Blog

Popodnevna šetnja koju je Nenad Dejanović Prle disciplinovano upražnjavao svakoga dana imala je precizno utvrđeni raspored. Najpre bi obišao dva kruga oko pristaništa, potom kratak odmor na omiljenoj klupi i na kraju odlazak u kafanu. Te večeri međutim, vreme mu nije išlo na ruku. Hladan vetar ozbiljno je zapretio da naruši ustaljenu rutinu lokalnog knjižara. Trudio se da ignoriše  ideju koja je uporno sugerisala da prekine šetnju i potraži utočište u nekoj zavetrini. Prolazeći pored apoteke nenadano je naišao na lokalnog boema i dežurnog sveznalicu. Majk Peinter je kao i obično plenio elegancijom, pažljivo je popravio kravatu i vragolasto dobacio Nenadu:

– Išao sam kod apotekara Džerija da pokupim lekove. Kada sam video cene,  shvatio sam da ću proći mnogo jeftinije ako umrem što pre.

Na parkingu ispred kafane „Etika“ Prle je ugledao šleper natovaren raznobojnim automobilima marke Fiat 500 L. Videvši kamion, nostalgični osmeh prekrio je Nenadovo lice. Produžio je. Na ulaznim vratima pažnju mu je privukao oglas: „Potreban vozač za kućnu dostavu hrane“. U kafani nije bilo mnogo ljudi. Zbog lošeg vremena i najverniji gosti su te večeri ostali kod kuće. Za stolom pored samog ulaza opazio je nepoznatog muškarca. Gusta crna kosa, brada od tri dana i visoko čelo izbaždareno borama. Nervozno je lupao nogom po podu, prebirao po raskupusanim papirima i ispijao kafu. Nenad je prišao stolu, predstavio se i naručio piće za obojicu. Neznanac ga je ljubazno pozvao da mu se pridruži a kada je konobar doneo kafe Prle je veselo uzviknuo:

– Automobili koje prevozite šleperom, proizvode se u mom rodnom gradu, tamo daleko na kočopernom Balkanu. Upravljati ovom grdosijom nije lak posao. Nimalo vam ne zavidim prijatelju. Koliko dugo vozite kamion?

Vozač se najpre predstavio:

– Zovem se Dejvid, preko dvadeset godina sam bio taksista u metropoli a onda mi se na glavu srušio čitav svet. Kamion sam počeo da vozim nedavno. Teško se privikavam, nesiguran sam za volanom, plašim se.

Konobar Omar najpre je servirao večeru koju je Dejvid ranije naručio a ispred Prleta je diskretno spustio čašu sa burbonom. Nenad se setno prisećao različitih faza koje su pratile proizvodnju automobila u njegovom gradu. Od fiće, tristaća i stojadina preko Juga o kome se u Americi još uvek pričaju vicevi pa sve do najnovijih luksuznih modela koji ne zaostaju mnogo za konkurencijom. Po završetku večere, Dejvid je ispio veliku čašu soka od borovnice i otpočeo svoju životnu priču. Prle je otvorio beležnicu i pažljivo zapisivao svaki detalj. Valjalo je prikupiti građu za redovnu rubriku u lokalnim novinama „Radost“.

Nekoliko meseci ranije Dejvid je vozio taksi u jednom od najvećih gradova Amerike. Dobio je poziv da pokupi mušteriju ispred bolnice. U automobil je ušao proćelavi muškarac sa naočarima. Po Dejvidovoj proceni, gospodin je tek zakoračio u petu deceniju. Ljubazno mu je saopštio destinaciju i odsutno se zagledao u daljinu. Taksista je bio željan razgovora:

– Znam da nije uobičajeno ali eto, čeka nas duga vožnja pa sam želeo da s vama podelim užasnu sudbinu koja me je ovih dana zadesila. Zovem se Dejvid a vi?

Putnik je ljubazno odgovorio da se zove Pol i da bi rado saslušao Dejvidovu priču. Taksista nije želeo da se mušterija predomisli pa je odmah krenuo u verbalnu akciju.

Već dvadeset tri godine je radio kao taksista. Nijedna kazna. Nikada udes, čak ni najmanja ogrebotina na kolima. „Kada kolege počnu da te cene, što je među taksistima nezamislivo, onda znači da si postao ekspert u svojoj profesiji.“, pohvalio se. I tako sve do nedavno kada je jedan odvratni glavonja ušao u taksi.

