 2017. godine pod optužbom da pripada „terorističkoj organizaciji“ – konkretno Revolucionarnom narodnom oslobodilačkom frontu koji je u Turskoj zabranjen. Sudski proces bio je pun pravnih manjkavosti i nedostatka dokaza ali pod pritiskom vlasti, Ebru je osuđena na dugogodišnju zatvorsku kaznu. U martu 2020, Ebru Timtik počinje štrajk glađu, zahtevajući pravično suđenje. Njen protest bio je izraz potpunog gubitka poverenja u institucije. Umrla je u avgustu 2020. godine posle 138 dana gladovanja, sa manje od 30 kilograma telesne težine. Smrt ove hrabre žene izazvala je šok, nevericu i proteste širom sveta, uključujući Amnesty International, Evropsku uniju, Advokatske komore, specijalne izvestioce UN. Nakon njene smrti, Evropski sud za ljudska prava ocenio je da je u slučaju Ebru Timtik, Turska prekršila zakon uskraćujući joj pravo na pravedno suđenje… a onda su seli za isti sto sa Erdoganom i uz dolmu, baklavu i Efes pivo raspravljali mnoge stvari i „kužili svijet“.
Uprkos svemu, štrajk glađu često biva potcenjen, banalizovan, pa čak i ismejavan. Vlastima je lako da ga proglase „simulacijom“, medijima da ga ignorišu, a javnosti da se postepeno navikne na glad kao „stil otpora“. Ne čudi stoga da se predsednik države sprda sa gladovanjem profesorke Marije, tabloidi seire a javni servis ćuti. Zaboravljaju da ovaj čin nema cenu niti mernu jedinicu, da stradanje ne snimaju TV kamere ali da za tako nešto treba imati dušu a boga mi i obraz. Gladovanje ne pravi ni medijsku i stranačku buku već ostavlja senku i zove na otpor. U svetu u kojem se sve meri galamom, samoljubljem, poltronskim hvalospevima i izlizanim parolama – tišina postaje najglasniji krik. Znao je to Džafar Panahi pa je svoju umetnost pretvorio u govor bez glasa, kadar bez scene, pobunu bez transparenata. I Marija Vasić to zna pa njeno ćutanje i gladovanje u bolničkoj postelji odzvanja jače od megafona. Oboje su shvatili da kada sve zaćuti, žrtva progovara a volja pobeđuje. Na različitim meridijanima, ne skrivajući se iza zastava i lažnog patriotizma, mislili su isto i postupili po svojoj savesti. Žrtvovali su zdravlje, rizikovali živote ali pred nepravdom nisu ćutali.
I tako, dok iste institucije EU koje osu]uju odnos Irana prema svojim građanima „izražavaju zabrinutost“ i ispisuju fusnote o ljudskim pravima u njihovom dvorištu, u srcu Evrope, 2025. godine, aktivisti, studenti i profesori idu u zatvor zbog izgovorene reči. Hapse se protestanti zbog bačenog jajeta, mrkog pogleda ili u pokušaju da prošetaju „Ćacilendom“… U isto vreme, kriminalci zajedno s policijom održavaju red i mir, korumpirani političari drže moralne lekcije a odgovorni za pad nadstrešnice slobodno šetaju evropskim ulicama. Nije zgoreg podsetiti, da su pre nepunih osam meseci, na železničkoj stanici u Novom Sadu, korupcija i nemar vlasti ubili su šesnaest nevinih ljudi. Od tada traju protesti širom Srbije jer zbog ovog masovnog ubistva još niko nije odgovarao! Za to vreme, kroz srpske zatvore prošlo je na stotine onih koji su zbog nekažnjenog zločina protestvovali. Dosta je bilo salonske internet podrške, tvitova i fejsbuk polemika. Studentima maratoncima i biciklistima, političkim zatvorenicima, Mariji Vasić i drugim borcima protiv nepravde – potrebna je pomoć! Velike promene se ne dešavaju preko noći, za njih je neophodno strpljenje, velika upornost ali i masovnost!
U trenutku kada je podigao Zlatnu palmu, Dafar Panahi je možda poverovao da se svet malo promenio, da je pravda na neki čudan način zadovoljena. U isto vreme, Marija Vasić nije mogla da podigne ni ruku, ni glavu. Podigla je ogledalo u kome se vide i Iran, i Srbija, i Evropa, i Amerika – tu smo svi mi, nemi posmatrači zla. Hoćemo li ikada skupiti hrabrosti da u to ogledalo zaista pogledamo?
Beg u filozofiju
NIJE MORALNO AL’ JE PARADOKSALNO
Pre mnogo godina, u Kragujevačkoj gimnaziji, logiku i filozofiju predavao je jedan veliki šmeker, bio je to profesor Petar Petrović. Kad god bi želeo da kaže istinu koja nam se ne bi svidela, nije koristio pogrdne izraze već filozofske paradokse. Najbolji đaci u našem odeljenju nisu voleli njegove predmete jer se kod profesora Petrovića nije moglo nabubati. Pa kad izađu ispred table, Pera bi im poručio sledeće:
„Znanje se ne uči napamet, ono se polako stiče. Slušaj. Posmatraj. Razmišljaj. Tek tada će ti se sve pred očima otvoriti, a gradivo samo kasti!”
Nisam spadao u odlikaše, nisam bio ni „ćaci”, ali sam voleo većinu svojih profesora. Koju godinu kasnije, to mi se vratilo na najlepši način kada sam neko vreme i sâm nosio dnevnik ispod miške.
Pitam se, koji bi paradoks profesor Pera iskoristio da objasni položaj prosvetnih radnika u Srbiji danas? Vlast uporno tvrdi da „poštuje profesore“, da je „obrazovanje stub društva“ i da „bez nastavnika nema budućnosti“. U isto vreme im uskraćuju osnovna sredstva, ponižavaju ih u medijima, zabranjuju štrajk…
Ako vlast govori istinu kad kaže da ceni prosvetu – onda je sve što radi laž. A opet, ako laže – onda je istina da ih baš ni malo ne ceni. Paradoks bez izlaza – osim ako se ne osvrnemo iza sebe i vidimo šta se stvarno dešava…
A dešava se mnogo toga – i u prosveti, i u Srbiji, a boga mi i u celom svetu. Da je profesor Petrović živ, imao bi materijala za celu knjigu o bezbrojnim paradoksima koji vrebaju iza svakog ćoška.
KROKODIL NA BRODU „TEZEJ”
U društvu u kome se sve zna, a ništa ne važi, gde se istina svodi na zvaničnu verziju, a sloboda na privilegiju lojalnih – teško je zadržati osećaj stvarnosti, a još teže ostati pametan.
Kad krađa postane „izborni rezultat”, a poslušnost se tumači kao „politička zrelost”, tada opravdani i dostojanstveni protesti postaju „nasilje”. To je trenutak kada čovek počne da sumnja – ne samo u vlast, već i u sopstveni razum. Filozofija tada više nije luksuz niti apstraktna gimnastika uma, već postaje uputstvo za preživljavanje. Ako ćemo pošteno, sve što danas gledamo u Srbiji – nije samo politička patologija. To je čista logika. Izvrnuta, perverzna, ali savršeno funkcionalna. Vlast više ne koristi silu kao osnovnu alatku, već paradoks u kom još uvek drži čitavo društvo.
Kao dokaz da sam pazio na času, evo jednog primera iz antičke filozofije.
Krokodil otme dete i kaže roditeljima: „Vratiću ga ako pogodite šta ću da uradim.” Roditelj kaže: „Nećeš ga vratiti.” I tu počinje paradoks. Ako krokodil odluči da ne vrati dete – onda je roditelj pogodio i dete bi trebalo da bude vraćeno. Ali ako krokodil vrati dete – roditelj je dao pogrešan odgovor, a po obećanju, dete ne bi trebalo da bude vraćeno.
Šta god da krokodil uradi – krši obećanje. Šta god da roditelj kaže – gubi dete. Paradoks nastaje jer verbalni uslov sam sebe pobija i ne postoji logički izlaz bez kontradikcije.
U Srbiji, građani kažu: „Izbori su pokradeni.” Vlast odgovara: „Pokažite dokaz.” Slede primeri kupovine glasova, selidba glasača… Vlast odgovara da je reč o manipulaciji, veštačkoj inteligenciji, obojenoj revoluciji.
Ako ćutiš – znači da se slažeš. Ako progovoriš – ugrožavaš državu. Ako protestuješ – nasilnik si. Ako ignorišeš – saučesnik.
U ovom zatvorenom krugu, svaka reakcija ide u korist moći. Ne zato što je argument jači, već zato što su pravila tako postavljena da ne postoji tačan odgovor.
Logika više nije sredstvo za razumevanje – već mehanizam za obesmišljavanje stvarnosti.
I dok lutamo kroz logičke lavirinte besmisla, dolazimo do metafizičkog paradoksa identiteta, koji je prvi formulisao Plutarh u delu „O životu Tezeja”.
Brod kojim je Tezej putovao vraćen je u Atinu. Kako su daske trulile, postepeno su ih zamenjivali novim, sve do onog dana kada nijedan originalni deo nije ostao.
Filozofi su tada postavili sledeća pitanja: Da li je to još uvek isti brod? Šta ako neko prikupi sve originalne daske koje su uklonjene i od njih ponovo sastavi stari brod? Koji je od ta dva broda sada „pravi” Brod Tezej?
U Srbiji, institucije i dalje nose ista imena, ali je sve ostalo promenjeno. Mediji postoje – ali ne informišu. Parlament je na istom mestu – ali bi bolje bilo da zaseda pod cirkuskom šatrom. Sudovi su tu – ali ne sude moćnima već sirotinji raji. Izbori se održavaju – ali se pobednik unapred zna.
Država podseća na sveže ofarbanu palubu, dok se u unutrašnjosti sve raspada. Da li je to još uvek srpski brod, pošto su mu sve „daske” promenili?
Najtužnije je što se isto događa i sa „mornarima”, koji su vaspitavani da poštuju vlast, a ne zakon. Da veruju „kapetanu lađe”, a ne svojim očima. Da trpe, jer „može i gore”.
Vremenom su jednostavno zaboravili kako izgleda stara verzija njih samih.
KAMEN (NE)MOĆI
Paradoks svemoći je logički problem koji se postavlja u okviru filozofije religije i metafizike, a posebno u raspravama o prirodi božanske (apsolutne) moći.
Pitanje glasi: Može li svemoguće biće stvoriti kamen koji ne može podići? Ako može da ga stvori, onda postoji nešto što nije u stanju da podigne – pa tako biće nije svemoguće. Ako ne može da ga stvori, onda postoji nešto što je previše komplikovano da napravi – pa opet nije svemoguće.
Može li neko ko ima apsolutnu kontrolu da stvori sistem u kom je moguća njegova smena?
Ako može – više nije svemoćan. Ako ne može – njegova moć je iluzija.
Vučić je i država, i partija, i ustav, i zakon, i medijski narativ. Sve se meri njegovim likom i delom. Ali u tom totalitetu leži i slabost, jer ništa ne može da funkcioniše bez njega. Kad sistem zakaže – nadstrešnica nije renovirana. Kad građani protestuju – ne znaju šta hoće. Kad stranci kritikuju – to je napad na suverenitet.
Moć koja ne može da se preda – nije snaga, već slabost. To je sistem bez sigurnosne mreže (opet asocijacija na cirkus!?) koji se ne može zamisliti bez svog kreatora. I zato se grčevito drži vlasti, dok se sam od sebe urušava – ali ne preko noći, već korak po korak, zrno po zrno…
Tako dolazimo i do Paradoksa gomile. Dakle, ako imamo gomilu peska i sklonimo jedno zrno – i dalje imamo gomilu. Ako ponovo uklonimo jedno zrno – i dalje je gomila. Ako nastavimo da uklanjamo zrno po zrno – u kom trenutku ona prestaje da bude gomila?
U Srbiji, prvo su promenili vlasništvo i uređivačku politiku slobodnih medija. Potom je zabranjen jedan protest, pa drugi… Onda su prebili novinara, uhapsili aktivistu. Pokrali prve, druge, treće… izbore.
Malo po malo, sloboda je ugušena, a goropad ukroćena. Građani su se na sve privikavali, kao na vremensku prognozu. „Šta ja tu mogu, trpim zbog dece, šta ću?” postala je opšta životna filozofija – uz ono neizbežno „Svi su isti!”.
LUD, ZBUNjEN, PREVAREN…
U dobro osmišljenom i pažljivo negovanom haosu, istina postaje relativna. Svuda oko nas vlada pravilo da je reč vlasti neopoziva. To je apsolutna istina samo po definiciji, ali ne i po sadržaju: „Izbori su pošteni”, „opozicija želi vlast”, „pustimo institucije da rade svoj posao.”
U takvom ambijentu, istina ne umire od laži – već od viška tumačenja. Više se ne postavlja pitanje ko je u pravu – već čije je pravo da tumači istinu.
Vlast svuda koristi patriotizam kao štit. Ne kritikuješ vlast – nego domovinu. Ko god digne glas protiv korupcije, ratova, cenzure – odmah je „izdajnik”. I to važi od Srbije do Izraela, od Rusije do Amerike. Vođa se izjednačava sa državom, država sa narodom – a narod sa jednim jedinim narativom.
U Gazi se ubijanje civila sprovodi „u skladu s međunarodnim pravom”, dok se međunarodno pravo svakodnevno krši. U Srbiji se protesti razbijaju pod izgovorom „javnog reda i mira”, a javni red su batinaši pod fantomkama. U Americi, legalno je da milijarderi kupuju izbore – jer se to zove „politički doprinos”.
U savremenim autoritarnim režimima, građanin je istovremeno slobodan i zarobljen, zaštićen i ugrožen, pozvan da misli, ali mu je onemogućeno da se pita.
Na površini – sve izgleda stabilno, zakonski utemeljeno i demokratski obojeno. Ipak, čim zagrebemo ispod retorike vlasti, nailazimo na paradokse koji pokazuju kako se moć održava ne samo kroz čistu silu, već i kroz logiku koja se čini neoborivom dok ne postane apsurdna.
Vlast ne vlada zato što ima rešenja – već zato što je naučila kako da nas zbuni, podeli i uveri da je nasilje opravdano, propaganda zdrava, a zlo blagougodno – i da je sve to za naše dobro. Dokle god se osećamo slobodnima jer „smo bar malo manje neslobodni nego oni drugi”, nećemo biti svesni globalnog zatvora u kome zajedno živimo.
Najopasniji oblik moći nije onaj koji udara – već onaj koji ti kaže da je to za tvoje dobro. A najopasniji oblik ćutanja nije onaj koji ti je nametnut – već onaj koji sam biraš, verujući da si i ovoga puta u pravu.
Moć voli paradokse, ali istina je jednostavna: Ako se ne pitaš – ne možeš da biraš. Ako ne možeš da kažeš – ne možeš da menjaš. Ako moraš da se praviš da je sve u redu – e, pa onda ništa!
S druge strane, tek kada insistiraš da se pitaš, kada ne ćutiš, kada odlučiš da ne pristaješ na apsurd – tada počinje promena. Ne brza i spektakularna, već spora i tiha. Iznutra. Jedan čovek, jedna misao, jedno odbijanje da se pristane na laž – to je prva pukotina kroz koju ulazi svetlo.
Čujem svog profesora filozofije koji mi, u svom stilu, odozgo poručuje:
„Filozofiju su izbacili iz škola da deca ne bi shvatila da je car go. Potcenili su ih, Krstiću. Mladi su pametniji nego što vlast misli. Znaju oni da svaka velika ideja danas stane u tvit, a glupost – u program Vlade!”
Koincidencija ili konspiracija:
TANKA CRNA LINIJA
Zbog čega primatima nikada ne isključuju elektriku?
Oni u principu ionako rijetko čitaju.
A i to što čitaju – krive stvari čitaju!
Pa zašto im onda ne isključuju elektriku?
„3N”, Džoni Štulić
Nekada su nas učili da istinu tražimo u novinama, na radiju i televiziji, a da maštu razvijamo kroz književnost, pozorište i film. Iskustvo nam govori da je realnost potpuno drugačija, stvarnost izvrnuta a istina teško dokučiva. U svakodnevnom životu, mediji nas hrane bajkama i šarenim lažama dok umetnost, krči put ka istini, tumači nam i potkazuje stvarnost a neretko predviđa i budućnost. Umetnici imaju osetljiv radar pa ono što drugima promakne, oni uočavaju mnogo ranije. Nisu pisci ni vračare ni vidovnjaci, oni samo pažljivo prate šta se pred njihovim očima zbiva jer umetnost ne predstavlja ogledalo budućnosti, već skener sadašnjosti. Čovek bi pomislio da, u vreme interneta i globalne digitalizacije, nije teško biti intuitivan, dalekovid i vizionarski obdaren a opet, retki su oni koji vide dalje od svog nosa. Tviter je privlčniji od „Nacionalne geografije” a Instagram važniji od digitalnog sadržaja svih bibioteka sveta. Književnost, s druge strane, nudi fantastične primere dalekovidosti i to u delima iz davne prošlosti kada je, što se tehnologije tiče, i sijalica iznad pera i papira bila pravi luksuz.
Pre tačno sto godina, u romanu „Mi”, Jevgenij Zamjatin je predvideo: totalitarni nadzor, ljude bez imena označene brojevima (baš kao deca Ilona Maska), ukidanje individualnosti radi „kolektivne sreće”… Njegova vizija predstavlja prvu modernu distopiju koja nas upozorava na gubljenje slobode i vlastitog identiteta. Zamjatin je inspirisao futurističko stvaralaštvo Džordža Orvela koji nije znao šta će se tačno dogoditi 1984. godine, ali je video u kom pravcu ide svet posle Drugog svetskog rata. Propaganda, kontrola uma, represivni sistemi, masovno prisluškivanje, manipulacija informacijama, revizija istorije i ratovi kao sredstvo unutrašnje kontrole. U romanu „Vrli novi svet”, Oldos Haksli je još 1932. godine „predvideo” genetski inženjering i selekciju embriona, društvo zasnovano na hedonizmu i potrošnji, masovno korišćenje lekova za smirenje, uniformisani svet bez identiteta i duha. Haksli je tvrdio da će ljudi voleti svoje ropstvo jer će im sistem dati sve što žele – osim slobode da misle. Na našim prostorima, u romanu „Besnilo”, Borislav Pekić je kroz literarnu strukturu trilera ispričao ono što danas izgleda kao simulacija pandemijske krize. U knjizi, postajemo svedoci epidemije koja postaje sredstvo manipulacije i kontrole, bioterorizma i sumnjivih medicinskih eksperimenta. Nastaje globalni haos zbog straha, dezinformacija, nepoverenja u zdravstveni sistem i mešanje politike u nauku dok korumpirani političari koriste krizu za jačanje moći. Roman je objavljen četrdeset godina pre KOVID-a.
IJU, ŠTA TO BI?
Ovih dana, dok vlasti u mojim domovinama vrše nevidljivu implatanciju svekolikog idiotizma u mozgove svojih podanika, odlučio sam da ponovo odgledam britansku seriju iz 2019., “Godina za godinom” (“Years and years”). Reč je o distopijskoj drami koja prati ubrzani kolaps čovečanstva, od 2000. do sredine 2030-ih godina. Serija prikazuje kako društvo postepeno klizi u autoritarizam, tehnološku zavisnost i kolektivnu anksioznost. Kroz svakodnevicu jedne britanske porodice pratimo sistematsko urušavanje čovečanstva u svim obastima savremenog društva. Svedoci smo uspona harizmatičnih vođa koji šokantnim, populističkim izjavama privlače javnost na svoju stranu da bi odmah po dolasku na vlast uveli represivne mere zbog kojih najviše ispaštaju baš te iste pristalice. Izmoreni surovom realnošću, poslušni glasači se sporo trezne a kada shvate prevaru, đavo se već odavno surovo s njima našalio. Istina je obesmišljena, pravda relativizovana a licemerje je postalo zvanična valuta. Informacije se filtriraju kroz algoritme dok se ljudi dobrovoljno uvlače u svoje medijske čaure. Neimenovani virusi, karantini i masovna panika služe kao katalizator novih mera represije i redefinisanja odnosa između pojedinca i države. Migracija stanovništva izazvana ratovima, klimatskim promenama i ekonomskim lomovima, nailazi na birokratski zid, neviđenu represiju i brutalnost. Mladi ljudi žele da se oslobode telesnih ograničenja i utonu u digitalni identitet. Veštačka inteligencija postaje prihvatljivija verzija postojanja jer se realni svet pretvorio u pakao. Do 2025. godine, svet više ne liči na onaj od pre dve decenije a užas postaje nova normalnost. Stabilnost je iluzija a zdrav razum anomalija. Tehnologija ne rešava probleme već ih čini složenijim. Društvo postaje emocionalno i ekonomski rastrojeno.
Pošto su autori serije do sada gotovo sve pogodili, s pravom se pitamo – šta nas čeka dalje? Ništa dobro! Posle 2025, radnja ulazi u još mračniju fazu: države postaju tvrđave, granice su zatvorene, a „nepoželjni” pojedinci nestaju iz sistema. Kritičari režima bivaju utišani, najčešće kroz sofisticirane mehanizme digitalne kontrole. Prenos svesti i ljudskog uma u digitalni prostor postaje stvarnost ali ne kao vrhunsko naučno dostignuće već kao poslednji pokušaj da se pobegne iz nepodnošljivog sveta oko nas. Dolazi do potpune centralizacije ekonomije, nestaje gotovina a svaka finansijska transakcija je pod strogom kontrolom. Pojedinac bez pristupa sistemu – faktički ne postoji. Ljudi pristaju na sve ali ne iz ubeđenja, već iz nemoći. U finalu, serija ne nudi spas, već pitanje: Šta se nam desilo dok smo gledali svoja posla, nemo posmatrali i mudrovali po društvenim mrežama umesto da se borimo?
Poslednjih stotinak godina, i konzervativni i liberalni mediji nam prezentuju “apsolutnu istinu” koja je navodno zasnovana na proverenim informacijama, naučim saznanjima i logičnom promišljanju. Jedni podržavaju Rusiju, drugi Ukrajinu, većina opravdava izraelsko iživljavanje u Gazi, manjina oseća empatiju prema palestinskim civilima. Zatvaranje sveta zbog virusa je naučno opravdano a globalna upotreba tek otkrivene vakcine savršeno logična. Usamljeni pojedinci koji u ovu vešto kreiranu propagandu ne veruju, proglašavaju se konspirativno opterećenim čudacima ili što bi običan svet rekao -budalama! Shodno tome, najveći svetski teoretičari zavere definitivno su Zamjatin, Orvel, Pekić, Haksli, Rej Bredberi, Pol Auster kao i autor gore pomenute serije Rasel Dejvis. U isto vreme, za istinu su zaduženi političari, CNN, FOX NEWS, RTS, Pink i Informer.
SLUČAJNOST ILI ZAVERA?
Neki događaji se previše često ponovljaju da bi predstavljali slučajnost pa se ljudi s pravom pitaju: da li je sve zaista koincidencije ili neko, to „od gore vidi sve” i iz prikrajka vuče konce naše sudbine? U toj pukotini između zvanične verzije i zdravog razuma nastaje ono što zovemo “teorija zavere”. Koincidencija postaje sumnjiva kada se prečesto ponavlja jer ako određene elite uvek profitiraju tokom pandemija, ratova, kolapsa tržišta, ako se isti ljudi rotiraju kroz pozicije moći bez obzira na ideologiju, ako se informacije uvek cenzurišu u istom smeru — onda tu nešto zaista ne štima. Zdrava sumnja je osnova slobodne svesti dok je „teorija zavere” samo etiketa, često korišćena da se diskredituje politički nekorektna istina. Kad realnost ozbiljno preti da naruši zvanični narativ, retko se opovrgava, već se ismejava. Ako se postavi pitanje o čudnom preklapanju politike i korporativnih interesa, radoznali pojedinac odmah biva proglašen teoretičarom zavere, čak i kada je pitanje potpuno legitimno. U praksi: etiketa „konspiracije” često funkcioniše kao alat za kontrolu diskursa. S jedne strane, upozoravaju nas da ne nasedamo na dezinformacije dok nas stvarnost svakodnevno podseća da je „koincidencija“ postala obrazac. Na kraju, „bezumne ideje” od juče, današnje su udarne vesti. A umetnost, književnost i satira koje bi trebalo da nas razonode sve češće zvuče kao najava onoga što sledi.
Kada se kaže „zavera”, običan čovek zamišlja tajna društva u mračnoj sobi koji praktikuju čudne rituale. Realnost je međutim, manje mistična i mnogo opasnija. Ključni akteri se samo ponašaju u skladu sa sopstvenim interesima dok sistem nagrađuje njihova (ne)dela. Nema potrebe za dogovorom jer sistem to već „automatski” reguliše. Zato često izgleda kao da „neko sve unapred planira”, a u stvari svi samo igraju po pravilima koja su postavljena tako da na kraju uvek profitiraju isti. Ako kažemo da moćni akteri koriste krize koje su sami izazvali da bi ojačali svoju poziciju — to je politički realizam. Jednostavno, razlika je samo u tonu, u nijansama i otvorenosti prema činjenicama. Mnoge ideje koje su prvo predstavljene kao naučna fantastika i distopijska fikcija vremenom su se pretvorile u politikčke platforme. Digitalna identifikacija, poeni za „društveno prihvatljivo ponašanje“, zabrana gotovinskog plaćanja… sve to je pre samo nekoliko godina delovalo kao paranoidna fantastika a danas je deo ozbiljnih političkih planova. Ako javnost burno reaguje, plan se privremeno povuče ali kada je ravnodušna — ide se do kraja. Nije neophodna zavera da bi se društvo menjalo u pravcu potpune kontrole. Potrebna je samo postepena normalizacija. Umetnost igra važnu ulogu u testiranju granica prihvatljivog. Šta je juče bio šok, danas je tvit, mim, tik-tok stori. Sutra — zakon.
U savremenim društvima ne postoje tabu teme već samo strah od istine. Granica između teorije zavere i političke realnosti nije fiksna — ona zavisi od toga koliko smo spremni da preispitujemo ono što nam se nudi kao „istina“. Nepohodno je braniti pravo na sumnju ali ne onu zasnovanu na paranoji, već onu proisteklu iz realnosti u kojoj svaka vlast uvek ište veću moć, pri čemu je korupcija neka vrsta kolateralne štete. U tom globalnom „majstorisanju” umetnost i mediji nisu samo ogledala — već i alati. Zato kad god se nešto “mnogo važno desi”, a isti ljudi postnu još moćniji i bogatiji, vredi postaviti pitanje: Je li ovo stvarno još jedna koincidencija? Ili je vreme da prestanemo da se pravimo da je slučajnost jedini odgovor?
Empatijom protiv defetizma
SLUŠAJ, MISLI, PUMPAJ
Na pešačkom prelazu, mladić istrčava iz kola i nasrće na čoveka koji bi po godinama mogao da mu bude otac. Udarci, psovke, guranje. Stariji gospodin pada, pokušava da ustane. Mladić nastavlja sa udaranjem i vređanjem. Nasilje je direktno, brutalno, javno. Desetak prolaznika zastaje. Neki se sklanjaju. Jedan vadi telefon. Snima. Ne zove policiju. Ne oglašava se. Ne ulazi u sukob. Samo snima. Istog dana, snimak završava na društvenim mrežama. Komentari se nižu: „Gde je policija?”, „Šta je sa ovim društvom?”, „Zašto niko ništa ne preduzima?”
Pitanja ostaju bez odgovora a na licu mesta, niko nije zucnuo, pokušao da prekine iživljavanje, da zaštiti slabijeg. Makar da se oglasi, da zamoli… Svaki od svedoka imao je „opravdanje“: opasno je! Ne bih da ja budem sledeći! Nije to moj posao. Možda će neko drugi reagovati? Ravnodušnost, pasivnost i potpuno odsustvo solidarnosti, ne ogledaju se samo u nedostatku akcije već i u prećutnom odobravanju nasilja. U prvi plan se stavljaju sopstvena zadnjica, Instagram i Tiktok a ne briga za slabijeg. „Snimatelji“ ne razmišljaju da bi se uskoro i oni mogli pojaviti na društvenim mrežama ali u ulozi žrtve.
Politika kao nešto tuđe
U savremenom društvu sve više dolazi do normalizacije političkog povlačenja. Građani gube interesovanje i volju da učestvuju u demokratskim procesima, da glasaju pa čak i da se redovno informišu. Politika se ne doživljava kao nužna realnost od koje zavisi egzistencija, već nešto prljavo i zlo od čega treba bežati, kao od nečastive sile ili toksične materije. Ovaj proces nije počeo juče niti je naprasno uspavao ljude, radi se o dugotrajnoj eroziji poverenja u političke institucije, u predstavnike vlasti, u medije kao i u vlastitu sposobnost da se bilo šta promeni.
Političke odluke se donose daleko od nas, na jeziku koji ne pripada svakodnevici, među ljudima koji deluju odvojeno od realnog života. Osećaj da se naše mišljenje ne čuje, glasački listić ne računa, da su izbori samo forma bez efekta… postao je emotivna konstanta u svesti političkog apstinenta: „Svi su isti.”; „Neću više da se nerviram zbog njih.”; „Samo neka me puste da radim svoj posao i živim kao čovek.”. Takve izjave zvuče kao krik očajnika u pokušaju da zaštiti već načeto mentalno zdravlje. U stvarnosti, one predstavljaju pristanak na političku nemoć jer građanin, svesno ili nesvesno, prepušta sudbinu onima koji računaju upravo na tu tišinu. Političke elite su se odvojile od običnog sveta i nekadašnjih birača, jezik vlasti postao je birokratski suvoparan, namerno zakukuljen i nejasan. Realni problemi, poput visokih cena, korupcije, rada pod ugovorom, loše zdravstvene zaštite institucionalno se razvodnjavaju i guraju pod tepih. Nezadovoljstvo građana zbog takvog stanja je jedinstveno ali su reakcije različite. Mali broj razočaranih se odlučuje na borbu dok većina pokazuje hroničnu ravnodušnost. Prestaju da traže promenu politike, odgovornost, smenu vlasti, uvlače se u svoje oklope, tihuju a kritike iznose anonimno preko interneta. Građani se pretvaraju u pasivnu zajednicu svedoka, koji registruju, komentarišu ali ne intervenišu. U klimi opšte apatije bude se oni najglasniji i najagresivniji a politički vakuum po pravilu popunjavaju konzervativni nacionalisti ili ksenofobni rasisti. Društvene mreže i mediji ohrabruju polarizovani narativ kloneći se smislenog dijaloga. Ako je svaka rasprava unapred sukob, onda je najlogičniji izbor – izbegavanje. Nije potrebna diktatura da bi se ugasila demokratija, dovoljno je da većina poveruje da je sve već odlučeno.
Povlačenjem građana i slabljenjem poverenja u institucije, centralna pozornica se ne prazni već se samo transformiše. Umesto rasprava o društvenim vrednostima, strateškim planovima, ekonomskim ciljevima, politika se fokusira na ličnosti. Prestaje sučeljavanje oko vizije budućeg društva i sve se pretvara u sajam narcisizma, paradu kiča gde je jedino važno čiji je ego veći. Politika prestaje da bude uzbudljiva predstava sa raskošnom scenografijom i dobrim glumacima, već niskobudžetna monodrama sa samo jednim akterom. Fenomen personalizacije politike nije nov ali u današnjem medijskom okruženju ovaj proces je doveden do savršenstva. Društvene mreže, algoritmi i neprekidna cirkulacija vizuelnih sadržaja učinili su da političari postanu brendovi, a ne predstavnici vrednosnih ideja i ideoloških pravaca. Umesto čitanja programa, prati se kako kandidat gestikulira, koga pominje, s kim se slika… Govor se svodi na poruke od nekoliko sekundi, dizajnirane da se „kliknu”, a ne da objasne. Tako i politička diskusija prelazi iz sadržajne u kvazi estetsku sferu. Izbor više nije između liberalnog i konzervativnog i levog i desnog, već između: „ovaj deluje kao običan čovek iz naroda a onog drugog očima ne mogu vidim”.
U želji da osvoje širi spektar birača, političke stranke gube ideološki identitet i doslednost, izbegavaju da se opredele pa se vlast i opozicija gotovo ne razlikuju po sadržaju, već po nastupu, tonu i stepenu udvoričkog odnosa prema narodu. Političko odlučivanje tako se pretvara u medijsku utakmicu između ličnosti, gde građani više ne biraju ideje, već lica sa malih ekrana. Ovakav proces dodatno potiskuje odgovornost jer ako politički izbor ne zavisi od programa, onda ni neuspeh ne povlači naročite posledice. U najekstremnijim slučajevima, a takvih je u poslednje vreme sve više, politički lider postaje sveobuhvatan simbol. On više nije samo funkcioner, već organizacija, zakon, ideja, moralni autoritet. U takvim režimima, institucije su obesmišljene a vođa postaje tumač stvarnosti. Društvo više ne funkcioniše kao zajednica zasnovana na proceduri i podeli odgovornosti, već kao produžetak volje jednog čoveka i male grupe njegovih čankolizaca. Takav diskurs ne toleriše kritiku – jer ona ne pogađa ideju, već nepogrešivog vođu.
U malom gradu pred lokalne izbore, jedan od kandidata (neka bude Milenko), privlači pažnju na društvenim mrežama: pomaže komšinici da ponese kese, hrani pse lutalice, popravlja klupu u parku. Njegovi postovi imaju hiljade pregleda. Komentari su pozitivni i puni simpatija.
Milenkov politički program, međutim, nije objavljen. U predizbornoj debati koristi opšte fraze: „Mi se borimo za bolju budućnost. Za naš grad i otadžbinu.”
Ispred zadruge, vodi se sledeći razgovor:
„Šta misliš, za koga da glasamo?”
„Onaj Milenko je dobar. Vredan je i zna šta hoće!”
„Pa šta predlaže?”
„Ne znam, ali mi nekako uliva poverenje.”
A kada Milenko na izborima pobedi beri kožu na šiljak!
U političkom okruženju gde utisak zamenjuje sadržaj, dovoljno je da neko uliva poverenje i izgleda da zna šta hoće, programi prestaju biti tema izbora a primat preuzimaju površna zapažanja. Građani ne biraju racionalno već afektivno pa politički identitet postaje samo produžetak sopstvenog karaktera. Predsednika glasamo kao što biramo paradajz na pijaci. U takvoj atmosferi, promišljeni razgovori deluju dosadno a racionalna argumentacija zvuči kao slabost.
Empatija kao jedino rešenje
Kada postoje oštre političke podele, pokušaj da se razume druga strana ne bi trebalo da predstavlja gest nemoći, već čin hrabrosti. Nažalost, u dominantnoj retorici, empatija prema neistomišljeniku doživljava se kao nedoslednost. U retorici savremene politike preovlađuju fraze poput: „S njima nema šta da se priča.”; „Ma kakav razgovor, batina je iz raja izašla!“; „Robijaćete!“ Umesto da se problem sagleda kao posledica socijalne, ekonomske i psihološke dinamike, on se tretira kao moralna devijacija. Empatija u ovom kontekstu ne znači traženje kompromisa sa štetnim idejama već analitički pristup bez etiketiranja. Društvo koje ne pokuša da razume uzroke populizma i autoritarizma osuđeno je da se s njima neprestano iznova suočava. Empatija ne donosi uvek pomirenje, ona je samo mudriji vid otpopra jednoumlju pošto se ne može se osporiti ili promeniti ono što se ne razume. Ona nije ni slabost ni pasivnost već odbijanje da se složena politička realnost pojednostavi do tačke nepotrebnog prezira. Nije neophodno praštati, dovoljno je razumeti suprotnu stranu kako bi se moglo politički delovati.
Kada pasivnost postane dominantna reakcija na političku frustraciju, kada idelopoklonstvo zameni ideologiju a empatija prema neistomišljeniku postane neprihvatljiva – tada se ne stvara haos. Naprotiv, nastaje stabilan sistem niskog intenziteta, koji formalno funkcioniše ali suštinski reprodukuje status quo. To je sistem u kojem izbori postaju ritual, a ne sredstvo promene, politički akteri se smenjuju dok matrica ostaje ista. Građani se dele na navijače i cinične posmatrače a ne na učesnike sa različitim vizijama. U takvom sistemu, moć ne proizlazi iz zakona i institucija, već iz kontrole narativa koji diktiraju mediji pod uticajem onog ko ima najveću moć koja je obično obrnuto proporcionalna mudrosti i toleranciji. Sve ovo ne znači da se politika ukida. Ona samo menja oblik: umesto foruma, postaje platforma za stalno upravljanje percepcijom koju ne oblikuju argumenti, već algoritmi. Politička budućnost se tako ne projektuje kroz analitičko planiranje već kroz masovnu produkciju konfliknih emocija.
U Srbiji, jedna od najdubljih linija podele nije nužno partijska, već kulturološka – između tzv. „elite” i „ćacija”, između obrazovane, urbane srednje klase koja teži evropskim vrednostima, i radikalizovanog dela biračkog tela koji se doživljava kao „nepismen”, „krezub”, „lakoveran”. U toj podeli, često prisutnoj u medijima i među intelektualcima, gubi se mogućnost da se čuje zašto ti ljudi biraju autoritarne opcije i kako doživljavaju vlast. Bez te analize, ostaju samo prezir i nipodaštavanje koji samo produbljuju rovove neslaganja i mržnje. Promenu ovog obrasca neće doneti vlast kojoj trenutno stanje odgovara, povratak u normalu biće spor i mukotrpan a preobražaj će doneti neki novi klinci. Trenutno stanje deluje i kao svojevrsna kazna za nas – pripadnike poslednje dve-tri generacije, koji smo nemo posmatrali kako nas korak po korak uvode u beznađe. Novo poglavlje neće početi neki novi vođa svojim čarobnim štapićem već dubinske promene u političkoj kulturi naroda.
U bliskoj budućnosti, Srbiju očekuju vanredni izbori pa one koji tvrde da misle svojom glavom treba posetiti da im defetizam i apstinencija neće dobro doneti. „Ne zanima me politika“ u prevodu na jezik realnosti znači „meni nije stalo do promene!“. Čuveno retoričko pitanje „dobro, slažem se da ne valja Vučić ali ni ovi drugi nisu bolji!“, jednostavno ne odgovara istini jer ko su ti drugi? Zar ova garnitura ne vlada od vremena kada su studenti polazili u osnovnu školu? Kad smo kod osnovne škole, i savet da se ne svađamo sa „ćacijima“. Jedini način da se tim nesrećnim ljudima pomogne da na dan izbora donesu pravu odluku jeste razumvanje. Ako pobedi inat, sirotinja će večno verovati u TV bajke a ne u muku koju oseća na svojoj koži. Pružimo im ruku i pokažimo razumevanje… a za pomirenje, videćemo kasnije.
PISMA BEZ ODGOVORA
EPISTOLARNA JADIKOVKA
Dok nas sa svih strana plaše Trećim svetskim ratom, normalan čovek kuka od muke, glupan poslušno guta medijske ćufte i kobasice dok fukara samo potpiruje vatru kako bi sakrila svoja nedela. Jedan domaći portal na kome se mogu pročitati sjajni tekstovi oživeo je davno zaboravljeni žanr epistolarne komunikacije koja neretko postane književnost. Tamo se dopisuju neki pametni i knjiški ljudi koji slično misle, isto vide i kritički istupaju. Kako ne bih i sam ponavljao ofucanu frazu “šta ja tu mogu da promenim”, odlučio sam da napišem pisma nekadašnjim prijateljima koji su se dohvatili lošeg društva i iznevereli ideale iz mladosti. Naivno nadam da će im moje pismo pomoći da se pogledaju u u ogledalo i, iznutra, bar malo promene.
✉️ Milan Jovanički, 21000 Novi Sad, Srbija
Dragi Milane,
Prošlo je evo već više od mesec dana a ja i dalje nisam siguran da li si to bio ti. Gledao sam na “Šolakovim medijima”, jer drugi nisu prenosili, masovan i dostojanstven protest u našem nekada zajedničkom gradu. U nepreglednoj masi ožalošćenih Novosađana pored tadašnje devojke i kolega s fakulteta prvo sam na tebe pomislio. “Sigurno je i moj gari izašao da protestuje protiv nepravde”, filozofiram naivno. Dok sam završavao neki posao, znaš kako je mora od nečega i da se živi, kolona hrabrih žitelja Újvidék-a selila se prema Miletićevom trgu. Napaljeni klinci i plaćene siledžije razbijali su tvoj grad koji smo obojica toliko voleli. Sećaš li se Milane koliko smo mrzeli primitivce kojih, sredinom osamdesetih u Novom Sadu gotovo da i nije bilo? Režirani haos se nastavlja a ja već počinjem da brinem za sve vas, meni drage Laloše. Odgovaram šefu na email (ponakad baš zna da bude dosadan), pojačavam ton a na ekranu još veća frka. Mlada novinarka TVN1 pokušava da se probije kroz masu dok joj neki nervozni ljudi blokiraju put. Te prznice su naših godina, deru se psuju, vređaju… zar nas roditelji nisu bolje vaspitali Milane? Kroz galamu, probija se glas iz megafona. Predsednik Srbije. “Došao je da oda poštu nastradalima!”, pomislim. Ali ne gari, on je tu da odbrani prozore i zidove na zgradi SNS, da sačuva ukradene novce i odbrani živu glavu. Dok baca drvlje i kamenje po onima koji su čistog obraza te večeri tražili pravdu, njegovi maskirani kerberi hapse decu po gradu a poslušnici mu kliču. “Aco Srbine!”, čuje se skandiranje. Među tim polusvetom video sam razna lica što bi Lacika s Detelinare rekao: “Od zla oca i još gore majke!”. Sećaš li se Lacike, bio ti je stalan gost? Predsednik iz zadnjeg džepa onih skupih farmerki izvlači narko dilere a svetina u delirijumu. Dok kamera šara po naprednjacima osetio sam nevericu, šok… Zagrcnuo sam se s kafom koju sam u međuvremenu skuvao. Onaj glavati u drugom redu koji se najviše dere… Pa to si ti čoveče!? Moj prijatelj Milan, konobar iz “Pantera”? Onaj Milan koji mi je tokom vojničkih dana redovno donosio piće na račun kuće a u stvari je odvajao od svog bakšiša. Posle vojske došao sam na studije opet u Novi Sad. I stan i fakultet bili su u drugom kraju grada ali ja kafanu nisam menjao. Dolazio sam autobusom, zbog društva, zbog Lole, Berte, Lacike… ali najviše zbog tebe. Sećaš se kada si me pitao kako mi Srbijanci kažemo reč – gari? “Ortak!”, odgovorio sam kratko. “U jebote vi Šumadinci ste svi u nekom ortačkom biznisu!”. Tim istim Šumadincima objašnjavao sam kako moj drug Milan s Limana pravi čuvene “žurke s programom” gde se oko ponoći gasi svetlo pa u mešovitom društvu ko koga u’vati i šta se kome zalomi. Nisi bacao jogurt na Skupštinu Vojvodine jer ti nisu dali slobodan dan. A hteo si! Tada sam ti govorio da ćete “autonomaše” praviti od blata a ti si se čudio kako je moguće da jedan Kragujevčanin ne voli Miloševića. Možda je tada trebalo da ukapiram da je politika varljiva rabota a podaništvo neizlečiva boljka. A možda to ipak nisi bio ti? Nadao sam se da je tako sve do narednog dana kada sam te video u “Informeru”, u krupnom planu, blizu predsednika, kako se smeješ i vičeš. Srećan si zbog nečega?! Tada već nije bilo dileme. Moj drug Milan, šmeker sa Limana, najbolji konobar u Novom Sadu… postao je ono čega se u mladosti gnušao. Sledbenik korumpirane vlasti čija nedela su dovela do najveće tragedije u njegovom gradu, podguzna muva režima koji ne zna za stid.
Dugo se nismo videli bivši prijatelju, ni čuli… Imaš li unučiće Milane? Da li si razmišljao da su se i oni mogli naći ispod nadstršnice? Sećaš li se da sam na putu za Kragujevac često svraćao kod tebe da u Panteru popijem piće za srećan put? Posle bih pešice otišao do stanice i ispod te nadstrešnice čekao autobus. U to vreme, predsednici su se menjali svake godine ali nam ništa nije padalo na glavu, nisu nas ubijali po stanicama, školama i naplatnim rampama. Tada su hapsili lopove a ne hrabre Novosađane, asktiviste i studente. Ovi tvoji su mi i fakultet okupirali a na buduće psihologe, profesore i filozofe bacaju dimne bombe. Mlađi brat vlada našim Novim Sadom a stariji mu hapsi konkurenciju. Srpska Atina se pretvorila se u naprednjačku Tihuanu. Imaš li decu Milane? Da li je to Srbija u kojoj želiš da oni podižu svoje potomke? Stisni zube druže moj, odrekni se sitnih privilegija i pogledaj komšije u oči u kojima ćeš videti suze. One tužne i iskrene zbog tuge prema sugrađanima koji su poginuli nemarom onih koje podržavaš. Uzmi unuka za ruku, prošetajte zajedno do železničke stanica i odajte poštu tim nesrećnim ljudima. Predsednik ne mora zna a ako i sazna bar malo ćeš ispraviti kičmu što i nije tako loše u našim godinama. Podigni glas Milane, biće ti kaše. Videćeš!
Tvoj Šumadinac
📧 Jakov Rabinovič, 66521612 Tel Aviv, Izrael
Dragi Jakove,
Poznajemo se već skoro tri decenije i za razliku od nekih meni mnogo dražih ljudi i dalje se dopisujemo. Upoznali smo se u Vašingtonu 1998. godine. Bila je to “škola demokratije” na američki način. Tamo nas nisu nas tukli, znaju mangupi da se pretvaraju kada treba. Tokom boravka u Americi, obezbedili su nam i stan i hranu pa čak i džeparac tako da smo i zvanično postali “strani plaćenici”. Stigao iz Krasnodara sa juga Jeljcinove Rusije a ja iz Kragujevca (“Tamo gde prave Yuga i prodaju Lade!”, komentarisao si). Nas su sledeće godine bombardovali i oterali Miloševića a vama su doveli Putina. Na to stručno usavršavanje pozvali su me kao nezavisnog novinara a tebe kao borca za prava jevrejske manjine u Rusiji. Bili smo mladi, glupi i neiskvareni. Maštali smo da će u našim “bratskim” zemljama svi jednoga dana biti ravnopravni i da ćemo konačno živeti kao ljudi. Čudio si se kada sam osuđivao sve zločine tokom građanskog rata u Jugoslaviji, najviše kritikujući one koje su počinili pripadnici mog naroda. Štrecnuo si se i kada smo u većem društvu sedeli sa portparolom Ibrahima Rugove i razgovarali kao civilizovani ljudi. Samo da znaš Jakove, kada sam se vratio u zavičaj, Državna bezbednost je mene zvala na informativni razgovor a ne političara sa Kosova. Vlastodršci u mom kraju uvek su proganjali pogrešne ljude. Tvoj životni san nikada nije bio vezan za Rusiju. Želeo si da se kad tad preseliš u Izrael i u tome si uspeo! Drago mi je zbog toga. Pisao si mi pre nekog vremena da je cela porodica dobila dozvolu za useljenje a ubrzo i državljanstvo. Ne čudi me da se Rusi nisu protivili vašem odlasku jer što bi zlobnici rekli “zmiju ne drži u kući jer bi te mogla ujesti”. Ovo nije moje mišljenje već naša narodna poslovica. Po dolasku u Tel Aviv dobio si stan, posao, deca su krenula u školu a žena i ti ste prvo morali u vojsku. Brzo si se navikao i na sirene za uzbunu, veliš. Meni nekako više prija muzika i žagor unučića, ali neću da ti kvarim! Uvek sam voleo da čitam tvoje email poruke. Lepo si opisivao svoju novu domovinu ali mi je zasmetala mržnja koju osećaš prema komšijama. Pošteno da ti kažem, u prvo vreme sam preskakao te delove a kasnije si već počeo da me nerviraš jer je si sve manje pisao o Zidu plača, Davidovom gradu i Jafi a sve više o preziru koji osećaš prema Palestincima. I tako, uz čitanje i preskakanje, naša korespondencija trajala je eto godinama. A onda si ga prekardašio, moj Jakove! Prošle godine, negde u oktobru poslao si mi poruku punu poluistina i preterivanja u formi “Manifesta kreativne manipulacije”. Prećutao sam. Potresla te je velika tragedija, razumem ja to. Odgovorio da mi je iskreno žao nevinih izraelskih žrtava koje su stradale 7. oktobra 2023. Pokušao sam čak da te utešim tragičnim pričama iz mog zavičaja ali se ti tu nisi zaustavio. Nastavio si sa otrovnim pismima od kojih se i nama ćelavima kosa diže na glavi. S porastom civilnih palestinskih žrtava u Gazi tvoj bes i kuknjava o nepravdi postali su nepodnošljivi. Prestao sam da čitam i odmah brisao sve te neiskrene jadikovke. A onda, prošle nedelje, poslao si mi video link o tome kako je u Izraelu počelo prikupljanje čistokrvnih crvenih junica čiji peopeo se koristi za očišćenje ljudi. U tom dokumentarcu kažu da je on neophodan za mesto na kojem će biti izgrađen treći jevrejski hram u Jerusalimu. To mesto, Brdo hrama, poznato i kao Esplanada džamija, predviđeno je za izgradnju tog hrama, koji će zameniti Kupolu na steni, sveto mesto svih muslimana. Pa dobro bre čoveče, da li si ti normalan? Babskim ritualom opravdavaš svakodnevna ubistva dece i genocid nad palestinskim narodom. Za godinu dana pobijeno ih je 45.000! Zašto Jakove? Zbog crvenih junica i trećeg hrama!? Pripadaš narodu koji je u prošlosti mnogo propatio ali vam to ne daje za pravo da zbog svojih religioznih fantazija sa lica zemlje izbrišete drugi narod. I Palestinci imaju svoje ekstremiste sa nekim drugim verskim zabludama ali Izrael je i dalje na svom mestu – i svakim danom se sve više širi. Tvoja, i druga jevrejska, deca imaju šta da jedu, idu normalno u školu i čekaju poziv vojsku čim završe maturu. O tome se ćuti. Ko progovori, osudi genocid, pozove u pomoć zdrav razum biva proglašen antisemitom. Izgleda da vam Gaza nije dovoljna pa ste krenuli i u napad na Evropu. U Amsterdamu, navijači Makabija divljaju po ulicama a policija hapsi one koji su pokušali da ih u tome spreče. U Parizu, vaša fudbalska reprezentacija bez problema igra zvaničan meč. Francizi bojkotuju utakmicu što izraelskim huliganima olakšava posao da napadnu ono malo neobaveštenih fudbalskih zaluđenika. Jakove druže, tvoja bivša domovina, Rusija, kažnjena je zbog agresije i ne nastupa na sportskim takmičenjima.
Nemoj više da mi pišeš molim te! Ako ti je do mene baš toliko stalo učini mi jednu veliku uslugu. Ide Hanuka, praznik svetlosti koji traje devet dana. Svake večeri, s porodicom ćeš paliti po jednu sveću na manori. Budi čovek pa jednu nameni palestinskoj deci u Gazi!
Tvoj bivši prijatelj koji živi u zemlji koja, i od mog poreza, finasira vaše ratne zločine.
Za razliku od korespondencije knjiških prijatelja iz onog portala, moja pisma će ostati bez odgovora. Niko mi međutim ne može zabraniti da ih, kroz citat, nevešto izmislim.
“Dobili smo tvoje pismo, pjesmu prijatelju.
Stihove prigušene nade,
Utrnulim prstima pišemo odgovor.
Na preživjelim žicama
Srcu daju ritam, još pulsiraju
Na vatrama čovjeka
Poput feniksa!
Zar će samo oni pjevati
One strašne refrene
Umilnim i prijetećim glasovima
Refrene sastavljene od pogrdnih riječi
U upropaštenom jeziku?
A. Dedić-K. Monteno
VAISTINU TRADICIONALNO
NA SLAVI KOD SLAVE
Sveti Nikola je i ovde u tuđini najpopularnija srpska slava. Čak 0,12 odsto stanovnika Arizone slavi, 0,06 procenata ide u goste. Svake godine, ista muka – kod koga otići a da se oni drugi ne naljute? Srećom, još negde oko Svetog Alimpija Stolpnika, stiže mi poruka od Slave berberina: ,Na slavu se ne zove ali pošto si ti stari neznobožac, podsećam te da sa gospođom dođeš kod nas za Svetog Nikolaja!” Devetnaestog sam izašao ranije s posla, kupio ponude, spremio se na vreme a onda još sat vremena čekao ženu da se dotera.
,,Pa nećeš valjda u farmerkama na slavu ako boga znaš?”, beše prvo što mi je rekla.
,,Znam draga, ali idemo kod majstor Slave a ne kod patrijarha!”, branim se nevešto.
,,Radi kako hoćeš! Nikada ti nećeš razumeti našu tradiciju i običaje! Nego hajde kreći ne želim zbog tebe da kasnim!”, rekla je strogo ali pravično.
Dok vozim po najvećoj gužvi, trudim se da izbegnem dalju raspravu preispitujući svoj odnos prema tradiciji.
,,Hej Google, šta je to tredicija?”, izgovorim tiho dok me je supruga odmerila pogledom hladnijim od piva u,,Staroj Srbiji”.
Iz zvučnika je stigao odgovor: ,,Tradicija je skup običaja, verovanja, vrednosti,normi, rituala i kulturnih praksi koje se prenose s generacije na generaciju unutar zajednice, društva, naroda ili porodice. Tradicija predstavlja kolektivno sećanje,kulturno nasleđe i temeljni je element identiteta određene grupe ljudi.Ona je istovremeno i stabilan i dinamičan proces koji pomaže zajednicama da očuvaju kontinuitet s prošlošću, ali i da ih prilagode današnjem vremenu.”
Dok sam pokušavao da shvatim gde grešim, odgovor je već stigao:
,,Eto vidiš da sam bila u pravu!”, podsetila me je saobraćajna i životna saputnica.
Ispred Slavine kuće mnoštvo automobila, dok sam parkirao u susednoj ulici zamišljam slavsku trpezu jer još od jutros nisam jeo. Nasmejani domaćini nam otvaraju vrata i odvode pravo u veliku trpezariju. U čelu sofre sedeo je sveštenik Rata, pored njega doktor Bane, pa profesor Petar, Srpko automehaničar, Buda kamenorezac…
,,Svaka čast Slavo, ovde su i sveštenik, i doktor, i učitelj, još ti samo šef stanice fali pa da za istim stolom okupiš najumnije srpske glave u varoši!”, pohvalio sam domaćina.
Dok nas je Slava vodio u kuhinju, iz zvučnika je pevušio bricín zemljak iz Vojvodine: ,,Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku, jesen je kriva uvek me rasturi siva…” Utom se ispred nas ukazao ogroman sto prepun svekolikih delicija. Domaćin je ipak osetio potrebu da se zbog nečeg pravda:
,,Moju Stanu uhvatio neki grip pa nije stigla da spremi kao obično. Ove godine smo naručili hranu iz restorana… Ne brinite, sve je posno!”
Na šarenom stolu bilo je svega i svačega: suši iz restorana ,,Harumi”, frižoles (meksička varijanta prebranca) naručeno iz ,,Asadero Toro”, posna sarma od vinovog lista kupljena u arapskoj radnji ,,Ali Baba”, losos sa Aljaske… Ne volim da zanovetam ali iako je sve i posno i ukusno baš nijedno jelo nije srpsko. Majstor Slava kao da mi je čitao misli:
,,Ovde su domaći, sitní kolači, donela protinica!”
,,Bar nešto!”, prošaputao sam nespretno.
Punimo tanjire a muzička matrica ubrzava ritam: ,,Spremila nam kuma naša, za užinu paprikaša, malko ladne krmenadle i par sarmi svakom…” Odmah sam spazio dve prazne stolice pored Srpka mehinačara.
,,Ostavio nam Slava mesto. Nije baš u čelu ali rasporedu za slavskom sofrom, u sedište se ne gleda. Pozdravljamo prisutne i prelazimo na predjelo. Protu i profesora poznajem od ranije kao Slavine partnere za preferans dok ostale znam samo iz viđenja. Ispred sveštenika treperi plamen sveće a tu su i ostaci slavskog kolača i žita. Radni dan je, kasno popodne i vidi se da su gosti baš dobro ogladneli.
Jedni su stigli pravo s posla a drugi tog dana nisu ni doručkovali kako bi ostavili mesto za Nikoljdanske đakonije.
,,Domaćine, imaš li vasabi sos?”, oglasio se profesor. Ne ide mi suši ovako na suvo!”
,,Ja volim šparglu uz lososa ali je nisam video na švedskom stolu!”, dodao je doktor Bane.
Posmatram oca Ratomira koji je dostojanstveno oćutao ,,porudžbine” suseda s vrha sofre a onda je podigao čašu, domaćinima poželeo srećnu slavu a ostalim gostima prijatan ručak.
Po završetku zdravice javio se Srpko mehaničar koji je sedeo s moje leve strane.Primetio sam da ga nešto muči. Prebirao je po tanjiru a umesto hrane je forsirao rakiju. Pošto se neko vreme snebivao, skupio je hrabrost i obratio se svešteniku:
,,Ne zamjeri oče Rato, ja bi’ te nešto pi’to. Gledam ovu hranu na ovom stolu, pa sve nešta mislim kako to ništa nije naše. U nas u Krajini se za slavu sprema prase, sarma, pršut… Što ovi Srbijanci kuhaju ribu i, bože me oprosti, grah? Pa to kod nas samo sirot’nja tako…”
Navikao na svakojake nardone mudrosti svojih zemljaka, prota se blagonaklono nasmešio i pokušao da pomogne parohijanu.
,,Vidiš Srpko, naš božićni post ove godine počinje 28. novembra i traje do sve do Božića. Običaj nalaže da se u tom periodu hrana prilagodi postu pa ljudi jedu ribu umesto drugog mesa, izbegavaju jaja i mlečne proizvode…”
,,I u nas se posti al’ ne i za slavu, griota je!”
Iako mu ne beše lako, sveštenik se i dalje dobro držao. Otpio je malo vina i strpljivo objasnio mehaničaru:
,,Pravi post ima dve strane: telesnu i duhovnu i sastoji se kako u uzdržanju od mrsne hrane tako i od rđavih misli, želja i dela. To je vreme kada se više molimo, činimo dobročinstava i stremimo evanđelskim vrlinama. Stoga, Sveti Vasilije Veliki opominje: ‘Korist od posta ne ograničavaj samo na uzdržavanju od jela, zato što je istinski post udaljavanje od zlih dela’“
,,E sad mi je lakše!”, odahnu Srpko. ,,Nikome ne činim zlo a za Svetog Varvaru koljem prase jer to naša porodična tradicija!”
,,Samo pazi da bude krtina!”, posavetovao ga je Buda kamenorezac.
Domaćin je sa strane posmatrao šta se dešava za slavskom trpezom, praznio je
pepeljare,dolivao piće gostima i donosio hleb koji je tog jutra pazario u obližnjoj, francuskoj pekari. Slavini roditelji nikada nisu slavili ali je baba Rada svake
godine, u ilegali obeležavala Svetog Nikolu. Spremila bi sve što običaj nalaže a onda, dok su sin i snjaja na poslu, zajedno sa unukom bi sekla kolač i vinom prelila žito. Na pitanje čemu tolika konspiracija odgovarala bi: ,,Neću da pravim probleme deci!” Nažalost, nije dočekala novo veme kada je religija postala pomodarstvo a obeležavanje krsne slave politički poželjno. Sa bakom je nestalo i obeležavanje Svetog Nikole a Slava se okrenuo društvu, devojkama i berberskom zanatu. Po dolasku u Ameriku, puno je radio, kućio se i najzad otvorio frizersku radnju koju su najviše posećivali Slavini zemljaci. Ubrzo je shvatio da gotovo sve njegove mušterije obeležavaju krsnu slavu ali u početku za to nije mario. Godine su prolazile a muškarcima sa Balkana pridružili su se i Rusi, Amerikanci,Indusi… pa se i broj mušterija značajno uvećao. Muški frizerski salon ,,Glory”(eng.slava) brzo je postao omiljeno mesto gde su se pored šišanja uvek mogli čuti vicevi, politički komentari a pre svega najnoviji abrovi. Jednog dana u radnju je ušao crnoputi muškarac koji je od početka komunicirao na iskvarenom srpskom jeziku. Slavu je kopkalo o kome se radi. ,,Za studenta iz nesvrstanih zemalja je mlad a za košarkaša previše nizak!?”, razmišljao je brica. Nova mušterija nije čekala da ga najstor bilo šta pita već se predstavio kako dolikuje.
,,Zovem se Karlton oženjen sa Srpkinja iz Zaječar, ima sin Aleksa i ćerka Lakiša. Mi slavi Sveta Petka!”
Pošto je berberin ostao bez reči, Karlton je objasnio da se prva poseta tazbini poklopila sa šurakovom krsnom slavom. Njemu se to mnogo dopalo pa su žena i on nastavili porodičnu tradiciju u Americi.
,,I moj Aleksa kad poraste bude slavi Sveta Petka!”, zaključio je s ponosom.
Iste večeri, arizonskí brica se dogovorio sa suprugom da će i oni početi da slave Svetog Nikolu. Od tada je prošlo desetak godina a Slava i Stana i dalje poštuju baba Radino porodično nasleđe.
Oko devet uveče, za sofrom je sedelo dvadesetak zvanica, švedski sto je i dalje bio pun a majstor Slava na visini zadatka. Rakija i vino su pomogli da se svečarska atmosfera opusti pa su i gosti postali pričljivi i bučni. U neko doba Srpko je tražio da se puste krajiške narodne pesme, Buda je dremao u sedećem položaju dok je doktor Bane želeo da iskoristi prisustvo sveštenog lica da se dodatno obrazuje.
,,Imam problem da objasnim deci našu emigrantsku priču o dva Božića. Žena i ja obeležavamo ovaj naš koji ide posle Nove godine ali svi oko nas ga proslavljaju pre. Deca poštuju naš praznik ali traže poklone 25. decembra. Pomozite oče Rato ako boga znate!”, molio je Bane.
Prota Ratomir je voleo da popije ali je vremenom naučio da to čini lagano uz meze i priču. Odložio je viljušku i nož, otpio gutljaj vina, latio se brojanica i odgovorio doktoru.
,,Iskreno, da se ja pitam, kalendare bi trebalo uskladiti jer svi smo na kraju hrišćani.”
,,Razumem proto ali šta da radimo dok je ovakvo stanje pa proslavljamo dva Božića, dve Nove godine i jedan rođendan? Valja to deci objasniti a ni meni nije baš najjasnije”
,,Ja bih ti posavetovao da im poklone daruješ 25. decembra kako se ne bi razlikovali od ovdašnjih vršnjaka. Za naš Božić fokusiraj se više na duhovnu stranu praznika badnjak, sušeno voće, knjige…”
Tokom slavske večere, profesor Petar nije menjao piće. Forsirao je škotski viski kako bi doprineo međunarednom karakteru proslave. Delovao je nezainteresovano sve dok se nije povela rasprava o kalendarima.
,Ne bih da zvučim zlonamerno ali zar nije krajnje vreme da objasnimo ljudima da i naša crkva proslavlja Božić 25. decembra, Novu godinu 1. janura ali po Julijanskom kalendaru. Ovaj drugi, zvanični, po kome i mi Srbi proslavljamo rođendane i primamo platu zove se Gregorijanski. Prema tome i Sveti Nikola pada 6. decembra po Julijanskom kalendaru!”
,,Al’ ga ti zakomplikova profesore!”, pobunio se Srpko između dve krajiške gange koje gruvale iz zvučnika.
Kao i uvek kada se pomene razlika u kalendarima, prisutni su brzo promenili temu i počeli diskusiju o Vučiću i Trampu. Slava, koji je i dalje stajao po strani spustio mi je ruku na rame i tiho rekao.
,,Ovo sa kalendarima je zanimljiva tema, mogao bi o tome nešto da napišeš.”
,,Slavo druže, o tome filozoforam već godinama alí slaba vajda. Dosadio sam i bogu i narodu a ponajviše glavnom uredniku!”
NEPOŽELJNI (I)LEGALACI
„Ka severu krenuh radit’,
životni je brodolom.
Između Seute i Gibraltara,
slomljen sam jer nemam dom.”
Dok traje najveća deportacija imigranata u istoriji SAD, jedni likuju, drugi se krste i levom i desnom, dok treći polako pakuju kofere da se sami prijave, kako se „drugovi milicajci ne bi mučili da dolaze po njih”. Liberalni Amerikanci se još uvek iščuđavaju, a normalni konzervativci polako dolaze sebi. Pre izbora mislili su da se Deda Donald samo šalio, a sada kosu na glavi čupaju svesni svoje naivnosti. Postoje i oni treći, koji ne vide dalje od svog nosa, a jedan od njih živi preko puta mene.
Komšija Džastin je nedavno otpustio Meksikanca koji mu je godinama šišao travu i potkresivao drveće, pa je od predsedničkih izbora postao sam svoj baštovan. Svake druge subote pravi buku kao da kolje svinju, a dvorište mu sada izgleda kao golf teren u Gazi.
„Kod tebe, komšija, još uvek dolaze Meksikanci bez vize!”, reče mi u prolazu.
„Mene, Džastine, nisu učili da ljudima prebrojavam krvna zrnca, a da im tražim dokumenta – nisam nadležan!”
„Puno rizikuješ s tim imigrantima!”, bio je uporan.
„Ne zaboravi, komšija, da sam i ja imigrant. Treba li da ti pokažem ‘putovnicu’?”
„Ti si drugo… “, reče pomirljivo.
„Misliš, ja sam belac!?”, nisam izdržao.
Komšija ništa nije odgovorio, već je zgrabio ašov i pohitao u baštu u kojoj je posadio povrće kako ne bi zavisio od meksičkih farmera.
Analizirajući novonastalu imigrantsku situaciju, liberalno orijentisani komičar Trevor Noa pokušao je, u svom stilu, da ponudi rešenje. On se, naime, slaže sa proterivanjem stranaca iz Amerike, ali pod jednim uslovom – ako se sa jelovnika američkih restorana ukloni i etnička hrana. Ako se ukinu meksička, kineska, indijska, italijanska, francuska, afrička i mediteranska kuhinja, Amerikancima bi ostao samo – krompir, i to bez začina. „Pa neka onda jedni druge hrane tim splačinama bez ukusa, boje i mirisa!”, zaključuje Noa.
Prvi američki imigranti bili su preci baš ovih domoljubno nadahnutih rasista. Askurđeli u sedmom i kurajberi u četrnaestom kolenu bili su okoreli kriminalci pristigli iz zapadne Evrope, koji su brzo proterali starosedeoce. Početkom 16. veka, prvi su stigli Španci, a stotinak godina kasnije Englezi, Nemci i Skandinavci. Za razliku od današnjih domaćina, njih su tadašnji starosedeoci prihvatili raširenih ruku. Pružali su im pomoć, pomagali da sagrade naselja i gostili ih ćurkama, koje su postale simbol zahvalnosti nezahvalnih pridošlica. Oni su domorodcima doneli „vatrenu vodu” i „demokratiju”, a od njih ukrali naftu, zlato i na kraju celu zemlju. Potomci prve generacije imigranata danas sladostrasno proteruju svekolike došljake, braneći navodno čistotu Amerike.
U knjizi „Invazija Amerike: Indijanci, kolonijalizam i opravdanje porobljavanja” detaljno su prikazana iskustva američkih Indijanaca tokom kolonizacije u 17. i 18. veku. Autor Frensis Dženings istražuje kako su različita plemena starosedelaca reagovala na dolazak Evropljana, na koji način su se borili da očuvaju svoju zemlju i kulturne vrednosti i kako su trgovinski odnosi sa kolonistima promenili dinamiku moći.
U jednoj od istinitih priča, upoznajemo porodicu Dojl, koja napušta Irsku u vreme kada je u toj zemlji vladala velika nemaština, a stanovništvo bilo na ivici gladi. Dojlovi su dugo plovili do Amerike, iscrpljeni i nesigurni, nadajući se boljem životu. Stigli su u Oklahomu, gde su ih dočekali članovi plemena Osaž, prihvatili ih i pomogli da se skuće i na indijanskoj zemlji stvore dom. Učili su ih preživljavanju, kako da love, uzgajaju biljke, poštuju prirodu i žive u harmoniji sa zemljom.
Imanje koje su Dojlovi dobili na poklon nije se razlikovalo od poseda njihovih komšija. Ubrzo, međutim, u dvorištu su pronašli naftu koja je preko noći promenila sve. Počeli su eksploataciju, proširili imanje, investirali u nove tehnologije i zaradili veliki novac.
„Prava moć”, zaključuje Dženings, „ne leži u osvajanju, već u uvažavanju onih koji nas okružuju, onih koji su bili tu pre nas. Samo u tom međusobnom poštovanju može nastati istinski prosperitet, koji neće biti zasnovan samo na onome što uzimamo, nego i na tome što dajemo.”
Da bi se opisao položaj imigranata u Tramp-Maskovoj Americi, nije potrebna literatura – dovoljno je prošetati do prve prodavnice građevinskog materijala, gde se skupljaju fizički radnici iz Južne i Centralne Amerike.
Pošto se u kući vremenom nakupilo mnoštvo nepotrebnih stvari, po ženinom nalogu sredio sam garažu. Kao rezultat, stvorila se gomila krša i loma koga se valjalo ratosiljati. Kako bih izbegao išijas i druge simptome trećeg doba, skoknuo sam do stovarišta i pokupio jednog „ilegalca”.
Zove se Francisko, ne govori engleski, ali se u brojeve i valute odlično razume. „Taman da provežbam španski!”, obradovao sam se. I tako, reč po reč, razgovoru nikad kraja…
Pre desetak godina, Francisko je ilegalno prešao meksičku granicu i ubrzo dobio privremenu radnu dozvolu. Za razliku od Amerikanaca, fizičkog posla se nije plašio, pa je čistio ulice, radio na gradilištima, sakupljao sekundarne sirovine, šišao travu i ulepšavao američka dvorišta. Uredno je plaćao porez, znajući da je to jedini način da postane sastavni deo društva u kome živi. Radio je od jutra do mraka da bi uštedeo novac i mogao da dovede porodicu iz Meksika. Deceniju kasnije, još uvek nije skupio dovoljno.
Tri dana po ustoličenju „narandžastog kralja” i „viteza motorne testere”, pripadnici ICE-a (Imigrantska policija) zakucali su na vrata iznajmljenog stana u siromašnom naselju u Feniksu. Francisko je, srećom, tada radio na pražnjenju septičke jame u drugom kraju grada, a radni zadatak ga je sve više podsećao na atmosferu koja odnedavno vlada u obećanoj zemlji Americi. Sada se krije od onih koji primaju platu od njegovog, krvavo zarađenog dolara.
„Razmišljam da se vratim u Meksiko i od ušteđevine otvorim kiosk brze hrane. Tamo ću plaćati reket kartelu, ali oni će me bar štititi!”
UVREĐENA „STARA DAMA”
Iako poznata po liberalnim zakonima kada je reč o strancima, u Evropi je u više navrata sprovođeno organizovano proterivnje imigranata.
Evropa je kroz svoju istoriju bila i izvor i destinacija raznih migracija. Kolonijalna prošlost Evrope ostavila je dubok trag u percepciji prema „gostujućim radnicima”. Tokom 20. veka, posleratni ekonomski oporavak mnogih evropskih zemalja stvorio je potrebu za radnom snagom što je otvorilo vrata imigrantima iz bivših kolonija, pre svega sa Bliskog istoka, Indije, Alžira, Maroka… Pad komunizma u Istočnoj Evropi početkom 1990-ih, stvorio je nove migracijske tokove u Evropi. U tom periodu, izbeglice i migranti sa Balkana postali su novi došljaci, suočeni s negativnim prijemom domaćina koji su ih doživljavali kao nosioce etničkih sukoba i političke nestabilnosti.
Tokom 1950-ih i 1960-ih, Francuska je donela stroge zakone o imigraciji, a vlasti su počele da sprovode politiku proterivanja imigranata koji nisu imali odgovarajuće papire ili koji su smatrani viškom radne snage. Ova praksa je postala još izraženija u periodima kada je ekonomija bila u opadanju, kao tokom recesija. Kanije, predsednik Nikola Sarkozi je 2010. godine pokrenuo kampanju za proterivanje romskih migranata. Vlasti su izvršile masovne deportacije Roma koji su došli iz Rumunije i Bugarske što je izazvalo debate o ljudskim pravima i poštovanju prava manjina.
Krajem prošlog veka, Nemačka je sprovodila selektivne deportacije. Iako je, posle Drugog svetskog rata, bila poznata po liberalnoj politici prema gastarbajterima, ekonomskim migrantima iz Turske i drugih zemalja, posle ujedinjenja 1990. godine zemlja je počela da sprovodi strože zakone o imigraciji.
Tokom 2000-ih, Španija i Italija, postale su glavna destinacija za migrante, posebno iz Latinske Amerike, Afrike i drugih delova Evrope i suočile se sa velikim izazovima kada je reč o nezakonitim migrantima. Tokom perioda ekonomske nestabilnosti, italijanska i španska vlada sprovodile su politiku “čistki” i proterivanja ilegalnih migranata.
U Velikoj Britaniji, politika prema imigrantima bila je bolna tačka konzervativaca. Posle referenduma o Brexitu 2016. godine, došlo je do ozbiljnog povećanja pritiska na i organizovanih deportacija, naročito prema imigranata iz istočne Evrope.
Poslednjih godina, Evropu je zapljusnuo izbeglički talas sa Bliskog istoka i Severne Afrike što je probudilo animozitet domaćeg stanovništva prema imigrantima. Konzervativne političke snage podstiču strah od „islamizacije” ili „ugrožavanja nacionalnog identiteta” zbog dolaska stranaca. Gubitak kulturnog integriteta postao je politička platforma koja se oslanja na strahu od nepoznatog tako da imigranti – bili oni legalni ili ilegalni – postaju kolektivni „neprijatelj” čije zajednice starosedeoci doživljavaju kao opasnost za stabilnost društva.
Države poput Mađarske, Poljske i Italije postale su epicentri oštrog protivljenja migrantskoj politici EU, dok su krajnje desničarske stranke doživele uspon na talasu anti – imigrantskih stavova.
Balkan se i po ovom pitanju razlikuje od ostatka sveta. U našim krajevima stranci su dobrodošli jer dok oni rade na građevinama, švercuju robu i voze autobuse gradskog saobraćaja, lojalna omladina može da ispija „produženi sa sojinim mlekom i metalnom kašičicom”. Na Kineze, Vijetnamce, Nepalce i ostale gledamo sa simpatijama naročito kada ih slušamo kako nevešto izgovaraju srpske psovke i podižu tri prsta. Srbima međutim, najviše smetaju došljaci – Srbi! Novosađane „ugrožavaju” srpski dođoši pristigli iz Bosne i Hrvatske, Kragujevčane „Kosovari” a Beograđane svi ostali koji nisu iz „kruga dvojke”. Kao neko ko je odrastao u Staroj radničkoj Koloniji, sećam se razgovora svojih komšija:
„Da li je on rođeni Kolonac?”;
„Ma jok bre, taj ti je došao čak sa Pivare!”;
„Pa vidim da mi deluje sumnjivo!”
U prilog rečenom i podatak da je nadimak najpopularnijeg kragujevačkog fudbalera svih vremena, bio i ostao – Sava Maršićanac.
Ja sam duh što gradom luta,
Moj život je zabranjen.
Vlast mi kaže: „Nema puta,”
Jer zakonski sam prevaren.
Gos’n crnac – ilegalac,
Peruanac – ilegalac,
Afrikanac – ilegalac,
Marihuana – ilegalna.
Stihovi Manu Chao: „Clandestino” – „Ilegalac” (prepev sa španskog D. Krstić)
Praznično ogovaranje
CVJETNAJA JAJA
Ko o čemu baba o uštipcima, žene o porođaju a muškarci o vojsci. U mom slučaju prošlo je četrdeset godina, predsednik SFRJ bio je Mika Špiljak kada sam uniformu Titovog pionira zamenio onom sivomaslinastom i postao vojnik. Te godine, najradosniji hrišćanski praznik pao je baš na moj rođendan. Potkovan svekolikim znanjem stečenim u srednjoj podoficirskoj školi i ovenčan moralno-političkom podobnošću, zastavnik Pupovac me je pozvao na raport.
„Nisam znao da si rođen na Uskrs, mada me i ne čudi… Nisi loš momak ali si užasan vojnik!“
„Druže zastavniče, Uskrs svake godine menja datum. Kada sam se ja rodio ko zna kada su ga proslavljali?“
„Znači klizni praznik. Dobro. Evo ti dozvola za izlazak u grad da ne kažeš posle da te nisam pustio jer imam nešto protiv religije!“
Mnogo godina kasnije, Uskrs je promenio ime ali se i dalje obeležava oko mog rođendana, zastavnik krcka vojnu penziju ili već ore nebeske njive, a ja još pokušavam da pronađem smisao u besmislu, da zgrejem hladnu Volgu i ispravim krivu Drinu.
Prva etapa u trci spašavanja zdravog razuma bilo je kaljenje na vatri Trampovih medija koji su tih prazničnih dana izveštavali o poseti potpredsednika SAD rimskom papi. Gledaoci FOX NEWS-a bili su ubeđeni da svaki drugi zid u Vatikanu krasi Trampova slika dok se ispod papske kape krije narandžasta kosa.
VATIKANSKI TRILER
Dok se nagađalo da li mu je papa zaista odbio audijenciju, Džej Di Vens je strpljivo sedeo u nekom vatikanskom budžaku i čekao. Trampovi kritičari su likovali sve do uskršnjeg jutra, kada je drugi čovek Amerike ipak pozvan kod pape Franje. Iako su poslednjih meseci imali suprotstavljene stavove u vezi imigracione politike i drugih hitova novokomponovane američke svakodnevice, ovaj susret je Vensu puno značio.
Tako je četrdesetogodišnji konvertit (katoličanstvo je primio pre nekoliko godina), postao jedan od retkih koji su tog dana razgovarali s papom. Zamislite da od toliko normalnih ljudi na ovom svetu, poslednje sate života provedete s Džej Di Vensom. Od svih (pot)predsednika koje su pape mogle da upoznaju u poslednja dva i po veka, Franjina sudbina bila je da deo poslednjeg dana na Zemlji potroši sa Vensom. Bila je to ujedno i njegova poslednja žrtva u životu prepunom raznih odricanja.
Moglo je biti i gore da se tog dana u Vatikanu pojavio „monsignor Diabolo“ lično. Predsednik SAD je Franju smatrao svojim vatikanskim kolegom, a na retoričko pitanje, šta misli o papi, u mislima čujem zamišljeni odgovor:
„Horhe Mario Bergolio, ja sam ga zvao Franja, bio je vredan radnik ali ne baš najbolji papa. Čini mi se da bih ja bolje radio taj posao. Bio bih najbolji od svih papa koji su ikada papovali! Najpapastiji papa u istoriji.“
Posle svega, mnogi sa strepnjom postavljaju pitanje – ko je sledeći na listi poseta Džej Di Vensa? Možda je vreme za njenu reviziju, pa da se na vrh liste stavi neko od svetskih lidera bez kojih bi čovečanstvo i dalje postojalo, a ljudi bolje živeli. Poseta Moskvi zvuči zanimljivo jer svetu bi svakako prijalo manje Putina i njemu sličnih vladara. Ni Pjongjang nije loša ideja, baš kao ni Minsk. Psst, nemojte nikome reći ali iz nezvaničnih izvora saznajemo kako je Tramp junior nedavno poverio Vensu da planira zidanje hotela u Beogradu pa se Džej Di baš zainteresovao.
Ne beše lako informisati se u ovom danu prepunom prazničnih aktivnosti i medijskih egzibicija, naročito ako ste kosu na glavi odavno počupali a infarkt vam se zbog Trampove zdravstvene politike ne isplati. U poslednjem momentu, rešio sam da napravim pauzu. Stavio sam lonče za kafu i dok se voda lagano zagrevala, otišao sam da pokupim poštu. Računi, reklame i poziv za otvaranje crkve „Sveti red poreske pravde, kredita i bankomata“. Duhovito nema šta, ali gde baš mene nađoše, za boga miloga?
Na sledećoj strani pronalazim i manifest:
„Mi u boga ne verujemo već u Slobodu od greha i državnih dažbina. Naša misija je ukrštanje duhovnosti, profita i materijalnih dobara. Namera nam je da okupimo ljude dobre volje i dubokog džepa. Mi smo svetionik jednakosti na čijem će vrhu sedeti najbogatiji. Naši običaji podrazumevaju: krštenje plaćeno gotovinom, ispovest pred finansijskim savetnikom i pričešće pored bankomata. Sve što je osveštano neće biti oporezovano a najsvetiji blagoslov pripada našem najizdašnijem donatoru.
‘Dragi verniče, neka blagodeti vaskolikog prihoda budu s tobom, sada i zauvek, bez obaveze prijavljivanja državi. Amen!’“
БЕЗБОЈНИ СНИСХДИТЕЛЬНОСТЬ
Zakuvao sam kafu i preselio na srpski medijski prostor. Pošto se papa već upokojio, na pamet mi pade patrijarh koji mi je u početku „svog mandata“ bio simpatičan jer je, kako tvrdi, u mladosti slušao Azru. Jezdeći internetom, čitam objektivne i okrznem pravoverne portale – svuda ista priča. Mazohističku seansu nastavljam posetom Politici, RTS-u i Novostima, jer za Pink i Informer nisam dobio lekarski uput.
Porfirije je posetio ruskog kolegu Kirila i njegovu svetost predsednika Rusije. U skladu sa hrišćanskim blagdanom koji je od davnina posvećen praštanju, radosti i ljubavi prema bližnjemu svome, saznajem da se patrijarh do zemljice crne poklonio Vladimiru Vladimiroviču.
Pravoslavlje nas uči da i u servilnim delima izdaje samopoštovanja pronađemo nešto pozitivno te da iz svake neprijatne situacije izađemo s najboljim rešenjem. Pokušavam, ali mi nikako ne ide. Potražim izvorni transkript njihovog razgovora, a tamo je, da izvinite, rečeno i ovo:
Patrijarh Porfirije: Moja želja i želja većine u našoj crkvi je da u perspektivi, ako bude novog geopolitičkog razgraničenja, budemo blizu u tom ruskom okruženju.
Mitropolit Irinej: U ruskom svetu.
Patrijarh Porfirije: Da, u ruskom svetu, u pravoslavnom svetu. O pravoslavlju smo razgovarali sa Njegovom Svetosti patrijarhom, to je onako, pojednostavljeno. I kod nas ovih dana imamo revoluciju. Kako se zove?
Mitropolit Irinej: Obojena.
Patrijarh Porfirije: Obojena revolucija, Vi to znate. Nadam se da ćemo to iskušenje pobediti, kao što bi rekli. Jer znamo i osećamo da centri moći žele da sa Zapada razbijaju identitet srpskog naroda i kulturu.
Patrijarh Kiril: Srbi, naravno, zapadnije od nas, tako je Gospod odredio. Ono što se danas dešava sa ljudskim moralom, sa moralnošću na Zapadu – reći ću glasno, nema šta da se stidim – to je sve demonsko.
Patrijarh Porfirije: Da.
Patrijarh Kiril: Zašto demonsko? Zato što je zadatak demona da čovek izgubi razliku između dobra i zla. Nema je. Postoji alternativa ponašanja. Crkva kaže: ovako se ne sme postupati. I reč Božja kaže: ovako se ne sme postupati. A savremena sekularna kultura kaže: zašto ne, čovek je slobodan da postupa onako kako želi, to je jednostavno sloboda izbora.
Gospodine Periću, nesrećni čoveče, ne znam šta ste u crkvenim knjigama čitali, ali sam siguran da nas Džoni Štulić nije učio da moćnicima celivamo skute, a da svoju decu pred strancima kudimo i neprijateljima zovemo!
Besno sam isključio proizvod zapadne sekularne kulture koji mi omogućava da pomoću monitora, miša i tastature saznajem informacije koje mi uništavaju zdravlje. Dok sam tražio lek za smirenje, naletim na one račune: voda, struja, porez federalni, pa porez državni…
Proverom crkvenog materijala zaključio sam da je nova „bogomolja“ u blizini berbernice „Glory“ u vlasništvu mog druga Slave. Ne budem lenj, sednem u kola pa pravo kod brice. U radnji – nepoznat čovek šiša mušterije. Pitao sam gde mi je prijatelj, a komšija Piter s mačkom u naručju uputio me je na veću zgradu pedesetak metara udaljenu od berbernice. Ušao sam – građevinski radovi u punom jeku. Majstori čukaju, buše, šrafe… dok Slava nadgleda i izdaje uputstva. Nije čekao da mu postavim pitanje:
„Otvaram crkvu Šumadinac, šta se praviš lud kao da nisi dobio poziv!“
Arizonski berberin oduvek je voleo da iznenadi zemljake, ali ovoga puta je nadmašio sebe. Čovek koji ni na Božić ne ide u ovdašnji pravoslavni hram, odlučio je da osnuje sopstvenu versku platformu. Taman sam zaustio da pitam za objašnjenje, a on izdeklamova u jednom dahu:
„Dojadilo mi da plaćam toliki porez. Sve što zaradim, pola državi dajem. Pitao računovođu da li postoji profesija koja se manje oporezuje. Kaže: samo crkva. Odmah sam otišao da se raspitam!“
Od nadležnih organa, Slava je saznao mnogo korisnih informacija. Ako preskočimo birokratske detalje, situacija je sledeća. Za osnivanje crkve nije potrebno mnogo vernika, samo jezgro – par ljudi koji iskreno dele viziju osnivača. U Slavinom slučaju, svaki vernik treba da zna sledeće: “Gde se ljudi okupe u ime poreskih olakšica, tu se vera pretače u sabornost.“ Sledeći korak je pisanje Osnivačkog akta. Crkva je registrovana pod imenom “Sveti red poreske pravde, kredita i bankomata“ s ciljem negovanja verskih, obrazovnih i humanitarnih vrednosti. Struktura upravljanja je sledeća: Direktor i vlasnik je gospodin Slava dok savetodavni odbor čine najvernije mušterije iz berbernice „Glory. Prikupljena dokumenta, uz taksu od 150 dolara, predati Državnom sekretaru Arizone i čim se dobije pečat – crkva počinje sa radom. Poslednji administrativni zadatak je otvaranje bankovnog računa i podnošenje obrasca 1023 američkoj poreskoj službi, kako bi dobio status 501(c)(3) – što znači oslobođenje od federalnog poreza. Ukratko, za otvaranje biznisa na koji se ne plaća porez, potrebna je zgrada i dozvola koja ne košta više od 150 dolara.
