Još deset minuta do početka nastave, a ja sam još uvek u krevetu. Oblačim se na brzinu, uzimam đačku torbu i trčim prema školi. K’o za inat prvi čas je baš kod razrednog. U školi tišina. Nežno kucam i pažljivo otvaram vrata učionice. Nastavnik me gleda mrko i razočarano konstatuje: „Opet si zakasnio!”

Budim se i s olakšanjem konstatujem da sam školu davno završio, da živim na drugom kontinentu i da imam šezdeset godina. Odahnuo sam na trenutak, ali pogled na sat izazva novu brigu. Danas je ponedeljak, pola devet, a budilnik nije zvonio. Noćna mora se polako pretvara u jutarnji košmar. Skačem iz kreveta i po navici uključujem televizor. „Dragi gledaoci srećan vam President’s Day, državni praznik posvećen sećanju na prvog predsdnika SAD Džordža Vašingtona. Prvobitno se proslavljao 22. februara, na dan rođenja „oca nacije”, a onda je 1971. godine usvojen zakon po kome se većina američkih praznika proslavlja ponedeljkom kako bi radni ljudi i građani mogli da uživaju u trodnevnom vikendu. Od tada, Dan predsednika se obeležava trećeg ponedeljka u februaru.
Jelenskih mi rogova, pa ja danas ne radim! Oh, kako malo čoveku treba da bude srećan! Umesto žurbe i jurnjave po arizonskim putevima, sada ću na miru da popijem kafu i pretresem vesti iz zemlje i sveta. Baš me zanima kako će mediji ispratiti praznik. Otvaram „Njujork tajms” gde je udarna vest ubistvo dvojice policajaca u Minesoti, a onda slede sudski proces Donaldu Trampu i obraćanje udovice Alekseja Navaljnog svetskoj javnosti. 

Izgleda da je Džo Bajden zaboravio da je danas njegov blagdan. Da je sreće, deda Džo bi posetio Sajam naoružanja i spontano po kosi pomilovao dečaka koji ne voli vojsku. Onda bi iza tenka iskočila baba s maramom i blagosiljala predsednika. Sledeći, u kadar upada starac Čarli od stotinu ljeta, s predlogom da Džozef bude doživotni predsednik, što je u Bajdenovom slučaju prilično realna mogućnost. Da je sreće kao što nije, predsednik svih građana SAD predveče bi otišao na svečanu akademiju, gde politički podobni glumac svoj duboki glas pozajmljuje Džordžu Vašingtonu čiji animirani lik na plejbek izgovara patriotske parole. Na kraju prazničnog dana veliko finale – vatromet u svim većim gradovima Amerike. Razmišljam kako bi Amerikanci bili srećni da je njihov predsednik u stanju da organizuje nešto ovako veličanstveno ali ko im je kriv, sami su ga birali.

Pred sobom imam neplaniran slobodan dan. Dvoumim se da li da podšišam travu u dvorištu ili da skoknem do brice dođoša? Odmeravam zelenu površinu u avliji i konstatujem da posao može da sačeka do vikenda – na kraju praznik je i ne treba čačkati mečku na crveno slovo. Na putu do berbernice svratio sam u knjižaru da kupim Bajdenov predizborni poster kako bih iznenadio majstor Slavu. Ulazim u radnju, a tamo jedna jedina mušterija.

Slava je zadenuo češalj u gornji džep belog mantila, a onda me odmerio od glave do pete.

– Otkud ti Šumadinac u ponedeljak na sabajle? Da te nisu najurili s posla? Nisi ti neka cvećka, ali si previše pošten da bi radio u banci! Nije to za tebe.

– Praznik je, Slavo. Ne radi se danas, objašnjavam.

– Svaki dan je neki praznik, matori… Evo, danas je, na primer, Sveti Vukol, episkop smirski i sveti Fotije, patrijarh carigradski, odgovara spremno brica.

– Mislio sam na President’s Day, a evo i poklon sam ti u to ime doneo, uzvraćam, pokazujući Bajdenov poster. Mogao bi da ga okačiš na zid ovde pored Novaka Đokovića.

Opšte je poznato da je „lalu” zdravo teško iznenrvirati, a Banaćinana pogotovu. Meni je to ipak pošlo za rukom. Slava je odložio makaze i učtivo se obratio mušteriji.

– Milanče, je l’ se ne ljutiš da napravimo kratku pauzu? Hteo bih da Šumadinca izbacim napolje, a onda bi valjalo zapaliti jednu. On će da mi skrnavi – Zid slavnih.

– Nemoj, Slavo, k’o boga te molim, preklinjao je Milan. Vidiš na šta ličim ovako napola ošišan. Nije čovek mislio ništa ružno. Je l’ tako da niste, gospodine?

– On će meni Bajdena pored Đokovića da kači! Pa je l’ ti znaš da ja Noleta volim više i od Nikole Tesle! Za ovakvu uvredu možeš da se iskupiš samo ako odeš do Jasenka i doneseš nam burek, bio je oštar berberin.

– Meni ne treba burek, samo završi šišanje, kumim te, vapio je Milanče iz berberske stolice.

Zadovoljan što je provokacija uspela, prihvatam ulogu krivca i donosim traženi burek.

– Mnogo sam zgrešio, Slavo, pa sam i jogurt uzeo ne bih li se bar malo iskupio. Nego nešto ti se nakrivio Tito na zidu. Ako imaš selotejp mogu da ga prilepim.

– Ne diraj ništa, dosta si ti danas uradio. Toliko si me iznervirao da sam Milančetu umalo uvo odsek’o!

