Omiljena šala mog pokojnog dede, inače strasvenog enigmate, bila je duhovita doskočica koja u sebi sadrži lingvističke i erotske elemente. Vic “s bradom” koji su odavno prekrili mahovina, snegovi i šaš, glasi otprilike ovako: “Rešava intelektualka ukreštene reči i pita mlekadžiju Miladina: “Povrće sa četiri slova počinje na “K”?” Miladin se malo zamisli a onda promuca: “Ku… Kupus!” Dama je bez uspeha pokušala da uklopi traženu reč: “Ne može da mi stane Miladine!”, požali se razočarano. “Će ti stane gospoja ako uzmeš manju glavicu!”, objasni mlekadžija kao iz topa. Bilo je to vreme kada su penzioneri rešavali ukreštene reči, roditelji čitali knjige a deca se zabavljala uz obrazovni televizijski program. 

Kada sam imao četiri godine već sam znao čitam i pišem, ne zato što sam mnogo pametan već sam odrastao u zlatno doba školskog TV programa, uz Kiku Bibić i emisiju “TV Bukvar”. Kasnije, maternjem jeziku su nas učili junaci emisije “Lasno je naučiti nego je muka odučiti” da bi posle crtanih filmova sve to začinili nezaboravni glasovi spikera TV Dnevnika – LJiljane Marković, Dušanke Kalanj i Miodraga Zdravkovića koji su svake večeri držali javni čas savršenog izgovora. Godine prolaze, od unuka sam i sâm postao deda i bio bih najsrećniji da je sve ostalo isto “kao u moje vreme” – ali nažalost nije! Malo po malo, srpska lingvistička svakodnevica svakim danom postaje sve tužnija. Mladi ne mare za svoj jezik a fond reči kojim raspolažu iz generacije u generaciju je sve oskudniji. 

Pošto živim daleko od rodnog kraja, osećam potrebu da održim vezu sa meternjim jezikom. Redovno čitam knjige naših autora, gledam domaće filmove i serije a nedavno mi je na pamet pao i obrazovni program sa početka ove priče. Zahvaljujući internetu i mi emigranti smo u mogućnosti da gledamo program naših TV stanica. Umesto knjige dohvatio sam daljinski upravljač i grdno se pokajao. Menjajući kanale pokušao sam da izbegnem predsednika, “Zadrugu”, novokomponovanu muziku i zasedanje Skupštine. U potrazi za obrazovnim programom naleteo sam na emisiju zabavnog sadržaja. Na ekranu gologuza pevaljka razgovara sa feminiziranim voditeljem koji malo, malo pa vrcka desnom rukom dok levom popravlja frizuru. Na molbu cakanog “novinara” da kaže koju reč o svom poslednjen nastupu, pop zvezda je odgovorila na sledeći način: “Posle finalizovane edukacije sa lajf koučom, šerovala sam performans na fejsu. Fanovi su lajkovali kao kerjzi pa sam u bekstejdžu izneverovala koliko sam transparentna! Odmah sam po difoltu kreirala kasting densera sa kul stajlingom koji su mi uprkos hejterima doneli satisfakciju. Ako guglate moje ime, ovaj klip će da papap na vašem displeju pod uslovom da vam lap top ne krašuje.” Iznerviran “jezičkim genocidom” razmišljam kako bi na ovu besedu reagovao moj divni profesor lingvistike Đorđe Paunović? 

Gasim televizor! Sve bih dao ovo nisam čuo ali šta je tu je, valja zaboraviti verbalnu papazjaniju napupele starlete. Napuštam kuću u nadi da ću prevariti mozak i misli usmeriti na drugu stranu. Čitam putokaze, nazive ulica, prisećam se brzalica, bajalica… ali slaba vajda, glas pevačice i dalje mrsi moje moždane vijuge. Setio sam se Slave berberina koji još uvek nije zaboravio svoj maternji jezik začinjen umilnim banatskim akcentom. Iskreno, brica od mene kao mušterije nema velke vajde pa sam kupio 200 grama kafe koliko da ne odem praznih ruku. Petak je, kasno popodne a u berbernici uobičajena gužva pred vikend. Pozdravljam prisutne i pošto se u radnji osećam kao kod kuće, pristavljam lonče da obradujem bricu svežom kaficom. Slava je pažljivo oblikovao zuluf gospodina Ostoje koji je ćaskao sa berberinom. Iznenada, u diskusiju se uključio i Rale, “elegantni šmeker” u trenerci, s velikim zlatnim krstom oko vrata. Pažljivo sam sipao kafu iz crvene džezve, stavio ratluk na tacnu i spustio pored oštrih berberskih makaza. Za to vreme vodio se nazovi razgovor. 

Ostoja: Naš’o sam jednog zemljaka što radi čip morgidž pa sam refinansirao kondominijum. Rentam ga da tenantima pa mani stavljam na akaunt. Dobro nam dođe kao ekstra inkam.

Rale: To ti je smart. Ja sam morao da kancelujem tikete koje smo bukirali za vakejšen. Bos mi promenio šiftu i odbio da skedžueluje dejs of.

Slava: E jeste džukela!

Rale: Pravi je hejter Slavo. DŽelouz je što pravim haj satnicu. Sa overtajmom zaradim više od njega.