„ Na život i na zdravlje!“, rekoh oduševljeno. „Boga mi Slavo, ti si sada glavna faca kako u svojoj parohiji tako i šire. Ti mu druže dođeš nešto kao ovdašnji papa ili patrijarh!? Za prvog je mesto upražnjeno a ovaj drugi…
„Ne pominji mi tog gospodina! On je u Moskvu otišao kao Patrijarh Portfirije a vratio se kao Prvoslav Perić!“
„Šta kažeš za ovog Trampovog veselnika? Gde taj dođe tu trava ne raste! Mogao je Prvoslav da se zameni sa Vensom! Vidiš koliki je taj Džej Di baksuz.
„On je fatalan samo na „neiskusne“ a papa je bio i bolešljiv… Toliko dugo je pored Trampa a ovom ni dlaka s perike nije falila… Gde će on da se meri sa Putinom koji ubija konje i jaše medvede… ili beše obrnuto?“
„Eh da su sreli Prvoslav i Franja mogli su kalendare da usklade. Ionako se svi oduševljavaju kako ove godine svi Uskrs proslavljaju istog dana.
„Ne kaže se Uskrs nego Vaskrs.“, ispravio me berberin.
Iako mi ne beše jasno, od kada smo i verske praznike počeli da prevodimo na jezik Ane Brnabić, nisam želeo da ulazim u raspravu sa berberinom.
„E moj Slavo, stvarno si vaspeo u životu, nikada vastuknuo i vaspostavio vaspešan vaspon kakav se ne pamti. Učini mi vaslugu i s religije pažnju vasmeri na pravo i vidi molim te, šta nam u vastavu valja menjati.“
Berberin mi je mentalno poručio da se nosim u mačku piterinu i naredio majstorima da požure!
Kraj je kad studenti kažu
TOPOVSKA ZAVRŠNICA
Moj život je pesma. Ne hvalim se dragi čitaoče jer mene, baš kao ni tebe, Milošević nije mazio a Tramp me tretira isto kao i tebe Vučić. Nešto drugo je u pitanju. Od kada sam se oženio, a tome će uskoro pune četiri decenije, u našoj kući se uvek čuje muzika. Ponekad svira moja zakonska drugarica, a mnogo češće njeni đaci. Klavirski zvuci dopiru iz prstiju mališana svih uzrasta, od kojih ogromnu većinu čine oni kineskog porekla.
Bio je 15. mart. Jezdio sam internet talasima od N1, preko Al Džazire do Insajdera. Stotine hiljada pristojnih ljudi, u besprekornoj organizaciji studenata, ispunili su ulice Beograda. Satima sam uživao sve do momenta kada je tokom odavanja počasti nevinim žrtvama novosadske tragedije neko odlučio da sve to pokvari. Svetleći skup mladosti i slobode pokušali su da uvaljaju u blatnjavu kaljugu „ćacilenda“, ali im nije pošlo za rukom. Studenti su skinuli redarske prsluke i zamolili istomišljenike da se raziđu. Uprkos srpskom inatu, ljudi su ih poslušali i tako uskratili zadovoljstvo vrhovnom poglavaru šatora, blata i čekića. Najmasovniji skup u istoriji Srbije završen je dostojanstveno, baš kao što je počeo i trajao satima. Gorak ukus ostavila je očajnička odluka gore pomenutog nepomenika da upotrebi zvučno oružje protiv svog naroda i to za vreme petnaestominutne tišine.
Izlazim da pokupim Amazon pošiljku, a ispred kuće šeta kosooki gospodin mojih godina. Ljubazno se javlja i izvinjava zbog cigarete u ruci.
„Loše navike iz mladosti!“, kaže pre nego što se predstavio. „Ja sam Majkl Zhao, inače moj unuk uzima časove klavira kod vaše supruge.“
Pružam ruku i započinjem neobavezan razgovor o vremenu i lepoti klasične muzike, ali moj sagovornik je osetio šta me zaista muči.
„Divan skup danas u Beogradu, šteta što su ga tim oružjem pokvarili!“
Ubrzo saznajem da drug Zhao još uvek predaje istoriju na fakultetu te da u slobodno vreme proučava karakteristike nekonvencionalno-sofisticiranog oružja za razbijanje demonstracija. Iz prve ruke sam dobio informacije koje sam želeo da znam ali nisam imao koga da pitam. Ugasio je cigaretu i počeo predavanje ispred garažnih vrata mog doma.
Oružje, poznato i kao “zvučni ili sonarni top” (Long Range Acoustic Device), koristi se za kontrolu masa i razbijanje demonstracija emitovanjem snažnih zvučnih talasa koji mogu izazvati nelagodnost ili dezorijentisanost kod ljudi. Prva upotreba zvučnog oružja protiv demonstranata dogodila se u septembru 2009. godine, tokom samita G20 u Pitsburgu. Policija je koristila uređaj kako bi rasterala demonstrante, što je izazvalo kontroverze zbog mogućih zdravstvenih posledica. Tokom protesta u Tbilisiju 2011. godine, vlasti su koristile zvučno oružje za razbijanje demonstracija. Ovaj potez je izazvao kritike međunarodne zajednice usled prekomerne upotrebe sile. Tokom rata u Ukrajini, zabeležena je upotreba istog oružja, iako detalji o konkretnim incidentima nisu široko dostupni. Posle ubistva Majkla Brauna, u Fergusonu, država Misuri, izbili su protesti protiv policijske brutalnosti. LRAD upotrebljen kako bi se kontrolisala masa i uspostavio red. I tokom protesta protiv izgradnje naftovoda u Severnoj Dakoti, poznatih kao protesti na Stending Roku, policija je iz magacina izvadila sonarni top da rastera demonstrante. Ove metode su izazvale osudu organizacija za ljudska prava zbog prekomerne upotrebe sile i kršenja prava na mirno okupljanje. Upotreba LRAD-a protiv demonstranata pokrenula je debatu o etičnosti i potencijalnim zdravstvenim rizicima povezanim sa ovim uređajem. Iako je prvobitno osmišljen kao sredstvo vojne prinude, njegova primena u civilnim situacijama dovela je do pravnih sporova i zahteva za strožijom regulacijom njegove upotrebe te je u većini zemalja zabranjen.
U međuvremenu, unuk je završio čas, ali deda nije planirao da se zaustavi, pa sam ih pozvao da uđu u kuću. Skuvao sam čaj iako niko od nas nije bio prehlađen.
„Impresivno! Otkud interes za ovu tematiku?“, bio sam radoznao.
„Ja sam preživeo Tjenanmen! Od tada pomno pratim sve što je vezano za studentske proteste u svetu i upotrebu sile na njima!“
Nenadani gost sada je imao punu pažnju nekadašnjeg novinara čija strast za istinom nikada nije prestala. Sipao sam još čaja i izneo Jafa keks kupljen u radnji „Kod Jusufa“. Nije trebalo da postavljam pitanje jer Majkl je nastavio tamo gde je stao.
Tokom 1980-ih Kina je prolazila kroz ekonomske reforme pod vođstvom Deng Sjaopinga. Iako su u početku donele ekonomski rast, reforme su izazvale inflaciju, nezaposlenost i produbile socijalne razlike. Mnogi su smatrali da je politički sistem ostao rigidno autoritaran, dok su obični građani nosili teret ekonomske nesigurnosti. Dodatni faktor nezadovoljstva bila je smrt Hu Jaobanga u aprilu 1989. Hu, bivši generalni sekretar Komunističke partije Kine, bio je poznat po liberalnijem pristupu reformama i zagovaranju političkih promena. Njegova smrt postala je katalizator za masovne studentske proteste, jer su mnogi u njemu videli simbol demokratskih težnji.
„U to vreme radio sam kao asistent na katedri za istoriju Univerziteta u Pekingu. Odmah sam se priključio mojim studentima!“, pojasnio je Majkl Zhao.
Prvi protesti počeli su na trgu Tjenanmen, u aprilu 1989. i ubrzo okupili desetine hiljada studenata, radnika i građana. Demonstranti su zahtevali veće političke slobode, borbu protiv korupcije i dijalog s vlastima. Vlada je u početku pokazala određenu toleranciju, ali je situacija postajala sve napetija pošto su se demonstracije širile po celoj zemlji. U maju 1989, protesti su privukli preko milion ljudi. Studenti su organizovali štrajk glađu, a na trgu je podignuta statua „Boginje demokratije“ koja je bila inspirisana Kipom slobode. Istovremeno, unutar same Komunističke partije rasla je podela između onih normalnih koji su smatrali da se problem može rešiti pregovorima, i kineskih „ćacija“ koji su zagovarali silu. Krajem maja, kineska vlada je proglasila vanredno stanje i angažovala Narodnooslobodilačku armiju da uguši proteste. U noći između 3. i 4. juna, tenkovi i naoružani vojnici ušli su u Peking. Pucali su i tenkovima gazili nenaoružane demonstrante i prolaznike, a prema nezavisnim izvorima, ubijeno je preko hiljadu mladih ljudi. Kineska vlast nikada nije objavila tačan broj žrtava.
„Bilo je užasno!“, rekao je Majkl dok je nevešto skrivao suze. „Vojnici su koristili bojevu municiju, palili improvizovane barikade i pucali na ljude koji su pokušavali da pobegnu. Režim i danas odbija da prizna masakr i na internetu aktivno cenzuriše bilo kakvu diskusiju o tome!“
„Naši studenti su još dobro prošli!“, rekao sam neoromišljeno.
„Ne bih ja to poredio prijatelju“, nastavio je dobronamerno. „Srbija je mala zemlja u srcu Evrope. Ne sme svaka budala da gazi decu čak i ako želi. Kina je drugo. Imao sam sreće da mi je žena vrhunski hirurg pa smo se nekako dokopali Amerike, inače bi me pojeo mrak.“
Profesor Zhao inače priprema knjigu o studentskim protestima u svetu od 1968. do današnjih dana.
„Malo koga to zanima, ali objaviću je za svoju dušu i prijatelje!“, rekao je, neizdržavši da me upozna sa ključnim delovima knjige u nastajanju.
Studentski protesti širom sveta oduvek su odražavali političke, društvene i ekonomske tenzije u svojim državama. Posle legendarne 1968. godine, kada su se studenti pobunili u celom svetu, planeta je otkrila novo doba aktivizma, u kome su, uprkos nasilju i žestokim reakcijama vlasti, mladi ljudi postali pokretači promena. Jedan od najpoznatijih primera brutalnog gušenja studentskih protesta desio se 4. maja 1970. na Univerzitetu Kent Stejt u Ohaju. Studenti su protestovali protiv američke invazije na Kambodžu za vreme Vijetnamskog rata. Pripadnici Nacionalne garde otvorili su vatru na demonstrante i ubili četvoro studenata, ranivši devetoro. Samo deset dana kasnije, 14. maja, u sličnom incidentu na Džekson Stejt univerzitetu u Misisipiju, policija je ubila još dvoje studenata. Ove tragedije izazvale su masovne proteste širom SAD, ali su istovremeno pokazale do koje mere je američka vlada bila spremna da primeni silu protiv svojih građana. Posle masakra na Trgu Tlatelolko 1968. godine, gde je ubijeno nekoliko stotina ljudi, meksički studentski pokret nastavio je borbu. U junu 1971. u Meksiko Sitiju je izbio novi protest, poznat kao “Corpus Christi masakr”, kada je paravojna grupa povezana s državom ubila najmanje 120 ljudi. Ovaj događaj je dodatno učvrstio represivnu politiku meksičke vlade tokom 1970-ih. U julu 1999. studenti u Iranu pokrenuli su proteste protiv represije i zatvaranja liberalnih novina. Protesti su trajali šest dana i nasilno su ugušeni od strane snaga bezbednosti i paravojnih organizacija. Više od 70 studenata je nestalo, dok su stotine uhapšene i mučene. Jedan od najvećih studentskih pokreta poslednjih godina dogodio se u Hongkongu 2019. godine, kada su studenti i mladi ljudi predvodili demonstracije protiv kineskog uticaja na autonomni region. Protesti su često eskalirali u sukobe s policijom, koja je koristila suzavac, vodene topove i gumene metke. Iako zakon o izručenju nije usvojen, represija nad učesnicima protesta bila je brutalna, a mnogi su uhapšeni ili su morali da emigriraju.
„Najnoviji protesti u Srbiji razlikuju se od svih pomenutih samo po jednoj stvari, a to je umeće organizovanja. Zahvaljujući studentskoj mudrosti i podršci čitavog naroda, uspeli su da izbegnu tragičan epilog!“, rekao je profesor sa divljenjem u glasu.
Tada je zazvonio telefon i Majkl je tiho promucao, izvinjavajući se što se toliko zadržao, te obećao da odmah kreće kući. Pošto su bračni odnosi univerzalni na svim meridijanima, suvišno je dodati da je s druge strane bila gospođa Zhao.
U nastavku vikenda slušao sam reakcije učesnika i posmatrača najvećeg protesta u istoriji Srbije. Onaj protiv čije se kabadahijske vladavine narod i pobunio, poručio je studentima da se besramna akcija njegove policije nije dogodila te da „će im Đura oprostiti što ih je tukao!“ Što bi moja baba Mica rekla – „šumšule se za mišljenje ne pitaju, al’ ga same daju!“
Tada su iznenada, na vrata grunuli unučići, donoseći najlepšu zvučnu senzaciju za svakog dedu.
Ispovest srpskog policajca
PLAVA PRIČA
Ne znam, Plavi, meni se činilo
Da Beograd slavi.
Veliki Uskrs duha, svi ti grafiti,
A, onda kordon,
Pred onom decom
K’o pred tobož nekom hordom.
Đorđe Balašević
Od kada su počeli protesti, student, iz stana iznad nas, stalno pušta ovu pesmu. Trudio sam se da ne obraćam pažnju jer sam imao prečeg posla. Tih dana, moj život se polako vraaćao u normalu. Bio je 25. decembar, dobro sam zapamtio jer je naša komšinica od prekoputa, tetka Katica, slavila Božić. Jovana me nagovorila da uplatimo doček Nove godine u „Zelengori”. Obećao sam da ću narednog dana, tokom pauze za ručak, rezervisati dva mesta. Ćale i keva su pristali da čuvaju Filipa a žena se baš obradovala pa mi se te večeri posrećilo i u spavaćoj sobi. Probudim se ujutru a moja Jovana napravila uštipke. Najedem se dobro pa pravo na posao. Čim sam stigao u stanicu, vidim neko komešanje. Uzmuvali se ovi moji ko da im rastu umnjaci. Pitam šta je, a oni će: „Idi, vidi oglasnu tablu!” Prošetam do hodnika a tamo istaknuta dva spiska. Na jednom imena policajaca koji idu u Beograd a moje ime na onom za Novi Sad. Polazak 28. decembra u 4 ujutru.
„Šta je ovo brate?”, pitam kolegu Nemanju?
„Ispomoć brate, eto šta je. U Kragujevcu je za sada mirno pa nas šalju da se šibamo po Novom Sadu.”
„A ovde će, kad zagusti, dovesti Nišlije i tako sve ukrug!”
Pošaljem ženi poruku da od zajedničkog dočeka „na nivou”, neće biti ništa. Umesto svoje svečane haljine, Jovana mi je pripremila čist veš i kiflice sa sirom.
Veliki autobus ukrašen srpskim zastavama čeka nas ispred stanice. Nas četrdesetorica, taze primljenih policajaca i zastavnik Rade u ulozi Ali Babe. Zadužili smo punu „ratnu” opremu za rasterivanje demonstracija i krenuli put Vojvodine. Većina kolega je zaspala još kod naplatne rampe u Batočini a ja stavio prst na čelo i kažem sebi: „Crni Luka šta ti je ovo trebalo?”
„IL’ SI BOS, IL’ SI HADžIJA”
U proleće prošle godine, tamo negde u maju, vratio se ćale sa mitinga SNS-a u Beogradu. Pokisao mučenik ko londonski miš, umoran ko pas… Šipčili po Beogradu celog dana a njega polako stižu godine. Vidim, nije mu ni do čega a opet nekako veseo, sipao rakiju i pozvao me da mi nešto važno saopšti.
„Sinko, čika Mirko mi danas reče će ovih dana raspisati konkurs za policajce. Tvoje je samo da se prijaviš a njegov čovek će da završi ostalo. Jedino bi morao da se prvo učalniš u stranku!”
„Pa zar nije mogao nešto bolje da mu nađe, posle svega što si za tog Mirka a i za stranku uradio? Važno da je on svog sina zaposlio u opštini iako se jadan s mozgom davno posvađao. Zar dete da nam pandur postane? Dede će mu se u grobu prevrtati!”, umešala se majka.
„Godinama je bez posla a porodicu treba izdržavati. Neka samo uđe u MUP a posle ćemo ga prebaciti negde na šalter!”, branio se otac.
Ne beše mi tada lako. S policijom nikada nisam imao posla pa ni razlog da ih volim ili mrzim. A opet, žena me je izdržavala već tri godine, dete raste sve mu više treba a želeo sam da imamo svoj stan i živimo kao normalan svet. Jovana nije htela da se meša ali sam osetio da bi volela još jednu platu u kući pa makar i iz policije dolazila. Nije me bilo sramota da se preko veze zaposlim u muriji ali sam se teško mirio sa članstvom u vladajućoj stranci. Premišljao sam se par dana a onda prijavio na „konskurs” i ubrzo počeo da radim. Iskreno, kako sam se nadao, bar u početku, moralno nisam padao. Posao se svodio na sitne intervencije: pijani tinejdžeri, bračne rasprave, komšijske svađe… Počeli smo da živimo bolje a ovog leta smo po prvi put odveli sina na more. Iz stranke me nisu previše često cimali, samo oko izbora kada je trebalo postaviti štandove u gradu ili lepiti plakate. Zato je ćale non stop sastančio i volontirao da opravda poverenje stranke koja mu je zaposlila sina. I tako su zemaljski dani tekli sve dok nadstrešnica nije ubila one nesrećne ljude u Novom Sadu. Od tog trenutka, nastala je čudna pometnja i u policiji a posebno u stranci. Učestala su dežurstva na poslu i časovi ispiranja mozga u Mesnoj zajednici. A onda je počela studentska blokada…
„VELIKI USKRS DUHA”
Stižemo u Novi Sad, autobus nas preko mosta dovozi u Sremsku Kamenicu. Smestili smo se u internatu a posle zajedničkog sastanka odmah su nas poslali na ulicu. Grupe su formirane tako da nas iz provincije predvode bar dvojica policajaca iz Novog Sada. Nemanja i ja smo dobili našu lokaciju – Filozofski fakultet.
„Baš smo se usrećili!”, reče jedan od lokalnih kolega, „s inženjirima i doktorima je malo lakše al’ ovi filozofi su najdrčniji, samo se bune!”
Brzo smo stigli, autobus parkirali u nekom žbunju i rasporedili u šumici između Dunavskog keja i fakulteta. Nije prošlo ni deset minuta a nama Šumadincima je postalo jasno šta je to vojvođanska košava i zašto moj ćale uvek kaže: „Nema zime bez vetra!” Dok smo se mi smrzavali, studenti su šetali, družili se, pisali parole. Utom se pojaviše seljaci. Brzo su raspalili vatru, postavili kazane, izneli namirnice i počeli da pripremaju gulaš za studente.
„Uh što bi mi pijalo nešto vruće, onako ‘na kašiku’!”, oblizivao se Nemanja.
Iznenada, iz grupe studenata izdvojile su se tri devojke s termosima i papirnim čašama. Išle su u našem pravcu. Dok su se približavale, nekoliko neotesanih kolega komentarisalo je njihov izgled i šta bi im sve „junačine” radile. Studentkinje nisu obraćale pažnju. Rasporedile su se duž kordona i sipale čaj promrzlim policajcima.
„Ja sam Nevena”, reče jedna od njih, „mi nismo vaši neprijatelji. Naprotiv. Vaše je samo da radite svoj posao ali prvo da odlučite koga ćete od koga braniti. To je sve!”
Vodali su nas tako od Kamenice do Filozofskog fakulteta svakog dana bez posebnog razloga i ikakvog smisla a onda su nas jednog jutra s Dunavskog keja prebacili u zgradu BIA u centru Novog Sada. Za promenu, bili smo unutra, u toplom. Studenti su i ovde mirno protestovali. Neka lepa, pozitivna energija, duhovite parole i pomankanje straha. A mi, srpski policajci, obučeni kao „Nindža kornjače”, stojimo u državnoj zgradi i od naroda čuvamo instituciju koju taj isti narod plaća… baš kao i nas.
Čim smo se vratili u internat, stiže naređenje da se selimo u Beograd.
„Obezbeđivaćemo institucije!”, poverio mi se Nemanja koji se u međuvremenu sprijateljio sa zastavnikom s kojim je krišom pio rakiju.
U prestonicu ulazimo oko podneva. Zaustavljamo se jer je ulica blokirana zbog odavanja pošte žrtvama korupcije u Novom Sadu. Smestili smo se u kasarni i dobili slobodno popodne uz napomenu da ne smemo napuštati krug. U zajedničkoj prostoriji televizor sa koga se obraća predsednik. Odem do trpezarije, i tamo on. Pa majka mu stara, da l’ taj čovek ima ženu i decu? Praznik je, red bi bio da ženu pomiluje po kosi i da sa decom gleda crtane filmove.
Pošto se Nemanja već organizovao i nabavio flašu vinjaka odmah se tu stvorio i zastavnik. Ostavljam ih da se druže i jedan drugom čuvaju strah pri čemu će im maligani sigurno pomoći. Ležim, gledam u plafon i razmišljam. Prihvatio sam ovaj posao da bih lakše izdržavao porodicu i obezbedio bolji život. A da li je ovo uopšte neki život? Sele nas po Srbiji kao majmune koji se nizašta ne pitaju. Ne pita se ništa ni zastavnik, ni kapetan, ni general. Pita se samo jedan čovek koga mnogo zabole i za policiju i za narod. Njegova porodica lagodno živi, poslovi mu dobro idu i samo da ne beše ove tragedije ko zna dokle bi to trajalo. Nadstrešnica je kap koja je prelila reku nezadovoljstva a on bi, da nas sve zazida u branu svoje vlasti. Utonuo sam u san a tamo opet ja, u istoj ovoj uniformi, hapsim krupnog čoveka koji se ponaša arogantno sve dok ne dobije prvi pendek po leđima. Baš onako kao na manifestaciji protiv koje je protestvovao pa su ga moje kolege greškom isplapucale. Tada junačine plaču kao „karakterna osobina čoveka”. Hapsimo i batinaše sa fantomkama i crnim kapuljačama. I oni su izneneađeni ali pokazju malo više dostojanstva od gospodina kome su ukrali ličnu kartu. Sledeća scena, kragujevačka četa policajaca maršira svojim gradom a građani ih zasipaju cvećem… I baš tada kada je bilo najlepše, pozivaju nas na sastanak u trpezariji. Sutra ćemo štiti RTS a ako demonstranti pokušaju ulazak u zgradu u Takovskoj 10, dozvoljena je i upotreba vatrenog oružja.
Bio je petak 17. januar. U ranu zoru krećemo prema javnom servisu. Protest će početi malo pre Dnevnika ali mi smo tamo od sabajle – za svaki slučaj. Ovoj vlasti nisu važni ni studenti, ni profesori, ni policajci… Ko ne želi da štiti poredak zasnovan na primitivizmu i nepotiznu – taj je neprijatelj, izdajnik i strani plaćenik. U zgradi RTS-a stotine kolega. Čekamo da padne mrak. Dele nam sendviče. Unutra je zagušljivo ali bar nije hladno. Počinje protest a mi u punoj ratnoj opremi, spremni da pucamo na vršnjake. Je li to bolji život zbog koga sam se učalanio u stranku i dobio posao preko veze? Moj Filip ima četiri godine. Šta ću mu reći kad poraste. „Tata je bio policajac ali nije jurio siledžije i kriminalce već svoje doskorašnje školske drugove koji su tražili pravdu, odgovornu državu i institucije koje rade svoj posao!”.
Studenti su se razišli a mi smo ostali još sat-dva, zlu netrebalo. Atobusima su nas vratili u kasarnu a ja sam posle večere doneo odluku.
„BITI ČOVEK, ROĐEN BEZ SVOG ZNANjA…”
U subotu, na sabjle, spakovao sam opremu, oružje i službenu legitimaciju. Pozvao sam zastavnika i dao otkaz. Tada je nastao opšti haos. Odveli su me u jednu kancelariju i rekli da sačekam. Za pola sata tu su bili svi: pukovnik policije, čovek iz stranke ali i službenik BIA-e. Prvo su me savetovali, potom ubeđivali i na kraju pretili. Od svih vrlina i mana, mojim karakterom vazda je dominirala jedna osobina – tvrdoglavost. Što su me više maltretirali toliko sam bio sigurniji da sam doneo pravu odluku. Posle dva sata, uz komentar: „Zažlićeš zbog ovoga!”, sitne duše s krupnim činovima, napustiše prostoriju. Zamolio sam da mi ostave uniformu dok ne kupim civilno odelo ali su odbili. Pozvao sam nekadašnjeg školskog druga koji studira glumu i zamolio ga da mi donese nešto od svog odela. Brzo je došao pa sam na kapiji preuzeo farmerke, džemper, patike… i zauvek rekao zbogom policiji.
Nedeljno u jutro u našem stanu. Jovana i ja se igramo sa sinom a otac i majka ne mogu da dođu sebi. Majka blista od sreće a otac utučen, zabrinut, ljut…
„Šta ću da kažem mojima u stranci?”, šapuće.
Dok smo se spremali da zajedno ručamo, iz stana odozgo čula se poznata pesma.
„Dogod je ovih frikova
Sa punom vrećom trikova,
Ništa što vredi neće vredeti.
Zar stvarno nema načina
Pred najezdom prostačina?
Pa, ti si školovan
Da hapsiš taj talog
A, ne da puštaš
Da ti izdaju nalog!”
Popnem se, zazvonim a kada je komšija student izašao, poručio sam mu sa osmehom na licu.
„Od juče više nisam ‘plavi’, možeš slobodno da promeniš repertoar a i ne moraš. Pesma je baš dobra!”
Buđenje ranog proleća
NAD SRBIJOM SUNCE SIJA
„Познавао сам срећне људе који нису знали да су срећни, и несрећне задовољне и срећне што су живи.”
Kada sam pre dvadeset pet godina došao u SAD, Srbija je još uvek zauzimala visoko mesto i informativnoj ponudi američkih medija. Osećao sam se kao da su me spustili na neku drugu planetu. „Прво, долазим из земље која је „резерват“ – опкољена је „федералним трупама“; друго, „оцрњен“ сам сваке ноћи на CNN-у као дивљак ког би требало одстрелити; треће, припадам народу „обојених“ и оптужених за сва зла овог света; и, четврто, као „успутни доказ“ зашто ме треба стрељати, пушим и даље, мада је цео цивилизовани свет престао и прешао на кокаин. И не пушим ја што се мени пуши, него пушим да терам инат борцима против „куге дима“…”
Tih dana, CNN, FOX NEWS, CNBC… najpre su svodili račune glede bombardovanja a onda je došao red na 5. oktobar, hapšenje Miloševića, suđenja u Hagu i atentat na Zorana Đinđića. Ovim tragičnim događajem počela je da opada „medijska popularnost” zemlje u kojoj sam rođen pa su i novostečeni, američki prijatelji prestali da mi dosađuju. S druge strane, kad god bih posetio zavičaj, zemljaci bi me odmah pitali: „A šta tamo u Americi kažu za nas?” Diplomatski sam objašnjavao da je dobro što više nismo u centru pažnju te da su naše mesto u amerikim medijima zauzeli neki drugi nesrećni narodi.
U TUNELU USRED MRAKA…
Ovih dana međutim, stvari su se drastično promenile. O Srbiji se pišu hvalospevi, snimaju spotovi dok analitičari ističu naše studente kao jedino svetlo na kraju kanalizacionog ćorsokaka u koji je upao savremeni svet. Prijatelji me ponovo zovu da im pojasnim taj duhovni preporod na ulicama srpskih gradova a ja, s ponosom mogu da kažem kako sam rođen u Kragujevcu, u Šumadiji u gradu u kome je osnovan prvi Teatar, prva Gimnazija i gde je donet prvi Ustav. Podsećam ih da je baš u Kragujevcu proizveden automobil koji je u SAD nekada izazvao veću medijsku pažnju nego danas Tesla. Jugo je igrao „glavnu, sporednu ulogu” u mnogim holivudskim hitovima i postao predmet urbane legende po kojoj, ako kupite Kadilak, „limuzinu” proizvedenu u Šumadiji dobijate na poklon! Bolje informisani Amerikanci, čuli su i za kragujevačku „Krvavu bajku” a oni drugi za poluatomatkske puške proizvedene Namenskoj. I sve tako redom, četvrtak za sredom, stigosmo i do subote 15. februara 2025. godine. Američka državna televizija, kablovski kanali, liberalne novine, konzervativni portali, svi, bez izuzetka prikazuju nepreglednu kolonu koja se Lepeničkim bulevarom, levo i desno izlila u beskraj. Kolege, komšije i drugi koji od nedavno koračaju „Zvezdanim stazama zone sumraka” u režiji Donalda Trampa i Ilona Maska, primećuju da se na jugu Evrope dešva nešto veličanstveno. Istorijski spektakl ispunjen eksplozijama ljubavi, poštenja i pravde. Mjuzikl najnežnijih slobodarskih tonova u koreografiji studenata, đaka i poštene inteligencije. Parada satire s najduhovitijim parolama, mladenačke lepote i mudrosti. U mom gradu, iste večeri, paralelno su održane dodele Oskara i Nobelove nagrade kao i moderna Sretenjska ustavna skupština. Dobitnici svih nagrada su studenti a rezultat – osvajanje slobode i buđenje zemlje u kojoj će se, u najskorije vreme, konačno poštovati Ustav. Iskoristio sam svojih pet minuta pa sam se Amerima ishvalio za sve pare a onda smirio doživljaj i pokušao da sebi objasnim – šta se to u zavičaju dešava i otkud to svetlo koje sa Balkana obasjava tamu koja vlada u ostataku sveta?
Pre pola godine sam posetio Srbiju u kojoj je vladala apatija, ravnodušnost, beznađe… Na pitanje „kako ste”, najpozitivniji odgovor sam dobio od jednog taksiste: „Ako je za utehu, živi se bolje je nego 1993. godine. Zajeban smo narod prijatelju, razjedinjeni, zavidni, sitničavi… Onaj zlojeb nam baci kosku a mi se za nju uhvatimo k’o moj Džeki posle posne dijete. Zavadi pa vladaj! Nije Vučić kriv, mi smo…”, zajkjučio je i naplatio vožnju do Lepeničkog bulevara.
„Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље.
Кад би, рецимо, ова подела била „толерантнија“ – без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо „трошили“ на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо и, до бола, нервирамо.”
Neće biti bolje sve dok te silne podele ne prevaziđemo. A onda, sto osamdeset dana kasnije, na tom istom bulevaru, mladi ljudi iz čitave Srbije održali su lekciju svojim precima da se i bez podela može živeti.
FILIGRANSKI PLOČNICI
Na veličanstvenom skupu koji je na Sretenje održan u Kragujevcu, dominirale su srpske zastave pod kojima su u bliskoj prošlosti činjena razna nepočinstva. Ali za to nije kriva zastava već ljudi koji su je zloupotrebljavali. Iz prikrajka se pojavio i jedan od mojih omiljenih kragujevačkih pesnika koji je s ponosom mahao zastavom SFRJ, sa sve petokrakom, i ništa mu se nije dogodilo. Studenti su nosili i pravoslavne ikone i parolu „Mi smo narod krsta a ne srednjeg prsta” a da to ateistima nije smetalo. Jedan pored drugog šetali je mladić sa šajkačom ukrašenom simbolom „Kraljeve vojske u otadžbini” i devojka s crvenom zvezdom na zimskoj kapi. Nije bilo obeležja Evropske unije ali ni slova „Z”, jedni su nosili skupe jakne iz inostranstva, drugi vetrovke sa buvljaka. Sa istim žarom pozdravljani su seljaci na traktorima i govori profesora univerziteta. Čuli su se različiti akcenti, od niških „pumpadžija” do novosadskih stručnjaka za „šumadijski reljef”. Posle venčanja, mlada i mladoženja svratili da podrže studente. Inače. u petnaestočasovnoj blokadi bila je zastupljena i rodna ravnopravnost, muškarci i žene – otprilike pola, pola. „Pomirili” su se Čačani i Užičani, žitelji glavnog grada sa Novosađanima („Pa, di ste Beograđani”!), muževi i žene, đaci i nastavnici, roditelji i profesori… Vlasnici pasa su poveli svoje ljubimce da osete osvajanje slobode tešeći one čije su mačke ostale kod kuće ili na blokadu otrčale same. Sa mosta se čulo „Vostani Serbie” i „Ovo je zemlja za nas” a ispred Ureda se igralo kolo. Prasići su se okretali na ražnju ali je bilo hrane i za vegetarijance. Majke i bake su spremale i posno i mrsno, šta god je studentima po volji. Mali Neša je uz srce, otvorio i svoju pekaru gde je gostima Kragujevca hranu delio besplatno. I još nešto, ne sećam se iako pamtim dosta dugo, da sam na jednom mestu video toliko lepih devojaka i mladića ispunjenih nadom i odlučnošću da stvar isteraju do kraja.
Žao mi je što sam daleko i što ne mogu da prisustvujem stvaranju istorije u mom rodnom gradu. Gutam „knedlu” i po ko zna koji put ponovo gledam snimak monumentalnog skupa u Kragujevcu. Ovoga sam smanjio ton kako bih još bolje uživao u šarenim slikama koje bude nadu. Prolaze studenti, domaćini ih nude kiflicama i toplim čajem, zastave transparenti: „ Negde iz daleka čuju se zahtevi”, „ Studentizam i renesansa”, „Kažu ‘oće Vojvodina da s’ ocepi! Ta id’ u peršun, di da s’ ocepljujemo sad kad je najlepše!”…
KRIVO SRASTANJE
Kada se deda spusti u horizontalu nema te sile koja bi ga zadržala u budnom stanju duže od deset minuta te u prilog pune transparentnosti, priznajem da sam zadremao. A bolje da nisam!
Na TV ekaranu, iznenada su se pojavile linije, sneg, šuštanje… Umesto srećnih lica srpske omladine, pred očima se odmotava neki drugi film. Žanrovski je raznolik a opet nekako nejasan. Basna sa elementima crnog humora. Junaci iz crtanih filmova ali ljudskom obliku… Prva scena se dešava u vozu. Omanji dabar s mikrofonom u ruci izigrava DJ-a. Lisac ulazi prvi uz poruku „Veseli se srpski rode!”, dabar skače a hor jazavaca iz pozadine tercira. Pridružuju im se sove, ćurke i papagaji. Falširaju ali ne mari. Na kraju, pesma nas održala pa makar i nakaradna bila. Tada se otvoriše vrata i u vagon uđe hijena. Pozdravlja uplašene ali oduševljene saputnike i zauzima mesto do prozora. Prilazi mu čavka, postavlja pitanje ali je odbija jer mu smeta buka.
Okrećem se na drugu stranu tek da popijem malo vode. To mi je ranije uvek pomagalo da se rešim noćne more ali ne i ovoga puta. Ipak je ovo popodnevna dremka a tu izgleda važe druga pravila.
Na ekranu mrak iz koga se naziru neki nezvani gosti. Na bini medved peva a hijena otrov sipa. „Кад за некога не постоји ништа конкретно оптужујуће, ништа компромитујуће, ништа „материјално доказиво“, а дотичног ваља оцрнити, приапсити или за главу скратити, најједноставнија и најсигурнија оптужба и осуда (без суда) је – Издајник.”
Domaćini se čudom čude:
„Упадоше без помоз’ Бог
Без добар дан
Упадоше, капе побацаше
Цокуле цокулама поскидаше
Кошуље до учкура раскопчаше
Па почеше да се чешу о врата
О зидове, о прозоре и о браве
Па почеше, као и обично
Да се шале ружно, недолично…
Као да су добродошли
Као да их је ико звао
Као да им се ико икад обрадовао.”
Iz košmara me budi ringtone „Hej salaši na severu Bačke”, zove me Slava berberin.
„Vidiš li to ovo Šumadinac! Ovi tvoji Kragujevčani na pravoj strani istorije a moje Lale ugostili primaoce dnevnica i veterne sendvič revolucije. Šta je ovo brate slatki?”, jedio se brica.
„Ne znam o čemu pričaš prijatelju. Ti mora da si to sanjao! U Srbiji konačno cveta sloga, ljubav i jedinstvo…”, odgovaram ignorišući pravu istinu.
„Čoveče, ne može ništa lepo da nam se desi a da uživamo onako do kraja. Uvek se nađe neko da sve pokvari. Ovakvi kakvi smo neprijatelj nam i ne treba jer „постоји нерешив „проблем“ што се „тиче“ Нас и Нас. Са њима смо некако излазили на крај, преживљавали ужасе, са последицама видљивим кад се пребројавамо и одређујемо међе земље, али рат Нас са Нама је скоро без престанка, без предаха и, како се чини, трајаће до коначне победе. Нас над Нама.”
„Slavo, bar ti znaš da je tvoj drug uvek bio protiv podela pa ti kao zakleti roker poručujem „Nad Šumadijom sunce sija, radujem se suncu i ja!”
Brica mi je odmah zalupio slušalicu a ja za svaki slučaj, više nisam uključivao televizor.
U tekstu su korišćeni citati iz knjige Dušana Kovačevića: „Dvadeset srpskih podela – Srba na Srbe”
Jajasta stvarnost
GORE DOLE
Pažljivom analizom političke sutuacije u svetu, a pisca ovih redova pre svega zanimaju Srbija i SAD, nameće se utisak da se sve nekako oko jaja vrti! Naime, u praskozorje sumraka naprednjačke vlasti, bivši ministar u rahmetli Vladi Srbije, šarmatni Tomislav Momirović rekao je sledeće: “Dva jaja za 22 dinara čoveka drže sitim ceo dan!“. Pošto je ostao živ, novinari ne behu lenji pa su u hotelu koji drži Monin tata proverili cene i otkrili da kajgana od dva jaja tamo košta 750 dinara. Bio je to trenutak kada su se i zagriženi naprednjaci gorko nasmejali a baba Ruža iz Ždraljice shvatila da je penziju zaradila i da je ne dobija od štrkljavog gospodina, glatkog lica i napućenih usnama. Posle Monine mudrosti trebalo je nešto krupno da se desi da bi se narod probudio. I desilo se. Nažalost!
PROBUDI ME KAD NOVEMBAR PROĐE
Krajem leta kada se u Americi još uvek živelo normalno, cena jaja u prodavnicama dostigla je deset dolara za karton od osamnaest komada (62 dinara komad). Razmažena javnost danima nije mogla da se opasulji a onda se saopštenjem oglasila i porodica Kardašijan. Za doručkom su jednoglasno zaključili da je prekardašilo i naredile slugama da im kao zamenu naprave – biftek. Tako je u jesen prošle godine počelo da se gomila nezadovoljstvo radničke klase i sredovečnih službenika SAD. Reč je mahom o belim muškarcima, između trideset pet i pedeset godina starosti. Svi oni imaju solidne poslove, dobre plate, udobne kuće koje uredno otplaćuju a vrednost voznog parka (obožavaju pikap kamione) nadmašuje cenu nekretnina u Bagremaru. Džaba sve to kada se obojeni imigranti šetaju okolo a i jaje košta 55 centi komad. Svi oni, uz milione istomislećih nesrećnika, odlučili su da podrže MAGA pokret da bi “Ameriku učinili ponovo moćnom”.
Novembar je mesec koji je doneo velike promene. U Srbiji na bolje, u SAD na gore.
Posle tragedije u Novom Sadu, studenti su otpočeli blokade fakulteta i probudili svoje roditelje, babe, dede i ostale sugrađane. Veliki šahista s Andrićevog venca počeo je da vuče očajničke poteze a svaki od njih bio je gori od prethodnog. Studenti su ga u više navrata matirali ali je, uz pomoć režimskih sudija, stalno menjao pravila, vraćao poteze i pravio sitne ustupke. Pozicija mu je toliko klimava da mu ni žrtva skakača u završnici nimalo nije pomogla. Studenti pak, naoružani znanjem i strpljenjem lagano, bez panike, konačnicu uvode u završnu fazu.
Predsednik Vučić je dokazao da se u nevoljil loše snalazi. Okrenuo je ćurak naopako i napao sve one koji su podržali studente. U neprijatelje je tako „prekomandovao” većinu glumaca, Novaka Đokovića, Željka Obradovića, Nemanju Vidića, arhitektu Đajića… ali džaba. Kada se u istom danu protiv nekoga izjasne Mira Banjac i Madona – tome se dobro ne piše! Nezavisni novinari koje je sve ove godine čerečio preko režimskih medija dočekali su svojih pet minuta pa u tekstovima i TV nastupima, često ponavljaju da ono što se u Srbiji dešavalo minulih dvanaest godina ne bi bilo moguće ni u jednoj normalnoj zemlji. Uz veliko poštovanje i zahvalnost na njihovoj neustrašivoj borbi za istinu i objektivno informisanje, ovo je prvi put da se sa kolegama neću složiti.
Sedam ipo hiljada kimoletara zapadno od Novog Sada nalazi se Vašington DC. Tamo je za samo dvanaest dana, jedan čovek napravio sličnu štetu kao njegov balkanski kolega za isti broj godina.
POVRATAK OTPISANOG Od kako se zvanično vratio u Belu kuću Tramp je svima stavio do znanja da je strah normalnih ljudi bio opravdan i da će svoja predizborna obećanja ispuniti čim preuzme vlast. Prve dana njegovog ponovnog predsednikovanja obeležila je neviđena lavina brutalnih političkih poteza i besprizorne izvršne izopačenosti. U mnogim slučajevima, ovi postupci su direktno kršili zakon, decenijske tradicije, pa čak i Ustav. Prve izvršne naredbe direktno su preuzete iz desničarskog manifesta Projekt 2025.
Pa krenimo redom.
Kao najveći američki problem, nova administracija je istakla postojanje raznorodnih i transseksualnih sugrađana koje bi odmah valjalo izbrisati iz pravnog sistema zemlje. Prvom izvršnom naredbom naložio je da Stejt department priznaje samo dva pola – muški i ženski. Ovim se zabranjuje da federalna dokumenta nude druge opcije. Vojsci je sugerisano da razvije politiku diskriminacije prema transrodnim vojnicima jer „izražavanje lažnog ‘rodnog identiteta’ koji se razlikuje od nečijeg pola ne može zadovoljiti stroge standarde potrebne za vojnu službu“
Tramp je potom ukinuo izvršnu odredbu koja datira još iz ere buđenja pokreta za građanska prava, a kojom je tada naloženo da federalne institucije ne diskriminišu svoje zaposlene. Uredbu je prvobitno potpisao predsednik Lindon Džonson, a ona je omogućila desegregaciju radne snage u federalnim institucijama. Nova administracija je objavila rat programima za raznolikost, jednakost i inkluziju u svim državnim institucijama. Vrhovni komandant je izdao posebnu uredbu za Oružane snage po kojoj Američko vazduhoplovstvo povlači edukativni video u čast dostignuća poznatih afroameričkih pilota koji su srušili rasne barijere u vojsci. Stejt department pod rukovodstvom Marka Rubija zabranio je isticanje LGBTQ+ zastava i drugih simbola na objektima državnog sekretarijata.
Vršilac dužnosti državnog tužioca Džejms Mekhenri otpustio je sve službenike Ministarstva pravde koji su bili uključeni u Trampove krivične procese, tvrdeći da im se ne može verovati da će „verno sprovoditi predsednikovu agendu”. Tramp je pomilovao gotovo 1.500 osuđenih kriminalaca koji su učestvovali u napadu na Kapitol 6. januara 2021. godine. Među njima su i lider Proud Boys-a Enrike Tarijo, čija je 22-godišnja kazna za pobunu potpuno izbrisana, kao i nasilni demonstranti koji su napali policajce. Početna serija pomilovanja uključila je i militantne protivnike prava na abortus koji su nasilno blokirali pristup klinikama.
Predsednik je izdao izvršnu naredbu kojom ukida pravo na državljanstvo novorođenoj deci čiji roditelji nemaju stalnu dozvolu boravka u SAD, što očigledno krši 14. amandman Ustava SAD. Ova naredba izazvala je burne reakcije i tužbe, uključujući i one koje su podneli Američka unija za građanske slobode (ACLU) i desetime državnih tužilaca. Prvi sudija koji je o tome odlučivao, imenovan još u vreme predsednika Regana, izdao je privremenu zabranu izvršenja, nazvavši Trampovu uredbu neustavnom.
Lepršavi Donald je proglasio vanredno stanje na jugu Amerike i rasporedio federalne trupe sa zadatkom da „zapečate granicu“. Za to vreme, administracija je počela kampanju masovnih deportacija, organizujući racije na radnim i javnim mestima, uključujući hapšenja ispred škola i crkava. Agenti su uznemiravali i zahtevali identifikaciju američkih državljana, kao na primer vojnog veterana u Nju Džerziju i pripadnika plemena Apača u Novom Meksiku. Planira se izgradnja zatvorskih objekta (čitaj: logora) za 30.000 migranata u zalivu Gvantanamo.
SAD su istupile iz Pariskog klimatskog sporazuma, svrstavajući se uz Iran, Somaliju i Jemen kao jedine zemlje koje nisu deo globalnog plana za smanjenje emisije štetnih gasova. Tramp je potpisao izvršnu naredbu kojom se blokira izdavanje dozvola za izgradnju elektrana koje koriste vetar a ona je samo jedna u nizu odluka sa ciljem da se zamrzne finansiranje ekološke infrastrukture i subvencija za niskougljenične tehnologije.
Autokrata s narandžastom frizorom je potpisao izvršnu naredbu kojom SAD izlaze iz Svetske zdravstvene organizacije, a zvaničnici njegove administracije su naredili Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti da prekinu komunikaciju sa globalnim zdravstvenim telom koje upozorava na potencijalne pandemije. Administracija je privremeno blokirala globalnu inicijativu Džordža Buša starijeg za borbu protiv side, koja je minulih decenija spasila 25 miliona života širom sveta.
OD MAHNITOG „OCA” I NEDUŽNE MAJKE
Tramp je kroz Senat već progurao niz kontroverznih imenovanja, postavljajući lojaliste na ključne pozicije u vladi.
Pit Hegset (Sekretarijat za odbranu) je bivši televizijski komentator Fox News-a, poznat po seksualnom zlostavljanju, incidentima javnog pijanstva a dok je bio u Armiji, i po islamofobnim komentarima. Protiv njega su čak glasali i neki republikanci.
Kristi Noem je izabrana na čelo Sekretarijata za unutrašnju bezbednost uprkos tome što je u svojim memoarima priznala da je ubila sopstvenog psa, kao i tvrdnjama da je “lično gledala Kima Džong Una u oči” (što se kasnije ispostavilo kao netačno). Nedugo nakon imenovanja, obukla je uniformu i učestvovala u raciji protiv imigranata u Njujorku.
Skot Besent (Sekretarijat za finansije): Visokorangirani finansijer republikanaca koji se protivi povećanju minimalne zarade i bilo kakvom vidu socijalne pomoći. Njegov zadatak je stvaranje “Spoljne poreske službe”, što je zapravo novi oblik carina koje će povećati cene robe u američkim prodavnicama. Samo da jaja ne poskupe!
Marko Rubio (Državni sekretar): Dugogodišnji senator sa Floride potvrđen je jednoglasno (99-0). Njegova prva odluka bila je zamrzavanje pomoćii Ukrajini ali ne i Izraelu.
Tramp je izdao naredbe i da Meksički zaliv bude preimenovan u „Američki zaliv“ a najviša planina u SAD, Denali, ponovo bude nazvana „Planina Mekinli“. Onako usput, pomenuo i je mogućnost aneksije Grenlanda i Panamskog kanala. Na listi želja našla se ideja da Kanada postane pedeset prva država SAD.
MAGA lider se otvoreno zalaže za etničko čišćenje u Gazi. Na konferenciji za medije prilikom posete izraelskog premijera, predstavio je plan po kome bi američka vojska „očistila celu oblast“ i preselila stanovnike Gaze u Egipat i Jordan. Elis Stefanik, Trampova ambasadorka pri Ujedinjenim nacijama, izjavila je da veruje kako Izrael ima “biblijsko pravo” na okupirane teritorije na Zapadnoj obali.
Bela kuća je ugasila Kancelariju za prevenciju oružanog nasilja a Ilonu Maska dala pristup poreskim i bankovnim informacijama svih punoletnih građana SAD čime je prekršeno nekoliko federalnih zakona.
Sve ovo, desilo se tokom prvih dvanaest dana Trampove druge administracije. Za razliku od prošlog mandata kada je za saradnike birao ljude slične sebi, ovoga puta se okružio pametnim ali zlim saradnicima (Mask, Zakeberg, Bezos, Merdok) kojima para nikad dosta a za cenu ne pitaju.
I tako, prođe tri meseca od kada je sve počelo. Toma Mona je nestao bez traga a studenti ne moraju da jedu jaja pošto su im žitelji Inđije pripremili sremske specijalitete da ih počašte tokom marša od Beograda do Novog Sada. Posle uvođenja carina čistokrvnom američkom belcu puno je skuplje da napunini rezervoar svog kamioneta a za doručak više ne jede avokado tost i smuti od kivija. Srećom, cena jaja je ostala nepromenjena.
„Kolo od sreće uokoli, vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli, gori ustaje.” Ivan Gundulić
DOBROVOLJNO URUŠAVANJE DOSTOJANSTVA
“MAKE AMERICA GREAT AGAIN”???
Scena prva – Berlin, 27. februar 1933. godine: U zgradi nemačkog parlamenta u Berlinu izbio je veliki požar koji izazvao ogromnu materijalnu štetu. Nacisti su odmah okrivili Komunističku partiju Nemačke (KPD) i iskoristili ovaj događaj kao izgovor za progon komunista i drugih opozicionih snaga. Požar u Rajhstagu obeležio je dalju istoriju Nemačke jer je Hitler iskoristio nesreću da učvrsti svoju moć i pooštri represivne mere protiv političkih protivnika. Novinar Reichsrundfunkgesellschaft-a (Nemačka državna radio mreža) pitao je slučajnog prolaznika šta misli o novonastaloj situaciji i dobio sledeći odgovor: “Nisam ja za Hitlera ali neću valjda da podržim komuniste!?”
Scena druga – Novi Sad, 5. novembar 2024. godine: Kako izveštava TV N1, odgovorni za smrt 14 ljudi u tragediji na novosadskoj Železničkoj stanici još uvek su na slobodi. Uhapšeni su zato aktivisti koji su izašli da izraze tugu i bes zbog zločina korumpirane vlasti. Optuženi su za vandalizam koji su počinili maskirani hiligani unajmljeni od strane SNS-a. Na drugom TV kanalu, novinarka RTS-a usmerava mikrofon prema muškarcu srednjih godina koji odgovara kao iz topa: “Žao mi je ljudi koji su stradali ali šta ćemo kad nam je opozicija kilava i nesposobna!”
Scena treća – istog dana u Klivlendu, SAD: CNN javlja da je Donald Trump po drugi put izabran za Predsednika SAD pošto je ubedljivo pobedio Kamalu Haris. U kratkoj anketi na ulicama Klivlenda mlada žena tredestih godina, belkinja, izjavila je sledeće: “Nisam veliki ljubitelj Trampove politike ali mi na pamet ne pada da glasam za Kamalu!”
Analizu podrške nemačkih glasača Hitleru ostavićemo istoričarima, odgovor na pitanje “ko je kriv?” jutarnjem programu Pinka a mi ćemo pokušati da objasnimo kako je moguće da na izborima u SAD po drugi put pobedi zamlata poput Donalda Trampa?
LJUDI, PA JE LI JE TO MOGUĆE?
Na predizbornom skupu u Ajovi 2016. godine, Tramp je rekao sledeće: “Mogao bih da stanem na sred Menhetna, da redom pucam u prolaznike pa ni tada ne bih izgubio nijednog birača!” Ovom izjavom želeo je da istakne lojalnost svojih pristalica i bio je u pravu jer je odmah potom pobedio Hilari Klinton i postao 45. Predsednik SAD. Osam godina kasnije, Donaldov narativ postao je puno sočniji. Tokom ovogodišnje kampanje lagao je za sve pare. Koristio retoriku koja dehumanizuje migrante, nazivajući ih “životinjama” i optužujući ih za “trovanje krvi” nacije. Potom je tvrdio da u pojedinim američkim školama, nastavnici menjaju pol svojih učenika bez saglasnosti roditelja. Zatim, tokom predizbornog skupa u Milvokiju, pred hiljadama pristalica, Tramp je dohvatio je držač mikrofona i pantomimom prikazao čin oralnog seksa. Naravno tu nije kraj jer je tokom čitave kampanje vređao žene, sugerisao je da će koristiti vojsku za obračun sa političkim protivnicima a najviše od svega dojmila ga je kuratost pokojnog golfera Arnolda Palmera sa kojim se pre mnogo godina zajedno tuširao. Ovo je samo nekoliko primera iz arsenala Trampovih prostakluka. Što reče reditelj Kokan Mladenović: “Izbor Trampa na mesto prvog čoveka SAD samo je dokaz da Srbija nema monopol na glupost!”
Prva pobeda Donalda Trampa 2016. mogla se tumačiti kao slučajnost, odstupanje od norme, greška… Amerika ga je sada izabrala po drugi put i pomogla “ekranizaciju” najgoreg scenarija! Pobedio je osuđeni kriminalac, hronični lažov koji je pokušao da poništi rezultate prethodnih izbora i poveo naoružanu rulju na Kapitol, koji Ameriku naziva „kantom za smeće savremenog sveta“ … Odgovor na pitanje – kako je to moguće?, najpre zahteva objašnjenje – ko je sve glasao za “lepog Donalda”?
Za početak, glasali su Jugosloveni! I ovoga puta Srbi, Bošnjaci i Hrvati koji žive u Americi dali su bezrezernu podršku republikancima. Od kada su pre tridesetak godina emigrirali u SAD, svaka baka i deka, nana, dedo i staramajka bez poznavanja engleskog jezika, uredno su od države iskoristili sve vrste socijalne pomoći, besplatno zdravstveno osiguranje i na kraju stekli penziju. Za razliku od demokrata, Tramp se zalaže za drastično smanjenje socijalnih fondova, ukidanje Obaminog programa zdravstvene zaštite i za privatizovanje penzionog fonda. Pošto se ni u zavičaju nisu baš najbolje slagali s logikom, stara garda i u tuđini nastavlja po starom. Pa tako, Srbi demokratama nisu oprostili bombardovanje ali su njihove komšije brzo zaboravile podršku tokom građanskog rata. Sve ovo ne predstavlja veliko iznenađenje jer Tramp je tipičan primer balkanskog foliranta. Pretvara se da je domaćin, kobajagi je religiozan a “žene tretira kao stoku”. Jedina mana mu je što ne pije rakiju ali zato mrzi strance pa su mu Balkanci šljivovicu progledali kroz prste.
Sledeća etnička grupa koja je glasala u korist svoje štete su Latinomerikanci. Pri kraju Trampove prdizborne kampanje, na mitingu u njujorškom Medison Skver Gardenu, malo poznati komičar Toni Hinčlif nazvao je Portoriko ostrvom plutajućeg đubreta dok je Meksikancima zamerio da se preterano – razmnožavaju! Latinoamerikancima to nije preterano zasmetalo jer im je očigledno najvažnije zalaganje republikanca da se uspostave “porodične vrednosti” i ukine abortus. Proterivanje nelegalnih migranata među kojima sigurno ima i članova njihovih familija kao i činjenica da ih njihov lider smatra običnim smećem ovoga puta su slatko progutali kao “dulce de leche”.
Posle ovih izbora, s pravom se možemo zapitati – šta je to u ženskom biću što ga vodi prema mizogenom ‘tiću, ovoga puta s narandžastom ćubom? Ovo je drugi put da je “mačo Donald” pobedio ženu i to najviše zahvaljujući glasovima pripadnica lepšeg pola koje su kao omađijane zaokružile ime osuđenog silovatelja koji je svojevremeno izjavio “da mu Ivanka nije ćerka rado bi se sa njom zabavljao” kao i to da čim ga vide “žene mu dozvoljavaju sve pa i da ih odmah uhvati za…”. Uprkos svemu tome, čak 55% belih žena svesno je glasalo protiv svojih ljudskih prava. Dati poverenje demagogu čiji je glavni cilj da država donosi odluke vezane za kontracepciju, veštačku oplodnju i abortus predstavlja neviđenu samodegradaciju ženske populacije u SAD.
Pored Srba, Hrvata i Bošnjaka, Donald Tramp je uspeo da ujedini bračne parove pošto je i većina muškaraca u najboljim godinama bezrezervno podržala velikog poštovaoca porodičnih i hrišćanskih vrednosti. Zaklinjanje u crkvu i porodicu samo je još jedan efikasan način da ove “muškarčine” opravdaju mizoginiju, rasizam, homofobiju i etničku diskriminaciju svakog ko se od njih po bilo čemu razlukuje. Svi oni veruju da Tramp brine pre svega za obične ljude u zemlji u kojoj su klasne razlike nepojmljive, zaboravljajući pritom da je tokom prvog predsedničkog mandata, linearno smanjio porez svima pa su jedni uštedeli stotine a drugi milijarde dolara.
LUDNICA, ŠTA JE OVO?
Pošto znamo ko je glasao, pokušaćemo da objasnimo i zašto. Prvo pravilo u politici je da se protivnik nikada ne sme podceniti. Demokrate su uporno insistirale kako je došlo vreme da Tramp plati političku cenu za štetu koju je naneo američkoj demokratiji. Umesto toga, njihov suparnik je po sistemu “čega se pametan stidi tim se onaj drugi ponosi” pa je sve mane predstavio kao svoje najjače adute. Tako su četiri krivična dela za koja je optužen samo ojačala njegovu dominaciju u Republikanskoj partiji. Kao glavni razlog neslaganja sa Bajdenovom politikom, prosečni američki birač navodi pad životnog standarda. Međutim, to jednostavno nije tačno! Tokom poslednjih šesnaest godina u SAD se živelo veoma pristojno. Problem je što su Amerikanci razmaženi i kao mnogi drugi (Šveđani i Norvežani na primer) traže preko hleba pogaču. Podlegli su desničarskom populizmu tražeći promene po svaku cenu. Upecali su se na migrantski mamac koji se vešto koristi za zastrašivanje narodnih masa. Ako Tramp ispuni obećanje i protera sve strance koji nelegalno borave u Americi, postavlja se pitanje ko će zidati zgrade, kopati ulice, izbacivati đubre…? Ogorčeni “čistokrvni Amerikanci” to sigurno neće.
Šta očekivati od Trampa u drugom mandatu? Obećao je najveću deportaciju migranata u istoriji SAD-a, uvođenje visokih carina na uvoz, zamrzavanje ekoloških sporazuma, reformisanje zdravstvene zaštite i ideološke promene u obrazovnom sistemu. Normalan svet se s pravom pribojava da će Tramp, na domaćem terenu, iskoristiti vojsku protiv svojih političkih protivnika. Ako se bude držao svoje retorike, Amerika će se brzo pretvoriti u diktatorski režim poput prva dva sa početka naše priče. Imajući sve ovo u vidu, nameću se dva moguća scenarija. Prema prvom, neće se ništa dramatično dogoditi baš kao ni pre osam godina. Oni malo mudriji saradnici, pustiće Trampa da zadovolji taštinu glupirajući se u medijima a ispašće i veliki “mirotvorac” dajući Putinu osvojene teritorije i poslati kolegu Zelenskog u istoriju. Migrant Ilon Mask pomoći će da napravi red u državi a migrantkinja Melanija – u spavaćoj sobi. Oni drugi, u medijima poznati kao teoretičari zavere, smatraju da je prvi predsednički mandat bio samo generalna proba za uništenje savremenog sveta. Podsetimo da je baš tada uspešno sprovedena i vežba opšteg, globalnog zaključavanja. Ovoga puta, Donald Tramp stupa na mesto predsednika SAD u trenutku kada se vode ratovi u Ukrajini i Gazi, u vreme kada širom Evrope buja nacionalizam a u Italiji, Austriji, Mađarskoj, (uskoro izgleda i u Nemačkoj) vlast drže desničarske konzervativne partije. Svi se jako naljute kada se zvanična politika većine razvijenih zemalja sveta poredi sa fašizmom. A po čemu se ona to razlikuje? Svi su bez izuzetka neprijateljski raspoloženi prema strancima, zalažu se za proterivanje migranata, koriste huligane za obračun sa političkim protivnicima… Jedina razlika je odnos prema Jevrejima koji su od nekada progonjenog naroda postali međunarodno zaštićena vrsta. Nije važno koliko Palestinaca pobiju, Netanjahu i njegovi saveznici su uvek u pravu. Ko drukčije kaže, kleveće i laže i lepi mu se etiketa antisemitizma.
Intelektualna elita, koja je svojom političkom korektnošću Trampa i njemu slične dovela na vlast, strahuje da nam se bliži Treći svetski rat. Njihovi ljuti protivnici, bliski konspirativnim teorijama, poručuju da će budući globalni sukob izgledati sasvim drugačije od onih koji su svet zadesili u prošlom veku. Po njihovom mišljenu finansijski moćnici su već odredili uloge: politički vukovi će nastaviti sa sejanjem mržnje, vojni sokolovi će ginuti a ovce će iz zaključanih stanova sve to pratiti u direktom prenosu. Samo će iživljavanje u Gazi trajati večno!
Začarani krug osvete: STO ZA JEDNOG, NESREĆA ZA SVE
“Ljudsko ludilo je često vešta, i kao mačka, prepredena stvar. Kad vi mislite da je pobeglo, ono se možda samo preobrazilo u još finiji oblik.”
Herman Melvil: “Mobi Dik”
Kapetan broda Pikvod, Ahab, doživljava ličnu tragediju kada mu beli kit, Mobi Dik, nanese tešku povredu zbog čega ostaje bez noge. Ovo iskustvo ostavlja trajnu psihološku ranu, iz koje se rađa mržnja i potreba da se osveti životinji koja ga je unesrećila. Ahabov lov na Mobi Dika postaje njegova opsesija, životna misija u potrazi za iskupljenjem. Ahab je opsednut idejom da uništi Mobi Dika, pretvarajući svoju osvetu u destruktivnu silu koja na kraju ugrožava ne samo njega već i čitavu posadu. I dok je najpoznatiji kit svetske knjževnosti izbegao odmazdu pomihnitalog kapetana, milioni nedužnih ljudi stradalo je u nebrojenim osvetama svojih dželata.
OKO ZA OKO
Osveta je složen koncept koji se definiše kao čin vraćanja nepravde ili nanošenja bola nekome ko je prethodno učinio zlo drugoj osobi. Osveta je prisutna u različitim kulturama, u mitologiji, religijskim tekstovima i književnim delima kao univerzalna motivacija za nemilosrdne postupke pojedinaca, grupa i nacija. Reč je o najprimitivnijem vidu reakcije na pretrpljenu nepravdu i duboko je ukorenjena u ljudskom biću. Osveta se međutim ne pojavljuje kod životinja koje su prirodno usmerene pre svega na zaštitu svog potomstva ili čopora. Ljudska reakcija na pretprljeno zlo ide korak dalje i podrazumeva plansku odmazdu i karakteristična je samo za “najintiligentniju” biološku vrstu.
U doba antičke Grčke, osvetom se postizala politička dominacija. Vođen željom da se osveti za ranija persijska razaranja grčkih polisa, Aleksandar Veliki je sproveo odmazdu nad Persijskim carstvom. Njegova osveta kulminirala je 330. godine pre nove ere spaljivanjem persijske prestonice – Persepolisa, čime je poravnao stare račune i pokazao moć novog grčkog carstva. Osveta je u tom periodu posmatrana kao čin uspostavljanja časti i pravde u svetu u kom je dominirala vojna moć. Motivisan osvetom, princip „oko za oko“, uveden je u pravni sistem Rimskog carstva i služio je za kažnjavanje pobunjenika i antagonističkih naroda . Tako se Julije Cezar, “po zakonu” svetio Galima, koje je smatrao neprijateljima Rima. U Srednjem veku, osveta je postala deo društvenih i porodičnih obaveza. Tada se po prvi put upoznajemo sa terminom – krvna osveta. Reč je o tradicionalni običajbom pravu po kome članovi porodice, klana ili zajednice traže pravdu za ubistvo svojih bližnjih tako što kažnjavaju počinioca i njegovu familiju. U feudalnom društvu vladao je sistem vrednosti u kome je krvna osveta bila društveno prihvaćena. U Škotskoj i Irskoj na primer, običajna odmazda bila je način održavanja porodičnog ugleda i društvenog položaja. Na Balkanu, krvna osveta je prenošena sa generacije na generaciju kroz kodekse običajnog prava, kao što je Kanon Leke Dukađinija u Albaniji. Slično je bilo i na Srednjem Istoku i Kavkazu, u Jemenu i nekim delovima Turske. Porodice su dakle imale obavezu da ubistvom vrate čast i uspostave pravdu po vlastitim pravilima. U periodu renesanse i baroka, Evropa je dobila poseban ritual u vidu dvoboja i to najčešće zbog uvrede ili povrede časti i ugleda. Tokom 19. veka, ideja osvete dobila je političku i nacionalnu dimenziju. Francuska revolucija i kasniji Napoleonovi ratovi doprineli su oblikovanju evropskog nacionalizma, gde je osveta korišćena kao pokretač za buđenje i jačanje osećaja etničke pripadnosti. Početkom 20. veka, osveta dobija globalnu dimenziju kroz međudržavne sukobe i vojne akcije vođene kao odgovor za poraze u prošlosti. Ona postaje politički i ideološki instrument koji motiviše narode i države da uđu u sukobe neslućenih razmera.
Poraz Centralnih sila (Nemačka i Austrougarska) u Prvom svetskom ratu i odluke Versajskog mirovnog sporazuma kod Nemaca su stvorili osećaj kolektivnog poniženja. Hitler je iskoristio ovakvo raspoloženje za popularisanje nacističke ideologije i promociju osvete koja se ubrzo pretvara u opšti rat protiv čitavog sveta. Osveta je tako postala pokretač koji je su političari iskoristili za mobilizaciju masa i opravdanje nasilja. Jedan od najstrašnijih primera tog osvetničkog impulsa dogodio se u Kragujevcu i Kraljevu gde su oktobra 1941. godine nemačke trupe streljale više hiljada civila kao odmazdu za smrt svojih vojnika. Okupator je brutalno sproveo masovnu osvetu po principu „100 civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika“.
ZUB ZA ZUB
Osećaj istorijske nepravde zbog zločina tokom Drugog svetskog rata izazvao je nacionalne traume i kod naroda bivše Jugoslavije. Početkom devedesetih, intelektualna “elita”, mediji i raspojasane narodne mase kopaju po ranama prošlosti u potrazi za gresima svojih komšija. Politički lideri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini koriste probuđeni nacionalizam za jačanje etničkih tenzija. Rat u Hrvatskoj i Bosni postao je poligon za niz osvetničkih akcija u kojima su svi narodi počinili teške zločine. Srbi, kao najbrojniji i vojno najsnažniji počinju da se svete za sve nepravde koje su im nanete tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Uz opravdanje da ne žele da im se ponovi Jasenovac, srpsko rukovodstvo naređuje opsadu Sarajeva, koja je trajala skoro četiri godine, kao i masakr nad bošnjačkim civilima u Srebrenici. Različiti događaji tokom građanskog rata u Jugoslaviji pokazuju razornu moć osvete koja se koristi za potvrđivanje etničke superiornosti i lečenja kompleksa iz prošlosti.
Napadi na Svetski trgovinski centar i Pentagon 11. septembra 2001. godine izazvali su šok u Americi i probudili osećaj ranjivosti i želju za odmazdom. Teroristička mreža Al Kaida odmah je preuzela odgovornost za napade ali su SAD, osim Avganistana, bombardovale i Irak iako ova zemlja nije imala nikakve veze sa ovim napadima. “Rat protiv terorizma“ pretvorio se u dugogodišnju invaziju uz hiljade civilnih žrtava.
Prva vojna intervencija posle raspada SSSR-a dogodila se 2008. godine kada je Rusija intervenisala u Gruziji. Putin je podržao separatističke regione Južnu Osetiju i Abhaziju i nakon sukoba ih priznao kao nezavisne države. Rusija je tako osigurala trajno prisustvo i vojni uticaj u ovim oblastima. Aneksija Krima 2014. godine i sukobi u regionu Donbasa 2022. pokazali su da Rusija oseća duboku frustraciju zbog gubitka uticaja u regionu. Predsednik Vladimir Putin reaguje na prozapadne težnje Ukrajine i odlučuje da “ispravi krivi Dnjepar”. Rat u Ukrajini kome se kraj ne naslućuje, podseća na osvetnički čin prevarenog muža prema nevernoj ženi. Posledice ovog razvoda su desetine hiljada ubijenih i ranjenih na obe strane.
POSTAJEMO ONO ČEMU SE SVETIMO
Najnoviji i ujedno najsuroviji primer brutalne osvete predstavlja izraelski odgovor na teroristički napad Hamasa koji se dogodio 7. oktobra 2023. godine tokom muzičkog festivala Sukot. U ovom napadu poginulo je više od 1.200 civila, što je izazvalo osećaj kolektivne traume u izraelskom društvu. Ubrzo, Izrael pokreće intenzivne vazdušne i kopnene napade na pojas Gaze. Svakodnevno bombardovanje ove gusto naseljene oblasti traje više od godinu dana a broj palestinskih žrtava premašio je 45.000. Epilog svirepog i nesrazmernog odgovora Izraela na teroristički napad protivnika približava se odnosu od 40 nedužnih palestinskih žrtava za jednog jevrejskog civila. Asocijacija na poznate nemačke odmazde iz Drugog svetskog rata bolno je neizbežna. Ovaj događaj nosi posebnu težinu i dodatnu simboliku jer izraelska zajednica, čiji su preci pretrpeli strahovito stradanje tokom Holokausta, danas sprovodi osvetničku akciju srazmernu onima koje su nekada sami iskusili. U početku, izraelski odgovor na teroristički napad bio tumačen kao samoodbrana da bi kontinuirano i intenzivno bombardovanje Gaze izazvalo mlaku osudu jednog dela međunarodne zajednice i otvorilo mnoga pitanja o etičkoj granici između odbrane i prekomerne odmazde. Analitičari smatraju da ovaj slučaj predstavlja i moralnu dilemu koja se tiče celokupnog izraelsko-palestinskog konflikta. S jedne strane, Jevreji koji su u prošlosti i sami doživeli genocid, imaju duboko ukorenjen osećaj nesigurnosti i potrebu za preživljavanjem, što se često prikazuje kao legitimna osnova za vojne akcije. S druge strane, korišćenje nesrazmerne vojne sile prema civilnom stanovništvu u Gazi budi osećaj moralne odgovornosti i dodatno osvetljava duboke protivrečnosti izraelske spoljne politike. Njihova vojna strategija otvara pravno i etičko pitanje: do koje granice se agresija može smatrati legitimnom odbranom, a kada prelazi u nepravednu, krvavu osvetu?
Realnost nažalost pobija filozofske dileme jer katastrofalne posledice po civilno stanovništvo u Gazi su očigledne – razorene su škole, bolnice, vodovodne mreže i stambeni objekti. Humanitarna kriza eskalira iz dana u dana a nedostatak vode, hrane i medicinske pomoći, doveo je stanovništvo na ivicu preživljavanja. Desestine hiljada ljudi je raseljeno, dok se preživeli suočavaju sa trajnim fizičkim i psihološkim posledicama sukoba. Za to vreme, najmoćnije zemlje sveta predvođne SAD podržavaju izraelsku agresiju i finansiraju neviđeno etničko čišćenje i ratne zločine u pojasu Gaze. Strogo kontrolisani mediji brane neodbranjivo a kritike izraelskog genocida proglašavaju za antisemitizam. Završna faza višedecenijskog sukoba na Bliskom istoku podseća na partiju tenisa u kojoj jedan takmičar koristi reket a drugi minobacač. Dok vladaju takva pravila ishod meča je unapred poznat a beskonačni ciklus nasilja i osvete u kojem se suparnici smenjuju kao žrtve i osvetnici, stvaraju začarani krug nasilja iz kog je nemoguće izaći.
Osveta po pravilu prevazilazi granice racionalnog i moralno prihvatljivog, uvlačeći pojedince, društva i čitave nacije u beskonačan ciklus represije. Ona ne pruža istinsko olakšanje niti donosi istinsku pravdu; umesto toga, stvara prividnu ravnotežu koja može kratkoročno zadovoljiti osećaj povređenosti, ali dugoročno vodi samo dubljem haosu i patnji. Kao što je kapetan Ahab, vođen mržnjom prema belom kitu, izgubio sposobnost da razlikuje pravdu od sopstvenog bola, tako i moderne države, pod izgovorom kolektivne odgovornosti, besomučno krše sve pravne, moralne i humanitarne norme. Osveta, tako postaje simbol nesposobnosti da se sagleda širi kontekst konflikta i da se pronađe suštinski odgovor za nanetu nepravdu. Jedini izlaz iz ovog začaranog kruga nasilja leži u promeni kolektivne svesti i u izgradnji globalnog sistema vrednosti koji stavlja čovečnost iznad primitivnog impulsa za odmazdom… Ili da savet potražimo od životinja koje ne znaju za osvetu.
OSVAJANJE SLOBODE
MUDROSTI, PRAVDE I BERIĆETA DONOSI 2025.
„Srećna Nova godina profesore! Hvala vam na podršci!”, poručivali su studenti Fakulteta inženjerskih nauka – u blokadi, svom profesoru programiranja. Na samom izlazu iz zgrade, Bogdan Tešić se sapleo o transparent na kome je pisalo: „Ne da se hulja, još uvek mulja, boli ga bulja!” a onda se okrenuo prema hrabrim devojkama i mladićima, stavio ruku na levu stranu grudnog koša i pokolnio se. Profesor Tešić je beskrajno poštovao odlučnost svojih studenata i divio se njihovoj hrabrosti. Napustio je fakultet i krenuo prema Velikom parku. Predpraznična gužva, graja, sreća i veselje. Deca su izvela očeve u šetnju dok su majke ostale kod kuće da pripreme sarmu i rusku salatu. Penzioneri su se kočoperno borili za svoj komad promenade i mesto na klupi a ljubavni parovi bi im sve prepustili za – trunčicu privatnosti i intime. Nažalost, morali su da se dovijaju. Mladi par se strasno ljubiio sakriven iza debelog stabla, kada se oglasio „penzionerski radar“:
„Ju-juu-juuu!!! Ovim mladima baš ništa nije sveto!!!”, bunila se gospođa s trenutnim prezirom na licu i trajnom frizurom na glavi.
„To samo na onu stvar misli!”, uzvrati penzioner s rukama na turu.
„A vama su decu sigurno donele rode? Ili, možda, ševe? Neke ptice sigurno jesu, kad se toliko pravite fini!” – ne izdrža mladić koji je s torbom punom hrane grabio prema fakultetu.
Dok je hodao Glavnom ulicom, profesor Tešić se preslišavao da li mu je žena poručila da joj nešto iz dućana donese. Išao je desnom stranom ukrašene ulice i zagledao lepe devojčice. Prolazeći pored berbernice setio se detinjstva i svojih prvih šišanja. Kao klinac, sa dedom je redovno dolazio kod frizerke Zorice koja je vešto flertovala sa svojim vremešnim mušterijama. Dozvoljavala im je staračke vragolije, a zauzvrat dobijala odličan bakšiš. Bogdanov deda nije čekao da stigne penzija, već je kod napupele berberke odlazio krajem meseca kada je bila manja gužva. Tako je imao više vremena da ispriča mladalačke nestašluke i da Zoricu oraspoloži novim vicevima. Bogdan bi sedeo na konjiću za ljuljanje, dok mu je iz nepostojećeg frizerskog kataloga strave i užasa sledovala „šerpa-frizura“. Lepa Zorica bi ga mašinicom šišala u krug, nemilosrdno kreirajući najružnije šiške koje savremeni svet pamti još od dvadesetih godina dvadesetog veka, kada su pisci nadrealisti dobrovoljno pristajali na ovako jeziv izgled. Kada je mnogo godina kasnije, formiran je Haški tribunal, Bogdan je sa nekolicinom drugara iz kraja predložio da se i protiv frizerke Zorice podigne optužnica, za nanošenje duševnog bola. Inicijativa nije uspela, jer su penzioneri skupili više potpisa kako bi odbranili sisatu berberku. Pošto bi ostali bez kose, lepote i dostojanstva, deda i unuk su išli na ćevape, špricer i sok od borovnice.
Profesor je nastavio pored prepunih samoposluga, kladionica i kafića da bi kod crkve zalomio levo, prešao ulicu i stigao do kafane „Balkan“. U restoranu, klasična podnevna atmosfera poslednjeg dana u godini. Gužva, larma, miris duvana i sveže prženog luka. Na prelazu iz jutra u dan, stalni gosti su ispijali kaficu i prvi aperitiv. Okasneli posetioci pijace, s punim cegerima u rukama, smišljali su odgovor na pitanje koje će ih uskoro kod kuće sačekati: „Pa dobro, čoveče, gde si do sada?!” Zalutao bi i poneki vernik, posle jutarnje službe. Jedino nije bilo maturanata i studenata koji su i dalje hrabro stajali na braniku slobode. Bogdan je pogledom šarao po kafani pažljivo osmatrajući svaki sto. Tražio je poznato lice, i našao ga. Kolega Dušan Sremac profesor filozofije u obližnjoj gimnaziji i Tešićev drug iz detinjstva. Popularni Dule Hegel čitao je podebelu knjigu koja je pretila stabilnosti kafanskog stola. Zanesen literarnim štivom, profesor Sremac je nekontrolisano povlačio sadržaj lule koja je nemo pozivala vatrogasce na akciju. Bio je redovni posetilac gradske kafane i sa nekolicinom stalnih gostiju delio rezervisani sto na kraju separea. U zavisnosti od rasporeda časova, filozofskih i književnih dela koja je sa đacima analizirao, razlikovala se alkoholna rutina profesora Sremca. Zimi su na programu bili ruski pisci i sovjetski teoretičari, pa je uz depresivno vreme najbolje prijala votka. U proleće, francuski egzistencijalizam ide uz crveno vino i poneki konjak, dok se uz domaće pisce i mislioce najbolje pokazala kajsijevača.
„Šta se šunjaš, Tešiću? Postao si revolucionar pod stare dane pa se praviš važan!”
„Ko mi kaže. Otac ti je bio šezedestosmaš a ti vođa studentkih prostesta devedeset prve!”
„Ćaleta je bar zajebao veliki majstor zagorske lože a mene Leka glumac, Čivijaš. Ako je od nas Sremaca – dosta je!”, nervirao se Dule Hegel.
„Trebalo bi da podržiš mlade i ovog puta! Samo oni mogu da naprave promene i isteraju pravdu do kraja!”, rekao je Bogdan smireno.
„U srcu ih nosim i njima se ponosim ali ne planiram da se pridružujem protestima. Ostario sam Bogdane i ne bih preživeo još jednu prevaru, izdaju, poraz…”
Profesor Tešić je isuviše dobro poznavao svog prijatelja da bi nastavljao raspravu. Dok su bili klinci, Dušanov otac je pisao knjige zbog kojih su ga hapsili a onda se dugo nalazio na crnim listama svih bratskih naroda i narodnosti SFRJ. Tešići su bili na liniji – ni previše levo a ni malo desno. Bogdanovog oca više je zanimla nauka pa se, kao i mnogi drugi, u politiku nije mešao. Ovaj stav je preneo na sina koji je tokom godina raspada upisao fakultet, magistraturu, doktorat… i bez problema završio u roku. Dušan Sremac s druge strane, od prvog dana je ustao protiv režima Slobodana Miloševića. Posle neuspeha studentskih protesta 1991. godine, po kazni je mobilisan i poslat na Slavonski front. Duvao je u pištaljku 1996. i konačno ušao u Skupštinu 5. oktobra 2000. godine. Kada su „njegovi” došli na vlast, prvo su ga tapšali po ramenu ali čim se pobunio protiv njihovih zloupotreba, isključili su ga iz u to vreme vladajuće stranke. Dolaskom naprednjaka, Dule se ponovo našao u centru pažnje. Naime, pošto su ga smatrali za „žrtvu žutog režima”, lokalni moćnik mu je ponudio da postane najpre član njihove stranke a potom i direktor gimnazije. Umesto na rukovodećoj fukciji, profesor Sremac je završio u pritvoru pošto je predlagača, naglavačke izbacio iz nastavničke kancelarije. Srećom, uz podršku učenika, roditelja i kolega zadržao je radno mesto ali se od tog dana promenio. Jednostavno je zaćutao i potpuno se posvetio filozofiji. Objaviljivao je stručne radove, posećivao seminare i u „Balkanu” ispijao vinjake. U Bogdanu se, posle svih ovih godina, probudio zaspali intelektualac koji je konačno postao sit nasilja, primitivizma i oportunizma. Posle najnovije tragedije u Novom Sadu „pro-glasio” je ličnu, građansku neposlušnost i odlučio da sa svojim studentima ide do kraja. Poštovao je Duleta i nije hteo da mi staje na muku. „Ni on mene nije proganjao devedesetih pa neću ni ja njega sada!”, razmišljao je.
Profesor Sremac je naručio novu turu i odmah promenio temu.
„Gde ćeš za Novu godinu gospodine Robespjer?”, pitao je s kiselim osmehom na licu.
„Komšije u zgradi organizuju doček. Predsednik kućnog saveta kaže da su hrana i piće obezbeđeni, samo da ponesemo kolače. Moja Tina sprema salčiće.”
„Tako je to kad živiš u ‘Kargujevcu na vodi’! Vama je sve besplatno a ti se opet buniš!”, pecnuo je Dule svog druga iz detinjstva.
„Samo ti zezaj! Odkad je Lepenički bulevar elitno naselje?”, bunio se Bogdan.
„Kućnim savetom vam rukovodi matori radikal a doček finansira biznismen koji je bio u svim vladajućim pratijama a živi u stanu samo da se ‘Vlasi ne sete’. Jedino se još u Crveni krst nije učlanio da bi izbegao dobrovoljni prilog.”
„Dobro Dule, pa nećemo valjda nas dvojica da se svađamo!”, smirivao je Tešić situaciju.
Prijatelji su na tenane popili piće, poželeli jedan drugom Srećnu novu i krenuli kućama na doček. Na izlazu, Bogdan je zatekao mnoštvo ljudi koji su gledali neko gurkanje koje je pretilo da se pretvori u pravu tuču.
„Sram vas bilo žuti lopovi! Zloupotrebljavate i politizujete tragediju! Držite me, ljudi! Lud sam! Ubiću ga! – pretio je ratoborni cvrcan s kapuljačom na glavi.
„Pusti ga, molim te!”, odgovorio je drugi učesnik koškanja. „Hoće da se bije, a moli boga da nas rastavite!”
Profesor se progurao kroz „publiku“ i u gužvi nagazio najkorpulentnijeg posmatrača koji bi bez problema, jednom rukom, sredio tabadžije u pokušaju. Bogdan je klimnuo glavom u znak izvinjenja i kroz centar grada produžio prema svom naselju na obali reke. Na ulazu u zgradu sačekali su ga zvuci rodnog kraja predsednika kućnog saveta:
„Moj je tajo po Bosni osvaj’o. Moj je stari opasan ustvari”
U zajedničkoj prostoriji organizatori na okupu. Što bi na RTS-u rekli „sprovode se poslednje pripreme za doček najluđe noći”! Bogdan je provirio trudeći se da ostane neprimećen ali mu nije uspelo.
„Dobro veče komšija!”, oglasila se domaćica proslave, supruga lokalnog dobročinitelja. „Nismo hteli da naručujemo pečenje i roštilj, to je nekako seljački. Odlučili smo se za ketering. Biće sve na nivou i ne brinite ja i Boža ove godine častimo!”
Profesor Tešić je klimnuo glavom i stepenicama se popeo do svog stana iz koga se širio miris kolača koji podsećaju na detinjstvo.
„Ćao ljubavi, treba da ispečem još jednu turu pa da se polako spremamo za doček na koji mi se baš nešto ne ide.”, poručila mu je žena uz poljubac.
Namršteno lice Bogdana Tešića prekrio je osmeh. Shvatio je da bi novogodišnju noć mogli provesti na mnogo lepši način od nerviranja uz komšije, turbo folk i ketetering. Bacio je pogled na kutije iz kojih su se pušili već ispečeni salčići i na punu vanglu testa spremnog za dalju pekarsku akciju.
„Zamesila sam više, planiram da ujutru napravim jednu turu i za moje maturante!”, reagovala je profesorka Tina na znatiželjni pogled svog muža.
Bogdan je otišao do kućnog bifea, uzeo flašu kajsijevače, nasuo dve čašice, nazdravio i pažljivo predložio.
„A kako bi bilo da ispečeš sve kolače pa da noćas obradujemo studente i gimnazijalce na blokadama?”
Tina je popila rakiju, skočila iz fotelje i snažno zagrlila Bogdana.
„Nije što si mi muž al’ si stvarno genije! Čas ću da napravim još nekoliko tura, deo ću ispeći ovde a ostatak kod Markovića. Komšinica mi dala ključ da zalivam cveće dok su oni na Zlatiboru.”
Oko ponoći, Tešići su seli u Floridu i krenuli prema Gimnaziji. Tina je Novu godinu sačekala sa svojim maturantima a Bogdan na fakultetu sa budućim inženjerima. Kada je stigao, studenti su ga dočekali pesmom:
„Priči ovoj nema spora
Studentima svojim odan.
Nije bilo profesora
Kao što je Tešić Bogdan!”
PUTEVI ME SVI TEBI VODE
Kragujevac – četvrt veka kasnije
Kad god dođem u zavičaj obavezno svratim do prijatelja s kojim se družim još od detinjstva. Drag čovek kome je postavljanje pitanja jača a slušanje odgovora slabija strana. Čim smo se pozdravili usledilo je prvo pitanje:
“Koliko je tačno vremena prošlo od kako si se preselio u Ameriku?”
“Dvadeset pet godina!”, odgovaram.
“Kako bre dvadeset pet godina?”, ponavlja s nevericom.
“Pa lepo dve i po decenije!”, ubeđujem ga.
“Nemoguće!”, nastavlja on razgovor po svaku cenu.
“To ti je prijatelju ravno četvrt veka, kao kad bi, daleko bilo, SNS vladao Srbijom još ovoliko!”, objašnjavam plastično ne bih li prekinuo jalovu diskusiju.