Dok je Dejvid odmotavao klupko svog neveselog doživljaja, Pol je analizirao vlastite probleme koji su mu već duže vreme zagorčavali život. Pristigao je iz bolnice u kojoj leži teško bolesni prijatelj čiji se život polako gasio. Sledeća Polova destinacija bila je advokatska kancelarija gde će na poslednjem ročištu biti utvrđeni detalji razvoda braka. Nakon dvadeset godina mučenja došlo je vreme da se pogase svetla bračnog cirkusa, da se klovnovi isplate i konačno proglasi fajront. Posle advokata, Pol će posetiti nepokretnog oca koji je već godinama smešten u staračkom domu. Očeva penzija do nedavno je pokrivala troškove ali su cene drastično skočile. Veliko je pitanje da li će biti u stanju da i dalje plaća lečenje. Da maler bude veći, na poslu se već uveliko zucka o „racionalizaciji radnih mesta“ što to u prevodu na jezik običnog mučenika znači – tehnološki višak ili još preciznije – otkaz! Zaposleni sa najdužim stažom, samim tim i najvećom platom uvek su prvi na meti. Činjenica da imaju iskustvo i da najbolje rade svoj posao sve je manje važna u dnašnjoj Americi kojom upravljaju moćne korporacije.

Na prednjem sedištu taksija, Dejvidov monolog se nije prekidao. U njegovoj priči, trbušasti glavonja u pripitom stanju zahtevao je vožnju do nahudaljenijeg predgrađa metropole. Najmanje šezdeset milja u jednom pravcu. Posle dvadesetak minuta, putnik je iznenada tražio da stanu. Naredio je Dejvidu da taksimetar ostane uključen dok se ne vrati. Glavonja je ubrzo  nastavio put, izvrnuo se na zadnjem sedištu i spavao do krajnje destinacije. Taksimetar je otkucao trista dvadeset dolara. Umesto novca, mušterija je izvadio legitimaciju saobraćajne inspekcije i poručio Dejvidu da se ne šali glavom kako ne bi izgubio radnu dozvolu. Izašao je iz taksija i nesigurnim, pijanim korakom odšetao u noć. Dejvid je zapamtio ime, broj službene legitimacije, fotografisao je pijanog putnika, stanje na taksimetru i već naredog dana slučaj prijavio inspekciji. 

Pol ga više nije slušao već je nemo jadikovao nad svojim nedaćama. Ako izgubi posao, kako će pomoći porodici umirućeg prijatelja? Da li će biti u stanju da posle razvoda otpočne novi život kada čitava imovina pripadne bivšoj ženi? Otac je zaslužio najbolju negu ali kako da mu to priuštiti?

Taksista je sa sedišta podigao flašu, otpio gutljaj vode, podmazao grlo i nastavio svoju priču. Nedelju dana pošto je slučaj prijavljen inspekciji, Dejvid je dobio poziv iz Gradske uprave. Disciplinska komisija je pokrenula postupak ali ne protiv glavonje već protiv Dejvida. Prema tvrdnji trbušastog inspektora, tokom vožnje, taksista mu je navodno nudio usluge prostitutke koja za Dejvida  radi već duže vreme, kao i drogu po izboru putnika. Naravno, za sve to inspekcija je imala unapred pripremljene svedoke. Dejvidu su ponuđene dve opcije: da pocepa prijavu i izvini se glavonji posle čega bi mu komisija progledala kroz prste. Ukoliko nastavi sa isterivanjem pravde, biće mu oduzeta taksi dozvola a čitav slučaj prosleđen policiji. „I eto, zaključio je Dejvid, „pravda je odavno umrla prijatelju a ja sam ti očigledno najnesrećniji čovek na svetu!“

Pol je udahnuo duboko, nakašljao se kratko i odgovorio žustro: „Iako si najnesrećniji čovek na svetu ja bih se eto veoma rado menjao sa tobom. Kod mene je sve u najboljem redu: blizak prijatelj mi je na samrti pa sam se uputio kod njegovih da ih malo ohrabrim, otac mi je godinama nepokretan a cena smeštaja u staračkom domu drastično je skočila i teško ću moći da je platim, na poslu su počela otpuštanja i ja sam najozbilniji kandidat za „titulu“ – tehnloški višak… Umalo da zaboravim razvod braka koji će uskoro postati pravosnažan a bivša žena zadržava gotovo svu imovinu. Dragi prijatelju, rado ću prihvatiti tvoju nepravdu i nesreću a ti uživaj bar na kratko u raju koji je meni onaj gore podario.