U znak pokajanja za svoja nedela, servirao sam doručak za svu trojicu. Pošto je preživeo šišanje, Milan mi je pružio ruku i predstavio se. Kaže da u Americi radi kao agent za promet nekretnina, a u zavičaju je bio profesor istorije.

– Dobro, Milanče, progovorio je brica između dva zalogaja. Ovaj Dan predsednika mi baš ide na živce. Ako ga mi kao podanički narod nismo usvojili otkud Amerima ideja da odaju počast tim prevarantima? Da li se još negde proslavlja President’s Day?

Milana je pitanje zateklo u nezgodnom trenutku jer je upravio zagrizao burek izdašno ga zalivajući jogurtom. Žvakao je jako, a onda odgovorio mlako.

– Poljska ima svoj Dan predsednika koji se slavi 22. decembra, Holandija obeležava Dan Kralja (Koningsdag) 27. aprila dok Gana slavi Dan osnivača u čast Kvame Nkrumaha i drugih lidera nezavisnosti.

Uprkos intenzivnom razgovoru, moji drugari su očas posla smazali burek iz pekare „Balkan”, a ja sam po kazni morao da pokupim ostatke sa improvizovane trpeze. Ponesen pričom o praznicima, pred očima su oživele slike veličanstvene proslave Dana ustavnosti u našoj zajedničkoj domovini. Pitao sam se da li i drugi narodi obeležavaju ovaj praznik. Milanče je imao spreman odgovor.

– Norveška ga slavi 17. maja u čast usvajanja Ustava iz 1814. godine. U Južnoj Koreji se obeležava 17. Jula, kada je 1948. godine usvojen prvi ustav posle razgraničenja sa Severnom Korejom. U Japanu, 3. maja, u čast najvišeg pravnog akta iz 1947. godine. Ovaj dan je deo „Zlatne nedelje” kada Japanci odaju počast miru, slobodi i demokratiji.

Tokom časa istorije u berbernici brice dođoša nije se pojavila nijedna mušterija. Majstor Slava se silom prilika našao u poziciji da ispoštuje praznik nove domovine i odlučio da ranije zatvori radnju. Siti i napiti krenuli smo kući. Uživajući u blagodetima prazničnog saobraćaja pokušao sam da zamislim šta bi se dogodilo da se danas sretnu američki i srpski ustavotvorci. Šoferšajbna se pretvorila u mentalni ekran na kome se projektovao distopijsko-fantastični film bez pevanja i pucanja. 

U uvodnoj sceni, kvartet neobično odevenih muškaraca sa galerije Skupštine Srbije prelazi u poslanički restoran. Čudna kombinacija filmskih likova. Tu su Džordž Vašington, Lazar Teodorović, Tomas DŽeferson i Dimitrije Davidović. Zauzeli su mesto u uglu restorana, pogledali jelovnik i grdno se obradovali cenama. Naručili su MB pivo „svetsko a naše” i brdo ćevapa za meze. Srbija je ovo, brale, nije red da gosti bistre politiku na prazan stomak. Komentarisali su opšti cirkus kome su upravo prisustvovali u skupštinskoj sali i prešli na manje pikantnu temu.

– U vašoj skupštini sam se osećao kao u našem Kongresu. D’ izvinete, replicira lud zbunjenom. U Americi je još uvek na snazi Ustav koji smo osmislili u Filadelfiji 1789. Tokom poslednjih 235 godina doneli smo 27 amandmana i prilagodili ga modernim vremenima. Ali šta to vredi kada ga krše kako im se prohte, žalio se Vašington.

Laza je želeo da naruči novu turu, ali ga je konobar sve vreme ignorisao.

– Vi Ameri ste baš zatucani, počeo je Mita Davidović svoju besedu. Mi smo za mnogo kraće vreme promenili 13 ustava, a amandmane smo prestali da brojimo na Vidovdan 1921. godine.

– Mene brine što ni predsednici ne poštuju ustav, rekao je zabrinuto Džeferson. Tramp tamani emigrante kao zečeve, a Bajden bombarduje kad mu se prohte, ponekad lično, a još češće preko one stvari tj. saveznika.

– I u nas je ista situacija, nadovezao se Teodorović, ovaj šizoje zajašio kao da mu je Srbija dedovina. Umesto da deli ordenje, krcka platu i ne radi ništa, on prigrabio vlasti i bukvalno o svemu odlučuje.

Pivo još uvek nije stiglo, pa je ustavotvorce počela da hvata nervoza. Taman kad su hteli da se pobune, umesto konobara
pojavio se bezobrazno visok muškarac pesedesetih godina, sa izrazito naglašenim usnama i naočarima koje je kažiprstom non stop podizao prema obrvama.

– Gospodo, dobar dan vam želim. Samo da znate da za vas piva više nema, odbrusio je gostima za stolom u ćošku.

– Izvinite, ali to nije vaša nadležnost. Molim vas, pošaljite nam konobara. Nemamo mi šta s vama da razgovaramo, pobunio se legalista DŽeferson.

– Ja ovde donosim sve odluke, a vi ako vam se ne sviđa potražite drugu kafanu, odbrusio je dugajlija.
– Ali to nije po zakonu.
– I? Pa, seirio se autokrata.
– Zašto nam to radite, vi moćni čoveče, pitao je Vašington.

– Ova dvojica nemaju nikakvo pravo da o ustavu govore, rekao je vrhovni stručnjak pokazujući na Lazu i Mitu. I zato me nikada nije sramota kada oni, koji su najgori među nama, takve reči koriste i takve izraze govore. Za mene je važno šta će ostati iza nas i hoćemo li ostaviti budućnost za našu decu. Živela Srbija, odbrusio im je na kraju svog izlaganja. 

– A sada me ostavite na miru, vidim onog košarkaškog trenera za šankom. Treba i njemu da održim lekciju.