I zaista, iz Kragujevca sam otišao 1999. godine ali ga nikada nisam napustio. Tokom svih ovih godina, u Americi sam menjao poslove i adrese, stekao državljanstvo, izgubio kosu, dobio unučiće, naučio svaku ulicu u Arizoni ali Kragujevac je bio i ostao moj grad kome se rado vraćam. Od trenutka kada avion sleti na renovirani surčinski aerodrom preko Beograda na vodi, naplatne rampe u Batočini svi putevi vode u Šumadiju.
Nekad i sad
Poseta rodnom gradu budi stare uspomene. Prolazak pored benzinske pumpe i danas me asocira na čekanje u redu za gorivo (“Slobini svatovi”) a poseta “Lepoj Breni” na “Dafiment banku”. I dalje, bez greške, prepoznajem ulice kojima sam u mladosti šetao a koje sada nose druga imena. Nevešto ignorišem nakaradne zgrade koje su u poslednje vreme nikle bez ikakvog reda. U mojim godinama svi smo se fizički promenili ali još uvek prepoznajem stare prijatelje. Neke po osmehu, druge po stilu odevanja a one koji su najviše propali – po glasu. Za ovih dvadest pet godina, Kragujevac se puno promenio a opet, na neki čudan način ostao isti. Nema Miloševića ali tu je Vučić, umesto Džade “načelnikuje” Dašić… Početkom oktobra, u Srbiji su me dočekali protesti. Prosvetari su izašli na ulice a zemljoradnici blokirali puteve. I jedni i drugi traže da vlast ispuni ranije data i potpisana obećanja. Kasnije čujem da je BIA uhapsila jedan broj demonstranata i to zbog „špijunaže”. Godine prolaze, režimi se menjaju ali služba ostaje. Ne treba zaboraviti da od kada je sveta i veka u Srbiji je svako radio svoj posao – BIA bije, OZNA dozna jer je UDBA naša sudba!
Autentična i postojana (“kano klisurina”), vremenu uspešno odoleva kafana “Stara Srbija”. I ovoga puta, tamo sam prvo svratio i zatekao poznata lica meni dragih ljudi. Raspored stolova se promenio ali ne i sastav gostiju. Kao i uvek tu su novinari, penzionisani profesori, slikari i drugi znani i neznani Kragujevčani. Za centralnim stolom sede stari prijatelji, oni s kojima sam delio godine raspleta i dane bombardovanja. Tada smo još radili u “Nezavisnoj Svetlosti”. Dok pričaju o poslu gledaju jedni druge pravo u oči i uz anegdote iz prošlih vremena sećaju se kako je nekada bilo. Slušam ih pažljivo a pošto sam svoje “bure” odavno popio, polako gustiram espreso i gusti sok. Piće na stolu je drugačije ali je osećaj isti.
Priče koje rastu
Tokom boravka u zavičaju nisam samo bančio po kafanama. U Knjaževsko-srpskom Teatru, gledao sam predstavu „Veliki inkvizitor”. Sjajna postavka i nezaboravno izvođenje dvojice mladih glumaca koji su me energijom i emocijom preneli u svet klasične ruske literature i nanovo probudili neke večne dileme. Kao matori konformista beležim jedan naizgled beznačajan detalj sa kojim sam tokom predstave jedva izašao na kraj. Dva sata sedenja na tvrdim metalnim stepenicama bez naslona iskustvo je koje sigurno neću prepričavati unucima. S druge strane, možda je baš u tome poenta da se mučenjem publike podcrta autentičnost predstave. Jer ako Dostojevski ne izazove neku vrstu unutrašnje nelagode onda ga je teže razumeti. Planirao sam da pogledam i predstavu o “Zastavi”, ali me je prijatelj na vreme upozorio da se i ona prati sa “gvozdenih tribina”. Lokalpatriotizam na stranu ali u ovom slučaju, odlučio sam da poštedim svoja leđa i uživanje u ovom komadu ostavim za neki drugi put.
Narednog dana još jedan umetnički događaj za dušu! Imao sam sreće da posetu zavičaju tempiram baš u vreme kada je u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji održana promocija nove knjige Gorana Joksimovića. Kroz svoje pesme i priče Joksa već godinama, na najbolji način oslikava duh našeg grada. Od „Učitelja u kratkim pantalonama” do „Priča koje rastu”, svaka napisana reč opisuje putešestija jedne generacije koju će Kragujevčani dugo pamtiti. Ova promocija nije bila samo predstavljanje knjige, već i susret sa divnim ljudima i povratak u vreme kada je sve bilo jednostavnije. Ponovo sam osetio onu posebnu, neponovljivu toplinu koju samo rodni grad može da pruži, dok su reči mog prijatelja ispunile ne samo prostor Gimnazije, već i svaki kutak mog sećanja.
Uvek su me nervirali posetioci iz inostranstva skloni poređenjima u stilu “tamo i ovde”. Ipak, poseta kragujevačkim prodavnicama ne može a da ne izazove šok kod svakog poštenog “gastarbajtera”. Cene osnovnih životnih namirnica tako su bezobrazno visoke da ne zaostaju za onima u Njujorku, Minhenu ili Parizu. Dok se pitam kako običan čovek u Srbiji sastavlja kraj s krajem, u redu ispred kase čujem komentar jednog dekice: “Jeste malo skuplje ali bar ima svega!” I dok je litar benzina najskuplji u regionu, kragujevački taksi je definitivno najeftiniji. Od centra grada do Bagremara 250 dinara a pored vožnje u cenu ulazi i besplatna zabava. Osim tradicionalno nadrndanih i besnih postoje i beskrajno duhoviti taksisti od kojih se mnogo toga da naučiti.
“Sve je otišlo u majčinu!”, poručuje mi vozač ružičastog renoa. “Devojke prve prilaze mladićima dok ovi somovi samo bulje u mobilne telefone. Babe mi pričaju masne viceve a glumci iz Beograda ‘vataju na slavu kako bi se ogreb’li za besplatnu vožnju… I sve to za dve-tri ‘iljade dnevno… Iljadile se dabogda!”, poručuje grmelj sa bradom do pojasa.
Moderna kasaba
Kragujevac nikada nije bio grad koji će vas na prvi pogled oduševiti svojom lepotom. Turski urbanisti su postavili temelje, a oni koji su došli posle njih nisu učinili mnogo da arhitekturu prilagode novom vremenu i učine je funkcionalnijom. Centar grada je i dalje skučen, tesniji nego ikada ranije. Ima tu svakojakih stilova gradnje – od socijalističkih zdanja i neobičnih modernističkih zgrada, do stariih, zapuštenih fasada i napuštenih lokala. Prolazeći pored ovih građevina, osećam se kao da gledam licidersko srce na Krstovdanskom vašaru – previše boja i sladunjavog ukusa bez imalo smisla. Srećom, postoje delovi grada gde je duh Kragujevca uspeo da pronađe ravnotežu – Veliki park i Šumarice na primer. Uređeni, osvetljeni, sa stazama za šetnju i odmorištima konačno su dobili značaj kakav zaslužuju. Prolazeći pešačim stazama sećam se vremena kada smo biciklama jurili između penzionera koji su bezbrižno šetali sa rukama na turu i novinama u zadnjem džepu. Nedeljom, bio je tu i neizbežni tranzistor sa koga su pratili kombinovane prenose fudbalskih utakmica. Ovoga puta ja sam u ulozi šetača. Ruke držim u džepovima a umesto emisije “Vreme sporta i razonode” slušam prijatelja koji za razliku od onog s početka priče ne pita mnogo jer sam ima spreman odgovor na svaku temu. Između dva monologa, pored nas je prozujao mladić na električnom trotinetu. Drugar se malo brecnuo a onda spremno prokomentarisao:
“Kaže mi koleginica s posla da je njen verenik kupio skuter. Pogledam je s blagim osećajem žaljenja a onda je očinski posavetujem: ‘Drago dete ako tvoj budući muž vozi troninet ti s punim pravom treba da zadržiš devojačko prezime’!”
Dok prolazimo pored nakaradne reklame “Big shopping dani”, vidim grupu tinejdžera načičkanih na klupama preko puta košarkaškog. Sede mirno s kapuljačama na glavi, zagledani u telefone i bez reči “uživaju” u čistom vazduhu.
“Vidi ih,” kaže prijatelj sa smeškom, “mi smo nekad dolazili u park sa gitarama u kožnim jaknama, a ovi nose laptopove i piju kafu iz plastičnih čaša. Eeeh, gde ide ovaj svet!?”
Klimam glavom prisećajući se dana kada smo se baš u ovom parku svakodnevno sastajali posle škole. Danas su tu neki novi klinci sa posve drugačijim interesovanjima. Veliki park je zadržao lepotu i šarm samo je promenio aktere i način zabave. Danas sam ovde posetilac, dosadni čilager koji šetnjom ubija vreme dok je ulogu domaćina preuzela nova generacija.
Prijatelj predlaže da svratimo “Kod Dučića”. Dok zauzimamo mesta u bašti kafića, pričljivi drugar setno zaključuje:
“Lako je tebi da uživaš u zavičaju kad dođeš na kratko pa bi k’o mlad majmun voleo sve da vidiš. Prijatelju moj, ovaj grad je daleko od onog što je nekad bio. Na niske je grane Kragujevac pao kada u Zastavi ne prave automobile, Radničiki ne igra na stadionu “Čika Dača” a u Picmali više nema švaleracije. Napravili dušmani put pa nam pokvarili posao!”
PRIČA O ZABORAVLjENIM NARODIMA
/ moralville / Edit
Indijanci u SAD i Srbi na Kosovu
Zamolio sam svog veštački inteligentnog prijatelja ChatGPT, kome od milja tepam “Čale”, da mi pomogne oko hroničnog zdravstvenog problema. Naime, posle medijskih udara sa domaćih i svetskih TV kanala redovno se javljaju akutni simptomi koji mi nikako ne daju mira. Detaljno ih opišem “Čaletu” i posle desetak sekundi dobijem odgovor: “Waterboarding je oblik mučenja koji podrazumeva simulaciju davljenja. Ovaj metod izaziva ekstremni strah i osećaj gušenja. Osoba fizički ne može da udahne vazduh ali ostaje svesna i pod kontrolom mučitelja. Iako ne ostavlja trajne fizičke povrede, waterboarding izaziva intenzivan osećaj panike, nemoći i akutnu fizičku patnju.” Nije što mi je jaran ali me stvarno poznaje u dušu.
MEDIJSKI PRIORITETI
I zaista, medijski davitelji ne gube vreme. Saznajemo tako da je Donald Tramp, posle dva neuspela atentata, i dalje širi rasističke dezonformacije o tome kako emigranti iz Haitija jure kućne ljubimce američkih domaćina iz Springfilda da bi ih konzumirali za nedeljni ručak. Džaba su gradonačelnik, guverner i senator demantovali laži narandžastog klovna jer ih Trampovi sledbenici ne slušaju i uzimaju “pravdu” u svoje ruke. Počeo je pritisak na imigrante ovog malog grada u državi Ohajo. Rasistički ispadi i pretnje uznemirili su nesrećne ljude iz Haitija koji su se u Ameriku inače legalno doselili pa više ne smeju da idu na posao niti da decu puste u školu. U nastavku Dnevnika, nakostrešeni astronauti zarobljeni u kosmosu tokom miisije Boing Starlajner, javljaju nam da će ove godine propustiti Božić i Novu godinu ali će ispuniti građansku dužnost i glasati na izborima!? Potom sledi izveštaj kako američki saveznici “brane” Gazu do poslednjeg Palestinca a od laganijih tema imamo dolazak pande u kalifornijski zoološki vrt i cenovnik restorana “Adalina” u Čikagu gde čaša martinija košta 13 hiljada dolara. Pošto nije bilo važnijih sportskih događaja, pre vremenske prognoze javlja nam se reporter iz arizonske pustinje rečima: “U poslednjih destek godina, pitanje nestalih i ubijenih američkih starosedelaca (politički korektan termin za Indijance), posebno žena i devojčica, postao je globalni problem koji zahteva hitnu akciju… ” Osim novinara o ovoj temi se nije oglasio nijedan političar niti zaštitnik ljudskih prava. Njih očigledno više brine cena onog martinija u Čikagu. Iznerviran tematskim prioritetima američkih TV stanica, odlučujem da napravim medijski izlet do zavičaja gde je na svim kanalima samo jedan čovek. Ljut, namršten, tužan, zabrinut… predsednik Srbije ultimativno saopštava sedam tačaka pod multijezičkim naslovom “Povratak na ‘Status quo ante’“ Prvi zahtev se tiče novih lokalnih izbora na Severu Kosovu, iako su one prethodne, Srbi, po nagovoru Beograda više puta bojkotovali. Drugi i treći zahtev sugerišu povratak Srba u policiju i pravosuđe koje su opet samovoljno napustili. Četvrti se odnosi na povlačenje kosovskih policijskih snaga iz nelegalno sagrađenih baza i kontrolnih punktova (ali ne i uklanjanja tih baza)! Peti zahtev i ujedno lajt motiv svih predsednikovih obraćanja – Zajednica srpskih opština za koju važi stara narodna – “mož’ da bidne al’ ne mora da znači!” Šesti zahtev je oslobađanje zatvorenika a sedmi ponovno omogućavanje platnog prometa i poštanskih usluga. Pošto im je Predsednik održao “vakelu”, usledile su jednoumne panel diskusije po sistemu – neka im je rekao! Ukratko, “živ mi Todor da se drži govor!”
Umoran od medijskog “waterboarding-a na suvo” bezvoljno pribegavam jednoj, u današnje vreme omraženoj aktivnosti, a to je razmišljanje. Da li se to meni čini ili sudbine starosedelaca SAD i Kosova bolno podsećaju jedna na drugu?
Broj nestalih i ubijenih pripadnika autohtonih naroda Severne Amerike raste iz godine u godinu pa se ova pojava sve češče naziva „epidemijom“. Prema podacima kanadske Vlade, procenjuje se da je za poslednjih deset godina broj nestalih domorodačkih žena premašio četiri hiljade. Situacija u SAD nije mnogo bolja jer prema podacima FBI žene iz indijanskih plemena čine 0,8% američke populacije ali predstavljaju čak 7% prijavljenih slučajeva nestalih osoba. Jedan od ključnih problema je neadekvatna reakcija vlasti i policije na prijave o nestalim osobama što dodatno podstiče osećaj diskriminacije i duboko ukorenjenu sumnju u državne institucije. Pokret podrške nestalim Indijankama Severne Amerike ne privlači pažnju šire javnosti. Protesti, performansi i umetnički projekti u kojima traže pravdu za nestale i ubijene ostali su bez porške zvaničnih institucija ali i ravnodušnih zemljaka van indijanskih rezervata. Kroz simboliku crvenih haljina, starosedeoci zahtevaju promene u pravnom sistemu i pristupu vlasti prilikom rešavanja ovih slučajeva. U isto vreme, nije retka pojava da učesnici protesta završe iza rešetaka jer izvan rezervata vladaju zakoni “bledolikih”.
Godinama unazad, srpska vlast koristi Kosovo kao ključnu temu svojih političkih kampanja, a srpsku manjinu kao simbol otpora i borbe za nacionalna prava. Uprkos bombastičnih medijskih nastupa i kvazipatriotske retorike koja obećava zaštitu i pomoć, situacija na severu Kosova je sve teža. Suočeni sa tragičnom realnošću, rastućim političkim i egzistencijalnim problemima, Srbi na Kosovu se osećaju zaboravljeni, napušteni i prevareni. Do skoro, državni mediji su nas bombardovali zavetom srpskog predsednika kako matica nikada neće priznati nezavisnost Kosova te da će učiniti sve da zaštiti braću i sestre na “svetoj srpskoj zemlji”. Od kako je (ne)potpisan Ohridski sporazum, Srbi koji žive na severu Kosova bolji život mogu videti samo na televiziji jer su i dalje žrtve Kurtijevog režima. S jedne strane tu su prazna obećanja iz Beograda uz apel da ostanu istrajni i dostojanstveni, dok se s druge strane zakonskii, politički i socijalni pritisci Prištine intenziviraju. Rezultat je potpuna konfuzija u srpskim enklavama na severu Kosova, gde kao manjina bez prave podrške, ne vide izlaz iz začaranog kruga beznađa. Nameće se zaključak da neiskrena retorika Beograda predstavlja samo medijsku masku kojom bi se pokrila činjenica da su Srbi na Kosovu suštinski napušteni.
ISTORIJSKE SLIČNOSTI
Ako je verovati istoriji, severnoamerički Indijanci i kosovski Srbi na svojim teritorijama borave bar od 14. veka. I jedni i drugi su živeli u skladu sa svojom verom, održavali su tradiciju, negovali običaje i gledali svoja posla. Sve je bilo lepo dok neki dokoni, radoznali a pre svega agresivni tipovi nisu odlučili da napuste svoja “plemena” u potrazi za boljim životom. Pošto su našli ono što su tražili, divlji su rešili da isteraju pitome.
U Severnoj Americi, osvajači su doplovili iz Evrope. Gladni zemlje, zlata i dominacije, na gostoprimstvo starosledelaca odgovorili su nasiljem. Počelo je sistematsko porobljavanje autohtonih stanovnika zemlje koja će ubrzo nazvati Amerikom. Moderni “hodočasnici” sa sobom su doneli oružje, viski, zarazne bolesti i teror za starosedeoce. U novoj državi, zemlja indijanskih plemena postala je predmet razdora, prevara i ratova. Domoroci su neko vreme pružali otpor, ali kako su godine prolazile, suverenitet njihovih plemena se urušavao. Preživeli starosedeoci isterani su sa teritorije svojih predaka i smešteni u rezervate u kojima i danas žive.
Na Kosovu, ista priča, samo drugi akteri. Otomanska imperija se širila na zapad donoseći islam, harač i danak u krvi. Kosovo je bilo deo veće celine na koji se uvek gledalo kao na strateški važan put između istoka i zapada. Ovde su Srbi, baš kao i američki starosedeoci, živeli vekovima a kosovska ravnica bila je simbol kulture, vere i državnosti. Od poraza na Kosovu polju 1389. godine, počela je vekovna borba koja, na svoj način, traje i danas. Turci su ga osvajali, Tito i Fadilj Hodža naseljavali, Klinton bombardovao a Milošević i Vučić “branili”. Kada se sve sabere teško je presuditi ko je od njih Srbima na Kosovu doneo najveću štetu.
Strategija se vremenom menjala ali motivi su ostali isti. U Severnoj Americi indijanska zemlja je oduzimana ili silom ili na prevaru jer su ugovori uvek potpisani na štetu starosedelaca. Pošto su većinu Indijanaca smestili u rezervate, američke vlasti su im dodelile doživotnu socilnu pomoć kako bi ih demotivisali da se obrazuju, stvaraju i napreduju. Cigarete, alkohol, rekretivni narkotici i nezdrava hrana u rezervatima se prodaju po bagatelnim cenama pa je životni prosek autohtonih stanovnika Severne Amerike 48 godina za muškarce i 52 za žene. Čak 25 odsto ove populacije su alkoholičari a 20,6 dijabetičari.
U SAD danas živi jedva četiri miliona Indijanaca dok je na Kosovu ostalo jedva 100 hiljada Srba. Prva četvrtina 21. veka se bliži kraju a problemi starosedelaca Severne Amerike i Kosova svakim danom su sve veći. Ne radi se više samo o nasleđu iz prošlosti već i o prećutnom aminovanju okoline da je lagano nestajanje starosedelaca prirodan proces koji ne treba zaustavljati. Svet ih je baš kao i Palestince u Gazi potpuno zaboravio. Opterećeni vlastitom borbom za opstanak, jedni prebrojavaju lajkove na društvenim mrežema i raspravljaju o sudbini kućnih ljubimaca u Springfildu, drugi čekaju predsednika da se vrati s puta i reši im liste čekanja u bolnicama dok treći brinu o kosmonautima i pandi s početka naše priče. Život ide dalje…
“Rekoh sebi, moj bože koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve
Koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji nista osim, mržnje, sujete, vlasti
I koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge
i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare…”
Branimir Štulić: “Kad fazani lete”
DOBRE SLUGE I ZLI GOSPODARI
/ moralville / Edit
Zdravo za gotovo
Subotom prepodne redovno upražnjavam svoju omiljenu vikend aktivnost. Prošetam do omiljenog kafića u komšiluku, naručim kafu i smišljam priče za “Kragujevačke novine”. U kafeu “Serafina” oseća se miris svežeg peciva, čuje se zveckanje kašičica i brundanje mašine za espreso. S one strane šanka užurbani mladić, na čijoj kecelji piše Erik, vrelim mlekom pažljivo kreira cvet na braonkastoj površini šolje za kafu. Pošto je završio umetničko delo, teatralno pruža kapućino starijoj dami. Dobro je da sam poranio jer mesta za stolovima više nema. Pogledom skeniram prisutne. Dvojica penzionera diskutuju o predsedničkim izborima, prelepa crnkinja u uglu čita knjigu a mladić kroz čije naočari se nazire azijsko poreklo žestoko dobuje po tastaturi svog laptopa. Iznenada, i bez pitanja, korpulentna žena seda za moj sto. Najpre je spustila tašnu, pa tanjir sa krofnama i na kraju ogromnu čašu napitka koji sadrži više sladoleda nego tečnosti. Razbarušena frizura, oskudna odeća koja ne otkriva baš ništa lepo osim tetovaže i neizbežna pudlica u krilu. Bez reči je počela da uništava slatkiše ne skidajući pogled sa mobilnog telefona. Između dva zalogaja ispustila je primalni krik koji uznemirio goste kafića. Pomislio sam da su krofne izazvale gušenje i dok sam se spremao da viknem “ima li lekara u kafiću?”, odgovor je stigao.
“Internet vam je užasan! Već pola sata ne mogu da stavim video na Insta!”, vrisnula je.
“Ali gospođo, nema ni tri minuta kako ste seli!”, pokušavam da smirim situaciju.
S druge strane šanka, Erik se izvinjava nudeći različita rešenja – resetovanje sistema, besplatnu krofnu… Tada se oglasio mladić s naočarima.
“Internet je odličan, upravo sam izmerio brzinu, brže jednostavno ne može. Uzgred, ja sam inženjer IT struke!”
TELEFON S DVOJNIKOM I BROJČANIKOM
Iako mi je pokvarila rspoloženje, nestrpljiva “komšinica” je pomogla da pronađem temu za pisanje ovog teksta. Buckasta dama očigledno nije svesna koliko složenih procesa treba da se odigra da bi internet signal stigao do njenog uređaja. Sateliti, optički kablovi, bazne stanice – ceo tehnološki svet je funkciji kako bi njenom veličanstvu omogućio da snimak doručka ili pudlice podeli na Instagramu. Ova nesrećnica nažalost nije jedina, čitava generacija mladih ljudi koji su odrasli uz savremene tehnologije jednostavno ne može da čeka. U njihovoj svesti trenutni pristup informacijama sa bilo kog mesta na planeti se podrazumeva pa ovu životnu blagodet i privilegiju uzimaju zdravo za gotovo. U isto vreme, retko se pitaju čime su oni doprineli da za razliku od svojih roditelja pojma nemaju šta je to telefon s dvojnikom, adapter za TV ili audio kasete koje se stalno mrse.
Ako ćemo pošteno, nisu samo “milenijalci” razmaženi kada je tehnologija u pitanju jer su i pripadnici naše generacije brzo zaboravili kako je nekad bilo. Nedavno sam sa gospođom posetio Nijagarine vodopade. Pošto smo se ukrcali u avion, pilot je najvaio kašnjenje od 25 minuta kako bi rešili neki tehnički problem. Istog trenutka oglasio se gospodin u kasnim pedesetim naoružan laptopom, tabletom i mobilnim telefonom. Na prvi pogled, bilo je jasno da se radi o poslovnom čoveku, rukovodiocu punom kalorija i snažnom percepcijom sopstvene važnosti.
“Ne mogu da verujem! Kasnićemo skoro pola sata? A to što imam važan sastanak u Kanadi nikom ništa. Ovo je sramota!“, urlao je.
Odmah sam zamislio porodično stablo razmaženog japija. Pred očima se ukazao lik njegovog dalekog pretka iz 17. veka koji je tokom izdržavanja zatvorske kazne u Engleskoj dobio pomilovanje pod uslovom da se preseli u obećanu zemlju Ameriku. Zajedno s porodicom i nevoljnicima sličnim sebi, askurđel je plovio deset nedelja pre nego što je stigao na željenu destinaciju. Neko vreme je radio po američkim rudnicima, gradio puteve a kad se privikao na novu sredinu, počeo je sa “čišćenjem” starosedelaca što na ovim prostorima nije spadalo u krivična dela. Predak je Americi darovao svoje potomke koji se dalje razmnožavali sve do delije koji se u avionu buni zbog 25 munuta kašnjenja. Na genetskom putu od robijaša do razmaženog biznismena, živeli su, srećom i neki pametni ljudi koji su se bavili naukom. Zahvaljujući njima, brod smo zamenili avionom pa za nekoliko sati preletimo s jednog na drugi kraj sveta. Eh kad još samo ne bi kasnili…
Tehnički problemi su otklonjeni, bundžija se smirio, a je se prisećam detinjstva kada smo imali samo jedan TV program. Svaka emisija je predstavljala veliki događaj, serijama smo se radovali a filmove prepričavali mesecima posle emitovanja. Prošlo je mnogo godina pre nego što smo dobili drugi program dok je dolazak trećeg kanala predstavljao vrhunac medijskog luksuza. Do informacija smo dolazili provodeći vreme u bibloteci, knjiga je bila najdraži poklon a gramofonske ploče i kasete nagrada za odličan uspeh u školi. Bilo je i telefona i to onih sa brojčanikom. Pozvati drugara ili devojku podrazumavalo je nemilosrdno okretanje brojeva. Zbog ovog fizičkog posla najmanje smo voleli one koji su u telefonskom broju imali puno nula. Današnje generacije bi verovatno sišle s uma i na pomisao da moraju čekati dvadestak sekundi kako bi nekoga pozvali. Mada oni retko i razgovaraju.
STRPLjEN – SPAŠEN
Sledećeg dana, posetili smo Nijagarine vodopade. Hiljade turista nestrpljivo je čekalo svoj red da se slikaju pored čuda prirode koje strujom snabdeva i Kanadu i Ameriku. Par stotina metara od veličanstvenih slapova nalazi se spomenik Nikoli Tesli pored koga putnici namernici nezainteresovano prolaze. Pošto su primetili da smo se ispred biste velikog naučnika duže zadržali i napravili nekoliko fotografija, prilazi nam mladi bračni par s decom. Izvinjavaju se i i učtivo pitaju.
“Ko je taj gospodin kome je podignut spomenik?”
Odgovorili smo kratko trudeći se da sakrijemo razočarenje a imali smo mnogo toga da im kažemo. Na primer, da zamisle svet bez izuma “tog gospodina” za koga nikada nisu čuli. Opšte je mišljenje da pripadamo razvijenoj civilizaciji koja nezadrživo grabi napred. Ali svet u kome živimo i civilizacija na koju smo tako ponosni veoma su krhki, nežni i slabašni i ne treba mnogo da se raspadnu na proste činioce. Nismo svesni istine da se u nalazimo na korak od povratka u prvobitnu zajednicu. Zvuči malo preterano? Možda!? Postavimo onda prosto pitanje – šta bi se dogodilo da nesane struje na našoj planeti?
Najpre bi nastupio potpuni mrak. Baterije se ne mogu napuniti, generatori i automobili bi ostali bez goriva jer se za njegovu eksploataciju koristi struja baš kao i za pumpe za vodu. Znači nema struje, nema vode, nema hrane… Supermarketi zavise od rashladnih uređaja što bi bez struje dovelo do masovnog kvarenja namirnica i problema s ishranom. Uz to, poljoprivredne mašine postale bi neupotrebljive, otežavajući proizvodnju hrane na globalnom nivou. Bolnice zavise od struje za rad medicinske opreme – respiratori, mašine za održavanje života, skeneri… sve bi stalo pa bi se medicinska nega svela na osnovne zahvate, a bez sistema hlađenja i sterilizacije lekova i opreme, širenje zaraza bi postalo svakodnevna pojava. Globalna ekonomija bi doživela potpuni kolaps jer bi i bankarski sistem, koji se u potpunosti oslanja na struju, prestao da funkcioniše. Bankomati bi se ugasili a elektronske transakcije ne bi bile moguće, što bi nas prisililo da se vratimo fizičkoj trgovini i trampi. Moderna infrastruktura bi doživela kolaps. Semafori ne bi radili, vozovi bi stali, avioni ne bi mogli da lete, a pumpe za gorivo da funkcionišu. Kompjuteri upravljaju svim sigurnosnim sistemima u zatvorima i mentalin institucijama. Bez struje, serijske ubice, silovatelji, pljačaši, kidnaperi, sadisti, psihopate, pedofili, seksualni manijaci, trgovci dogom, makroi… preko noći bi se našli na slobodi. Preko 12 miliona osuđenih kriminalaca širom sveta (i mnogo više koji su uspeli da umaknu pravdi) šetali bi ulicama naših gradova u potrazi za zabavom. Na duže staze, bez struje bi nestala iluzija moćne, savremene civilizacije. Živeli bi kao u prošlosti pre industrijalizacije kada su fizički rad i prirodni resursi bili glavni izvori opstanka. Osećaj nostalgije za jednostavnijim vremenima brzo bi se pretvorio u životnu realnost naše svakodnevice bez osnovnih dobara na koje smo navikli i koje uzimamo zdravo za gotovo.
Dok sam razmišljao o globalnim temama “cimerka” iz kafića je napustila lokal. Dosadilo ženi da se pati sa “sporim” internetom a moguće je da je dama ipak shvatila kako je došlo vreme da umesto frustracije oko slabog signala i kašnjenja aviona počnemo ceniti prednosti tehnoloških čuda koja nam stoje na raspolaganju i olakšavaju život na svakom koraku. Ne zaboravimo da nam je nauka podarila džepni uređaj na kome možemo pronaći svaki podatak od nastanka sveta do danas. Mi ga ipak najviše koristimo kako bi jedni drugima poslali fotografije intimnih delova tela ili video snimke kućnih ljubimaca u džemperićima i s naočarima za sunce. Da živimo u prošlosti smatrali bi nas čarobnjacima ili još bolje vešticama i đavolima!
“BOLJE MOZAK SAKRIVATI, PA ĆUTATI I PLIVATI”
/ moralville / Edit
Politička korektnost i kultura “buđenja”
Nevladina organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava obeležavala je okruglu godišnjicu postojanja. Tokom dogovora oko proslave jubileja, vodio se sledeći razgovor.
“Poštovane kolege, pred vama je predlog dnevnog reda za svečanu sednicu kao i spisak govornika. Pre usvajanja, voleo bih da čujem vaše mišljenje,” rekao je predsednik NVO.
“Letimičnim pogledom na listu gostiju zaključila sam da su svi, bez izuzetka – belci pri tome 52 odsto muškarci! Od kada smo mi to postali rasno i rodno neodgovorni?” oglasila se Gabrijela.
“Slažem se s koleginicom. Još bih dodao da je glumac zadužen za zabavni deo programa, pre dvanaest godina ispričao homofobni vic,” dodao je Aleks, referent za LGBT pitanja.
“Hvala na sugestijama. Vratićemo se na listu gostiju, ali prvo da se dogovorimo oko jelovnika. Mislio sam da za predjelo serviramo ‘Karpačo od tune’, glavno jelo ‘Medaljoni s pečurkama’, a za desert torta u obliku srca s imenom naše organizacije.”
“Nedopustivo!” viknula je Gabrijela. “A šta ćemo s veganima? Mi se borimo za ljudska prava, a za životinje nas baš briga!”
“Zašto je torta u obliku srca?” začudio se Aleks. “To bi moglo da povredi osećanja onih koji su nedavno prekinuli ljubavnu vezu! Nadam se da će bar biti bez glutena!”
“Aman, ljudi!” ljutnuo se predsednik. “Hapse nam ekološke aktiviste, maltretiraju onog sindikalca iz Kragujevca, a vi ovde raspravljate o glupostima! Sastanak je završen!”
Narednog dana, na vanrednoj sednici, izabran je novi predsednik ove NVO.
TOTALNI OPOZIV
Politička korektnost, termin koji je prvobitno uveden s ciljem promovisanja poštovanja, inkluzivnosti i tolerancije prema svim društvenim grupama, vremenom je evoluirao u kontroverznu, polarizujuću pojavu koja je mnogima zagorčala život. U početku, bilo je to novo, efikasno oružje u borbi protiv diskriminatornog jezika i ponašanja. Ovaj pristup imao je pozitivne rezultate jer je manjinskim grupama omogućio zaštitu i pravo na aktivno učešće u javnom životu.
Ono što je počelo kao plemenita borba protiv rasizma, seksizma, homofobije i drugih oblika diskriminacije, vremenom sve više poprima oblik dogme koja ograničava slobodu govora i izražavanja. U poslednjih nekoliko godina, svedoci smo širenja takozvane “woke” kulture. Izraz “woke” (koji bi se mogao prevesti kao “probuđenost”, ili, u nedostatku preciznijeg termina, “osetljivost na društvenu nepravdu”) potiče iz afroameričkog žargona, gde je prvobitno označavao svest o rasnoj nejednakosti. Biti “probuđen” značilo je biti svestan društvenih problema i aktivno se boriti protiv njih. Vremenom, ovaj izraz je proširio svoje značenje pa pored rasizma, obuhvata širu lepezu društvenih pitanja, uključujući rodnu ravnopravnost, prava LGBT zajednice, ekološku pravdu… Ali, bilo je i suviše lepo da bi dugo trjalao. U svojoj najekstremnijoj formi, “woke” kultura postala je dogmatska i represivna, kažnjavajući sve one koji ne ispunjavaju njene stroge standarde političke korektnosti, čak i ako su sporni postupci ili izjave izrečeni pre mnogo godina.
Jedan od radikalnih primera “kulture buđenja” u SAD predstavlja uklanjanje spomenika liderima Konfederacije koji su se tokom Američkog građanskog rata borili za očuvanje ropstva. Prvi na meti bio je general Robert E. Li, čiju su bistu skinuli u nekoliko gradova. Ni spomenici Kristofera Kolumba nisu pošteđeni. Kritičari smatraju da je baš on zaslužan za početak kolonizacije, eksploataciju i masakr nad Indijancima. Tokom protesta 2020. godine, Kolumbovi spomenici su uklonjeni u Baltimoru, Bostonu i San Francisku. U ovom talasu “pozitivnog vandalizma” nije se izvukao ni Tomas Džeferson, jedan od osnivača SAD i autor Deklaracije nezavisnosti. Džeferson je, kao i većina bogatih Amerikanaca tog vremena, bio robovlasnik, što je poništilo sve njegove zasluge. U oktobru 2021. godine, gradski savet Njujorka doneo je odluku da se iz gradske kuće ukloni Džefersonova bista.
Od samog početka ovog nepotrebnog kulturološkog rata, na nišanu “pravomislećih” našla se – komedija. Gotovo svaka šala posmatrana je kroz prizmu političke korektnosti. Probuđeni pojedinci odmah su se uključili u proganjanje komičara, a humor je preko noći počeo da vređa tanana osećanja senzitivne publike. Komičari, koji su do skoro imali slobodu da ismejavaju društvene norme i tabue, postali su predmet kritike i zbog viceva ispričanih pre više decenija, kada su kulturni i društveni standardi bili drugačiji. Ovaj fenomen “lova” na davno izrečene stavove javnih ličnosti postao je uobičajen, pa se arhivski materijal koristi kao nepobitni dokaz za diskreditaciju poznatih glumaca, pevača, književnika… Glumac Kevin Hart je 2018. godine izabran da vodi ceremoniju dodele Oskara, ali se zbog pritiska javnosti ubrzo sam povukao. Naime, isplivali su stari tvitovi iz 2009. i 2010. godine, u kojima je ismejavao pripadnike LGBT populacije. To bi bilo isto kao da vas policija zaustavi zbog brze vožnje, iako ste poštovali ograničenje, samo zato što je pre deset godina na tom mestu stajao drugi znak. Ovaj trend nažalost se nije zaustavio na komediji, čitava umetnost koja je oduvek bila simbol slobodnog izražavanja i kritike, sada se suočava sa sličnim pritiscima. “Prohujalo s vihorom”, filmski klasik iz 1939. godine povučen je sa platforme HBO Max pošto su se pojavile kritike da film romantizuje ropstvo i prikazuje rasističke stereotipe. Dž. K. Rouling, autorka serijala o Hariju Poteru, postala je predmet zgražavanja dežurnih cenzora kada je iznela lični stav o transrodnim pravima koje su mnogi smatrali “transfobičnim” (eto nama novog izraza!). Reakcije su bile toliko snažne da su mnogi pozivali na bojkot njenih književnih dela
(PRE)BRZI GONZALES I NAPADNI PE-PE
Čak ni crtani filmovi nisu pošteđeni ovih tendencija, pa se retroaktivno preispituju i prepravljaju sadržaji kako bi odgovarali savremenim standardima političke korektnosti. U filmu “Dambo” postoji scena s grupom gavrana koja vređa rasni identitet Afroamerikanaca. U “Mazi i Lunji” dve sijamske mačke po imenu Si i Am prikazane su s azijskim stereotipima, što se danas smatra uvredljivim. “Popaj” ima nekoliko epizoda iz perioda Drugog svetskog rata koje na neprihvatljiv način prikazuju Nemce i Japance. “Brzi Gonzales” bio je predmet kontroverze zbog prikaza meksičkih stereotipa. Iako je lik popularan u Latinskoj Americi, u SAD-u je kritikovan zbog načina na koji su prikazani ostali likovi lenjih i sporih Meksikanaca. “Pepe Le Tvor” je romantičan, ali uporan tvor koji neumorno proganja mačku Penelopu koja ne deli njegova osećanja. Pepe ne prihvata odbijanje već nastavlja da je juri. U modernom kontekstu, ovo ponašanje se tumači kao prikaz seksualnog uznemiravanja, što je dovelo do kritika da crtani film šalje problematičnu poruku o nasilnom nametanju naklonosti.
U Srbiji, politička korektnost je takođe pronašla svoje mesto, ali često u kontekstu specifičnom za balkansku kulturu i društvo. Na primer, promena upotrebe termina “Romi” umesto “Cigani” bila je značajan korak ka većem poštovanju i inkluziji romske zajednice. Za jedne, ova lingvistička intervencija bila je neophodna, dok drugi smatraju da bi pripadnici ove manjine više voleli da su prioriteti malo drugačije postavljeni. Težak život u nehigijenskim naseljima bez vode i struje mnogo je veća briga za romsku populaciju od toga kojim će ih imenom zvati. Pojedina umetnička dela takođe su bila posmatrana kroz prizmu političke korektnosti. Roman “Luzitanija” Dejana Atanackovića, koji je osvojio NIN-ovu nagradu, kritikovan je zbog načina na koji su žene prikazane u romanu. Feministički kritičari ukazali su na nedopustive stereotipe o ženama, uz zaključak da i književnost treba prilagoditi savremenim standardima političke korektnosti. Na meti su se našli muzačari iz susedne zemlje kada je pokrenuta peticija kojom bi se, zbog tuče tokom koncerta u Nišu, bosanskom rep duetu Jasmin Fazlić i Amar Hodžić zabranio ulazak u Srbiju. Poznati su i slučajevi bojkota Bake Praseta, glumca Branislava Lečića, kao i pekara iz Borče kod Beograda. Naime, ispred pekare “Roma” meštani su protestovali jer je radnik Đuraj Mon na Fejsbuku objavio fotografiju na kojoj pokazuje dvoglavog orla. Na Balkanu je, izgleda, sve, pa i politička korektnost, povezana s nacionalizmom, srećom Aleksandar Vulin nikada ne spava i sve uredno beleži..
“Kultura buđenja” je preko noći postala moderna inkvizicija i neka vrsta religije kako za vernike, tako i za ateiste. Problem je što, za razliku od crkve, politička korektnost ne priznaje otkup grehova; ko jednom pogreši, sudbina mu je trajno zapečaćena. Isključeno je drugačije mišljenje, ukinuta je rasprava, jer ako se ne slažemo s novim pravilima, čeka nas digitalna giljotina. Za kratko vreme, gotovo neosetno, autocenzura je postala nužno zlo koje su mnogi umetnici i stvaraoci morali da prihvate, jer su u strahu od “kulture izopštavanja” (cancel culture) izabrali put kompromisa. U ovom novom poretku, sloboda mišljenja i slobodnog izražavanja ustupile su mesto slepom poštovanju pravila koja su ustanovile neke nove “liberalne” snage. U vremenu savremene tehnologije i interneta potpuno smo se odrekli staromodnih vrednosti kao što su kreativnost, duhovitost i kritičnost, jer je “woke policija” uvek budna.
Radikalna desnica je poznata po svojim ekstremnim stavovima; netolerantna je bila i takva ostala. Liberalne snage, međutim, krenule su čudnom stramputicom. Od progresivnih ideja, otvorenosti za drugačije mišljenje i demokratske širokogrudosti, levica se sve više pretvara u svoju suprotnost. Nekadašnji slobodomisleći reformatori, u ime tolerancije, guše svako odstupanje od normi koje su sami uspostavili.
Na samom kraju, šala jednog od najvećih britanskih komičara, Rikija Džervejsa, koji je na svojoj koži osetio gnev “probuđenih” cenzora političke korektnosti: “Hoda čovek ulicom i vidi oglasnu tablu na kojoj piše: ‘Časovi gitare – prijavite se što pre!’ Prolaznik se zaustavi, pogleda tablu, namršti se i pomisli: ‘Šta, zar oni misle da svi žele svirati gitaru? Ovo je uvredljivo za nas koji ne volimo muziku!’”
BLAGO CARA RADOVANA
/ moralville / Edit
U snovima je sve moguće
Ima već četvrt veka kako sam prestao da se profesionalno bavim novinarstvom. Napišem ponešto ali nije to kao što je nekad bilo. Nedostaju mi redakcijski sastanci, istraživanje, razgovori sa ljudima koji imaju šta da kažu pa čak i izveštavaji sa polaganja zakletve u kasarni ili seminara u Zastavinom podrumčetu. I dok sam jadikovao nad trenutnom bankarskom sudbinom setih se mudrih reči moje baba Mice koja je imala običaja da kaže: “Ako nešto stvarno želiš, razmišljaj o tome pre spavanja pa će ti se želja bar u snu ispuniti!” Rečeno učinjeno! Prvo sam odgledao film “Ubistva pod cvetnim mesecom” gde bogati Amerikanci nemilosrdno tamane starosedeoce iz plemena “Osejdž” kako bi eksploatisali naftu na njihovoj teritoriji. Dok su čekali “studiju” iz Vašingtona problem je brzo rešen. Indijanci su pobijeni pa nije imao ko da se buni. Dok sam sređivao utiske, na trenutak su se nametnule paralele sa situacijom u zavičaju ali sam misli ipak usmerio na bakin savet o naručenim snovima. Na mentalnom ekranu svetlucale su poznate slike…
Redakcija Kragujevačkih novina, četvrtak je pre podne. Ispred novinara besplatan primerak njihove tvorevine koja još uvek miriše na štampu. Pošto su podeljeni zadaci oko ishrane u Studentskom domu i situaciji u Institutu za strna žita, tiho ali autoritativno obratio mi se glavni urednik:
“Pošto je Goca Jocić na putu, mogao bi da uradiš intervju sa Jovanom Dučićem!”, reče Miroslav.
Kako san ne poznaje vremenske granice, oduševljeno prihvatam zaduženje i već smišljam pitanja za velikog književnika.
“Raspitaj se gde se Dučić trenutno nalazi; kao diplomata, on putuje po celom svetu”, savetuje Margita.
“I nemoj kao prošli put da zaboraviš da staviš film u foto aparat”, podseća me Panta.
Pošto je u snovima sve moguće, tu je i pokojni čika Rade.
“Ništa ne brini, ja ću da krenem sa tobom. Uslikaćemo Dučića kao za ličnu kartu!”
Redakcija izgleda raskošno. Nov nameštaj, kompjuteri a konobar iz Stare Srbije nam donosi osveženje. Sve je mnogo lepše nego u stvarnosti. Posle sastanka, Goca Božić odobrava bogatu dinarsku dnevnicu. Kod blagajnice, Mika iz sportske redakcije uzima švajcarske franke pre polaska na atletski miting u Cirihu.
“Nekome je redakcija bivša žena a nekome devojka!”, pobunio se čika Rade. “Nama dinari a tvom kumu švajcarci!”, mrštio se dok je novčanicama milovao obraz.
Srećom naš sagovornik je trenutno boravio u Beogradu pa smo mojom “osmicom” krenuli na zakazani razgovor. Ruku na srce, mašta je mogla i bolji auto da mi obezbedi ali šta je tu je, sanjati se mora! Po dogovoru, našli smo se u restoranu “Ruski car”. Dočekao nas je visok muškarac dostojanstvenog držanja i finih manira. Pošto smo se rukovali i naručili kafe, čika Rade je odmah počeo da fotografiše iz svih uglova. Razmenili smo nekoliko kurtoaznih rečenica a onda prešli na posao. Bez oklevanja sam postavio prvo pitanje.
“Kako biste opisali našeg predsednika koji uživa apsolutnu podršku građana Srbije?”
Veliki pesnik se na trenutak zamislio a onda u jednom dahu izdeklamovao:
“Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom. O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce.”
Zatečen odgovorom odlučio sam da odmah pređem na sledeće, logično pitanje.
“Pošto se nalazimo u blizini Andrićevog venca, kako bi ste ocenili rad predsednikovih najbližih saradnika?”
Sagovornik se malo namrštio, popravio kosu, zapalio cigaretu i nastavio.
“Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Posamotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali. Bezbrojne vojske ludih kopale su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama.”
“Pratite li zasedanja Skupštine?”, bilo je sledeće pitanje.
“U svakom društvu od deset lica, ima jedno lice koje je kralj i jedno koje je luda. Zbog prvog se udešavaju svi razgovori, a na račun drugog se svi smeju. Instinkt vladanja je,
stvarno, urođen svakom čoveku; i svako se bori da bi potčinio fizički ili nadmudrio duhovno drugog, kako ne bi bio ostavljen na tuđu milost. Kod najjačih postoji potreba da zavladaju množinom ljudi i veličinom broja stvari. Skoro je zaslepljujuća potreba vladara da istovremeno zagospodare ljudima, stvarima, morima i životinjama. Pojedinci su stavljali na kocku celu veliku otadžbinu, i sve svoje saplemenike da bi samo oni stali na čelo drugih. Tako i posle svojih poraza, nije Napoleon mislio ni na svoju slavu, ni na svoj život, nego samo na to da li je osigurao svoju dinastiju. Istorija je prepuna zločina koji su dolazili iz ove svirepe lakomosti da jedan čovek zavlada drugim.”
Čika Rade se umorio od silnog fotografisanja pa je rešio da uz hladno pivo malo odmori. Dok je razgledao slike nečega se setio.
“Pitaj ga za Rio Tinto!”, šapnuo je.
Pošto se Radetova ne poriče, odmah sam postavio sledeće pitanje.
“Kakvo je vaše mišljenje oko eksploatacije litijuma u Zapadnoj Srbiji ali i o drugim projektima vezanih za rudarenje u našoj zemlji?”
Na Jovanovom čelu primetio sam nekoliko bora. Popio je malo vode, nakašljao se i rekao sledeće.
“Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana. Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, od
poleta, od sile, od vere u život i u cilj, i od vere u neverovatno i u nemugućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi
traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja. Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sija u pomrčini njegovo naslućeno blago, i očajavao bi da nema njegove manije i opsesije”.
“Jedno pitanje se samo nameće. Svi ga postavljaju a retko ko nudi rešenje. Kako da zaustavimo kopanje rude, izgradnju nuklearki… ukratko kolonizaciju Srbije?”
Čika Rade je naručio novu turu pića i nazdravio pesniku. Dučić podigao čašu, zahvalio se, popio piće i nastavio:
“Svaki čovek je heroj. Još i više: svaki je čovek heroj u mnogo slučajeva; čak i većma nego jednom dnevno. Nije čovek heroj samo kad svoj život stavlja na kocku, nego je on heroj
i u nebrojenim malim slučajevima plemenite hrabrosti. Ima dakle heroja i heroja, a ima kukavica i kukavica. Niko nije do kraja ni jedno ni drugo. Prema tome herojstvo
ne znači hrabrost trenutnog pregnuća, nego neograničena predanost ideji. Ovo može biti ideja o otadžbini, ili ideja o veri, ili ideja o društvu, ili, najzad, ideja o svojoj porodici, domaćem miru, ljubavi za jednu ženu. Ali čovečanstvo zove herojima samo one velike duhove koji su umrli za najvši smisao o dobru, a to je ideja za koju se bore njegovi sunarodnici.”
Primetio sam umor na sagovornikovom licu. Došlo je vreme da privodimo kraju.
“Za sam kraj da se manemo politike i okrenemo vedrijim temema. Gospodine Dučiću, da li ste vi srećan čovek?”
“Hvala bogu!”, oglasio se Rade fotograf, “udavi pesnika k’o zmija žabu!”
Jovan Dučić je osetio olakšanje i ljubazno odgovorio na poslednje pitanje.
“Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja. Sreća, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost.”
Spustio sam nakratko pogled kako bih završio beleške a onada zaključio da sam ostao sam za stolom. Pozovem konobara koji mi je naplatio samo jednu kafu. Latim se novčanika a tamo nema dnevnice. Zbunjen i izubljen napustio sam restoran i odlučio da se provozam po Beogradu. U centru prestonice nigde jednog drveta, nema Sajma a ni Starog savskog mosta. Na mestu generalštaba šepurio se soliter.
“Možda je najbolje da se sada probudim jer kako je krenulo uskoro ni Srbije više neće biti”, zaključio sam, “Ako ništa drugo bar mi je ostao razgovor sa Jovanom Dučićem.
Svi “odgovori” Jovana Dučića su citati iz njegove knjige “Blago cara Radovana”
PREDIZBORNI IGROKAZ S TUMBANJEM I PUCANJEM
Mar-A-Lago Florida, 13. jul 2024. Pošto je završila s pranjem sudova, Melanija Tramp je skuvala Frank kafu i taman kada je sela da malo izmerači, zazvonio je telefon. Nekadašnja prva dama Amerike pažljivo je saslušala sagovornika a onda iznenađeno upitala: “Kako to misliš promašio?!?” Crnohumorna šala koja kruži internetom samo je duhovita verzija brojnih teorija zavere koje tokom poslednjih mesec dana izazivaju polemike širom SAD. Na predizbornom skupu u gradu Batler, država Pensilvanija, bivši predsednik Donald Tramp iznenada se uhvatio za desno uvo posle čega su ga zaskočili pripadnici Tajne službe. Dok je ležao ispod govornice, Donald je tražio cipele a onda skočio na noge lagane i pobednički podigao pesnicu. Sasvim slučajno tu se našao fotograf koji je u pozadini američke zastave zabeležio trijumfalni akt predsedničkog kandidata maeričkih konzervativaca. Tako je nastao novi predizborni plakat republikanaca kao i majice koje se prodaju k’o alva. Bio je to momenat kada su teoretičari zavere iz svih delova političkog spektra počeli su da spekulišu o pokušaju atentata. FBI je odmah objavio identitet napadača koji je sa obližnjeg krova ispalio nekoliko hitaca pre nego što je neutralisan. Vremešni, plavokosi heroj s razdeljkom je preživeo ali jedan od njegovih sledbenika nije. Mladi vatrogasac je tom prilikom ubijen dok su dva učesnika skupa teško povređena.
I demokrate i republikanci od samog početka smatraju da je pokušaj atentata bio unapred planiran i insceniran. U današnje vreme, percepcija svakog događaja zavisi od političke “objektivnosti” televizija, internet portala i društvenih mreža koje posećujemo. Liberalni mediji upiru prstom u republikance da su celu predstavu u Batleru izrežirali kako bi osnažili kampanju svog kandidata. Kao “dokaz” navode TV snimak na kome se jasno vidi da u trenutku kada pucnjava počinje, Tramp je još uvek kritikovao imigraciounu politiku svog protivnika a pošto su mu refleksi oslabili zakasnio je s glumačkim aktom hvatanja za uvo kada je aktivirao lažnu krv koja se koristi u filmovima. Levi konspiratori takođe smatraju da se radilo o pravom atentatu pripadnici Tajne službe ne bi dozvolili da Tramp pozira sa stisnutom pesnicom već bi ga svojim telima štitili dok opasnost ne prođe. Desničari s druge strane tvrde da je sve to smislio i zakuvao Džo Bajden u čije mentalne sposobnosti već godinama sumnjaju. Njihovi „dokazi“ takođe uključuju Tajnu službu koja je navodno pustila atentatora da se na obližnjem krovu na tenane smesti i pripremi za akciju. Intervenisali su tek kada je navodno pogodio “republikanskog bitlsa” u uvo. Republikanci opoptužuju i Ministarstvo za unutrašnju bezbednost da su i sami deo zavere pošto namerno nisu zaštitili Trampa. Oni treći koji se zgražavaju nad svakom teorijom koju nije odobrio centralni TV Dnevnik (kako na Pinku tako i na CNN-u) uzvraćaju argumentom: “A šta ćemo sa ljudskim žrtvama? Jesu li i one deo konspiracije?” Odgovor “zaverenika” je kratak, jasan i bolno istinit: “A od kada to političari brinu o životima običnih smrtnika?” Studija sprovedena u Sjedinjenim Državama 2022. godine otkriva da je verovanje u teorije zavere snažno povezano sa određenim psihološkim osobinama i nepolitičkim pogledima na svet. Istraživači ističu da zavereničko razmišljanje nije uvek povezano sa određenom partijom već sa ekstremizmom ličnog političkog uverenja.
Ovo nije prvi slučaj pokušaja atentata na jednog predsedničkog kandidata. Američka predizborna istorija beleži još tri takva slučaja od kojih su dva imala smrtni ishod. Zanimljivo je da su do ove godine meta uvek bile demokrate. U septembru 1935. godine na senatora Luizijane Hjuia Longa pucao je lokalni doktor Karl Vajs. Motivi nikada nisu razjašnjeni a samo dva dana kasnije predesdnički kandidat demokratske partije je podlegao ranama. U Los Anđelesu 1968. godine istu sudbinu doživeo je predsednički kandidat Robert F. Kenedi u koga je pucao palestinski emigrant Sirhan Sirhan. Tako su dva Kenedija koji su bili bliski rođaci i imenjaci, staradala u vremenskom intervalu od pet godina. Najzad u martu 1972. godine, nezadovoljan sopstvenim životom i željan publiciteta, izvesni Artur Bremer otvorio je vatru na kandidata Džodža Valasa koji je posle ranjavanja ostao trajno paralizovan. Kada se sve sabere, Tramp je opet najbolje prošao.
Zahvaljujući neuspelom atentatu na “neustrašivog Donalda”, republikanska konvencija je danima bila u cetru medijske pažnje. Tramp je izabrao i kandidata za mesto potpredsednika a u stvari je samo sebe klonirao u beskompromisnog brbljivca od pre četrdeset godina. Doskorašnji kritičar svog sadašnjeg šefa, sentaor države Ohajo Džejms Dejvid Vens od Trampa se razlikuje samo po frizuri i godinama dok su im radikalizam i primitivizam zajednički. Svakom poštenom Srbinu koji prati politička dešavanja nedvosmisleno se nameće poređenje između mister Vensa i Milice Zavetnice. Oboje su se u prošlosti oštro borili protiv svojih sadašnjih gazda dok opziciji najviše zameraju borbu protiv povećanja nataliteta. Milica je porodiljama bar ventilatore odnela dok “DžejDI” predlaže da građani bez poroda plaćaju veći porez. Čitavih nedelju dana mediji su veličali novog nacionalnog heroja a američki desničari, sa zavijenim uhom u znak podrške svom idolu, već su ga videli ponovo u Beloj kući a sebe kako se s puškom u ruci bore za ukidanje abortusa. Teorije zavere su ostavljene po strani a Tramp je već proglašen za novog predsednika SAD. Ali ne lezi vraže…
Zvanični, “main stream” mediji svuda u svetu, uveravaju nas da se političke turbulencije uvek dešavaju slučajno i bez uticaja papet majstora koji iz senke povlače konce besmisla. U nedelju 21. jula, Donald Tramp se odmarao od uspešno okončane konvencije repulikanaca, igrao je golf i pijuckao Coke Zero kada je Džozef Bajden objavio da se povlači iz izborne trke i da svoje mesto ustupa Kamali Haris. Istog dana za nepunih 36 sati u kasu Demokratske partije slilo se više od sto miliona dolara dok je tokom prve nedelje taj iznos je utrostručen. Veselje liberalno opredeljenih Amerikanaca širilo se na sve strane a “telegrami” podrške pristizali i iz svih krajeva SAD. I taman kada se činilo da sve ide po planu ponovo su se javili teoretičari zavere. Oni čije “zavereničko razmišljanje nije uvek povezano sa određenom partijom već sa ekstremizmom ličnog političkog uverenja” tvrde da su Nensi Pelosi i bračni par Obama sve ovo još odavno isplanirali i navode sledeće argumente. Najpre, prva predsednička debata do sada je održavana svake izborne u septembru. Ovoga puta demokrate predlažu da se to obavi ranije što republikanci oduševljeno prihvataju. Tokom prvog ovogodišnjeg suočavanja 27. juna, Bajden je bio toliko izgubljen u vremenu i prostoru da je u odnosu na deda Džoa, Tramp delovao kao francuski akademik iz osamnaestog veka. To im je pomoglo da ubede donatore da je “starca Džoa od ‘iljadu ljeta” vreme pregazilo i da su promene neminovne. Pošto su konvencije već ranije zakazane a republikanci su obelodanili ime kandidata za potpredsednika, demokrate su se našle u mnogo boljoj poziciji da u skladu sa likom i delom JD Vensa, sredinom avgusta izađu sa svojim kandidatom. Radikalni internet zeverenici tvrde da je životna želja Baraka Obame oduvek bila da dočeka dan kada će njegova supruga postati prva žena na čelu Amerike. Pošto se čitav proces odužio bivši predsednik je rešio da stvari malo ubrza pa je izbor pao na gospođu Haris koja je takođe afroameričkog porekla, doduše samo pedeset posto ali predsednici se u gene ne gleda. Na kraju su se oglasili i najekstremnije pristalice zavera, isti oni koji su onomad, da izvinete čak i u ozbiljnost KOVID-a sumnjali. Oni tvrde da će neposredno pred novembarske izbore predsednik Bajden ponovo fasovati neki virus i podneti ostavku pa će se Kamela Haris ranije useliti u Belu kuću pa i ako izgubi izbore neće joj biti žao jer je bar osetila atmosferu.
Posle varljivog leta 2024. SAD će uskoro zakoračiti u burnu jesen kada će prvog utorka u novembru dobiti novog predsednika ili predsednicu. Kako god da se izbori završe Amerikancima se ne piše dobro je ako pobedi “luda Kamala” (kako je zove njen rival) Trump će imati primedbe na regularnost izbora a nije isključeno da organizuje još jedan pohod na Kapitol Hil. Ukoliko se Donald vrati u Belu kuću doći će do implementacije “Projekta 2025” koji je pokrenula “Heritidž fondacija” a iza koje stoje najbogatiji desničari judeo hrišćanske orijentacije. Ovaj projekat predviđa korenitu transformaciju SAD koja uključuje veća predsednička ovlašćenja, smanjenje poreza za nabogatije Amerikance kao i federalnih izdvajanja za zdravstvo i obrazovanje. Potom, ukidanje prava na abortus, međunarodni izolacionizam Amerike poništavanjem nuklaernih i ekoloških sporazuma iz prošlosti kao i distanciranje SAD od NATO-a. Republikanci posebno insistiraju i na hermetičkom zatvaranju granica kao i na drastičnom smanjenju državnog aparata što podrazumeva i otpuštanje preko pet hiljada federalnih službenika. Opisujući “Projekt 2025.” komentator Vašington Posta ga je okrakterisao kao “infuziju hrišćanskog nacionalizma u svaki aspekt vladine politike.”
Dok se mediji i dalje naslađuju Trampovim opaskama i obilnim izlivom primitivizma s jedne i političkom neukošću Kamale Haris s druge strane, običan svet se uveliko raspituje o uslovima za preseljenje u Kanadu uz konstataviju – kako god da glasamo jedno kajanje nam ne gine! Bože kako ova rečenica zvučio poznato!
OLIMPIJSKI KRUGOVI PAKLA
/ MORALVILLE / EDIT
Tog 18. avgusta 1960. godine bio je divan sunčan dan. Hiljade radnih ljudi i građana okupilo se ispred Savezne skupštine da isprati jugoslovenske sportiste na Olimpijske igre u Rimu. Atmosfera svečana, optimizam vrca na sve strane a predsednik SFRJ Josip Broz Tito održao je snažan i inspirativan govor u kome je naglasio ogromnu važnost sporta kako za radničku klasu tako i za poštenu inteligenciju. Tokom besede, vrhovni komnadant se obratio jugoslovenskim olimpijcima sledećim rečima: “Vi niste samo najbolji sportisti već i ambasadori naše zemlje. Vašim naporima, trudom i talentom, predstavljate snagu i jedinstvo našeg naroda. Idite u Rim s ponosom i vratite se s pobedama koje će slaviti cela Jugoslavija.” Na Olimpijskim igrama 1960. godine, Jugoslaviju je predstavljalo ukupno 116 sportista koji su osvojili dve medalje. Fudbaleri su se okitili zlatnom a rvač Branislav Martinović srebrnom. Ovu Olimpijadu obeležili su i etiopski atletičar Abebe Bikila koji je postao prvi Afrikanac sa osvojenom zlatnom medaljom u maratonu. Trčao je bosonog i postao uzor mnogim budućim trkačima. Svet je po prvi put upoznao Kasijusa Kleja koji će svetsku slavu steći kasnije pod imenom Mohamed Ali. U Rimu 1960. dogodio se i prvi doping skandal na Olimpijskim igrama. Danski biciklista Knud Enemark Jensen preminuo je tokom trke a istraga je pokazala da je koristio nedozvoljena stimulativna sredstva.
Šest decenija kasnije još jedna olimpijska godina. Pokojne SFRJ davno više nema, ispraćaj olimpijaca protekao je mlako, bez velike pompe jer novi vođa ima prečeg posla. “Srpski Tito” je teškom mukom preboleo neuspeh fudbalera u Nemačkoj i odlučio da srpskim olimpijcima poveća premije. Tako će za svaku zlatnu medalju na Olimpijadi u Parizu naši sportisti biti nagrađeni sa 200.000 evra što je samo malo manje od dvomesečne plate selktora Draga Stojkovića Piksija. Poznat kao veliki ljubitelj sporta, predsednik Vučić je ovog leta uspeo da u Srbiji vaspostavi novu olimpijsku disciplinu pod nazivom – eksploatacija litijuma i trovanje stanovništva. Srbiju će u Parizu predstavljati 112 olimpijaca koji će između sportskih takmičenja biti u prilici da protestuju i protiv zagađenja vazduha u Francuskoj jer u svojoj domovini to nažalost ne mogu.
A sve je počelo 6. aprila ali ne 1941. već 1896. godine u Atini. Na prvoj Olimpijadi nastupilo je 241 takmičara iz 14 zemalja a među njima ne beše ni nijedne žene. U centru pažnje bio je prvi moderni maraton inspirisan legendom o grčkom vojniku Fidipidu koji je, kako se veruje, bez prestanka trčao od Maratonskog polja do Atine kako bi doneo vest o pobedi Grka nad Persijancima. Da je bilo Pinka i Hepija, Fidipid se ne bi mučio već bi vest saopštio tokom gostovanja kod Marića a mi danas ne bi imali maraton.
Na početku dvadesetog veka, Pariz je 1900. godine po prvi put ugostio svetske olimpijce. Pošto su kuburili s bazenima, plivačka takmičenja su održana u Seni pa su osim sa konkurencijom, plivači morali da se bore sa vodenom strujom i rečnim otpadom. Vreme prolazi a ekološki problemi ostaju.
Maraton je ponovo bio u centru pažnje na četvrtim Olimpijskim igrama u Londonu. Te 1908. godine, trka je produžena sa do tada tradicionalnih 40 km na 42.195 kilometara kako bi start bio u kraljevskom dvorcu Vindzor a cilj ispred kraljevske lože na stadionu White City. Italijanski maratonac Dorando Pietri prvi je ušao u stadion ali je bio toliko iscrpljen da su morali da ga prenesu do cilja zbog čega je bio diskvalifikovan. Impresionirana njegovom upornošću, engleska kraljica Aleksandra dodelila mu je posebnu zlatnu medalju. Bože me oprosti k’o izbori u Srbiji – ko te pita za pravila ako si po volji kraljice Aleksandre.
I u Stoholmu. četiri godine kasnije, pažnju sportke javnosti ponovo je privukao jedan maratonac. Japanski atletičar Šizo Kanakuri je tokom trke jednostavno nestao. Čovek se onda lepo vratio se najpre u Olimpijsko selo a potom je otpuvao kući. Jedino je zaboravio de o tome obavesti organizatore. Pola veka kasnije Šveđani su ga pozvali da simbolično završi trku. Ušao je u istoriju kao sportista koji istrčao maraton u vremenu 54 godine, 8 meseci, 6 dana, 5 sati, 32 minuta i 20 sekundi. Zlobnici kažu da ih ova anegdota iz nekog razloga podseća na priču o Beogradskom metrou.
Olimpijske igre u Berlinu, 1936. godine obeležilo je zlatno doba fašizma začinjeno neviđenom nacističkom propagandom. Hitler je koristio svaku priliku da istakne superiornost “arijevske rase” ali ne lezi crni vraže… Apsolutni pobednik jedanaeste Olimpijade bio je američki sprinter Džesi Ovens. Crni atletičar je osvojio četiri zlatne medalje i nacističku teoriju rasne superiornosti poslao na đubrište istorije – gde joj je i mesto!
Olimpijske igre u Melburnu 1956. godine održane neposredno po završetku Mađarske revolucije koja je okončana oružanom intervencijom sovijetskih trupa. Tokom olimpijskih takmičenja sportisti iz Mađarske su želeli su da pokažu snagu volje u trci za medalje koja je u isto vreme simbolizovala i borbu za slobodu koja je u njihovoj zemlji surovo ugušena. Napetost je trajala od početka Olimpijade a kulminirala je 6. decembra 1956. tokom polufinalne vaterpolo utakmice između Sovjetskog Saveza i Mađarske. Kako je meč odmicao tenzija je rasla a provokacije i gruba igra nisu prestajali. U poslednjoj četvtini kod rezultata 4:0 za Mađare, sovjetski vaterpolista Prokopov nokuatirao je Ervina Zadora koji s razbijenom glavom napustio igru. Utakmica je prekinuta i registrovana postignutim rezultatom. Bila je to još jedna pirova pobeda Mađara uz batine u krvi izvojevana.
Igre u Meksiko Sitiju 1968. godine upamćene su po političkom protestu američkih atletičara Tomija Smita i Džona Karlosa. Posle osvajanja zlatne i bronzane medalje u trci na 200 metara, oni su na pobedničkom postolju podigli stisnute pesnice pokrivene crnim rukavicama u znak podrške pokretu “Crna moć” (Black Power). Bio je to gest očajnika u borbi protiv rasne diskriminacije u SAD. Njihov čin izazvao je velike kontroverze u domovini ali je u istoriji sporta ostao zapamćen kao jedan od najpoznatijih političkih gestova protiv tiranije.
Godine 1972. najveći sportski događaj odigrao se u Minhenu. Bila je to druga Olimpijada koja je održana u Nemačkoj. Organizatori su želeli da ovo bude skup sportista iz čitavog sveta koji će za razliku od Berlina 1936. simbolozovati jedinstvo, mir i toleranciju… ali im se nije dalo. U ranim jutarnjim časovima 5. septembra 1972. godine, osmorica pripadnika palestinske terorističke organizacije “Crni septembar” naoružani automatskim puškama i ručnim bombama preskočili su ogradu Olimpijskog sela i krenuli prema zgradi u kojoj je bila smeštena izraelska delegacija. Upali su i odmah ubili dvojicu izraelskih sportista koji su pokušali da pruže otpor dok su devet članova izraelskog olimpijskog tima uzeli kao taoce. Teroristi su zahtevali da se 234 palestinskih zatvorenika oslobodi iz izraelskih zatvora. Nemačke vlasti su odmah počele pregovore ali su se suočile s brojnim izazovima jer su teroristi zahtevali avion koji bi ih prevezao do Kaira. Posle pregovora koji su trajali 18 sati, nemačka policija je odlučila da napodom otpočne akciju spasavanja talaca. Operacija je doživela neuspeh a kada su postali svesni prevare, teroristi su likvidirali ostalih devet izraelskih sportista. Tokom intervencije stradalo je i petoro Palestinaca dok su trojica terorista uhapšeni. Olimpijske igre su nastavljene posle jednodnevne pauze ali su svi jedva čekali da napuste Minhen. Suvišno je podsećati da je Izrael je odmah odgovorio vojnom operacijom “Božji gnev” a što bi rekli na špicama pojedinih filmova – svako poređenje sa trenutnom situacijom u svetu potpuno je slučajno.
Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine obeležio je najveći politički bojkot u istoriji. Više od 60 zemalja uključujući SAD odlučilo je da se ne pojavi na moskovskoj Olimpijadi zbog sovjetske invazije na Avganistan. Četiri godine kasnije Sovjetski Savez i još 14 socijalističkih zemalja uzvraćaju istom merom. Zvanično objašnjenje bojkota igara u Los Anđelesu 1984. godine bila je zabrinutost za bezbednost sovjetskih sportista dok je pravi razlog naravno vraćanje duga iz Moskve.
Olimpijske igre u Seulu 1988. godine bila je prva Olimpijada na kojoj su posle dužeg vremena učestvovale sve sportske sile sveta. Igre su predstavljale simboličan kraj ere bojkota i početak nove faze u olimpijskom pokretu s naglaskom na međunarodnu saradnju, razumevanje i mir. Bože dragi kako to danas divno i naivno zvuči!
Ovog leta u glavnom gradu Francuske okupiće se deset i po hiljada sportista iz više od 200 zemalja. Tokom tri nedelje Svetski olimpijski komitet pokušaće da simulira sportski duh, toleranciju, različitost, ukratko – normalnost. Ruski sportisti nastupaće bez nacionalnih obeležja dok će se Izraelci takmičiti pod svojom krvavom zastavom. Toliko o pravdi i normalnosti uz podsećanje da je Pariz od Kijeva udaljen dve a od pojasa Gaze četiri i po hiljade kilometara što u današnje vreme i nije tako daleko.
Po završetku trideset treće sportske Olimpijade nastaviće se ona druga surova, globalna, životna… Rusija i Izrael će i dalje bombama i teškim naoružanjem uvežbavati streljaštvo. U Americi će se održati gerontološka trka dvojice senilnih staraca pod uslovom da se drugačije ne naredi (čitaj: povlačenje Bajdena) u tom slučaju imaćemo atletsku disciplinu – mešovita štafeta bez prepona. Nerazvijene zemlje će i dalje plivati u dugovima a Evropa se rvati sa svojim nagomilanim problemima. Srbija, okićena medaljom najvećeg zagađivača prirode u regionu nastavlće maraton beznađa. Ukratko: Citius, altius, fortious – communiter ili u prevodu – Brže, više, snažnije – zajedno… u propast!
TRI PITANJA
“Zlo ne može podići ništa, zlo samo uništava, seče, lomi.”
Bio jednom jedan car koji je vladao malenom zemljom i poniznim narodom koji je u njoj živeo. Pored apsolutne vlasti, poslušnih podanika, domaćeg hleba i pučkih igara, car je imao još jednu veliku ljubav – voleo je da filozofira. I tako jednog dana, poželeo je da sebi odgonetne nekoliko važnih životnih pitanja. “Bilo bi divotno”, pomisli car, “kad bi svagda znao kada početi svaku stvar, s kojim ljudima imati a s kojim nemati posla, i najglavnije, kad bi uvek znao kakva je stvar od svih najvažnija!” Iako je sebe najpametijim od sviju smatrao i retko saveta od bilo kog tražio, car odluči da u pomoć pozove najumnije glave svog carstva da mu pomognu kako bi pronašao rešenje za svoju trilemu. Staše dolaziti caru učeni ljudi pa odgovarahu – ovaj ovako, onaj onako – na njegova pitanja.
Prvi su ga posetili ljudi iz carske svite i dvorske lude, onda na crveno slovo dođoše i crkveni autoriteti, potom učitelji, filozofi i ljudi od nauke a na kraju vojskovođe i generali. Jedni su govorili da su caru najpotrebniji njegovi pomoćnici, upravljači državnim poslovima; drugi rekoše da su to sveštenici; treći su prednost dali lekarima a četvrti vojsci. Jedni su govorili da je najvažnija stvar na svetu – nauka; drugi rekoše da je najvažnija – ratna veština; a treći da je od svega toga važnije – bogopoštovanje. Svi odgovori behu različiti, te se stoga car ne složi ni s jednim između njih. A da bi što tačnije doznao odgovore na svoja pitanja, on odluči da pita jednog pustinjaka čija se mudrost razglasila bila po svem carstvu. Priča se da se taj pustinjak u prošlosti zamerio carevima nekih drugih monarhija pa je zato živeo u šumi, i nikud iz nje nije izlazio.
Car osedla starog konja koga je davno od brata na poklon dobio i uteče dvorskoj straži. Voleo je da se našali sa ljudima iz pratnje da im pobegne i na kratko uživa u panici koju bi kod njih izazvao. Pade mu na pamet da iskoristi gužvu i skokne do novosagrađenog rudnika na koji je bio posebno ponosan. Vladar druge, mnogo moćnije, monarhije poslao mu je radnu snagu koja je uz domaće budake, silno bogatstvo iskopavala kako bi se na ravne časti međ carevima podelila. Car je iz prikrajka uživao u kopanju rude i punim plućima udisao kiselkasta isparenja. Čudan osećaj ispunio je gospodarevo telo. Bilo mu je i lepo i neprijatno, i slatko i gorko, i glatko i lepljivo – kao da jede rahat lokum! A onda se malo i zakašljao. “Nije to ništa za ovakog junaka!”, ohrabri sebe pre nego je usmerio konja prema kući mudrog pustinjaka. Carobranitelji su se u međuvremenu, nekako organizovali i sustigli svog suverena koji je galopirao prema cilju. Pustili su ga da se približi kolibi a onda se rasporedili po šumi. Pustinjak je kopao i pravio leje. Ugledavši cara, on ga pozdravi pa odmah nastavi kopanje. Taj pustinjak bio je mršav i slab. Turajući ašov u zemlju i prevrćući omanje grudve zemlje,teško je disao. Car mu priđe i reče:
“Došao sam ti, mudri pustinjače, da te molim da mi daš odgovor na ova tri pitanja: Koje vreme čovek treba da prepozna i iskoristi kako se posle ne bi kajao? Koji su mu ljudi najpotrebniji te s kojim treba više a s kojima manje opštiti? Kakva su dela najvažnija i koje delo između svih treba činiti pre drugih?”
Pustinjak sasluša cara, ali mu ništa ne odgovori, nego opljunu šake pa prionu da dalje rilja zemlju.
“Ti si se umorio, reče mu car. Ded mi taj ašov, da te odmenim.”
“Hvala ti!”, reče pustinjak, dade mu ašov pa sede na zemlju da se odmori.
Prekopavši i udesivši ove leje, car zastade, pa ponovi svoje pitanje. Pustinjak mu opet ništa ne odgovori, nego ustade i pruži ruku prema ašovu.
“Sad se ti odmori; daj mi da ja…”, reče on.
No car mu ne dade ašova nego produži dalje da kopa. Prođe jedan čas, drugi, sunce poče da zalazi za drveće, a car zabode ašov u zemlju pa reče:
“Došao sam ti, mudri čoveče, da mi daš odgovore na moja pitanja. Ako ne možeš da mi odgovoriš, ti reci, pa da se vratim otkud sam i došao.”
“A gle, ko ono trči ovamo?”, reče pustinjak. “Da vidimo ko je?”
Car se okrenu pa vide da iz šume zbilja trči nekakav bradat čovek koji se držao rukama za glavu dok mu je pod prstima curila krv. Pritrčavši caru, bradonja pade na zemlju pa, razrogačenih očiju poče da zavija i arlauče. Car zajedno sa pustinjakom otkopča i odgrnu odelo tog čoveka. Na čelu mu je zjapila velika rana. Car, kako je znao, opra i ubrisa svojim rupcem, a pustinjakovim ubrusom je previ. No krv ne prestajaše. Car nekoliko puta skidaše u toploj krvi ogrezao zavoj, pa nanovo ispiraše i zavijaše ranu. Kad krv prestade da lopi, ranjenik se povrati pa zaiska vode. Car mu donese i napoji ga. Sunce, međutim, beše sasvim zašlo, vazduh se osveži. Car pomoću pustinjaka prenese ranjenog čoveka u ćeliju pa ga položi na postelju. Ležeći na postelji ranjenik zažmuri i utiša se.
Car se beše tako umorio od hoda i rada da je i on, zguren na pragu,zaspao takvim krepkim snom da je prespavao, onako zguren na pragu svu letnju, kratku noć, a kad se probudio, dugo nije mogao da shvati gde je i ko je onaj strašni bradati čovek što leži na krevetu, pa se eto uporno oštro zagledao u niega svojim zažarenim očima.
“Oprosti mi!”, reče mu bradati čovek slabim glasom kad vide da se car probudio pa ga gleda.
“Ja tebe ne poznajem i ne znam šta da ti praštam”, reče mu car.
“Ti ne znaš mene ali ja znam tebe. Ja sam onaj neprijatelj tvoj koji sam se
zakleo da ću ti se osvetiti što si mi zbog rudnika, na prevaru čast i imanje oduzeo. Ja sam znao da si ti pošao sam ka pustinjaku, pa sam se rešio da ti naudim kad se budeš vraćao. Ali prođe ceo dan a ti se nikako ne vraćaš. Tada ja izađoh iz zasede da vidim gde si, pa naiđoh na tvoje oružnike. Oni me poznadoše i prebiše. Ja pobegoh od njih, no kako mi je krv lopila iz rane, ja bih jamačno umro da mi ti nisi ranu previo. A sad, ako ostanem živ, i ti na to pristaneš, ja ću te kao najverniji rob služiti, i to isto ću i sinovima svojim narediti. Oprosti mi.”
Caru bi milo što mu je tako lako pošlo za rukom da se pomiri sa svojim neprijateljem; pa ne samo da mu je oprostio nego mu obeća da će mu mnogo bolje imanje dati, osim toga, da će mu odmah poslati svoje sluge i lekare da mu budu na pomoći. Oprostivši se sa ranjenikom, car izađe na kućni prag; tražeći očima pustinjaka. On poslednji put zažele da ga zamoli da mu odgovori na data mu pitanja. Pustinjak beše na dvorištu, pa puzeći na kolenima pored juče uskopanih leja, nešto je tamo sejao i presađivao. Car mu priđe i reče:
“Poslednji te put, mudri čoveče, molim da mi odgovoriš na ona pitanja.”
“Pa već ti je odgovoreno, reče mu pustinjak, sedajući na svoje mršave nožne listove i odozdo naviše gledajući u cara koji je pred njim stojao.”
“Kako odgovoreno?!, zapita ga car.”
“Pa evo kako, reče pustinjak.”
“Da se ti juče nisi sažalio na moju slabost, da nisi uskopao ove leje, nego da se ti juče nisi sažalio na moju slabost, da nisi uskopao ove leje,nego da si pošao sam nazad, ovaj bi te bratac presreo i napao a ti bi se ljuto kajao što nisi ostao sa mnom. Znači: najbolje vreme bilo ti je ono kad si kopao leje, a ja sam ti tada bio najvažniji čovek. Najvažnije delo je bilo: meni dobro učiniti0. A posle, kad je onaj neznanac dotrčao, najpodesniji čas je bio kad si ga dvorio i negovao. A da mu tada nisi previo ranu, on bi umro i ne bi se pomirio s tobom. Znači: i najpotrebniji i najvažniji čovek bio je on, dok je ono što si mu ti učinio bilo najvažnije delo. Zato zapamti da je najbitnije vreme – sad, odmah! A najvažnije je stoga što mi samo u njemu jedino gospodarimo nad sobom. Najpotrebniji je čovek onaj s kojim si se sad sastao i našao. Najznačajnije od svega jeste učiniti dobro delo jer samo za to čovek je i poslan na ovaj svet.”
Naravoučenije: Svaki car koji se bar jednom u životu dohvati ašova i motike – vladaće večno!
PS: Pošto je saznao odgovore na najvažnije životna pitanja, carevoj sreći nije bilo kraja. Rudna renta je redovno stizala a sportske svečari nastavljene tako što je car trijumfovao najpre u povlačenju konopca (sam protiv svih) i u šahu kada je simultano odigrao sa 2027 podanika – i sve ih pobedio. Veselje se širilo na sve strane, žitelji carstva živeli bolje nego ikada ranije… Idilični završetak priče bio je na dohvat ruke a onda je plodna zemlja odjednom pocrnela. Umesto žita rastao je ćumur a iz pustinjakovih leja teklo je istrošeno ulje. Godine su prolazile, zemlja više nije davala ploda, ptice i životinje su vremenom uginule a carstvom je zavladala glad. Ljudi su čekali cara da ih izbavi iz nevolje ali od njega ni traga ni glasa. Priča se, da se svojom svitom odselio u drugo carstvo i dobit od rudnika sa moćnijim kolegom još dugo delio.
Tekst je blago modifikovana verzija kratke priče L. N. Tolstoja “Tri pitanja”
SREĆA
NARODNA PRIČA IZ BAŠMEBRIGISTANA
Pokraj širokog stepskog puta koji zovu velikim drumom konačilo je stado ovaca. Čuvala su ga dva čobanina. Jedan, osmdesetogodišnji starac, bezub, drhtavog lica, ležao je potrbuške kraj samog puta nalaktivši se na prašnjavo lišće bokvice. Drugi, mladić sa gustim, crvenim obrvama i ćosav, obučen u sargiju od koje se šiju jeftine vreće ležao je poleđuške podmetnuvši ruke pod glavu i gledao gore put neba gde se iznad samog njegovog lica protezao mlečni put i dremuckale zvezde. Čobani nisu bili sami, na jedan hvat od njih u polumraku koji je prekrivao put, crneo se osedlan konj a pored njega, naslonjen na sedlo, stajao je muškarac u velikim čizmama i kratkom gunju. Po njegovom stasu, uspravnom i krutom, po ponašanju, po ophođenju sa čobanima i sa konjem, videlo se da je to ozbiljan, trezven čovek koji zna svoju vrednost. Čak i u pomračini zapažali su se na njemu tragovi vojničkog držanja i onaj dostojanstveno-ponizni izraz kakav se stiče od čestog dodira sa gospodom i sa vlastima. Ovce su spavale! Na sivoj podlozi svitanja koja je već počela da osvaja istočni deo neba, ponegde su se nazirale siluete budnih ovaca. One su stajale i opustivši glave mislile o nečemu. Njihove misli, duge i trome izazvane predstavama jedino o širokoj stepi i nebu, o danima i noćima verovatno su zbunjivale i mučile njih same do vrtoglavice i one stojeći sada kao ukopane nisu zapažale ni prisustvo stranog čoveka niti uznemirenost pasa.”
Kerovi su reagovali na larmu koju su pravili seoski građevinari. Mršavi volovi vukli su ogroman valjak a lokalni težaci od vlasti unapređeni u dunđere lenjo su hodali pored “mehanizacije”. Hodili su prema imanju vrhovnog gubernijskog sudije Aleksandra Kurjakova. Pastiri su pogledom ispratili prolaznike a onda iznenada, kroz šupljine koje su propuštale previše vazduha i remetile vokalnu egzekuciju, vremešni čobanin je zapevao iz sveg glasa:
“Selo naše ti si milo, zna se šta je u teb’ bilo
Majka plače sina čeka da se vrati iz daleka.
Nek’ se barjak naški vije, ljuta borba sad se bije
Svi ko jedan brat za brata uz Aleksandra komandanta!”
“Deduška”, oglasi se mlađi pastir. “Koga si to opevao? Sašenku Gologuzina što krade kokoške po selu ili sudiju Aleksandra Vojislalvoviča Kurjakova što mu sirotinja pravi put do novog letnjikovca? Rasprodao je svu očevinu pa sebi daču pored vode napravio!”
Starac poteže iz flaše koja je stajala pored njega, odmeri ostatak vodke i obrati se mlađem kolegi.
“Nikolaj Ljutičevski, maljčik moj, godinama smo se sudili i tukli s komšijama. Jednog sina mi zbog međe ubiše a drugi iz sela glavom bez obzira pobeže. Velika je muka rodno gnezdo Klimoglavova zadesila. A onda, kada nam lađe potonuše sve, duševni sudija Aleksandar Vojislalvovič presudi u našu korist pa je imanje sada samo moje! Mnogo je vlastelin Kurjakov za mene učinio!”
“Tebi je njivu poklonio a svoje imanje na doboš prodao! Nije baš neki domaćin taj duševni sudija!”, dodao je mlađi čobanin.
Muškarac u crnim čizmama polako se približavao pastirima. Iz bisaga sa konjevih sapi pažljivo je izvadio veliku glavu šećera i pružio je Vladimiru Klimoglavovu. Starac je iznenđeno otvorio usta, brk mu se od sreće smešio a oči sijale od zadovoljstva.
“Ovo ti šalje naš dobrotvor, sudija Aleksandar Kurjakov da ti zahvali za abere hvalospeva koje o njemu po selu širiš i kao podsetnik da u nedelju biramo načelnika mesne kancelarije. Računamo da ćete ti i tvoji seljani kuglicu ubaciti u pravu kutiju!, rekao je Arsenije Poslušnikov poslini u seoskoj žandarmeriji.
Težak je život Vladimir Klimoglavov iza sebe ostavio dok njegovom kraju ozbiljno približavao. Vlasti poslušan i moćnicima privržen, lično nezadovoljstvo oduvek bi usmeravao prema slabima i sebi jednakim seoskim mužicima. Tukao je ženu i decu, ratovao s komšijama ali je velmože ponizno slušao i kao porodične svece poštovao. Za života je malo toga stekao ali ga čudna sreća i samozadovoljstvo nikada nisu napustili. Ostao je bez igde ikoga ali želja da drugima učini zlo večno je u njemu tinjala. Više mu je značila ova glava šećera koju mu je darovao sudija Kurjakov nego sva pravda ovoga sveta.
“Lepo je brinuti o sigurnim glasačima a šta ste pripremili nama neposlušnima? Čime ćete nas kupiti Arsenije Poslušnikove?, oglasio se mladi pastir.
