Kada naš čovek napusti rodni kraj i ode u beli svet, sa sobom ponese dobar deo svog zavičaja. Ostavi on kuću, traktor i onaj escajg koji mu je strina donela kao svadbeni poklon ali ponašanje i mentalitet ostaju.

Krajem devedesetih godina prošlog veka, veliki broj emigranata iz bivše Jugoslavije naselio se u Americi. Većina njih su prve godine izbeglištava proveli u zemljama zapade Evrope ali čim je potpisan Dejtonski sporazum domaćini su im otkazali  gostoprimstvo. Rahmetli Jugosloveni su se našli pred teškim izborom. Ili da se vrate u rodni kraj ne znajući koga će u svom domu zateći ili da odu u Australiju, Novi Zeland, Kanadu ili SAD. I dok su prve tri zemlje primale mahom visokoobrazovane stručnjake, u Ameriku su se doselili svi ostali. Nije to prvi put da “duševni” američki političari primaju izbeglice iz zemalja koje su upravo “oslobodili” do temelja. Ovaj proces počeo je pedesetih godina “uvozom” radne snage iz Koreje, sedamdesetih iz Vijetnama da bi devedesete bile rezervisane za bivšu SFRJ pri čemu je najviše izbeglica prispelo iz BIH.

Jedan mudar čovek reče da svaki stereotip bar osamdeset posto odgovara istini, pa su tako Koreanci mahom vlasnici prodavnica i restorana u kojima se prodaje hrana i specijaliteti azijske kuhinje, Vijetnamci drže salone za masažu i doterivanje noktiju dok su se naši ljudi našli zaposlenje u fabrikama i hotelima. 

Od prvog talasa seobe Jugoslovena pod Slobom, Franjom i Alijom prošlo je trideset godina a žrtve bratstva i jedinstva još uvek nisu pronašli svoje mesto pod zanatskim suncem američkog neba. Nađe se tu i tamo po koji dućan u kome se može kupiti Smoki, Plazma ili kiseli kupus za sarmu, u svakom većem gradu postoji pekara sa burekom i bosanskim pitama pa čak i poneki restoran ali kada se sve sabere naši ljudi u Americi mahom rade za druge.

U nedostatku pravog lokala gde bi na jednom mestu okupio svoje zemljake, vaš pripovedač je rešio da ga izmisli. A od svih zanata ovog sveta, odlučio se baš za berbersku radnju. Mada ako pogledate fotografiju na početku teksta, biće vam jasno i zašto. Pošto je berberin Slava Šišanski u Arizonu došao iz Kikinde svojoj  radnji je dao prikladno ime – Brica dođoš! Svi mi koji smo u detinjstvu gledali seriju “Salaš u Malom Ritu” naučili smo dve stvari – da student nije zapalio žito i da je brica dođoš beskrajno duhovit i zabavan gospodin.

U berbernici zatičem majstora kako na internetu čita novine iz starog kraja. Slava mi objašnjava da mu dobro dođu ove pauze da se odmori posle praznične gužve. Izlazimo ispred lokala da Slava zapali jednu.

– Nije loše u Americi samo me nervira ovaj teror nad pušačima. Moram da se krijem k’o da sam nešto ukrao.

Pitam kako ide posao, ko su mušterije, može li da se zaradi… 

– Šišaju se mahom naši ljudi. Dolazi mi i nekoliko Rusa a i boga mi i desetak Amerikanaca. Ima i jedan čiča koji je tu svakog jutra. Drhte mu ruke a voli da bude sveže izbrijan.

Nevešto konstatujem kako je sa muškarcima lako jer njima frizura nije preterano važna.

– Grešiš prijatelju, muškarci su veoma osetljivi kada je o kosi reč iako se prave da im je svejedno. Mojim mušterijama svaka dlaka mora biti na svom mestu! Najgori su oni polućelavi koji vazda nešto zanovetaju a najlakši ovi kao što si ti. Šišam ih na nularicu i ne brinem!

Slava je ugasio cigaretu i dok mi je pokazivao novi restoran specijalitetima etiopijske kuhinje na prkingu ispred berbernice se zaustivio mercedes, crvene boje i friške godine proizvodnje. Krupan muškarac u ranim četrdesetim izlazi iz automobila u velikom stilu. Zaključava svog ljubimca i uz obavezni klik aktivira alarm. 