U tom trentku osetili su snažan udarac. Ogromni Ford Eksplorer, svom snagom je udario u Dejvidov taksi. Dvadesetak minuta kasnije, Pol je ležao u ambulantnim kolima čija je sirena bolno zavijala. Iznenada, iz desnog džepa je  zazvonio telefon: „Halo, zdravo ćale, dobro da si se javio. Evo super sam! Žena i ja večeramo, puno te pozdravlja. Na poslu? Odlično, dobio sam malu povišicu ali je zato poso siguran. Sirena? Mi smo na terasi jednog romantičnog restorana u centru grada a ambulantna kola su upravo prošla pored nas. Važi, vidimo se sutra!“ Onda je spustio telefon i upitao bolničara: „Može li nešto protiv bolova… ali onih duševnih?“

Nekoliko dana kasnije Dejvid je saznao tužnu vest da je Pol iste noći pao u komu iz koje se nije probudio.

Posle ovog tragičnog događaja, Dejvid je dao otkaz i nekoliko meseci nije izlazio iz kuće. Kada je depresija malo popustila, odlučio je da potraži novi posao. Od tada prevozi automobile proizvedene u Nenadovom rodnom gradu. Mrzi sebe, prezire posao i životari… a do kada će tako ni sam nije siguran.

Prle je iz džepa izvadio omanju knjigu mudrosti, otvorio osmu stranu i sagovrniku pročitao sledeću rečenicu: „Ukoliko ne voliš nešto – menjaj ga. Ukoliko ga ne možeš promeniti – menjaj svoj stav. Nemoj se žaliti!“, napisala je Maja Angelou. Potom je otišao do ulaznih vrata, odlepio oglas i pružio ga Dejvidu:

– Odvezi FIAT-e na odredište a onda se vrati u Moralvil. Pobrinuću se da dobiješ ovaj posao. Razvoženje hrane sigurno nije nešto o čemu si sanjao ali ćeš biti okružen dobrim ljudima koji su uvek spremni da pomognu. 

Dejvid je poslušao novostečenog prijatelja. Kupio je Fiat 500 L i preselio se u Moralvil. Razvozio je hranu po kućama a žitelje malenog grada prevozio do željene destinacije. Vožnju je naplaćivao po sistemu – koliko ko da. Novac zarađen od taksiranja uplaćivao je staračkom domu u kome je živeo Polov otac.

Prošlo je godinu dana od kada je Prle stigao u Moralvil. Dovoljno vremena da se osete pozitivne vibracije ovog pitomog mesta. Polako se navikavao na novi zanat. U njegovim godinama, poslovni uspeh nije bio primaran. Duhovni mir, obilje knjiga i neusvojenog znanja zajedno sa živopisnim predelima primorskog grada otkrivali su mu novu, još neistraženu dimenziju života. U mladosti, more je budilo posve drugačije asociacije. Socrealističko poimanje mora podrazumevalo je letnji godišnji odmor. Smeštaj u radničkom odmaralištu i strogo poštovanje dnevnog rasporeda: doručak, odazak na plažu, ručak, opet plaža a onda šetnja po lokalnom korzou. Ovoj listi valja dodati i  konzumiranje morskih specijaliteta na koje se mališani pristigli iz kontinetalnih krajeva nikada nisu navikli. Nenad Dejanović je voleo more ali na svoj način. Opčinjavao ga je zvuk talasa, miris vazduha i tajanstvenost kojom je zračio okean. Jutarnja šetnja pored obale postala je obavezan deo njegove svakodnevice. Od kada je dobio ponudu da u lokalnim novinama “Radost” svake nedelje objavljuje autorski članak, mozak iskusnog novinara radio je punom parom. Rok za predaju teksta se bližio a ideja za priču još uvek nije dolazila. Posle šetnje, obično bi skuvao kafu, prokrstario internetom a onda bi sa šoljom u ruci razdragano sišao u radnju. Bez jasno utvrđenog reda, po ko zna koji put  nanovo je uređivao police sa knjigama. Tog jutra, sasvim slučajno naišao je na “Medicinske tajne Američkih Indijanaca” i odmah se preselio u svet čudotvornih trava i lekovitog bilja. Dok je studiozno proučavao karakteristike aloe vere, oglasilo se viseće zvono na vratima. 