Još od onih dana kada protiv Napoleona ratovalo, generacije Ljutičevskih su živele po okolnim selima na jugu Bašmebrigistana. Nikolajev deda Boris, pre nego što je izučio za sveštenika, i sam je u mladosti čuvao ovce sa baćuškom Vladimirom. Kasnije je i otac Sergej dečačke dane proveo na poljani sa ovcama i starcem Klimoglavovim. U neko doba, članovi porodice su se udružili i otvorili prvi dućan koji je do danas ostao jedini u selu. Sveštenik je unuka učio da čita i piše dok je račun vežbao sa ocem u radnji. Nikolaj bi jutra provodio s ovcama i starim Vladimirom a posle ručka se selio u dućan gde je pomagao ocu i učio zanat. Na prvi pogled bili su samostalni i od sopstvenog rada zavisni mada su kraj sa krajem jedva sastavljali. U zemlji Bašmebrigistan različitost i nezavisnost nikome se nikada nisu isplatili. Odvajkada je lasno bilo udariti na kuma, oca, brata, na suseda, stranca i nekrsta ali na vlast – nikada! Porodica Ljutičevski delila je svakodnevicu sa seljanima, pomagala sirotinju i bližnje ali se vlasteli i moćnima nikada klanjala nije. Kako su hladni vetrovi duvali stepom tako su se i prema deda Borisu odnosili. Bivao je i neprijatelj i svetac, ponekad bi ga slavili a još češće vređali i po selu ganjali. Dućan im nisu dirali jer drugih u čitavoj guberniji bilo nije te su u njemu bakaluk pazarili i seljak i učitelj i sluškinja velikog gubernatora.
Pošto je predao starcu poklon, posilni je pored imena Vladimira Klimoglavova upisao: “primio glavu šećera – siguran glas” a u susednoj koloni porodicu Ljutičevski “ocenio” – i dalje odbijaju saradnju. Arsenije Poslušnikov je onda savio papir, vratio ga u bisage i okrenuo prema mladom pastiru.
“Ne brini maljčik, daruje naša gubernija i vas buntovnike. Ovo je rešenje za porez. Potpiši i odnesi ocu! Mrzi me da šipčim do sela! Konj mi je umoran a i ja sam ogladneo.”
Mladić potpisa rešenje, lenjo ga stavi u nedra, osmotri ovce na livadi i zahvali se službeniku žandarmerije. Za tili čas posilni Poslušnikov je skočio na konja udario ga po vratu i galopom odjurio prema selu.
“Ne valja ti posao mladi prijatelju. Moć vlasti nije samo u snazi već i u strahu koji izaziva kod svojih podanika. Kada narod prestane da se boji, vlastelini gube moć pa se zato trude da nas u strahu beskrajno drže”.
“Svaka vam je na mestu kao da slušam Lava Nikoljeviča ali ne zaboravite deduška, kad narod prestane da govori, vlast prestaje da sluša a tada počinje tiranija!”
Sporim, staračkim pokretima Vladimir je izvadio lulu, polako je napunio duvanom i pripalio kresivom. Dugačka drvena muštikla kakvu su Turci čibukom zvali pušila se na sve strane pa su i ovnu predvodniku, od oporog dima, na momenat zasuzile oči. Dok je pušio, Vladimir je podigao pogled spazivši kako nevidljivo sunce pokriveno skramom od oblaka izvire polako iza obližnje planine.
“Vreme je da se kreće golubčik veliki me posao danas čeka!”
“Šta ste namerili časni starče? Koje vas brige more baćuška?
“U svetom domu mome, od boga blagoslovenome, prvo ću se pobrinuti za ovu glavu šećera. Poješću nekoliko mrvica a ostatak čuvati na sigurnom mestu. Posle ću još jednom dukate prebrojati a onda mi se za novo suđenje valja pripremiti. Tužiću Stjepana Dorokina koji me je nazvao “matorom škrticom koja uzalud troši vazduh poštenim ljudima”!
“O mili deduška moj, čemu sve to dorogoj? Osamdeset vam je leta, kod kuće ni kučeta ni mačeta… Za kada čuvate šećer i dukate? Zasladite se i zadovoljite dušu a ne staračku taštinu. Kupite sebi nešto ili podajte zlatnike sirotinji… sve je bolje nego da ih po sudovima arčite!”. Savetovao ga je mladić iskreno.
Tada je obližnjim drumom prošla Zoja Dolgorukova čistačica gubernijskog suda. Čobani su je pozdravili a Zoja se vaistinu začudila i nevešto upitala:
“Zar ste vi još uvek živi Vladimire Klimoglavove?”
Starčevo lice se po prvi put ovog leta zajapurilo a mržnja sevala iz malenih očiju:
“I tebe ću na sud bestidnice!”, zagrmeo je stari pastir.
Zbunjena žena je ubrzala korak hitajući prema selu. Nikolaj je ustao sa trave i prikupio svoje stado dok je stari čobanin spakovao flašu s vodkom, lulu i glavu šećera koju je kradomice liznuo.
A kada sunce obećavajući dugu neizdrživu žegu poče da prži zemlju, sve živo što se noću micalo i puštalo glasove, utonu u polusan. Starac i mladić sa svojim toljagama stajali su na suprotnim krajevima stada. Bez pokreta kao fakiri u molitvi i svako od njih dvojice živeo je svojim sopstvenim životom. Ovce su takođe mislile.
U tekstu su koriščeni citati iz priče “Sreća” A. P. Čehova
ODLUKA KUĆNOG SAVETA
/ MORALVILLE / EDIT
Duž naselja Barutana vijuga Balkanska ulica a na njenom kraju nalazi se stambena zgrada sa brojem 95 koju komšije iz kraja zovu Tigrica. Već godinama kolaju priče da je imanje na kome je zgrada napravljena – ukleto. Do skoro, neverne Tome su sumnjičavo negirale ovu priču dok tabloid “Pismonoša” svojim istraživačkim feljtonom nije otklonio sve dileme. Naime, pre pola veka zemljište je pripadalo porodici Jugović poznatoj po prekoj naravi svih njenih članova. Pošto su čeljad bila tvrdoglava i nedokazana neretko je dolazilo do porodičnih sukoba. Imanje nije bilo veliko ali nikako nisu mogli da ga među sobom podele. Dok je otac porodice, Bogdan Jugović – Valter bio živ, nekako je uspevao da ih drži na okupu ali posle njegove smrti nastao je opšti haos. Obuzeti bratskom mržnjom Jugovići nisu mogli da se dogovore i sami razgraniče pa im je država oduzela zemlju. Na imanju porodice Jugović izgrađeno je naselje u čijem centru, odmah pored pošte, ponosno se šepurila osmospratnica zvana Tigrica od milošte. Neki kažu da je nadimak nastao zbog tufnaste fasade dok drugi tvrde da je kum imao u vidu snagu i moć države koja je na mestu gde su se nekada skupljale zmije i beskućnici izgradila velelepnu stambenu lepoticu. Stari žitelji naselja Barutana tvrde da je Valterova udovica i majka braće Jugović, svojevremeno proklela sve one koji će u budućnosti živeti na otetoj zemlji: “Neka budu živi i zdravi ali da im đavo nikada ne da mira!”.
Godine su prolazile, radni ljudi i građani su se doseljavali i veoma retko napuštali ovo prelepo zdanje. Govorilo se da ko se jednom dokopa Tigrice taj u njoj večno ostaje. Nije bio redak slučaj da čitave familije pronađu utočište u “bartuanskoj lepotici”. Ipak, onaj vrag iz kletve gospođe Jugović stanarima nije dao mira. Voleli su zgradu ali ne i komšije. Svađali su se, raspravljali, tukli i nikada nisu mogli da se slože. Na dan kada se birao predsednik kućnog saveta opšta nesloga i komšijske svađe dostigli su vrhunac. Prvi nesporazum nastao je oko izbornih uslova. Jedni su bili za to da svaki nosilac stanarskog prava može da glasa dok su se drugi zalagali za princip “jedan stan, jedan glas”. Bilo je tu svega i svačega, od optužbi za izdaju do poziva na bojkot ali posle mnogo muka, predsednik je na kraju izabran. Prvi među jednakima postao je Dane Franić sa trećeg sprata. U zgradi je i dalje vladala međususedska napetost ali su bar neke stvari krenule na bolje. Stepenište se redovno čistilo, lift je uvek bio ispravan a sastanci kućnog saveta održavali su se svakog četvrtka tačno u devetnaest nula, nula. Franićev najbolji prijatelj i zamenik na važnoj funkciji bio je komšija Milat Spasić. Pred svaki sastanak kućnog saveta, njih dvojica bi kafenisali u bifeu “Una” sastavljali dnevni red i pravili demokratsku strategiju u cilju poboljšanja dobrosusedskih odnosa. Najviše problema pravio im je bundžija s osmog, ekonom u fudbalskom klubu “Žuti mesec” Vukašin Zečević zvani Cava. Sve što su predsednik i njegov zamenik predlagali Cava bi odmah kontrirao. Na primer, kada je trebalo okrečiti hodnik nije mu odgovarala boja a prilikom proslave godišnjice izgradnje Tigrice podsetio je stanare na nepravdu prema braći Jugović i na kletvu njihove majke. Stanari se u mnogo čemu nisu slagali ali im je jedno bilo zajedničko – opšta gužva i višak stanara. Što bi Puniša Veliki s prizemlja rekao: “Ima nas vala k’o Kineza!”. Naime u dvosobnim stanovima živele su u proseku bar dve porodice. Roditelji, koji su nekada dobili i privatizovali stambenu jedinicu, podizalii u njoj decu i u istom stanu dočekali unučiće. Posle tri decenije jedino se promenio raspored spavanja pa su se najstariji članovi potucali po dnevnom boravaku gde bi svake večeri razvlačili stari trosed. Zbog teskobe i višegeneracijskog nerazumevanja u zgradi su svi bili nervozni. Matorci su se nadali da će se njihova “trideset(i kusur)godišnja deca” konačno osamostaliti, srednja generacija je priželjkivala da se mama i tata presele na plac ili u selo dok su najmlađi samo čakali kada će se baba i deda trajno odseliti na onaj svet kako bi se dokopali njihove sobe. Tako je u pretrpanim stanovima često dolazilo do nesporazuma, sukoba pa i fizičkih obračuna. Predsedniku kućnog saveta snaja konstantno preti da će mu počupati i ono malo kose što mu je ostalo dok se zamenik bojao zeta koji mu je redovno mlatio ćerku. Dan pre sastanka, Dane i Milat su pripremili novu strategiju.
“Milate brate, sećaš li se kada je stari Mlađa Radovanović pretukao celu familiju posle čega mu je žena završila u šok sobi?”, prisećao se predsednik Franić.
“Ko bi to prijatelju zaboravio! Od tada je boga mi prošlo tridesetak godina! Mlađan se dugo skrivao ali je na kraju ipak zaglavio robiju. Ako ćemo pošteno, ni njegov sestrić Vukašin nije neka cvećka al’ mu ništa ne možemo!”, uzvratio je drug Spasić.
“Nešto razmišljam”, reče Dane. “Nasilje se vraća u našu zgradu pa na svakom spratu imamo bar po jednog siledžiju. Eto moja snaja, tvoj zet a boga mi i taj Zečević…”
“Trebalo bi to sprečiti na vreme dok stvari ne izmaknu kontroli!”, složio se zamenik.
“Šta misliš da predložimo Rezoluciju protiv porodičnog nasilja koja ne bi bila obavezujuća ali bi tako bar poslali proruku da niko ne sme da nas bije!”
“Sjajna ideja!”, uzviknuo je Milat. “Ubacićemo amandman da se ne radi o individualnoj odgovornosti kako nas ne bi pogrešno shvatili! Odoh da prekucam dnevni red a rezoluciju ćemo staviti kao prvu tačku!”
Pošto je oprao i ispeglao fudbalske dresove i navijačke zastave, Vukašin Zečević Cava je svratio do stranke da pomogne oko dostave paketa za socijalno ugrožene kapilarne glasače. Mrtav umoran ušao je u zgradu, pozvao lift i čekao da se skalamerija spusti sa šestog sparata. Iznenada je primetio papir na kome je bio otkucan dnevni red sastanka kućnog saveta. Pažnju mu je privukla prva tačka: “Rezolucija o danu promišljanja i sećanja na porodično nasilje koje je počinio Mlađa Radovanović”. Dok je pokušavao da se povrati od šoka nije primetio kada se lift spustio do prizemlja. “To su one matore jajare što ih bije kako ko stigne pa im je sad kriv moj ujka! Nismo mi siledžijska familija! Nećete da dirate u stare rane ja vam kažem!”, besneo je u sebi. Popeo se do osmog sprata, ušao u stan i odmah postrojio članove porodice. Zavladala je potpuna tišina. Vukašin se nakašljao i počeo da izdaje naređenja.
“Slušaj ovamo! Deco ostavite odmah te knjige i krenite od stana do stana. Ponudite komšijama pomoć, ako treba da se ode do apoteke ili samoposluge! Pravite se da je sve u najboljem redu iako nam rade o glavi! A ti ženo odmah da umesiš punu vanglu salčića! Sećaš se kako su ih na slavi svi hvalili pa čak i onaj baksuz s trećeg sprata!”
“Bog s tobom Vukašine pa ko još pravi salčiće u sred leta!?”, iznenadila se supruga.
Pola sata kasnije, gospođa Zečević je vadila salo iz zamrzivača a kockice leda previjala preko otečenog desnog oka koje je već dobilo tamno plavu boju. Dok su deca pomagala susedima, prva tura salčića je već bila gotova. Cava ih je spakovao u pletenu korpu pokrevenu čistom, belom krpom i krenuo od vrata do vrata da počasti komšije. Dok su uzimali kolače, Zečević im je usput pomenuo da sutra na sastanku kućnog saveta glasaju protiv Rezolucije o porodičnom nasilju. Susedi bi onako uzgred obećali podršku a onda brže bolje zatvarali vrata kako bi što pre degustirali specijalitet koji su nekada davno pripremale njihove bake. Sve je išlo po planu dok nije stigao do trećeg sparta, U stanu broj 15 živela je porodica Mileta Bošnjakovića. Kada je domaćin otvorio vrata Vukašin se srdačno iskezio, ponudio komšiju salčićima i zamolio da glasa protiv predloga.
“Ne jedem ja komšija salčiće zbog holesterola ali bi mi trebalo trista evra da registrujem auto!”
“Nemam komšija, sreće mi!”, pravdao se Zečević. “Uzmi kolače za decu!”
“Deca drže dijetu, znaš kako je! Nego znaš šta, za trista bi’ glasao protiv a za stotku ću biti uzdržan!”
Zečević nije želeo ništa da rizikuje: “Ma neće oni nas da proglase seledžijskom porodicom!”, pomislio je dok je vadio sto evra iz zadnjeg džepa. Pošto je završio kampanju, Vukašin Zečević je navalio na preostale slačiće koje je zalivao mlakim pivom. Bilo mu je jasno da nije obezbedio dovoljno sigurnih glasova. “Eh, kada bi uzdržani glasali protiv gde mi kraj bio! Ali videće oni ko je Vukašin Zečević, očuvaću ujkin obraz po svaku cenu!”
Narednog dana, Cava se pripremio za sastanak kućnog saveta. Poneo je ujakovu fotografiju, uvio se u zastavu FK “Žuti mesec” i razvio transparent “Mi nismo siledžijska porodica”. Poveo je i ćerku da snima njegov performas mobilnim telefonom. Sačekao je da Dane Franić otvori skup stanara, da predloži dnevni red i čim je počela diskusija o rezoluciji, Vukašin se javio za reč:
“Naša familija je jedna od retkih antinasiledžijki orijentisanih i zato smo platili veliku cenu. Zašto nismo krenuli od toga? Niko ne treba da potceni ljude u ovoj sali jer će svi sve da razumeju. Predsednik Franić je rekao “mi podjednako žalimo žrtve nasilja na svim stranama”, a što niste to stavili u rezoluvicju? Nema takve rečenice, jer to ne misle. Pitam predlagače i čekam odgovor, zašto vam je bilo potrebno da vršite toliki pritisak samo protiv jedne familije i protiv mog ujka Mlađe? Zašto ste pretili stanarima koji nisu hteli da glasaju za ovu rezoluciju? Ima jedna poštena porodica koja se ne plaši da kaže da će glasati protiv rezolucije koja će otvoriti pandorinu kutiju! Ovde se ne radi o pomirenju, ovde nije reč o sećanjima, ovo je nešto što će otvoriti stare rane i napraviti poptuni međususedski haos, ne samo u sali, već i u celoj zgradi. Na kraju želim da vam dam jedan poklon, gospodine predsedniče. Znam da ne smem da raširim transparent ali doneću ga vama!”
Posle kraće diskusije, Rezolucija je usvojena većinom glasova uz priličan broj uzdržanih stanara. Zečevići su na opšte čuđenje komšija još nekoliko dana šetali ogrnuti transparentom a onda je čitava frka oko nasilja u porodici polako otišla u zaborav. Ponekad, na slavama i rođendanima stanari zgrade u Balkanskoj 95 sa podsmehom se prisete cirkusa koji je na sastanku kućnog saveta napravio komšija Cava sa osmog sprata. Vukašin Zečević im glasanje nikada nije oprostio. Pošto je još jednom istukao ženu a decu isterao napolje, stavio je prst na čelo i ozbiljno se zamislio nad životom: ”Ja sam smešan čovek. Oni me sada nazivaju ludakom. To bi za mene bilo unapređenje, kada za njih još uvek ne bih ostao isto onako smešan kao i ranije. Ali sada se ja više ne ljutim, sada su mi svi oni dragi, čak i kada me ismevaju — i tada su mi zbog nečeg naročito dragi. Ja bih se i sam smejao sa njima — ne baš sebi, već iz ljubavi prema njima, da ne osećam takvu tugu kada ih gledam. Tužan sam zato što oni ne znaju istinu, a ja znam. Oh, kako je teško sam znati istinu! Ali oni to neće shvatiti. Ne, neće shvatiti.”
U tekstu je korišćen citat iz priče “San smešnog čoveka” F. M. Dostojevskog
*************************************************
KOD BAKE NA RUČKU
/ MORALVILLE / EDIT
U vreme kada se znanje sticalo samo u školi i biblioteci a naznake interneta stidljivo javljale u naučno-fantastičnim knjigama i filmovima, ni slutili nismo koliko se različitih praznika u svetu proslavlja. Moji zemljaci su i ove godine spojili državne, verske i sve druge prolećne praznike – ima se može se, što reče “ekonomski tigar”. Amerikanci s druge strane, praznuju sve i svašta ali ne na račun firme. Zaokružili su državno lenstvovanje na deset dana u godini pa ti pregaoče kapitalizma vidi šta ćeš i kako ćeš. Željan uranka, jagnjetine i farbanih jaja, ljubomorno sam čekao vikend da i ja pronađem razlog za slavlje. Najpre sam eskivirao rasprave na društvenim mrežama u kojima su se “patrioti i izdajnici” polemisali da li je navelesiji hrišćanski praznik spski ili srbski, da li se kaže Uskrs ili Vaskrs te da li je uskršnje jaje sa likom patrijarha još jedan od starih običaja ili samo kičerajska dosetka novokomponovanih pravoslavaca. Potom sam krenuo u potragu za onim manje razdraganim praznicima. Otkrio sam tako da je 23. april Dan ljubitelja knjiga a 3. maj blagdan njihovih autora. Posle ovih, na mala vrata se ušunjao i Praznik majki koji se u Americi proslavljaja druge nedelje maja. I taman kada sam pomislio da ću knjiške praznike praznike radno proslaviti, na sredini poglavlja i u pola piščeve misli prekinula me je lepša polovina.
“Ostavi tu knjigu nije ti se za ruku zalepila, prekorila me je strogo. Treba ići u kupovinu. Deca dolaze da mi čestitaju praznik pa je red da ih lepo dočekamo!”
“Nećeš valjda opet da praviš gozbu a oni posle naruče hranu iz restorana?”, pokušavam da isteram pravdu bez izgleda da ću u tome uspeti.
“Moje je da spremim a oni kako hoće!”, odgovara “Majka uponost” i dodaje. “Na kraju, danas je moj praznik!”
“Samo sam hteo da te poštedim nepotrebnog mučenja na tvoj blagi dan! Toliko truda, gosti nešto malo čalabrcnu a ostalo bacimo!”, nastavio sam tvrdoglao blago prigušenim diplomatskim tonom.
“Razmisli malo! I ti svoje tekstove, priče i ostale mudrorije uporno pišeš iako pojma nemaš da li će to neko čitati. Stvaraš jer osećaš potrebu i u tome uživaš, zato blago meni nemoj da zvocaš nego spisak u ruke! Prodavnica ti bar nije daleko!”, zaključila je strogo i pravično.
Isti oni pisci čiji sam praznik nedavno propustio, u svojim delima kažu da se sa ženom ne treba raspravljati jer će nam tako život lakši biti. Izgleda da nisam dovoljno pažljivo čitao svoje književnie uzore jer mi je ova tužna istina nekako promakla. Ona druga, da se naređenja životne saputnice izvršavaju bez pogovora na moju sreću, duboko se urezala u šupljikavo sećanje ovog dede.
Pola sata kasnije, posmatram muškarce mojih godina kako s papirom u ruci lenjo hodaju između rafova samoposluge dok oni mlađi zure u mobilne telefone koji im služe kao podsetnik. Žene za to vreme, velikom brzinom guraju kolica, krstare po radnji znajući tačno šta im je od namirnica potrebno. Kupovinu obavljaju u jednom dahu a onda žure kući kako bi pripremile praznični ručak. “Blago njihovim muževima!”, pomislim zlobno i nastavljam da pazarim artikle sa spiska: špargla, avokado, prokelj, brokoli… Dok mi je mesar merio i pakovao bakalar, setih se komentara žene kojoj zagorčavam život već četiri decenije. Onaj o piscima i čitaocima. Pecnula me je opaskom da uprkos trudu, ljubavi i strasti novinari, pesnici ili pisci malo znaju o svojoj publici. Autor, s promenljivim uspehom balansira između lične inspiracije i nepoznate publike koja će jednog dana, možda suditi o njegovom delu. Bez obzira da li piše knjige, novinske članke ili pesme, autor stvara u vakuumu sa nejasnom slikom o tome da li će njegove ideje na kraju biti prepoznate. Ova neizvesnost je izvor unutrašnjih dilema i preispitivanja. Publika je imaginarni, kolektivni lik sastavljen od želja, strahova i očekivanja. Tvorac dela se nada da će njegove reči dotaći one koji traže utehu, inspiraciju ili informaciju. Ko su ti ljudi? Da li su to nekritični konzumenti režimskih medija, obični građani željni istine, umišljeni intelektualci, književni kritičari ili neko sasvim peti? Bez preciznog odgovora, autor je prepušten vlastitoj mašti, pretpostavkama i intuiciji. Ovaj manjak povratnih informacija oslobađa autora dozvoljavajući mu da piše iz srca, bez cenzure i prilagođavanja. Kada stvaralac ne zna ko će čitati njegovo delo postaje introspektivna avantura koja vodi ka ličnom usavršavanju. Uprkos ovim unutrašnjim dilemama, najvažniji cilj svakog autora je da njegovo delo bude dostupno i da pronađe svoj put do javnosti. Objavljivanje je potvrda vere u sopstveni rad, čin poverenja u univerzalnu vrednost pisane reči. Pisci hodaju tankom linijom između unutrašnjih dilema i spoljašnjih očekivanja. Dok pišu oni se nadaju da će njihove reči pronaći mesto u nečijem srcu. To je suština autorstva – stvaranje mostova preko ponora nepoznatog s verom da će se čitalac, služalac ili gledalac na drugoj strani povezati sa umetnikovim mislima, emocijama i vizijama.
Dok sam na kasi plaćao egzotične namirnice sa spiska, razmišljam o poznatim piscima koji su do književne slave stigli istrajnim radom i upornošću topeći pritom ledena srca izdavača. Strpljenjem i hrabrošću, uporno su osvajali elitistički utvrđene bunkere književnih stručnjaka i krčili put do prvog romana, zbirke pesama ili kratkih priča. Svoj prvenac “Tajanstveni događaj u Stajlsu” (The mysterious Affair at Stylse) Agata Kristi je napisala u toku Prvog svetskog rata, 1916. godine. U ovoj knjizi “debituje” i njen najpoznatiji detektiv Herkul Poaro. Ovaj rukopis su odbili mnogi izdavači da bi DŽon Lejn iz izdavačke kuće The Bodley Head konačno je pristao da 1920. godine objavi knjigu pod uslovom da Agata promeni kraj romana. Za DŽona se nikada više nije čulo dok je Agata Kristi postala klasik.
Iako je već bio poznat u emigrantskim krugovima, Vladimir Nabokov je prošao kroz mnoge nedaće pre nego što je u SAD objavio svoje najpoznatije delo “Lolita”. Zbog izrazito kontroverzne teme, roman je posle mnogo muka objavljen u Parizu a tek posle toga i u Americi gde je ubrzo postao bestseler. Prvenac Stivena Kinga “Keri” odbijen je preko trideset puta pre nego što ga je objavio Douleday 1974. godine. Ogorčen na izdavače autor je bacio svoj rukopis ali ga je njegova brižna supruga pronašla u kanti za đubre, spasla i nagovorila muža da nastavi borbu sa izdavačima. DŽ.K. Rouling, autorka serije romana o Hariju Poteru suočila se sa ignorantskim stavom izdavača pre nego što je “Hari Poter i Kamen mudraca” konačno objavljen. Ona je poslala rukopis na adrese dvanaest različitih izdavača i svi su ga bez izuzetka odbili. Najzad, Bloomsbury Publishing je promenio odluku i prihvatio roman samo zato što je osmogodišnji sin direktora izdavačke kuće uspeo da izmoli oca da objavi pustolovine Harija Potera.
Istorvaram cegere sa zdravom hranom i razmišljam kako ove igre bez granica između pisaca i izdavača, urednika i novinara; neodoljivo podsećaju na bračne razmirice i nesporazume oko prazničnog ručka. I autor i domaćica otvaraju dušu i žele da rečima, opisima, tonovima ili najnovojim receptima iskažu svoja osećanja, da oplemene čitaoca ili da porodicu učine srećnom. Ambicije su im časne, namere iskrene a onda ih iza ćoška dočeka neprijatno iznenađenje u liku strogog urednika, narogušenod izdavača ili namćorastog muža. Oni su uvek tu da pronađu manu, da nešto isprave, dosole i zabibere. Iako na prvi pogled deluju kao pametnjakovići koji bi da svakoj čorbi dodaju još malo začina, svi oni međutim, što bi naprednjaci (i još neki) rekli: “samo rade svoj posao!”. Urednik vodi računa o kvalitetu tekstova i o tiražu, izdavač o komercijalnoj politici svoje kuće i elitističkoj strani lične taštine dok bi muž želeo samo da poštedi ženu i spreči raspinje hrane. Pošto sam u mislima pomirio sve aktere ove priče, filozofiju je najpre prekinulo zveckanje tanjira a onda i zvono na vratima. Invazija unučića posle koje prestaju rasprave, dileme i svako mudrovanje. Deca ne umeju da se svađaju jer je njihov “zadatak” da donose radost, da šire ljubav, da izazovu osmeh i na licu najvećeg osobenjaka. Kuća je bila sređena pod konac, svaka stvar na svom mestu, podovi usisani pa još dezinfikovani, prašina sa nameštaja tako žustro obrisana da je politura na par mesta popustila… Samo pola sata kasnije naš dom je izgledao kao birački spisak u Beogradu. Igračke na sve strane, unuk sa njviše police skida fotografije, jedna unuka donosi komade razbijene šoljice dok druga, zavaljena u svojoj stolici razmišlja: “Videće oni kad i ja prohodam!”. Baba i deda koji su ne tako davno za iste stvari svoju decu kažnjavali, smeju se kao Vučić pred kineskim predsednikom i čini im se da ništa lepše i smešnije u životu nisu videli. Malo po malo, hrana je iz tanjira nestajala. Niko se nije žalio ali se ni komplimetima nisu rasipali. Jedan od zetova je doduše prokomentarisao: “Kad je čovek gladan sve je ukusno!”
Dok je trio veselih klinaca iz sve snage lupao po klaviru, baka je uz blaženi osmeh prokomentarisala: “Jao, što su slatki!”. Pitam se šta li bi mene snašlo da sam istom žestinom mlatio po dirkama. Od svih životnih uloga najlepša je ona koju igramo u poslednjoj fazi životnog trilera. Kada se unučići pojave svi problemi nestaju. Posmatram mališane kako prave buku koju samo baba i deda mogu da podnesu i analiziram ta nevina dečija lica. Devojčice se trude da što bolje i tačnije pogode pravi ton dok unuk ozbiljno osluškuje umetnički dojam koji su na njega ostavile sestre. One će u budućnosti postati majke i sa svojim klincima proslavljati isti ovaj praznik! A unuk? Iskreno, ne bih se iznenadio da jednog dana postane urednik ili izdavač.
******************************************************
NEKAD BILO SAD’ SE PRETERUJE
/ MORALVILLE / EDIT
Zove me prijatelj koji je prestao je da gleda nove filmove sredinom osamdesetih a od muzike sluša samo Lea Martina i Hulija Iglesijasa. Na pitanje zašto, usledio je odgovor kao iz topa: “Nije to više kao nekada kada smo uživali u vesternima i nežnim tonovima San Rema i Beogradskog proleća…” Oćutah istinu da je od tog vremena snimljeno nekoliko miliona filmova, da je “otkriven” rokenrol a iz njega ispileli pank, hevi metal, rep, grindž… ali pošto je moju pažnju izgubio još kod Iglesijasa, odlučio sam da prekinem polemiku. Potom smo razmenili još nekoliko uobičajenih, kurtoaznih fraza pa je svako otišao na svoje radne zadatke. Samo što smo završili telefonski razgovor sa istog broja su počele da stižu razne nostalgične kukumavke tipa: “Kiki, bronhi, žmurke, lastiš… Po ulici bosi, sendviči za rođendan, crtani film u 19:15, žičani telefon sa dvojnikom, sankanje, grudvanje i “samo još pet minuta… Eto to sam godište!”. Ili ona srceparajuće rimovana iz pera poznatog pisca: “Traži se ono davno vreme, traži se onaj slatki čas, kad nismo imali ništa, jeli uglavnom hleb i mast./Čim zagrizeš jabuku, daj mi jedan griz/kad ližeš sladoled daj jedan liz/kad neko puši, daj mi jedan dim/kad voziš bicikl, daj jedan krug/ko ima loptu, dodaj budi drug./Traži se ono davno vreme, traži se onaj slatki čas, kad nismo imali ništa, sem grada ulica i nas.” M. Kapor.Pošto je u meni proradio matori namćor, počeo sam da postavljam logična pitanja – zašto je bilo lepo kada nismo imali ništa? Zar nije prijatnije po ulici hodati obuven a crtane filmove gledati kad’ nam se prohte? Da li su baš hleb i mast makar bili i sa alevom paprikom nešto najukusnije što nudi svetsko kulinarstvo? Dok sam se svađao sam sa sobom stiže poruka od kuma sa jednom starom fotografijom. Na slici od pre mnogo godina kragujevački berberin Lija sa mušterijama. Odmah mi na pamet pade brica dođoš kod koga dugo nisam svraćao. NJegove usluge mi nisu preko potrebne ali me društvo i atmosfera u Slavinoj berbernici uvek oraspolože. Na putu do frizerske radnje u susret mi idu besni automobili, nabudženi motori a sve je više i ovih električnih po imenu – Tesla. Ako bih želeo da budem patetičan kao prijatelj sa društvenih mreža, odmah bih zažalio za kaldrmom iz Daničićeve i Skrelićeve i sa setom pomislio na fiću i tristaća u kojima sam se kao klinac vozio. Možda sam se pokondirio ali mi vše prija udobna vožnja po glatkom asfaltu u automobilu sa dobrim amortizerima. Približavam se Slavinom salonu za šišanje, nekoliko parkiranih “japanaca” i “amerikanaca” na četiri točka a na počasnom mestu “Fiat 500” prozveden u Kragujevcu. Ulazim u radnju sa fotografijom berberina Lije i namerom da ubedim vlasnika da je stavi na “zid slavnih”. Dok je šišao Srpka mehaničara Slava je podigao pogled prema vratima i vidno iznenađen prokomentarisao:
“Vidi, vidi, Šumadinac se smilovao da svrati kod prijatelja. Mislio sam da si se naljutio!”
“Ko može da se naljuti na najboljeg muškog frizera Severne Amerike!”, odgovaram snishodljivo.
“Vidim pišeš neke parodije, pošalice i trlalajke a na bricu dođoša si potpuno zaboravio!”, neumoljiv je berberin.
“Ti znači čitaš “Kragujevačke novine”!? Ako je tako onda bi bio red i da platiš cicijo jedna! Kako ti ono kažeš – ni kod babe nema džabe!”, pecnuo sam ga gde je najosetljiviji.
U improvizovanoj čekaonici, svoj red strpljivo su čekali doktor Boban i Lepomir, nostalgičar sa početka priče. Doca je poznat kao večiti kontraš i veliki zajebant a na pitanje odakle je; spremno bi uzvratio da je iz Jugoslavije. Lepi koji za sebe kaže da je “čova iz Begiša” oduvek je inspirisao doktora da svoj smisao za humor razvije do savršenstva. Pozdravio sam prisutne trudeći se da odobrovoljim majstor Slavu kome još uvek nije bilo pravo što sam ga u tekstovima zapostavio.
“Hajde brico nemoj da se ljutiš vidi šta sam ti doneo. Ovo je fotografija majstor Lije čuvenog kragujevačkog berberina. Mislim da bi se lepo uklopila na tvom zavičajnom zidu važnih ljudi iz starog kraja.”, pokušao sam da odobrovoljim domaćina.
“Dobra fotka, hajde zalepi je ispod Zvonka Bogdana a pored mog majstora Lacike”, odgovorio je Slava odmereno.
“Čekači s klupe za rezervne šišače” ošacovali su staru fotografiju a Lepomir u svojoj svakodnevnoj “uniformi”: nebo plava košulja Đovani Fabroni s belom kragnom, sako Boss, Burberi farmerke i Prada čizmice; pitao me je iznenađeno:
“Što ne reče malopre da ćeš i ti na šišanje pa da dođemo zajedno?”
“Trebalo je da mu kažeš da se čovek lepo obuče!”, podbadao je Boban.
“Ne zajebavaj doktore, Lepi na sebi ima krpice vredne bar ‘iljadu dolara!”, dopunio je Slava. “Nego Lepomire nikako da te pitam, čime se ti baviš prijatelju?”
“U penziji sam već dve godine!”, odovorio je i zavrnuo rukav na košulji.
“E moj Šumadinac, ti se jebavaš po banci i pljačkaš pošten svet, sastavljaš ova tvoja “pismena” za novine a ideš okolo k’o neki šilibajzer. Vidiš kako se oblači američki penzioner!
“Ima se, može se, nadovezao se doktor.
“To su neke stare navike iz Begiša, kod nas je nepristojno nositi bofl!”, pravdao se Lepomir.
Prema sopstvenom svedočenju. Lepi je u mladosti bio “poznati” foto reporter ali ništa od svojih radova nije sa sobom poneo u Ameriku. Kasnije mu je nešto bilo mrsko da fotografiše pa se tokom emigrntske karijere mahom bavio potragom za vlastitim identitetom. Prodavao je Cepter posuđe i Timeshare, vozio limuzine gde su mu skupa odela puno pomogla. Jednom prilikom, na zadnjem sedištu Lepomirovog auta provozala se i švalerka jednog poznatog reditelja. Doktor Boban je oduvek sumnjao u biografske podatke svog novostečenog prijatelja mada je pravu istinu malo ko znao.
“Pošto si u starom kraju bio umetnik fotografske provenijencije, reci nam tvoje stručno mišljenje o ovoj požuteloj slici na kojoj je kragujevački berberin sa mušterijama. Hajde da i i mi obični smrtnici nešto naučimo!”, pecnuo je doca “čovu iz Begiša”.
Lepomir se usmerio svoj sanjalački pogled prema fotografiji, nakašljao se i počeo:
“Fotograf poseduje osećaj za prostor, poigrava se kadrom i pokušava da nam kaže kako ne treba uvek slediti pravila. Očito se bavi gradskim momentima a na fotografiji je vidljiva potraga za novim u starom sa akcentom na urbanoj svakodnevici Kragujevca!”
“Nisam te baš najbolje razumeo”, uključio se berberin. “Ali deluje stručno nema šta!”
“Ja bih se složio sa sa ovim prikazom”, rekao sam odlučno pokašavajući da zadržim smeh.
“A meni se vidiš čini da je fotografiju snimio sin jednog od mušterija koga je otac doveo da mu berberin napravi “tarzanku”!”, umešao se cinično Boban.
“Doktore ti uvek kontriraš!”, pobunio se Slava. “Nemoj da mi kvariš kutak za fotografski trenutak!”
Automehaničar se našao u nebranom grožđu pa je sa berberske stolice samo klimao glavom rizikujući da ostane bez desnog uva iznad koga je Slava makazama oblikovao Srpkov zuluf. Jedva je dočekao kraj šišanja, platio svoje i uz tihi pozdrav napustio radnju.
“Majstor Srpko nije baš nešto raspoložen!”, konstatovao sam zabrinuto.
“Kad čovek od vas do reči ne može doći”, odbrusio je brica dođoš i pozvao Lepomira da zauzme berberski tron.
“Samo makazama Slavo! Malo mi potkreši krajeve!”, bio je precizan nekadašnji fotograf iz Begiša.
“Šta ti Lepomire imaš protiv moje mašinice?”, uzjogunio se Slava. “Dobro kad se već u sve razumeš da li znaš ko je izmislio ovu stvarčicu koja nama berberima mnogo znači?”
Očekivao sam da će Lepi ignorisati pitanje s obzirom da takve informacije retko ko pamti. Umesto toga, Lepomir nam je održao opširno predavanje pa smo tako saznali da je ručnu mašinicu izumeo naš čovek Nikola Bizumić! Rođen u Neradinu 1823. godine. Posle školovanja u rodnom mestu otišao je u lrig da uči berberski zanat gde je došao na ideju da konstruiše mašinu koja bi ubrzala postupak prilikom šišanja. Nije naišao na razumevanje okoline a falilo mu je i sto forinti da bi patentirao svoju zamisao. Zavičaj je napustio 1855. godine i otišao u London gde je našao finansijere za svoj izum koji je ubrzo počeo da se proizvodi i izvozi. Već 1865. berbernice širom Evrope za šišanje su koristile izum Nikole Bizumića! U Engleskoj je uzeo ime DŽon Smit i pred kraj života dobio plemićku titulu. Umro je 1906. godine kao veoma bogat čovek!”
“Koliko beskorisnih informacija!”, umešao se Boban. “Lepomire crni sine, napravi u mozgu malo mesta i za nešto pametno!”
“Nije to sve majstore”, nastavio je Lepi nimalo obeshrabren doktorovim komentarom. “Pola veka kasnije, pojavio se neki Leo J. Wahl koji je Nikolin izum u Americi malo doradio i napravio električnu mašinu. Danas mnogi misle da je baš on pronalazač vaše čudesne spravice!”, zaključio je eleganti fotograf.
“Ova priča me podseća na Teslu i Edisona. Pametni smo da nešto smislimo ali nas drugi uvek namagarče!”, rekao je Slava razočarano.“
“Pošto mi je Lepomir otvorio oči ne ostaje mi drugo nego da i ja bojkotujem mašinicu!, dodao je Boban s ciničnim osmehom na licu.
Iskoristio sam trenutak da se i ja pobunim protiv nekritičnog odnosa većine prema prošlim vremenima.
“Lično, nemam ništa protiv nostalgičnog odnosa prema prošlosti!”, objašnjavao sam strastveno. “Nije mi međutim jasno zašto ljudi uvek ističu kako su stvari nekada bile bolje iako im je danas život mnogo lakši i jednostavniji.”
“Uh bre Šumadinac ti se baš uzbudio!”, uzvratio je brica. “Doktore, šta nauka kaže o ovoj pojavi koja toliko brine našeg prijatelja?”
Boban je na trenutak prestao da igra ulogu kontraša i u kraćim crtama objasnio ovu opšte prisutnu pojavu.
“Osećaj nostalgije često se javlja kada ljudi idealizuju određene aspekte svojih ranijih iskustava. Nostalgija pruža emocionalnu utehu posebno kada čovek oseća vlastitu nesigurnost. Kada se osvrnemo na prošlost obično smo fokusirani na pozitivna iskustva dok podsvesno ignorišemo negativne aspekte. Tako formiramo utisak da je prošlost bila srećnija ili jednostavnija.”
Iznenada su svi zaćutali. Na licima svojih poznanika prepoznao sam setne osmehe koji su objašnjavali tok njihovih misli. Slava je video sebe kao mladog bricu u berbernici gazda Lacike u Kikindi. Lepomir se prisećao dana kada je u Beogradskom dramskom pozorištu slikao glumce za plakat dok je doktor sanjario o Jugoslaviji koje više nema. Komformista u meni i dalje se bunio protiv nostalgije uz komentar: “Eh gde bi mi kraj bio da sam u detinjstvu imao internet!”
***********************
PREDIZBORNI ŠPIJUN
Kuća na periferiji Beograda sa pomoćnom zgradom u dvorištu. Domaćin Jovan Milenkov se vraća iz stranke. Bio je najozbiljniji kandidat za funkciju predsednika Mesne zajednice ali kada je do stranačkih drugova stigla informacija da je Milenkov izdao stan opozicionaru Miki Đorđeviću zvanom Miketa stvari su se zakomplikovale. Najpre mu je zamereno što umesto da na adresu dvorišne zgrade prijavi bar pedeset stranačkih kolega iz unutrašnjosti on je za šaku dinara stan izdao stranom plaćeniku. Pošto je i sam ne tako davno bio opozicionar, rukovodstvo stranke je držalo Jovana na oku i motrilo svaki njegov korak. Posramljen i ponižen pokajnički je napustio stranačke prostorije a onda neraspoložen i ljut ušao je u kuću gde ga je čekala žena Danica.
JOVAN: Jesam li ti sto puta rekao da nam ne treba podsatnar al’ ti navalila da izdamo sobu, da izdamo sobu… I izdala si, ali ne sobu – već mene.
DANICA: Šta kaže predsednik Gradskog odbora?
JOVAN: Kaže da je ovaj naš podstanar težak opozicionar i izdajnik ali mi je naredio da za sada nikom ništa ne pričam. Onda ja njega pitam jer vidim da nije reko sve što misli: “Gospodine, sumnjate li vi i na mene? Vi znate da sam ja bio u opoziciji… “Ne znam”, veli. “A na stolu mu plava fascikla sa nekoliko krugova od šoljica kafe. Moj predmet sigurno. Moraću fundamentalno da obratim pažnju na tog našeg troimenog podstanara Miku Dordevića Miketu!
Lojalan stranci koja ga je politički vaskrsla, Jovan Milenkov je počeo da prati sumnjivog podstanara i njegove saradnike. Uhodio je opozicionare beležio svaki detalj a telefonom fotografisao njihove aktivnosti. Već posle prvog dana zaključio je da se radi o opasnoj bandi [pijuna i izdajnika.
JOVAN: Sve do danas sam mislio možda grešim, možda nisam u pravu, možda mi se samo pričinjava. Ali, danas, kad sam video šta rade, kako se sastaju i prave planove, sve mi je bilo jasno. Ruč’o je u “Interkontinentalu” sa još dvojicom. Snimio sam kad su ulazili, kad su jeli i kad su se dogovarali.
DANICA: Jesi li ti danas ruč’o?
JOVAN: Jesam, što pitaš?
DANICA: Pa i on mora negde da jede.
JOVAN: Oooo, jebem ti sunce žarko, ti nisi normalna! Je l’ ti misliš da je meni sumnjivo što čovek ide da jede? Sastanak je zakazan da bi im predao gomilu glasačkih spiskova. Jedan od te dvojice zlikovaca kasnije je sve odneo u štab opozicije a kopije u Brisel. Pustili su ga bez problema ali su zato mene uhvatili i ispitivali zašto slikam po aerodromu. Razbojnici im vršljaju ispred nosa a oni mene hvataju.
U tom momentu je zazvonio telefon:
DANICA: Da… Koga?… Izvinite, koji broj tražite? … Ne, ne, pogrešili ste… (Žena spusti slušalicu, vrati se do stola.)
JOVAN: Ko je bio?
DANICA: Pogrešan broj.
JOVAN: Muški glas? E, Danice, Danice, ja sam znao da si ti naivna… Mene su tražili! Proveravaju da li sam kod kuće. I zvaće ponovo. (Zvoni telefon. Žena se trže) Šta sam ti rek’o? Halo?… Govorite glasnije slabo vas čujem… Vi ste zvali malopre? Da, da… ‘Oće centrala da pogreši jednom ali ne sto puta … Slušajte šta ću vam reći: možda je broj pogrešan ali ste dobili onoga koga tražite…(klik). Podstanar! Govorio je preko džempera da mu ne bi prepoznao glas. Situacija postaje ozbiljna moraću da pozovem kuma Ristu. Odoh ja po piće a ti Danice zgužvaj jednu pitu…
Dva sata kasnije, prvo dolazi Rista Marjančević pozdravlja kumu i predaje deficitarne poljoprivredne artikle. Samo što je seo, u kuću ulazi domaćin krvav po licu i telu.
DANICA: Oćeš mi reći šta je bilo?
JOVAN: Udario me kolima ispred samoposluge.
DANICA: Jel podstanar bio u kolima?
JOVAN: Nije, jedan iz njegove stranke. Ne bavi se on direktnim likvidiranjem.
On plaća i organizuje a drugi ubijaju.
RISTA: C, c, c, c, c… Mogo si načisto da stradaš!
JOVAN: Mogu još, ovo je tek početak. Zato sam te i zvao kume. Ako mi se nešto desi da brineš o Danici, da joj se nađeš, pripomogneš, da ne ostane, što se veli, sama na svetu. (povlači stolicu, pokazuje mu da sedne.)
RISTA: Ne mogu bre da sednem kad te vidim takog… Što kuma plače? Kumo, šta je bilo, oće mi neko reći? (Danica sipa rakiju u čašice)
DANICA: Jovan će ti ispričati. Sedi kume saslušaj ga. Ti si pametan reci mu šta da radi.
JOVAN: Risto, kume veliko me zlo snašlo.
RISTA: Neka bolest?
JOVAN: Kamo sreće da je bolest. Svaka bolest ima leka… Nego ti znaš da imamo podstanara. E pa vidiš, on je kod nas već osam meseci. Živeo je mirno tako po strani: dobar dan – dobar dan, on tamo, mi ovde, ima zaseban ulaz… Ali bio je on meni sumnjiv od prvog dana: sve se nešto krio, šunj’o, dovodio neke mračne spodobe i protuve. Pre nekoliko dana pozovu me iz stranke, mislim daće mi neki zadatak da prijavim još birača na svoju adresu, da sakupljam sigurne glasove ali ne. Predsednik G.O. me pita za podstanara… Tada pojačava radio za slučaj da neko prisluškuje. Odjekuje pesma “Gleda bazen, gleda sprat/pita je l’ to zlatan sat/gleda, gleda i gle čuda/reče dragi, za tobom sam luda!”
Narednih dana Jovan je nastavio da prati Miku Dordevića – Miketu dok se kum fokusirao na ostale opozicionare. U nedelju, Rista je došao na radni ručak i pošto su pojeli sarmu i lenju pitu spustili su roletne. Tada je Jovan počeo svoju prezentaciju.
JOVAN: Sad ćete videti koja je to mafija, gde se sastaju i kako su organizovani. Prvi slajd: Ada Ciganlija, petog marta u dvanaest i dvadeset. Sliko sam ih iz kola jer je bio brisan prostor. Podstanar s društvom šeta pokraj reke i nose neke spiskove. Danice, šta bi rekla da ti neko pokaže ovaku sliku a da ne znaš o čemu se radi?
DANICA: Ništa. LJudi šetaju.
Rista: To bi i moja Smiljka rekla.
JOVAN: Nemoj tako Risto, svako bi to rek’o dok se ne upozna sa svetom opozicionara i stranih plaćenika. Mogu da ti rade šta hoće, mogu pred tobom da se dogovaraju a ti si jednostavno slep i gluv. U ovom poslu ima jedno osnovno, sveto pravilo: Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste. Danice šta bi rekla, ko je ovaj čovek, da ga sretneš na ulici? Običan čovek, mesar, limar, mehaničar… A on radi u opštini na prijavljivanju mesta boravišta! Je l’ znaš ti zašto je boravište važno kod izbora? Danice?
DANICA: Čula sam nešto.
JOVAN: Čula si za prijavu boravišta k’o što si čula za Pambukovicu. Tako se Danice vrši izborni inženjering! Ovaj iz opštine je objašnjavao a Miketa samo sluš’o. On je u terorističko-špijunskim centrima naučen da sve pamti. Ima slučajeva da iz jednog čitanja zapamte po deset stranica sitno pisanog teksta. Kad su dobro proučili glasačke spiskove onda ih je opštinar, koji je inače član “Proglasa”, zgužvao i bacio u Savu. Zašto? Da je spaljivo svi bi obratili pažnju, ovako, bacio ih je k’o praznu kutiju probiotika!
JOVAN: Uveče su išli u pozorište da gledaju operu. Kad su ušli, ja sam kupio kartu pa za njima. Oni u salu a ja na balkon.
DANICA: Bio si u pozorištu? Šta si gled’o?
JOVAN: NJih … Opera mi je bila u drugom planu.
RISTA: Šta sve čovek mora da pretrpi zbog razbojnika.
JOVAN: Čudio sam se zašto idu na operu ali kad je predstava počela sve sam shvatio; mogli su na miru da rade protiv predsednika jer se oni sa bine non-stop deru. Međutim, najvažnije stvari su se desile u pauzi. Miketa, švalerka, opštinar i njegova ljubavnica nehajno ćaskaju u foajeu. Tada im se pridružuju direktor “Arene” i vlasnik fabrike sendviča sa švalerkama.
DANICA: Svi imaju švalerke! Kad izdaju žene što ne bi i zemlju. Bože, Bože, kakvi su to ljudi?
JOVAN: U pozorištu su se zadržali do kraja predstave da ne bi bili sumnjivi. Celo društvo se preselilo u kafanu. Računali su, ako ih neko prati odustaće zbog opere međutim, nisu računali da ima ljudi spremnih na sve.
DANICA: Ko sve to plaća: ručak na Adi, večera u hotelu, opera …
RISTA: Plaća onaj za koga rade. CIA, kumo CIA. Uništili su pola sveta!
JOVAN: Dalje nisam mogo da ih slikam jer me jedan konj od kelnera izbacio iz kafane. Mislio je da sam ulični fotograf. Tako naši ljudi štite špijune. Razišli su se oko dva po ponoći. Pravili su se da su pijani. Sutradan, na poljima ispod Kosmaja, izvode vojnu vežbu pod firmom lova na fazane. Prvo: pucaju bez prekida a ništa ne ubijaju što znači da im je osnovni cilj uvežbavanje streljačke sposobnosti a ne lov. Drugo: održavaju kondiciju prelazeći po petnaest-dvadeset kilometara. Treće: Organizovani su po sistemu trojki a poznato je da su trojke osnovne jedinice diverzantskih grupa.I četvrto: Izučavanje terena. Danas love ovde, sutra tamo, prekosutra onamo, mic-po-mic, lov za lovom, uloviše izrodi celu Srbiju.
DANICA: Crni Jovane, mogli su te ubiti.
RISTA: To su i ‘teli. Ubistvo u lovu ne podleže Krivičnom zakonu. Nema lova bez ubistva. To se kumo sve podvodi pod nesrećan slučaj. U našem selu kad neko nekoga mrzi samo ga pozove u lov. Tako bilo jedno vreme dok se selo ne prepolovi. Na jednog zeca su dolazila po dva seljaka. Šta smo se toga nagledali! Vraćaju se lovci iz lova a mi dečurlija istčimo na sokak da ih sačekamo. Prvo idu nji’ trojica-četvorica, nose zečeve i fazane za pojasom a onda idu kola koja nose mrtve lovce. Kad su Vučići pozvali Stefanoviće u lov, vratiše se Vučići: nose jedno prase i sve Stefanoviće. Šta je bilo? Opalila puška slučajno. Kako jedna puška da ubije njih petoricu? Išli jedan za drugim.
Jovan je iz pouzdanih izvora saznao da podstanar ima rodbinu u Nišu. Seda u škodu i auto-putem koji je svojeručno veliki vođa sagradio jezdi prema jugu. Pošto je Nišlijama valjalo pomoći i oko izbora zadržao se duže nego što je planirao. Kod kuće ga je sačekala zabrinuta žena.
DANICA: Nisam oka sklopila. Bar da si se javio. Šta je bilo u Nišu? Zašto si se tol’ko zadržo?
JOVAN: Nisam ni mor’o da idem. Sve sam znao! Da ti pravo kažem nije mi bilo svejedno. Međutim, razbojnikov stric retko fin čovek. Na svoju adresu prijavio čak 37 glasača iz Vranja. Nekada bio za Slobu a sada obožava našeg predsednika.
DANICA: A kako si ga naveo da ti priča?
JOVAN: Predstavio sam se ko novinar “Informera”. Reko sam da pišem feljton o domaćim izdajnicima. Kad je čuo, stric me uveo u kuću i izneo posluženje. Za podstanara veli: “Za pare će izdati narod, zemlju i ceo svet. Mala je ovo zemlja koliki je on izdajnik. Moš misliti, rođenoj strini nije pis’o godinama samo zato jer stanuje na Bulevaru Aleksandra Velikog.”
DANICA: Kak’e to veze ima?
JOVAN: Neće da napiše Acino ime na adresi. Dotle to ide! Stric veli: “Da stanujemo na Đilasovom ili Šolakovom bulevaru pis’o bi svaki dan!”
Boravak u Nišu je potvrdio sve Jovanove sumnje pa je odlučio da krene u završnu akciju. U povratku je pozvao kuma koji je morao hitno da otputuje u Novi Sad gde je organizovao blokadu Filozofskog fakulteta i pošto je posao uspešno obavio, Rista je obećao da se u toku dana vratiti u prestonicu. Za to vreme, podstanar Miketa shvata da je vrag odneo šalu a vlast postigla dogovor sa delom opozicije pa je rešio da se pod hitno iseli iz pomoćne zgrade porodice Milenkov. Na rastanku, svratio je da gazdarici plati kiriju i vrati ključ.
PODSTANAR: Gospođo …
DANICA: Izvolite.
PODSTANAR: Hteo bih na kraju da vas pitam zašto me vaš muž prati?
DANICA: Moj muž vas prati?
PODSTANAR: Prvo sam mislio da se srećemo slučajno, da nam se putevi ukrštaju a onda sam video da su slučajnosti namerne i da mi je za petama po ceo dan… Zašto?
DANICA: Jel’ ne znate? Nije vam poznato šta ste nam učinili?!
PODSTANAR: Ne.
DANICA: Onda ću ti ja reći! Život si nam upropastio! Kuću nam uništio! Jovan je zbog tebe izgubio ugled u stranci! Zapali smo u dugove! Kako te nije sramota da se praviš lud kad lepo vidiš da propadamo zbog tebe. Sve si nam uništio … (Otvaraju se vrata spavaće sobe – pojavljuju se Jovan i Rista.)
PODSTANAR: Vi ste kod kuće?
JOVAN: Da. Vi znate da sam ja stalno s vama il’ za vama.
RISTA: Krajnje je vreme da malo porazgovaramo.
JOVAN: Smiri se, Danice… Šta ti je? ‘Ajde, skuvaj nam litru kafe, pa idi…
DANICA: Odoh odma’! Ti mu kuvaj!
RISTA: Kumo, idi ti kod moje Smiljke. Nek’ ti da nešto za smirenje, pa lezi…
JOVAN: Načisto je popustila s nervima. Nije bilo lako ni meni, ni vama, a ni njoj… Vi znate mog kuma Ristu?
PODSTANAR: Znamo se iz viđenja.
RISTA: Stari prijatelji… Ćuti, završi se i ovo.
(Jovan izruči bokal vode u poveći lonac, sasu nekoliko kašika šećera i kafe, sve promeša kutlačom i stavi na šporet… Iz kredenca uzima flašu rakije i tri čašice.)
JOVAN: Da popijemo po jednu, na kraju. Koliko ovo naše traje?
PODSTANAR: Mislite ovo od kako me pratite i progonite. Na to ste mislili? Pratite me dvadesetak dana. Ali zašto?
JOVAN: Danas je četr’es’ i peti dan! Znači, dva’es’ i pet dana sam bio neprimećen… Nije bilo lako, vi ste lukav čovek al’ morate priznati da nisam ni ja za bacanje. Bez te vaše špijunske škole i specijalne obuke kreno sam golim iskustvom i predosećanjem.
(Jovan je namestio stonu lampu koja obasja i zaslepi čoveka.)
PODSTANAR: Šta radite? Ugasite svetlo!
JOVAN: Smeta ti svetlo? Više ti odgovara mrak!
(Jovan izvlači fioku i vadi pregršt novinskih članaka. Donosi ih do stola, spušta ispred Podstanara.)
RISTA: E, moj gospodine, džabe ti sva špijunska obuka kad naiđeš na ovakvog čoveka. Nije što mi je kum al’ je stvarno genije.
JOVAN: Znaš li o čemu je pisala tvoja švalerka? Zaboravio si? Ona je samo prepisivala tvoje razgovore sa onim opštinarom. Sećaš li se šta si tom govnaru prič’o u “tvojoj” sobi pod mojim krovom? Jesi mu govorio kako je situacija strašna, kako nam je ekonomija na ivici propasti, kako se jedna garnitura ljudi zadužuje na Zapadu iz čistog luksuza, kako će nam unuci pljuvati slike jer deca neće smeti pošto ćemo još biti živi, kako je do savršenstva doveden dvostruki moral, kako se mladi ljudi pitaju samo onda kad za nešto odgovaraju…
PODSTANAR: Vi niste normalni! Vi ste najobičniji ludak! (Rista odgurnu kuma, udari Podstanara pesnicom posred lica, zatim poče da ga bije rukama i nogama.)
RISTA: Ko je ludak! Ubiću te! On je ludak što te primio ko čoveka! Daj mi pištolj! (Jovan zadržava kuma, pokušava da ga odvuče u stranu.)
JOVAN: Risto! Kume! Dosta! Ajde, smiri se …
RISTA: Na spisku vas je sto dvadeset – cela koalicija! Sve ću vas pobiti! (Miketa pokušava da smiri situaciju)
PODSTANAR: Jeste, pisala je… A u čemu je problem? Ovo je svima poznato. To su zvanični podaci. Vi ste i pre ovih članaka na TV Nova i N1 slušali zašto je naša zemlja u ovakvoj situaciji.
JOVAN: Ti misliš da ja gledam te lažove! A kako se to ona ođednom zainteresovala za “probleme naše zemlje” posle švaleracije s tobom?
PODSTANAR: Ako sve znate, onda vam je poznato da je ona u redakciji za ekonomska pitanja.
JOVAN: To znamo, ali nam nije jasno kako si ti za švaleraciju odabrao novinarku za “ekonomska pitanja”? Kako nisi našo neku šnajderku, prodavačicu, čistačicu, neku običnu ženu? A?
RISTA: E, moj, gospodine, džabe ti sva opoziciona propaganda kad naiđeš na Jovana. Odoh ja do kafane da ga ne bih ubio. A ti kume zovi ako treba!
JOVAN: Važi kume! (Rista izlazi a Jovan nastavlja) Meni je žao što se ovo desilo ali vi ste krivi. Stalno izazivate, vređate, ponižavate nas. A Rista je slab sa živcima… Vama je sigurno poznato, to su vam vaši rekli kad ste se useljavali kod mene, da sam nekada i bio u opoziciji. Vidite, to što su vam rekli to je tačno i ja to priznajem. Kad me neko pita stavim ruku na srce i kažem: Jeste, volim Vučića kao što neko voli Boga ili recimo decu i majku… Ranije je Sloba za mene bio sve i svja. NJemu danas pripisuju svašta i što je istina i što nije. Optužuju ga za zločine koje nije počinio. Nešto jeste. To se zna i ja to priznajem. Međutim, onda, u ono vreme, mislio sam da je bezgrešan. Bio sam mlad i ljut, uz’o bi’ pušku i borio se. Poginuo bi’ misleći da ginem za veliku, svetsku pravdu. Trebalo mi je otrežnjenje i zato sam prešao kod Koštunice. Znam da je to bila greška!… Boli vas vilica? Rista ima tešku ruku… Sve vam ovo pričam iz jednog jedinog razloga: mislim da ste u vrlo sličnoj situaciji u kojoj sam ja bio pre mnogo godina. Međutim, prijatelju moj ti nemaš opravdanje da si mlad i da ne znaš šta radiš. U godinama si koje ne pravdaju izdaju. Znam da si kao mlad skreno s pravog puta, otišao u inostranstvo gde su te sačekali strani agenti. Englezi su to organizovali kao i obično, dojavili Amerikancima i tako te uvukli u igru… Je l’ tako? Jeste! Bio si mlad, treba para za izlaz, za devojke, za kola, za odela, za terevenke a Zapad je skup! Čovek dođe odavde, zaleti se, ‘oće da jede, ‘oće da jebe a to košta. Onda se pojavi agent strane obaveštajne službe izvadi ček i pita: “Koliko?” I ti se nađeš u nebranom grožđu: gazdarice traže, trgovci traže, kurve traže, svi traže a odakle? Agent onda poveća cenu i kaže: “Ništa ozbiljno, samo to i to.”. Ti ga gledaš i misliš: ‘De bre, za tolike dolare da im ne kažem ono što kod nas svi znaju. Uzmeš ček i — kraj. Daju ti jedan zadatak pa drugi i na kraju te pošalju kod mene.
PODSTANAR: I, onda?
JOVAN: Onda se pojavim ja da te izvedem na pravi put! Verujte mi, dugo sam razmišljao o vama. Dočekivao sam jutra zureći u plafon. Na kraju, kad sam sve sabro i oduzo moj prijateljski savet vam je da sve lepo prvo priznate meni a onda da sednemo u moju “škodu” i odemo do MUP-a gde ćeš stati pred lice pravde i sve priznati!
PODSTANAR: Lepo, vrlo lepo. Baš vam hvala. Nisam znao da ste zbog mene “dočekivali jutra zureći u plafon”. Dirnuli ste me …
JOVAN: Mogu li nešto da vas zamolim?
PODSTANAR: Naravno!
JOVAN: Pomozite mi da vas ne ubijem.
PODSTANAR: Kako to da vam pomognem?
JOVAN: Ćutite dok ja govorim. Bojim se, izazvaćeš me, izvadiću pištolj i upucaću te… Razumeš? Ja sam ceo život bio na ivici da nekog ubijem, sa puno prava, čak da mi niko ne zameri. Nemojte vi da mi platite za sve koji su me vređali, ponižavali i gazili. PODSTANAR: Nemojte, molim vas!
(Podstanar se skupio, ućutao; oseća da će ga stvarno ubiti. Jovan se pomeri, ispi rakiju pa nastavi priču.)
JOVAN: Dakle, to ćeš im reći a oni će odlučiti kako da te kazne. Posle ćemo da dođemo ovde, Danica će da spremi ručak, Rista će ti oprostiti što te tuko — pa da zapevamo i zaigramo ako treba. A mene, ako se sete na predsednikov rođendan — sete se, ako se ne sete — nikom ništa, sve što sam radio bila mi je patriotska dužnost.
PODSTANAR: Gospodine Milenkov, mogu li ja vas nešto da posavetujem, prijateljski, kao što ste vi mene? Onako — od srca?
JOVAN: Naravno. Izvoli?
PODSTANAR: Oslobodite me ovih lisica pa da prošetamo do Gradske bolnice. Ja ću vam priznati sve što želite: pismeno, usmeno kako hoćete.
JOVAN: Daleko bilo… A što da idemo do bolnice, je l’ izgledam loše?
PODSTANAR: Veoma loše.
JOVAN: Umorio sam se brate. Dva meseca jurim, trčim, nerviram se. A i srce mi nije baš najzdravije!
PODSTANAR: I živci. Nervi su vam oslabili. Imam prijatelja, lekara, koji će vam pomoći.
JOVAN: Gospodine Miketa, pa vi niste normalni! Pa, na šta vam ja ličim? Je l’ ja stvarno izgledam ko da sam malouman? A? Da idem s vama u bolnicu…
PODSTANAR: Da. To vam je moj prijateljski savet.
JOVAN: Lepo si to smislio. Tamo imaš svoje lekare koji će me pregledati i smestiti u ludnicu.
PODSTANAR: Vi ste, svakako, bolesni.
JOVAN: A kakva je to bolest? Opišite mi je? Ja sebe ne vidim sa strane, možda sam stvarno bolestan. Nije lepo da budem lud, a da to ne znam. Pedeset godina živim normalno, sve je bilo kako treba a onda sam odjednom poludeo kad sam upoznao tebe. Ja sam Đorđeviću savršeno zdrav i normalan čovek!
PODSTANAR: Onda je to strašno. Da niste ludi a da se tako ponašate. To je gore nego da ste ludi. To je, to je…
JOVAN: Šta je to? Reci, reci šta je to? ‘Oćeš ja da ti kažem šta je to: to je mržnja! To je gađenje prema opoziciji! Vi ste za sve krivi!
PODSTANAR: Ko to “mi”?
JOVAN: Vi — zlikovci! Večiti opozicionari koji su jednom bili na vlasti i sve pokrali. Dok smo mi mitingovali i ratovali za Slobu vi ste demonstrirali. Meni su pretili Hagom a vi plaćenici ste i dalje dobri momci. Pa, majku vam jebem, šta to znači? Je l’ to znači da sam ja ceo život izigravo budalu, da sam se borio protiv svojih principa i ubeđenja? Mor’o sam da prelećem iz stranke u stranku samo zato što sam viko: Slobo Slobodo! Jesam li trebo da vičem: živeo Klinton?! Sloba vas vas je hapsio ali ne koliko je trebalo! Ja sam drž’o njegovu sliku pet godina ko ikonu a sada sam uramio i Vučićevu i držaću ih dok sam živ… Nećete vi nikada pobediti na izborima… (Jovan zastade, pođe prema Podstanaru, otvori usta kao da mu nedostaje vazduha, zatetura se i gušeći se skliznu na pod.)
PODSTANAR: Gde vam je lek? Čujete li me?
JOVAN: Umreću… Ima tu… u fioci… (Podstanar pretražuje fioke. Odbacuje gomilu lekova.)
PODSTANAR: Gde je nitroglicerin? Ovo vam ne može pomoći. Gde je?
JOVAN: Nemam. Nema ga u apotekama, nije na listi!
(Podstanar dovuče fotelju do telefona; muči se, okreće brojeve.)
PODSTANAR: Halo. Hitna pomoć? Pošaljite odmah jedna kola u Aleksandra Velikog 1712. Infarkt. Ne, nema lek! (Spusti slušalicu, pa uz veliki napor podiže fotelju.)
PODSTANAR: Za pet minuta će doći sanitet. Vrata ću ostaviti otvorena. Sačekao bih sa vama ali se plašim da se vaš kum ne vrati, on bi me ubio. (Podstanar vezan lisicama za fotelju napušta kuću porodice Milenkov. Pola sata kasnije hitna pomoć odvozi Jovana u bolnicu)
Dok se Jovan oporavljao, podstanar je ceo slučaj prijavio MUP-u. Policija je javila stranci a rukovodioci su slučaj sklonili u fioku koja se ne otvara. Pošto je Milenkov izašao iz bolnice, predsednik GO stranke pitao ga je da li poseduje video materijal koji bi kompromitovo Miketu. Jovan otvara arhivu i predaje video snimak na kome podstanar tumači glavnu, “a la Severina” ulogu. Snimak je prikazan na televiziji posle čega se Miketa privremeno povukao iz politike. Kao nagradu, stranka je imenovala Jovana Milenkova za glavnog zapisničara u Mesnoj zajednici.
Konec
******************************************
KOST U GRLU
/ MORALVILLE / EDIT
Da se ne lažemo, nije lako nositi se sa nostalgijom. Tokom višegodišnje borbe sa ovom neizlečivom boljkom, isprobao sam gotovo sve mehanizme njenog neutralisanja. U prvo vreme pomagalo je čitanje srpskih internet sajtova i ono malo knjiga koje sam davno sa sobom poneo. Kasnije bih u pomoć prizvao društvene mreže, Skajp, Viber i ostale virtuelne pričaonice… Kada bi se “nostalgična apoteka” ispraznila okrenuo bih se rakiji i to onoj američkoj kojoj tepaju – viski. Pomogne brlja na kratko a kada popusti onda je još gore. U neko doba setio sam se filmova i to onih domaćih koji su obeležili moje detinjstvo, dečaštvo i mladost. Od svega što internet danas pruža meni se baš “prigledala” serija koju je teško pronaći. Eh, da su mi one VHS kasete iz zavičaja koje sam pre mnogo godina ostavio u garaži… Konačno, na pamet mi pade spasonosna ideja! Pošto svaku scenu već znam napamet, mogao bih da premotam imaginarnu filmsku rolnu ovog remek dela? Osmeh je ozario ostarelo lice a uspavana mašta veselo uskliknula: “Ponovo radi bioskop!”
Uvod
Na samom početku, neko bi video sebe kako sa velikom kesom kokica sedi u udobnoj bioskopskoj stolici. Na mom mentalnom ekranu međutim, našla se jedna polica iz Kragujevca kojoj niko od ukućana nije smeo da se približava. Tu je bilo pohranjeno moje filmsko blago. Godinama sam snimao, brisao, premotavao da bi uprkos horničnoj nestašici TDK kaseta, na kraju ipak preživelo stotinak probranih naslova. U sledećoj sceni, desnom rukom posežem za kutijom zlatasto-crvene boje na kojoj piše: “Grlom ujagode”. Prepoznatljiva muzička matrica i uvodna replika: “Zovem se Branislav Živković, a zovu me Bane Bumbar. A to je zato što sam uvek bio tako malo bucmastog lica. Tako sam se rodio, šta mogu…” Pred očima lete poznati likovi: Miki Rubiroza, Uške, Boca Čombe, Goca, tata Sreta, mama Olja, baka Elvira… Paralelno sa Banetovim sportskim nevoljama, odmotavao se jedan drugi film u kome je moja generacija iz šezdeset i neke, neustrašivo hodala nepreglednim životnim stazama – opušteno,nehajno kao glom u jagode.
Izlasci
“Mile broj jedan, Mile broj dva, Mile Lojpur to sam ja…” uz zvuke rok standarda legende Malog Kalemegdana, Bumbar je delio šamare razmaženim damama i prvi udario na čuvenog Stiva sa Čubure.
Mi se nismo tukli, više smo furali neki miroljubivi hipi fazon. Masna kosa, pocepane farmerke, retka brada od tri dana i ,,djevojke u ljetnim haljinama“… Naše “Zvezdino” bila je diskoteka u “Jezeru”. Tačno u sedam okupili bi se ispred „Centrotekstila“ a onda radnim danom do jedanaest bi bili u “Balkanu” a onda se selili u “Zelengoru” pod uslovom da pronađemo slobodnu stolicu. Subotom, na galeriji tek sagrađene sportske hale ,,Jezero“ načičkao bi se ceo Kragujevac. Znalo se tačno ko gde stoji, kada će koja grupa devojaka prošetati našom teritorijom. U sećanju mi je ostao bukvalno svaki trenutak proveden na ovom mračnom i zagušljivom mestu, zato su valjda i slike na mom “mentalnom kino projektoru” tako jasne. Gimnazijalski džeparac dozvoljavao je paklicu cigareta i kupovinu ulaznice dok za pivo nikada nije preticalo. Zato bismo iz porodičnih bifea “pozajmljivali” domaću rakiju koje je tada u svakoj kući bilo u izobilju. Uz opasku: “Greo’ta je da se baci” nemilosrdno bi praznili flaše sa vatrenom vodom. Tek danas mi je jasno zašto su me pojedine dame ponedeljkom u gimnaziji čudno gledale.
Putovanja
“Nisi ti bakin unuk” razočarano je konstatovala baka Elvira kada se mlađani Živković pojavio na kućnom pragu posle neuspešno okončane avanture pod nazivom “Put u Rio”. Bekstvo od kuće okončano je u bespućima Istre posle nečuvene izdaje najboljeg duga Boce koga su od tada prozvali Čombe.
Moja generacija nije bila sklona velikim avanturama. Od kuće nismo bežali a tu lojalnost, roditelji su svake godine nagrađivali letovanjem u Puli, Makarskoj, Poreču, Rovinju… Na put bi kretala ekipa sastavljena od pet članova. Ovaj magični broj odredila je Jugoslovenska železnica ferijalnim popustima za grupna putovanja. Tako bi do mora stizali gotovo zabadava pa smo svu lovu mogli da potrošimo na ludi provod. Nezaobilazni deo opreme predstavljao je šator u kome smo obično držali stvari dok bi pred zoru zakonačili pod beskrajnim plavim svodom bez zvezda. U pulskoj Areni gledali smo domaće filmove i satima čekali mesto u kafani da bi sedeli blizu Srđana Karanovića, Rajka Grlića ili Mirjane Karanović. Nismo bili te sreće da poput Baneta Bumbara jurimo mlade glumice pa su letnje romanse nas običnih smrtnika završavale u zagrljaju manje poznatih devojaka i pesmu ,,Krivo je more”.
Motorizacija
Dok su drugi vozili bicikle, mali Bane je rolao trotinet. Dokopavši se prvog bicikla shvatio je da glavni frajeri uveliko voze vespe a onda je na red došao san o automobilu. Srebrog fiću delio je sa Bocom. Parnim danima vlasnik je bio on a neparim Čombe. U toj “limuzini” kasnije će se odigrati presudni momenti u životu glavnog junaka serijala koji još uvek zamišljam.
Tokom godina koje su pojeli skakvci sa Dedinja i Andrićevog venca moja generacija nije mnogo ludovala za motorima i automobilima. Iskreno, u mom rodnom gradu pešice se brzo stizalo na svako odredište pa nam ,,lude makine“ i nisu bile neophodne. Zato su naša interesovanja bila vezana za neke druge ,,nemotorizovane“ sadržaje kao što su filmovi, muzika, devojke i alkohol. Bilo je ipak i onih koji bi usred januara u kafanu ulazili samo u košulji kako bi svi znali da su u grad došli kolima. Okretanje ključa oko kažiprsta se naravno podrazumevalo.
Umetnost
Moji drugari i ja nismo bolovali od “neurosis cordis“ ali su mlada i još neiskvarena srca čeznula za svim formama umetnosti. Svoje romane Bane je pisao u kadi, okružen jabukama uz neizbežni plamen sveće: “Kao Balzak!” komentarisala je baka Elvira. Svojoj novoj ljubavi, poeziju je čitao na groblju (o, romantike!) dok je neidentifikovana beogradska deponija poslužila kao lokkacija za snimanje prvog i jedinog filma ove sofisticirane družine. Iako je imao podršku gospođe Tapisirović (,,Pustite decu da sviraju!“) Bumbarov bend “Kvadrati” brzo se raspao zbog nerazumevaja okoline i tata Srete.
Umetnička univerzalnost šmekera sa stare Karaburme bila mi je jako bliska. Koliko je samo “genijalnih” filmskih scenarija i proznih “remek-dela” završilo na podu moje sobe. Za razliku od glavnog junaka serije, likovne umetnosti me nisu zanimale (“To Bane slika jutarnji portret bake – s maćkom!”) ali sebe s ponosom smatram idejnim tvorcem i osnivačem “VIS Jupiter” koji smo osnovali u mojoj garaži i koji je stoički odolevao surovim zakonitostima svetskog rokenrola cela tri dana. Niko od članova grupe nije znao da svira ali je iza nas ostala jedna ,,nedokomponovana” numera za koju je stihove prepune pubertetskog žara ispisivala moja trinaestogodišnja mladost. Danas mi je jedino žao bubnjeva koje smo pravili dva dana od najlona i kantica za mast… A imali su tako dobar! zvuk!
Moda
Bane Bumbar je nosio farmerke ,,Livaj Štraus“ kupljene u komisionu, kožnu jaknu, džemper od buklea i cipele ,,krimke“ sa specijalnim šniranjem.
U naše vreme, moda je bila mnogo fleksibilnija dozvoljavajući nam da iskažemo svoju originalnost. Nosili smo i mi ,,leviske“ ali i druge brendove. Teksas jakne, košulje i ćaletov sako koji bi ukrali iz ormana. Na nogama ,,starke“, ,,spenserice“, ,,kanađanke“ ili nešto drugo što bi pronašli u inostranstvu. Kada bi prošetali nove “gilje” po korzou, uz obavezno gaženje, prilepili bi nam etiketu “šminkera“.
Vremeplov
Imaginarna filmska traka i dalje teče. Osećam kako se emocije množe a kadrovi dele… Bliži se kraj mentalne epizode o idiličnim osamdesetim koje su obeležili moju mladost. Ponovo ista muzika, odjavna špica i glas imaginarnog Baneta Bumbara:
Te 1980. godine, umrli su Josip Broz i DŽon Lenon dok su nastpajuću deceniju obeležili i ovi događaji: Računari su osvajali svet a zli ljudi u Iraku, Iranu, Foklandima, Granadi i Avganistanu – teritorije. Venčali su se Princ Čarls i Lejdi Dajana. Osujećen je atentat na Papu Jovana Pavla II dok onaj Indiru Gandi nažalost nije. Na Vembliju, najbolji rokeri sveta pevali su za gladne u Africi. “Live Aid” se s pravom ubraja u najveće muzičke događaje 20.veka…
Epilog
Serija je završena ali mentalni ekran i dalje emituje program. Nema muzike a i glas naratora deluje zastrašujuće. U pozadini su se čuli popovi, topovi i lopovi. A onda se nešto preokrenulo i pokvarilo pa se jedna te ista epizoda vrtela narednih decenija.
Uške, Goca, Bane, Biljka, Boca Čombe, Miki Rubiroza… Sazrevali su, stvarali porodice i gradili svoje karijere tokom zlatnih šezdesetih godina. Istu sreću imali su i naši roditelji. Žvotna zrelost naše generacije poklopila se sa dolaskom srpskih jahača apokalipse, sa godinama mržnje, smrti i siromaštva. Generacija hipi pokreta i novog talasa, pionirskih marama i Gazimestana malo se čime danas može pohvaliti. Jedni se iz ratova nisu vratili, drugi su prolazili kroz političke promene – na isto, mnogi su živeli i žive na ivici egzistencije a ostali su se rasuli po svetu i u mislima projektuju neke srećne momente naših nesrećnih života.
A tako je lepo počelo.
***********************************************
GLOBALNA MATEMATIKA BEZNAĐA
/ MORALVILLE / EDIT
“Reče mi jedan čoek” da poslednjih desetak godina u Srbiji vladaju nepravedni zakoni, neobična pravila i ljudi čudnih imena: Oskar, Edo, Markus, komandos iz
Banjske i kum koji alkohol pije po zakonu a kokain konzumira samo pre i posle vožnje. Postoje pojedinci za koje ne važe zakoni majčice Srbije koja im je
omogućila veliko bogatstvo i neograničenu moć. Šta rade institucije pitaju se naivni? Pa eto, zapošljavaju lojalne, nagrađuju poslušne i rade kako im predsednik naloži. Štićenici velikog poglavice su poput medveda u vreme lovostaja, uživaju u povlašćenosti i ne propuštaju priliku da oštrim kandžama iskažu zahvalnost glavnom lovočuvaru. Arogancija prema političkim protivnicima je direktno proporcionalna idelopoklonstvu prema vrhovnom autoritetu jer kad’ zagusti onaj koji vedri i oblači odškrinuće vrata svog rezervata i pružiti im utočište. Za razliku od svojih vanparlemetarnih saveznika iz raznih krinminalnih klanova, naprednjački moćnici se ne mešaju preterano u svoj posao. Uloge su davno podeljene i svako ide svojim stranačkim putem. Na listi njihovih prioriteta su poltronstvo i oportunizam pa se do sada, bogu hvala, nisu mnogo interesovali za “trivijalne teme” poput obrazovanja, kulture ili nauke. Ali ne lezi vraže…
“KJUBIKOVA” RAČUNICA
Od decembra prošle godine, na dnevni red je iznenada došla matematika. Sledeći tradicionalnu radikalsku računicu “tri ti guram dva ti vadim čik pogodi šta ti radim“, diplomci akademije mladih lidera uzeli su kredu u šake, izašli pred tablu i uz pomoć računaljke zaključili izbornu kombinatoriku. Prostije rečeno – pokrali su izbore! Odmah su usledile rekacije tipa “I? Pa?” Seirili su se sve dok im nisu udarili packe iz Brisela. Tada su uprkos busanju u patriotska prsa savili kičmu, stisli zube i primili izveštaj ODHIR-a bez pogovora. Preko noći, dva i dva je i dalje ostalo pet ali su zbog stranaca morali da ponove “pismenu vežbu” tj. beogradske izbore. Kada je običan svet pomislio da su stvari krenule nekim normalnim tokom i da će ovoga puta “popraviti ocenu”, vrhovni učitelj je samo prekomponaovao predizbornu aritmetiku i partijskim đačićima predstavio novu predizbornu jednačinu koja glasi: 2479 dana na mestu prvog čoveka Srbije plus 2675 golova koje je Aleksandar Šapić zabio dok se bavio poslom koji zna da radi minus Bodiroga, Topalko i Berić zatvorena zagrada jednako – novih 1460 dana naprednjačke vlasti u Beogradu. Ohrabren retorikom svog vođe, golgeter iz bazena i politički analfabeta za govornicom ponovo je osetio neku čudnu moć. U kampanji koja nije ni prestajala svojim intelektualnih akrobacijama dokazao je neviđenu besedničku veštinu. Komentarušići mnoge komunalne i globalne teme, Šapić se najpre pobunio protiv uklanjanja stabala jer “niko nije lud da seče zdravo drvo, već se ona – “obrezuju”. Zabrinuo se Gangula i što “đubrijere“ u parkovima ne mogu redovno da se prazne pošto nema dovoljno ljudi na terenu. Zalažući se za ravnopravnost i poštovanje ljudskih prava o romskoj populaciji je rekao sledeće: “Iz novih stanova počupaju stolariju i sanitarije, prodaju sve što može da se proda, prave probleme svojim komšijama i na kraju se ponovo vraćaju u svoja nehigijenska naselja!“ Šapićev najjači adut oduvek je bila lingvistika. Objašnjavajući TV trendove, govorio je o “nadražaju koji izazivaju rijaliti šovovi“, a na društvenim mrežama se pohvalio i da je trčao sa “maskiranim“ kačketom, kao pravi srpski komandos”. Svoju zahvalnost izrazio je vikend glasačima koji žive u “Republiki Srpski“. Često voli da kaže kako govori glasno i jasno na srpskom a ne holadskom jeziku! Dobronamerni se sa puno empatije pitaju da li je baš tako? Da svi ovi biseri ne bi pali u zaborav reporteri N1 i Nova S su ih marljivo beležili što je strašno naljutilo Acu s Novog Beograda. Pošto ih je optužio da montiraju kao “Kjubik* odlučio je da im ne odgovara na novinarska pitanja. Sitnica da je takva odluka u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o javnom informisanju ne tangira mnogo rečitog gradonačelnika jer su nadmenost i bezobrazluk oduvek bili najubojitije političko oružje.
DESNO, KONZERVATIVNIJE, NAJRADIKALNIJE
Sve ovo realno ukazuje da su stvari na srpskoj političkoj sceni izmakle kontroli i da je kod nas jadno da jadnije ne može biti ali nismo jedni. Letimičnim pregledom svetskih medija brzo ćemo se uveriti da i drugi narodi imaju svoje Vučiće i Šapiće. Naime, širom Evrope, ekstremna desnica oštri noževe i priprema “švedski sto“ sa ljuto zabiberenom zakuskom. U mnogim visoko razvijeim zemljama kao što su Finska, Švajcarska, Island, Švedska i Italija konzervativci su već uveliko na vlasti dok na izborima koji nas očekuju u Belgiji, Austriji, Slovačkoj, Litvaniji i Hrvatskoj desničarske partije su glavni favoriti. U junu su planirani i izbori za Evropski parlament a prema prvim prognozama konzervativne partije desnice ostvariće ubedljivu pobedu. Ako je polititička budućnost Evrope već obojena crnim tonovima netolerancije, nacionalizma i rigidnog legalizma šta reći o Americi? Šest meseci pre predsedničkih izbora više je nego jasno da će se “čudo još jednom ponoviti“ i da će Donald Tramp zasesti na čelo SAD. Čuda su međutim moguća jednom ali ako se ista glupost ponovi i drugi put problem je očigledno mnogo složeniji. Ni brojni sudski procesi, ni sramota koju je naneo svojoj zemlji tokom prvog predsedničkog mandata pa čak ni trenutna, najniža stopa nezaposlenosti u istoriji Amerike neće sprečiti “narandžastog klovna” da se ponovo useli u Belu kuću. U čemu je problem zapitaće se dobronamerni posmatrač sa Balkana? Da li su Amerikanci poludeli ili je nešto drugo u pitanju? Objašnjenje jeste složeno ali ne i preterano originalno. Bez obzira na nacionalnost, lokaciju i (ne)kulturu prosečni birači se ne razlikuju previše. I Srbi i Finci i Amerikanci žive od plate do plate, brinu o svojim porodicima i trude se da im obezbede bolji život. Visoka politika međutim ima drugačija merila i dobro isplanirane prioritete. Od kako je završen drugi mandat Baraka Obame, američke demokrate čine sve kako bi na predsedničke izbore poslali svog najgoreg kandidata. Suprostavljanje Hilari Klinton i DŽozefa Bajdena republikanskom cirkuzantu nije ništa drugo nego predaja bez borbe. Treći put za redom, američki birači su stavljeni u nezavidnu situaciju da na predsedničkim izborima glasaju za manje zlo. Hronično nezainetresovani za spoljnu politiku Amerikanci ne zameraju Bajdenu podršku genocidu u pojasu Gaze ali su nepoverljivi prema njegovim godinama i očiglednim simptomima demencije. Zato će izabrati četriri godine mlađeg Donalda Trampa koji ne posrće kada hoda već samo kada misli, govori i dela.