– Zdravo Nedjeljko, uđi da te majstor Slava dotera k’o mladu za udaju!

– Sretan parznik ljudi!, oglasio se vlasnik mercedesa.

– Misliš na Srpsku novu godinu? Ne slavim ti ja to prijatelju! Mnogo je tih praznika brate slatki. Prošle godine mi doš’o jedan Kinez u februaru. Kaže da ga podšišam za Novu godinu. Mislio sam da me zajebava a posle čujem da oni svoju proslavljaju dok se mačke oko plota jure. Ko će to da pohvata!

– Ma Dan Republike Srpske Slavo!, meni je to najvažniji praznik!

Nedjeljko je seo u magičnu stolicu u kojoj su sva čuda moguća pa čak i da i ovaj zemljak postane lepotan. Iskusni brica postavlja kratka pitanja kako bi od mušterije izvukao što više podataka o našim ljudima u Arizoni. Nije čudo da frizerski saloni oduvek slove kao manufaktura najrazličitijih abrova. Tu se sazna ko koga i koliko puta. Da li zemljak bije ženu i koliko para u zavičaj šalje. Pošto je izogovarao rodbinu, prijatelje i komšije, Nedjeljko nas upoznaje sa događajem koji mu je prethodne nedelje doneo brojne nedaće.

Naime, 9. januara kada je u Banjaluci odlikovan Baja Mali Knindža, Nedjeljko je u svojoj kući organizovao poroslavu Dana Republike Srpske. Okupilo se društvo malo ali odabrano. Došao je kum Jovo poreklom iz Dobrinje, rodica Milica iz Prnjavora, bratić Vidak iz Bijeljine a nešto kasnije im se pridružio i šogor Božo iz Šargovca. Domaćica Cvijeta spremila je sve po redu: prvo mezu, pa trahanu, kljukušu i druge pite dok je rodica umesila svežu maslenicu. Glavno jelo pripremano je u dvorištu. Kućnog ljubimca praseće samoispovesti, ljuti Krajišnici su po običaju natakli na ražanj. Bio je to drugi nazimak koji se tih dana kočoperio sa praznične trpeze. Rođaci su se okupili oko ognjišta koje je još uvek bilo mlako od božićne lomače. U uglu dvorišta, odmah pored bazena, vatra je milovala krmačinog sina dok su nezvanični ambasadori Milorada Dodika u Americi nazdravljali uz dvanaest godina staru rakiju “Strujni udar” koju je Jovo dobio od rođaka iz Prijedora. Napredak tehnologije omogućio je veseloj družini da na lap topu odgledaju svečanu sednicu Skupštine RS i prokomentarišu trenutnu političku situaciju u svetu. Pošto je rakija u flaši polako nestajala sa informativnog programa prešlo se na zabavno-muzički. Prase je polako dobijalo žućkastu boju a slavljenici rešili da na sveti dan odaju počast odlikovanom estradnom umetniku. Sa muzičke linije od dvesta vati čuli su se – The Greatests Hits of Baja Little Kninja: “”Krajina gori, Srbin se bori opet granate moj dragi brate / topovi ječe, rane se leče ognjište moje, svetinja to je!  / Krajino, Krajino, krvava haljino o mili rode, evo slobode!” 

– ‘Ajmo sad onu moju matere ti, zamolio je Božo.

“Kad je struju izmisljao Tesla Ameriko, sisala si vesla / Srbin ima fore i fazone nevidljive ruše avione / Mi junaci, a oni ludaci ko je kakav vidi se po faci / Srpske trube mrze saksofone, srpsko nebo NATO avione / Olbrajtova, mani se Kosova to je sveta zemlja Srbinova!”

– Braćo danas je i treći dan Božića, valja nam otpjevat jednu religioznu!, umešao se domaćin.

“Dobro jutro, kućo stara, evo sedmog januara / pod nogama škripi slama stigo Božić, blago nama! / Dok na stolu gori svjeća, prošlosti se baba sjeća / e kada je, priča baka bilo cura i momaka!”

– E jes Bajo car, svaka mu k’o u Dodika!, likovao je Jovo dok je cedio preostalu rakiju iz flaše.