Ostoja: Mi muku mučimo s dejkerom. Žena je uzela ekstra part tajm džob a ja čim završim šiftu u šopi odem do jednog inšurens ofisa ‘de radim k’o sekjuriti. Tako nam Stefana i Ešli uvek pokupi bejbi siterka. Mi se trudimo da decu often viđamo… Bar dva tri puta svakog vika.

Slava: Znam Ostoja, samo pazi da ih ne razmazite!

Ostoja: Deca su mala ali razumeju da mi ovoliko radimo za njihovo dobro. Tako mora da bude sve dok ne otplatimo morgidž. Svaki fri tajm koristimo da budemo sa njima pa smo ih ovog samera vodili tri dana na oušen. Ima tu mač talasa, mnogo više nego na našem moru.

Rale: Bolje je da čovek radi nego da se druži sa našim ljudima.Oni uglavnom vole da mejkuju fan od nas koji smo nešto uradili u životu. Ko im je kriv što ne znaju da ostvare sukces kad im ova zemlja već daje čens. Dobar sam samo sa jednim kolegom koji radi sa mnom u storu i vrlo je polajt. Vikendom ide na pecanje pa mi u mandej ujutru donese svežu fiš. NJegovu ženu mrzi da čisti! Mi to lepo frizujemo pa svaki frajdej jedemo kad je post.

Slava: U pravu si Rale, tradicija je jako važna a koreni su svetinja.

Rale: Tu si rajt Slavo! Moramo da sejvujemo sve što je srpsko a naročito lengvidž.

“Amin tu det!”, viknu Ostoja dok je ustajao sa stolice. Platio je šišanje i pohvalio majstora. “Odličan herkat Slavo, imaš zlatne hends!”

Pošto je Rale ranije završio sa ulepšavnjem, zemljaci su zajedno napustili lokal i krenuli u nove radne pobede. Slava je udahnuo jako, popio ostatak kafe i krenuo napolje da popuši cigaretu.

“Jel vidiš ti Šumadinac šta sve ja moram da slušam? Kad ti ovakvi dođu, šišanje bi trebalo pet puta skuplje naplaćivati.”

Pokušavam da smirim majstora ukazujući na lingvistički trend uvođenja anglizama u morfološki sklop našeg maternjeg jezika.

“Ajd sad ga i ti tupiš… Morfolofija ili biologija nije mnogo važno. Znam samo jedno, ako ovako nastavimo uništičemo srpski jezik a onda nam jedino preostaje da lajemo!”, poentirao je ljutito brica.

I zaista, dok drugi narodi obogaćuju svoj jezik, smišljaju nove reči, prilagođavaju stare, uzimaju po ponešto iz engleskog ali mnogo više inoviraju, naši lingvisti se čak zalažu da termine guglovanje, lajkovanje i šerovanje uvedu u Rečnik srpskog književnog jezika. Još u vreme kada smo imali zajednički srpsko-hrvatski jezik, sa podsmehom smo komentarisali tendenciju naših komšija da koriste reči koje su u duhu lokalne kutorološke tradicije. Dok je kod Hrvata fudbal postao nogomet, šrafciger – odvrtač a paradajz – rajčica, mi smo se tvrdoglavo držali tuđica. Ako napredak nauke i tehnologije već zahteva uvođenje novih pojmova, zar nije logičnije izmisliti novu reč nego je prosto preuzeti iz engleskog? Da li je u pitanju lenjost, pomodarstvo ili nešto treće? Kroz istoriju, mnogi narodi su se suočavali sa sličnom lingvističkom dilemom ali su problem rešavali na mnogo efikasniji način. Francuzi naprimer, jezička pitanja regulišu na državnom nivou. Tako su u velikoj meri uspeli da ograniče priliv novih anglizama i zamene ih posebno osmišljenim francuskim kovanicama.

“Poplava“ engleskih tuđica eskalirala je početkom novog milenijuma. Posle društveno-političkih promena u zemlji je postojala tendencija usaglašavanja terminologije sa stranim propisima. Tokom ove lingvističke tranzicije zaboravili smo da konsultujemo jezičke stručnjake. Ekspanzijom interneta ovaj trend je eskalirao pa je upotreba tzv. “serblish-a” postala normalna pojava a korišćenje stranih reči nova moda.

Naučno filozofiranje prekinuo je arizonski berberin.

“Kada bi se Vuk Karadžić danas našao među Srbiima ništa nas ne bi razumeo. Zamisli njegovu facu da je čuo razgovor Ostoje i Raleta.”

“Majstor Slavo, ti znaš da sam oduvek bio čovek slobodnih uverenja.”

“Zdravo si liberalan Šumadinac, za moj ukus često i previše.”

“Da se ja pitam, ovu dvojicu bih uhapsio po kratkom postupku! Svako ko srpski jezik tako brzo zaboravi a engleski menja po padežima za mene je jezički zločinac!”

“Mani se hapšenja prika. Po tvojim krterijumima većina mladih u Srbiji a boga mi i polovina intelektualaca, danas bi bili u zatvoru… Znam te ‘tico, da si ti neka vlast uhapsio bi i 95 posto dijaspore! Mada, kad bolje razmislim bez ovakvih “čuvara tradicije” bar bi krvni pritisak držao pod kontrolom!”, zaključio je brica i od muke zapalio još jednu.