FANTOM(I) SLOBODE
Postavlja logično pitanje – kada je sve već tako crno zašto ćutimo i trpimo? Iz opšte letargije koja je zavladala svetom iskoče povremeno pojedinci koji su kadri da podiginu glavu i puste glas iz grla. Nažalost celo čudo potraje dva-tri dana pa posle izliva nesebične hrabrosti ovi heroji doživljavaju tužnu sudbinu koja će po pravilu zastrašiti potencijalne pobunjenike. Američki vojnik Aron Bušnel nedavno se zapalio ispred Ambasade Izraela u Vašingtonu u znak protesta zbog stradanja civila u Gazi. Čitav događaj prenosio je uživo preko društvenih mreža a poslednje reči ovog neshvaćenog altruiste bile su: “Mnogi od nas se ponekad zapitaju – šta bih uradio da sam živeo u doba ropstva? Ili u epohi aparthejda? Šta bih uradio u slučaju da moja država učestvuje u genocidu? Pošto se sve ovo dešava upravo sada jedino mi preostaje da u vlastitoj nemoći žrtvujem svoj život!“. Arona više nema a Izrael i dalje ubija civile u Gazi uz svesrdnu podršku njegove domovine. Manje radikalna ali hrabrošću i viteštvom jednako inspirativna bila je žrtva srpske heroine iz Valjeva, policajke Katarine Petrović koja nije pristala na ulogu vagona u pomihnitalom vozu beznađa. Umesto da ćuti i trpi izabrala je teži put i udarila na jednog od najmoćnijih ljudi u Srbiji. Ne brinite, niije Oskar već “neki” kum Nikola P. među finim svetom poznat pod pseudonimom Dolar. Katarina je radeći svoj posao, iznela zvanične policijske podatke o saobraćajnom udesu koji je izazvao mister Dolar. Policija je na licu mesta utvrdila da je predsednikov štićenik vozio pod uticajem alkohola i kokaina. Bio je to početak golgote kroz koju je prošla ova hrabra žena. Hapsili su je, krivično gonili, maltertirali i pod pritiskom javnosti konačno oslobodili baš kao i njenog mnogo moćnijeg prezimenjaka za koga važe kumovski zakoni.
Mnogo češće na društvenim mrežama nego u stvarnom životu, opoziciono orijentisani pripadnici nebeskog naroda postavljaju naizgled logična pitanja – Šta se čeka? Dokle ćemo sve ovo trpeti? Odgovor je jednostavan: čekaćemo dok moćnici to žele i trpeti dok se drugačije ne naredi.
Za to vreme, ostatak domaće i svetske populacije “uživa” u svojoj nezainteresovanosti ili oportunizmu zasnovanom na poslušnosti. NJih ili ne zanima politika ili sedaju u naprednjačke autobuse i uz komentar “moram zbog posla, dece, socijalne pomoći…” grickaju užegli parizer u četvrt ‘leba i čekaju dalja uputstva. Lokalni izbori u Krgujevcu su završeni ali nema opuštanja, bar kada je u pitanju stranka bez mane u Srbiji koja ne sme da stane.
Šumadijski naprednjaci će ovog proleća morati da zaborave na Uskrs i Prvi maj jer im valja pomoći predsdniku da odbrani Beograd od “neprijatelja”. Vođa im je ionako poručio da su bez njega niko i ništa. Na kraju, ko još misli na praznike kada je u pitanju sudbina manifestacije Expo 2027? Uzgred, priča se da će ovoga puta i sendviči biti bogatiji a dnevnica viša zbog inflacije koje nema. Ako se predizborna kampanja oduži možda bude i neka čast povodom Đurđevdana… Bilo kako (i kada) bilo, Arena je spremna da dočeka glasače iz svih krajeva “srpskog sveta“ a tamo će im dobri ljudi objasniti u kojoj beogradskoj opštini im je prebivalište. Živela Srbija!
*************************************************************************
ĆORAVA KUTIJA
/ MORALVILLE / EDIT
Neka priča ko šta hoće ali Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je oduvek bio čovek od reči. Više od godinu dana opozicija traži izbore a predsednik, zauzet obnovom i izgradnjom zemlje, nikako nije stizao da ih raspiše. Kada je svečano otvoren i bankomat u Karavukovu, Vučić je zašiljio plavjaz i ispunio zahtev opozicionih stranaka. Razapet između obaveza i TV nastupa, “Aleksandar od Srbije” je na trenutak smetnuo s uma da ga je nedavno napustio Asaf Eisin koji je posle savetničkog opštenja sa srpskim narodom odlučio da usreći svoje zemljake u Izraelu. Da ga Asaf nije napustio sigurno bi podsetio predsednika da se vanredni izbori ne raspisuju ako nisi sasvim siguran u pobedu. Vučić se u početku uzdao u medije, penzionere i ostale kapilarne glasove ali se jednog dana preračunao i zaključio da je optimizam bio preuranjen te da je fotelja počela da se ljulja a apsolutna vlast polako kruni.
KRALJ IBI IZ NAŠEG SOKAKA
Sedi tako Alek u svom kabinetu, brine brigu i analizira trenutnu situaciju: “Šta je to sa tim mojim narodom? Zameniću ga za neki nov, šta će mi polovan narod, zamenim to pa koliko dobijem, nije važno… O, narode… Moj narod je pretežno poljoprivredno-stočarskog, kafilerijskog tipa… Oho, bože, šta neće glava da nam pati, samo da se ne zarati… Oj, narode… Kakvi glasovi, kakvi intenziteti glasova, kakva snaga intenziteta glasovnih mogućnosti u ovom trenutku razvoja. Neću da menjam narod ipak, neka ostane, tak’i je kak’i je…” – možda ga eventualno samo malo dopunim? (Alfred Žari: “Kralj Ibi”)
U tom trenutku je zazvonio telefon. Mile Dodik je velikodušno ponudio rešenje:
– Ajd’ bolan ne budali, pozajmiću ti ja moj narod a ti ako me se setiš na dan izbora u RS setiš a ako ne biće mi zadovljstvo što sam pomogao jaranu! Ja tebi glasače a ti meni Vulina. Čist račun duga ljubav!
Predsednik je spustio slušalicu, izašao na balkon Predsedništva, zamolio najboljeg prijatelja da mu izmasira leđa i kroz uzdah pitao Malog:
– Šta da radim Siniša, doktore moj najdraži? Blokirao sam nezavisne medije, falsifikovao izborne liste, mesecima se nisam skidao sa naših televizija. Uspeo sam da raspišem lokalne izbore samo u nekim opštinama kako bi mogli da razvozimo sendvičare po Srbiji. Ucenio sam sve članove SNS-a i zaposlene u javnim preduzećima. Grdne pare sam iz budžeta podelio narodu kako bi me više voleo. Vučko, Krlo i Bokan su dobili hemoroide od silnog sedenja na Pinku. U biračke spiskove smo ubacili i mrtve i one koji su otišli u inostranstvo. Hiljadama ljudi smo obezbedili lažna prebivališta i opet nemamo dovoljno sigurnih glasova!
– Ništa šefe, prihvati Dodikovu ponudu a ja ću da pozovem Grbovića da ih smesti u Arenu.
– Možemo li verovati Grbavom, ipak je on partizanovac?
– Voli Grba Partizan ali mu je lova draža. Nego, nešto sam razmišljao…
– Slušam Dr. Mali.
– Po našem Ustavu Kosovo je još uvek Srbija a svi punoletni građani su po zakonu birači. Srbi sa Kosova glasaju u Raškoj, Kuršumliji, Tutinu… Kako bi bilo da u spiskove ubacimo braću iz Republike Srpske umesto Albanaca? Ko će to da proverava?
– Plašim se da Kurti ne provali ali mi se sviđa kako razmišljaš!
– Lako ćemo s Aljbinom, priznaćemo kosovske tablice i mirna Bačka!
– A boga mi i Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, našalio se šeretski predsednik.
JEŽA U LEĐA
Posle ovog razgovora Vučić je naglo promenio raspoloženje i od odmerenih izjava u kojima se pribojavao izbornih rezultata najednom postao krajnje optimistačan. Najavio je najubedljiviju pobedu SNS-a ikada!
Rečeno, učinjeno. Narednih dana počela je “Seoba Srba pod Vučićem, Dodikom i Malim”. Ubrzano je izdavanje ličnih karata stanovnicima Republike Srpske koji su automatski dobijali i prebivačište u Srbiji. Prema poslednjim podacima oko 43 hiljade ljudi naknadno je dodato u biračke spiskove pa su Banjalučani glasali u Beogradu, Čačani u Kraljevu a cela Vojvodina u Zrenjaninu. Pošto Zvezda i Partizan te nedelje nisu igrali utakmice Evro lige glasači iz RS smešteni su u beogradsku Arenu gde su kao aktivni statisti glumili u filmu “Velika prevara”. Svakom od njih plaćeno je 150 eura za glas, plus sendvič i troškovi puta. Dnevnica za koordinatore u Areni bila je osam hiljada dinara a za vozače jedanaest hiljada dok je gorivo plaćano iz fonda lokalne samouprave.
Izbori su održani u režiji najvećeg političkog mešetara koji je izborni inženjering u Srbiji doveo do savršenstva. Cele godine, Vučić je preko svojih skupštinskih papagaja obećavao da lopovi poput vlasnika 619 miliona, zeta iz Aleksinca i secikese iz Šapca nikada neće doći na vlast. Da bi održao reč a poznato je da on nikada ne laže, predsdnik je morao da pokrade izbore.
Nekoliko sati po zatvaranju birališta, Aleksandar Vučić je proglasio pobedu i pozvao proroka iz Pančeva na saradnju. Na najsmešnijim izborima u istoriji čovečanstva kakvih nema ni na Fejsbuku, pokret doktora Nestorovića osvojio je skoro 5 procenata glasova i najednom postao važan faktor u podeli vlasti i potencijalni ministar vanzemaljskih poslova. Opozicija se po običaju ponašala kao žena notornog alkoholičara koji je obećao da više neće okusiti ni kap. Članovi koalicije Srbija protiv nasilja naivno su verovali da će baš ovi izbori iz nekog razloga biti pošteni. Dok su naprednjaci slavili uz Dačićevev hit: “Iznad Tešnja zora sviće raduj nam se predsedniče!”, opozicija je i dalje prebrojavala glasove. Do ponoći su se čudili, od ponoći kose čupali a pred zoru se najzad oglasili saopštenjem o nezapamćenoj izbornoj krađi. Sledećeg dana počinju protesti ispred RIK-a, štrajk glađu nekih poslanika i dobro poznate reakcije predsednika. Poput seoskog đilkoša koji se na svadbi dokopao mikrofona, Vučić je cinično poručio da su protekli izbori bili “najčistiji do sada” i dodao: “Zameraju nam što su građani Republike srpske glasali u Beogradu. Da! I?” Slično je izjavila i Ana Brnabić uz prikladnu erotsku basnu o tome “kako jež voli ježa”. Na ovaj način i predsednik i premijerka su javno priznali izbornu krađu. Ili u prevodu na ezopovski jezik elokventne premijerke – ne lipši magarče do zelene trave! U aspolutističkom režimu ruganje autokrate svom narodu je uobičajena i diktatorima omiljena pojava.
SUZAVCEM PROTIV ISTINE
Isprovocirani građani su nastavili sa protestima ispred RIK-a a onda odlučili da sa balkona Beogradske skupštine proglase izbornu pobedu u glavnom gradu. Predesdnik je izveo policiju i žandarmeriju koji su suzavcem i pendrecima održali javni čas demokratije u srpskoj prestonici. Tokom ove sramotne “kristalne noći” u režiji Aleksandra Vučića uhapšeno je tridesetak demonstranata koji su optuženi za “rušenje ustavnog poretka Republike Srbije”. Te noći, predsednik se s jabukom u ruci i mržnjom u očima obratio građanima porukom da su država i njen demokratski poredak zaštićeni od unutarnjeg neprijatelja. Istog trenutka, nepisanim dekretom režimski mediji su u svoj propagandni rečnik uveli novu sintagmu – Mejdanizacija Srbije! Vodeći mislioci okupljeni oko Informera i Pinka danima su iznosili saznanja ruske obaveštajne službe da opozicija u saradnji sa zapadom priprema državni udar aludirajući na proteste koji su održani u Kijevu od novembra 2013. do februara 2014. Tokom ovih demonstracija protiv proruskog režima u Ukrajini poginulo je 118 ljudi i povređeno više od 2.500.
Zašto Aleksandar Vučić i njegovi “proktolozi” tako uporno insistiraju na “ukrajinizaciji Srbije”? Da nije možda u planu još žešći napad na demonstrante posle koga bi se brojale žrtve kao što je bio slučaj tokom “Majdan revolucije”? Ili još gore, ako dođe do promene vlasti u Srbiji, čeka li nas ruska invazija? Kada neko umisli da je Putin, sva su čuda moguća! A narod? Narod neka sam odluči jer ako im je dobro, onda ništa!
I za kraj, reč dve o štrajku glađu nekih članova koalicije Srbija protiv nasilja. U istoriji političke borbe ovaj vid protesta se uvek smatrao najvišim moralnim činom ličnog žrtvovanja protiv nasilja režima. Pošto ogavne šale Vučićevih glasnogovornika ne zaslužuju pažnju zanimljiva je rekcija običnog sveta. Najčešći komentar sugeriše da je ovaj drastičan korak suvišan i neracionalan – rekoše pobornici racionalizma koji su Miloševića trpeli trinaest i Vučića dvanaest godina.
Stihovi koji slede posvećeni su Mariniki Tepić, hrabroj ženi koja u opštem cirkusu nije prihvatila da igra ulogu klovna:
Naš vek će proći, otvoriće se arhivi,
Sve što je bilo skriveno od nas,
Sve što u istoriji od laži živi,
Pokazaće svetu i slavu i užas.
Bogova raznih potamniće lik,
Koliko bede skrivao je vek,
Ali taj što je bio zaista velik,
Ostaće velik zauvek.
(Nikolaj Semenovič Tihonov)
**********************************************************************
NOVOGODIŠNJA BAJKA
Priče, bajke i lgende o Deda Mrazu, Santa Klausu ili Papa Noelu datiraju iz davnih prošlih vremena, preciznije još od IV veka. Mnogi književnici su pisali o bradatom deki koji koji za samo jednu noć uspe da poklonima obraduje mališane širom sveta jer dobrica u crvenom kaputu ne haje puno za pol, rasu i nacionalnu pripadnost. Za njega je svako dete podjednako važno, vredno i čovečanstvu dragoceno.
Jedan lenji novinar dobio je redkcijski zadatak da za novogodišnje izdanje svog magazina napiše članak o najpopuarnijem bradonji na planeti. Suprotno narodnoj poslovici da sve što se mora nije teško, muku je mučio kako da započne svoju priču. Skuvao je kafu, izneo grickalice a na kraju je inspiraciju potražio i u duploj dozi napitka proizvedenog u Rubinu. Od svega toga nažalost nije bilo velike koristi. Nervoza je rasla dok su ideje nestajale u tmini pretpraznične noći. Iz očaja je uključio televizor gde mu se sa svih kanala obraćao lično predsednik države. Novinar je pažljivo slušao mudre reči vođe nacije a onda mu je sinulo kako da počne svoju kolumnu. Zavrnuo je rukave na džemperu ukrašenom novogodišnjom jelkom i irvasima i počeo da kuca:
Deda Mraz je sedeo za pisaćim stolom i čitao pisma sa novogodišnjim željama mališana širom sveta kada je gospođa Klaus unela kafu i domaću rakiju sa Severnoog pola. Spustila je poslužavnik i saopštila mužu da ga traži jedan gospodin.
– Ko bi to mogao biti?, prokomentarisao je deda preko okruglih naočara, nadam se da nisu urgencije u vezi poklona! A i taj gospodin je baš sada morao da dođe kad’ smo planirali da zajedno popijemo kaficu. Dobro, pusti ga neka uđe, nema nam druge.
Par minuta kasnije, na vratima se pojavio visok muškarac, uredno začešljane kose sa napućenim ustima kao da ih je botoksima pumpao. “Boze me oprosti, ovaj izgleda kao stareta!”, pomislio je domaćin.
– Dobro veče gospodine Klaus, ja sam Alan Vulf predsednik jedne male ali hrabre zemlie koja ne sme da stane.
– Dobrodošli gospodine Vulf, kako mogu da vam pomognem?
– Za početak mi naspite čašu vina, nešto su mi se usta osušila.
Pošto je nezvanom gostu ispunio prvu želju, Deda Mraz je radoznalo čekao da sazna pravi razlog posete.
– Vidite kod nas se Božić proslavlja 7. januara a poklone donosi vaš pravoslavni kolega gospodin Bata, Alan je napravio kratku pauzu, otpio gutljaj vina i detaljno objasnio svoj problem.
Naime, predsednik Vulf ima sina koji kao i sva deca voli poklone. Roditelji su mu uvek ispunjavali svaku želju pa je vremenom postao razmažen i nestrpljiv te ne može da sačeka 7. januar.
– Najpre sam mislio da svratite 25. decembra a onda mi pade na pamet da to i nije baš najbolja ideja pošto bi moji simpatizeri mogli pogrešno da protumače. Zato, donesite poklone mom nasledniku 31. decembra a ja ću vas bogato nagraditi!
Dok je slušao drugu želju svog gosta, gospodin Mraz je aktivirao magični, inreplanetarni kompjuter i jednim klikom saznao sve o predsedniku Alanu Vulfu. Čarobna baza podataka koju su vilenjaci godinama stvarali, oslikavala je pridošlicu prilično tamnim tonovima. U mladosti je bio dosta nestašan, tukao se po fudbalskim stadionima ali ga uprkos tome vođe navijača nikada nisu volele. Završio je fakultet ali mu se nije svideo način života običnog sveta. Nije voleo da svakoga dana ide na posao i da tamo sluša predpostavljene. Alan se kratko premišljao i na kraju pronašao idealnu profesiju za sebe. Odlučio je da uđe u politiku gde se zadržao sve do današnjih dana. Na čelo države došao je pre desetak godina i ne planira da se lako odrekne vlasti. Laže, krade i šuruje s kriminalcima. Cenzuriše medije i vara na izborima. O deci i nemoćnima brine samo kada treba da se dodvori glasačima… Deda Mraz je prestao sa čitanjem Alanove biografije. “Ovaj čovek se oduvek nalazio na mojoj listi nestašnih dečaka!”, zaključio je.
– Rado bih vam pomogao predsedniče ali to nije moj reon. Ne bih voleo da se gospodin Božić Bata naljuti. Nego, čini mi se da vi i Novu godinu proslavljate po nekom drugom kalendaru, oklevao je deka.
– U pravu ste, naša crkva poštuje stari kalendar, složio se Alan.
– I moja žena koristi stari kalendar da prekrije police u špajzu, nadovezao se Sanata Klaus.
– Niste me razumeli gospodine Mraz, mislio sam na Julijanski kalendar, pojasnio je predsednik.
Na ovom mestu autor novogodišnje bajke se našao u dilemi kojim putem ići dalje. Posle solidnog zapleta, priču je valjalo privesti kraju. Logičan rasplet podrazumevao je hepiend. Deda Mraz bi se složio da predsednikovom sinu donese novogodišnji poklon uz uslov da Alan Vulf kao običan gradjanin provede bar jedan dan među svojim zemljacima. Tada bi i sam uvideo nepravdu sa kojom se stanovnici njegove zemlje svakodnevno sreću. Predsednik bi se tada raznežio i preko noći promenio politiku. Već od Nove godine u malenoj, hrabroj zemlji koja ne sme da stane, zavladala bi demokratija, jedinstvo, pravda i ljubav među ljudima. Bio bi to idealan završetak priče koja bi se sigurno dopala čitaocima a i urednik magazina bi bio zadovoljan.
Tok kreativnih misli autora novogodišnje bajke prekinuo je voditelj sa TV ekrana koji je čitao vesti iz sveta. Novinar je tako saznao da su zbog negativnog stava prema izraelskoj agresiji u Gazi do sada smenjeni brojni novinari CNN-a i NBC-a kao i rektori poznatih američkih univerziteta. U Evropi, skupovi podrške palestinskom narodu su zabranjeni za razliku od onih koji veličaju agresora. Posle trećeg daška inspiracije prispelog kako iz Rubinove flaše tako i sa TV ekrana, novinar je “fabulu radnje” ipak razvio u drugom smeru.
Deda Mraz je poručio predsedniku da će uz odobrenje Božić Bate učiniti sve kako bi što pre obradovao malenog Vulfa. Na rastanku, Alan je popio još jednu čašu vina i predsedničkim sankama napustio Severni pol. “Težak čovek”, pomislio je bradati gospodin, “dosadan je kao tesne gaće!”
Santa Klaus je pročitao još nekoliko dečijih pisama i shvatio da je došlo vreme za večeru. Pošto ga je za koji dan čekao put oko sveta gde će u svakoj kući morati da pojede kolač i popije čašu mleka koje zahvalni mališani za njega ostavljaju ispod jelke, gospodin Mraz je držao dijetu kako bi spremno dočekao nastupajuće radne zadatke. Gospođa Klaus je pripremila zelenu salatu i barenu šargarepu, umesto vina servirala mineralnu vodu a onda su uključili televizor i zajedno seli za sto. Još ni prvi zalogaj nije sažvakao kada se iz magične TV kutije oglasio se Milomir Srećković koji je tih dana prešao na javni servis Severnog pola. Svojim elokventnim i britkim glasom saopštio je važnu vest.
– Dobro veče Glagoljica! Odlukom Saveta bezbednosti ujedinjenih nacija ove godine će biti ukinuti i Božić i Nova godina. Otkazuje se kićenje jelki, dodela poklona i priprema ruske salate. O detaljima ove uredbe biće više reči u nastavku emisije.
I zaista, ma koliko to neverovatno zvučalo Milomir je za promenu govorio istinu. Tokom pomenute sednice UN, delegacija Izraela je iznela argumente da proslava Božića i Nove godine u sebi nose elemente antisemitizma. Kao prvo, Jevreji proslavljaju Hanuku a ne Božić dok se Nova godina zove Roš Hašana i obeležava se 16. septembra. Drugo, Deda Mraz diskriminiše decu Izraela što je kažnjivo u mnogim demokratskim zemljama sveta. Uz podršku starijeg brata SAD koji je svojim siledžijskim metodama “ubedio” ostale članice da podrže predlog Izraela, odluka je prihvaćena većinom glasova.
– Koji je baksuz ovaj Alan Vulf čim sam ga upoznao ostadoh bez posla! Draga donesi mi da drmnem jednu domaću da se povratim od šoka, nervirao se Deda Mraz i sklonio tanjir sa barenim šargarepama.
Osvanuo je 31. decembar. U naselju Belvil u prestonici zemlje koja ne sme da stane, u garsonjeri od 30 kvadrata gde živi predsednik Alan Vulf, vladala je konspirativno-praznična atmosfera. Pošto je Nova godina ukinuta, predsednik je preko poslovnih partnera na crno nabavio kostim Deda Mraza, obukao ga preko Armani odela i zakucao na vrata svoga doma.
– Ko je?, začuo se ženski glas.
– Ja sam gospodin Hanuka!, odgovorio je maskirani muškarac.
-Lozinka?
– Narod trepti kao da režim gori!
– Sprema se oluja!
Vrata stana su se otvorila, predsednik je oduševljeno povikao “Ho-ho-ho!” i krenuo u susret sinu. Mališan se uplašio, rasplakao, sakrio se ispod stola i zavapio:
– Mama, spasi me ovog zlog čike!
*****************************************************************************************
SPORTSKI PREGLED
/ MORALVILLE / EDIT
Praznici nam stižu, radost nose i pritisak dižu. Pri kraju svake godine ista priča. Najpre krene sezona slava sa bogatom trpezom i prežderavanjem za sve pare, onda svinjokolj nezaraženih seoskih ljubimaca i konačno prvi sneg koji po pravilu iznenadi putare u decembru. I tako dan po dan uz rakiju, pečenje, kolače, rasol i sodu bikarbonu očas posla okruži nas praznična atmosfera, ukrašene ulice i troškovi. Osim srednjoškolaca i penzionera koji su zahvaljujući predsedniku puni k’o brod svi ostali muku muče kako da sastave kraj s krajem. Uprkos svemu, dobri ljudi uvek pronađu način da obraduju one koje vole. Tako sam i ja na poklon dobio knjigu “Čudni sportovi” autora Sola Nilmena koja je na polici strpljivo čekala svoj red. Umoran od politike, ratova i besmisla koji vlada svetom odlučio sam da se okrenem lakšim temama. Pa evo šta sam sve iz knjige saznao.
Procenjuje se da u svetu postoji više od osam hiljada sportova od kojih je samo 200 steklo međunarodno priznanje (bože me oprosti k’o Kosovo). Tri najstarija sporta su trčanje, rvanje i gađanje lukom i strelom a najnoviji bossball (kombinacija fudbala i odbojke), pickball (tenis na manjem terenu sa specijanim reketima) i bio-ball (stoni tenis u kome se ne koriste reketi već takmičari duvaju lopticu). Kada je o neobičnim sportovima reč osvrnimo se na one najbizarnije.
Ekstremno peglanje
Ovo je jedan od novijih „vazdušnih sportova“ koji je pre desetak godina smislio poznati alpinista Fil Šo. Takmičari se nadmeću u peglanju na najneobičnije načine i na još čudnijim destinacijama. Pegla se svuda. U vazduhu, pod vodom, na planinama, u pećinama…
Guranje i kotrljanje sira
Ovaj sport je popularan u oblasti Gločester u Engleskoj gde se svake godine okupljaju najveći ljubitelji sira i bizarne rekreacije. Glavna nagrada nije novčana već pobednik dobija nekoliko kilograma najkvalitetnijeg sira. Cilj igre je da se kotur kačkavalja što je moguće pre izgura do podnožja planine. Iako na prvi pogled izgleda lako, učesnici takmičenja se dugo i ozbiljno pripremaju kako bi u dobroj kondiciji dočekali početak prvenstva.
Zorbing
Sport je nastao na Novom Zelandu i nalazi se na listi ekstremnih veština. Svaki igrač ulazi u providnu, gumenu loptu, vezuje se sigurnosnim pojasem i kotrlja po travnatoj takmičarskoj stazi. Prvenstvo Novog Zelanda održava se na padinama velelpnih planina gde se takmičari velikom brzinom spuštaju prema podnožju. Igra je nastala devedesetih godina prošlog veka i od tada je stekla priličnu popularnost. Ovaj koncept je usvojila i američka NASA za konstruisanje vozila koje će koristiti u istraživačkim misijama na Marsu.
Šahovski boks
Kao što i samo ime kaže ovaj sport je mešavina šaha i boksa. Predstavlja neobičan spoj mentalnih i fizičkih veština. Popularan je u Finskoj a ideju je prvi obelodanio Beograđanin Enes Bilalović koji je Šahovski boks predstavio u svom stripu iz 1992. godine. Finci međutim ne prihvataju Bilalovićev doprinos već korene ovog sporta vide u jednom od filmova svog režisera Ere Kokonena. Partija je inače podeljena u 12 rundi koje traju četiri minuta gde se neizmienično smjenjuju šah i boks. Pobednik je onaj koji koji prvi matira ili nokautira protivnika.
Ronjenje u blatu
Poslednjih dvadeset godina, Velšani se krajem avgusta zabavljaju uz ovu neobičnu sportsku disciplinu. Učesnici se tekmiče u ronjenju kroz kanal u močvari dužine 50 metara. Od obavezne opreme potrebna je cevčica za disanje i peraja za lakše kretanje kroz blato. Ronjenje u močvari je prilično atraktivan sport pa veliki broj turista tokom posete Velsu obavezno prisustvije ovom takmičenju.
Nijedan od pomenutih sportova nažalost nije stekao širu popularost u našim krajevima ali srećom i mi konja za trku imamo ili preciznije – i Srbi folirante za takmičenje kandiduju.
U nedelju 17. decembra, na novoizgrađenim stadionima širom zemlje, održaće se Prvenstvo Srbije u palamuđenju (palamuđenje – imenica – ničim izazvano inteklektualno izlaganje koje dolazi niotkuda i ne vodi ničemu. Demonstracija akumuliranog znanja koje nema svrhu – Vujaklija). Prvi državni šampionat u ovom popularnom sportu organizovan je 1990. godine kada je ubedljivo trijumfovala ekipa Miloš Slobodni iz Braničeva. Prvobitna ideja bila je da se šampionat održava svake četvrte godine baš kao Olimpijada ili Mundijal ali vremenom, pobednicima su se osladile titule pa su i prvenstva učestala. U narednom periodu, najbolji foliranti Srbije nadmetali su se kad god bi se šampionima to prohtelo. Tokom prvih deset godina prvenstva su izgubila takmičarski karakter jer je garant stabilnosti na terenu, veliki majstor palamuđevine i kapiten šampioskog tima, centarfor Mirin Coba sa lakoćom mlatio protivnike i levo i desno. Jedini ozbiljniji rival bio je Kurjak s Ravne gore čiji igrači su nekako odolevali do finala gde bi po pravilu doživeli ubedljiv poraz. Neprikosnovena dominacija tima iz Braničeva trajala je sve do 1999. godine kada im se najbolji igrač povredio. Do tada verni sparing partneri iz inostranstva Klempavi Toni i Pohotni Bil preko noći su okrenli ćurak naopako i na samom kraju milenijuma zagorčali život srpskom šampionu. Naime, na jednom od treninga Toni i Bil su žestokim klizećim startom pokidali ligamente slavnog centarfora i uništili Cobin meniskus. Kapiten tima Miloš Slobodni pokušao je da u poslednjem trenutku promeni pravila igre ali je već bilo kasno. Naredne godine njegov tim je poražen od reprezentacije DOS-a (Demokratijom Obmanuti Skeptici) posle čega je sportsku karijeru završio u Holandiji.
Cobino mesto na vrhu liste strelaca nakratko je preuzeo Jova Semenka koji se od samog početka zalagao za striktno poštovanje pravila igre. NJegova dominacija međutim, nije dugo trajala jer se brzo olenjio a nekoliko puta je čak i zaspao na terenu. Ubrzo, ekipu Skeptika pojačao je cetarhalf Tadija Idol. Kao libero i stub odbrane DOS-a pomogao je svom timu da osvoji dve šampionske titule. I kada se na trenutak učinilo da sve linije u timu idealno funkcionišu, Tadija je ničim izazvan zakazao vanredno Prvestvo Srbije u palamuđenju. Te 2012. godine, Skeptike su bojkotovali njihovi navijači pa su u finalu poraženi od novoosnovanog tima SNS (Skorojevići Naše Srbije) koje su predvodili veteran Nidža Grobarov i njegov pulen Vule Parizer. Prva titula Skorojevića predstavljala je uvod u dugogodišnju dominaciju ovog tima. Golgeter Grobarov ubrzo odlazi u penziju a njegovo mesto zauzima levo krilo SNS-a, nenadmašni kapiten Vule. Za kratko vreme, Parizer je postao neustrašivi lider, strateg, toretičar, golgeter i inovator igre. Dolaskom SNS-a na čelo tabele, pravila igre su postala veoma fleksibilna. Prva promena omogućila je Skorojevićima da na teren istrčavaju u neudobnim kopačkama dok su protivnici imali privilegiju da igraju bosi. Promenjen je i način bodovanja pa je za svaku pobedu SNS dobijao svega 5 bodova dok su ostali knjižili čak 2. Tokom naredne decenije SNS je osvojio pet šampionskih titula a njihov neustrašivi lider je postajao sve bolji, lucidniji i efikasniji. Nepogrešivi reformator igre ubrzo ukida i faulove tako da je sa svojim saigračima bez ograničenja i milosti mogao da udara po bosonogim rivalima. Posle nekoliko osvojenih šampionata, Vule Parizer je nedavno odlučo da još jednom odmeri snage sa ljutim protivnicima pa je rešio da organizuje vanredno Prvenstvo Srbije koje će se održati u decembru 2023. godine. Novi stadioni koje je njegov brat sa prijateljima izgradio spremno čekaju takmičare. Ove godine, u završnu fazu takmičenja pored pored višestrukog šampiona SNS-a plasirali su se i kombinovana reprezentacija Kritikom protiv pobede, SPS (Sportiski Poltroni Srbije), OFK Portiri i klevetnici kao i ekipa DSS-a (Dobrovoljački Savez Serenada).
Sportski stručnjaci su jedinstveni u proceni da Skorojevići Naše Srbije i ove godine važe za najveće favorite i da im je titula na dohvat ruke. Kao najozbiljniji rival pominje se ekipa Kritikom protiv pobede koju predvode iskusni vezni igrač Riđan 619 i perspektivni napadač Zet Aleksa. Ne treba zaboraviti ni SPS koji je učestvovao na svim dosadašnjim prvenstvima a koje i ovoga puta predvodi veteran Dača Pevač. Svoju šansu iz prikrajka vrebaju mlade snage koje predstavljaju Bole Portir, Marica Klevetnica i centarfor Serenade Jova Francuz.
Igra palamuđenja u sebi sadrži elemente svih bizarnih sportova sa početka naše priče. Najbolji strelac Vule Parizer je odličan šahista a oponent Riđan 619 kvalitetan bokser. Tokom priprema ili kako ih neki zovu kampanja, sva čuda su moguća. Ima tu i udaranja u cevanice i ekstremnog peglanja a ponajviše ronjenja u blatu. S druge strane, običan svet priželjkuje da takmičenje najboljih foliranata Srbije od bizarnog sporta što pre postane normalna sportska disciplina u kojoj svi učesnici igraju po istim pravilima. Za normalnie ljude u Srbiji bio bi to najlepši novogodišnji poklon. A do tada – neka igre počnu!
***********************************************************************************
U ZAVIČAJ KADA POĐEM JA
/ MORALVILLE / EDIT
Baš kao što se po rezultatima izbora budućnost zemlje poznaje tako i kvalitet putovanja često određuje lepotu godišnjeg odmora. Svako ko je bar jednom leteo na relaciji SAD – Srbija zna da prvi dan boravka u rodnom kraju uvek prolazi u nameštanju negnječenih kostiju i ispravljanju uvijenih mišića. Udobnost današnjih aviona jednaka je komforu kokošinjca u klanici živine u Podunavcima. Ovoga puta međutim, stvari su išle na ruku namćoru koji je sredinom novembra u zavičaju proveo desetak dana. Nedavno uvedena direktna linija Air Serbia, Čikago – Beograd po svemu je privlačnija od do sada jedine kojom se preko Njujorka putovalo do Amerike i nazad.
Najpre usluga. Namrgođene službenice iz Njujorka zamenile su nasmejane koleginice iz Čikaga. Organizacija na aerodromu odlična, predaja prtljaga bezbolna i ono najvažnije – u avionu nigde žive duše. U polupraznom “zrakoplovu” s likom Mihajla Pupina, stidljivi putnici ležerno su se raskomotili na dva sedišta a oni malo bezobrazniji zauzeli su ceo srdnji red što u prevodu na jezik putnika namernika znači – desetočasovno spavanje kao u hotelskoj sobi. Ne postoji pošten pojedinac sa kupljenom avionskom kartom koji nije na trenutak zastao i zahvalio predsediku Vučiću na omogućenom komforu.
Sletanje na beogradski aerodrom, ovoga puta bez aplauza koji je do skoro bio neizbežan kada je reč o putnicima iz Srbije. Novi evropski trendovi nalažu i moderniji način ponašanja mada ruku na srce, posle ovakvog putovanja čoveku dođe ne samo da tapše već i da zaigra, zapeva i da na narednim izborima (PRO) glas-a za najbolju opciju.
Radovi na aerodromu ni posle pet godina nisu završeni ali sve je lepše i novije. Omiljena informacija odštampana na komadu papira uredno je zalepljena na istom mestu. Još od prošle posete na jednom od zidova u holu surčinskog aerodroma stoji sledeće upozorenje:
“Obaveštavaju se putnici da je zbog renoviranja ovo poslednji toalet koji možete koristiti do napuštanje aerodromske zgrade!” Kratko, jasno i informativno pa ‘ajd sad’ bato nemoj da svratiš čak i ako ti nije hitno.
Pasoška kontrola. Policajci i carinici u predizbornom raspoloženju. Ljubazni nasmejani i po potrebi “duhoviti”. I tako, mic po mic, posle pet godina ponovo gazim po “rodnoj grudi”. Ostaje još samo poslednja deonica puta od današnje do nekadašnje srpske prestonice.
Stižem u Kragujevac. Prepoznatljiv miris pozne jeseni, pečenih kestenova, detinjstva… Vreme idealno za nekog ko u arizonskoj pustinji retko kada ima prilike da obuče i jaknu a o kaputu i da ne govorimo. Ali ne lezi vraže, čim je zimska garderoba iz kofera izvađena spremna da se prošeta kragujevčkim ulicama krenulo je “novembarsko leto” i pokvarilo planove baksuza iz Arizone.
Dolazak u rodni grad u kome me po prvi put ne čeka majka i tokom koga ne boravim u kući u kojoj sam odrastao nosi u sebi posebnu emotivnu snagu. Sećanja naviru, sentimenti luduju a otac, ćerka i prijatelji trude se da ih zaustave i usmere na prvu stranu.
Susreti sa dragim ljudima počinju tamo gde smo se zaustavili pre 24 godine – u “Staroj Srbiji” sa kolegama iz “Kragujevačkih novina”. Od te davne i prilično “trusne” 1999. godine, novine su promenile ime, kafana vlasnika a većina novinara otišla u penziju. Ono što je ostalo isto jeste dobrota, srdačnost i profesionalizam članova redakcije kojima nijedna vlast nije uspela da oduzme slobodu mišljenja i objektivnost izveštavanja.
Odlazim do đačkog trga, spomenik članovima grupe Smak i neizbežna fotografija sa Točkom. Drugarica koja radi u najstarijoj gimnaziji na Balkanu pokazuje mi unutršanjost renovirane zgrade uz napomenu da škola ove godina proslavlja 190 godina postojanja. Matematika u glavi radi punom parom i podseća na tužnu istinu da sam tokom obeleđavanja 150-te godišnjice bio u vojsci. Odbijam da završim bolnu jednačinu prolaznosti vremena. Pošto mi prirodne nauke nikada nisu išle od ruke svesno ignorišem aritmetiku i odlazim do obližnje bašte na kafu. “Pijem da zaboravim” godine koje su tako brzo i burno prohujale uz ratove, inflaciju, emigrantske selidbe ali mnoge divne trnutke zbog kojih je valjalo boriti i ludom svetu prilagođavati. Kada sam od muke odlučio da kafu zamenim sokom od breskve a potom i onim od jagode, pored spomenika Vuka Karadžića spazio sam čoveka u kasnim tridesetim. Farmerke, sako, sprtske cipele i pogled očajnika. Bio je u svom svetu i nije obraćajućao pažnju na okolinu. Gimnazijalci su okolne klupe delili sa penzionerima. Poneseni svojim mukama, temama i dilemama nisu primećivali nepoznatog čoveka. Približio se bašti kafića u kome sam eksirao još jedan gusti sok i nastavio razgovor sa samim sobom:
– 256 pravougaonika i 184 kvadrata od pozorišta do spomenika! – pogledao je uvis plašeći se da ne pokvari svoj račun.
Posmatrao sam ga sa pomešanim osećajem radoznalosti i tuge. Trudio sam se da ne zurim upadljivo ali me je zainteresovao njegov ritual.
– Dolazi svakoga dana u isto vreme – objasnila je konobarica – uvek nešto broji i šapuće ali nikoga ne dira. Kada završi odlazi svojim putem.
Pitam je zna li se ko je gospodin.
– Magistar nekih prirodnih nauka… Mislim da je matematičar – odgovorila je devojka – pre bolesti je radio u nekom institutu… Nažalaost nije jedini, sve je više takvih nesrećnika. Tuga gospodine šta da vam kažem!
Nepoznati brojač pločica se okrenuo i nastavio da placem “diriguje” po vazduhu.
– 342 fuge poprečno i 202 uspravno – šaputo je i nastavio svoju misiju.
Skrenuo sam na trenutak pogled sa neshavćenog matematičara kada mi je pažnju privukao nabildovani muškarac približnih godina kao i brojač sa trga. Bahato je pomerio stolicu, smestio se a onda iz sveg glasa poručio neku specijalnu kafu.
– Donećeš mi kapućino ali da ne bude makijato nego više kao late sa mlakim mlekom, braon keksićem i metalnom kašičicom u beloj šolji – naredio je konobarici.
Na trgu, bivši naučnik je brinuo svoju brigu. Pošto je obrisao fleku sa pločice nastavio je sa brojanjem. Blago pogrbljen i fokusiran na zadatak koji je samom sebi poverio došao je nadomak bašte kafića.
– Hej ludak, oglasio se nabildovani ljubitelj kofeina, beži odavde da te ne vidim. Pun grad budala ne može čovek kafu na miru da popije.
– Prekinuli ste me – odgovorio je mirno “brojač” – juče sam prebacio hiljadu a danas sam stigao do 894 uspravnih i 677 poprečnih.
– Kada se sabere to je preko hiljadu – pokušao sam da pomognem.
Moje razumevanje nije delio rmpalija za susednim stolom.
– Sa’ću da te izlomim, mater ti retardiranu… – skočio je preko betonske ograde.
– Stani Nemanja – oglasio se mladić istog izgleda kao i siledžija iz kafića – nemoj da prljamo ulice, sačuvaj snagu za opoziciju.
Naučnik, magistar prirorodnih nauka i brojač pločica nemo ih je pogledao i sa tugom i sažaljenjem u pogledu blago im se nasmejao. Psovke i nasilje im je odmah oprostio a onda, kao da se ništa nije dogodilo, okrenuo se i nastavio nemoguću misiju prebrojavanja kamenih ploča. Nabildovani mladići su nastavili da gustiraju svoje specijalne kafe i dogovarali stranačke aktivnosti koje su ih očekivale narednih dana.
Hodajući stazom uspomena posetio sam i restoran u kome sam upoznao ljubav svog života. U to vreme kafana je nosila prozaično ime “Korana” i izgledala relativno skromno i normalno. Sledeći savet mudrog prijatelja iz detinjstva prvi ljubavni sastanak zakazivao sam baš u “Korani” gde nije bilo puno poznatog sveta pa sam u miru mogao da iskažem svoje udvaračko-zavodničke talente. Tako je bilo i tog 3. februara 1987. godine. Prijatno veče predstavljalo je “početak jednog predivnog prijateljstva” što bi rekao Hemfri Bogart u filmu “Kazablanka”. Mnogo godina kasnije žena mi se poverila: “Kada smo se našli u “Korani” pomislila sam – bože kakav je ovo đilkoš kada me je ovde doveo!” Danas, na istom mestu se nalazi restoran “Guilietta” sa gipsanim kipovima iz rimskog doba i kristalnim lusterima. Čini mi se da je današnjim mladićima je mnogo lakše da impresioniraju dame posetom kafani romaničnog imena i drevng enterijera ili su ta vremena davno prošla?
Šetnja Velikim parkom i sećanje na dane kada sam bežao iz škole i na klupama pored bista narodnih heroja čitao novine i časopise. Možda su baš ovi đački nestašluci odredili moju budućnost i novinarsku sudbinu. Dok ponovo prelistavam tanke i sadržajem oskudne magazine, prilazi mi prijatelj koji predaje na Likovnoj akademiji. Saznajem da FILUM ni posle dve decenije nije dobio svoju zgradu ali da mladi umetnici zbog toga ne haju, da marljivo rade i razvijaju svoj talenat.
– Ma nije sve nitako crno – dodaje prijatelj – i penzioneri nam redovno dolaze. Poziranje za akt plaća se 200 dinara po satu a skiciranje starog ljudskog tela je veliki izazov za svakog slikara. Ako si zainteresovan javi se!
Na samom kraju boravka u rodnom gradu otvoren je Trg Vojvode Putnika. Sve ono što nisu uradili proteklih meseci, radnici koji govore neki čudnim stranim jezicima, završili su za nekoliko dana. “Mramor, kamen i željezo” ukrašeni raznobojnim fontanama. Prikladam umetnički program, glumci, muzičari, hor “Liceum, gradonačelnik… Među ošišanim mladićima koji obezbeđuju skup prepoznajem nabildovane siledžije iz kafića. Pogledom šaraju po okupljenoj masi i traže bivšeg naučnika koji prebrojava pločice. Nije ga bilo.
***********************************************************************************
VRLI NOVI SVET
/ MORALVILLE / EDIT
– BILO JEDNOM NA PLANETI ZEMLJI
U poslednje vreme, u srpski medijski prostor niotkuda je uplovio jedan tajni agent. U knjizi “Estoril: ratni roman” i seriji “Beležnica profesora Miškovića” pojavljuje se američko-englesko-srpski obavešatajac Duško Popov. Iz ovih literarno-filmskih projekata saznajemo da je rođen 1912. godine u Titelu, tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji. Popov je odrastao u imućnoj porodici i studirao pravo na Univerzitetu u Beogradu gde je postao poznat kao avanturista, ženskaroš i plejboj. Špijunsku karijeru počinje pre izbijanja Drugog svetskog rata. Koristio je svoj šarm da se približi ličnostima na visokim funkcijama i tako prikupljao važne obaveštajne informacije. Rat ga je zadesio tokom studija u Nemačkoj. Iskoristio je veze sa nacističkom inteligencijom kako bi se kao agent britanske obaveštajne službe MI6 infiltrirao u njihove redove. Popov je tokom rata stekao reputaciju hrabrog i veštog špijuna. Bio je uključen u razne operacije širom Evrope. Jedan od njegovih najpoznatijih poduhvata bila je operacija “Tricikl”, tokom koje je preneo ključne informacije o japanskom planu napada na Perl Harbor. Posle rata, Duško Popov je emigrirao u SAD, gde je nastavio da radi za CIA. Uprkos nemerljivom doprinosu obaveštajnim službama detalji iz njegovog života ostali nepoznati široj javnosti sve do pred kraj 20. veka. Prema nekim saznanjima Popov je poslužio kao inspiracija Liamu Flemingu za lik fiktivnog špijuna Džejmsa Bonda.
Dok se pisci i filmadžije bave srpskim agentom koji je špijunirao za najveće svetske sile, tabloidi ne propuštaju priliku da za sve nedaće od rata u Ukrajini do uzgajanja “šargarepe” u Jovanjici, optuže velike svetske sile. Amerikanci, Europejci i ostali moćnici, vele “ružičasti informeri”, odavno nam kroje kapu i upravljaju svetom. Istoričari opet tvrde kako je podela tog istog sveta počela u februaru 1945. godine na Krimu, u sovjetskom gradu Jalta. Sastanak je trajao nedelju dana a glavnu reč su imali Ruzvelt, Čerčil i Staljin, Tom prilikom donete su važne odluke koje su presudno uticale na globalnu svetsku politiku tokom narednih osamdeset godina. Pošto je umetnicima dozvoljeno da maštaju a režimskim novinarima da lažu, mi ćemo ovom prilikom, po sistemu “šta bi bilo kad’ bi bilo”, fiktivno prikazati mogući tok događaja u vreme samita moćnika održanog od 4. do 11. februara 1945. godine na Jalti… Ili nekom drugom mestu, đavo će ga znati?
Glavni junaci naše izmišljene priče su neki važni i veoma bogati ljudi. Njihova zamišljena imena su: Jakov Šprehfeler, Henrik Lubinger, gospođa Meri Vindzor i naravno neizbežni Duško Popov. Sastali su se u raskošnoj vili smeštenoj u londonskoj “mesnoj zajednici” Kesington.
H. Lubinger: ‘De si Duško ženski dušmanine? Kako je u našem lepom SSSR-u? Šta radi drug Koba?
D. Popov: Sve sam uradio prema vašim uputstvima. Devojke, piće, krupijei, knjige… Sve im stoji na raspolaganju a njihovo je samo da se lepo provedu.
J. Šprehfeler: Kakve knjige crni Duško?
D. Popov: Gospodin Ruzvelt je nešto bolešljiv pa mu nije do bahanalija.
Meri Vindzor: A šta radi Čerčil ili kako ga mi zovemo “Pacov iz Blenema”?
D. Popov: Vinston samo pije viski i namćoriše.
H. Lubinger: Zanči Staljin se jedini provodi?
D. Popov: Skupio je neko veliko društvo pa zajedno ašikuju. Plašim se za one devojke.
Meri Vindzor: O bože kakve su to ženske osobe? Ja sam nevinost izgubila tek u tridesetoj.
H. Lubinger: I vidi se!
J. Šprehfeler: Dosta je bilo abrovisanja. Neka se oni zabavljaju a mi ćemo da pređemo na posao.
H. Lubinger: Duško ti napravi neko saopštenje za štampu, onako okruglo pa na ćoše i napiši kako su njih trojica sve to smislili. Pošalji ga posle medijima neka se zanimaju malo.
J. Šprehfeler: E pa dragi moji, vreme je da podelimo svet. Henrik oko moje da čujem tvoj predlog.
H. Lubinger: Duško piši a ti Meri slušaj, nemoj da ti misli vrludaju. Ovako, Staljinu ćemo dati Istočnu Evropu, nekih desetak zemalja da ne nabrajam tu boraniju a mi ćemo naravno uzeti sve ostalo. Mislim da je tako najpoštenije.
D. Popov: A šta ćete sa ovim mojima? Ne dajte nas Staljinu molim vas!
J. Šprehfeler: Tito je veliki laf nećemo njega. U početku ćete malo flertovati s Rusima a onda će Broz da se kobajagi naljuti i odvoji od baćuške. Posle ćemo vam davati lovu da budete “nesvrstani”.
Meri Vindzor: Koliko mislite da ova podela traje?
H. Lubinger: Jedno pedesetak godina a onda ćemo iskrojiti novi kaput za naše globalno, planetarno čedo.
D. Popov: Šta planirate posle pola veka?
J. Šprehfeler: Uzećemo Rusima ovo što smo im dali a onda pravimo dil sa Kinezima.
Meri Vindzor: Odlična ideja.
H. Lubinger: Izvini Duško, tada ćemo i ove tvoje da dovedemo u red. Rasturićemo vas na proste činioce a umesto Tita dovešćemo sedam, osam ništaka koji će vam se krvi napiti.
D. Popov: Dobro gospodo, ako se mora, ljubi ga Zora!
J. Šprehfeler: Dobro, to bi bilo ukratko na globalnom nivou. Valja nam se fokusirati na detalje.
Meri Vindzor: Deus est in particularibus. (Suština je u detaljima)
H. Lubinger: Opa, gospođa se doima na latinskom.
Meri Vindzor: Futue te ipsum (psovka)
J. Šprehfeler: Molio bih da budete ozbiljni. Idemo dalje. Lubingere imaš reč.
H. Lubinger: Svi dobro znamo da je narod stoka i da nam je lako njime upravljati. Ipak, sada je tek 1945. godina pa ih je lako držati ih u toru. Vremenom, planiramo razvoj tehnologije. Potrudićemo se da svaka porodica po ceo dan bulji u jednu kutiju iz koje ćemo ih zasipati propagandom.
J. Šprehfeler: Bilo bi dobro da napravimo lažnu opziciju. Na “njihovim” medijima čuće se i suprotna mišljenja. Naravno posle ćemo ih napadati i provlačiti kroz blato. Proglasićemo ih neprijateljima naroda i izdajnicima.
Meri Vindzor: Uz mito i korupciju naravno. Čovek je u stanju svašta da učini za zrno vlasti i šaku dolara.
H. Lubinger: Kada je o parama reč imam dobru ideju. U prvo vreme, nastavićemo sa štampanjem novca a posle ćemo ga polako ukidati.
J. Šprehfeler: Koncept novca je do sada naša najbolja prevara!
H. Lubinger: Bravo Jakove, svaka ti je ka’ u Sokrata! Mi ionako odlučujemo koje će zemlje biti bogate a kojima treba pomoći.
Meri Vindzor: Ja novac ionako ne koristim, za mene je sve besplatno.
D. Popov (u sebi): Razmažena upišulja ništa u životu nije uradila osim što se rodila u pravo vreme na pravom mestu!
J. Šprehfeler: Važno je da se približimo naučnicima i intelktualcima jer oni znaju da postavljaju nezgodna pitanja. Srećom njima je lagodan život važniji od ideala pa ih je lako potkupiti. Za malo keša, špricer i kavurmu, oni će opravdati i proizvodnju atomske bombe i eksperimantalne lekove i zagađivanje čovekove sredine.
H. Lubinger: Ovo sa lekovima ti je pametno, stado je posebno osetljivo kada je zdravlje u pitanju. Farmakološka industrija doneće nam mnogo para a priču o ekologiji tumačićemo kako nama odgovara. Svako ko i dalje postavlja suvišna pitanja biće proglašen za budalu ili teoretičara zavere a intelktualci su na njih posebno alergični.
J. Šprehfeler: A sada ono glavno. Politika zavadi pa vladaj! Valja nam ih okrenuti jedne protiv drugih. Seljake protiv radnika a ove protiv intelektualaca. U svakoj zemlji političare ćemo podeliti na leve i desne, ljubitelje sporta usitnićemo na pristalice različitih klubova, a zašto ne i muziku? Možda na folk i rok, klasiku i džez? Ali otom potom.
Meri Vindzor: Šta ćemo kada se pobune.
H. Lubinger: Najvažnije je imati “mangupe u njihovim redovima” koji će raditi za nas i razvodnjavati svaku vrstu protesta. Nego Jakove, malopre si pomenuo Kineze. Šta ćemo s njima? Velika je to sila ne smemo se zezati.
J. Šprehfeler: Sačekaćemo dvadesetak godina a onda počinjemo investicije u kineska preduzeća. Nisu Kinezi gadljivi na lovu. Uložićemo naš kapital, pokrenuti proizvodnju i izvoziti robu u razvijene zemlje pre svega u Ameriku. Posle nekog vremena, da se Vlasi ne sete, napravićemo štos da Amerika kao pozajmljuje ogromna sredstva od Kine. U stvari američka država će se zaduživati kod nas, investitora i stvarnih vlasnika “kineskog kapitala”. Tako ćemo izbeći plaćanje poreza u SAD.
Meri Vindzor: Kod nas se to zove pranje novca!
H. Lubinger: Baš tako pametnice moja.
J. Šprehfeler: To bilo sve za danas. Mislim da smo zaslužili da se malo počastimo. Pa neće onaj jastog sam da se pojede.
Meri Vindzor: Ja nisam gladna a i nešto me boli glava.
H. Lubinger: Duško završi taj kobajagi zapisnik sa Jalte a posle svrati do gospođe Vindzor da je malo izmasiraš.
D. Popov (u sebi): Samo mi je još to falilo!
J. Šprehfeler: Potrudi se da izveštaj zvuči kao da je pravi. Ha, ha, ha!
U svom “izveštaju”, Duško Popov je zapisao sledeće:
“Na samitu održanom od 4. do 11. februara 1945.na Jalti sastali su se lideri “Velike trojke”: Franklin Ruzvelt, Vinston Čerčil i Josif Staljin. Tom prilkom donete su sledeće odluke:
1. Nakon poraza, Nemačka će biti podeljena na četiri zone pod vojnom upravom SAD, Velike Britanije, Francuske i Sovjetskog Saveza. Isto važi i za Berlin.
2. Nemačka je obavezna da isplati ratnu štetu pobednicima. Sovjetskom Savezu će pripasti polovina sredstava za ratnu reparaciju dok će ostatak biti podeljen ostalim saveznicima.
3. Staljin se obavezao da će Sovjetski Savez ući u rat protiv Japana.
4. Odlučeno je da se izvši revizija granica Poljske. Garantovani su i slobodni izbori u oslobođenim državama Istočne Evrope.
5. Postignut je dogovor o osnivanju Ujedinjenih nacija, sa ciljem očuvanja mira i stabilnosti u svetu.”
Kada su se otreznili i oporavili, lideri slobodnog sveta Staljin, Ruzvelt i Čerčil saopštili su svetskoj javnosti “svoje” odluke! Duško Popov je po zadatku “partije” nastavio da masira gospođu Mari Vindzor a kao nagradu za svoj doprinos u kreiranju vrlog, novog sveta, 1953. godine postao je Džejms Bond.
***********************************************************************************
PRINUDNA UPRAVA U GLOBALNOM DUĆANU
/ MORALVILLE / EDIT
Ovih dana internetom kruži duhovita pošalica koja verno oslikava u kakvom svetu živimo. Lokalna verzija ove zezalice u skraćenom izdanju izgleda otprilike ovako:
Razgovaraju dva Kragujevčanina ispred “Plaze”.
– Da li Rusi i Ukrajinci ratuju zbog religije?
– Ne, i jedni i drugi su pravoslavci.
– Ukrajince podržava Amerika, a Ruse Kina?
– Tako je.
– Stari Kinezi su bili budisti a danas mahom ateisti?
– Da.
– A Amerikanci?
– Ameri su i protestanti i katolici i još mnogo toga.
– A Izrael?
– Oni su Jevreji.
– A Palestinci?
– Palestinci su muslimani Suniti.
– Ko podržava Palestince?
– Iran.
– Jesu i Iranci muslimani Suniti?
– Ne oni su muslimani Šiiti koji se inače ne slažu sa Sunitima ali ako treba da biraju između njih i Jevreja onda su sa Sunitima.
– A Albanci?
– Albanci su za Jevreje.
– Al oni su muslimani?
– Jesu, ali su uz Ameriku, a Amerika je uz Izrael.
– Ako su muslimani sa Kosova i iz Albanije za Izrael, onda su i muslimani iz Bosne za Izrae?
– Ne, oni su za Palestinu.
– A Srbi su onda sigurno za Palestinu koja nije priznala Kosovo, a protiv Izraela koji ga je priznao?
– Ne, i Srbi su za Izrael.
– A Ukrajinci?
– Za Izrael.
– Onda su Srbi sigurno za Ukrajinu koja je za Izrael?
– Jok, Srbi navijaju za Rusiju.
Iako je smišljen da zabavi, ovaj imaginarni dijalog je bolno istinit. Poslednjih godina savremeni svet podseća na veliku robnu kuću kojom upravlja namćorasti poslovođa. Svake jeseni, pošto se vrati sa godišnjeg odmora, pravi novi raspored u svojoj “prodavnici”. Proizvođači mu tutnu koju kintu u džep samo da bi nervirao mušterije. Pre nekoliko godina naprimer, napravio je haos u apoteci kada je izmešao aspirine i besendine, brufene zamenio konopljinim uljem i uveo obavezno nošenje platnenih maski. Naredne zime odlučio je da se pozabavi osnovnim životnim namirnicama. Brašno i ulje iz Rusije zamenio je ukrajinskim a vodku trajno sklonio sa rafova. Ove godine red je došao na orijentalnu hranu. Baklava, ratluk i ćeten alva dobijaju šut kartu a njihovo mesto zauzeli su bejglsi, humus i ostala košer hrana. A narod k’o narod, bune se par dana, negoduju a onda legnu na rudu i naviklnu na novi raspored. I tako sve do sledeće godine kada ih čeka novo iznenađenje.
Najnovoji inventar u globalnoj bakalnici zla, počeo je 7. oktobra kada su teroristi Hamasa ispalili stotine raketa na Izrael a onda paraglajderima napali posetioce muzičkog festivala “Supernova”. Procenjuje se da je u napadu stradalo preko hiljadu Izraelaca a Hamas je tom prilikom zarobio i taoce. Teroristički napad iznenadio je izraelski Mosad, jednu je od nabolje organizovanih tajnih službi u svetu sa sofisticiranom mrežom špijuna na celoj teritoriji Bliskog istoka. Neverovatno zvuči da im je promakao tako jednostavan napad Hamasa izveden pomoću štapa i kanapa. Kako to u pojasu Gaze obično biva, ono što su propustili obaveštajci ispravila je vojska. Nekoliko sati nakon početka napada s druge strane zida, izraelska armija je uzvratila žestokim arteljerijskim i vazdušnim udarima. Meta je bio Hamas a prave žrtve palestinski civili u Gazi. Po ko zna koji put počela je krvava osveta Izraela po principu bombarderima na paraglajdere i sto civila za jednog ljubitelja tehno muzike. Od početka izraelske ofanzive u pojasu Gaze stradalo je više od šest hiljada Palestinaca dok je broj ranjenih je premašio 15 hiljada.
Paralelno sa vojnom akcijom aktivirana je medijska mašina za pranje savesti i ispiranje mozga. U odbranu agresora stali su isti oni koju su oštro osuđivali opsadu Vukovara i Sarajeva, egzodus Srba iz Krajine i sa Kosova kao i agresiju Rusije na Ukrajinu. Uz obavezno “Palestinci su prvi počeli” došlo je do globalne amnezije koja je najviše zahvatila intelektualne krugove i “progresivne” snage savremenog sveta.
Preko noći je zaboravljeno da su kroz istoriju, agresori uvek pronalazili povod i opravdanje za nedela koja slede. Tragični, neretko iscenirani, događaji koriste se kao povod za mnogo krvavije sukobe. Prvi korak u propagandnoj igri beščašća je vešta manipulacija javnošću. Koriste se emocije i strahovi ljudi kako bi se dobila podrška za ratne operacije. Stvara se percepcija neposredne pretnje i nužnost vojne akcije. Tako je povod za Prvi svetski rat bio Sarajevski atentat i ubistvo Franca Ferdinanda. Nakon četiri godine ratovanja shvatili smo da je “zbog austrijskog nadvojvode” poginulo je preko 20 miliona ljudi. Mogu li se ove žrtve pravdati pitanjem: “ko ih je terao da ubijaju Ferdinanda?” Ili konstatacijom “pa oni su prvi počeli!”. Kao glavni razlog za početak krvavog pira 1938. godine, Hitler je naveo ugroženost nemačke manjine u Sudetskoj oblasti. Odlučio je da je napadne Čehoslovačku i otpočne Drugi svetski rat. Sedam godina kasnije položaj nemačke manjine u Sudetu je rešen ali je svet izgubio 70 miliona stanovnika. Sukobi u Vijetnamu počeli su još 1955. a Amerika se umešala tek 1964. godine i to zbog napada Viet Konga na njihove brodove u zalivu Tonkin. Sukobi su nastavljeni sve do 1975. a broj žrtava dostigao je milion i 355 hiljada. Ubistvo srpskog svata Nikole Gardovića u Sarajevu 1. marta 1992. godine navodi se kao povod za početak trogodišnjeg rata u Bosni koji je odneo preko 100 hiljada života dok je dva miliona žitelja BIH raseljeno po svetu. Hitlerov izgovor o ugroženim manjinama iskoristio je i Putin koji još od 2014. godine “štiti” Ruse po Ukrajini.
Kada se brani neobjašnjivo, prva destinacija obmane je istorija i to ona drevna, daleka i teško proverljiva. Kao što srpski nacionalisti svaku priču počinju Kosovskim bojem tako Cionisti i njihove mecene podsećaju na svoje, 3.500 godina dugo, jevrejsko poreklo, na Abrahama i Toru i ulogu svetog naroda. Trenutni ratni sukobi najlakše se pravdaju događajima iz daleke prošlosti jer je mnogo lakše ući u vremensku mašinu i odjezditi hiljadama godina u prošlost gde se navodno kriju odgovori na sva pitanja. Pravi uzroci većine sukoba ipak su mnogo jednostavniji sa korenima izniklim u znatno bližoj prošlosti.
Na početku 20. veka, današnja teritorija Izraela bila je deo Otomanskog carstva. U to vreme, Jevreji su stidljivo sanjali o povratku u svoju postojbinu koja im je po drevnim zapisima bila bogomdana. Ova ideja, poznata kao Cionizam začeta je tokom 19. veka i čovečanstvu ništa dobro nije donela.
Prvi Svetski rat i pad Turskog carstva otvorili su vrata za dalje migracije Jevreja na Bliskom istoku. Velika Bitanija je, po odluci Lige naroda, dobila mandat upravljanja palestinskom teritorijom. Englezi su od samog početka podržali jevrejsko doseljavanje što je ubrzo dovelo do prvih konflikata između pridošlica i lokalnih arapskih zajednica.
Tužna je istina da tokom Drugog svetskog rata, savezničke sile nisu učinile gotovo ništa da spreče antisemitizam koji je doveo do Holokausta. Posle pobede nad fašizmom dolazi do sveopšteg pokajanja u vidu bezrezervne podrške stvaranju jevrejske države na Bliskom istoku. UN su 1947. godine usvojile plan podele Palestine na jevrejsku i arapsku državu. Ova odluka izazvala je početak Arapsko-jevrejskog rata i zvanično formiranje države Izrael 14. maja 1948. godine.
Ostvarenje viševekovnog sna pokrenulo je novi talas seoba Jevreja koji su za kratko vreme preplavili Bliski istok. Teritorija koja im je dekretom dodeljena ubrzo postaje nedovoljna da primi jevrejske “migrante” a povlašćena pozicija u UN iznova je hranila njihove apetite. U želji za proširenjem, žrtve Holokausta počinju osvajačke ratove u regionu.
Posle nacionalizacije Sueckog kanala 1956. Izrael je uz pomoć Francuske i Velike Britanije napao Egipat i okupirao Sinajsko poluostrvo. Desetak godina kasnije tokom “Šestodnevnog rata” protiv Egipta, Jordana i Sirije, Izrael je 1967. osvojio Golansku visoravan, Zapadnu obalu (uključujući Istočni Jerusalim) i Pojas Gaze. Intervencijom u Libanu 1982. godine Izrael je oslabio palestinske militantne grupe i etnički očistio jug Libana. Iako Palestinci čine većinu sa preko 60% stanovništva istočnog Jerusalima, Izrael je “sveti grad” proglasio svojom prestonicom i tako legalizovao proces proterivanja Palestinaca iz ove oblasti.
Povodom najnovijih sukoba u pojasu Gaze, američki intelektualac Ben Šapiro nedavno je rekao da “izraelska intervencija mora trajati sve dok i poslednji kurvin sin u Gazi ne bude ubijen!”. Ova izjava je izazvala kolektivni medijski orgazam i bezrezervnu podršku intelektualnih elita na Zapadu. Svekoliko zalaganje za ljudska prava, slobodu i demokratiju, preko noći su poput vojničkog sapuna skliznuli u drugi plan. Izrael je zatvorio Pojas Gaze i zabranio ulazak novinara na okupiranu teritoriju tako da svi izveštaji stižu samo iz pograničnih oblasti na izraelskoj teritoriji. U neviđenu medijsku propagandu uključio se i senilni predsednik SAD koji je posle najave da “Amerika gradi železnicu koja će povezati Atlantski sa Indijskim okeanom” prešao na širenje dezinformacija iz Gaze. Preneo je najpre lažnu vest da su pripadnici Hamasa ubijali decu odrubljivanjem glave (Bela kuća je kasnije demantovala predsednikov “izveštaj”) a onda je “obavestio” svetsku javnost kako su napad na civilnu bolnicu u Gazi izvršili sami Palestinci. Ako predsednik najmoćnije zemlje sveta otvoreno laže možemo zamisliti kako izveštavaju njegovi mediji.
Svaki rat predstavlja iracionalnu katageoriju i teško je u njemu tražiti bilo kakav smisao. Ono malo logike i zdravog razuma ipak traže od nas da postavimo pitanje: kako je moguće da narod koji je preživeo Holokaust tako nemilosrdno sprovodi etničko čišćenje Palestinaca samo nekoliko decenija posle genocida nad sopstvenom nacijom? “Ali oni su prvi počeli!”, i dalje odjekuje svetskim medijima.
U našem jeziku postoji izreka “kolje vola za kilo mesa”, nedela koja Izraelci proteklih nedelja čine u Gazi više podsećaju na aktivnosti sudskog izvršitelja koji naređuje rušenje kuće kako bi se rešio problem miševa u podrumu. Borci za ljudska prava širom sveta pomažu i “prinudno iseljenje” stanovnika i rušenje “zgrade” a ubrzo će bez griže savesti, finansirati izgradnju nove višespratnice koju će kroz koju godinu ponovo rušiti!
Kad dođe do rata, prva žrtva je istina. Nema veće ludosti nego kada ljudi u ime Boga čine zlo jedni drugima. U ratu niko ne pobeđuje, osim ratne industrije. Mada, svi ideali sveta nisu vredni suze jednog deteta. (DŽonson, Paskal, Breht, Dostojevski)
*****************************************************************************************
ŠPIJUNI SU MEĐU NAMA
Početkom godine, u jednom od “sudbonosnih obraćanja naciji”, predsdnik Srbije Aleksandar Vučić je izjavio sledeće: „Nemojte da smetnete s uma, za Novu godinu i Božić Beograd je bio kao Kazablanka. Rekord smo postigli, špijuni su okupirali sve hotele, privatne smeštaje, kuće, zgrade, vile. U Beogradu takav broj špijuna, kao od 20.decembra do 5.januara, nije zabeležen od Drugog svetskog rata pa do danas, očigledno da su mnogi spremali svašta“, rekao je tadašnji predsednik SNS-a.
Kada se pomenu špijuni običan čovek najčešće pomisli na Šona Konerija ili Danijela Krega u ulozi Agenta 007, čitalac Informera zamišlja Šolaka sa fudbalskom loptom, Zelenovića na beloj lađi ili Ćutu u kafani, dok gledalac Pinka vidi Mariniku Tepić koja sa kokoškom iz Morovića izvodi razne vudu vradžbine. Priče o špijunima su zanimljive jer u isto vreme mogu da zabave, zavedu ili zavaraju trag u borbi sa političkim protivnicima. Vlast po pravilu upire prstom u opoziciju nazivajući ih stranim plaćenicima u prevodu belosvetskim doušnicima, dok protivnici režima ističu bliskost vlasti sa međunarodnim silama haosa i bezumlja.
Uprkos svetom špijunskom pravilu da je najbolji obaveštajac onaj čiji se identitet nikada ne otkrije, istorija beleži brojne primere uspešnih tajnih agenata koji su odigrali važnu ulogu u političkim igrama bez granica.
Jedna od najpoznatijih figura u svetu špijunaže bila je holandska estradna zvezda Margareta Gertruda Zele poznatija kao Mata Hari. Špijunka je postala tokom Prvog svetskog rata kada je kao plesačica nastupala u najpoznatijim kabareima Pariza. Za to vreme, paralelno je radila i za Nemačku i za Francusku. Iako plodonosna, njena špijunska karijera trajala je kratko. Već 1917. Francuzi su je uhapsili, optužili za izdaju i ubrzo streljali.
Harold Adrijan Rasel alias Kim Filbi, jedan je od najuspješnijih pregalaca sovjetske obavještajne službe u koju je stupio 1934. kao student univerziteta u Kembridžu. Posle rata bio je oficir za vezu između britanske i američke obaveštajne službe što mu je omogućilo da u periodu “hladnog rata” Moskvi dostavlja važne informacije. Kada je otkriven, neko vreme se skrivao u Bejrutu da bi se 1963. vratio u Moskvu gde je umro prirodnom smrću što predtavlja krunu svake špijunske karijere. Za svoje zasluge nagrađen je najvišim sovjetskim odlikovanjima.
Tokom Drugog svetskog rata, fizičar Klaus Fuks radio je na savezničkom projektu stvaranja atomske bombe ali je kao sovjetski agent, Rusima prenosio ključne informacije o projektu atomskoog naoružanja SAD. Njegova špijunska delatnost omogućila je Sovjetima da ubrzaju i usavrše svoj nuklearni program.
ŠAMAR VINSTONU I PACKE ĐORĐU
Naši ljudi su i kao špijuni bili su po mnogo čemu posebni. Njihovim posrednim akcijama počinjali su ratovi, nehajno su šamarali svetske lidere, zavrtali uši članovima kraljevske porodice, zavodili najlepše žene sveta i sadili povrće u okolini Beograda.
Priča se da je Vojin Tankosić svojim obaveštajnim radom pomogao početak Prvog balkanskog a potom i Prvog svetskog rata. Kao mladi oficir izazvao veliki diplomatski incident. Naime, engleski dopisnik iz Beograda pisao je veoma negativno o Srbiji tog vremena. Jednom prilikom Tankosić ga je sreo u kafani i pred svima ga ošamario što je dovelo do protesta ambasadora Velike Britanije. Novinar se zvao Vinston Čerčil a kasnije je postao premijer Velike Britanije. Kralj Petar Karađorđević izabrao je Tankosića da bude vaspitač njegovim sinovima ali spevijalno vaspitanje nije dugo trjalao pošto je čika Vojin redovno tukao princa Đorđa iako je ovaj već bio momak. Poginuo je 1915. godine i tajno sahranjen. Austrijanci su međutim, pronašli Tankosićev grob, otkopali ga i fotografiju objavili u novinama pod naslovom “Srpski špijun i demon je mrtav”.
Mustafa Golubić je bio član Mlade Bosne, učesnik Sarajevskog atentata, Solunski dobrovoljac, pripadnik “Crne ruke”, rukovodilac u KPJ i jedan od najznačajnijih sovjetskih obaveštajaca. Po izbijanju Prvog balkanskog rata stupa u četnički odred Vojislava Tankosića a iz rata izlazi kao narednik srpske vojske sa Medaljom Obilića za hrabrost kojom ga je lično odlikovao tadašnji prestolonaslednik. Sa srpskom vojskom prelazi Albaniju a kao oficir Kraljevske garde učestvuje u čuvenoj Kolubarskoj bici. Posle rata pristupa Kominterni i prelazi u Moskvu gde se školuje za oficira NKVD-a. Dobija sovjetsko državljanstvo i tridesete godine dvadesetog vijeka provodi u Četvrtoj upravi NKVD-a u odeljenju zaduženom za političke likvidacije. Početkom 1937. godine kao Staljinov čovek od poverenja boravi u Španiju. Početkom Drgog svetskog rata vraća se u Beograd gde su ga Nemci ubrzo uhapsili a i streljali. Po završetku rata, Staljin je lično naredio da se posmrtni ostaci Mustafe Golubića prenesu u SSSR gde je sahranjen uz najviše vojne počasti.
SAMO DA TETKI ODNESEM LEK
Ako pogledamo fotografije domaćih i svetskih špijuna upoznaćemo se sa galerijom različitih likova od fatalnih žena i zgodnih frajera do neustrašivih, brkatih ratnika. Izgled međutim često vara ili što bi rekao najpoznatiji “Balkanski špijun” Ilija Čvorović: “Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste!” Stvarnost nas uči da su najopasniji oni špijuni koji na prvi pogled izgledaju poput šefa smene u Gradskoj čistoći ili magacionera u Preseraju. U srpskoj javnosti sve češće se pojavljuje teško proverljiva informacija o ruskom špijunu sa naših prostora. Naizgled običan čovek srednjih godina koji uvek deluje začuđeno kao da je pošao da tetki odnese lek. U isto vreme, on se od 2012. godine nalazi na čelu svih “ministarstava sile”. Počeo je kao ministar bez portfelja zadužen za Kosovo i Medtohiju, potom je upravljao vojskom i policijom da bi na kraju postao prvi obaveštajac Srbije na funkciji diretora BIA. Možda je ipak sve to samo slučajnost i nema nikakve veze sa njegovim navodnim špijunskim delatnostima po nalogu Rusije? U prvo vreme, zlobnici su ukazivali na beznačajnu činjenicu kako mu se supruga zove Nataša a sinovi Oleg i Sergej. Neki su vezu pronašli u prijateljstvu i bliskoj saradnji sa Mirom Marković čiji je dever godinama bio ambasador Srbije u Moskvi a sin uspešan ruski biznismen (sa parama koje je tata pokrao od srpskog naroda). Drugarica Marković je posle suprugovog hapšenja ostatak života provela pod zaštitom iste te “majke Rusije”. Postoje i neverne Tome koje uz ono “ništa nije slučajno”, podsećaju da ga je SPC odlikovala ordenom Svetog Save za svekolika dobročinstva prema Srbima na Kosovu. Najzad, oni najhrabriji, uz rizik dobijanja tittule teoretičara zavere, tvrde da mu ni predsednik Aleksandar Vučić ne može ništa. Priča se se da je Vučić uvek bio protiv imenjakovog postavljanja na važne funkcije. Ovakvo raspoloženje bi ga držalo sve dok ne stigne depeša iz Moskve kada bi preko noći promenio mišljenje. Priča se, da je krajem 2017. godine Vučić ozbiljno razmišljao o smeni tadašnjeg ministra odbrane. Informacija je kao probni balon “procurela” do režimskih medija. Nije prošlo dugo a Vladimir Putin je pozvao Vučića u goste. Najpre mu je servirao boršč, počastio vodkom i pirogima a onda ga odveo na “Institut za perspektivna istraživanja” gde su ruski naučnici demonstrirali zanimljiv eksperiment. Reč je o prezentaciji tokom koje su pred srpskim predsednikom zaronili psa jazavičara u rezervoar ispunjen tečnošću koja ne sadrži azot. Po završetku ogleda, pas je mahanjem repa pozdravio gosta iz Srbije. Ne samo da je preživeo, nego je bio dobre volje i odličnog raspoloženja. Dal’ zboga kuce ili direktive, po povratku Vučića iz Moskve više nije bilo reči o smeni Ministra odbrane. Toliko zlonamernih i ničim izazvanih tvrdnji i komparacija a Aleksandar Vulin je samo jedan skroman levičar nacionalističke provinijencije koji voli da nosi uniforme i mašta o “srpskom svetu”. Rođen je u Novom Sadu, diplomirao na Pravnom fakultetu u Kragujevcu a potom završio i Visoke studije bezbednosti i odbrane pri “Vojnoj akademiji Univerziteta odbrane” u Beogradu. Bio je polaznik 6. klase, zajedno sa Nebojšom Stefanovićem i Sinišom Malim. Tokom dugogodišnje političke karijere nije uspeo da uštedi ni za krov nad glavom pa se ženina tetka iz Kanade sažalila i kupila mu stan. Vulin je oduvek brinuo i o bezbednosti Srba na Kosovu. Kako bi mu stalno bili na oku, zamolio je drugara Uroša Čubrilovića da instalira sigurnosne kamere na svim važnim mestima u Mitrovici. I umesto da mu se za to oda priznanje zlonamerni mediji su se istog trenutka fokusirali na milion evra koje je Čubrilovičeva kompanije DBS bez tendera dobila od Vlade Srbije. Sašenjka Vulin voli Ruse i Rusiju ali ne i rusku opoziciju. U maju 2021. godine Vulin je otišao u Moskvi da lično preda transkripte razgovora ruskih opozicionara koje je tokom sastanka u Beogradu prisluškivala BIA. Jedan od učenika tog sastanka Vladimir Kara-Murza ubrzo je uhapšen i osuđen na 25 godina zatvora zbog izdaje.
Godine prolaze, političari dolaze i odlaze samo je Vulin tu da zauvek ostane. Nedavno je još jednom pokazao – da ne može mu niko ništa jer jači od logike. Samo par nedelja pošto su mu SAD uvele individualne sankcije, Aleksandar “Nedodirljivi” Vulin pojavio se na prijemu koji je američka ambasada organizovala 4. jula ove godine povodom Dana nezavisnosti SAD.
RAŠTIMOVANI ORKESTAR
Dolazimo i do 24. septembra 2023. Posle oružanog sukoba na Kosovu, direktor obaveštajne službe se nije oglašavao. Bio je, kako kažu, opravdano odsutan. Hadži Vulin je prisustvovao hodočašču u Jerusalimu a u Crkvi Hristovog groba obavio poklonjenje. Privatna poseta Svetoj zemlji desila se samo tri dana nakon oružanog sukoba u Banjskoj u kome su život izgubila trojica Srba (među kojima i bivši Vulinov telohranitelj) i pripadnik kosovske policije i nedelju dana pre početka novog rata u Zalivu.
Neosetljivi na spiritualnu stranu Vulinove ličnosti, kritičari režima su odmah postavili pitanje da li je srpska tajna služba imala informacije da se sprema obračun u blizini manastira Banjska? Dok čekaju odgovor, neki su odmah počeli da spekulišu kako Rusima odgovara obnavljanje sukoba na Balkanu i eventualna intervencija NATO snaga na Kosovu kako bi se skrenula pažnja sa Ukrajine i dobio legitimitet za nastavak rata. U takvoj situaciji najlogičnija destinacia kreatora “srpskog sveta” i nosioca ordena Svetog Save svakako je Jerusalim jer da je otišao u Moskvu bilo bi suviše očigledno.
Pre nego što požirumo sa zaključcima, valja podsetiti da se vrednost špijuna meri po tome koliko je njegova maska savršena. U svetu špijunaže, tajna je važeća valuta a poverenje luksuz koji se retko može priuštiti. Špijun uvek hoda po tananoj žici između izdaje i lojalnosti. Kada se čovek u špijuna pretvori, to više nije ni heroj, ni zlikovac, već najobičniji instrument u rukama loših muzičara. Instrumentalisti odlično znaju da se važne državne tajne nelogičnošću najefikasnije čuvaju. Još samo da i gluvi posetioci “koncerta” to shvate.
***************************************************************************
NAVIJAJ I ZA TRIBINU ZADENI
/ MORALVILLE / EDIT
Bez obzira gde živeli, čime se bavii i kome porez plaćali, Srbi imaju nekoliko zajedničkih karakteristika koje ih odvjajaju od ostalih naroda. Prosečan potomak Karađorđa i Nikole Tesle slavi slavu, obožava dobru domaću rakiju, glasa za vlast, voli Ruse i pašenoga, mrzi taštu i Hrvate, u malom prstu ima globalnu svetsku politiku i nepogrešivi je ekspert za sve sportove. Od fudbala, košarke i tenisa pa sve do odbojke, rvanja i skoka u dalj za našeg čoveka ne postoje tajne. Svoje nagomilano znanje Srbin želi će rado podeliti sa sunarodnicima. Puno je kvalifikovaniji od selektora koji naravno uvek ima neku manu. Trener nacionalnog tima po pravilu je nedovoljno stručan za svoj posao a onda slede i druge slabosti: ili je suviše mlad ili mnogo star i senilan ili je pun sebe, ili mu padeži ne idu od ruke… Naravno, naš čovek je ekspert i za sportsku politiku ali ga mrzi da se time zamara. Kada bi se malo potrudio, brzo bi shvatio da su ligaška prvenstva u Srbiji odavno izgubila takmičarski karakter jer je novac zamenio sportski duh a stranci naše igrače. Pošto “na domaćem terenu” dominiraju samo dva kluba bliska predsedniku države, domaća takmičenja su ostala na margini intersovanja publike jer su do zla boga dosadna i predvidiva. Tako je reprezentativni sport postao glavna arena u kojoj Srbi izražavaju i patriotizam, i nacionalizam i “ekpertizam” ali i netoleranciju i ksenofobioju. Pobede se proslavljaju euforično a posle nekoliko čašica srpskog brenda prozvedenog od šljive, sportske teme se potiskuju u drugi plan a uspesi dobijaju epsku dimenziju. Nismo pobedili samo Gildžijus-Aleksandera i Nadala već Kanadu i Španiju a sa njima i celu Ameriku i Evropsku uniju. “Neka vide majku im njihovu kako Srbin… dominira!”, poručuju hrabri “osvajači sveta” pre nego što stidljivo objasne ženi i šefu zašto su pijani došli kući a mamurni na posao.
OGLEDALO NACIJE
Sport je univerzalna kulturološka disciplina koja prevazilazi granice jezika, religije i geografije a način na koji različiti narodi gledaju na sportske uspehe i neuspehe često je ogledalo kolektivnog mentaliteta.
U SAD, sport je metafora američke svakodnevice pod sloganom “pobednik uzima sve”. Ohrabruje se individualizam kroz stalnu proveru sopstvenih veština i kvaliteta u odnosu na konkurenciju. Kao u kultnom filmu “Roki” gde autsajder postaje nacionalni junak tako je i u američkoj, sportskoj svakodnevici. Najveći broj uspešnih sportista potiču iz niže srednje klase pa im je razvijanje talenta uz mukotrpne treninge jedini način da se izdvoje iz proseka sredine u kojoj su odsrasli. Sport je jedna od retkih ako ne i jedina oblast života gde svi Amerikanci kreću sa iste startne pozcije i trče ravnopravnu trku do uspeha. Za razliku od onih dolarskih, sportskim brojevima se ne može manipulisati pa zato na kraju samo najbolji opstaju. Na međunarodnoj sceni, sportisti iz SAD najbolje rezultate postižu u pojediačnim sportovima u kojima je najvažniji individualni sportski duh koji karakteriše američki mentalitet. U najpopularnijim ekipnim sportovima gde je veliki novac u opticaju, nije redak slučaj da najbolje plaćeni sportisti ne nastupaju za nacionalni tim što u javnosti ne izaziva burne reakcije jer se patriotizam može iskazati i na drugi način. Jedan od najboljih košarkaša svih vremena Le Bron Džejms za reprezentaciju SAD igrao je samo 68 puta ali je u humanitarne svrhe donirao preko 100 miliona dolara. Neuspeh košarkaša na poslednjem svetskom prvenstvu, američka sportska javnost objasnila je činjenicom da se u ostatku sveta sada igra mnogo kvalitetnija košarka te da se za naredna takmičenja valja bolje pripremiti. Odmah su se oglasili Durant, Kari i Le Bron najavljujući svoje učešće na Olimpijadi u Parizu.
Nemci su poznati po besprekornoj organizaciji i efikasnosti a na sport gledaju kao na još jedan dobro ili loše obavljen posao. Nedavno, istog dana, nemački košarkaši su postali prvaci sveta dok su fudbaleri na svom terenu doživeli katastrofalni poraz od Japana. Trezveno i bez euforije, nemački mediji su analizirali šta treba promeniti kod fudbalera da bi ponovo bili uspešni kao sada košarkaši. Već u ponedeljak fudbalski selektor je dobio otkaz uz zaključak da kod Šrurdera, Vagnera i drugara za sada ništa ne treba menjati. Posle osvajanja zlatne medalje u Manili, nemačke košarkaše su dočekali članovi šire familije i par stotina navijača. Bez velike pompe, euforije… i bez Cece.
Za Japance, sport je više od igre. To je put ličnog usavršavanja od prosečnosti do savršenstva. U timskim sportovima dominira snažna disciplina i kolektivni duh dok se pojedinci odlikuju fanatičnim odnosom prema treninzima i takmičenjima. Posebno je zanimljiv samurajski pristup sportskom porazu kada japanski sportisti izražavaju duboko poštovanje prema suparnicima i publici. Postoji anegdota o japanskom golmanu koji se duboko poklonio lopti koja je ušla u njegov gol.
Sport a posebno fudbal, u Brazilu je najvažnija stvar na svetu a ponekad je i iznad samog života. Muževi širom sveta često pominju brazilskog navijača koji je nakon poraza reprezentacije bacio ženu kroz prozor. Fudbal je u Brazilu kultura i način života koji se najbolje može osetiti posmatrajući klince kako pikaju loptu na plaži. Improvizacija, strast i umetnost u svakom pokretu. U Brazilu se slavi i neuspeh ako je izveden sa stilom. Postoji priča o slavnom Peleu koji je za malo promašio gol ali je publika bila oduševljena njegovom inventivnom tehnikom prilikom izvođenja slobodnog udarca.
REPREZENTACIJA ILI ŽIVOT
Nastupanje sportista za nacionalni tim svoje zemlje predstavlja društveni fenomen koji igra važnu ulogu u kolektivnom i patriotskom identitetu pojedinca. Igranje za reprezentaciju mnogo je više od demonstracije fizičke snage i taktičke veštine, to je u isto vreme i kulturološko-politička kategorija. Reprezentativci na trenutak prestaju da budu individualni igrači i postaju predstavnici nacije. Često se od sportista očekuje da će uvek igrati za reprezentaciju svoje zemlje čak i kada je to u suprotnosti sa njihovim ličnim interesima. Otkazivanje nastupa za državni tim najčešće postaje kontroverzna odluka koja nailazi na opštu osudu.