Za to vreme, žene su u kući privodile kraju pripremu đakonija. Kada su na red došli salčići i drugi sitni kolači nestalo je grejanja. U Arizoni se zime blage ali je grejanje u januaru ipak neophodno. Gospođa Cvijeta koja je u svoje vreme proglašena za prvu pratilju na izboru za Mis Bijeljine, istrčala je u dvorište.

– Nedjeljko, ne grije u kući! Samo ladno iz zidova puše!

Ranije bi u ovakvoj situaciji pozvali majstor Ratka koji je još u starom kraju stalno nešto prčakao oko struje ali se po dolasku u Ameriku izbezobazio pa je naplaćivao kao da ga je Tesla lično podučavao. Pronašli su broj servisa a pošto Nedjeljku engleski nije bio jača strana zamolio je sina gimnazijalca da pozove majstora. 

Nije prošlo ni sat vremena a na vratima se pojavio krupan crnac sa torbom u ruci koga su žene za svaki slučaj poslale u dvorište kako bi mu domaćin dao instrukcije.

– Jooo al’ je garav k’o da su ga kroz odžak provlačili!, prokomentarisao je Božo.

Malo rečima a više rukama, Krajišnici su objasnili majstoru da bi valjalo grejanje opraviti.

– Ali prvo rakija, taki je u nas red! Živeli Garo!

Mladić se našao u čudu ali je shvatio da se ovakvim mušterijama ništa ne odbija.Posle treće zdravice Karadžiću i Mladiću usudio se da stidljivo postavi pitanje.

– A zašto ste ubili prase?

Veselo društvo iz ćoška dvorišta prasnulo je u smeh. Nedjeljko je utišao muziku i autoritativno pozvao ženu.

– Cvijeto, pošalji malog dolena do Volmarta da kupi grijalicu a mi ćemo majstoru objasnit neke stvari.

Nasuli su mu novo piće i shodno svojim lingvističkim mogućnostima sve potanko razjasnili. I da su Srbi najstariji narod, i da je sramota što su Amerikanci podržavali “ustaše” i “balije” te da bi i sam trebao da se stidi što je dozvolio NATO bombardovanje Srbije.

Tamnoputom majstoru ništa nije bilo jasno ali ga je radovalo što ne mora ništa da popravlja. Nedjeljko mu je dao sto dolara za dolazak a njegovo je da sedi i pije s njima.

– Tako se u nas praznici slave a i nije red da radiš na crveno slovo!

I pored odlične fizičke kondicije, majstor je posle sedme rakije završio na kauču u dnevnoj sobi dok je proslava pored bazena postala još intenzivnija. U neko doba, komšije su zbog glasne muzike pozvale policiju. Čuvari reda i mira čudom su se čudili. Vatra u dvorištu, polovina praseta se još pušila na ražnju dok su ostatak slavljenici već slistili. Sve bi prošlo samo sa upozorenjem da jedan od policajaca, koji je inače uvek gurao nos gde mu nije mesto, nije spazio crnca na kauču. Mastor je na sebi imao uniformu na kojoj je pisao naziv kompanije “Star Light Electric LLC”. Namćorasti pandur je radio stanicom nešto proveravao a onda se obratio kolegi koji je prihvatio da s domaćinom nazdravi Momčilu Krajišniku.

– Kolega, izgleda da smo pronašli nestalu osobu!, bio je ozbiljan NJuškalo, električar kompanije “Star Light Electric LLC” kome se od jutros gubi svaki trag leži bez svesti u dnevnoj sobi!

– Ma nije on bolan nestao, objašnjavao je Nedjeljko, samo se malo napio! Mada nije ni čudo, jaka je ova “strujevača”!

Policajcima su bili u čudu dok im domaćinov sin nije sve objasnio. Organi reda su onda probudili crnca, javili njegovim šefovima da je pronađen i u vidu lastinog repa napustili proslavu Dana Republike Srpske u Arizoni.

Majstor Slava je pažljivo saslušao mušteriju. Pre nego što je skinuo peškir s Nedjeljkovog vrata pokvasio mu je kosu i napravio razdeljak na sredini glave.

– Nego da te pitam Nedjeljko, oglasio se berberin, ti si verovatno za Vučića?

– Joo pitanja, pa za kog’ ću drugog bit’ čovječe!?

– Jesi li glasao na srpskim izboraima?

– I ja i cjela familija kako iz Arizone tako i iz Krajine!, odgovorio je ponosno.

“Eh što ne reče ranije!”, pomislio je brica dođoš.