Neki sportisti odbijaju da predstavljaju svoje zemlje zbog političkih neslaganja ili protesta. Na primer, tokom aparthejda u Južnoj Africi, mnogi crni sportisti bojkotovali su nacionalni tim kao izraz protesta protiv rasne segregacije.
Sportisti koji imaju dvojno državljanstvo često su suočeni sa komplikovanim izborom koju zemlju će predstavljati. Jedan od najboljih fudbalera Evrope Euzebio rođen je u Mozambiku ali je nastupao za reprezentaciju Portugala. Rođeni Francuz Gonzalo Iguain postigao je značajne rezultate u plavo-belom dresu Argentine. Miroslav Klose i Lukas Podolski rođeni su u Poljskoj ali su odlučili da predstavljaju Nemačku za razliku od Roberta Levendovskog koji nije želeo da prihvati nemačko državljanstvo i igra za fudbalsku reprezentaciju Poljske.
U nekim slučajevima, neodazivanje na poziv selektora objašnjeno je etičkim ili moralnim razlozima. Nemački fudbaler Mesut Ozil je pri kraju karijere odbio da se priključi reprezentaciji zbog odnosa Nemačke prema turskoj manjini jer su i njega, vrhunskog sportistu, tretirali kao građanina drugog reda. Košarkaš NBA lige i turski državljanin Enes Kanter, posle kritike predsednika Erdogana ne samo da više nije pozivan u reprezentaciju već mu je zabranjen ulazak u Tursku. Iako je nastupao za kinesku reprezentaciju, NBA košarkaš Jao Ming godinama je bio na meti kritike i u matičnoj zemlji ali i u Americi jer svetu je jednostavno nemoguće ugoditi.
KRATKO PAMĆENJE
Najkorisniji igrač i lider šampiona američke NBA lige Nikola Jokić sa juniorima Srbije osvojio je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 2013. godine. Za seniorsku reprezentaciju debitovao je 2016. godine kada se na Olimpijadi u Riju okitio srebrnom medaljom. Na Svetskom prvenstvu u Kini 2019. igrao je za Srbiju koja je osvojila peto mesto. Pred odlazak na Evropsko prvenstvo 2022. godine, Jokić je izjavio: “Puno mi znači reprezentativni dres. Baš sam pričao sa mojim najbližima koliko je drugačiji osećaj kada igraš za Srbiju”. Tokom šampionata ostvario je učinak: 21 poen, 10 skokova i 4 asistencije. U utakmici četvrtfinala Jokić je ubacio 32 poena, skočio 13 i asistirao 4 puta. Srbija je nažalost izgubila od Italije a domaća javnost ga obasula drvljem i kamenjem. Posle prvenstva Nikola je izneo mišljenje o odnosu srpske publike prema košarkaškoj reprezentaciji: “Takav je mentalitet u Srbiji. Mi ne volimo sport, ne volimo košarku, mi volimo da pobeđujemo.”. Posle ove ove izjave Jokićeva popularnost izjednačila se sa simpatijama koje Srbi gaje prema premijerki Brnabić. Kritikovali su ga sve do finalnih utakmica NBA lige. Kada je postao prvi Srbin koji je uz osvojenu NBA titulu dva puta proglašen i za najboljeg igrača Amerike ponovo stiče simpatije srpske javnosti i od običnog posetioca Slaninijade u Kačarevu postaje supermen koji je “pokazao tim Amerima kako se igra basket”. Mesec dana kasnije, iscrpljeni Jokić obaveštava selektora i drugare iz reprezentacije da neće moći da igra na Svetskom prvenstvu. Od tog trenutka, seuper heroj se pretvara najobičnije džambasa iz Sombora koji, ruku na srce, “i nije baš neki naročiti koparkaš”. Od trnja do zvezda i nazad, od pljuvačine do euforije nepisano je pravilo po kome srpski mediji i nihovi pratioci tretiraju vrhunske profesionalne sportiste. Setimo se koliko je samo puta Novak Đoković kritkovan ako bi odlučio da ne igra za Srbiju u Dejvis kupu ili kada izgubi pre finala nekog turnira.
Pored navedenih karakteristika prosečnog Srbina sa početka ove priče, naš narod poseduje još jednu osobinu a to je – kratko pamćenje. Zato kada pojedinci poput Jokića i Đokovića koji su za popularizaciju Srbije u svetu uradili više nego svi mi ostali zajedno, donesu odluku koja i nije po našem ukusu zaslužili su da pokažemo više razumevanja. Njima je lako da budu mi, a za nas nemoguće da postanemo oni.
****************************************************************
SAMOUBISTVO IZ ZASEDE
/ MORALVILLE / EDIT
Od početka rata u Ukrajini, srpski desničari su odmah stali na stranu ruske braće i KGB kapitaliste Vladinira Putina. Dok su u Kijevu, Dombasu i Bahmutu ginuli civili, srpske desničarske stranke organizovale su mitinge podrške agresorima. Na jednom od takvih skupova, posle ratnohuškačkih tirada i nacionalističke retorike, jedan od govornika je pozvao prisutne da se prijave u dobrovoljce Jevgenija Prigožina. Na Vagnerovom spisku tog dana su se našla samo tri imena a od februara 2022. jedva nekoliko desetina građana Srbije pristupilo je plaćeničkoj vojsci Vagner grupe. I sve je bilo kristalno jasno, krvožedno i idilično do 23. juna 2023. kada je Jevgenij Prigožin sa svojim sledbenicima pokušao da izvrši, nešto kao, državni udar. Srpski desničari su se najednom našli u dilemi kome će se privoleti carstvu? Da li podržati onog moćnijeg koji ima svu vlast (a Srbi su uvek bili uz vlast) ili pobunjenika koji je digao glas i tenkove protiv establišmenta?
ZAR I TI SINE ŽENJA?
Jedino Vladimir Putin nije imao dileme, složio se da tovariš Ženja ode u Belorusiju dok se prašina slegne a samo dva meseca kasnije (tačno u dan) poslao je Prigožina u večna lovišta. Ruski mediji su prvi objavili vest uprave civilnog vazduhoplovstva da se avion koji je prevozio osnivača privatne vojne kompanije Vagner srušio odmah posle poletanja iz Moskve. “Ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se obiju”, kaže narodna poslovica ali “kada pukne tikva” Putin ne prašta. Nije Vladimir Vladimirovič nemilosrdan samo prema bivšim saradnicima. Mnogo više ga nerviraju kritičari koje je ili otrovao ili ih “ubedio” da izvrše samoubistvo. Aleksandar Litvinjenko je bio nekadašnji agent FSB-a koji je preminuo u novembru 2006, tri nedelje pošto je popio čaj otrovan radioaktivnim polonijumom-210. Novinarka lista “Novaja Gazeta” Ana Politkovskaja napisala je knjigu “Putinova Rusija” u kojoj je optužila Volođu da je pretvorio zemlju u policijsku državu a detaljno je opisala i ruske zločine u Čečeniji. Ubijena je 7. oktobra 2006. u liftu zgrade u kojoj je živela pošto je ranije već dobila nekoliko pretnji smrću. Tajkun u egzilu Boris Berezovski nekada je bio lider takozvanih oligarha koji je stekao bogatstvo i moć tokom vladavine Borisa Jeljcina. Berezovski je pomogao Putinu da dođe na vlast ali nije uspeo da ostvari uticaj u meri u kojoj se nadao. Njegovo neslaganje sa ruskim predsednikom nateralo ga je da potraži azil u Velikoj Britaniji gde se navodno zakleo da će Putina skloniti sa vlasti. Berezovski je 2013. godine pronađen mrtav u kupatilu sa omčom oko vrata. Što bi ljubitelji crnog humora rekli – samoubistvo iz zasede! Ruski opozicioni lider Boris Nemcov upucan je u februaru 2015. samo nekoliko metara od Kremlja dok se sa devojkom vraćao kući. Nemcov je bio bivši zamenik premijera u vladi Borisa Jeljcina koji je godinama oštro kritikovao politiku ruskog predsednika.
Kada je reč o obračunu sa bivšim političkim saradnicima Rusija i SSSR se mogu pohvaliti dugom i bogatom tradicijom u ovoj oblasti. Rodonačelnik ove prakse svakako je Josif Viserijonovič Staljin za pokojne i preživele saradnike – Koba. Velika Staljinova čistka dogodila se krajem 1930-tih u tadašnjem SSSR-u. Koba je tada nearedio masovna hapšenja, progone, mučenja i egzekucije političkih protivnika. Nastupio je vreme terora, straha i paranoje kada je život izgubilo više stotina hiljada ljudi. Bivši šef NKVD-a Genrih Jagoda bio je zadužen za likvidaciju mnogih “mangupa iz sopstvenih redova” pre nego što je i sam postao žrtva Staljinovih čistki. Pogubljen je 1938. godine. Jagodin saradnik Sergej Kirov, vođa Lenjingradskog kružoka komunističke partije, ubijen je 1934. godine. Svakako najpoznatiji Staljinov disident bio je bivši oficir Crvene armije i blizak saradnik Vladimira Iljiča Lenjina Lav Trocki. Atentat na Trockog izvršen je 20. avgusta 1940. godine u Meksiku gdje je živeo u egzilu posle sukoba sa Josifom Viserijonovičem. Atentat je izveo Staljinov agent Ramon Mercader, španski komunista koji je bio u službi sovjetskog NKVD-a.
NAS DVA BRATA ROĐENA
Tokom istorije, slovensko bratstvo Srba i Rusa ogledalo se i u pristupu političkim neistomišljenicima kao i drugim pojedincima koji su ugrožavali vlast neprikosnovenih vođa i vladara. Desetak godina pre početka velikih čistki njegovog ideološkog neistomišljenika iz SSSR-a, Kralj Aleksandar Karađorđević je raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad svih stranaka, političke skupove, uveo cenzuru i državi promenio ime u Kraljevina Jugoslavija. Potom je usledio obračun sa neistomišljenicima a prvi na listi bio je njegov rođeni brat Đorđe. Posle smrti kralja Petra I1921. godine, vlast je i zvanično preuzeo mlađi sin Aleksandar koji se pribojavao da bi Đorđe mogao politički vaskrsnuti i ugroziti njegovu poziciju. Kralj je svog brata najpre smestio u zatvor a potom ga je uz pomoć dvorskih lekara proglasio neuračunljivim. To mu međutim nije bilo dovoljno pa je “Aleksandar od Jugoslavije” odlučio da starijeg brata i moralno uništi. Kralj je naredio režimskoj štampi da lansira aferu o emotivnoj vezi Đorđa Karađorđevića sa poznatim srpskim matematičarem Mihajlom Petrovićem Alasom. Kralj homoseksualac u Srbiji početkom dvadesetog veka bilo je nešto nezamislivo pa je i Aleksandrov presto trajno bio sačuvan sve do atentata 1934. godine.
Aleksandrov sin Petar II Karađorđević, bio je i isuviše mlad da bi sprovodio političke čistke a i “mandat” mu nije dugo trajao. Zato je Petrov neželjeni “naslednik” sve to nadoknadio.
Dok je rat još trajao, Josip Broz se odlučno obračunavao sa svima koji bi skretanjem sa Titovog puta ugrozili njegovu buduću vlast. Sukob sa Staljinom 1948. godine pomogao mu je da formiranjem Golog otoka broj neprijatelja u svojim redovima svede na minimum. Prvi obračun orgnizovao je 1949. godine kada je u zloglasnom beogradskom zatvoru Glavnjača ubijen Andrija Hebrang, visoki funkcioner Komunističke partije, sekretar CK SKH, član Politbiroa KPJ i ministar industrije u socijalističkoj Jugoslaviji. Hebrang je pored Kardelja, Rankovića i Đilasa važio za jednog od najbližih Titovih saradnika. Do prvih nesuglasica došlo je u vreme Rezolucije Informbiroa 1948. godine jer se Tito se bojao da je Staljin već odabrao Hebranga za njegovog naslednika. Broz je tada naredio Aleksandru Rankoviću da uhapsi Hebranga zbog navodne saradnje sa ustašama i sabotiranja privredne reforme. Zatvoren je u Glavnjači a 11. juna 1949. godine napravljen je zvanični zapisnik po kome je Hebrang pronađen mrtav u ćeliji. Službeno saopštenje svedoči da se obesio o radijator. Kasnije su otkriveni dokazi da u tom zatvoru nije bilo centralnog grejanja a samim tim tim ni radijatora. Veruje se da je Hebrang ubijen a ni danas se ne zna tačan datum njegove smrti kao ni mesto gdje je sahranjen.
Tokom ustavom proklamovane, doživotne vladavine Josipa Broza mnogi bliski saradnici pali su u nemilost najvećeg sina naroda i narodnosti: Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Koča Popović, Mika Tripalo, Marko Nikezić… Svi oni su smenjeni sa svojih fukcija ali su dočekali da se na prirodan način presele na onaj svet. Takve sreće nažalost nije bio Slobodan Penezić Krcun.
IDE ČETA ČELA NAMRŠTENA, A KRCUNA MEĐU NJIMA NEMA
Krcun je u ratu bio partizanski komesar i osnivač srpske bezbednosne službe a potom ministar policije i predsednik srpske Vlade. Mladi Užičanin je imao 19 godina kada se pridružio revolucionarnom komunističkom pokretu. Nadimak Krcun dobio je po junaku stripa koji je izlazio u satiričnom časopisu “Jež”. Po drugoj verziji, Penezić je imao krive noge pa dok je hodao kolena su se dodirivala i krckala. U leto 1944. godine na ostrvu Vis, dobio je zadatak da formira Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA) – bezbednosnu kontraobaveštajnu službu nove Jugoslavije. U početku, služba je brojala samo osam članova ali se obaveštajna mreža brzo širila tako da je do kraja rata Krcun postavio temelje jugoslovenske bezbednosne službe i policije. Prema tvrdnjama njegovih saboraca, Krcun je tokom rata nosio Titovu fotografiju u unutrašnjem džepu vojničke bluze. Penezić je bio važan činilac u sistemu masovne represije prema političkim protivnicima. Organizovao je montirane procese i “posete” Golom otoku. Kao prvi čovek Ozne a kasnije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, Krcun je organizovao likvidaciju kvislinških formacija i četničkih snaga u zemlji i emigraciji. Slobodan Penezić je najviše sarađivao sa ratnim drugom Aleksandrom Rankovićem.
Poslednji Krcunov susret sa Titom desio se krajem 1963 godine. Tada je Josip Broz pozvao Penezića i Rankovića da dođu na Brione. Krcun je navodno pitao vrhovnog komandanta zašto su mu svi Srbi stalno sumnjivi pa čak i istaknuti ratni komandanti. Upozorio je da se Broz nekorektno odnosi prema srpskim komunistima i da ih na taj način udaljava od sebe. Istoročirai tvrde da se Tito jako naljutio ali nije želeo da reaguje. Na izlasku iz prostorije Krcun mu je dobacio: „Jedino ne znam kad će doći red na nas dvojicu”, misleći na sebe i Rankovića. Posle ovog komentara Slobodan Penezić nije dugo živeo. Prema zvaničnoj verziji, Penezić je pred polazak na partijsku konferenciju dobio novi automobil. Na putu za Užice počela je da pada kiša i zbog blata na putu vozač je izgubio kontrolu. Automobil se kretao brzinom od 130 kilometara na sat kada je sleteo s puta i udario u drvo. Posle vesti o nesreći, počele su da kruže priče da je Krcun ubijen a navodno, i sam Tito je potvrdio ovu pretpostavku. Naime, nekoliko dana posle tragičnog događaja, Krcunova udovica je posetila kabinet maršala Tita. Otvoreno ga je pitala da li joj je muž ubijen. Prema svedočenju Dobrice Ćosića koji je prisustvovao sastanku, Broz je odmah odgovorio: “Jeste ubio ga je Ranković!” Tito nije prisustvovao sahrani tadašnjeg premijera Srbije već je istog dana primio holivudskog glumca Kirka Daglasa.
Posle smrti Josipa Broza, u periodu između 1980. do 1991. godine, Jugoslavijom je vladalo čak 13 predsdnika. Jednogodišnji mandat Titovih naslednika, nije bio dovoljan ni da se prve dame upoznaju sa svim komšinicama na Dedinju a kamoli da se njihovi muževi obračunavaju sa političkim protivnicima. Dok se na fukciji Predsednika predsedništva SFRJ nalazio Lazar Mojsov (“pripremit nek’ se Raif Dizdarević”) na globalnoj političkoj sceni južnog Balkana pojavio se Slobodan Milošević. Kao partijski štićenik rođaka po ženinoj liniji Draže Markovića i politički šegrt Ivana Stambolića, Milošević je za kratko vreme od anonimnog privrednika postao lider srpskog nacionalističkog pokreta i neprikosnoveni vladar Srbije.
OSVETA POLITIČKOG KALFE
Sve je počelo još na beogradskom Pravnom fakultetu kada je Milošević upoznao Ivana Stambolića. Odmah su postali priajtelji i bliski saradnici. Početkom osamdesetih, zajedno su radili u Tehnogasu gde je Milošević nasledio Stambolića na mestu direktora preduzeća. Obojica aktivno učestvuju u radu Gradskog komiteta SK Beograda gde Ivan ponovo ustupa predsedničko mesto Slobi. Zajednički politički put dvojice prijatelja se nastavlja. Stambolić postaje predsednik Privredne komore Beograda a Milošević direktor Beogradske Banke. “Majstor” ostaje u zemlji na funkciji Predsdnika CKSK Srbije dok “šegrt” putuje u Ameriku na stručno usavršavanje. Zlobnici tvrde da je Milošević u SAD dobio instrukcije kako da ubrza raspad Jugoslavije. Konačno, 1987. njihovi se putevi razilaze. Kao Predsdnik predsedništva Srbije, Stambolić ukazuje na opasnost zaoštravanja Kosovskog pitanja dok Milošević poručuje Srbima sa Kosova da “niko ne sme da ih bije”. Ohrabren nacionalističkim nabojem koji je probudio u srpskom narodu, Milošević saziva Osmu sednicu SKS na kojoj otvoreno kritikuje svog dotadašnjeg mentora i prijatelja. Srpski komunisti se priklanjaju nacionalističkoj retorici SANU i njihovog čeda Slobodana Miloševića. Pošto je smenjen sa svih funkcija, Ivan Stambolić se povlači iz politike ostavljajući svog “kalfu” da rasparča Srbiju i Jugoslaviju. Samo šest meseci posle političkog obračuna, Stambolić je u aprilu 1988. godine doživeo porodičnu tragediju. Tada je u saobraćajnoj nesreći kod Budve, pod nerazjašnjenim okolnostima poginula njegova ćerka Bojana. Narednih 13 godina nije učestvovao u društveno-političkom životu.
Posle bombardovanja Srbije postajalo je jasno da se Milioševiću bliži kraj a tadašnja opoziciji je tražila jakog protivkandidata “garantu stabilnosti na Balkanu”. Ime Ivana Stambolića našlo se na samom vrhu liste mogućih lidera DOS-a. Predsednički izbori su bili zakazani baš na godišnjicu Osme sednice CKSKS, 24. septembra 2000. Mesec dana ranije Ivan Stambolić je nestao. Tog 25. avgusta, Stambolić je kao i obično krenuo u Košutnjak na jutarnju rekreaciju gde mu se izgubio svaki trag. Tokom naredne tri godine mnogo se nagađalo o Stambolićevom nestanku. Neki su zastupali teoriju da se u inostranstvu sklonio od mogućeg atentata ali su članovi njegove porodice to negirali uz tvrdnju da je neposredno pre nestanka ispred njihove kuće danima kružio beli kombi marke Folskvagen prateći svaki Ivanov korak. Očevici ukazuju da je posljednji put viđen na platou ispred restorana “Golf” gde je zastao da se odmori. Čuvar je potvrdio postojanje belog Folskvagena koji je tog jutra bio parkiran ispred restorana. Pored brojnih informacija sa lica mesta, istraga je sporo napredovala. Nalogodavci i izvršitelji zločina dobro su prikrili tragove pa se o Ivanu Stamboliću ništa nije znalo sve do 2003. godine kada je, posle ubistva Zorana Đinđića pokrenuta akcija “Sablja”. Zločin je otkriven na osnovu svedočenja Nenada Šare nekadašnjeg tjelohranitelja Milorada Ulemeka Legije. On je do detalja rasvetlio otmicu i likvidaciju Ivana Stambolića. Po rečima Šare, akciju je lično organizovao Legija. Stambolića su 25. avgusta 2000. presreli u Košutnjaku, strpali ga u kombi i odvezli na Frušku Goru. Tamo je već bila iskopana rupa napunjena živim krečom. Naterali su ga da klekne a onda mu pucali u potiljak. Prema zvaničnom izveštaju policije, 28. marta 2003. godine pronađeni su posmrtni ostatci Ivana Stambolića a identifikovan je po patikama koje su izvađene iz jame. Sahranjen je na Topčiderskom groblju uz najviše državne počasti.
Od trenutka kada je tajna Stambolićevog nestanka rasvetljena nagađaju se motivi i naručioci ubistva. Osim Slobodana Miloševića koji se opravdano pribojavao da bi ga bivši prijatelj verovatno pobedio na izborima, mogući motiv imala je i Mira Marković. Razlozi Mirine mržnje prema porodici Stambolić datiraju još iz vremena Drugog svetskog rata. Drugarica Marković je ostala bez majke kada imala samo dve godine. Veru Miletić su 1943. godine uhapsili agenti Specijalne policije u jednom beogradskom stanu gde je čuvala poverljive partijske dokumente. Odvedena je u logor na Banjici gde je doživela neviđenu torturu. Partijski drugovi su je međutim optužili za izdaju a na Petom kongresu KPJ 1948. godine i zvanično osudili. Iako su Vera Miletić i Petar Stambolić (stric ubijenog Ivana) bili bliski prijatelji, Petar nije učinio ništa da odbrani svoju drugaricu. Vera Miletić je streljana 1944. godine u Jajincima. Mira je celog života bila ogorčena kukavičlukom Petra Stambolića jer je baš on trebao da preuzme dokumentaciju koja se nalazila u stanu Vere Miletić. Prema tvrdnjama analitičara, ubistvo Ivana Stambolića predstavlja jednu od najmonstruoznijih političkih likvidacija u istoriji Srbije a rezultat je zajedničke osvete bračnog para Milošević – Marković.
MASONSKI HRAM RAZDORA
Ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića već dve decenije se analizira iz najrazličitijih uglova. Izvršilac zločina je osuđen ali su naručioci i organizatori atentata do danas ostali nepoznati. Prema nezvaničnoj ali opšte prihvaćenoj teoriji, ubistvo premijera oraganizovala je tzv. tvrda struja u Službi državne bezbednosti na čelu sa potencijalnim “posetiocima” Haškog tribunala koji su posle izručenja Slobodana Mikoševića shavtili da će ubrzo i na njih doći red. Neki smatraju da je u zaveru bio uključen i Vojislav Koštunica dok retki, ali “dobro obavešteni”, pojedinci ukazuju na nesrećan slučaj koji se dogodio u prostorijama beogradske policije 29. oktobra 2002. godine. Po njihovom mišeljenju, ovaj događaj bi se mogao dovesti u vezu sa atentatom na Zorana Đinđića. Neimenovanim izvorima je odmah zalepljena etiketa teoretičara zavere ali je priča zanimljiva i vredna pažnje. Naime te noći, nepunih šest meseci pre likvidacije premijera, tokom policijskog ispitivanja preminuo je Dragan Malešević Tapi.
Poznati slikar je 1997. godine postao “Grand komander Vrhovnog saveta Velike nacionalne masonske lože Srbije”. Prvi projekat novog lidera bio je početak zidanja velikog masonskog hrama na Košutnjaku. Gradnja je odmah počela a Malešević je troškove finansirao svojim sredstiva. Opštinarima je rekao da gradi akademiju umetnosti koja će poslovati bez profita i da će to biti njegov poklon Beogradu. Radovi su bili u punom jeku kada je vlast u opštini Čukarica preuzela Demokratska stranka. Tapi ih je optužio da su tražili reket od 300.000 maraka na šta je dobio odgovor da dozvole dobijene od SPS-a više ne važe. Radovi su obustavljeni a nesuđeni hram je kasnije pretvoren u dečiji vrtić.
Iako je imao veoma korektne odnose sa Zoranom Đinđićem lider demokrata je odbio da mu pomogne u čukaričkom sporu. Taj naizgled nevažan sukob predstavljao je grudvu koja je pokrenula lavinu a mnogi su skloni verovanju da je građevinski spor bio uvod u tragičan kraj Dragana Maleševića.
Poslednji pokušaj Tapija da istera “pravdu” do kraja dogodio se u januaru 2000. godine kada je iniciarao prevrat u Demokratskoj stranci. Imajući u vidu neospornu moć Zorana Đinđića, izbor za predsdnika stranke trebao je biti puka formalnost. Malešević je međutim imao drugačiji plan. Uz pomoć saradnika ubedio je mladog političara u usponu Slobodana Vuksanovića da se prijavi kao protivkandidat. Đinđić je tesnom većinom pobedio Vuksanovića a ova politička avantura po mnogima je Tapija koštala života.
Posle atentata na visokog policijskog funkcionera Boška Buhu, policija je sprovela istragu a tragovi su ukazivali na poznata imena iz kriminalnih krugova ali i na Dragana Maleševića i njegove masone. U večernjim satima 29. oktobra 2002. godine, policajci su opkolili zgradu u kojoj je stanovao Tapi. Došli su da izvrše preres stana a potom su ga priveli u gradsku policiju. Dok je davao izjavu slikaru je iznenada pozlilo. Došla je ekipa Hitne pomoći, ali mu nije bilo pomoći. Nezvanično, svedoci tvrde da su Tapija zapravo ubili policijski inspektori koji su mu tokom saslušavanja stavljali najlonsku kesu na glavu! Vladimir Jakšić Karlos, jedan od optuženih za ubistvo policijskog generala Boška Buhe, potvrdio je da je Tapi ubijen u beogradskom SUP-u. On je na sudu rekao da je po privođenju bio smešten u prostoriju pored one u kojoj je saslušavan Dragan Malešević. Jakšić je čuo Tapijeve krike i pretnje policajaca. Jedan od inspektora je vidno uznemiren, saopštio svojim kolegama: „Ubismo čoveka!” Veza između Tapijeve smrti i atentata na premijera Đinđića nikada nije ni negirana, ni dokazana ali poznavaoci prilika u masonskim redovima tvrde da nijedno ubistvo njihovih istaknutih članova nije prošlo bez osvete.
Dvojica lidera koji se jedini nisu obračunavali sa političkim neistomišljenicima su Boris Tadić i Tomislav Nikolić. Prvi je unikatan primerak Predsednika Srbije koji je smenjen na izborima dok je drugi, uz blagoslov “brata” Voje, predsednički mandat na poslužavniku servirao svom političkom “sinovcu” Aci.
Tokom jedanaest godina vladavine Aleksandra Vučića bili smo svedoci više misterioznih likvidacija političkih protivnika a najveću pažnju javnosti privuklo je ubistvo Olivera Ivanovića kao i smrt Vladimira Cvijana. Istina o ovim zločinima saznaće se onog dana kada Predsednik Srbije bude sišao sa vlasti. A da li će tada doživeti sudbinu Broza, Miloševića ili Đinđića pokazaće vreme i sud istorije. Jedno je međutim sigurno, Aleksandar Vučić svoju političku karijeru neće završiti poput Tadića i Nikolića!
******************************************************
GLASOVI
“Dobro jutro, deco. Šta ima novo u vašim jastucima? Kažite sad brzo – dragička! Nema na nebu zvezdanog čička. Ko prvi skoči i san preskoči, dobiće školjku i tri kamička… Eto, deco, to je sve!”
Jutarnje sunce nemilosrdno prosipa zrake po zidovima spavaće
sobe a imaginarni tonovi omiljene budilice nežno plove uzburkanom
površinom podsvesti. Razum kaže – budi se! Živa duša bi još malo da spava. Objavljujem rat organizovanoj akciji ultraljubičastih “sunčevih terorista”. Jedan od njih, onaj najkočoperniji i najuporniji,vešto se odbija od ogledala i svom snagom vlastite svetlosti napada preostale deliće razbijenog sna. Otpor očnih kapaka polako popušta, zenice beže u stranu, pokrivam se preko glave. San mi okreće leđa a java se prezrivo mršti. Jasno je da nisam dobrodošao ali nastavljam bitku koja je odavno izgubljena. Iz polusvesti čujem glas. Mućnem glavom kako bih doterao mentalnu frekvenciju. Imaginarni radio emituje svoj obrazovni program:
“Ljudima se često čini da je njihov život mnogo uzbudljiviji i kvalitetniji u poređenju sa drugima. “Nemamo para ali nam bar nije dosadno!” hvale se neki. Često živimo u zabludi da naše postojanje nosi dublji smisao i da živimo mnogo bolje od drugih. “Ne mogu oni mene toliko malo da plate koliko malo ja mogu da radim!” Od komentara anonimnog lenjivca, ova rečenica je postala narodna poslovica. Kada nam je tako dobro zašto smo nabijeni negativnom enirgijom? Kada nismo u stanju da bes iskalimo na nekom ko nam je blizak onda se svađamo na društvenim mrežama, kafanama ili na utakmicama. Vozačima na pamet ne pada da propuste pešaka a mladima da pomognu starim i nemoćnim. Na poslu mrzimo šefa, kod kuće taštu a dok gledamo TV Dnevnik ceo svet. Ljudi u pedesetim izgledaju kao starci a sve je više onih sa medicinskom dijagnozom koja ne sluti na dobro. Taj adrenalin u nama koji zove na pogrešnu akciju vremenom izaziva zavisnost pa nije redak slučaj da i kada sve ide po planu mi sami tražimo nevolju!”
BUĐENJE
Duboke misli rasteruju snove. Glas na trenutak nestaje a njegovo mesto zauzima migrena. Od kako me je mladost zauvek napustila, budilnik mi više nije potreban. Raskinuli smo dugu vezu prepunu svađa i trzavica. Mrzeo sam taj svetlucajući komad plastike a evo već počinje da mi nedostaje! Bolje je slušati pištanje, zujanje i zvonjavu nego ove proklete glasove. Ovoga puta glasogovornik se trudio se da deluje još uverljivije:
“Boli te glava? Ma nemoj! Buđenje ti je prijatelju slično porođaju koji se nanovo ponavlja svakog dana. Početak novog ciklusa, povratak u svesno stanje, još jedan ulazak u ludnicu stvarnosti! Prvo životno iskustvo nije baš tako prijatno kao što se misli. Majka se grči od bolova, vrišti, napinje se, muči, ponekad žrtvuje i vlastito postojanje u želji da svetu podari novi život. Beba, s druge strane, ne želi napolje. Lepše joj je, toplije, prijatnije i sigurnije u majčinom toplom gnezdu. Otima se, plače i pokušava da rasvetli zabludu o lepoti života. Svakoga dana čovek prolazi kroz sličan “životni ciklus”. Lepo mu je dok spava, mrsko mu je da se budi. Ljudskom rodu očito prija pasivnost i mrtvilo. Da li spavanje zaista predstavlja integralni deo života ili je reč o simulaciji smrti? Na svakom koraku glorifikujemo lepotu života, a najviše uživamo u stvarima koje nas od njega udaljavaju. Jadikujemo da je život kratak, da proleti dok udariš dlanom o dlan. U isto vreme, jedva čekamo da nam vreme što brže prođe. Hajde da analiziramo jedan običan radni dan. Iz ćoška spavaće sobe oglašava se pomenuti budilnik, prekida lepotu nestvarnog i cepa tananu mrežu irealnog. Čovek se budi, trlja oči, ustaje i ulazi u začarani krug imitacije života. Ne voli da ide na posao, iako tamo radi, stvara, razmišlja… Jednostavno – živi! Jedva čeka kraj radnog vremena, žuri kući da bi se odmarao i lenstvovao. U slatkoj dokolici iščekuje trenutak da se ponovo dočepa kreveta i mračnim stazama besvesnog odjezdi što dalje od života. Od sumraka do svitanja, od jutarnjeg buđenja do večernjeg hrkanja, čovek nanovo pronalazi zadovoljstvo u drugim formama plandovanja. Satima gleda televiziju u želji da pobegne od realnosti, uživa u hrani koja ga uspavljuje i pomaže mu da što duže ostane neaktivan. Tu su i lekovi, alkohol, droga… Te čarobne supstance koje dodatno skraćuju put do stanja nestvarnog i onostranog. Ukratko, beživotnog!”
POSTOJANJE
Umivanje, kafa, tuširanje pa na posao. U kolima se otvara Pandorina kutija novih neprijatnosti. Dok psujem vozača koji mi je upravo presekao put iz zvučnika se čuje onaj isti glas:
“Ti baš kuburiš sa osećajem pripadnosti grupi, narodu, čoporu… A ni patriotizam ti nije jača strana. Ljutiš se na čoveka a pojma nemaš zbog čega žuri. Možda vozi staru majku u bolnicu ili je u pitanju hirurg koga čeka hitna operacija. A gde si ti krenuo? Žuriš na posao u banku u kojoj ćeš na fini način pljačkati pošten narod. Budi čovek, drug na drumu, pokaži razumevanje i solidarnost. Nikako da se opametiš, prilagodiš, uklopiš… U starom kraju ti kažu da si se poamerikanizovao jer ne veruješ u promaju i smeješ se kada kažu da od klima uređaja čovek može da se šlogira dok ti se u Amerikanci čude što piješ kafu posle podne. Nerviraju te podele na belce, crnce, muslimane, budiste, na leve i desne, na starosedeoce i došljake. Pitaš se zašto bi slučajnost što je neko rođen u određenoj zemlji ili gradu davala tom nekom za pravo da sa visine gleda ljude koji su u tu državu, čaršiju ili mesnu zajednicu došli iz neke druge sredine? Koliko je samo idiota koji sa ponosom kliču da su rođeni Parižani, Beograđani, Kragujevčani žaleći se na one koji su svoj talenat doneli u te lokalpatriotizmom zatrovane sredine? Bez ovih prvih život bi bio jednostavniji a bez drugih siromašniji. Kao pravi namćor koji uvek isteruje pravdu, imaš ti još dilema. Jel’ tako? Na primer, zašto se religija stiče rođenjem a ne krštenjem. Da li je moguće da svaka beba koja svet ugleda u Srbiji automatski postaje pravoslavac, dok se u hrvatskim porodilištima rađaju samo katolici? Gde je tu mogućnost izbora? I naivno podpitanje, na kojoj planeti nastaju ateisti? “
Stižem na posao, gasim auto, zvuk motora nestaje a sa njim i glas iz zvučnika. Tišina! Na ulazu u banku uobičajena kontrola a onda i “montaža”. Neki genije je odlučio da zaposleni naizmenično, jedne nedelje rade iz kancelarije a druge od kuće. Kako bi uvek bili u pripravnosti, službenici sa sobom nose računar i svakoga dana se nanovo priključuju na monitore i tastature kako bi svom poslodavcu poklonili osam sati života. Svako ko potraži i zrno logike u u ovom cirkusu unapred gubi bitku sa zdravim razumom. Imaginarne glasove zamenjuju oni pravi. Nezadovoljni klijenti žale se na visoku kamatu, komplikovane procedure a ponajviše što banka uopšte ne brine za svoje mušterije. “Imamo monopol pa ako nećeš ti ima ko hoće”, neizgovorena je poruka koju čuju ovi jadnih ljudi. Posao mi je da laž upakujem u šećernu oblandu istine dok se kao potrošač saosećam sa svakim od svojih klijenata. Ovde su stvari više nego jasne pa nema visoke filozofije koja odlikuje one druge glasove. Osam sati “korporacijske robije” ostavljam za sobom. Odlazak kući, večera s porodicom tokom koje se najzad čuju neki normalni glasovi ali ta lepota kratko traje. Dan se bliži kraju i na red dolaze serije, knjige i naravno spavanje. San se nažalost ne slaže s planom koji sam napravio. Taman kada mi se učinilo da ću na kratko napustiti poganu realnost poznati glasovi teraju san sa očiju.
NESTAJANJE
“Ti bi malo da spavaš je li? Lepo si ti to prijatelju smislio. Da li se zapitaš jesi li san zaslužio? Živiš u zemlji koja podseća na Mapet šou. Dva starca sa balkona pljuckaju na ostatak sveta. Deda Džo, kada mu promene pelenu “otrči” do Ukrajine kako bi ih ohrabrio da izginu u što većem broju. Tršavi Donald čim se dobro našmrče uvozne robe iz Kolumbije, ode na Putinovo kanabe da mu pruži podršku. Senilni starci i njihovi podrepaši, u isto vreme podržavaju i Vučića i Kurtija. Što narod gore živi toliko je poslušniji i lakši za obradu. Zato će takvi Balkanom vladati večno.”
“Slažem se”, odgovaram u polusnu, “ali šta ja tu mogu da promenim?”
“Ne možeš da promeniš svetski poredak ali možeš posao! Kako te nije sramota da radiš u banci koja pljačka narod? Dvanaest milijardi dolara čistog profita za godinu dana. Misliš li da da je moguće zaraditi toliki novac na pošten način? Ova suma je dovoljna da se tokom godine prehrani dva ipo miliona gladnih ljudi.”
“Ali i ja nekako moram da hranim svoju porodicu”, brani se, “ako dam otkaz naći će oni nekog mlađeg koji će isti posao raditi za manje pare pa će i profit biti veći. Nego zašto to pričaš meni? Ja sam sitna riba. Reci to onima koji drmaju svetom!”
“Ne vredi prijatelju. Moje ime je Savest a oni su se mene davno rešili.”
Tog momenta, iznenada je zavladala tišina. Osećam olakšanje a umesto Savesti čujem umilne dečije glasove:
“I u sobi na belom jastuku,i u šumi, pokraj starog panja, svi pod obraz il’ šapu il’ ruku, došlo vreme da se lepo sanja…
Laku noć, laku noć, laku noć…”
PICMALA
/ MORALVILLE / EDIT
Kada se iz centra Kragujevca krene prema Šumaricama, odmah tu iza Gradskog parka, nalazi se poljana koja je odigrala važnu ulogu u mom obrazovanju. Lokacijski pripada MZ Vašarište ali je medu žiteljima tog kraja poznata kao “Picmala”. Sa njene istočne strane nalazi se Gradski stadion, sa južne kasarna, na sever puca pogled prema Vinogradima i Aerodromu dok je na zapadu Muzej 21. oktobar. Ne verujem da postoji stanovnik Kragujevca koji bar jednom ovuda nije prošao. Malo ko međutim zna da se na tom prostoru već stotinak godina, okružena zelenilom, krije jedna usamljena kuća. Roditelji su me iz porodilišta baš tu doneli. U ovoj kući sam proveo prve godine detinjstva kao i mnoge letnje raspuste. Na “Životnom univerzitetu – Picmala” stekao sam “diplome” iz mnogih oblasti.
Lingvistika, ONO i DSZ
Na pitanje kako je “Picmala” dobila ime, istraživačkim novinarstvom došao sam do sledećeg “naučnog” tumačenja. “Picmala” se od davnina nalazila u neposrednoj blizini kasarne pa su lokalne dame slobodnijih uverenja baš na njoj uzdizale gotovost oružanih snaga SFRJ. Prema svedočenju mog dede koji na ovom imanju proveo veći deo života, Kragujevčanke koje su gajile ljubav prema uniformisanim licima izdašno su darovale svoje čari zagorelim pripadnicima JNA. Vojnički snovi su se tako pretvarali u javu a “poklon” koji im je darovan vremenom je postao toponim.
Poznavanje prirode i društva
U hladovini starog oraha čitao sam stripove “Mirko i Slavko”, “Zagor”, “Blek Stena” i “Komandant Mark”. Kada dođe proleće nisam se skidao s trešnje dok je mlaćenje kajsija za džem i slatko predstavljalo omiljenu sportsku displinu mog detinjstva. Pored bunara, baba je strpljivo negovala paradajz koji na oko baš i nije spadao u lepotane ali taj divni slatkasto kiseli ukus još uvek dobro pamtim. Ukrasne biljke u cvetnoj bašti nisu imale teoretske šanse da dočekaju jesen. Igrajući se u drvorištu nisam obraćao pažnju na estetiku biljnog sveta pa sve što bi promaklo fudbalskoj lopti, dokusurila bi košarkaška. Životinjska farma bila je malobrojna a činili su je verni pas Džeki, mudra sova koja je svila gnezdo pored ulaza u šupu i dosadna živina koja je besciljno šetala po dvorištu. Dok sam bio beba, pas me je štitio od ne tako inteligentnih kokošaka. Kasnije, kada je Džekijeva pažnja zbog starosti popustila, pojurio me je jedan zločesti pevac koji je posle toga završio u supi.
Na samom kraju devetnaestog veka, pradeda Marinko je sagradio ovu kuću u kojoj sam napravio svoje prve korake. U Kragujevac je stigao pešice iz mesta Istok na Kosovu. Tamo je sticajem nesrećnih okolnosti ubio jednog Albanca i bežeći od krvne osvete zaustavio se u Šumadiji, preciznije u “Picmali”. Tada mu ni na kraj pameti nije bilo da će sudbina njegove porodice predstavljati uvod u mnoge izbegličke priče. Komunisti su osetili odakle opasnost preti i zaključili da je baš Marinko Milić zvani Mlekadžija glavni krivac za izbijanje kosovske krize. Za kaznu, posle rata su mu oduzeli svu zemlju ostavivši samo kuću i okućnicu.
Stazama bratstva i jedinstva
Svake godine 21.oktobra, u Kragujevcu se održava Veliki školski čas. U vreme kada je postojala SFRJ činilo se da su sve eksurzije za odredište imale baš moj grad. Autobusi iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije načičkali bi se po “Picmali” a idila bratstva i jedinstva polako je umirala pred mojim očima a da toga uopšte nisam bio svestan. Umesto uzvišenih ideja samoupravljanja i socijalizma u sećanje mi se urezala slika omladinaca koji piške iza autobusa, prva tinejdžerska pijanstva i tuče. Narednog dana, poljana ispred stadiona “Čika Dača” podsećala je na gradsko smetište a trava i okolno drveće na černobiljsku vegetaciju. Pored takvih čuvara prirode, bratstva i jedinstva nije ni čudo što nam se zemlja raspala.
Seksualno vaspitanje
Tokom letnjih meseci u večernjim satima, prostor između stadiona i muzeja, bio je ispunjen parkiranim vozilima. Izgledalo je kao da Radnički igra sa Zvezdom ili Partizanom. Pažljivijim osmatranjem terena moglo se zapaziti kako se vozila malo čudno kreću. Umesto uobičajenog “napred-nazad”, automobili su nekako više poskakivali “gore-dole” kao kada se isprobavaju amortizeri. Spoznajući naučnu istinu o tome kako je “Picmala” dobila ime i drugi Kragujevčani su poželeli da je upoznaju na isti način. Ponekad bi ove male ljubavne romanse bile prekidane elementima borilačkih veština kada bi na primer, prevareni muž uhvatio preljubnike na delu. Ništa bolje nisu prolazili ni voajeri. Posle mnogo godina, o seksu sam naučio ponešto ali mi još uvek nije jasno kako neko može da uživa kada to radi u Fići?
Okultizam
Jednom je u našu kuću svratila Romkinja sa torbom na leđima i bebom u naručju. Zvali su ih torbarima. Kada su baba i deda bili mali, govorili su im da će ih ako ne budu dobri, baš kao u pesmi, odneti torbari. Tamnoputa, mlada žena je tražila da pružim levu ruku. Nisam se se plašio i bez razmišljanja poslušao gataru. Iz dlana mi je čitala sudbinu: “Ovaj čovek će dugo da živi, će ima puno pare i… Kurvar će da bude!” Deda im je uvek davao po neki dinar ali ovo “proročanstvo” ga je nekako posebno oduševilo. Izvadio je novčanik i velikodušno častio mladu torbarku!
Društvene igre i novinarstvo
Svakog četvrtka u posetu su nam dolazili dedini ortaci Čilaš i Nikolaj. Najpre bi svi zajedo uz kaficu i rakiju pretresli abrove i napravili brojno stanje preživelih vršnjaka a onda prelazili na preferans. Između betla i sansa, prelistavali su čitulje i u to vreme popularni časopis “Čik”. Malo je poznato da su rečeni magazin uređivali Matija Bećković i Brana Crnčević. Kartaše međutim nisu zanimali pisani sadržaji već fotografije obnaženih lepotica.
Medicina
Tokom čitavog dana, moja baka je slušala radio i gledala televiziju. Kada bi se na programu našle emisije iz medicine ostavljala je posao i pažljivo hvatala beleške. Sve što bi kojim slučajem propustila na radiju i TV, pronalazila bi u specijalizovanim časopisima “Zdravlje” i “Eliksir” na koje je bila pretplaćena i koji su joj uvek bili pri ruci. Među prvima je kupila aparat za merenje krvnog pritiska pa su komšinice svakog dana svraćale da potraže medicinski savet od penzionerke po opredeljenju i doktorke po ubeđenju.
Sport
U septembru 1969. godine u “Picmalu” je svratio Edson Arantes do Nascimento. Nije se radilo ni o gatanju ni o švaleraciji, nije čak došao ni da mu moja baba izmeri pritisak. Slavni Pele, tada ubedljivo najbolji fudbaler sveta, pojavio se na Gradskom stadionu u Kragujevcu i u dresu brazilskog kluba Santos odigrao prijateljsku utakmicu protiv našeg Radničkog. Samo je deda uspeo da se dokopa ulaznice dok smo otac i ja slušali radio prenos preko radija i reakcije navijača uživo. Pred sam kraj utakmice, Radnički je golom Paunovskog poveo sa 4:3. Svi na stadionu kao i mi u kući preko puta, ponadali smo se da će naš tim pobediti slavni Santos. Jedino Pele nije delio naše mišljenje pa je u poslednjem minutu izjednačio rezultat. Deda se posle od muke napio, baka ga je lečila hladnim oblogama ali to je neka posve druga priča…
Politika
Početkom devedestih u “Picmali” su se održavali i politički skupovi. Najpre oni nacionalistički u čast krsta i s tri prsta a onda i mirotvorni koji su nažalost svih nas zakasnili. Prve je predvodio bradati književnik, nekada ćata u kabinetu Mike Špiljaka i cenzor rok bendova u izdavačkoj kući PGP RTB. Sa velike bine ispred muzeja poručivao je da ko uzme bilo koji barjak osim srpskog, ostaće i bez barjaka i bez ruke. Bradonja se kasnije obogatio a mi smo ostali i bez zemlje i bez zastave. Poznati glumac sa manjom bradom i mnogo većim talentom želeo je da spasi Jugoslaviju. Na tom istom prostoru, nekoj drugoj publici, naivno je recitovao Brehta, Miljkovića, Tihonova… U razgovoru za YUTEL uživo je opsovao Tuđmana i Miloševića, Rade se hrabro borio kako u “Picmali” tako i širom nekadašnje domovine. Ines se nije dala ali Jugoslavija nažalost jeste.
Radio
U babinoj i dedinoj kući u centru “Picmale” počasno mesto je zauzimao veliki radio aparat marke “Nikola Tesla”. Izgledao je kao velika drvena kutija svetlo braon boje. U gornjem delu prijemnika nalazio se zvučnik sa čije desne strane je sijalo “zeleno oko”. Nikada mi nije bilo jasno čemu ono služi. Pri dnu aparata, dva kruga za podešavanje frekvencije i jačine zvuka između kojih je svetlela skala. Nedeljom smo slušali “Vreme sporta i razonode” i “Veselo veče”, subotom “Zeleni megaherc” i “Radio zabavnik” dok je radnim danom skala bila “zakovana” za frekvenciju 88,9 MHz. Od januara 1970. godine Radio Kragujevac je postao novi član naše porodice. Na dečije pitanje odakle se javljaju ove čike i tete, deda bi lakonski odgovorio: “Tu su oni u komšiluku. Redakcija im je u vojnom zatvoru!”. Dečija mašta radi svašta pa sam kao klinac neretko zamišljao spikere lokalnog radija koji govore iza rešetaka.
Danas pod stare dane, mislima često otplovim u daleku prošlost. Ugledam tako sebe kako ispod onog istog oraha čitam stripove i kako iz prikrajka posmatram gibanje zastavinih automobila. Baka, poreklom iz Banata, priprema “Damen kapric” a deda krišom čita erotske ispovesti u “Čiku”. Razmišljam, pa neki ni na Oksfordu nisu stekli toliko znanja kao ja u “Picmali”.
NEDELJA
/ MORALVILLE / EDIT
“Nedelja popodne u pola pet, prazne su ulice…” iz slušalica je dopirao glas omiljenog rokera. Centar grada, nigde žive duše. “Šta li se dešava iza svih tih zidova? Čime se bave moji sugrađani ovog popodneva?”, pitao se Nikola. Opustela glavna ulica odjekivala je tišinom. Zatvorene prodavnice, parkirani automobili, usamljeni prodavac kokica “kod saobraćajca”… Dok je besciljno lutao gradom, Nikola je osetio žal za nekim boljim vremenima. Nostalgija se brzo pretvarala u depresiju. Nedelja je poput ogledala odslikavala njegov unutrašnji svet. Svakim korakom razočarenje je ostavljalo trag na pločniku dok su nevesele misli po vazduhu plele nevidljivu mrežu beznađa.
Nedelja je dan koji se provodi sa porodicom i prijateljima. Nedeljom se svi odmaraju osim svadbarskih muzičara, sportista i popova. Nikola se od malena trudio da pronađe mesto u svetu strogo ukalupljenih normi ali mu to nije išlo od ruke. Često se pitao zašto su ljudi toliko opsednuti poslednjim danom u sedmici. Rodio se u utorak, oženio u subotu, otac postao u četvrtak, razne svečanosti ga nisu puno zanimale a crkva još manje. Nedelja je za njega bila najduži dan, prepun sete i letargije. I sama reč nedelja u našem jeziku ne može se pohvaliti velikom preciznožću jer u isto vreme označava i sedmicu. “Ako smo Vienu prekrstili u Beč a rasprodaju u akciju u srpskom jeziku su sva čuda moguća!”, namćorio se Nikola.
U deinjstvu, nedelja je počinjala kasnim ustajanjem, zatim doručak i druženje s roditeljima. Sa ekrana crno-belog TV prijemnika marke “Atlas” mogla se čuti Laboratorija zvuka: “Ppppppppp Ptica leti preko sveta, cveće cveta – Poletarac!”. Voleo je i druge dečije emisije. “Neven”, “Muzički tobogan”, “Nedeljni zabavnik”… Ugasio bi televizor tek kada su poljoprivrednici počeli da dele ratarske savete i paorske mudrosti. Propustao bi “Znanje-imanje”, “Brazde” i “Panoramu” i žurio prema stadionu Kolonije gde su igrane utakmice malih klubova iz okolnih sela i prigradskih naselja. Na fudbalskom igralištu, odmah pored gradskog hipodroma, pratio je driblinge, pasove, golove, a ponajviše duhovite komentare i originalne psovke: “Sudija, žena ti se mazi s poštarom”! Posle utakmice žurio je kući da ne zakasni na nedeljni ručak. Majka je filigranskom preciznošću raspoređivala mrvice šećera u prahu po tek ispečenoj lenjoj piti. Porodica za stolom, supu prvo sipa domaćin a onda i ostali. Od zveckanja escajga, porcelanskih tanjira i žustrog srkanja magične tečnosti bilo je teško doći do reči. U njegovoj kući, od nedeljnog ručka se nije pravio veliki cirkus ali je postojao maleni porodični ritual koji su poštovali. Kada bi smazali rinflajš, prelazilo se na krompir pire i dinastane šnicle. Za kraj palačinke, koh od griza ili princes krofne da se napaćena duša zasladi. Posle ručka kombinovano bi pratili “Vreme sporta i razonode” na radiju i “Nedeljno popodne” Saše Zalepugina sa nezaboravnim putopisima Željka Malnara na televiziji. Uveče, domaće TV serije: “Otpisani”, “Vruć vetar”, “Kamiondžije”, “Više od igre”, “Naše malo misto”, “Salaš u Malom Ritu”, “U registraturi”, “Karađoz”, “Porobdžije”…
“Ne volim nedelju” razmišljao je, “ali vikendi su jedina prilika da se odmorim od onog polusveta na poslu. Godinama je radio kao arhitekta, cenjen stručnjak sa bogatim iskutvom. Nenametljivo se isticao, projektovao i gledao svoja posla. Ćerka je završila fakultet i već tri godine čeka na birou rada sa malim šansama uskoro dobije posao. Čitav život je proveo u rodnom gradu i poznavao mnogo uticajnih ljudi. Nikada ništa preko veze nije dobio. Radio je sa nesposobnim ali podobnim ljudima. Gradom su vladali mediokriteti a državom siledžije. “Pa nisam ni ja repa bez korena majku mu!”, prekipelo mu je jednog dana. Zakazao je sastanak u Opštinskom sudu gde je njegov školski drug obavljao važnu funkciju. Lepo ga je primio, saslušao i ponudio pomoć.
– Čujem da ti ćerka dugo čeka posao. Jesi li razmišljao da se obadvoje učlanite u stranku?
Oblio ga je hladan znoj kao da je uronio u zaleđenu reku. Život ga nije mazio i sve što je imao, stekao je zahvaljujući obrazovanju, stručnosti i marljivom radu. Politikom se nije bavio ali je kao intelektualac sebe smatrao političkim bićem jer politika nije samo puko prepucavanje sa skupštinske govornice i na društvenim mrežama. Politika je i kada prave vrednosti ostanu nezapažene a neznalice i lenštine kroje našu sudbinu. Politika je i cena mesa u kasapnici, “Zadruga” na televiziji i diplomirani pravnik na birou rada jer nema pravu člansku kartu. Politika – da; stranke, oportunizam i poltronstvo – ne.
– Kakve to ima veze jedno drugim? Ti poznaješ moju Marij još kada je bila dete, negodovao je Nikola, prosek 9,25, završila je u roku, aktivna je u Crvenom krstu, dobrovoljni davalac krvi…
Škoski drug nije želeo da bude grub prema Nikoli ali se trudio da ostane realan.
– Sve je to meni jasno prijatelju ali bez partijske knjižice ruke su mi vezane.
Zahvalio se na izdvojenom vremenu i kao oparen krenuo kući. Bio je u dilemi da li da ovu posetu uopšte pominje ćerki. Znao je da neće pristati a opet ne može večno da prodaje džidže-džadže. Marija je, umesto da se bavi svojom strukom, pravila bižuteruju i prodavala preko interneta. Vlastite ideale čovek je spreman da pogazi samo kada su deca u pitanju. Dok je grabio uzbrdo prema Staroj radničkoj Koloniji prisetio se epizode iz ćerkinog detinjstva. Kada je pošla u prvi razred, školska uprava je odlučila da Marijina učiteljica bude porodična prijateljica koja je pratila njeno odrastanje i neizmerno je volela. Majka i otac nisu želeli da se mešaju. Školska godina se završila kada ih je Marija zamolila da je premeste u drugo odeljenje. Iznenađeni roditelji su zanemeli kada im je ćerka objasnila razlog: “Učiteljica je vaša drugarica i meni posvećuje više pažnje nego drugoj deci. To nije pravedno!” Takvoj osobi predložiti ulazak u partiju u zamenu za radno mesto biće nemoguća misija.
U dnevnoj sobi, ćerka je strpljivo nizala obojene krugice na tanku žicu koju su preko rođaka, električara, nabavili po nižoj ceni. Odmah se pohvalila da je prodala nekoliko kompleta ogrlica, narukvica i minđuša.
– Evro po evro – pogača, dinar po dinar – glupača”, našalila se Marija.
Otac se prihvatio prosla i nevešto pokušavao da napravi ogrlicu. Bio je uzbuđen kao pred polaganje ispita. Morao je da joj kaže za današnji sastanak ali nije znao odakle da krene.
– Video sam se sa školskim drugom koji je funkcioner u Opštinskom sudu, počeo je nevešto, raspisan je konkurs za pravnike i on je voljan da pomogne.
– Nisam vidovita a opet mi se čini da ovde sledi jedno ALI! Jesam li u pravu tata?, pitala se Marija.
– U pravu si. Uslov je da se i ti i ja učlanimo u vladajuću stranku. Ništa ne sugerišem samo informišem, pravdao se otac.
U Marijom oku je video suzu. Odložila je nakit i zapalila cigaretu. Delovala je neodlučno kao da je vagala reči kojima će se obratiti ocu.
– Sećaš li se mojih studenskih dana, počela je, svaki ispit sam položila iz prvog i mahom dobijala desetke. Samo sam na Ustavno pravo izlazila šest puta i jedva položila sa sedmicom. Znaš li zašto je to tako?
Nikola je sve bolje nizao kuglice preko licne. Pažljivo je slušao ćerku i povremeno klimao glavom.
– Profesor je tražio da spavam s njim a kada sam ga odbila počelo je iživljavanje. Ispit sam polozila, čast sačuvala i naivno verovala da je to prvi i poslednji put da ću imati posla sa pokvarenim ljudima i njihovim ucenama. Izgleda da je to bio samo početak.
Otac je ustao, zagrlio cerku i drhtavim glasom rekao.
– Izvini sine, morao sam da ti kažem mada sam odgovor unapred znao. Nego zašto mi nisi rekla za tog profesora? Nikada u životu nisam bio nasilnik ali ću mu polomiti i noge i ruke…
– Zato ti i nisam rekla. Nego tata, hajde samnom sledeće subote na protest protiv nasilja. To jedini način da se rešimo ovih siledžija.
Nikola je pristao. Poljubio je ćerku, otišao u svoju sobu i uključio gramofon na kome je već stajala ploča. Iz zvučnika se čula tužna pesma:
“Nedelja je dan kada si otišla, nedelja je najtužniji dan!”
Prošlo je tačno dvadeset godina od kako je ostao udovac. I tada je bila nedelja.
IDEJA ZA NOVI RIJALITI
/ MORALVILLE / EDIT
“Lopužo jedna, lopužo lopovska. Nema večeras za Šabac, ovde ćeš da spavaš. Samo se boriš da napraviš spotić ili tiktokić. Lopužo jedna, lopužo lopovska, šabačka!”
Na licu glavnog urednika televizije KG034 video se izraz neprijatnosti i iskrenog gađenja. U montaži je pravio izbor poslaničkih govora sa zasedanja Skupštine Srbije.
– Pusti onaj najodvratniji deo, zamolio je montažera.
“Boro, opet nisi pio lekove. Opet ćete vezati za stolicu. Nemoj Boro! Klimaj ti glavom, samo molim te nemoj da me dodiruješ, jer ko dodaje vlažne maramice Vuku Jeremiću kad ide u WC ne želim da me dodiruje. U zatvor me strpaj, ali ne želim da me dodiruješ!”
– Radije bih čistio klozet na železničkoj stanici nego da montiram ovog Jovanova, požalio se montažer šefu.
Ni urednik Dimitrije Mita Smokvica nije mogao da smisli dotičnog gospodina ali prilozi iz skupštine su bili najgledaniji deo TV Dnevnika. Tokom dugogodišnje novinarske karijere pratio je brojne događaje ali ovoliku količinu prostote i nevaspitanja ne pamti. Smokvica je bio odličan novinar, pisao je za mnoge novine i časopise širom zemlje ali je najveću strast gajio prema televiziji. TVKG034 vodio je od samog početka. Mnogi u gradu mislili su da je Mita veliki ljubitelj mediteranskog voća ali poreklo njegovog prezimena ima drugačiju istoriju. Naime, tokom popisa koji je Austro-Ugarska monarhija izvršila 1910. godine u krajevima preko Save i Dunava, deo srpskog stanovništva rešio je da se našali na račun vlasti. Umesto pravih prezimena, vragolasti Srbi su u znak otpora prema okupatoru izmislili rogobatne, komične verzije. Tako su Petroviće i Jovanoviće zamenile porodice Guzina, Smrdac, Gazibara, Mutivoda, Munižaba, Kajgana, Kukolj, Repac, Čakširan, Zec, Lisac, Šarac, dok je neki od Mitinih đedova verovatno voleo smokve. Nekoliko meseci Srbi su se hvalili jedni drugima kako su dobro namagarčili Švabe sve dok nije došlo vreme da se postojeća imanja zavedu u katastar pod novim imenima. Na primedbu šaljivdžija kako je sve to bilo zezanje, nemaštovita Austro-Ugarska birokratija bila je neumoljiva. Ime vlasnika zemlje u katastru mora se podudarati sa imenom koje je navedeno tokom popisa jer u protivnom zemlja će pripasti državi. Tako su se ova deskriptivno-subverzivna prezimena zadržala i do današnjih dana.
Mita je izašao iz montaže, naručio kafu i počeo da pravi “košuljicu” kako su u televizijskom žargonu zvali raspored rubrika u Dnevniku. Bio je to omiljeni deo urednikovog radnog dana za koji je imao posebnu rutinu. Prvo bi krenuo u istoriju. Dogodilo se na današnji dan: 325. p. n. e. održan je Prvi vaseljenski sabor u Nikeji. 1885. godine u Njujork je stigla Statua slobode koji je američkim prijateljima poklonila država Francuska. 1623. godine rođen je francuski matematičar, fizičar i filozof Blez Paskal; 1885. srpski kompozitor i dirigent Stevan Hristić; a 1947. indijski pisac Salman Ruždi. Godine 1999. godine na zgradi komande Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, podignuta je zastava UN. Vojska SRJ se povukla a mirovne snage UN (KFOR) preuzele kontrolu nad srpskom pokrajinom Kosovo. 2006. Srbija je priznala nezavisnost Crne Gore posle referenduma o nezavisnosti. Mita bi potom proverio čime se bavi konkurencija: Javno obraćanje predsednika Vučića. Gašić voli novinarke koje čuče i premijerke koje ga brane. Poljoprivredno dobro Jovanjica najveći izvozni potencijal srpske privrede. Ličnost nedelje – Jovan Koluvija. Završeno Finale košarkaške ABA lige, ovoga puta bez ljudskih žrtava. Posle burne, pijane noći Prigožin došao na zanimljivu ideju. Podmornica se “zaglavila” nadomak Titanika. Ilon Mask izazvao na dvoboj Marka Zakeberga. Borba će se održati u kavezu. “Tu im je i mesto!” uzdahnuo je Smokvica i zaključio, “sa novinarske tačke gledišta sve ovo je smuti pa prospi. Od najjadnijeg senzacionalizma do već davno sažvakanih tema”.
Novinarka iz redakcije informativnog programa, nedavno je napravila odličan prilog koji je čuvao baš za ovakav dan. Skupštinu će pustiti kao drugu vest, potom predsednika koji se svaki čas obraća javnosti, a kao udarni prilog ići će priča o globalnom problemu gladi i neuhranjenosti u svetu. I političari, i sportisti, i “Jovanjičari” i dokoni bogataši iz podmornice, svi oni su i siti i napiti pa im je lako da nam zagorčavaju život. O gladnima nažalost niko ne brine. Urednik Mita Smokvica je skoknuo do režije odakle je uvek pratio TV Dnevnik svoje televizije. Najava, vesti dana a onda je krenuo i udarni prilog.
“Prema podacima iz 2021. godine, procenjuje se da u svetu postoji oko 690 miliona ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu, što znači da imaju manje od dva dolara dnevno za osnovne životne potrbe. Iz istog izvora saznajemo da oko 149 miliona dece mlađe od pet godina pati od hronične neuhranjenosti. Čak 45% smrtnih slučajeva kod dece mlađe od pet godina izazvano je lošom ishranom.
Najveći broj gladnih živi u nerazvijenim državama i zemljama u razvoju. Najugroženije su stanovnici Konga, Avganistana, Sirije, Jemena, Južnog Sudana, Somalije, Severne Etiopije i Haitija.
Organizacia “Svetski program za hranu” (World Food Program), izračunala je novčanu sumu koja bi obezbedila dovoljnu količinu hrane za sve ugrožene zemlje. WFP procenjuje da bi izdvajanjem 330 milijardi dolara godišnje, mogao da se reši problem gladi u svetu. Ako pretpostavimo da 690 miliona ljudi živi u ekstremnom siromaštvu, dolazimo do sume od 478 dolara po osobi godišnje. Kada bi milijarderi umesto u oružje, ekstravagantne svemirske projekte i podvodne avanture, novac ulagali u fondove za suzbijanje gladi, gde mi nam bio kraj! Nažalost, za tako nešto ipak treba imati dušu.
Osim finansijskih ulaganja za rešavanje problema gladi u svetu neophodno je postojanje i drugih faktora kao što su politička volja i spremnost najbogatijih zemalja i pojedinaca da ovu temu stave na listu svojih prioriteta. S obzirom da pomoć ljudima u nevolji ne stvara profit teško je poverovati da gladnu decu sveta čekaju bolji dani. “
Uredink Mita se duboko zamislio praveći neku svoju računicu:
“149 miliona dece mlađe od pet godina pati od hronične neuhranjenosti!” U isto vreme, Srpska pravoslavna crkva zaradi 140 miliona evra godišnje. Pitam se koliko od toga “investiraju” u gladnu decu?!”
Kamera je iznenadila voditeljku koja je nenaviknuta na analitčke priloge u Dnevniku popravljala razmazanu šminku sa obrve. Vešto je odložila maskaru i na brzinu pročitala sledeću najavu.
– Današnje zasedanje u Skupštini Srbije podsećalo je na festaval amaterskog, žanrovskog filma. Šef poslaničke grupe vladajuće stranke isticao se u verbalnim bravurama pornografkog sadržaja, opozicionari su poput majstora nemog filma samo otvarali usta jer im je mikrofon bio isključen dok su poslanici skupštinske većine arlaukali i navijali kao u angažovanim dokumentacima o fudbalskim navijačima.
Dok je skupštinski super heroj iz Kikinde, poput Spajdermena udarao po opoziciji, realizator programa je odmeravao voditeljku.
– Šefe, dobra ti ova spikerka, lepo priča a još bolje izgleda. Gde li ih samo nalaziš?
– Ne filozofiraj Simoviću i pazi da je opet ne uhvatiš kako se šminka u programu.
Ovoga puta voditeljka je spremno dokčekala sledeći prilog.
– Tokom poslednjih 365 dana, predsednik Srbije Aleksandar Vučić obratio se građanima više od 300 puta. To više nisu saopštemja za javnost već čista mentalna nepogoda.
Prilozi su išli jedan za drugim a kada je na red došla vremenska prognoza zazvonio je telefon glavnog urednika.
– Pa dobro Smokvice ti nisi normalan, Mita je prepoznao glas direktora televizije, predsednika nazivaš budalom a priču o podmornici si emitovao na kraju emisije. Sve druge televizije celog dana samo o tome izveštavaju., ljutio se Mitin šef.
– Zašto bi iživljavanje petorice dokonih bogataša bilo važnije od dece koja svakoga dana umiru od gladi?, odgovorio je pitanjem Dimitrije.
– Čoveče već su me zvali iz stranke, vređanje predsednika nam neće oprostiti. Hoćeš da nam zatvore televiziju? Ovo sa podmornicom gledaoci prate sa velikom pažnjom. Ostaćemo bez publike čoveče!, nervirao se direktor.
– Narod najviše gleda Zadrugu pa da i mi napravimo rijaliti. Zatvorimo takmičare u Zološki vrt, otvorimo kaveze pa ko pretkne osvaja nagradu. To bi sigurno bilo gledano!, zaključio je Smokvica.
Direktor je besno prekinuo vezu a Mita produžio do redakcije. Uživao je u tišini pa je na miru mogao da razradi ideju koja mu je upravo pala na pamet. Otvorio je novi dokument i vrlo brzo ispunio belinu svog monitora. Na ekranu je pisalo – Ideja za novi rijaliti program TVKG034. Naslov: Patriotizam na delu. Učesnici: Predsdnik Srbije, premijerka Srbije, članovi Vlade RS, 10 poslanika, dobrovoljaca iz redova SNS-a. Mesto: “Srpska Autonomna Pokrajina Kosovo”. Pravila: Učesnici rijalitija odlaze na Kosovo gde žive normalanim životom. Smešteni su u hotelu “Gračanica” u Prištini. Svakoga dana redovno posećuju institucije sistema SAP Kosovo, idu u kupovinu, odlaze na kulturne i sportske manifestacije i razgovaraju sa građanima Prištine. Troškove smeštaja snosi organizator programa TVKG34. Pobednik: Učesnik koji najduže ostane na Kosovu. Napomena: Hotelske sobe rezervisati na tri dana jer će do tada rijaliti uveliko biti završen. Nagrada: Amnestija.
ŽIVETI SLOBODNO
/ MORALVILLE / EDIT
“Novinarstvo je u dubokoj komi a svima je teško da se s tim pomire. Čini se da još uvek postoji nada pa još uvek odbijamo da se “aparati” isključe. Pošteni novinari, svakoga dana, odlažu sahranu svoje profesije. Nije to lak posao jer zvanični mediji prećutkuju, izmišljaju i lažu. Oni drugi pokušavaju da rade profesionalno ali se stalno nešto pravdaju. Objasniti prevarantu istinu uzaludna je rabota baš kao i slepcu dočarati lepotu Van Gogove umetnosti. Ono malo objektivnosti teško pronalazi put do publike pa većina medijskih korisnika konzumira ono što im je skuvano u režimskim kuhinjama jer sažvakane informacije mnogo se lakše gutaju.”
Teške misli vrzmale su se Petrovim vijugama dok je na redkcijskom sastanku slušao raspravu urednika sa šefom deska. Dobio je zadatak da prati proteste protiv nasilja. Stariji kolega koji decenijama piše o politici zbog reume ne može da hoda i drži korak sa nezadovoljnim građanima. Izgleda da na mladima šetnja ostaje. Po tradiciji, starije kolege su posle redakcijskog otišle u kafanu a Petar je uzeo lap top pod mišku i odšetao do kafe knjižare “Roman”. Iz slušalica su se čuli stihovi:
Davno ti je vrag zaseo na prag, zemljo Srbijo
Niko živ se ne seća tolikih nesreća za jednog vezira
Oko tebe komšije podižu bedeme jeda i prezira
E, tog još nije bilo, ludama je milo, a ostale je stid
Prolaze dani, marširaju sati, lete minuti. Očajnički je zlostavljao organe za razmišljanje. Bezuspešno tražio rešenje komplikovanog zapleta koji je sam, poput dramaturške omče, sebi oko vrata namakao. Pokušavao je da se koncentriše. Kontao je, dumao, razmišljao ali ne vredi. Tvrdoglavost ovde ne pomaže. Razvijao je fabulu, analiziro radnju, brusio glavne likove, uništavao sporedne… Mazohistički je uživao u perverznim strahotama književnog rata u svojoj glavi. Nemoćan da bilo šta promeni, osetio je kako se pažnja seli na drugu stranu, prema velikom muralu koji ima magičnu moć. Istog momenta, Skot Fitdžerald se vragolasto smeškao sa slike i strogim pogledom ga merkao ispod oka. Spustio je čašu, povukao dim iz velike, rezbarene lule i odmerenim glasom tiho prozborio:
– Mani se ćoravog posla prijatelju! Batali to pisanje i popij piće s ljudima! U ovom društvu čak bi mogao i mrvicu talenta da fasuješ. Onako uzgred, u prolazu, kao kada dobiješ kijavicu ili, daleko bilo, zakačiš neku od onih nestašnih boleština.
Na istočnom zidu Petrovog omiljenog kafića i dalje se vrteo likovni kaleidoskop poznatih likova. Portreti velikih književnika nadmeno su prkosili sa zida. Potiču iz različitih zemalja, pripadaju drugim literarnim epohama ali ih to ni malo ne brine. Kafanska atmosfera, piće na stolu, cigareta u ruci… Boemska ležernost u magličastom pogledu.
Iz Petrovih slušalica dopirao glas pesnika:
Crne hronike i harmonike, sitan rock & roll
Bajke da na kraju ponajbolji ostaju više ne prolaze, ne, ne
S tamne strane globusa bolje se vidi da najbolji odlaze
Pločnici Toronta, oči boje fronta, lozinka svih nas
U gomili sličnih, kofeinom opijenih i lepotom pisane reči očaranih zgubidana, video je kloniranu verziju samoga sebe. Sa kafom u ruci i slušalicama u ušima, uvek u raskoraku između sjajnih romana koje su čitali i vlastitih remek-dela u pokušaju. “Možda je pisanje preveliki izazov za mene?”, dvoumio se, “a možda sam vrednosnu lestvicu previsoko sebi postavio?”
Gužva u knjižari postajala je sve veća. Pored neostvarenih pisaca, bili su tu i neki normalni ljudi koji umetnost konzumiraju svim raspoloživim čulima. Šetali su neobavezno, odmeravali likovne eksponate po zidovima, opijali se eteričnim mirisom knjiga i uživali u ukusu dekadentnih, kremastih čarolija. Na prvi pogled, gledali su svoja posla, a onda bi iz čistog mira, kradomice, svoje prćaste i kukaste nosiće potajno gurali u tuđe šolje, tanjire, knjige i živote. Tetovažama izrezbarena tinejdžerka, žustro je dobovala po tastaturi mobilnog telefona, dok je mlada žena, čudesne latinoameričke lepote, dojila bebu. Brižna majka pažljivo je zaklanjala veliku, anatomski savršenu „flašicu” sa smeđom “cuclom” na vrhu, kojom ju je priroda nesebično darovala. Prestao je da bulji u prirodne lepote satkane od ženskih brda i dolina i usmerio pogled prema policama krcatim raznim publikacijama. Bilo je tu svega, od kuvara i ručnih radova do najnovijih monografija i enciklopedija. Obožavao je ovo mesto, pitao se da li je to knjižara u kojoj se puši espreso ili kafić pretrpan knjigama? “Najviše volim da prelistavam crnu kafu i srkućem istorijske romane!”, našalio se u sebi. Ponekad bi mu, na trenutak, zafalila atmosfera klasične birtije, one u kojoj je Remark gustirao kalvados a Tin Ujević vino. Mada, ako je verovati Fitdžeraldu, u ovako učenom ambijentu može i zrno talenta da se ukrade.
Dok je razmišljao o sopstvenom daru, talenat umetnika čiji glas je dopirao iz slušalica nikada se nije dovodio u pitanje.
Na šta se priča svodi? Ej, parole o slobodi
Šetači-preletači, slaba potpora
Nije to glava-pismo, ili jesmo ili nismo
Ovo srce bubnja večni tam-tam otpora
Otac mu je pričao o lepim danima njegove mladosti. Urbana gerila gradskih šmekera okupirala bi plato između „Centrotekstila” i “Hotela Kragujevac”. Mesto konstantno, vreme postojano – sedam, nula, nula. Preko puta, ispred ulaza u “Zlatnu ružu”, nepoverljivo bi ih merkala ekipa BBC-a (Beloševac, Bresnica, Cerovac). Pacifističkim metodama umerene ljubaznosti, uspešno su negovali tolerantnu politiku miroljubive koegzistencije. Pošto bi na korzou ošacovali situaciju, kolektivno su pohodili institucije sistema koje su imale neprocenjivi društveni značaj za širu socijalnu zajednicu. Do pola jedanaest ostajali bi u “Balkanu”, a potom pravac “Zelengora”, koja je tih dana svoje kafanske dveri držala otvorenim sve do ponoći! “Eh, kad se samo setim”, govorio je ćale, “kako smo se provodili u vreme Tita, socijalizma, samoupravljanja i marksizma. Zimske čarolije na padinama Zlatibora, Kopaonika i Jahorine. A čim gora zazeleni “žrtve komunizma” pohodile bi toplije krajeve. Jadran i Egej za sirotinju, dok su se oni boljestojeći „disidenti” patili po gudurama Azurne obale i mučili muku u hladnim vodama Mediterana. Tokom devedesetih zavladalo je kolektivno pijanstvo. U kafanama boemi su prepustili mesto švercerima, dilerima i drugim bitangama, a razum se stidljivo povlačio pred najezdom opšteg primitivizma. Bežeći od zla koje je vrebalo na svakom koraku, normalan svet je preko noći promenio navike. Kafanske sedeljke ustupile su mesto pitomim, kućnim druženjima. Domaćice su pripremale neke nove gurmanluke. Tokom sankcija svakodnevni jelovnik jedne srpske porodice krasili su specijaliteti: UNPROFOR gibanica, Lord Ovenova šnicla od soje, Kutijerovi uštipci bez jaja, Embargo torta sa ukusom proje. Vinska karta – boli glava: sofisticirana verzija špiritusa ukrašena etiketom Rubinovog vinjaka, domaća vodka i najgora šećeruša iz pazarskog kraja. Na žurkama je bila zabranjena upotreba demonske sprave u narodu poznate pod imenom – televizor. Medijska propagnada, Dnevnik i njegovi dodaci vešto su ignorisani.
Petar se vratio u stvarnost. Pisci na zidovima su se ućutali a on je umesto da piše nastavio borbu sa raskupusanim mislima. Generacija njegovih roditelja pristojno je živela hodajući stazom druga Tita a onda su se sapleli o Slobinu ljubav oličenu u rečenici “volim i ja vas!”. Vreme sankcija, ratova bobmbardovanja. Petar nije želeo ni pristojno životarenje ni horor devedesetih. Hteo je samo normalan život koji je, danas i ovde u Srbiji, prokleto daleko. Kada je shvatio da mu ni maštanje ne ide od ruke, opet se vratio pisanju. Završio je kraći članak o mobilnim telefonima u Energetici i nastavio rad na romanu. Bio je toliko zadubljen u svoj rad da nije čuo Markesa koji mu je sa zida dobacio.
– Nećeš se ti od pisanja ‘leba najest’!
Subota, dan protesta. Zajedno sa roditeljima, Petar se pridružio šetačima. Na Đačkom trgu mnogo sveta. Mladi, stari, deca u kolicima, bake sa štapovima. Pored spomenika je stajao njegov školski drug inače najbolji student na lokalnom univerzitetu ali i Sima Brzina konobar u lokalnom kafiću. Tu je i prva komšinica, profesorka u gimnaziji i deda Stanoje od koga majka redovno kupuje sir i kajmak. Svi oni žele onaj isti normalan život. Nisu to ni lešinari ni hijene već ljudi siti laži i prevara. Pored bine su i “najveći neprijatelji srpskog naroda kako u zemlji tako i u dijaspori” – glumci! Teško je poveravati da iole zdrav um može okriviti glumce za bilo šta. To su ljudi koji nam prenose snagu umetnosti i daruju zrno lepote u društvenom paklu u kome životarimo. Jadan je režim kome su glumci najveći problem.
Po završetku protesta požurio je u svoj omiljeni lokal. Pisci sa zidova i dalje su ga strogo odmeravali ali nije mario. Želeo je iskuje novinarsko gvožđe dok je u mislima još uvek bilo vruće. Tekst za sledeći broj novina počeo je citatom:
Živeti slobodno, svetom se oriti
Okićen perom sokola, za urok protiv okova
Živeti slobodno, pesmom pokoriti
Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje
“SVAKO SVOJU KARMU NOSI”
/ MORALVILLE / EDIT
Pre desetak dana, na poslu sam dobio e-mail sledećeg sadržaja: “A mandatory meeting has been scheduled for Friday May 26, 2023, at 19:00 hours. Your presence is required without exception.” (U petak 26. maja 2023 u 19 sati zakazan je sastanak na kome je vaše prisustvo obavezno!). U mislima, slike iz detinjstva kada me je bivši predsednik Srbije Toma Nikolić branio od siledžija iz komšiluka. Da li je moguće da su me i u Americi pronašli? Mada, ako bolje razmislim, radikali usluge ne zaboravljaju. Odvažim se da odem kod šefa i pitam da li će na “meeting -u” biti obezbeđeni sendviči i dnevnice? Čovek me gleda kao da sam zaposlen u javnom preduzeću. Izvinjava se što u pozivu nije naglasio da će se na sastanku razgovarati o novom portfoliju koji je naša banka kupila od konkurencije. “Nema razloga za brigu Krstiću, ti samo radiš svoj posao!”, smirio me rukovodilac. Moram da priznam da mi je laknulo jer obavezno prisustvo kod čoveka uvek stvara nervozu i anksioznost. Narednog dana, pre poslovnog “meeting -a” pratio sam vesti iz zavičaja. Desetine hiljada građana iz cele Srbije dovedeno je na jedan drugačiji miting. Bio je to skup “nade”, nemoći i poltronstva koji će naši potomci pamtiti kao manifestaciju jada i beščašća. Dva Srbina, tri partije, jedan sendvič i mnoštvo mitinga! U novijoj srpskoj istoriji skupove podrške organizovali su samo Tito, Milošević i Vučić dok su mitinzi protiv vlasti i nepravde održavani mnogo češće.
Politički protesti u Srbiji, odigrali su važnu ulogu u kreiranju i oblikovanju društvenog sisstema. U 19. veku Srbija je prolazila kroz buran istorijski period. U to vreme, najpre je sticana nezavisnost a potom stvarana i modernizovana samostalna država. Iako su se odvijali u drugačijem društveno-političkom kontekstu, svekoliki protesti predstavljali su važno sredstvo političke borbe.
Tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka, narod je ustao protiv Osmanlijskog carstva. Nisu to bile moderne političke demonstracije ali su narodne pobune, karakteristične za to vreme, presudno uticale na buđenje revolucionarne svesti građana. Bioje to početak političkih promena koje su u završnoj fazi rezultirale stvaranjem moderne srpske države.
U periodu između dva svetska rata, svedoci smo brojnih političkih nemira. Najiradikalniji su bili protesti protiv diktature kralja Aleksandra I Karađorđevića koji su prethodili Šestojanuarskoj diktaturi kada je kralj suspendovao ustav i proglasio apsolutističku vladavinu. Posle rata, u vreme izgradnje socijalističke Jugoslavije, bilo je perioda političkog nezadovoljstva ali su protesti vešto suzbijani od strane države. U Beogradu je 1968. godine došlo do masovnih studentskih protesta inspirisanih globalnom pobunom liberalnih snaga protiv političkog establišmenta. Studenti su izrazili nezadovoljstvo socijalnom nepravdom i političkom situacijom u tadašnjoj SFRJ. Na velikom “mitingu nade”, drug Tito je rekao da su studenti u pravu a onda naredio da se “nosioci budućnosti Jugoslavije” dobro isptamburaju kako im slične ideje više nikada ne bi pale na pamet.
SVI, SVI, SVI…
Prva velika prevara dogodila se 9. marta 1991. godine kada je opravdano nezadovoljstvo naroda lukavo zloupotrebljeno. Naime, zvanični razlog za veliko okupljanje “opozicije” koju je predvodio Vuk Drašković, bila je cenzura u sredstvima javnog informisanja i kontrola Miloševićevog režima nad medijima. Posle represivne reakcije policije, protestu su se pridružili i studenti. Demonstracije su trajale nedelju dana a protestanti su tražili ostavke čelnih ljudi RTS-a i ministra policije Radmila Bogdanovića. Desetine hiljada građana danima je protestvovalo ulicama Beograda. Stvorena je pozitivna atmosfera a mnogi su se ponadali da su promene blizu. Nažalost, zahtevi su delimično ispunjeni a entuzijazam nezadovoljnih građana uzalud je potrošen. Samo nekoliko meseci kasnije, istim ulicama glavnog grada rezervisti, u tenkovima i bojnim vozilima, išli su da “brane” Srbiju u Hrvatskoj. Kako je početkom proleća došla, građanska energija je tokom leta potpuno nestala. Kada je “izvoz” bratoubilačkog rata iz Srbije počeo, oglasilo se samo stotinak najhrabrijih mirotvoraca i nekoliko Žena u crnom.
Po završetku krvoprolića u tada već bivšoj SFRJ, krajem 1996. godine, širom Srbije počeli su masovni protesti protiv krađe na lokalnim izborima. Građanska neposlušnost trajala je tri meseca posle čega su, prvi put u novijoj istoriji Srbije, ispunjeni svi zahtevi demonstranata. Četiri godine kasnije dogodila se “Petooktobarska revolucija” a povod je bio još jedna izborna krađa ovoga puta na predsedničkim izborima. Revolt desetina hiljada demonstranata ispred Skupštine Srbije rezultirao je padom Slobodana Miloševića. Predsednik Srbije je bio primoran da vlast preda Demokratskoj opoziciji koja započetu misiju nažalost, nikada nije dovela do kraja. Mnogi su skloni da veruju kako se 5. oktobra dogodila još jedna podvala slična onoj iz marta 1991. Ali posle stajanja, nema kajanja!
Dolaskom Aleksandra Vučića na čelo Srbije protesti su bivali češći ali neproduktivni i loše organizovani. Demonstriralo se 2017. godine protiv diktature, 2018. pod parolom “Jedan od pet miliona”, 2020. protiv KOVID karantina i najzad 2023. godine protiv nasilja. Politički protesti u svetu već decenijama ohrabruju pojedince na kritički odnos prema društvu i predstavljaju značajan faktor u funkcionisanju svake demokratske države. Bez obzira da li je reč o mirnim skupovima, masovnim demonstracijama ili snažnim pokretima otpora, demonstracije građana izazivaju i oblikuju društvene i socijalne promene. Od početka prošlog veka do današnjih dana bilo je na hiljade skupova koji su sa manje ili više uspeha krojili političku mapu savremenog sveta.
SA UKUSOM RATA, SA UKUSOM SOLI
“Slani marš” u Indiji počeo je 12. marta 1930. godine, kada je Mahatma Gandi sa nekoliko desetina sledbenika krenuo na put dug 390 kilometara. Pešačili su 24 dana, od mesta Sabarmati do priobalnog grada Dandi. Kada su 6. aprila stigali do cilja, Gandi je simbolično zahvatio šaku morske vode i proizveo so. Tako je prekršio britanske zakone koji su zabranjivali proizvodnju i prodaju soli. “Slani marš” je pokrenuo proteste širom Indije. Zbog nepoštovanja zakona o prometu soli uhapšen je veliki broj građana uključujući i Gandija. Protesti su oslabili britansku kontrolu nad Indijom i pomogli da svet sazna istinu o borbi Indusa za nezavisnost.
Protesti protiv rata u Vijetnamu trajali su od 1955. do 1975. godine. Bila je to serija demonstracija, marševa i izražavanja građanske neposlušnosti. Pacifistička pobuna paralelno je zahvatila mnoge zemlje širom sveta ali naradikalnije je ipak bilo u SAD. Jedan od najpoznatijih protesta dogodio se 1968. godine na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji u Čikagu, kada je došlo do žestokih sukoba između demonstranata i policije. Godinu dana kasnije, održan je protest “Moratorijum Vijetnamskom ratu” a organizatori su uspeli da mobilišu stotine hiljada ljudi širom Amerike. Procenjuje da je da je ovom anti-ratnom skupu, u glavnom gradu SAD, prisustvovalo između 200 i 500 hiljada ljudi što ga čini jednim od najvećih protesta u istoriji.
U proleće 1989. godine počeli su masovni studentski protesti na Trgu Tjenanmen u Pekingu. Demonstranti su se pobunili protiv korupcije, ograničene slobode govora i političkog autoritarizma. Studenti su takođe pozivali i na političke reforme i demokratizaciju društva. Protesti su počeli u aprilu 1989. godine, kao rekcija na smrt Hu Jaobanga, bivšeg generalnog sekretara Komunističke partije Kine koji je bio veoma popularan među reformistima. U početku, tražili su dijalog s vladom ali kako su protesti odmicali, njihovi zahtevi su postajali sve radikalniji. Na kraju, tražili su i ostavke visokih političkih funkcionera. Centar protesta bio je na glavnom trgu u Pekingu gde se okupilo između 70 i 80 hiljada studenata i građana. Postavili su šatore i mirno čekali ispunjenje svojih zahteva. U ranim jutarnjim satima 4. juna 1989. godine, vojska je preuzela kontrolu nad trgom. Intervencija tenkova protiv nenaoružanih demonstranata rezultirala je velikim brojem žrtava. Procenjuje se da je tom prilikom poginulo preko 500 studenata dok je više hiljada povređeno. Protesti na Trgu Tjenanmen i brutalna reakcija vlasti ostavili su krvav trag u istoriji kineskog društva. Ovaj masakr je i dalje tabu tema u Kini a informacije o tragičnom događaju su strogo cenzurisane.
Građanski prostesti “Black Lives Matter” (“Životi crnaca su važni”) počeli su 2013. godine kada je DŽordž Cimerman oslobođen krivice za ubistvo nenaoružanog Afroamerikanca Trejvona Martina. Aktivisti su na društvenim mrežama koristil frazu “Black Lives Matter” kako bi skrenuli pažnju na nasilje i nepravdu sa kojima se crnci svakodnevno suočavaju. “Životi crnaca su važni” je ubrzo postao politički pokret koji je inicirao raspravu o policijskom nasilju, rasnoj diskriminaciji i različitim aršinima u pravosudnom sistemu. Pokret je postao još snažniji posle ubistva DŽordža Flojda iz Mineapolisa koga su 2020. godine policajaci brutalno ubili. To je dovelo do masovnih protesta širom Sjedinjenih Država tokom kojih je dolazilo i do žestokih obračuna između demonstranata i policije.
PREBROJAVANJE
Posle svakog velikog protesta po pravilu sledi pitanje – koliko je bilo ljudi? Precizno određivanje broja učesnika na masovnim skupovima veoma je težak zadatak a samim tim i predmet polimika između lidera protesta i uplašenih političara. Postoje brojne naučne metode pomoću kojih se izračunava broj prisutnih na velikim skupovima. DŽejkobsov Metod je izum profesora novinarstva Herberta DŽejkobsa koji se zasniva na gustini mase. DŽejkobs smatra da se najprecizniji broj prisutnih dobija kada se pomnože dužina i širina povorke sa procenjenom gustinom okupljenih ljudi. Gustina može biti niska (jedna osoba po kvadratnom metru), srednja (jedna osoba na pola kvadrata) ili visoka (jedna osoba na četvrtini kvadratnog metra). Napretkom tehnologije moguće je koristiti satelitske i vazdušne snimke kao pomoć u brojanju ljudi. Ove slike se potom analiziraju uz pomoć softvera kako bi se odredila gustina mase i ukupan broj ljudi u njoj. Nijedan od pomenutih metoda nije savršen pa zato ljubitelji istine obično izbegavaju procene o tačnom broju demonstranata na skupu. Srećom, u Srbiji živi čovek koji ima sposobnost da u glavu odredi tačan broj protestanata – 9,456 ali i svojih pristalica – najviše u istoriji Srbije.
Posle završenog “meeting-a” o novom portfoliju naše banke iako nisam dobio ni sendvič, ni vodu, pa čak ni Bonžitu đavo mi nije dao mira. Konsultujem “tajkunske medije” ne bi li saznao šta se dešava u zavičaju. A tamo, neki osvešćeni, dobri ljudi brišu ružičastu farbu laži sa naočara režimske stvarnosti. Taj pristojan svet je sit prevara i ucena. Protestuju protiv nasilja i bezumlja ne bi li probudili Srbiju iz medijske narkoze koja godinama traje. Promene su neminovne jer svaki ekspres lonac, pre ili kasnije, pod pritiskom prošišti. Postavlja se samo pitanje šta sa sadržajem lonca? Hoćemo li od njega napraviti šnicle ili samo pihtije kao mnogo puta ranije? Protesti iz prošlosti nas uče da narod može dugo da trpi ali kada mu prekipi brzo i efikasno reaguje. Taj isti narod nažalost ima kratko pamćenje. Dobro je što će razni Bakareci i Jovanovi brzo biti ztaboravljeni, nevolja je što nam se Miloševići i Vučići kroz istoriju stalno ponavljaju.
Svako svoju karmu nosi
Ja tu nemam što da dam
Osim da se ne zanosim
Neučinjenim djelima.
Zato oni koji misle
Cijene riječi gospodnje
Al’ kopija nije original
Niti sredstvo najbolje.
Kuda idu ljudske snage?
Kamo bježe guzice?
Ako si u kremenadli
Nisi za kobasice!
Branimir Štulić
SKUPŠTINSKA PRIČA IMA TUŽAN KRAJ
/ MORALVILLE / EDIT
“Zašto mi nemamo jedan iskreniji odnos prema svemu tome? Zašto nismo drugačiji ljudi? Ja hoću nešto da vam kažem, jednom pričom i za nas i za njih. Moja je priča: uhvatili su dedu i unuka, i naišao je neprijatelj, i trebalo je da potraži put… Samo se vi smejte… Smejte se… Priča ima tužan kraj…”, ove reči je u Skupštini Srbije izgovorio poslanik Branko Lazić u noći između 11. i 12. marta 1991. godine i ušao u legendu. Samo dvadeset dana kasnije, na Plitvicama je došlo do oružanog sukoba između lokalnih Srba i hrvatskih oružanih snaga. Događaj, poznat kao “krvavi Uskrs”, odigrao se 31. marta 1991. i predstavlja nezvanični početak građanskog rata u Jugoslaviji. Poslanik Lazić je bio u pravu jer priča povodom studentskih protesta je zaista imala tužan i krvav kraj. Poslanici su ispraznim besedama trošili vreme i novac građana prikrivajući mnogo veću nesreću koja nas je čekala. A narod k*o narod, tražio je ostavke rukovodilaca RTS-a, rasipao energiju na gluposti dok su im iza leđa pripremali bratoubilački rat, mobilizacije, inflacije, simoraštvo i glad.
Tri decenije kasnije, u srpskom parlamentu je i dalje zanimljivo. Narodni predstavnici gledaju porniće, kriju se ispod poslaničkih klupa, takmiče se ko će sočnije opsovati i a ko bolje slagati. Događaje u Skupštini Srbije građani po običaju tumače kao vrhunac primitivizma koji je karakterističan samo za naše podneblje. “Dno dna!”, “Cirkus”, “I u štali se zna neki red”, komentarišu birači ogorčeni na one koje su sami u skupštinu poslali. Na legitimno pitanje kome ide u prilog da se od parlamenta pravi zološki vrt sledi i odgovor da parlamentarne ludorije definitivno nisu isključivo srpski specijalitet.
Parlamentarizam je sistem vladavine prava u kojem zakone i političke odluke donose zastupnici naroda. U Evropi se pojavio u 12. veku i za kratko vreme proširio po celom svetu. U parlamentarnim društvima vlast je podeljena na zakonodavnu i izvršnu. Razvoj parlamentarne tradicije može se pratiti od antičke Grčke, gde su gradovi-države poput Atine i Sparte, imali skupštine građana. Na skupštinskim zasedanjima, građani su diskutovali i donosili odluke od opšteg značaja. U starom Rimu, konzuli su birani svake druge godine a na izborima u Forumu učestvovali su građani stariji od 25 godina.
U srednjem veku, parlamentarne institucije brzo su se razvijale u većini evropskih zemlja. Najstariji parlament koji se zadržao i do današnjih dana jeste zakonodavno telo Islanda – Althing. Osnovan je 930. godine i u prvom sazivu brojao je 39 lokalnih poglavica. Althing je ukunut 1800. godine da bi ga pola veka kasnije, obnovila Danska. Među stalnim parlamentima koji nisu prekidali rad, najstariji je Tinsvald na ostrvu Man koji je nastao još 979. godine a prvi poslanici su bili vikinzi. U Engleskoj, dokument iz 1215. godine, poznat pod imenom Magna Carta, osnažio je parlament i građanima dao veća prava. U narednom periodu došlo je do primetnog napretka u funkcionisanju parlamentarnog sistema na britanskom ostrvu. U 17. veku međutim, zbog sukoba između kralja i parlamenta dolazi do pobune stanovništva protiv vlade pa je posle Puritanske revolucije uvedena parlamentarna monarhija. Ovaj oblik vlasti proširio se i na druge evropske zemlje. U isto vreme, Sjedinjene Američke Države su donele Ustav iz 1787. godine koji je osnažio ulogu Kongresa i omogućio razvijanje parlamentarne demokratije. Parlamentarizam se zadržao do današnjih dana i predstavlja dominantan politički sistem u najvećem broju razvijenih zemalja sveta u kojima uspešno balansira između zakonodavne i izvršne vlasti. Od demokratskih republika do parlamentarnih monarhija, parlament se smatra ključnim elementom demokratskog sistema, sa zadatkom da zastupa interese građana i kontroliše izvršnu vlast.
Parlamentarna tradicija u Srbiji datira od sredine 19. veka kada je počelo formiranje moderne države. Tada je donet prvi Ustav 1835. godine i Srpski građanski zakonik iz 1844. godine. U periodu Kraljevine SHS a potom i Jugoslavije (1918-1941), formirana je Narodna skupština. Za vreme monarhije značaj parlamenta bio je bitno ograničen u odnosu na kraljevu vlast. Posle Drugog svetskog rata, 1945. godine formirana je Savezna skupština SFRJ. Iako je formalno bila najviše zakonodavno telo, stvarna moć u državi bila je u rukama Saveza komunista Jugoslavije. Posle raspada prave Jugoslavije, 2003. godine nastala je “krnja” SR Jugoslavija sa svojom skupštinom da bi od marta 2006. godine Skupština Srbije postala i do danas ostala jedini zakonodavni organ države. Predstavnici građana na izborima biraju 250 narodnih poslanika koji imaju ovlašćenja da kontrolišu rad vlade i donose zakone.
Hroničari parlamentarizma su tokom zasedanja svetskih skupština zabeležili brojne zanimljivosti i anegdote. U nemačkom parlamentu Bundestag na primer, tokom sednica, članovi ne smeju da koriste telefone ili računare. Japanski poslanici u džepovima nose aparate za merenje jačine glasa jer ako prekorači dozvoljeni broj decibela, član parlamenta biće automatski isključujen sa zasedanja. U parlamentu Australije, poslanici nikada ne smeju koristiti reč “laž” ili “lagati”. Umesto toga, upotrebljavaju izraze “netačno”, “neodgovarajuće” ili čuveno “zaobilaženje istine”. U Švedskoj, poslanici imaju pravo da tokom debata kolegama pošalju pismo. Ubrzo su počeli da zloupotrebljavaju ovo pravilo pa je dolazilo do komičnih ali i neprijatnih situacija u kojima su razmjenjivali šale, zabavne komentare ali i uvrede. U Srbiji se to radi mobilnim telefonima a tada se mogu razmeniti i fotografije slobodnijeg sadržaja.
Najveća zakonodavna skupština u svetu je Kineski narodni kongres, koji se sastoji od 2980 izabranih članova dok Indijski parlament ima 790 predstavnika. Najveći gornji dom parlamenta je Dom lordova Ujedinjenog Kraljevstva, sa 772 izabrana člana. Indonežanski parlament broji 675 poslanika, japanski 465 dok se Kongres SAD sastoji iz dva doma sa ukupno 535 člavova.
Kada ponestane tema, srpski tabloidi se rado prisete nemilog događaja iz srpske skupštine kada su zloćudni opozicionari krenuli da “linčuju” nejakog i nezaštićenog im predsednika Republike. U svetskim parlamentima međutim, poslanici se ne zaustavljaju na mlitavim pretnjama već hrabro idu do kraja. Pa tako, u decembru 2001. godine, došlo je do fizičkog sukoba u argentinskom parlamentu tokom debate o ekonomskoj krizi. Predstavnici opozicije i vladajuće partije su se potukli, a policija je morala da interveniše kako bi zaustavila nasilje. Deset godina kasnije u ruskoj Dumi sukobili su se deputati različitih partija tokom rasprave o višestranačkim izborima. Intervenisala je policija pa je, shodno “nežnosti” Putinovog režima, desetak članova opozicionih partija ozbiljnije povrđeno. Decembra 2011. godine, u toku rasprave o slobodi medija, došlo je do obračuna između članova turskog parlamenta. Poslanici vladajuće partije i opozicije su se fizički sukobili i jedni na druge bacali stolice i telefone. U Kijevu 2014. godine, tokom polemike o pristupanju Ukrajine Evropskoj uniji izbila je tuča. Članovi parlamenta su razmenjivali udarce gašali se flašama za vodu, razbijali stolove i mašine za glasanje.
Neki se nažalost nisu zaustavili na makljaži pa tokom burne istorije parlamentarizma u svetu zabeleženo i nekoliko ubistva. Tako je 1978. godine u parlamentu države Gvajana u Džonstaunu ubijen kongresmen Lio Rajan dok je u napadu na indijski parlament 2001. stradalo osam poslanika. U Norveškoj je 2011. godine ubijena poslanica Ana Linde a 2015. parlament u Kabulu napali su avganistanski teroristi. Neveselu seriju parlamentarnih ubistava ipak je otvorio jedan Srbin.
Naime, 20. juna 1928. godine na sednici Narodne skupštine, poslanik radikala Puniša Račić krvavo se obračunao sa svojim kolegama. Tokom svog govora, najpre se obratio poslanicima iz Hrvatske rečima: “Gospodo, kao Srbin i narodni poslanik otvoreno kažem da ću ako zatreba, upotrebiti i drugo oružje da bi zaštitio interese srpstva…” Revoltiran Punišinim rečima, poslanik HSS-a Ivan Pernar, prišao je Račiću koji je silazio sa govornice i doviknuo mu: „Opljačkao si begove!” Račić je prvo pozvao predsedavajućeg Ninka Perića da kazni Pernara. Vratio se za govornicu i uzviknuo: “Ako ga ne kaznite vi, ja ću to učiniti. Lično ću se obračunati sa njim a ko bude pokušao da se stavi između mene i Pernara, poginuće!” Predsednik je u tom trenutku iz nerazjašnjenih razloga napustio skupštinsku salu a Račić je izvadio pištolj, pucao u Pernara i ranio ga. Zatim je pokušao da ubije Stjepana Radića i Svetozara Pribićevića koji su sedeli jedan iza drugog, ali je umesto njih ubio Đuru Basaričeka i ranio Ivana Granđu. Kada je konačno stigao do Radića, Puniša ga je ranio u stomak. U tom momentu, poslanik Pavle Radić je pritrčao u pomoć svom stricu. Račić je uzviknuo: “Tebe sam tražio” i usmrtio Pavla Radića. Narednog dana, Puniša Račić je došao kod ministra unutrašnjih dela Antona Korošeca i predao se. Poslanik Stjepan Radić je odnet u bolnicu a 8. avgusta je preminuo.
Parlamenti sveta pamte se i po nezaboravnim govorima poznatih državnika, poslanika, premijera… U primerima koji slede navodimo citate iz političkih govora koji su ušli u istoriju a većina njih izgovorena je baš u skupštini:
Džon F. Kenedi: “Ne pitajte šta vaša zemlja može učiniti za vas, nego što vi možete učiniti za svoju zemlju. Dragi građani sveta, ne pitajte šta za vas može učiniti Amerika, nego šta možemo zajedno učiniti za slobodu čoveka?”, rekao je Kenedi 20. januara 1960, i otišao u retoričku legendu
Abraham Linkoln: “Na živima je da se postaraju da oni koji su umrli nisu to učinili uzalud. Ova nacija treba da doživi novo rođenje slobode i da vladavina naroda, od naroda i za narod ne nestane sa lica Zemlje.”
Vinston Čerčil, 1940. godine: “Ići ćemo do kraja. Borićemo se u Francuskoj, borićemo se na morima i okeanima, borićemo se sa rastućim samopouzdanjem i snagom u vazduhu, branićemo ovo naše ostrvo, po svaku cenu.”
Martin Luter King: “Imam san da će jednoga dana ova nacija ustati i u potpunosti živeti u skladu sa svojom verom – da su svi ljudi rođeni jednaki. Sanjam da će jednoga dana crvenim brdima Džordžije sinovi bivših robova i sinovi bivših robovlasnika moći da sede zajedno za stolom bratstva”.
Slobodan Milošević: “Pre šest vekova Srbija je ovde, na Kosovu Polju, junački branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način.”
Aleksandar Vučić: “Ne možemo baš svi sve da dobijemo. To bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi sve da izgubimo. Najbolje je da svi izgubimo mnogo, da bismo ponešto dobili. Sve drugo katastrofa je za sve nas.”
Nataša Radulović, predsedavajuća konstitutivne sednice Skupštine Republike Srpske: “Alo, momak! Nemoj da galamiš o’đe i da se obadaš. Danas budi dostojanstven, ovo je svečana sjednica, biće prilike da se bijemo. Hajde, mlad si budi korektan, sve nam je jasno šta si htjeo reći. Ne znaš ti šta ja volim! Takve kao ti sam dobro učila. “
HLEB, MLEKO I… KALAŠNJIKOV
/ MORALVILLE / EDIT
Ako vam prilikom ulaska u SAD u prtljagu otkriju „kinder jaje” platićete kaznu od 2.500 dolara. Od 1997. u Americi je zabranjena prodaja ovog popularnog slatkiša zbog rizika gušenja plastičnom igračkom?! Kada zbog prehlade u apoteci požele da kupe lek za kijavicu „sudafed” (pseudoefedrin), Amerikanci moraju da pokažu ličnu kartu, dok im je za flašu piva potrebna potvrda da su napunili 21 godinu. Poluautomatske puške M50 i AK47 mogu se kupiti u svakoj bolje opremljenoj robnoj kući bez ikakve provere.
Tokom prve tri nedelje u 2023. godini dogodilo se 39 masovnih pucnjava širom SAD. Najpre je 21. januara u zalivu Half Mun u blizini San Franciska ubijeno sedmoro ljudi, a samo dva dana kasnije, tokom proslave kineske Nove godine u Monterej parku u Kaliforniji stradalo je 12 osoba.
Prema definiciji oksfordskog rečnika masovna pucnjava je zločin prilikom kojeg se vatrenim oružjem ubije ili rani više od tri osobe. Ova definicija se ne odnosi na ratove, obračune organizovanih kriminalnih grupa, oružane pljačke i nasilje u porodici. Izvršioci ovakvih zločina po pravilu su nezadovoljni pojedinci koji se zbog ličnog neuspeha u školi, karijeri ili ljubavnom životu svete ljudima iz najbliže okoline. To su, takođe, i oni nesrećnici koji na ovaj način traže pažnju javnosti i očekuju popularnost. Statistika kaže da su „tragači za slavom” mnogo „produktivniji”, a njihovi zločini znatno krvaviji.
Američka kultura oružja je pojava sa dugom tradicijom i pogrešnim navikama. Drugi amandman Ustava SAD garantuje građanima pravo na samoodbranu. Mnogi Amerikanci, međutim, ponašaju se kao da je reč o „drugoj božijoj zapovesti”, a ne o ustavnom dokumentu.
Povelja o pravima sastoji se od deset ustavnih amandmana, a njihova svrha je da zaštiti prava građana od, kako se to krajem 18. veka govorilo, „opasnosti da vlast postane tiranska”. Sadržaj amandmana vremenom se prilagođavao savremenim društvenim kretanjima. Prvi amandman garantuje slobodu govora. Drugi štiti pravo građana da poseduju oružje i predstavlja najkontroverzniji zakonski akt o kome se decenijama vode žestoke debate, a naročito posle tragičnih događaja.
Ovaj amandman američkog Ustava se različito tumači. Liberalni aktivisti koji zagovaraju ograničenje ličnog naoružanja ističu marginalan značaj ovog dokumenta koji se prvenstveno odnosi na ulogu Nacionalne garde, kao dela rezervnog sastava oružanih snaga. NJihovi konzervativni neistomišljenici smatraju da je pravo na posedovanje ličnog naoružanja najvažniji aspekt američkog ustavnog poretka, uz napomenu da su im to pravo obezbedili „očevi Amerike”.
Naoražani američki „sinovi” zaboravljaju da je Drugi amandman donet u vreme kada su i puške i pištolji mogli opaliti samo jedan metak, posle čega je trebalo nekoliko minuta da se oružje ponovo napuni. Danas, poluatomatska puška AK 47, popularni „kalašnikov”, u minutu može da ispali 600 metaka kalibra 7,62 milimetara.
Pravo na nošenje oružja ima duboke pravne korene u SAD. Oružje je pomoglo kaubojima, farmerima i naseljenicima da pripitome Divlji zapad. U modernom društvu, međutim, uloga građanina, lovca i vojnika više nije sublimisana u jednoj istoj osobi, pa je i pravo koje garantuje Drugi amandman ustava odavno prevaziđeno.
Istorija SAD beleži brojne primere zabrane nošenja oružja. Pored Indijanaca, robova i crnaca, oružje nisu mogli posedovati ni sluge, stranci, neprotestanti, manjine, kao i osuđenici na zatvorske kazne. Bilo je zabranjeno da se puca u nedelju, po mraku, ili pod uticajem alkohola. Od strogih zakona relativno brzo se došlo do toga da Amerikanci imaju najliberalniji pristup vatrenom oružju u svetu.
Broj masovnih ubistava Americi oduvek je bio znatno veći nego u ostalim zemljama sveta. U periodu od 1900. do 2014. u SAD je zabeleženo 2.625 serijskih ubistava. Sledeća na ovoj listi je Engleska sa 142. U svakoj deceniji dvadesetog veka u Americi se desilo više masovnih ubistava nego u ostatku sveta zajedno. U najrazvijenijim zemljama Evrope i Azije ova statistika je išla u suprotnom smeru.
U aprilu 1996. u australijskom gradu Port Artur dogodio se masakr kada je stradalo 35 učenika tamošnje osnovne škole. Dve nedelje kasnije, Savezna vlada Australije usvojila je novi zakon po kome je zabranjeno posedovanje svih vrsta ličnog naoružanja, osim za lovce koji su svoje oružje morali da registruju i drže ga u lovačkim klubovima. Sledeće godine Vlada je počela program otkupa oružja od svojih građana, pa je tokom naredne decenije broj oružanih ubistava u Australiji smanjen za 74 procenta.
Iste godine i Velika Britanija je doživela sličnu tragediju. U Danblejnu u Škotskoj dogodilo se masovno ubistvo u kome je stradalo 16 mališana koji su pohađali lokalnu predškolsku ustanovu. Britanija je po hitnom postuplu pooštrila zakon, pa je preko noći postalo nelegalno posedovanje bilo kakvog oružja, od pištolja do poluatomatskih pušaka.
(Ne)kultura oružja je specifična karakteristika američke nacije koja se teško menja, pa je malo verovatno da će tragični ciklus masovnih ubistva skoro prestati. Gde su koreni agresivnog pristupa stvarnosti u SAD? Liberalni analitičari tvrde da razlozi američke opsednutosti oružjem proizilaze iz straha, siromaštva i rasizma. Američki strah datitra još od postanka nacije. Naseljavajući novi kontinent plašili su se domorodaca sa kojima su se odmah brutalno obračunali. Strahovali su potom od pobune robova, pa su ih nasiljem i oružjem držali pod kontrolom. Ne iznenađuje zato podatak da je crncima sve do 1966. bilo zabranjeno posedovanje oružja, a Indijancima do 1968. godine.
U današnje vreme mediji uspešno kreiraju psihozu straha. Ubistva, pljačke, zločini u porodici udarne su vesti na lokalnim TV stanicama, dok globalne medijske kuće najveću pažnju posvećuju kriminalu. Posle večernjeg informativnog programa, konzument medijskih sadržaja poželi da skokne do supermarketa, kupi poluatomatsku pušku ili bar pištolj, da se zaključa u kuću i zaštiti od opasnosti koje ga okružuju. Stopa kriminala statistički je u padu, ali se stvara utisak da iza svakog ćoška vreba naoružani afro ili latino Amerikanac.
Imajući u vidu ovakvu medijsku propagandu ne čudi podatak da je 75 odsto oružja u vlasništvu pripadnika američke srednje klase, preciznije, belaca koji žive u predgrađu. Kada u oružanom sukobu crnaci izgube život percepcija je da se radi obračunu kriminalnih bandi, ali ako se radi o pojedincu ili grupi pripadnika bele rase šalju se saučešća i molitve sa najvišeg mesta. U oba slučaja, nažalost, ne čini se baš ništa kako bi se ograničio pristup oružju.
Od masakra koji se 20. aprila 1999. (tokom bombardovanja Srbije, a na Hitlerov rođendan) dogodio u gradu Kolombajn (Kolorado) do danas, u Americi je zabeleženo preko stotinu masovnih zločina u kojima je stradalo više od dve hiljade ljudi. Najtragičnije bilo je u Las Vegasu 2017. kada je na koncertu kantri muzike stradalo 58, dok je iste godine u Orlandu bilo je 49 žrtava, a u osnovnoj školi Sandi Huk u NJutaunu ubijeno je 27 mališana.
Desničari poručuju da veća količina oružja garantuje manje kriminala, ali ih stvarnost svakodnevno demantuje. Amerikanci poseduju ubedljivo najviše oružja, ali i po broju masovnih ubistava nadmašuju sve zemlje razvijenog sveta. Ustavno pravo Amerikanaca je da brane sebe i svoju porodicu kada su im životi ugroženi, ali im zato nisu potrebne poluautomatske puške. U vlasništvu građana SAD nalazi se preko 400 miliona komada ličnog naoružanja, što je više od 120 procenata po glavi stanovnika. Nastavak liste izgleda ovako: Foklandska ostrva 62,1 odsto, Jemen 42,5, treće mesto dele Srbija i Crna Gora sa 39,2 posto. Rusija je na 68. mestu sa 12,3, Španija na 103. sa 7,5, a na dnu tabele nalaze se Nemačka 7, Velika Britanija 5,3 i Kina sa 3,6 procenata.
Iako Sjedinjene Države suvereno vode na neslavnoj listi masovnih pucnjava, ubistva sa najvećim brojem žrtava ipak su se desila na drugim kontinentima. Najtragičniji zločin dogodio se 2015. godine na Univerzitetu Garisa u Keniji. Tada su pripadnici somalijske islamističke grupe Alšbab ubili 148 studenata. Potom slede masakr u pakistanskoj školi Pešvar 2014. kada je stradao 141 učenik, dok je 2011. Andres Brejvik ubio 77 polaznika omladinskog kampa u Norveškoj.
Masovno ubistvo koje se 2013. godine dogodilo u selu Velika Ivanča kod Mladenovca kada je život izgubilo 13 osoba najveći je je zločin ove vrste na teritoriji Srbije. Šest godina ranije u selu Jabukovac masovni ubica je usmrtio devet žrtava, 2002. u Leskovcu je stradalo sedmoro žitelja ovog grada, dok je 1987. u kasarni Branko Krsmanović u Paraćinu Azis Keljmeni, albanski terorista na odsluženju vojnog roka, ubio četiri vojnika JNA.
Protivnici zakonskog ograničenja ličnog naoružanja u Americi kažu da za masovna ubistva nisu krive puške i pištolji, već da to čine zli ljudi. Na besmisao ovakvih tvrdnji ukazuje nesreća koja se 2014. godine dogodila u Arizoni. Umesto u luna park, roditelji su svoju devetogodišnju devojčicu odveli u streljanu u kojoj se puca iz vatrenog oružja. Porodični „izlet” završio se tragično jer je ćerkica iz nehata ubila instruktora. Pošto je iz običnog revolvera pucala ranije, devojčica je poželela da isproba automatski pištolj „uzi” koji je trznuo u stranu i na mestu ubio učitelja pucanja.
U vremenu najsavršenije tehnologije i veštačke inteligencije ljudi još uvek čeznu za koltovima i karabinima! Kako pripitomiti Divlji zapad u Americi i ostatku sveta?
Da li je problem u mentalnom zdravlju stanovništva?
Prema podacima Nacionalnog instituta za psihofizičke i mentalne bolesti u Baltimoru, manje od 40 procenata masovnih ubica pokazalo je simptome ove vrste poremećaja. Možemo li za masovna ubistva kriviti razorene porodice i traume iz detinjstva? Trećina masovnih ubica imala je teško detinjstvo dok je kod „pucača” u školama ovaj broj još veći – čak 68 posto. Mentalne bolesti i porodični problemi nisu isključivo američki izum. U zemljama severne Evrope beleži se veći procenat razvoda brakova kao i mentalnih poremećaja kod mladih ali su, za razliku od SAD, masovna ubistva retka.
Psiholozi ukazuju na američku kulturu nasilja i popularnost video igara, ali tradicija dvoboja, bombardovanja i opčinjenosti oružjem nije samo karakteristična za Ameriku. Kroz istoriju i Nemci i Japanci su dokazali da u ovim oblastima ni malo ne zaostaju za Amerikom, ali su strogim zakonima sprečili masovno naoružavanje stanovništva. Video igre u kojima dominira nasilje omiljena su zabava mladih u svim krajevima sveta. Svaki šesti Kanađanin poseduje „soni plejstejšn”, ali se njihova potreba za pucanjem tu i završava jer mladi Kanađani u robnim kućama kupuju video igre, ali ne i automatske puške.
Nasilje i agresija odavno su sastavni deo američke stvarnosti. U gotovo svakom holivudskom filmu puške i pištolji ubijaju punom parom. U serijama snimljenim u Velikoj Britaniji, na primer, ubistvo je obično izvršeno nožem, tupim predmetom ili, kao kod Agate Kristi – otrovom. Shodno izboru oružja i radnja je zanimljivija, zaplet originalniji, a i broj ubijenih mnogo manji.
Slično je i u sportu. Dok Italijani, Španci i Englezi jure za okruglom, nogometnom bubamarom, Amerikanci ratuju osvajajući teritoriju uz pomoć jajaste fudbalske lopte. Drugi sport po popularnosti u SAD je bejzbol u kome se koriste palice da ne kažemo – motke!
Džon Lenon je napustio Englesku i pokušao da pacifističkim idejama i mirotvornim aktivizmom prosveti Amerikance. Ubio ga je mentalno oboleli vlasnik vatrenog oružja za koje nije imao dozvolu. Desetak godina kasnije, u Londonu je pokušano ubistvo još jednog Bitlsa. Atentator je upao u kuću Džordža Harisona i nožem pokušao da ga ubije. Žena slavnog muzičara je stonom lampom neutralisala napadača. Tačno je da ubistva čine zli ljudi, ali im oružje pritom puno pomaže. Da bi sprečili masovne pucnjave neophodno je donošenje strogih zakona o kontroli vatrenog naoružanja. Kada im oduzmemo puške i pištolje, dovoljna je hrabra žena sa lampom u ruci da loše momke dovede u red.
ISTORIJA – NAUKA ILI FIKCIJA?
/ MORALVILLE / EDIT
Zamislite skup profesora istorije koji se 2033. godine održava u Trsteniku. Tema seminara: “Ratovi na prostoru pokojne SFRJ”. Istoričari iz regiona predstavljaju udžbenike iz kojih se edukuje balkanska mladež. Instruktor povijesti iz Kutine predstavlja znanstvenu ediciju historijskog sustava po kojoj je u periodu od 1991. do 1995. godine vođen odbrambeni domovinski rat protiv srbo-četničkih agresora pomognutih snagama JNA. U jednoj od lekcija pominje se i Jasenovac u kome je stradalo “više tisuća logornika”. Sledeći se za reč javlja profesor jagodinske gimnazije i koautor novog udžbenika za maturante u Srbiji. Ova knjiga nas uči da je su u aprilu 1991. hrvatski bojovnici započeli etničko čišćenje Srba sa njihovih ognjišta. Poučena iskustvom iz Drgog svetskog rata, kada je samo u Jasenovcu stradalo milion Srba, JNA je organizovala goloruko stanovništvo koje je bez ičije pomoći uspelo da oslobodi Knin, Vukovar i dođe nadomak Zagreba. Hrvatska je kasnije, uz pomoć međunarodne zajednice, postala nezavisna država pa je za pregovaračkim stolom uspela da vekovne srpske teritorije vrati u sastav nove ustaške tvorevine. BIH i Severna Makedonija istoriju su potpuno izbacile iz školskog programa. A i šta će im!
U ovom zamišljenom primeru vidi se subjektivna neobjektivnost istorije kao nauke. Neko će s pravom reći da nije potrebno putovanje u budućnost da bi se uočilo kako se istorija Balkana, u balkanskim zemljama, tumači na balkanski način. Ako istoričari ne mogu da se dogovore šta je bilo onomad, kako nam sa tolikom sigurnošću, detaljno opisuju svaki detalj Kosovskog boja, Prvog srpskog ustanka ili trenutak kada je Neron zapalio Rim?
Savremeni čovek je okružen istorijom koja vreba iza svakog ćoška nevesele svakodnevice. Ona je nezaobilazni deo našeg obrazovanja, političkog i pravnog sistema, religijskih uverenja, društvenih i umetničkih tradicija. Postoji dubok jaz između popularnog i naučnog pristupa istoriji jer se razumevanje prošlosti lako pretvori u mit. U ovom procesu, većina subjekata, od istoričara do konzumenata, koristi pretpostavke koje se pretvaraju u predrasude da bi od njih kreirali zablude.
O istoriji danas pišu mnogi, a pored fudbala i politike, to je oblast koju svi odlično poznaju. Teoretisanje o prošlosti nije ograničeno samo na škole, fakultete ili akademije nauka, rasprave o istoriji najčešće se čuju u TV debatama, kafanskim raspravama kao i ispred seoske bakalnice uz pivo i napolitanke.
Pristupačnost i popularnost istorije pomaže nam da u izučavanje prošlosti uključimo intelektualnu slobodu. Na taj način, svako od nas, pojedinačno može da proučava šta je nekad bilo i da li se sve baš tako dogodilo. Glavni nedostatak popularne istorije ogleda se u njenoj “lenjosti” i pojednostavljenosti koja često vodi u banalnost. Popularna istorija je zasnovana na priči. Događaji iz prošlosti značajno su doterani kako bi zvučali zanimljivije jer publika više voli jednostavan narativ u odnosu na složene analize.
Tako je bilo od samog početka. Prema učenju Biblije koju su mnogi istoričari koristili u svojim naučnim istraživanjima, Adam i Eva su proterani iz Raja jer su probali plodove “s drveta spoznaje dobra i zla”, dakle ne pominje se jabuka. Teoretičari hrišćanstva tvrde da se u izvornoj verziji čak radilo o smokvi pošto su “mladenci” koristili smokvin list kao jedini odevni predmet. Manjina opet smatra da je reč o pšenici ili čak o grožđu. Jabuka se dramaturški bolje uklopila u priču jer i u grčkoj mitologiji naprimer, jabuka je bila poznata i kao voćka razdora. Naime, boginja Eris je podmetnula jabuku na kojoj je pisalo “najlepšoj” da bi zavadila Heru, Afroditu i Atinu.
Imajući u vidu obim teritorije koju je Srbija pokrivala u 14. veku, sasvim je razumljivo da se u istoriji srpskog naroda ističe veliki značaj Dušanovog carstva. Pored uspeha na bojnom polju, Dušan Nemanjić je bio idejni tvorac novog Zakonika kojim je želeo da uredi odnose između crkve i države, seljaka i zemljoposednika. Po Dušanovom zakoniku Srbija je bila monarhija sa centralizovanom vlašću zasnovanoj na jednom od najstarijih pravnih akata u istoriji Južnih Slovena. Zbog uspešne vladavine i brojnih zasluga, hroničari opisuju Dušana Silnog kao čoveka krupne građe (kažu da je bio visok preko dva metra) i ogromne moći. Posle njegove smrti došlo je do ekspresnog raspada Dušanovog carstva jer su srpski velikaši pohrlili da zgrabe svoj komad plena a novi car Uroš nije bio u stanju da ih u tome spreči. Ne postoje konkretni dokazi da je baš Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić pisao “svoj” zakonik, da je bio “košarkapkog stasa” i da je neprijatelje ganjao do užasa, ali se sa velikom dozom sigurnosti može potvrditi da je živeo i vladao u prvoj polovini 14. veka a to nam je za početak dovoljno.
Metodološki problem istorije leži i u generalizaciji opšteg poimanja prošlosti. Ljudski um ima tendenciju da na osnovu velikog broja manje ili više povezanih elemanata stvara zaključke o celini. Ovaj metod u filozofiji je poznat kao induktivno zaključivanje ili generalizacija. Primer generalizacije je kada s ponosom kažemo “Srbi su nebeski narod!”. Ako znamo da su Srbi evropski narod sledi logičan zaključak da su svi evropski narodi – nebeski! Ovo bi možda i moglo da prođe kao filozofka mozgalica kada u Evropi ne bi živeli Hrvati i Albanci.
Često smo svedoci suprotne pojave kada se na osnovu malog broja činjenica stvaraju definitivni zaključci. Ovo se obično dešava kada proučavajući društvena uređenja i nacije ignorišemo činjenicu da najveći broj ljudskih zajednica sadrži etičku, ekonomsku i kulturnu raznolikost. Zbog toga će i svaki zaključak o celokupnoj populaciji, zasnovan na malom uzorku, najverovatnije biti pogrešan. Tako, ne treba zaboraviti da svi Nemci nisu nacisti, Arapi teroristi a baletani pederi.
Proučavanje nacionalne prošlosti nažalost, gotovo uvek skrene u mitologiju. Zanimljive priče koje veličaju sopstveni narod po pravilu nisu potkrepljene dokazima i retko kada odgovaraju istini. Vremenom, mnogi mitovi i legende prihvaćeni su kao istorijske činjenice jer zvuče privlačno i lako se uklapaju u željeni narativ. Mediji su takođe zaslužni za širenje “istorijske mitologije” jer ako je priča dovoljno interesantna da obmane istoričare, gledaoci će je bez problema progutati.
Kralj Artur, zaštitnik Kamelota važi za jednog od najpoznatijih monarha iako mnogi naučnici smatraju da je njegovo postojanje samo legenda. Verodostojni, pisani izvori o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola navode na zaključak da istorijski Artur nije postojao. Rasprostranjenost i značaj koje su “arturijanske legende” imale u evropskoj kulturi privlače pažnju hroničara koji se bave ovom epohom pa se u zavisnosti od stava istoričara prema usmenom predanju, formiraju različiti odgovori na pitanje u kojoj meri su legende a sa njima i ona o Arturu, zasnovane na istini.
U poslednje vreme, dosta se govori o najpoznatijim mitovima srpske istorije. Napre, verovanje da se još u 12. veku, na srpskom dvoru jelo zlatnim viljuškama. “Švaba rukama, a Srbin viljuškom – boc!” što bi rekao lik iz domaćeg filma. Profesor Dejan Ristić tvrdi da se radi o potpunoj neistini jer se pisani tragovi o korišćenju “escajga” u Srbiji pojavljuju tek u 15. veku. “Najranije pisano svedočanstvo o upotrebi pribora za jelo među Srbima potiče sa dvora Stjepana Vukčića Kosače (1404-1466), znamenitog hercega od Svetog Save”, piše Ristić. Uz dužno poštovanje pisanih dokumenata, prosečni cinik bi mogao postaviti pitanje: “A šta ako su u 12. veku koristili viljuške, kašike i noževe ali im pismenost nije bila jača strana pa sve to nisu zabeležili?” Skeptik bi na to dodao:”Političari danas, kašike koriste u razne svrhe ali nam pismenost i dalje ne ide od ruke!”
“U crkvi Notre-Dame u Parizu proslavljala se pobeda Srba u Kosovskom boju!” Ovaj mit je takođe izmišljen, jer istorijski izvori govore da zvona najpoznatije francuske crkve nisu zvonila 1389., kada je neko navodno, dojavio lažnu vest o pobedi Srba nad Turcima. Zvona na katedrali su se oglasila 1395. godine posle bitke u Rovinama (Rumunija) u kojoj je ugarski kralj Žigmund Luksemburški pobiedio tursku vojsku, predvođenu sultanom Bajazitom Prvim Munjevitim.
Nacionalizam kao pojava koja poslednjih godina sve više određuje svetska društvena kretanja, predstavlja ozbiljan uzročno-posledični problem istorije. Zbog sentimentalne vezanosti i lojalnosti svojoj zemlji i naciji, događaji iz prošlosti svog naroda gledaju se kroz ružičaste naočari subjektivizma. Ova jednostranost je često zastupljena među istoričarima a vezanost za vlastitu naciju je toliko jaka da se postupci svojih predaka prihvataju i opravdavaju bez obzira da li je reč o istinitim događajima. Vremenom, nacionalizam je podjednako iskrivio i akademsku istoriju kao i popularne koncepte izučavanja prošlosti. Velikom broju istoričara i njihovoj publici jednostavno je teško da prihvate kritiku sopstvene zemlje. Naprotiv, istorija se koristi tako što se veličanjem sopstvene nacije proizvode neprijatelji protiv kojih se naravno treba boriti. Od podsećanja na istorijske grehove komšija do početka rata, veoma je kratak put.
Britanski istoričar Erik Hobsbaum kaže: “Ne postoje narodi bez istorije niti nacije koje se mogu razumeti bez nje” i nastavlja da “istorija nije u poziciji da bude primenjena disciplina jer još uvek nije otkriven način da se promeni ono što se već dogodilo”, i zaključuje: “da nacionalizam uspešno funkcioniše uprkos činjenici da podrazumeva verovanje u ono što očigledno nije istina!”
Nacionalna homogenizacija uvek počinje zloupotrebom istorije. Prošlost se modifikuje po potrebi, sa ciljem stvaranja epskog i herojskog narativa o neprolaznosti i veličini sopstvene nacije. Tako je bilo i na našim prostorima. Način na koji je istorija rekonstruisala nacionalnu prošlost imao je prepoznatljivu političko-ideološku funkciju u procesu stvaranja nacionalnih država. Nova sadašnjost, koja teži novoj budućnosti, uvek je posledica “nove prošlosti”. Baš ta istorija koja nekritički glorifikuje vlastiti narod postaje instrument svih nacionalističkih ideologija.
Treba naglasiti da čak i onda kada se otvoreno stavljala u službu nacije, vere ili ideologije, istorija nije bukvalno falsifikovala prošlost. Metod prostituisanja istoriografije mnogo je perfidniji. Zloupotreba prošlosti vrši se specifičnim izborom tema, načinom njihove obrade, jezičkim formulacijama, stvaranjem “zabranjenh tema” i, konačno, političkim angažmanom istoričara kako bi se dao legitimitet određenom ideološkom narativu. Važnu ulogu igra i obrazovni sistem kao idealan kanal za oblikovanje odnosa prema prošlosti.
Odgovornost savremene istorijske nauke za razvijanje racionalnog pogleda na prošlost je dvostruka. Ona je dužna da istražuje prošlost ali i da preispituje sopstvene predstave o njoj. Drugim rečima, najvažniji zadatak istorije jeste da izvornim informacijama i argumentima pobije nacionalne i druge mitove. Pogrešno pamćenje prošlosti ugrađeno je u temelje kolektivnih identiteta a istoriografija ih svojim autoritetom legitimizuje.
Deset godina kasnije, profesori istorije, sa početka priče, odlučili su da se ponovo okupe kako bi zajedno proučili istoriografske tokove povijesti nekadašnjih naroda SFRJ. U međuvremenu, BiH i Severna Makedonija su u školski program uvele fakultativno proučavanje nacionalne istorije. Odlučeno je da se seminar “Ratovi na prostoru rahmetli SFRJ”, 2043. godine, održi u prestonici BiH. Na dan otvaranja, skupu su prisustvovali samo profesori iz Bihaća i Štipa. Istoričari iz Užica otišli su u Banja Luku a povijesničari iz Splita završili u Mostaru.
ZAVERENICI TEORIJE
/ MORALVILLE / EDIT
Ovih dana navršiće se tačno sto godina od kada je zapadna
civilizacija odlučila da ignoriše nauku i poveruje moronima. Priča se, da
tamo negde na severu, postoji čovek koji tokom čitave godine beleži naša
dobra dela i nestašluke. Jako je moćan i ništa ne može da mu promakne.
Veoma je i uticajan pa je u svoju obaveštajnu mrežu uključio sve one koji
utiču na naše obrazovanje i vaspitanje. Pomažu mu svi, od pisaca knjiga i
udžbenika, autora filmova i televizijskih emisija, pa sve do vaspitačica,
komšija i roditelja. Godinama vešto prikrivaju istinu kako bi zavera
uspela. Bradati gospodin i njegovi pomagači, tokom jedne jedine noći,
bez problema obiđu celu planetu i dobroj deci podele poklone. Tako su
svi, od naučnika i intelektualaca pa do neobrazovanog puka i zadrtih
primitivaca, dobrovoljno uzeli učešće u navećoj teoriji zavere svih
vremena. U Deda Mraza veruju gotovo svi a oni retki koji sumnjaju,
najobičniji su “anti Dedsteri” i “ravnomrazaši”!
Teoriju po kojoj se neki događaj ili fenomen dogodio kao rezultat
zavere između zainteresovanih strana, Oksfordski rečnik engleskog jezika
definiše kao teoriju zavere. Ovaj intelektualni obrazac nameće se javnosti
kao alternativno objašnjenje zvanične verzije važnih događaja. Termin su
po nalogu Centralne obaveštajne agencije (CIA) prvi put upotrebili
američki mediji 1960. godine da bi objasnili aferu u “Zalivu svinja” na
Kubi.
Još jedna zanimljiva i popularna priča nepogrešivo se uklapa u
definiciju lingvista sa Oksforda. Vekovima se prenosi verovanje kako je
jedna mlada žena snagom svoje volje i duhovne energije potpuno sama,
bez ičije pomoći, uspela i da zatrudni, i da se porodi a da za sve to vreme
ostane devica. U formiranju ovog “intelektualnog obrasca” učestvovao je
veliki broj vernika, duhovnih lica, akademika, političara, analitičara i svih
onih koji se vekovema trude da nas u njenu istinitost uvere. Bezgrešnim
začećem dobili smo još jednog čoveka s bradom kome se pripisuju mnogo
veće moći nego Deda Mrazu. Slično savremenim lovcima na teorije
zavere, pojedini zagovornici “bezgrešnog začeća” svoje neistomišljenike
nazivaju antihristima koji će, kako Biblija kaže, stvoriti tiransko, đavolje
carstvo. Mnoge istorijske ličnosti smatrane su antihristima, od Petra
Velikog, pape Jovana Pavla II, Benita Musolinija, Napoleona, Adolfa
Hitlera i bivšeg američkog predsednika Baraka Obame.
Najstarije teorije zavere datiraju iz vremena kada je nastajao prvi
“hrišćanski bukvar” a one Biblijske pretpostavljaju da su pojedini delovi
Novog zaveta falsifikovani dok su značajni segmenti jednostavno
izostavljeni.
Slobodni zidari na konspirativnu scenu stupaju u 18. veku a
teoretičari zavere tvrde da masoni kontrolišu ekonomiju i sudstvo velikog
broja zemalja i da su umešani u gotovo sve značajnije događaje od
potapanja Titnika do ubistva J. F. Kenedija.
Još od srednjeg veka, antisemitizam je sadržao brojne elemente
teorije zavere. U Evropi tog vremena, bilo je široko rasprostranjeno
verovanje da su Jevreji odgovorni za Isusovu smrt, da su trovali bunare
hrišćana i da su ritualno pili njihovu krv.
Teorija poznata pod nazivom “Nova hronologija” povezana je s
ruskim matematičarem Anatolijem Fomenkom koji smatra da je istorija
mnogo vekova kraća nego što se veruje i da su brojni istorijski spisi
falsifikovani dok su originalni dokumenti zbog političkih ciljeva uništeni.
Najpoznatiji pristalica ove ideje je i šahovski velemajstor Gari Kasparov.
Od aktuelnih teorija zavere, u centru pažnje su i dalje debate o
pandemiji KOVID 19 i vakcinama protiv ovog virusa. Jedni postavljaju
pitanje da li je bilo neophodno da čitav svet stane zbog malo jačeg gripa i
kako je došlo do obavezne vakcinacije uz uskraćivanje osnovnih ljudskih
prava onima koji tu obavezu nisu ispoštovali. Njihovi neistomišljenici za
to vreme samo odmahuju rukom jer im je ispod časti da o takvim
glupostima raspravljaju. Netolerantnosti i sujete imaju napretek ali im
argumenti za polemiku fale.
Poslednjih par godina aktivan je i QAnon, zaverenički pokret koji se
iz SAD proširio po čitavom svetu. Pristalice ovog saveza veruju da svetom
vlada mala grupa moćnika povezanih zajedničkom spregom greha, bluda i
nemorala. Ovu mrežu čine globalisti, koji su ujedno i satanisti. Od
poznatih ličnosti spominju se Klintonovi, Barak Obama, Džordž Soroš, Tom
Henks, papa Franja, Elen Dedženeres i drugi. Dok vladaju planetom, oni
istorvremeno upravljaju i kriminalnim krugovima koji trguju
maloletnicima. Radi se o podzemlju i u bukvalnom smislu jer se promet
odvija u tunelima ispod najvećih svetskih gradova. Pomenuta elita
zlostavlja otetu decu i ispija njihovu krv kako bi usporili svoje starenje.
Pristalice QAnon veruju da je Donald Tramp jedina nada da se pedofilima
stane na put i da im se sudi po kratkom postupku.
Rat u Ukrajini takođe ima svoje teoretičare. Najprisutnija je teza da
su sukob inicirale SAD kako bi oslabile Evropu i stekle trajnu dominaciju
na svetskom tržištu nafte i prirodnog gasa. Sukob Rusije i Ukrajine samo
je jedan u nizu takozvanih posredničkih (proxy) ratova najmoćnijih vojnih
sila. Posle Koreje, Vijetnama, Iraka i Avganistana na red je došla i bivša
članica SSSR-a. Od početka ruske agresije na Ukrajinu, cena prirodnog
gasa na svetskom tržištu je drastično porasla a Amerika izvozi sve vrste
energenata u zemlje EU. Tvrdnje o manipulisanju cenama goriva kao
motivima za rat, impliciraju da je za sukob Rusije i Ukrajine odgovorna
američka vlada. Ova teza pomalo pada u vodu ako znamo da su odnosi
SAD i Rusije drastično zahladneli odlaskom Trampa sa čela Amerike. U
svetu konspirativnih teorija međutim, važi zlatno pravilo da je prava
istina potpuno suprotna od svakog logičnog tumačenja sveta oko nas.
Neki događaji iz prošlosti, godinama su smatrani izmišljotinama i
nebuloznim teorijama zavere da bi se vremenom ispostavilo da su istiniti.
Primera ima mnogo a ovo su oni najpoznatiji:
Početkom 1920. godine u Americi je usvojen 18. amandman na
Ustav SAD kojim je zabranjena proizvodnja, prodaja, transport i
konzumiranje alkohola. Uprkos rigoroznim merama vlade, prohibicija nije
pomogla da se alkoholizam u Americi smanji. Uvidevši problem,
Ministarstvo finansija je iniciralo akciju trovanja alkohola. Tako su od
sredine 1927. godine u švercovane boce alkoholnih pića sipane
smrtonosne hemikalije kao što su kerozin, kloroform i aceton. Zatrovana
alkoholna pića su 1926. ubila 400, a sledeće godine 700 ljudi.
Pri kraju Drugog svetskog rata Amerika je odlučila da oprosti nedela
i poštedi živote vodećih naučnika Trećeg rajha. Umesto da odgovaraju za
ratne zločine, njihovo znanje je stavljeno na raspolaganje naučnim
institutima SAD. Ova tajna operacija poznata je pod imenom “Spajalica”
(Paperclip) a za cilj je imala krijumčarenje stručnjaka iz oblasti raketne
industrije, medicine i hemijskog naoružanja. Najpoznatiji naučnici sa liste
pošteđenih su: Verner Von Braun – otac rakete V-2, Kurt Blome –
specijalista za biološko naoružanje, koje je testirao u Aušvicu i Hubertus
Strughold – otac svemirske medicine. Preko 700 nemačkih naučnika našlo
je utočište u SAD.
U periodu između 1932. i 1972. godine na jugu Amerike su vršeni
nehumani eksperimenati na uzorku od 400 crnaca obolelih od sifilisa. Za
ovo istraživanje birani su siromašni i neobrazovani muškarci a većina njih
nije bila ni svesna svoje bolesti. Iako je penicilin bio u širokoj upotrebi,
pacijentima su davali samo aspirin. Cilj eksperimenta bio je istraživanje a
ne i lečenje pacijenata. Kao rezultat, 28 ljudi je umrlo od sifilisa, 100
zbog komplikacija, 40 žena zarazili su pacijenti, a 19 beba je rođeno sa
ozbiljnim bolestima koje su im preneli roditelji. Dve decenije kasnije,
predsednik SAD Bil Klinton je potvrdio da se radi o istinitom događaju i
tom prilikom se izvinio žrtvama.
Po starom, ružnom običaju, Amerika se 1990. godine umešala u rat
između Iraka i Kuvajta. Glavni razlog bila je nafta ali je valjalo pronaći
izgovor za vojnu intervenciju. Krajem 1990. “miroljubivi” zapadni svet
upoznao je petnaestogodišnju djevojčicu po imenu Najrah. Ona je pred
televizijskim kamerama, kroz suze, pričala o neviđenim zločinima iračkih
vojnika. Mlada Kuvajćanka je svedočila i o ubistvu 300 beba u jednoj od
lokalnih bolnica. Dramatičan govor uznemirio je gledaoce širom sveta.
Kasnije se međutim saznalo da je reč o ćerki Šeika Sauda Nasera Al-Saud
Al-Sabaha, ambasadora Kuvajta u SAD i da je njena priča izmišljena.
Petrolejske kompanije su sa kuvajtskom kraljevskom porodicom odmah
potpisale ugovor vredan dvadesetak miliona dolara a Amerika je ušla u rat
protiv Iraka. Najrah je nastavila da pohađa školu u Njujorku a u Kuvajtu
nije bila od najranijeg detinjstva.
U našim krajevima najveće teorije vezane su za najjače
“zaverenike” i dokazane majstore hohštaplerskog zanata. Josip Broz i
Slobodan Milošević su ličnosti za koje je vezan najveći broj istorijskih
teorija zavere, a njihove biografije predstavljaju nepresušan izvor
inspiracije za mnoge nedokazive tvrdnje.
Zagovornici alternativnih verzija Titove biografije najčešće se pitaju
ko je zapravo bio Josip Broz? Ruski Jevrejin, mason ili trostruki agent sa
tri prsta? Teoretičari su uvereni da Jugoslavijom nije vladao Joža iz
Kumrovca, jer je poginuo u Prvom svetskom ratu. Takođe se raspravlja o
datumu i mestu smrti pravog Broza, kao i njegovom poreklu,
nacionalnosti, broju žena i vanbračne dece. Pre nekoliko godina hrvatski
„Jutarnji list” objavio je priču o izvesnom Marijanu Džonu Markulu iz Los
Anđelesa, koji je 1955. godine, agentima FBI detaljno opisao susret s
Titom. Tvrdio da se radi o ruskom agentu koji je još 1937. godine ukrao
identitet “originalnog” Broza. Marijan Džon Markul takođe tvrdi da “pravi”
Tito nije imao kažiprst i srednji prst.
Iako su prošle gotovo dve decenije od smrti Slobodana Miloševića, u
javnosti se još uvek nagađa kako je okončan njegov život. Hrvatski portal
„Dnevno” objavio je informaciju po kojoj Milošević nije umro u Hagu, već
je živ i nalazi se sa porodicom u Rusiji. Prema pisanju komšijskog medija, tajne službe najmoćnijih zemalja sveta inscenirale su njegovu smrt u Ševeningenu da bi ga potom prebacili
u Moskvu! Da bi uverili zatvorske stražare i patologe da je bivši
predsednik Srbije i Jugoslavije zaista mrtav, korišćen je lek droperidol
koji privremeno umrtvljuje vitalne funkcije organizma.
Tog 11. marta 2006. godine, Miloševića niko nije video osim dežurnog zatvorskog
stražara a baš te poslednje noći, kamere u ćeliji nisu radile. Mediji su
pisali da sledbenici Miloševićeve politike uzalud obilaze njegov grob u
dvorištu porodičnog doma u Požarevcu. Prema njihovim tvrdnjama,
Milošević nije umro u Hagu 2006. godine već pet godina kasnije, u Rusiji,
gde je boravio posle “odlaska” iz Ševeningena. Kažu da je sahranjen u
predgrađu Moskve i da njegov grob, bez imena ili oznake održava jedan
ruski bračni par.
Svaka sumnja u strogo kontrolisanu “istinu” odmah se proglašava
teorijom zavere. Nauci sklona i “objektivnim” medijima verna elita burno
reaguje na prigovore nevernika. Na molbu da pojasne nelogičnosti kojima
obiluju zvanične verzije događaja arogantno odgovaraju ironičnim kontra
pitanjima: “Da li je CIA opet umešala prste?” ili “Možda je zavera ljudi u
gušterskoj koži?” uz poentu da je “Bil Gejts čipovao Radu iz Žagubice!” Kao
iz rukava izvlače se unapred pripremljene poštpalice, besmislene priče o
reptilima, gmizavcima, pedofilima koji vrebaju iza svakog ćoška ili
političarima koji su ukrali 619 miliona evra. Njihov zadatak je da se
obesmisli svako kritičko mišljeje koje odstupa od onog zvaničnog, unapred
odobrenog i medijski podržanog. Na ovaj način brzo se ubija polemika,
prestaje diskusija dok argumeti završavaju ispod tepiha prividne slobode
govora.
Makijaveli je napisao da se umetnost politike sastoji u veštitni
zavere. Umešnost u politici međutim, meri se sposobnošću da se lažna
zavera izmisli kako bi se opravdala razna nedela. Na ovaj način najlakše
se opravdava neophodnost atentata, državnog udara, bombardovanja…
Tako su radili i Napoleon i Hitler i Buš (stariji i mlađi), i Klinton, i
Milošević, i Putin…
Političare, državnike, špijune i druge pregaoce zla koji besomučno
smišljaju prevare, ratove i druge svinjarije ne zovemo teoretičrima
zavere. Kao gospodari života i smrti, oni su ti koji ovakve etikete
smišljaju, proizvode i lepe hrabrim i odvažnim ljudima. Slobodomisleće
pojedince za sada samo ismevaju nazivajući ih moronima i konspiratorima
ali nije daleko dan kada će ih krivično goniti i kažnjavati zbog mentalnog i
verbalnog delikta jer onaj ko kontroliše javno mnjenje po pravilu
određuje apsolutnu istinu.
IMITACIJA ŽIVOTA
/ MORALVILLE / EDIT
Eh kad’ se samo setim, al’ sam jednom skoro živeo baš
Beograd 31. decembar 2017.
Redakcija dnevnog lista “Nada” tradicionalno ukrašena
novogodišnjom dekoracijom, venčićima i velikom jelkom koja se
kostrešila ispred urednikove kancelarije.
– Opa Simiću, pratićeš svetsko prvenstvo u Rusiji i to uživo, sa lica
mesta!, podbadao je šef deska.
– Ima se, može se, s glavnim urednikom druži se!, nadovezao se kolega
zadužen za kulturu, samo se pitam šta će reporter i kolumnista raditi na
svetskom prvenstvu u fudbalu? Mislim pored toliko sportskih novinara.
– Kolege, ljubomora je k’o gasna komora, oglasio se glavni urednik, brinite
o vašim rubrikama a kolega će iz Rusije pokrivati različite teme.
Goran Simić novinar beogradskog dnevnika “Nada” dobio je
novinarski zadatak o kome je celog života maštao. Idućeg leta,
izveštavaće uživo sa Mundijala. Tog jutra, novinama je odobren budžet za
narednu godinu pa su se san i nada pretvorili u javu. “Ipak se trud i muka
na kraju isplate!”, konstatovao je Simić zadovoljno.
Iz redakcije je krenuo prema Dorćolu gde je posle razvoda živeo u
iznajmljenom stanu. Usput je kupio knjigu “Devojčica u crvenom kaputu”,
poklon gospođi Zagorki za Novu godinu. Gazdarica ga je sačekala s punom
vanglom domaćih krofni koje su se još uvek pušile kroz beli šećerni prah.
Samo da znaš sine, boljeg stanara od tebe nikada nisam imala, hvalila ga
je stanodavka.
– Hvala tetka Zago, kad smo kod toga evo i kirije za sledeći mesec.
Beograd, sedamnaest dana kasnije
– Šefe tekst je gotov i može odmah u štampu. Dao sam i naslov, nadam se
da ćeš se složiti: “Pozovi Pink radi ubistva”.
– Jesi li siguran da ne želiš ublažiti priču, pitao je glavni urednik
zabrinuto, čoveče ti ih otvoreno optužuješ da su organizovali atentat!
– Ide kako je napisano. Nikada me nisi cenzurisao pa nemoj ni danas,
molim te!
Kaljingrad, Rusija 21. jun 2018.
Prošlo je već nedelju dana od kada je dopisnik “Nade” stigao u
Rusiju. Iz novinarske lože redovno je pratio dešavanja na Svetskom
prvenstvu u fudbalu. Utakmica Srbija – Švajcarska je upravo završena. U
opštem haosu koji je na stadionu vladao, Goran je naleteo na uplakanu
devojčicu. Plava kosa, crvena majica, pege na licu i suze u očima. Bilo
mu je jasno da se u gužvi izgubila.
– Ja sam Galina. Imam tri godine. Moj tata se zove Igor, tu je na stadionu
ali ne mogu da ga nađem”!
Novinar lista “Nada” je odmah potražio pomoć zvaničnih lica na
stadionu. Preko razglasa su pozvali “Gospodina Igora koji ima ćerku Galinu
da se javi policiji ili redarima, uz napomenu da je – devojčica bezbedna!”
Desetak minuta kasnije, stigao je krupan muškarac zalizane kose i krvarih
očiju. Vidno iznerviran, odmah je izgrdio ćerku. Policajci su mu rekli da
je Goran pronašao Galinu. Igor se onako uzgred zahvalio i od Simića
zatraižo vizit kartu koju je pružio ćerki.
– Podseti me da mu pošaljemo “poklon”. Evro ili dolar?, pitao je
nadobudno.
Ne znajući za Igorovu nameru, Goran je vizitku već dao maloj
Galini. Odmah se pobunio.
– Ma kakav poklon, to bi svako na mom mestu uradio.
– Ja ne bih! Ako nećeš pare tvoj problem, meni više, reče otac i nestade
sa ćerkom u gužvi.
– To je lokalni bogataš. Moćan tip, ima kompjutersku kompaniju i misli da
je sve u novcu, pojasnio je policajac, hvala vam gospodine učinili ste
dobro delo.
Beograd, decembar 2018
Gazdarica Zaga je i tog jutra donela poštu u Goranovu sobu. Na
radnom stolu je ostavila čestitku na kojoj je pisalo “С Новым Годом!
Галина”
Beograd, 7. jul 2020.
Na ulicama Beograda neredi. Jedni se bune protiv karantina i ostalih
mera tokom KOVID pandemije a drugi protiv predsednika i stranke na
vlasti. Policija prvo bije pa tek onda pita demonstrante zašto su tu.
Sudovi kao i ostala nadleštva zvanično ne rade ali se odluke redovno
donose, naročito one presuđene po kratkom postupku. Na šalteru 34,
Goran je podigao dokument na kome je između ostalog pisalo da je: “…
po tužbi Rajka Gvozdenovića vlasnika prduzeća “Bubašinter” iz Beograda,
Viši sud u Beogradu doneo presudu da tuženi Goran Simić oštećenom
Gvozdenoviću na ime odštete isplati 5 miliona 537 hiljada i 315 dinara
zbog povrede časti i duševnog mira…”.
Kragujevac, 7. januar 2021, trafika u centru grada koja je i na Božić
otvorena
Uvodnik dnevnog lista “Nada”: “Veleiki neredi u našoj prestonici
kulminirali su danas upadom opozicije u zgradu Parlamenta. Okupacija
Skupštine trajala je četiri sata. Tokom sukoba opozicije sa policijom život
je izgubilo pet osoba. Neposredno uoči upada u Parlament, lideri
opozicije su usijali atmosferu na mitingu u centru glavnog grada.
Protivnici vlasti tvrde da su izbori pokradeni pozivajući pristalice da se po
cenu života bore protiv priznavanja izbornih rezultata. Državni udar je za
dlaku izbegnut a očekuje se i obraćamje predsednika.” Autor: Goran
Simić.
Beograd, 2. decembar 2022.
Goranova podstanarska soba. Na TV ekranu utakmica Srbija – Švajcarska. Gazdarica tiho kuca i polako ulazi.
– Gorane sine izvini, samo da te podsetim da ako izađeš ranije odbiću ti
od kirije. Ovima je jako hitno da se usele što pre.
– Znam ali ja vam već dugujem kiriju za dva meseca.
– Platićeš kada budeš imao, ne brinem ja. Pošten si ti momak. Samo da
znaš, ne bi tebe tetka Zaga iz stana terala da ovi ne plaćaju kao poludeli.
Sad mi je prilika da uštedim za crne dane.
Po završetku utakmice zazvonio je telefon. Na ekranu je pisalo
“Glodur”.
– Gorane, naš dopisnik iz Ukrajine se razboleo. Da li je stvarno ili folira ne
znam. Pošto trenutno nemaš stan, da li si zainteresovan da ga zameniš?,
pitao je neodlučno urednik.
– Može od Nove godine, odgovorio je bez razmišljanja, rezerviši mi
smeštaj u nekom od skloništa.
Beograd, 31. decembar 2022.
U prostorijama lista “Nada” vladala je praznična atmosfera. Urednik
je naručio roštilj iz obližnjeg restorana dok su se novinari pobrinuli za
alkohol. Pravni zastupnik kompanije “Nada”, Ilija Pravdić sedeo je u uglu
redakcije i pušio jednu cigaretu za drugom. U neko doba, stigla je i treća
kafa.
– Izvini Gorane, još uvek ne mogu da verujem da nam je žalba odbijena.
Nisu te tužili za tekst o ubistvu Olivera Ivanovića, ni za ono kada si
ismejao predsednika kako pijan telefonira, ni kada si snimio muškog
stripera koji u pola noći izlazi iz zgrade u ulici Andrićev venac 1. Čak ni
onda kada si pišući o neredima u Vašingtonu naterao mnoge na pomisao
da je pala Skupština Srbije. Ništa od toga im nije bilo važno ali “čast”
bubašintera i mišolovca jeste. Gde ćeš naći toliki novac prijatelju?, pitao
je advokat zabrinuto.
– Pojma nemam. Sada mi je najhitnije da pronađem stan a poslednjih
meseci to je jednostavno nemoguća misija.
Proslava se bližila kraju. Kolege su se u veselom raspoloženju prešle
u kafanu preko puta redakcije. Goran se zahvalio na pozivu.
– Moram kod bivše gazdarice da vratim ključ.
Tmuran, kišni dan nije puno mario za novogodišnju atmosferu kao ni
za sanke Deda Mraza koje su teško jezdile blatnjavim putevima Srbije.
Goran je žurno grabio razlokanim beogradskim ulicama trudeći se da
zaobiđe džombe, rupe i bare. Vešto je eskivirao i petarde koje su
sugrađani isprobavali pre velike, novogodišnje fešte u centru grada.
Konačno je stigao na odredište. Dorćol, početak Simine, u ulazu zgrade u
kojoj je godinama živeo, zatekao je ljubavni par koji čekajući da kiša
prestane, nije gubio vreme. Stan broj 5. Zazvonio je. Vrata mu je otvorila
sedmogodišnja devojčica i prošaputala na ruskom:
– Ja se zovem Galina. Imam osam godina. Moj tata Igor je tu u dnevnoj
sobi. Pije vodku i spava.
Kijev, Ukrajina 7. januar 2023, hotel Sofija
Sirene su se od jutros, oglasile već treći put. Hotel je u mraku.
Struja samo na mahove iznenadi strane novinare koji su jedini gosti
hotela “Sofija”. Dok je elektrike i atmosfera malo živne. Pune se telefoni i
kompjuteri, kuva se kafa, zagrejavaju konzerve. Novajlija, Goran Simić
dopisnik dnevnog lista “Nada”, u Kijev je stigao pre dva dana a u Srbiju
poslao već tri izveštaja. Pamti on i bombardovanje svoje zemlje ali ovako
nešto još nije doživeo. Upoznao je kolege iz drugih svetskih redakcija.
– Gore je bilo samo u Sarajevu , komentariše Paolo iz “Koriere de la Sera”,
– Zaboravljaš Ruandu, podseća ga Šon iz “Belfast Telegrafa”, iskusni
reporter guste kose i još duže, sede brade.
– Dobro je Deda Mraze, dobacuje Goran, ima li ovde šta da se popije?
Hteo bih da se malo zagrejem pre nego što pođem u obilazak terena.
Recepcionar Boris je iz tajnog šteka doneo flašu vodke uz koje su svi
zajedno cugali.
– Za mir!, nazdravili su.
Srpski novinar je izvadio novčanicu od hiljadu hurivija, tutnuo je
Borisu u džep i izašao napolje. Na ulici ga je presekao hladan vazduh koji
je mirisao na neizvesnost i strah. Iz daljine se mogao čuti plačni ženski
glas kako doziva: Dimitrij, Dimitrij…
Uzalud je u mrklom mraku tražio ženu, Dimitrija, plačni glas…
Iznenada, jaka svetlost je obasjala Trg nezavisnosti a odmah potom
je odjeknula eksplozija!
Goran Simić novinar, branilac i vernik “Nade” nije se pomerio s
mesta. Kao pravi profesionalac do kraja je ostao na radnom zadatku.
Jednom izveštač, zauvek reporter. Pred očima srpskog novinara ređale su
se neke lepe slike. Video je porodilište, roditeljsku kuću, gradski park,
Šumarice… Nalazio na nekom mnogo lepšem i mirnijem mestu.
Razdragana majka, nasmejani otac, mnogi prijatelji… Svi oni, još uvek
živi i zdravi veselo su ga pozdravljali. Ratova više nema! Urednik mu
poručuje da će od sada pisati samo o jelu, piću i usluzi u najboljim
restoranima. Republički javni tužilac se probudio iz višegodišnjeg sna.
Mediji javljaju da kuća pravde više ne sudi ni po dedi ni po ujacima već
po pravdi suda istinitoga. Beogradske gazdarice ponovo traže domaće
kirajdžije. U ratu poraženi, ruski stanari, vraćaju se svojim kućama
daleko u hladnoj domovini.
VIŠE OD IGRE
/ MORALVILLE / EDIT
Osmina finala Svetskog prvenstva u Kataru. U toku je treća serija penala, Španci gube 2:0. Ašrif Akimi daje gol i odvodi Maroko u četvrtfinale. Ovaj dvadesetčetvorogodišnji stanovnik Pariza ima dva držvljanstva, zemlje koju je izbacio sa mundijala i Maroka za čiju reprezentaciju je nastupio 60 puta. Potiče iz siromašne porodice. Otac je radio kao prodavac na madriskim ulicama i buvljacima a majka je bila čistačica. Ponikao u Realovoj pionirskoj školi fudbala, sve što o ovom sportu zna naučio je u Španiji ali je odlučio da brani boje Maroka i niko ga zbog toga nije kritikovao. Igrao je požrtvovano i proslavljao dostojanstveno. Pažnju Španaca nije usmeravao prema intimnim delovima svoga tela a nismo videli ni da ga je španski golman hvatao za gušu. Retki su oni koji fudbal igraju iz ljubavi jer ovaj sport je odavno postao više od igre.
Odluka da se 22. Svetsko prvenstvo održi u Kataru doneta je još 2010. godine. Gora se u to vreme nije mnogo tresla a miševi su sve do nedavno ćutali. Pred sam početak velikog takmičenja, oglasili su se dušebrižnici, borci za ljudska prava i revoucionari političke korektnosti. Najednom su shvatili da je Katar konzervativna arapska zemlja u kojoj vlada sistem vrednosti zasnovan na muslimanskoj religiji. Postalo im je jasno i da je za organizaciju takmičenja potrošeno 220 milijardi dolara, da su tokom izgradnje infrastrukture zapošljavani slabo plaćeni migranti. Dosetili su se da je u Kataru kao i u većini zemalja arapskog sveta ilegalno biti homoseksualac kao i da je opšte stanje ljudskih prava na prilično niskom nivou. Ali tako je bilo i minulih dvanaest godina a slično će nažalost biti i u budućnosti. Od letargične nezainteresovanosti, mediji su preko noći počeli kampanju protiv Mundijala 2022 a najglasniji su pozivali čak i na bojkot. Očigledno da je ponestalo tema pa pošto su vakcine izašle iz mode a rat u Ukrajini je previše krvav za ove petpraznične dane, Katar je postao tema na kojoj se polaže ispit iz političke korektnosti a koji će, kao i uvek, položiti samo najradikalniji.
Prvenstvo sveta u fudbalu kao spektakl globalnih razmera od svojih početaka obilovalo je političkim i drugim kontroverzama. Prvi šampionat održan u Montevideu 1930. godine prošao je relativno mirno i bez većih skandala da bi samo četiri godine kasnije počelo da se kuva.
DUČE, FIRER I FUDBALSKA PREKOMANDA
U vreme najveće ekonomske krize, u leto 1934. Italija je bila domaćin drugog Svetkog prvenstva. Zbog nedovoljne zastupljenosti južnoameričkih zemalja Urugvaj, Čile i Peru su bojkotovali takmičenje a isto su učinile Engleska, Škotska i Severna Irska jer nisu želeli da igraju u nacističkoj zemlji. Na čelu Italije nalazio se veliki ljubitelj fudbala Benito Musolini koji je znao da će sportski događaj tih razmera uvećati njegovu popularnost i poslužiti za promociju fašističkih ideja. Duče je lansirao teoriju po kojoj je fudbal zapravo nastao u Italiji i to još u 16. veku a da su ga Englezi samo modifikovali i proglasili svojim izumom. Aćile Starđi je bio blizak saradnik italijanskog vođe, zadužen za propagandu. U vreme kada nije bilo televizije, Starđi je uspeo da fašističku ikonografiju prezentuje u filmskim žurnalima, novinama, na posterima, zastavama i poštanskim markama.
Takmičenje se održavalo u osam gradova a organizatori su se po nalogu Musolinija trudili da posećenost uvećaju po svaku cenu. Najpre je vlada delila besplatne ulaznice a potom su članovi nacističke partije organizovano odvođeni na utakmice. Da li su tom prilikom dobijali i sendviče nije poznato. Po završetku finalne utakmice u kojoj je Italija postala prvak sveta, na stadionu je mimo protokola intonirana italijanska himna “Điovineca” uz koju su gledaoci i igrači fašističkim podizanjem ruke pozdravili Musolinija.
Samo nekoliko dana po završetku Mundijala u Venecijii su se sreli Duče i Firer kada su i zvanično otpočele zajedničke pripreme za početak Drugog svetskog rata.
Po završetku Olimpiskih igara u Berlinu, nemačke aneksije Austrije i Španskog građanskog rata, bauk fašizma se širio Evropom. Tokom globalnih političkih previranja u Francuskoj je 1938. godine održano treće Prvenstvo sveta u fudbalu. Reprezentacija Austrije imala jedan od najboljih timova pa je Hitler, posle aneksije ove zemlje, odlučio da ih jednostavno pripoji nemačkoj nacionalnoj selekciji. Kao posledica, broj učesnika Mundijala smanjio se sa 16 na 15 ali se članovi FIFA, među kojima je bio veliki broj simpatizera fašizma, nisu oko toga previše uzrujali. Reprezentacija Nemačke sa nacističkim simbolima na dresovima, predvođena selektorom Sepom Herbergerom poražena je na samom početku od Švajcerske rezultatom 4:2. Prema tvrdnjama engleskih medija, nemački fudbaleri su uz podršku svog selektora i pridošlica iz Austrije u znak protesta namerno izgubili ovu utakmicu i tako grdno razočarali firera u domovini.
“NEVIDLJIVI” MUNDIJAL
Prve kontroverze vezane za Prvenstvo u Švedskoj 1958. Počele su još u toku kvalifikacija. Godine 1948. Izrael je zvanično priznat kao samostalna država. Zemlje muslimanskog sveta od prvog dana su bojkotovale Izrael na svim sportskim fromntovima pa je na red ubrzo došao i fudbal. Najpre je Turska odbila da igra sa Izraelcima a onda su isto učinili Sudan i Egipat. Izrael je bez borbe preskočio čak tri faze kvalifikacija pa je FIFA je uložila napor da smisli način kako se Izrael ne bi plasirao na Mundijal bez ijedne odigrane utakmice. Tako su iz nekog samo njima znanog “šešira” izvukli Vels čiji fudbaleri nisu puno marili za politiku. Dva puta su pobedili Izrael i bez problema se kvalifikovali za završni turnir.
Kada je sedamnaestogodišnji Pele podigao pehar Žila Rimea i postao najmlađi osvajač svetskog prvenstva teško da je iko mogao i da zamisli da prvenstva u Švedskoj zapravo nije ni bilo. O čemu se radi? Autori dokumentarnog filma “Konspiracija 58” tvrde da te godine Mundijal uopšte i nije održan. Istoričar Žak de Varen prikupio je mnoštvo dokumenata, fotografija i svedočenja na osnovu kojih je formirao teoriju u koju su mnogi poverovali. U knjizi “Fudbalska zavera”, De Varen tvrdi da sve što je na TV ekranima viđeno u stvari je vešto izvedena medijska simulacija snimljena u holivudskim studijima a u režiji CIA. Bilo je to vreme hladnog rata i Amerikanci su želeli da provere koliko daleko može ići medijska manipulacija. Cilj eksperimenta bio je da se utvrdi da li je moguće ubediti svetsku javnost da prate stvarni događaj u Švedskoj dok im se pred očima odmotava film snimljen u Kaliforniji. De Varen takođe tvrdi da je ovo bila i proba za lažno spuštanje na Mesec koje se, po njegovim rečima, takođe nije dogodio desetak godina kasnije. Ključni dokazi za ovu neobičnu teoriju pronađeni su na video snimku finalne utakmice između Švedske i Brazila. U trenutku kada domaćin postiže gol kamera šara po tribinama i pokazuje naselje sačinjeno od visokih zgrada koje u Stokholmu ni tada a ni kasnije na tom mestu nisu postojale. Snimak istovetnih solitera pronađen je u Holivudu u neposrednoj blizini filmskih studija. Kao drugi dokaz švedski istoričar navodi senke igrača na terenu koje ne odgovaraju položaju sunčevih zraka u Severnoj Evropi toga dana i časa već položaju Sunca u SAD. I najzad, kopačke koje nose igrači uopšte nisu postojale u to vreme, proizvedene su u SAD a na tržištu su se pojavile tek naredne godine. Teorija je brzo pobijena izjavama brojnih učesnika i posmatrača velikog fudbalskog takmičenja ali su mnogi u nju poverovali. Na kraju, i sam režiser je priznao da je reč o “dobronamernoj prevari” i da mu je namera bila da ismeje zagovornike svih teorija zavere a posebno pristalice pokreta “Konspiracija 58”.
PLAČI OD STIDA ARGENTINO
Politička ubistva, otmice, korupcija, diktatura i najveći sportski događaj na tlu Južne Amerike – Mundijal u Argentini 1978. Predsednik zemlje domaćina bio je Huan Peron, poznat po nesebičnom gostoprimstvu koje je pružao odbeglim nacistima. Tokom desetogodišnje vladavine Peron je vodio neturalnu politiku prema velikim silama. U vreme hladnog rata Argentina je sedela na dve stolice pri čemu je ona ruska, Peronovoj stražnjici bila udobnija pa je zbog toga godinama bio na meti američke administracije. Na kraju trećeg mandata, mesto predsednika Peron je prepustio svojoj trećoj ženi Izabeli Peron koja je nastavila prorusku politiku svog muža. Amerika je odlučila da preduzme konkretne korake u cilju svrgavanja argentinske vlasti pa su angažovali Henrija Kisindžera da stvari dovede u red. Američki diplomata je posao završio na sebi svojstven način i 1976. godine, državnim udarom, na čelo Argentine postavio generala Horhea Rafaela Videlu. Vojna hunta se od početka surovo obračunala sa neistomišljenicima. Prema zvaničnim podacima UN tokom Videline hunte stradalo je više od tri hiljade buntovnih levičara dok je na desetine hiljada bilo zatočeno u koncetracionim logorima širom zemlje.
Približavao se početak Svetskog prvenstva u fudbalu 1978. Odluku da Argentina bude domaćin ovog takmičenja doneta je dvanaest godina ranije kada niko nije mogao da pretpostavi da će u zemlji zavladati ratno stanje. Događaji se nisu mogli predvideti ali se takmičenje moglo otkazati. General Videla je prepoznao priliku da organizacijom velikog spektakla pokaže snagu svoje vlasti a FIFA ga je uz “finansijske argumente ispod stola” u tome podržala. Prvenstvo je počelo svečanim otvaranjem na stadionu “River Plejt” koji je od koncentracionog logora bio udaljen samo dva kilometra. Format takmičenja 1978. godine bio je drugačiji od danšnjeg jer se nije igralo na ispadanje već su u finalu nastupali pobednici grupa. Prvi finalista postala je Holandija i tu je bilo sve čisto. U poslednjem kolu druge grupe Brazil je pobedio Poljsku 3:1 pa je domaćinu u utakmici protiv Perua bila potrebna pobeda od 4 gola razlike da bi se plasirali u finale. Tu počinje jedna od najkontroverznijih utakmica u istoriji fudbala a u priču se vraća i neizbežni Henri Kisindžer koji je tokom čitavog prvenstva bio počasni gost argentinskog predsednika. Pre odlučujućeg meča, Videla i Kisindžer telefonom razgovaraju sa predsednikom Perua a potom zajedno odlaze u svlačionicu Peruanaca da im požele sreću uz želju da sve protekne u miru i prijateljstvu. Istog dana na račun vlade Perua iz Amerike je stigla značajna ekonomska pomoć a Argentina ih je stavila na listu povlašćenih uvoznika mesa i vina. Meč Argentine i Perua završen je pobedom domaćina od 6:0 posle čega su u finalu pobedili Holandiju i postali svetski prvaci. Najzaslužniji za ovaj uspeh nažalost nisu bili ni Kempes, ni Ardiljes ni Pasarela već visoka politika, korupcija i zakulisne radnje.
MAJKE IZ MAROKA
Na konferenciji FIFA u decembru 2010. godine birani su domaćini Mundijala 2018. i 2022. godine. U igri su bili SAD, Rusija, Australija, Japan, Engleska, Južna Koreja i Katar. Kao najozbiljniji kandidati viđeni su Engleska i Amerika koji su u propagandnu uključili princa Vilijama i Bila Klintona. Na opšte iznanađenje pobedili su Vladimir Putin – Rusija 2018. i Dejvid Bekam promoter SP u Kataru 2022. Javna je tajna da su čelnici FIFA uzeli milione kako bi Prvenstva dodelili baš ovim zemljama. Bil Klinton im to nikada nije zaboravio pa je nekoliko meseci kasnije iskrostio svoje veze u Stejt departmentu i preko FBI pokrenuo istragu o korupciji u Svetskoj fudbalskoj organizaciji. Tom prilikom protiv mnogih funkcionera su vođeni procesi, neki su i osuđeni ali kako to obično biva, glavni igrači na čelu sa Sepom Blaterom su ostali nekažnjeni.
Svetsko prvenstvo se na španskom kaže Mundijal a na engleskom World Cup – skraćeno WC. Možda baš tu leži odgovor na pitanje zašto je, kako to fraza kaže, fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. Iako dobro znamo da je FIFA korumpirana organizacija u kojoj su rasizam i homofobija uvek tolerisani, kada nas “pritera” ljubav prema fudbalu, nanovo mu se (WC-u) svake četiri godine, bez razmišljanja prepuštamo.
Posle svih političkih skandala i kontroverzi Prvenstvo u Kataru pamtićemo po uzbudljivim utakmicama, po tome da je Amerika prvi put u istoriji mirno ušla i izašla iz jedne bliskoistočne zemlje i po fudbalerima Maroka. Oni su posle plasmana u polufinale na teren izveli svoje majke koje smatraju najzaslužnijim za svoj uspeh. Svako poređenje sa njihovim srpskim kolegama bilo bi neukusno.
ATENTAT – ŠEGRTSKI ZANAT
/ MORALVILLE / EDIT
Filmski Gladijator i junak među mudracima, saznao je da se na njega priprema atentat. Služba bezbednosti je sve proverila, opasnost potvrdila i potencijalnoj žrtvi prepustila odluku na koji način će se od smrtnih pretnji braniti. Hrabar i skroman kakav je oduvek bio, odlučio je da se od svega ne pravi veliki cirkus. Odbio je pancir, okončao započetu partiju šaha i nastavio svoj dvadesetočasovni radni dan. Bilo je to u januaru 2001. godine kada je FBI dobio informaciju da se tokom svečanosti dodele Zlatnog globusa priprema atentat na australijskog glumca Rasela Kroua.
Pod pojmom atentat (latinski: attentare – pokušati, napasti) podrazumeva se fizički napad, ubistvo ili pokušaj ubistva određene osobe koja ima važnu političku ili vojnu ulogu. Najčešće je reč o profesionalnim ubicama, fanaticima ili duševnim bolesnicima. Kroz istoriju, atentati su na razne načine određivali tokove savremenog čovečanstva. Optimisti su skloni verovanju da je Hitler uklonjen na vreme gde bi nam danas kraj bio. A opet, imajući u vidu nakaradni sistem vrednosti koji na ovoj jadnoj planeti vlada, za sve muke i nevolje najmanje nam je Hitler kriv.
Uspešno izvedeni atentati odavno su ušli u udžbenike, o njima se snimaju filmovi, vode polemike a neretko i ratovi. Iako je većina diktatora dočekala da se na onaj svet presele “mirnim putem” ne može se reći da je falilo pokušaja. Veliki broj anonimnih atentatora mogao je sprečiti pokolje, ljudske tragedije i na velika vrata ušetati u svetsku istoriju. Krenimo redom.
Krajem januara 1757. izvesni Robert Fransoa Demijen pokušao je da ubije Luja XV. Saznao je kojim će putem njegovo veličanstvo proći, nadmudrio kraljevsku pratnju i došao do Luja XV. Ubo ga je nožem u stomak ali završni udarac nije dobro isplanirao. Kralj Francuske je bio zimogrožljiv a pošto je bio hladan dan obukao je više slojeva kraljevskih odora. Napadač nije prilagodio oružje pa je maleni perorez jedva probio kraljevo novo ruho. Luj XV je preživeo a Demijen je osuđen i pogubljen.
Četiri decenije kasnije, na Badnje veče 1800. godine Napoleon se uputio prema zgradi Opere gde se održavala praznična svečanost. Atentatori su postavili bure baruta sakriveno pored same Opere. Dok su čekali da se vladar pojavi, Napoleon se zaustavio i spontano obratio oduševljenoj masi. Tokom govora odjeknula je eksplozija, stradalo je više osoba ali ne i ona kojoj je bomba bila namenjena. Ovaj neuspeli atentat na Napoleona u istoriji je poznat kao “Operacija Paklena mašina”.
U našim krajevima, sredinom 19. veka atentatori su se posebno okomili na Milana Obrenovića. Prvi atentat odigrao se u Beogradu juna 1871. godine u blizini stare Terazijske česme. Bomba je eksplodirala nekoliko trenutaka pošto je prošla kočija kojom se kralj Milan odvezao u pozorište. Izvršioci nisu otkriveni a samo tri meseca kasnije, u Smederevu, Obrenović se umalo nije udavio u poljskom klozetu koji se raspao pod njegovom težinom. Spasao se zahvaljujući tome što je sa sobom poneo pištolj pa je pucnjem pozvao pomoć. Pretpostavlja se da je kralj Milan u klozet pošao naoružan pošto je par meseci ranije preživeo atentat.
Na putu do titule najvećeg negativca u istoriji, Adolf Hitler je morao da prođe kroz mnoge opasne situacije. Prvi atentat na firera pokušao je Georg Esler 8. novembra 1939. godine. Svake godine nacisti su obeležavali godišnjicu velikog protesta koji je 1923. organizovan u pivnici Birgerbrojkeler u Minhenu. Hitlerov govor tradicionalno je počinjao oko pola devet. Te 1939. godine, Adolf je u pivnicu stigao ranije a prisutnima se obratio pre osam kako bi na vreme uhvatio voz za Berlin. Deset minuta nakon njegovog odlaska, u pivnici je odjeknula eksplozija. Bomba je ubila sedmoro i ranila više desetina prisutnih nacista ali ne i nihovog vođu. Upućeni tvrde da je u periodu od 1939. do 1945. godine bilo najmanje 17 neuspešnih pokušaja da se Hitler likvidira. Na kraju se ubio sam u berlinskom bunkeru maja 1945. godine.
Hitler je bio desetak godina mlađi od ljutog konkurenta u borbi za ulogu najvećeg zlikovca svih vremena – Josifa Viserionoviča. Tema atentata na Staljina obavijena je velom misterije. Neke od atentata izmislila je sovjetska tajna služba a drugi se još uvek vode kao državna tajna. Smatra se da su na Staljina izvršena četiri atentata. U novembru 1931. godine Generalni sekretar komunističke partije SSSR-a šetao je jednom od moskovskih ulica kada je nepoznati prolaznik potegao pištolj. Od sigurne smrti spasao ga je pripadnik NKVD-a koji se tu slučajno našao. Atentator je bio Leonid Ograev, bivši belogardejski oficir, član emigrantske organizacije “Ruski vojni savez” i agent britanske obavještajne službe.
Kada je nemačka obaveštajna služba saznala da će se u oktobru 1943. godine u Teheranu sastati Staljin, Čerčil i Ruzvelt počele su pripreme za operaciju “Dugi skok”. Cilj je bio kidnapovanje i likvidacija lidera zemalja antifašističke koalicije. Bilo je planirano da grupa diverzanata na čelu sa Otom Skorzenijem neutrališe vođe Engleske, SSSR-a i SAD. Sovjetska tajna služba je saznala da se priprema atentat pa su u gradu Komo, 70 km od Teherana zarobili nemačku grupu posle čega je i čitava operacija obustavljena.
Za razliku od danšnjih predsednika koji javnost plaše nepostojećim atentatima, nekada je u trendu bio obrnut proces. Name, 22. januara 1969. godine tokom proslave na Crvenom trgu, vojnik Armije SSSR-a ispalio je više hitaca na predseničku povorku u kojoj je bio Leonid Brežnjev. Iako se odigrao pred očima hiljada šokiranih gledalaca ruski zvaničnici su uspeli da ovaj događaj od javnosti sakriju narednih trideset godina. Atentator, Viktor Ilijin proglašen je neuračunljivim pa je ostatak života proveo u mentalnoj instituciji.
U razgovoru sa američkim rediteljem Oliverom Stounom, Vladimir Putin je potvrdio da je izbegao pet atentata dok ruska služba bezbednosti tvrdi da su operativci čak 12 puta sprečili pokušaj ubistva ruskog predsednika. U avgustu 2000. godine, tokom samita u Jalti, uhapšena je grupa terorista iz Čecčnije i sa Bliskog istoka zbog sumnje da su pripremali napad na kolonu u kojoj je bilo i Putinovo vozilo.
Skotland Jard je sprečio dvojicu Rusa da ubiju Putina u znak odmazde za smrt kritičara Kremlja Aleksandra Litvinjenka.
Prema izveštajima nekolicine ukrajinskih obaveštajaca, u februaru ove godine, samo nekoliko dana posle početka ruske invazije na Ukrajinu, kavkaski specijalci pripremali su ubistvo Vladimira Putina. Plan je na vreme otkriven a atentat sprečen.
Nekadašnji predsednik Kube Fidel Kastro živeo je 91 godinu i verovatno je svetski rekorder u preživljenim atentatima. Ako je verovati hroničarima, on je čak 638 puta uspeo da utekne svojim ubicama. Pošto je bio strastveni ronilac CIA je postavila eksploziv sakriven u školjkama na dnu Okeana dok bi posebnim hemikalijama natopili Kastrovo romilačko odelo da bi izazvali neku od fatalnih kožnih bolesti. Najbizarniji pokušaj bio je ubrizgavanje otrova u jednu od Fidelovih cigara od kojih se nije odvajao. Ni pokušaj da se bakteriološki otrov stavi u čaj, kafu ili mleko nije uspeo jer im nije pošlo za rukom da naprave efikasan otrov koji se razlaže u tečnosti. Upućeni tvrde da je u CIA postojala specialna radna jedinica čiji su članovi radili isključivo na likvidaciji kubanskog predsednika a kada je Kastro umro prirodnom smrću stotinak službenika je ostalo bez posla.
Decenijama su nas učili da je najvećeg sina naših naroda i narodnosti ceo svet voleo. Sredinom osamdesetih stidljivo su počeli da se bude protivnici Josipa Broza a već početkom devedesetih postao je običaj da se u radnoj biografiji uz ostala zanimanja doda i – atentator na Tita. Istoričari tvrde da je najviše napada na Titov život pokušano u periodu rezolucije Informbiroa a naredbodavci su bili “prijatelji” iz Sovjetskog saveza. Tako su 1950. godine, Bezbednosne službe JNA dobile informaciju da se sprema atentat na Josipa Broza. Od tog trenutka Tito je stalno nosio pancir. Prema saznanjima UDBE, za izvršioca napada Rusi su izabrali jednog od najbližih Titovih pratilaca, potpukovnika Branka Rudića koji je bio pristalica Informbiroa. U Titovoj rezidenciji u Dubrovniku, Rudić je iz neposredne blizine ispalio tri hica ali je neprobojni prsluk zaštitio predsednika SFRJ a atentator je likvidiran na licu mesta.
Jedan od pokušaja desio se 1965. godine, tokom Brozove posete Meksiko Sitiju. Trojica pripadnika četničke emigracije u SAD prerušeni u turiste sa fotoaparatima i katoličkog sveštenika, nosili su bombe kojima su planirali Brozovo ubistvo. Pokušaj je propao jer je Titu bilo nemoguće prići pošto su ga meksička vojska i policija odlično čuvali. Izračunato je da su protiv Tita organizovane 73 zavere koje su neuspešno izvedene, mada svako od nas u familiji je ima babu ili dedu koji su tvrdili da taj što šuška kad govori, i nije pravi Tito.
Pokušaji atentata na Slobodana Miloševića smatrani su državnom tajnom pa je teško odrediti njihov tačan broj. Saobraćajna nesreća na autoputu Zagreb – Beograd, koja se dogodila 3. januara 1988. smatra se prvim pokušajem atentata na Miloševića. Na automobilu tadašnjeg predsednika CK Srbije, pukle obe zadnje gume pa je automobil završio u jarku pored puta. Milošević je zadobio lakše povrede ali je već sutradan otišao na posao. SUP Beograda je zvanično utvrdio da su gume bile “dotrajale i da je nestručno urađena pneumatika”!?
Drugi atentat planiran je na Vidovdan 1989. godine tokom proslave 600 godina Kosovske bitke. Služba DB Srbije primila je intel od ruskog KGB-a da kosovski Albanci pripremaju ubistvo Slobodana Miloševića. Planirano je da se srpski lider likvidira na putu prema Gazimestanu. Istog dana, obaveštajci su pronašli snajpersku pušku u jednom skrovištu kod Podujeva. Zanimljivo je da je JNA odbila da ustupi Miloševiću vojni aerodrom u Prištini i postavi svoje snajperiste kao obezbeđenje jer, navodno, nije dobila odobrenje iz Beograda.
Tokom devedesetih, Milošević je, za razliku od svojih građana, često putovao po svetu. Mirovni pregovori vodili su se punom parom. Još jedan nerazjašnjen događaj zabeležen je 18 januara 1994. Spuštajući se na pistu ženevskog aerodroma, na levom točku aviona Savezne vlade, pukle su obadve gume. Pilot je uspeo da smiri avion, a putnici, uključujući i Miloševića, ostali su nepovređeni. U isto vreme, britanski MI6 detaljno je pripremao atentat na predsednika SR Jugoslavije koji je trebalo da se izvrši u Ženevi. Prema rečima agenta MI6, Ričarda Tomlinsona, planirano je da se laserskim zrakom onesposobi general švajcarske policije koji je vozio Miloševića. Vozač bi izazvao saobraćajnu nesreću sa smrtnim ishodom a automobil i žrtva završili bi u Ženevskom jezeru. Sve ovo “Sloba” je stoički izdržao da bi život skončao pod pomalo čudnim okolnostima u Hagu. Potom je mimo svih zakona i običaja sahranjen u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.
Loši momci svetske istorije imali su mnogo više sreće od državnika koji su svojom hrabrošću i humanošću zadužili čovečanstvo. Metak nije hteo Hitlera i Staljina ali je nažalost stigao Indiru Gandi, Martina Lutera Kinga, Kenedija, Đinđića… Pored uspelih i neispelih atentata postoje i oni treći koji sve više ulaze u modu. Poznata je meta, dan i mesto ali nikako da se pojavi atentator.
ŠALA, KOMIKA I NEKA JABUKA
/ MORALVILLE / EDIT
“Vic je svetlucava pena na površini a humor je biser iz dubine.”
Sirius
U filmu “Ovo malo duše”, nežnoj priči o surovoj svakodnevici, dedo Jusuf objašnjava otkuda sav ovaj belaj, muka i nevolja koji nam vekovima mira ne daju: “Čuo sam da u tim starim knjgama piše da je Bog bio namislio dat čovjeku da živi hiljadu godina. To je bilo kad je Bog prvog čoveka stvorio – Adema. Sve mu pružio i pojest, i popit, i ženu mu stvorio. Samo u nekake jabuke da ne diraju. Biva to su božije jabuke… To da ne dira a drugo je sve njegovo. Ali ta ženetina navrati Adema da trgaju jabuke. Bog to vidio, naljutio se i kapak! Nesta rahatluka, nesta svega. Od tada se čovjek pati, živi i mre ko i svako drugo hajvanče.”
Od “Adema” do današnjih dana svašta nam se izdešavalo ali su se duhoviti “hajvani” uvek trudili da nam stvarnost humorom ulepšaju. Kao lik koji je opleneio savremenu umetnost, dedo Jusuf je za potrebe naše priče nastavio put kroz istoriju humora. Tako je na primer saznao da sama reč humor potiče od Galena, koji je preuzeo Hipokratovo tumačenje o tzv. “životnim sokovima” koji određuju telesnu građu i fiziološke osobine svakog organizma a samim tim i psihičke osobine i raspoloženje pojedinaca. Najstarija tumačenja prirode smešnog potiču još od Grka koji su smatrali da se ljudi najviše smeju tuđoj slabosti i bespomoćnosti. Te tzv. teorije superiornosti održale su se sve do danas. Prve zapisane šale potiču iz stare Mesopotamije ali obiluju neukusnim zapletima vezanim za fiziološke potrebe što je našeg junaka više rasplakalo nego nasmejalo. Čika Jusufu se se međutim dopali vicevi iz doba Tutankamona. Saznao je da se u starom Egiptu lekar zvao KAIROpraktor i da su za život zarađivali – piramidalnim prevarama.
Put kroz vreme vodi nas u ahtičku Grčku. Jednom prilikom, otišao Aristotel kod berberina, ovaj ga je pozdravio i uzbuđeno pitao: “Kako da vas podšišam slavni Aristotele?”, “U tišini!, odgovori filozof lakonski. Marketing je svoje korene pustio u staroj Atini jer kada je Herodot odlučio da proda kuću, sa sobom je uvek nosio ciglu da pokaže od čega je njegova kuća sagrađena.
“Bio tamo neki grčki filozof, priseća se dedo Jusuf s prstom na čelu, vazda gologuz ‘odo. Sokrat su ga zvali!
Sretne on jednog čo’eka koji ga pita:
– Znaš li što sam o tvom jaranu čuo?
– Stani malo, odgovori Sokrat, pre nego što počneš priču o mom jaranu, mogao bi razmisliti zadovoljava li to neke uslove. Prvi uslov je istina. Jesi li siguran da je to što mi želiš reći istina?
– Ne, odgovori poznanik, malopre sam čuo od nekih ljudi.
– Dobro, veli Sokrat, znači nisi siguran je li to istina. Da vidimo sada je li je to što želiš reći o mom prijatlju, nešto dobro?”
– Ne, naprotiv!
– Dakle, nastavi Sokrat, želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi siguran da li je to istina. Još samo jedno pitanje. Hoće li to što mi želiš reći o mom prijatelju, biti meni korisno?
– Ne, ni najmanje.
– Ako mi želiš reći nešto što nije istina, nije dobro i nije korisno, zašto bi mi to uopše rekao?, poentirao je Sokrat.
“E jes taj Sokrat hajvan bio”, pomisli Jusuf, “kažu pametan čo’ek baš, al’ džaba jer nikad nije saznao da mu je taj jaran ženu jebav’o.
Srednjevekovne, britanske šale odlikovale su se nestašnim dvosmislenim humorom. Na retoričko pitanje “Šta se klati u visini čovekovog bedra i teži da uđe u rupu u koju je i ranije ulazilo?” odgovor glasi – ključ. Popularan je bio i sledeći vic sa kraljevskog dvora: Šetaju princeza i vitez parkom. Kada su stigli do jezera, princeza, skine prsten i baci ga u vodu tačno na pola puta do ostrva sa krokodilima. Okrene se prema vitezu i kaže: “Izvadi ga!” Vitez je istog trenutka posluša. A princeza sva ozarena i srećna reče: “Ti si vitez mog života, ostali kreteni su skakali za prstenom!”
Srpski narod se uvek ponosio svojim ratovima pa je uz minimalnu dozu samokritike rado zbijao šale na račun brojnih neprijatelja. Humorom se najlakše maskiraju i besmisao rata, i ljudske žrtve a boga mi i porazi. Ratni vicevi neizbežno sadrže dozu crnog humora dok zlobnici tvrde da neodoljivo podsećaju na brak jer se u njega lako stupa, brzo se spoznaje istina i teško se iz njega izlazi. Od ratnih viceva najpre izdvajamo onaj iz devedesetih, o zemunskom šaneru koji je nekim čudom mobilisan:
Ponestalo vojnicima municije, pa ostavili Stevu Zemunca da drži liniju. Kapetan mu kaže:
– Čuvaj liniju dok se ne mi ne vratimo. Evo ti šlem i tri bombe to je sve što nam je ostalo.
– Ne brini brate kapetane sve je pod kontrolom.
Vraćaju se vojnici i vide Zemunca s brdom oružja i municije. Pogledaju na drugu stranu, a tamo gomila neprijateljskih vojnika. Okružili Stevu koji vrti šlemove po podu i viče:
– Aj’ pogodi ‘de je bomba!
Stazama NOB-a i revolucje naišli smo i ovaj vic:
Ide Partizan kroz selo i sretne nagluvu baku pa je pozdravi:
– Smrt fašizmu!
Baka mu odgovora:
– I tebi sinko!
Slavna epopeja srpskih boraca u Velikom ratu imala je retke komične trenutke:
Na Kajmakčalanu, srpski vojnici gladni iscrpljeni ali hrabri i odlučni da u borbi istraju. Pojavi se kaplar pa se iz sveg glasa poviče:
– Slušaj ‘vamo vojsko. Imam jednu lepu i jednu manje lepu vest.
– Prvo lepu povikaše svi.
– Danas menjate gaće!
– Uraaa! A druga?, vojnici će neodlučno.
– Ali između sebe.
U školi su često citirali nekog Nemca sa dugačkim imenom koji je davno rekao kako je rat “produžetak politike drugim sredstvima”. Ostavićemo za trenutak “druga” sredstva” po strani i okrenuti se šaljivoj strani politike.
Došli Putin i Vučić u Pariz da posete Makrona. Francuz im ponosno pokazuje sliku novog mercedesa:
– Uštedeo sam pet plata i ponovio se, hvali se domaćin.
– Karašo, odgovara Putin, ja “merdžana” mogu da kupim od regresa za godišnji odmor. A ti Aleksandre Anđelkoviču?
– Samo trenutak, odgovori Vučić. “Andrej!”, razdera se u telefon, “koliko bi nam trebalo da kupimo Mercedes?”
– Pola godine, ne može kraće, reče Alek sagovornicima, velika je to fabrika!
Prema pisanju Informera, građani Srbije već godinama uživaju u blagostanju pa i kada se sa međunarodne scene prebacimo na lokal za nas problema nema.
Na šalteru biroa za zapošljavanje:
-Dobar dan, ja došao u vezi posla…
– Koja stranka?
– Šta stranka?
– Šta posla?
U zemlji u kojoj i predsednike kućnih saveta od milja zovu vrhovnim komandantima, izgleda da se najbolje snalaze Piroćanci jer uprkos svemu uvek najviše uštede. Vicevi o tvrdičluku postoje i u drugim kulturama, na istu temu se šalimo na račun Škotlanđana a ulogu “turskog Pirota” igra grad Kajzeri, koji se nalazi u centralnom delu države. Od svih evropskih naroda najveće tvrdice žive u Holandiji ali iz nekog razloga nisu ušli u humorističku literaturu. Što se Piroćanaca tiče, sve je počelo u drugoj polovini 70-tih godina prošlog veka. Na jednom “Turniru duhovitosti” koji se tada održao u Pirotu, domaćini su rešili da sami sebe kako se to danas kaže “brendiraju”. Tada su lansirani vicevi koji se pričaju i danas.
Piroćanac u kafiću:
– Ko’e pije ono lepojče tam’ u ćoše?
Konobar:
– Pije najskuplji viski, 25 godina star.
– Turi dve kocke led i kaži da je od mene.
Drugi ukorenjeni stereotip je da su Škoti velike tvrdice. Treba podsetiti da je stanovništvo u tom delu Britanije, vekovima živelo u siromaštvu. Mnoge studije pokazuju da je reputacija tvrdičluka nepravedna. Škotlanđani na primer, u dobrotvorne svrhe u prosečno daju 356 funti godišnje, za razliku od stanovnika Londona koji, iako su im zarade za 25 odsto veće, doniraju svega 268 funti.
U trenucima depresije Magnus Mekgregor u dućanu prekoputa, kupio konopče i otišao na tavan da se obesi. Kada je izmicao sebi stolicu naiđe njegov prijatelj Donald i preseče uže. Sutradan, Magnus mu je poslao račun iz prodavnice s porukom: “Duguješ mi 2 funte za uništeni konopac!”
A evo šta se dogodi kada se “najveće cicije” sretnu na neutralnom terenu!
Došao Škotlanđanin u Beograd pa se sa Piroćancem kladio u 100 eura da će duže ostati pod vodom bez vazduha. Dobitnik opklade se još ne zna!
Za sve one koji ne uštede dovoljno za utehu оstaje crni humor tek toliko da vide kako ima i onih kojima je mnogo teže:
Idu razrok i zrikav ulicom i sudare se:
– Pa dobro, bre, sto ne gledaš gde ideš?!
– A što ti ne ideš gde gledaš?!
Nedaleko od njih razgovaraju dvojica prijatelja:
– Čime se baviš?
– Nema posla u struci pa trgujem organima.
– Pa imaš li srca?
– Jel’ to kritika ili porudžbina?
Dostojevski je davno napisao:”Ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek. Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna!”
A dedo Jusuf se iznenada iz dubokih misli vratio u realnost: “‘Ej Šumadinac ‘oćemo li pominjat’ ove iz mog kraja? Mujo, Suljo, Haso, Fata?”
Etnički vicevi predstavljaju široko rasprostranjenu pojavu u svakodnevnom životu različitih nacija. Kategorisanje ljudi, čak i u obliku etničkih viceva, ima različite funkcije, od svakodnevne interakcije i pozitivnog vrednovanja sopstvene grupe kroz negativno posmatranje drugih. Krenimo onda od Bosne.
Gleda Mujo platni spisak:
– Ibro 1.000 evra, Meho 1.200 evra, Suljo 950 evra, Haso 1.500 evra, i sve tako redom.
Na kraju se iznenadi:
– Gle’ ovaj Saldo! 35.000 evra!
Ili onaj kada Haso pita Muju:
– Gdje je Fata nisam je vidio nekoliko dana?
– Posl’o sam je na odmor u Ukrajinu.
– Jes’ blesav, znaš da se tamo puca?!
– Ma pucala se ona i ovdje.
Iz čika Jusufovog zavičaja, preko Drine stižemo u Srbiju gde nas s vrata dočekuju pitanjem:
Kada Srbin ima najveću koncentraciju?
Kad presipa rakiju iz bureta u flašu!
Da nam je sloga na prvom mestu potvrđuje rečenica:
Idu dva Srbina ulicom i svađaju se ko će biti u sredini.
Iz “centrale”, selimo se malo na sever:
Pitali malog Lalu šta najviše voli da jede.
– Paaa, kad imamo novce onda salamu i viršle a kad para nestane onda ono što imamo u kući: šunke, kulena, čvaraka…
I na jug:
Vranjanka ima muža Budimira.
Pita je švaler:
– Će da bude nešto večeras s nas?
Ona odgovara:
– Ako Bude bude, neće da bude, al’ ako Bude ne bude, će da bude
Sledeća stanica – Podgorica:
U kafiću Crnogororac startuje đevojku.
– Viđu mala, a jeli se poznajemo nas dvoje?
Đevojka:
– Prvi put te u životu vidim!
– A đe ćeš me znat’ kad iz mercedesa i ne izlazim.
Ili onaj prepun roditeljske ljubavi:
Majka Crnogorka na aerodromu u Podgorici prati sina
u Ameriku. Plače, jeca, suza suzu stiže….
Kaže joj drugi sin:
A majko, što plačeš? Vratiće se on! Pa ne ide u Beograd!
Dedo Jusuf je tiho uzdahnuo, zavio cigaru od suvog hercegovačkog duvana i setno zapevao:
Kad’ Hrvat Srbinu kaže – brate,
kad’ Slovenci piće plate,
kad’ se Crnogorci posla late,
Makedonci dobiju veće plate
i kad sve to Bošnjaci shvate
biće opet SFRJ brate.
EKSPLOZIVNI MIROTVORCI
/ MORALVILLE / EDIT
Imena dobitnika Nobelove nagrade objavljuju se svake godine početkom oktobra dok je dodela priznanja zakazana za sredinu decembra. U međuvremenu, laureati imaju dovoljno vremena da se pripreme za svečanost u Švedskoj kraljevskoj akademiji koja obezbeđuje nagradu od 1,6 miliona evra a od dobitnika se očekije da se na svečanosti obrate javnosti i predstave rad za koji je nagrada dodeljena.
Urbana legenda kaže da je nagrađeni fizičar iz SAD svakoga dana vežbao govor ali zbog straha od letenja nije otputovao u Stokholm. U dogovoru sa članovima akademije organizovana je mini turneja po najvećim američkim univerzitetima gde bi nobelovac izložio najvažnije detalje svog istraživanja. Pošto avion nije dolazio u obzir, profesor je na put krenuo službenim automobilom koji je već godinama vozio njegov brat Ričard. Inteligentan gospodin kome škola u mladosti nije išla od ruke pa ga je brat zaposlio preko veze. Osim letenja, profesor se, nažalost, plašio i javnih nastupa te su braća odlučila da pribegnu malom lukavstvu. Vozač, koji je govor čuo nebrojeno puta, obukao je odelo, stavio kravatu i bez greške održao predavanje. Publika je bila zadovoljna kao i naučnik koji je sedeo po strani. Zbog fizičke sličnosti prevaru niko nije primetio. Sve je išlo glatko, dok se na predavanju u Oklahomi nije javio radoznali posetilac. Bio je to jedan od onih brbljivaca koji na svakoj tribini suvišnim pitanjima nerviraju prisutne. Postavio je komplikovano pitanje iz kvantne fizike ali se “profesor” nije dao zbuniti. “Vi se šalite”, odgovorio je uvređeno, “tako nešto pitate dobitnika Nobelove nagrade? Na prosto pitanje kao što je vaše može odgovoriti i moj vozač. Ričarde molim vas, objasnite gospodinu!”
Poslednjih sto dvadeset godina Nobelova nagrada se dodeljuje za najviša dostignuća u oblasti nauke, književnosti kao i za ukupni doprinos u borbi za očuvanje mira u svetu. Poreklo nagrade i život njenog utemeljivača otkrivaju nam neveselu priču. Alfred Nobel je rođen u Stokholmu 1833. godine. Njegov otac, Imanuel bio je inženjer i pronalazač sa manjkom inovacija i viškom finansijskih problema. Posle bankrota u rodnom gradu, Nobelovi se sele u Rusiju. Imanuelovi pronalasci privukli su pažnju cara Nikolaja a posebno projekat proizvodnje eksploziva. Ruski imperator je omogućio da porodica Nobel živi pristojno. Najstariji sinovi su od samog početka učili strane jezike, fiziku, matematiku i ostale prirodne nauke. Pošto porodica nije imala razumevanja za Alfredov poetski talenat, on je u Parizu počeo studije hemije i zajedno sa italijanskim naučnikom Askaniom Soberom radio na proučavanju nitroglicerina od koga su u kombinaciji sa drugim elementima 1867. godine stvorili dinamit (od grčke reči “dunamis” što znači moć). Nobelov pronalazak doveo je do velikog progresa u mnogim oblastima a posebno u rudarstvu i građevinarstvu. Narednih godina, Alfred Nobel je patentirao čak 355 pronalazaka i za kratko vreme postao bogat čovek.
Paralelno sa širokom upotrebom Nobelovih inovacija, dinamit je počeo da se koristi u vojne svrhe i preko noći postao tražena roba na međunarodnom tržištu oružja. Kada je 1888. godine umro pronalazačev stariji brat Ludvig Nobel, novine su greškom objavile da je reč o Alfredu. U nekrologu pod naslovom “Trgovac smrću” francuski list ga je nazvao ratnim profiterom čiji đavolji pronalazak seje smrt po svetu dok se Alfred Nobel bogati bez i malo griže savesti. Nobel je bio šokiran ovim člankom. Istog dana odlučio je da čovečanstvu daruje nešto pozitivno pa je 1895. godine u Švedsko-norveškom klubu u Parizu obelodanio stvaranje fonda za dodelu nagrade sa njegovim imenom. Razočaran načinom na koji je korišćen dinamit, odlučio da nagradi one koji su svojim radom doprineli razvoju humanističkih vrednosti. Ljubav prema književnosti za koju porodica nikada nije imala razumevanja i nauci koja mu je donela slavu, oblikovali su koncept Nobelove nagrade koja se svake godine dodeljuje za fiziku, hemiju, medicinu, za mir, književnost a od 1969. godine i za ekonomiju. Tradicija duga više od jednog veka pomogla je da javnost upozna više stotina naučnika, humanista, stvaralaca, ljudi koji su najbolji način zadužili savremenu civilizaciju. Komitet za Nobelovu nagradu čini pet članova koje imenuje Norveški parlament. Reč je o penzionisanim političarima koji odluke, navodno, donose samostalno ali kao što i među “naprednima” ima radikala, tako su i Nobelovu nagradu dobijali neki sumnjivi likovi. Krenimo redom.
Najveći negativac svetske politike koji je tokom jednovekovne životne i sedam decenija duge diplomatske karijere čovečanstvu naneo mnogo zla, 1973. godine je nagrađen Nobelovom nagradom za mir. Henri Kisindžer je ovo prestižno priznanje podelio sa vijetmanskim generalom Le Duk To-om. Vijetnamac je nagradu odbio uz obrazloženje da je u njegovoj zemlji rat uveliko u toku a da se nagrada za mir prima u miru.
Mijamarska (burmanska) političarka Aung San Sun Kyi nagrađena je 1991 za doprinos u dugogodišnjoj borbi protiv vojne hunte. Kao jedan od najvećih neprijatelja režima više od deset godina je provela u kućnom pritvoru. Tokom egzila brojne humanitarne organizacije borile su se za njeno oslobađanje. O njoj su napisane brojne knjige a grupa U2 posvetila joj je pjesmu “Walk On”. Na listi “50 heroja današnjice” britanskog časopisa “New Statement” ime Aung San Sun Kyi našlo se na prvom mestu. U njenu čast napisana je drama “Lady Of Burma” koja je izvođena na pozornicama najpoznatijih teatara u svetu. Po izlasku iz zatvora Aung San Suu Kyi je počela da se bavi politikom i ubrzo postala premijerka svoje zemlje. Tokom njene vlasti sproveden je pogrom nad muslimanskom nacionalnom manjinom Rohinja. Godine 2019. u Hagu joj je suđeno za ratne zločine a svetska javnost zahtevala da joj se oduzme Nobelova nagrada, nažalost bez uspeha.
Odluka da se 1994. godine, Nobelova nagrada za mir dodeli vođi Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) Jaseru Arafatu izazvala je šok i naišla na oštre kritike jervrejske zajednice širom sveta. Nije pomoglo ni što je Arafat priznanje podelio sa izraelskim političarima Jicakom Rabinom i Šimonom Peresom. Čovek, čiji su simboli bili palestinska tradicionalna marama i opasač s pištoljem, bio je odlikovan za zasluge u bliskoistočnom mirovnom procesu. Zbog militantnih aktivnosti koje su usledile narednih godina Arafatovi kritičari su istakli da lider PLO nagradu jednostavno nije zaslužio. Tek pred kraj života vođa PLO-a javno je osudio terorizam kao sredsvo rešavanja sukoba.
Kenijska ekološka aktivistkinja Vangari Matai prva je Afrikanka koja je 2004. osvojila Nobelovo priznanje. U obrazloženju je navedeno da se Matai nagrađuje zbog višedecenijske borbe protiv korupcije i zagađenja životne sredine. Od simpatije do opšte osude, međutim, kratak je put. Pošto se u savremenom “politički korektnom” svetu svaka neprijatna istina naziva teorijom zavere, izjava Vangari Matai da je virus side stvoren veštačkim putem u laboratorijama zapadnih zemalja a potom donet u Afriku kako bi zarazili domaće stanovništvo. “Em smo crnci, em nas mnogo ima, baš zgodno zar ne!?”, zaključila je nobelovka iz Najrobija. Od tada je preko noći nestala sa javne i zauvek otišla u zaborav.
Pošto je na funkciji proveo samo devet meseci, Nobelova nagrada za mir 2009. dodeljena je tadašnjem predsedniku SAD Baraku Obami zbog, kako je Komitet je naveo, “doprinosa saradnji i razumijevanju među narodima, razoružanju, zaštiti okoline i mirnom rješavanju sukoba.” Samo nekoliko meseci kasnije nastavljene su vojne akcije u Iraku i Avganistanu a broj američkih trupa u ovim zemljama mnogostruko je uvećan.
Godinu dana pre Obame nagrađen je “omiljeni” diplomata balkanskih naroda i arhitekta ideje o nezavisnosti Kosova Finac Marti Ahtisari dok je 2010. godine nagrada, za promenu, otišla u prave ruke. Laureat je Liju Sijabo neustrašivi borac za ljudska prava, učesnik demostracija i štrajkač glađu na trgu Tijananmen posle čega je osuđen na dugogodišnju robiju. Od 1991. godine pa do smrti 2017. veći deo života proveo je u kineskim tamnicama dok je retke dane na slobodi proveo u egzilu pišući za strane političke magazine i ilegalne kineske novine. Kada je objavljena vest od dodeli Nobelove nagrade, Kina je obustavila uvoz lososa iz Norveške a porodica i najbliži prijatelji Liju Sijaboa bili su uhapšeni.
Nemački pisac Peter Handke dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2019. godine, poznat je po kontroverznim stavovima o dešavanjima na prostorima bivše Jugoslavije a naročito po tome što je negirao genocid u Srebrenici i branio Slobodana Miloševića. Handkeovi stavovi i izjave o dešavanjima na Balkanu su izazvali žustre rasprave u zemljama regiona. Na dan uručenja nagrade u Stokholmu je održan veliki protest protiv Švedske akademije. Kao jedan od najtalentovanijih savremenih pisaca Peter Handke je Nobelovu nagradu definitivno zaslužio jer se ona dodeljuje za sveukupni doprinos svetskoj književnosti. O političkom ukusu može se a i ne mora raspravljati.
Narodi sa prostora nekadašnje SFRJ, imaju dva Nobelovca. Jednog pravog i drugog na “određeno vreme”.
Nobelovac koga jednako prisvajaju svi narodi bivše Jugoslavije, nagradu za književnost je osvojio 1961. godine. Tadašnji mediji su izvestili da se Ivo Andrić vraćao iz šetnje kada su ga presrela dvojica novinara. Rekli su mu da ga u stanu čeka veliki broj njihovih kolega pa su pisac i njegova supruga teškom mukom smestili nezvane goste. U jednom momentu, na vratima stana, sa buketom crvenih ruža, pojavio se otpravnik poslova švedske ambasade u Beogradu. On je na srpskom jeziku čestitao Ivi Andriću: “Imam posebnu čast da po nalogu Švedske akademije nauka saopštim da vam je danas dodeljena Nobelova nagrada za literaturu kao priznanje “za epsku snagu s kojom ste prikazali sudbine i istoriju ljudi vašeg naroda.” Andrić se zahvalio na nagradi posle čega je sledio razgovor sa novinarima a fotoreporteri su zamolili velikog pisca da ga slikaju sa suprugom. Tog 26. oktobra 1961. godine nastala je prva javna fotografija Iva Andrića sa Milicom Andrić-Babić. Tri godine ranije oni su se venčali nakon tri decenije duge, tajne ljubavi. Te godine, u najužem izboru, pored našeg književnika, bili su i engleski pisci Lorens Darel i Grem Grin, Amerikanac Džon Štajnbek i Italijan Alberto Moravija.
Sve ono što je važilo za Iva Andrića sasvim obrnuto se odigralo u životu Dobrice Ćosića. Ukus pobednika osetio je nakratko i čitav sat igrao ulogu nobelovca. Naime, samo šezdeset minuta bilo je dovoljno da se izazove opšti haos i revolt kod velikog broja neistomišljenika širom zapadnog Balkana. U oktobru 2011. godine, sat vremena pre zvaničnog proglašenja dobitnika, na lažnoj stranici Nobelove fondacije, koja se nije razlikovala od zvanične, objavljena je vest da je srpski pisac Dobrica Ćosić dobitnik Nobelove nagrade za književnost. U roku od 15 minuta na internetu je nastala prava pometnja. Vest se širila velikom brzinom a tek nakon pola sata, počelo je da postajje jasno da se radi o prevari. Na vest su se „upecali“ gotovo svi mediji u regionu. Neki su šaljivo prokomentarisali da bi možda poverovali da je Ćosić dobio Nobelovu nagradu za ali za književnost… Na istoj internet stranici objavljen je proglas samoorganizovanih internet aktivista koji su preuzeli odgovornost za ovu neslanu šalu. „Cilj naše akcije bio je da skrenemo pažnju srpske javnosti na opasan uticaj političara i pisca Dobrice Ćosića koji je u domaćoj javnosti pominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu. Domen ovog lažnog sajta registrovan je 5. oktobra 2011. godine, kao simbolično podsećanje na dan kada je Srbija propustila istorijsku priliku da stvori jedan drugačiji i bolji svet. I tako, Dobrica Ćosić nažalost nije stigao do Stokholma a boga mi ni do Haga.
JEDAN LEVO, DESNO DVA
/ MORALVILLE / EDIT
Američki predsednik Džon Adams davno je rekao da “ako u
mladosti nisi liberalan sigurno nemaš srca. Kada ostariš, ako ne
postaneš konzervativan – defintivno nemaš mozga.” O političkim
ukusima naravno ne treba raspravljati ali stvarnost potvrđuje da je
istina posve drugačija. Mladi ljudi nažalost od tinejdžerskih dana
srljaju u desni konzervativizam najgore vrste a do starosti samo se
neki od njih opamete, omekšaju i postanu racionalni dok većina
nastavlja istim putem. Od kada je Vladimir Putin igračke zamenio
pravim oružjem, normalani ljudi svakog jutra proveravaju da li se
bude na ovom ili onom svetu ili što pesnik reče:
“Ludilo snagom okeana plavi moju dušu i nagriza um.
Ključevi vlasti ispod maske na zidu, impozantna golet na smetlištu.
Gledam samo njihova lica, slavna artiljerija stiže na cilj” B.DŽ.Š.
Dok se odnosi Vašingtona i Kremlja bliže tački ključanja,
republikanska desnica neskriveno podržava Putinovu politiku, ruski
konzervativizam a od nedavno su počeli da primaju i pravoslavno
hrišćanstvo. Da li je moguć Treći svetski rat ako više od 35%
stanovništva jednog od glavnih aktera sukoba podržava suprotnu
stranu?
Odnos američkih konzervativavaca prema SSSR-u i Rusiji od
Oktobarske revolucije, Drugog svetskog i “hladnog” rata pa sve do
perestrojke bio je krajnje negativan. Nakon pobede boljševika s one
strane Aljaske, Hrišćanska evangelistička crkva okupljala je
konzervativne belce koji su preobraženu Rusiju videli kao najveću
pretnju tradicionalnim vrednostima. Američki kritičari socijalizma
otvoreno su zamerali sovjetima na kolektivizaciji fabrika,
poljoprivrednih dobara i žena. Čak je i Senat SAD utvrdio da su
komunisti, ukidanjem materijalne zavisnosti žena od svojih muževa
narušili osnovno načelo društvenog poretka koje oduvek bilo – Bogom
dano. Početkom 1921. u konzervativnom magazinu “American Affairs”
objavjen je tekst u kome se tvrdi da su sovjetske žene prisiljene da se
registruju u “Nacionalni biro slobodne ljubavi” gde svaki muškarac ima
slobodan pristup. Strah od komunizma u Americi je trajao decenijama.
Za to vreme, u SSSR-u je izvršena potpuna sekularizacija društva,
zatvarane su crkve a sovjetski ateisti organizovani u “Ligu militatntnih
bezbožnika” obećali su da će do 1937. potpuno iskoreniti religiju u
Sovjetskom Savezu.
Posle Drugog svetskog rata Sjedinjene Američke Države
doživljavaju religijski preporod pa su republikanci pod budnim okom
senatora Džozefa Makartija, odlučili da zaštite svoju “čednu” domovinu
od komunista, ateista i homoseksualaca. Posle brojnih
seksualno-špijunskih skandala u godinama hladnog rata, Trumanova
administracija je donela odluku da pripadnicima (u to vreme) LGB
populacije zabrane zapošljavanje u državnim institucijama jer su
predstavljali bezbedonosni rizik. Ovaj zakon bio je na snazi pune dve
decenije. Animozitet konzervativnih hrišćana SAD prema Sovjetskom
Savezu uvećao se šezdesetih godina prošlog veka kada je sovjetski
premijer Nikita Hruščov uveo još rigoroznije mere prema religioznim
zajednicama. Situacija na ovom planu promeniće se tek dolaskom
Gorbačova.
U poslednjih nekiliko decenija, post sovjetska Rusija prošla je
kroz višeslojni, intenzivni preobražaj na svim nivoima. Pravoslavna
crkva je od marginalne, gotovo ilegalne institucije postala idejni i
duhovni stožer Kremlja a levičarske ideje rukovodstva SSSR, posle
perestrojke doživele su totalni zaokret udesno. U periodu između1992. i
1997. godine evangelističke protestantske crkve u SAD odvojile
su preko 60 miliona dolara kako bi popularisale hrišćanstvo u srcu
svetskog ateizma. Kroz proučavanje Biblije, hrišćanske video kurseve i
verske porodične konferencije misionari su se trudili da Isusa Hrista
približe sovjetskim proleterima. Misionari nikako nisu mogli da
predvide da će se dvadesetak godina kasnije ovaj proces odvijati u oba
smera i da će istočno pravoslavno hrišćanstvo početi da privlači
Amerikance koji tragaju za snažnom konzervativnom verom.
A sve je počelo 2008. godine. Dok je Rusijom uveliko vladao bivši
taksista, prodavac cipela i operativac KGB-a, u Americi su održani
predsednički izbori. Progresivni Amerikanci glasali za liberalnog crnca
dok su Rusi ostali verni Vladimiru Vladomiroviču, ruskom domaćinu
čvrste ruke, uvek privreženog porodičnim i hrišćanskim vrednostima.
Bukvalno od trenutka kada je Obama položio predsedničku zakletvu
američka desnica kreće u akciju. Sve konzervativne snage, bez obzira
na ideološke razlike, formirale su jedinstven front u borbi protiv novog
predsednika SAD. Republikanci su udružili snage sa najekstremnijim
desničarima, rasističkim pokretima i organizacijama za zaštitu prava
na naoružavanje. Buđenje američke desnice na svim nivoima, stvorilo
je uslove za pojavu Donalda Trampa koji je za kratko vreme od
medijskog zamlate sa narandžastom perikom postao legitimni lider
konzervativne Amerike. Nije bilo važno ni poreklo, ni zanimanje, ni
verska pripadnost, zajednički cilj oko koga su se svi ujedinili bio je
smena prvog crnca na mestu Predsednika SAD.
Na izborima 2016. godine zadatak je ostvaren a na čelo Amerike
došao je Donald Tramp. Od samog početka Tramp je na Rusiju gledao
kao na novog saveznika u borbi protiv liberalnih vrednosti koje dolaze
iz Zapadne Evrope i zemalja EU. Prvo se odrekao ekologije i
finansiranja NATO saveza a onda otišao i korak dalje proglašavajući
Putina genijem. Donaldovo flertovanje sa predsednikom Donjecke
Narodne Republike, Zaporoške i Hersonske oblasti, Luganske narodne
Republike… i svih Rusa, uticalo je da se negativan stav američkih
desničara prema Rusiji iz korena promeni. Putin je brzo stekao
popularnost kod najradikalnijih republikanaca. Na društvenim
mrežama osvanuli su hvalospevi Volođinoj vladavini baziranoj na
nacionalizmu, tzv. porodičnom moralu, privrženosti crkvi i mržnji
prema neistomišljenicima i LGBT populaciji. Američki konzervativci
ovoj listi bi dodali zabranu abortusa i neograničeno naoružavanje.
Ruski predsednik je nedavno poslušao svoje američke obožavaoce i
posle mobilizacije dozvolio Rusima da se organizovano naoružaju
državnim kalašnjikovima.
Kada dođu teška vremena jedni postaju agresivni, drugi se
povlače u sebe a mnogi utočište pronalaze u veri. Smatra se da u svetu
danas postoji više od 4.000 religija a u Americi oko 300. Najbrojnije su
hrišćanske zajednice: Protestantska 42%, Katolička 21%, Pravoslavna
0,6%. Potom slede Mormoni 2%, Jevreji 1,5%, Muslimani 1,2%, Hindu
1%, Budisti 1%, sve ostale religije 1%. Neopredeljenih je 18%,
Agnostika 6% a Ateista 5%. Mnogi američki desničari koji su pripadali
različitim verskim, pre svega evangelističko-protestantskim
hrišćanskim denominacijama svoj duhovni mir pronašli su u
pravoslavlju. Od poznatih ličnosti iz sveta zabave pravoslavnu veru su
primili: Tom Henks i Rita Vilson (Grčka pravoslavna), Dženifer Aniston,
Džon i Džejms Beluši (Albanska pravoslavna crkva), Čarls Bronson, Jul
Briner, Tina Fej, Džordž Majkl i mnogi drugi ali njihovi motivi nisu bili
političke prirode.
Pravoslavlje su u 18. veku doneli ruski misionari i trgovci
krznom. Oni su se najpre naselili Aljasku da bi se vremenom polako
selili prema jugu Amerike. Pravoslavni vernici iz Grčke, Srbije,
Rumunije i drugih zemalja naseljavali su obećanu zemlju u talasima i
to uglavnom urbane, industrijske sredine poput Čikaga i Njujorka.
Pripadnici orijentalno-pravoslavnih crkava (Eritrejska, Etiopska,
Jermenska, Koptska, Malankarska i Sirijska) doneli u Severnu Ameriku
svoje verske tradicije održavajući čvrste veze sa svojim matičnim
zemljama. Za razliku od drugih hrišćanskih konfesija koje su se oduvek
trudile da privuku što veći broj novih vernika, pravoslavne crkve su
negovale svoju “bazu” sastavljenu od emigranata i njihovih potomaka.
Poslednjih godina međutim stvari su počele da se menjaju i to pre
svega u Ruskoj pravoslavnoj crkvi kojoj se za kratko vreme pridružio
veliki broj novih vernika tzv konvertita. To su Amerikanaci koji su
podstaknuti političkim razlozima odlučili da preispitaju i duhovnu
pripadnost. Prema podacima Ruske pravoslavne crkve koja se od
matične odvojila odmah posle Oktobarske revolucije a od 1970. stekla
i autokefalnost (Orthodox Church in America/Православная церковь в
Америке) od početka 2018. u pravoslavnu veru prešlo je preko deset
hiljada Amerikanaca od kojih su 95% doskorašnji pripadnici
evangelističko-protestantskih hrišćanskih zajednica. Zanimljivo je
međutim da konvertiti bezrezervno podržavaju matičnu crkvu sa
sedištem u Moskvi. Poglavar Ruske pravoslavne crkve u otadžbini
podržao je i blagoslovio rat u Ukrajini. Patrijarh moskovski Kiril
naglašava da je vojna intervencija bila neophodna kako bi se
pravoslavno stanovništvo Ukrajine zaštitilo od zla koje im dolazi sa
zapada.
Želja pravoslavnih konvertita u SAD je da se, poput Rusije, i u
njihovoj domovini uspostavi moralni red. Mnogi od njih aktivno
propagiraju svoju novu veru na internetu. Društvene mreže, blogovi,
podkasti uveliko su zamenili duhovnu literaturu i živu reč sveštenika a
zbog nedostatka izvornih smernica lako je skrenuti u radikalni
ekstremizam. Konzervativci čine apsolutnu većinu među pravoslavnim
vernicima širom Amerike i od prvog dana aktivno uzimaju učešća u
“MAGA (Make America Great Again – Neka Amerika ponovo bude
moćna) revoluciji”. Pošto je primio pravoslavlje, osnivač “Radničke
partije tradicionalista” Metju Hajmbah podstakao je veliki broj mladih
istomišljenika da i oni to učine. Vremenom od poštovaoca
konzervativizna, hrišćanskih vrednosti i fiskalne odgovornosti Hajmbah
je skrenuo u ekstremizam. Kao jedan od glavnih organizatora
rasističkog marša desničara u Šarlotsvilu 2017. Hajmbah je vrlo brzo
izopšten iz svoje matične crkve ali negativno sećanje je ostalo. Većina
radikalizovanih on-line pravoslavaca oštro polemišu sa
neistomišljenicima a rasprave obiluju neprihvatljivim stavovima iz
kojih provejavaju rasizam, antsemitizam, ksenofobija, mizogenija i
homofobija. Bilo bi nepravedno suditi svim konvertitima na osnovu
ponašanja onih najglasnijih. Ruska pravoslavna crkva u Americi postoji
vekovima, o njihovim zvaničnim stavovima može se formirati različito
mišljenje ali radikalizam ove vrste koji šire “pridošlice” nikada nije
postojao.
Za sam kraj, “direktno uključenje u Lugansk”. Na sastanku
regionalnog odbora partije Ujedinjena Rusija (Единая Россия)
Luganske narodne republike, članovi su sa ponosnom istakli brojne
uspehe od (samo)proglašenja nezavisnosti.
Predsednik gradskog odbora Lugansk počeo je govor rečima:
“Dame i gospodo, od kada smo se oslobodili ukrajinske okupacije
naša partija beleži sve same uspehe.
Na primer Darija Kislovna Utepovski. Nekada nepismena seljanka
sa maramom na glavi a sada evo proizvodi ogromne količine jaja i
njima opslužuje ceo glavni odbor naše stranke.
Ili Vljadimir Đukanovič Bizonov bio je najsiromašniji čovek u
selu. Nije imao ni konja, ni kravu, pa čak ni sekiru. A vidimo ga danas,
završio je velike škole i od nevolje brani naše najuticajnije članove.
A šta tek reći o njemu? Junak, heroj, legenda… Marijan
Rističevski Maloumov poznati huligan, pijanac i prevarant. Do
nedavno, niko ne bi smeo ni aktiviranu kašikaru na čuvanje da mu
poveri. A evo u oslobođenoj domovini, u narednom mandatu
predložićemo ga za predsednika regionalnog odbora naše partije.
Vidite dragi prijatelji, kad se ćuti sve se može!
TEORIJA NEVERE
/ MORALVILLE / EDIT
Nova verzija jednog starog vica: zašto su stražari ispred
Predsedništva Srbije do zuba naoružani? Pa da logika ne bi uznemiravala
predsednika Vučića. Kerberi se množe a razuma je sve manje. Zakrčeni su
putevi tolerancije a logika nestaje i sa univerziteta, naučnih instituta,
akademija nauka, medija… Ludilo vlada svetom a ukazivanje na najmanju
nelogičnost svake vrste naziva se teorijom zavere. Isključivost,
nadmenost i elitizam zabranjuju pravo na kreativnost i drugačije
mišljenje.
Danas su nam do detalja poznati događaji od pre dve hiljade godina
ali pojma nemamo ko je prvi počeo rat u SFRJ. Od nastanka sveta kada je
tamo gore nešto puklo pa preko dinosaurusa i Darvinovih majmuna
hroničari su brižljivo zapisivali “činjenice”. Za to vreme, u crkvama širom
sveta “oni drugi”, svake nedelje nanovo analiziraju priču Adamu i Evi koji
su dirali neke jabuke (a nisu smeil) ubeđujući jedni druge da Bog vascelo
postoji. Prema zvaničnoj verziji čovek se na Mesec spuštao dva puta.
I to 1969. godine kada su Armstrong i Aldrin poboli američku zastavu i
zaboravili da isključe ventilator i 1972. kada su tehničari razvukli kablove
po svemiru a filmska ekipa crno-belim kamerama snimila kosmonaute
kako skakuću po površini Meseca. Pokazali su da se može, zna i ume pa
izgleda više nema razloga da se oko toga gubi vreme. Naročito danas kada
je tehnologija na tako visokom nivou.
Novo vreme, nove teme i dileme. Korona! Od najsmešnijeg virusa na
svetu, preko smrtonosne pandemije zbog koje će groblja biti mala da
prime sve zainteresovane penzionere do epiloga u nauci poznatog kao
“tresao se Fajzer, rodila se vakcina”. Uloge su dobro podeljene pa je
policija jurila penzionere po parkovima, političari i mediji širili strah,
običan svet pravio zalihe brašna a intelektualci zatvoreni u svoje
elitističke krugove, važno vrteli palčevima organizujući lov na vaštice u
liku teoretičara zavere. U udžbenicima medicinskih fakulteta širom sveta
u lekciji “Zaštitna maska” uskoro će se izučavati događaj iz jedne seoske
ambulante u Srbiji. Naime, stariji gospodin je došao da se pregleda.
“Stavite masku!”, kazao mu je doktor, “korona je opasan virus treba se
zaštiti!” Utom deda Milorad, uz osmeh, ispusti goluba i reče namrštenom
doktoru: “Vidiš sinko, ja sam obukao i obične i dugačke gaće, suknene
pantalone i prebacio gunj preko njih. Kroz sve te krpe moj virus je bez
problema stigao do tebe, sumnjam da tvoja maska nudi bolju zaštitu.”
Najzad, kada su i vodeći svetski stručnjaci po savetu deda Milorada
skinuli krpice sa lica pojavila se nova histerija – energetska kriza. I dok je
nestašica gasa sasvim razumljiva tokom vojne interakcije mentalno
poremećenih subjekata na teritoriji bivšeg SSSR-a, priča sa strujom
definitivno nema nikakvog smisla.
Od početka rata u Ukrajini, mnoge zemlje se suočavaju sa
inflacijom koja po definiciji podrazumeva rast cena od nekoliko
procenata. Sledeći korak na ovom trnovitom putu obično je hiperinflacija
koja nastaje kao posledica štampanja para u svim zemljama gde svakako
prednjače Amerika i Zapadna Evropa. Tokom 2021. opšti rast cena na
globalnom nivou bio je 300% dok su energenti poskupeli znatno više: gas,
struja i nafta od 5 do 10 puta a rast cene goriva, struje i grejanja
najsigurniji je generator inflacije.
U isto vreme centralne banke inflaciju predstvaljaju na sledeći
način. Najpre izbace energente kao jedan od elemenata inflacije a onda
zaključe da je rast cena bio 5,6% odsto dok je u stvarnosti taj broj
zapravo preko 200%. Običan svet gleda dnevnik u kome je statistika
servirana sa šlagom i trešnjom na vrhu pa se frizirani brojevi primaju bez
razmišljanja i velike sekiracije. Inflacija je pod kontrolom poručuju
nadležni ali nas ipak čeka teška zima!? Gledaocu Pinka, CNN-a i evropskih
državnih televizija briga polako pokriva lice. Pošto je realnost već iskusio
na benzinskoj pumpi konzument zvanične istine pažljivo sluša savete sa
TV ekrana. Odeću ne treba često prati jer može lako da se izvetri na
hladnom vazduhu (nije precizirano da li i donji veš spada u ovu
kategoriju). Tuširanje, poželjno hladnom vodom, ne više od 2 – 3 puta
nedeljno (putnici gradskog prevoza neka vam je Bog u pomoći), prestanak
zalivanja cveća na terasi zadaće završni udarac Putinovim ratnim
dejstvima. I da ne zaboravimo, hlađenje stanova ograničiće se na 27 a
grejanje na 17 stepeni. Podsećanja radi i Čaušaesku je u vreme svoje
vladavine, grejanje limitirao na 16 stepeni pa neka posle neko kaže da
čovečanstvo nije napredovalo.
Posle Korone koja je pretila zdravlju, nova globalna nepogoda biće
finansijske prirode usmerena na naše navike i konfor. Na mala vrata se
uvodi kriza hrane, struje i grejanja. Divljanje cena energije dovešće do
opšteg pada proizvodnje i potrebe za radnom snagom. Kao posledica
svega ovoga čekaju nas nezaposlenost, pad životnog standarda i propast
srednje klase. Ova kriza se nije slučajno dogodila a teško je verovati da
će brzo biti okončana.
Dok je Putin blago razgolićen jahao konja i rvao se sa medvedima,
nuklearne centrale širom Evrope bile su bezbedne a rudnici uglja i
hidrocentrale svakim danom povećavali produktivnost. Kada su ruske
trupe krenule prema Ukrajini situacija se preko noći promenila. Strogim
pravilima, EU već godinama prisiljava svoje članice da zbog zagađenja
okoline zatvore termoelektrane, iz bezbednosnih razloga nuklearke, dok
se za hidroelektrane pobrinula priroda. Najrazvijenije zemlje Evrope
godinama su sekle “električnu granu” na kojoj sede pa je došlo vreme da
same padnu na tur. Ali bez obzira na mnoge nelogične poteze evropskih
energetskih stručnjaka tokom minulih godina, struje u Evropi ima više
nego dovoljno
Pogledajmo šta brojevi kažu. Oni retko lažu, osim ako im se
drugačije ne naredi.
● Nemačka (podaci iz 2020) proizvodi 612,4 milijardi kilovat sati (KS)
struje. Iz obnovljivih izvora energije 40%, ugalj 22%, nuklearke 38%
● Potrošnja: 514 milijardi KS
Prema pisanju Frans presa od 26. avgusta 2022 cena struje u
Nemačkoj dostigla je 995 evra a u Francuskoj čak 1.150 evra po megavat
satu što to je deset puta više od cene u istom periodu prošle godine.
Dojče Vele od 6. januara 2022 navodi (podaci Nemačkog saveza za
kontrolu ekonomije i zaštitu potrošača) da je Megavat sat cene električne
energije je u januaru 2022. koštao 150 evra dok je petogodišnji prosek
iznosio između 10 i 25 evra (da zaokružimo na 15). Dakle, petogodišnji
prosek je 15 evra, u 2021. godini 150 evra a 2022. godine neverovatnih
1.000 evra. Za dve godine, cena struje je porasla STO puta! Da li se neko
pita šta će se desiti sa ekonomijom u kojoj za samo dve godine cena
struje bez ikakvog razloga poraste sto puta.
U novostvorenoj situaciji, vlasnik bilo koje firme moraće drastično
da poveća cenu svog prozvoda. Potražnja će i dalje postojati ali ne i
mogućnost da se proizvod kupi. U tom trenutku postaje nebitno da li
kupujete četkicu za zube, pumpu za biciklu ili osnovne životne namirnice,
cene na tržištu će divljati, manja kupovna moć usloviće nižu proizvodnju
a manja proizvodnja dovešće do masovnih otpuštanja i opšte
nezaposlenosti.
● Francuska godišnje proizvode 530 milijardi KS struje dok je
ptrošnja 449 milijardi KS.
Preko 20% ukupne električne energije u Evropi proizvodi se u
nuklearnim elektranama. Osmdesedih godina prošlog veka došlo je do
velike ekspanzije u izgradnji ovih centrala. Od tada, Francuska je jedan
od najvećih proizvađača električne energije na nuklearni pogon u svetu.
Krajem prošle godine, Njujork Tajms je iz dobro obaveštenih izvora
saznao da se u nuklearnim elektrama širom Francuske pojavila
misteriozna korozija (prost svet će reći – rđa) koja ugrožava bezbednost
proizvodnih kapaciteta. Kao dodatni rizik pominje se i globalno
zagrevanje pa je zbog klimatskih promena otežano hlađenje nuklearnih
reaktora. Četrdeset godina nuklearke su radile normalno a onda, baš u
trenutku kada počinje projekat “uvođenja krize” u energetski sistem
Zapadne Evrope, temperatura naprasno skače a korozija grize. Kao
posledica ovog bizarnog spleta neobičnih okolnosti nuklearne elektrane u
Francuskoj trenutno proizvode struju sa samo pedeset posto kapaciteta.
Posedćanja radi, kada je Makron po drugi put postao predsednik
najavljena je nacionalizicija do tada polu privatnih centrala za
proizvodnju struje na nuklearni pogon. Još jedna koincidencija?
● Prema podacima iz 2020. u Srbiji se godišnje proizvodilo 286,5
milijardi KS od toga u Obrenovcu 199,6 milijardi KS , Đerdap i dalje
proizvodi oko 86 milijardi KS dok se iz ostalih izvora dobije nepuna
milijarda KS.
● Godišnja potrošnja Srbije je preko 260 milijardi KS (za Svetog
Nikolu najviše)
Za razliku od zemalja EU, da bi se uništio energetski sitstem Srbije,
nisu dovoljne samo “teorije zavere”. Naime, lako je bilo privatizovati
Železaru u Smederevu, RTB Bor, Simpo ili Takovo. Godina, dve nemara i
javašluka i fabrika je spremna za stečaj. Sa EPS-om međutim, situacija je
mnogo složenija. Da bi se uništilo javno preduzeće koje proizvodi velike
količine struje valjalo je izabrati pravu osobu i dati joj dovoljno vremena
da izvrši zadatak. Po dobro isprobanom sistemu “uništi pa kupi” na čelo
javnog preduzeća Elektroprivreda Srbije postavljen je Milenko Grčić. Ne
radi se o pesniku Jovanu Grčiću Milenku već o vlasniku pečenjare
“Fantazija” u Obrenovcu. Za vršioca dužnosti direktora RB „Kolubara“
imenovan je 8. oktobra 2012. godine. Na toj funkciji bio je do decembra
2015, kada je postao direktor kancelarije za društveno odgovorno
poslovanje u Elektroprivredi Srbije. Po isteku mandata 15. marta 2016.
Vlada Srbije postavila ga je za vršioca dužnosti direktora EPS-a, do
završetka konkursa za izbor direktora tog preduzeća. Posle nekoliko
incidenata na terenu koji su ozbiljno ugrozili proizvodnju i bezbednost
radnika podneo je ostavku 12. januara 2022. Još se ne zna tačno koliki je
efekat brojnih havarija u RB „Kolubara“ na ukupnu proizvodnju električne
energije ali za kratko vreme, Srbija je od izvoznika struje po normalnoj
tarifi a postala je uvoznik po novim, nerealno visokim cenama.
Strategija globalnog ignorisanja logike se nastavlja. Mediji su
pripremili građane za nastupajuće restrikcije struje. Umesto logičnog
pitanja – zašto?, uslediće uobičajeni komentar – šta da se radi?, kako
drugi tako ćemo i mi! Ni građanski ratovi, nestašice, inflacije, karantini i
vakcinacije nisu pomogli da se ljudi osveste. Uz “naučnu” podršku i
medijsku glorifikaciju, opšta lobotomija savremenog društva i dalje daje
odlične rezultate. Kolektivno pomračenje uma je u toku a pitanje je dana
kada će nam roletnu spustiti za sva vremena.
PROCES TREĆEM CARSTVU
/ MORALVILLE / EDIT
- UVODNA REČ –
“Niko nije oklevetao Henrija K. iako je učinio mnogo zla, da je bilo sreće
odavno bi bio uhapšen.”
Kada je bio mali, Henri K. je voleo bajke i slikovnice ali mu je
umetnost uvek bila mrska. U gimaziji su ga mučili ruskim piscima i
kompozitorima a onda ga je ostavila i devojka koja je volela avangardne
slikare dvadesetog veka. Kasnije Henri K. se okrenuo visokoj politici. U
svim međunarodnim čorbama bio je mirođija, izazivao je sukobe, lokalne
i građanske ratove i od svega toga se dobro obogatio. Godine su prolazile
ali ga oni Rusi iz detinjstva nisu ostavljali na miru. Svake noći sanjao je
pejzaž sa pet kuća na kome je Krcko Oraščić plovio labudovim jezerom a
u obližnjoj dači Rodion Romanovič je slušao “Karajcerovu sonatu” u
izvođenju čarobne Lolite. Noćne more nisu prestajale a nagomilano
jednovekovno iskustvo nije nudilo rešenje. Jednog dana odlučio je da se
osveti dušmanima. Sa police je uzeo knjigu “Treće carstvo: Rusija kakva
treba da bude” Mihaila Jurijeva. Spakovao je u veliki žuti koverat i
napisao adresu – Vladimir Vladimirovič 23, Ulitsa Ilyinka, 103132,
Moscow, Russia.
TUŽBA I ODBRANA
U februaru 2022. godine, Putin je najavio napad na Ukrajinu. Sedam
meseci i pet hiljada mrtvih kasnije, rat ili, kako ga još zovu –
intervencija, “oslobođenje SAO Donjeck i Zapadni Lugansk” – još uvek
traje, nevini ljudi ginu a zapad brine neku drugu brigu. Život teče dalje a
gluposti se ređaju kao na traci. Ubrzo, u Rimu zabranjuju Dostojevskog, u
Amsterdamu Maljeviča, u Kardifu i Zagrebu Čajkovskog… Ruske bajke
poslužile su kao scenario za horor filmove u Holivudu a Periodni sistem
elemenata Dimitrija Mendeljeva zamenjen je tablicom množenja.
Kada dođu zla vremena, normalnim ljudima ostaje samo da se
zavuku u mišiju rupu i čitaju knjige. U ratovima se često zbog pogrešne
krštenice gubi život a zbog ratova nam evo zabranjuju umetnost. I tako,
dok im primitivci ni na onom svetu ne daju mira, ruski književni klasici
svakim danom postaju popularniji. Kako god da se napravi lista
najznačajnijih pisaca ruske književnosti na njoj će se uvek naći
Dostojevski, Tolstoj, Čehov, Gogolj, Puškin, Ljermontov… Ako njihova
imena nikoga neće iznenaditi, poreklo sigurno hoće jer od pomenutih
velikana pisane reči jedino je Tolstoj “čisti” Rus, dok su ostali porodičnim
nitima povezani sa Ukrajinom. Pre nego što “istorijski hematolozi” sa
Balkana počnu sa prebrojavanjem krvnih zrnaca ruskih književnika 19.
veka, okrenućemo se činjenicama.
Gogolj je iz centralne Ukrajine, deda Fjodora Mihajloviča
Dostojevskog živeo je ukrajinskom gradu Vinistia dok je Čehov rođen
nedaleko od Marionopolja. Vek kasnije, Mihail Bulgakov je živeo i stvarao
u Kijevu, Ana Ahmatova i Igor Petrov u Odesi a ako tome dodamo da je
Puškin imao afričke a Ljermontov škotske krvi, priča o etnički čistim
književnostima definitivno pada u vodu. Intelekt, estetika i talenat su
humanističko-kosmopolitske vrednosti dok je nacionalizam jeftina zabava
za budale.
Nikolaj Gogolj (ukrajinsko ime Mykola Hohol) rođen je u oblasti
Poltava u centralnoj Ukrajini. U kući su govorili ukrajinskim jezikom a
kada je pošao u školu počeo je da uči ruski koji je bio i zvanični jezik
carevine. Otac ga je podučavao književnosti a majka religiji. Kada je
napunio dvadesetu, Gogolj se seli u Sankt Peterburg. Tokom studija, na
ruskom je pisao školske zadatke i literarne projekte dok je ukrajnski
koristio onako za svoju dušu. Tih dana u Petrovgradu je postojao “kružok”
ukrajiskih pisaca koji je vodio Taras Ševčenko u čijem radu je Gogolj
aktivno učestvovao i bio uvažen član. U ranim pripovetkama sa setom je
opisivao uspomene iz mladosti i zavičaja dok u zreloj književnoj fazi
postaje mnogo oštriji. U kapitalnom delu, romanu “Mrtve duše” britkim
satiričkim stilom opisao je reformu i emancipaciju ruskog kmetstva kada
je vlastelinima bilo dozvoljeno da poseduju zemljoradnike. Kao merna
jedinica za seljake korišćena je reč “duša”! Tako su ruski, paorski tajkuni
tog vremena u svom vlasništvu imali na stotine “slovenskih duša”. Gogolj
je putovao po Zapadnoj Evropi upoznavajući kulturu drugih zemalja. Pred
kraj žiivota potpuno se odao religiji i zalagao za pomirenje istočne i
zapadne crkve koje su po njemu pred Bogom bile ravnopravne. Rusiju je
nazvao carevinom “mrtvih duša”. Da je živ, danas bi se verovatno
priklonio intelektualcima hrišćanske provinijencije koji se zalažu za mir
ali ne po svaku cenu.
Lav Tolstoj potiče iz plemićke ruske porodice. U detinjstvu je
vaspitavan tradicionalno prema konzervativnim kanonima nacionalnog
ponosa. Po ugledu na oca, grofa Nikolaja Iljiča, mladi Tolstoj sa dvadeset
šest godina odlazi u Krimski rat koji je po mnogo čemu podsećao na ovaj
koji se danas vodi na istim prostorima. Tolstoj je sa svojom jedinicom
stigao u Sevastopolj sa romantičnom idejom o vojničkoj časti i obavezi
ratovanja za svoju domovinu. Patriotski snovi brzo su u dimu baruta
nestali. U autobiografskom delu “Zapisi iz Sevastopolja” Lav Nikolajevič je
oslikao krvavo bojno polje sa pijanim kozacima, golobradim mladićima
izgubljenim na liniji fronta, zvuk bajoneta i urlik nesrećnika bez imena.
Nesvojstveno ruskom vojniku tog vremena, Tolstoj zaključuje da je
propaganda ugojenih vlastodržaca smišljena da žrtvuje neuki puk koji će
u ime cara po ko zna koji put poginuti za “majčicu Rusiju”. Novoprobuđeni
pacifizam, Tolstoj još eksplicitnije izkazuje u knjizi “Vaskrsenje” rečima
da je rat zlo koje ne može opravdati ni gospodar, ni car, ni sveštenik i da
su nažalost baš oni postali ti koji ih ohrabruju, započinju i vode. Zbog
ovakvih stavova, Lav Nikolajevič je izopšten iz Ruske pravoslavne crkve.
Kao prekvalifikovani mirotvorac danas bi se verovatno nalazio na čelu
neke nevladine organizacije.
Anton Pavlovič Čehov je rođen u Tarnarogu, malom mestu u
blizini Marinopolja. Po završetku gimnazije, sa porodicom se seli u Moskvu
gde upisuje medicinski fakultet a nešto kasnije objavljuje i prvu zbirku
pripovedaka. Tokom studija, Čehov bi svakog leta odlazio kod rođaka u
Ukrajinu. Boravio je u selu Luka nedaleko od grada Sumi gde su se rodile
ideje za prve drame koje će mu kasnije doneti književnu slavu.
Pisao je o egoizmu i nadmenosti visokog ruskog društva. U delima Antona
Pavloviča otrivamo jedinstvenu atmosferu i briljantan dramaturški
pristup. Čehov se nije bavio analizom uzroka društvenog ponašanja već je
na satirčan način oslikao živote svojih junaka čije sudbine doživljavamo i
kroz suze ali i sa osmehom na licu. Da je živ, kao lekar bi sigurno
pomagao na ukrajinskom frontu.
Fjodor Mihalovič Dostojevski je ponikao u siromašnoj porodici.
Društvo i svet oko sebe gledao je kritički a jedinu lepote video u veri i
umetnosti. Ljubav prema književnosti Dostojevski je nasledio od dede
Andreja, ruskog sveštenika koji je živeo u Ukrajuni. Fjodor je kao dete
odlazio da poseti dedu i iz Vinicije donosio mnoštvo knjiga koje bi deda
Andrej samo za njega izabrao. I danas se u ukrajinskom mestu Kaljnik
mogu pronaći grobovi porodice Dostojevski dok u Kijevu, Odesi i Makijvci
žive njihovi potomci. U mestu Vijtivci postoji muzej Fjodora Mihajloviča
čija postavka svedoči o vezama sa ukrajinskom kulturom, društvenim
prilikama i stanovništvom.
Kada se tokom jedne polemike pozitivno odredio prema knjigama i
piscima koji zastupaju socijalističke ideje, Dostojevski je osuđen na smrt.
Nakon hapšenja i sadističke farse koju je izvela carska policija, autor i
njegovi drugovi su izvedeni na iscenirano streljanje. Dok su pred
strljačkim strojem očekivali egzekuciju stiglo je carsko pomilovanje.
Kazna im je navodno promenjena u dugogodišnju robiju. U stvari,
autoriteti nisu ni imali nameru da ih streljaju već se radilo o običnom
iživljavanju nad nemoćnim ljudima. Na robiji, Dostojevski doživljava
veliku ideološku transformaciju. Dok je ranije naginjao prema
hrišćanskom misticizmu i liberalnim socijalnim idejama nakon sibirske
golgote počeo je da se pozitivno odnosi prema monarhiji, ruskom
pravoslavlju i nacionalizmu. U zimu 1881. Dostojevskom je priređena
veličanstvena sahrana kojoj je prisustvovalo preko sto hiljada ljudi,
mahom studenata a sam pogreb spontano se pretvorio u demonstracije
protiv carskog režima. Da je kojim čudom naš savremenik, sigurno bi
kritikovao vlast ali bi se svom snagom suprostavljao i politici Zapada koju
nikada nije podnosio.
ZAVRŠNA REČ
Niko ne može da tumači Putnove misli ali možemo čitati knjigu koja
je inspirasala ruskog predsednika da odpočne rat protiv celog sveta.
“Treće carstvo: Rusija kakva bi trebala biti” utopistički roman Mihaila
Jurijeva objevljen je 2006. i predstavlja udžbenik čije lekcije i danas
marljivo izučavaju u Kremlju. Knjiga objašnjava nužnost ponovnog
uspostavljanja starog svetskog poretka kada je Rusija po sveukupnoj moći
nadmašila Evropu i Ameriku. Prvo carstvo uspostavljeno u doba vladavine
Petra Velikog, drugo u vreme Staljina a onda je na red došla – treća
sreća.
Roman detaljno opisuje godine ruskog preporoda koji počinje pod
vlašću Vladimira II i nastavlja pod Gavrilom Velikim sve do konačnog
stvaranja Trećeg carstva. I jedan i drugi vladar uspešno sprovode projekat
“nove staljinizacije”. Prvi korak u tom pravcu bila je aneksija Krima i upad
u Donjensk i Luhansk. Na referendumu čak 93 procenata stanovništva
glasa za stvaranje nezavisne Crnomorske Republike Donjensk i pripajanje
teritorije istočne Ukrajine. Ubrzo dolazi do ukidanja nezavisnosti
Belorusije i Ukrajine.
Iako nije predvideo ekonomske sankcije sveta prema Rusiji, Jurijev
u knjizi detaljno opisuje ucene gasom i i nuklearnim oružjem. U jednom
trenutku junak knjige Vladimir II u intervju za francusku televiziju kaže:
“Ako nas ne volite, počnite rat i pokorite nas ili još bolje prestanite da od
nas kupujete gas, energente i hranu i tako lepo umrite od gladi!”
Odlučnim stavom da se suprostavi celom svetu Vladimir II izaziva reakciju
Zapada kada počinje Treći svetski rat. Posle višegodišnjih razaranja i
nebrojenih ljudskih žrtava Rusija izlazi kao pobednik a na njeno čelo
stupa Gavrilo Veliki naslednik velikog Vladimira II koji zasluženo odlazi u
istoriju.
PAUZA
Čekajući presudu, advokat odbrane je prelistavao jutarnje izdanje
tabloida “Strujomer”. Na sredini treće strane, pisalo je: “U maju 2023.
godine, Henri Kisindžer će proslaviti stoti rođendan. Ne postoji nesreća,
rat, moralna svinjarija koja se minulog veka u svetu dogodila a do on naki
način sa istom nije bio povezan. Na pitanje novinara: šta dalje? Henri K.
ozbljno odgovara: “Još sto godina ovako a posle ćemo videti!”
PRESUDA
“Uoči njegovog rođendana bilo je to uveče oko devet časova, u
vreme kada na ulicama vlada tišina, dođoše dva gospodina u K. – ov stan.
U redengotima, bledi i gojazni sa cilindrima koji kao da su bili prikovani
za glavu… Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred
njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude.
“Kao pseto” reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.”
NAPOMENA: U tekstu su korišćeni blago modifikovani citati iz romana
“Proces” Franca Kafke
– SRPSKA KRITIČKA MISAO – OD AV, AV DO ĆIJU, ĆI
Legenda kaže da je u drugoj polovini devetnaestog veka, Miloš
Teodorović u kraljevstvu narečeni Obrenović osmislio “instituciju” koja je
u narodu bila poznata pod imenom – lajaonica. Dok je vladao Srbijom,
Miloš Veliki nije bio u prilici da angažuje agencije za ispitivanje javnog
mnjenja. Raspoloženje u narodu proveravali su kafanski žbirovi i
dobrovoljni špijuni širom Srbije. Kada je narod kritikovao vlast, kralj bi
još jače zatezao kaiš oko pasa i omču oko vrata svojih podanika. Ako bi
izveštaj doušnika glasio: “Narod se ućutao Vaše visočanstvo!” – Obrenović
bi naredio: “POPUŠTAJ!”. Današnji politički analitičari zaključili bi kako
je stepen demokratije u Miloševo vreme bio obrnuto srazmeran izrečenim
kritikama na račun vlasti. Ili u prevodu na jezik tog vremena: narod je
najopasniji kada ćuti.
U prvoj polovini dvadesetog veka, opozocione snage su svoje
nezadovoljstvo izražavale štampanjem letaka, stidljivim protestima i
retkim obustavama rada, dok su zbog kritike monarhije, komunisti
završavali u tamnicama. Četrdesetih godina istog veka uloge su
zamenjene pa je škripu zatvorskih kapija nadjačao zvuk golootočkog
kamena. U godinama obnove i izgradnje, opozicije gotovo da i nije bilo a
ako bi se “reakcija” stidljivo oglasila, OZNA bi za to odmah doznala. U
leto 1968. zajedno sa kolegama širom sveta, pobunili su se studenti
Beogradskog univerziteta. Medijsku delatnost iskazali su izdavanjem
fanzina i zidnih novina. Kao najverniji čitalac ovih sadržaja, maršal Tito
je odmah shvatio drugarsku kritiku, javno je priznao da su studenti u
pravu a tajno naredio da ih dobro izmlate.
Sledećem vladaru batine u početku nisu bile bliske. Na Kosovu,
poručio je svojim pristalicama da niko ne sme da ih bije. Kasnije im je sa
istog mesta obećao “militantni mir” i počeo ratove u kojima nije
učestvovao. Tih ludih devedesetih, kritičko mišljenje se izražavalo na
ulici. Mitinzi protiv vlasti često su gušeni pendrecima jer je vođa brzo
promenio stav prema batinama. JUTEL, Studio B, B92 i Nezavisna svetlost
igrali su ulogu svitaca u medijskom mraku koji je uveliko zahvatio Srbiju.
Kada je buku dial-upa zamenio brzi internet, zaživelo je i kritičko “onlajn
mišljenje” koje bukvalno svako, baš kao i zadnjicu, ima. Novine časopisi,
žuta štampa i portali obukli su svoje internet uniforme i krenuli u borbu
protiv konstruktivne kritike i civilizovane komunikacije. Novinari su svoje
pisaće mašine zamenili tastaturom a ubojita kritička pera otrovnom
medijskom municijom. Informativna propaganda kao da nije bila dovoljno
žestoka. Kako bi se medijski prostor još više zagadio, uvedeni su i
komentari čitalaca. Anonimni bojovnici pisane reči širili su mržnju na sve
strane. Četnici su udarali na partizane, patrioti na izdajnike, partizanovci
na zvezdaše a svi zajedno na drugosrbijance, elitu kruga dvojke i pedere.
Podeli pa vladaj i nikom se ne pravdaj!
Kada je vođa skoknuo do Holandije, kratko su vladali neki novi klinci
ali su parole i govor mržnje ostali isti. U jeku najžešćih rasprava na
internetu, Srbija je izgubila premijera na čiju su likvidaciju pozivali
mnogi mediji, komemtatori ali i ljudi iz samog vrha vlasti.
Nekako u to vreme na scenu stupaju Fejsbuk, Instagram i na kraju
Tviter. Junoše koje su pred taštom stajali mirno a šefu ljubili skute i
rukave, na internetu su mogli da svakome, anonimno, skrešu u brk. Uoči
izbora 2012. Godine, elita se zalagala za tzv. bele listiće kako bi izazvali
kritički stav prema predsedniku bele kose i finih manira. Dok se na meti
botova nalazio BoTa, SNS je strpljivo stvarala lojalnu internet omladinu.
Profesionalne sveznalice preplavile su srpski medijski prostor. Komentari
po narudžbini, glorifikacija svojih lidera, satanizacija protivnika a sve to
pod tamnom zavesom anonimnosti. Internet kampanja je u potpunosti
uspela. Na čelo države došao je Toma Grobar a propagandu je preuzeo
Aca Navijač koji se tokom bogate političke karijere proslavio mnogim
izjavama ali većini njegovih podanika za srce je prirasla ona, po kojoj:
“Nemamo pravo uništiti živote većeg broja ljudi nego što je planirano!”
Vremenom, Fejsbuk i Instagram postaju platforme na kojima
saznajemo gde su nam prijatelji putovali, šta su jeli i da su im deca i
unuci – sreća najveća! Tviter međutim, preuzima ulogu džangrizavog
medijskog starca ili informativno-političke alapače iz komšiluka. Prvi
“tvit” poslao je Džek Dorsi 21. marta 2006. godine u 12:50 po lokalnom
vremenu i glasio je: ”just setting up my twttr” (upravo pišem svoj prvi
tvit). Pored Dorsija, suosnivači kompanije Tviter bili su Noa Glas i Evan
Vilijams. Od početne ideje da se pojedincu omogući grupna SMS
komunikacija od 140 karaktera, Tviter je za šesnaest godina dostigao broj
od 240 miliona korisnika koji na raspolaganju sada imaju duplo više
karaktera kako bi lakše izrazili bezgraničnu mudrost.
Od samog početka, svoje mesto na Tviteru jedva su dočekali
univerzalni stručnjaci za sve oblasti. Bilo da se radi o kvalitetu
izolacionog materijala na krovu porodične kuće Ražnatović, tajnoj
prepisci Rokfelera i Rotšilda ili o džinovskom akceleratoru čestica koji je
pomogao u otkriću Higzovog bozona ili „božanske čestice“ za svaku temu
oni imaju nepogrešivo tumačenje.
Mediji su brzo shvatili da je ova društvena mreža idealna za
popunjavanje praznog prostora. Besplatni “autorski” tekstovi od 280
karaktera pri čemu svaki tvit lako postaje povod za početak polemike,
buđenja niskih strasti, uvreda… Sve ovo garantuje veću gledanost, tiraž a
u novije vreme – broj klikova.
Srpski političari i kritički orijentisani intelektualci aktivno posećuju
ovu društvenu mrežu. Najprisutniji su Vulin, Vesić (Sićve), Obradović
(Vook), Šutanovac, Marijan Rističević, Đuka Bizon, Zorana Mihajlović,
Zoran Živković, dramski umetnici Biljana Srbljanović, Siniša Kovačević,
Sergej Trifunović (Serge Truffaut) kao i “profi” tviteraši Bora Konj,
Pokojna Mileva, Pera Vampir, Ludi Šeširdžija, Dr. Georg Šicer itd.
Jedan od najomraženijih termina među tviterašima svakako je reč –
BOT. To je skraćeni naziv za robota. U računarskoj terminologiji pod ovim
pojmom podrazumevaju se softverski subjekti koji se ubacuju u mreže
namenjene korisnicima interneta simulirajući “slučajne web prolaznike”.
Glavni cilj botova je prikupljanje informacija uz pomoć programa za
indeksovanje web stranica. U savremenom političkom životu botovima se
nazivaju članovi političkih stranaka koji za malu novčanu nadoknadu
kucaju afirmativne komentare u korist svoje partije i njenog lidera.
Ovakve aktivnosti su najizraženije tokom predizborne kampanje tako što
jedna osoba više puta ocenjuje isti komentar uz pomoć softvera za
skrivanje korisnikove IP adrese. Iako političke stranke ne žele da priznaju
ovakve aktivnosti, javna je tajna da botovi najčešće rade za vlast.
U aprilu 2020. godine, dva meseca pre parlamentarnih izbora,
Tviter je u Srbiji uklonio 8.558 naloga. Prema podacima istraživačkog
internet centra na američkom univerzitetu Stenford kao razlog za ovakav
korak navodi se: koordinisana promocija vladajuće stranke i predsednika
Aleksandra Vučića, sinhronizovani napadi na opoziciju i veštačko
podizanje popularnosti tvitovima koji podržavaju SNS i njenog lidera.
U svetu trenutno postoji preko 350 miliona aktivnih naloga dok u
Srbiji tvituje blizu 300 hiljada korisnika. Procenat ljudi koji dangubi na
ovoj društvenoj mreži zanemarujući je odnosu na broj onih koji prate
ostale platforme a pre svega Fejsbuk i Instagram. Medijski značaj Tviteru
donose žučne polemike i kontraverzne teme agresivnih tviteraša. Mediji
rado preuzimaju besplatan sadržaj, raspiruju vatru i tumače “šta je pisac
hteo da kaže”. Senzacionalizam, upotreba teških reči i uvreda uz
hroničnu lenjost mejnstrim medija pomogli su Tviteru da za kratko vreme
postane inicijalni faktor različitih ideoloških podela.
Anatomija jedne klasične Tviter papazjanije izgleda otprilike ovako:
političar, novinar, intelektualac itd. koji na društvenim mrežama ponosno
nastupa pod punim imenom i prezimenom, iznese mišljenje na određenu
temu ili kritički stav prema neistomišljenicima. Polemiku, po pravilu,
nastavljaju dežurni “piromani” normalne komunikacije, anonimni
komentatori bez skrupula, univerzalni stručnjaci za sve i svašta – od
istorije i ginekologije do kvantne mehanike. Anonimnost im uliva hrabrost
a neznanje hrani samopouzdanje. Pošto se “eksperti” zahuhtaju, na
scenu stupa sujeta tvorca originalnog komentara koji na vatru odgovara
benzinom a na uvredu psovkom. Sve ovo i ne bi bilo tako strašno da ne
govorimo o svega 2,73% svetskog stanovništa koji za razliku od većine ne
brinu puno o vremenu. Tviteraši su marginalni zgubidani koji zahvaljujući
žeđi medijskih krvopija kreiraju jeftinu zabavu za narod, besplatan šou sa
poznatim zvezdama koje se svađaju bez honorara.
Izgleda da su se finansijski savetnici Elona Maska bili dobro
obavešteni kada su svom šefu savetovali da kupi Tviter. Prvi čovek
kompanije Tesla, ponudio 44 milijardi dolara za vlasništvo nad ovom
internet platformom. Dok su svi nestrpljivo čekali odgovor, na Elonovom
Tviter profilu pojavio se sledeći komentar:
“Za tej pare si mogja da kupiš celo Vranje be budalče.”
“What?”
“Samo se ti pravi šuntav”!
Od tog dana niko više ne pominje prodaju Tvitera ali se priča da
Vranjanci zadovoljno trljaju ruke dok su pojedini lokalni funkcioneri
pazarili nove modele Tesle. Istraga je u toku…
MORALGRAD 