Vlasnica restorana “Etika” gospođa Rebeka Braun pojavila se sa velikom kesom u rukama. Poslednjih dana, na internetu je uporno tražila recepte srpskih specijaliteta. Naučila je svakojake izraze od rinflajša, sarme, ćevapa, sataraša, đuveča, kapame, musake, gulaša … pa sve do šufnudli, baklava, štrudle i princes krofni. Recepti su joj se činili poznatim dok joj nazivi specijaliteta nisu nimalo srpski zvučali. Ostavila je kulinarsko-lingvističke dileme po strani i odlučila da za Prleta napravi punjene paprike zapečene u rerni, Karađorđevu šniclu i Vasinu tortu. Rebeka je čitav život provela u Moralvilu. Do penzije, radila je kao nastavnik u lokalnoj školi. Trideset pet godina živela je u srećnom braku sa lokalnim kafedžijom Daglasom Braunom. Muž je dugo bolovao a Rebeka ga je brižno negovala. Deca su već  davno otišla svojim putem tako da je Rebeka uz brigu o bolesnom mužu polako počela da preuzima i vođenje restorana. Daglasa je izgubila pre pet godina i od tada je, kako bi u šali govorila, potpuno posvećena “Etici” aludirajući na originalno ime kafane koju je od muža nasledila i svim srcem volela.

– Puno hvala. Zaželeo sam se domaće kuhinje. Možda će mi srpski specijaliteti pomoći  da uklonim kreativnu blokadu. Već danima ne mogu da odlučim o čemu bih pisao za novi broj “Radosti”, požalio se Nenad.

Krenuli su prema čajnoj kuhinji. Prle je propustio gošću, ponudio joj stolicu i nasuo burbon. Piće je ohrabrilo Rebeku da odmah ponudi rešenje:

– Vaša kolumna bi trebalo da opiše život običnih ljudi u Moralvilu, posetioce kafane “Etika”, muštreije u knjižari… U isto vreme, valjalo bi se dotaći životnih tema zajedničkih svim narodima sveta. Nešto kao – moralne teme i etičke dileme, zaključila je.

Prle je podgrejao hranu i otvorio flašu vina. Tokom ručka, počela je prijateljska polemika. Tok raspave pomogao je Nenadu da prikupi početni materijal za novinarski tekst čiji se rok približavao. Rebekina priča bila je tužna i inspirativna. Nedavno je dobila e-mail u kome joj se rođak Stiven obratio za pomoć. Poslednjih godina Stiven se hrabro borio sa neizlečivom bolešću. Posle višegodišnjih hemoterapija i zračenja, lekari su zaključili da bi dalje lečenje bilo uzaludno. Pozvali su njegove najbliže i posavetovali ih da Stivena odvedu kući i olakšaju mu poslednje dane. Porodica međutim, nije želela da  posluša savet lekara. Preko interneta su pronašli iscelitelja koji je različitim travama lečio metastazu karcinoma. Ideja „sigurnog izlečenja“ ohrabrila je Stivena da se uputi u Australiju gde je samoimenovani vidar primao svoje pacijente. Jedini problem međutim, predstavljao je novac. Nedavno, Rebeka je ponudila pomoć za lečenje bliskog rođaka ali se iznenada našla u dilemi. Lekari su rekli svoje i posle višegodišnjeg lečenja zaključili da Stivenu nema pomoći. Rebeka je smatrala da bi bilo najbolje da poslednje nedelje žvota Stiven provede u miru okružen svojim najbližim. 

– Nadrilekari širom sveta koriste tuđu nesreću kako bi se dokopali novca, zašto bi ovi iz Australije bili drugačiji?, pitala se.

Gošća je pogledala nalepnicu koja je krasila vinsku flašu „Motto-Backbone“: 

– Odličan kabarne po veoma pristojnoj ceni!, prokometarisala je. 

Prle je dopunio čaše i zaoštrio debatu:

– Mišljenja sam da čak i lažna nada predstavlja manju nesreću od potpune beznadežnosti? Imamo li prava da o tome presuđujemo? Ma koliko se trudili mi ipak nismo stručnjaci ni za tradicionalnu a ni  za alternativnu medicinu!

U tom trenutku ponovo se oglasilo zvono najavljujući ulazak mušterija u knjižaru. Posetioci nisu navraćali često ali bi obično dolazili u nezgodno vreme. 

– U pravu ste prijatelju, nastavila je Rebeka,  imala sam dobru nameru ali sam svoju ulogu shvatila na pogrešan način. Ponašam se kao ovi današnji nazovi „humanisti“ koji bi da izbeglice primaju po verskoj osnovi – Hrišćani napred, ostali stoj!

Prle je klimnuo glavom u znak odobravanja, salvetom obrisao brkove i uz izvinjenje krenuo prema knjižari gde su ga čekala poznata lica. Bili su to Nenadovi drugari iz kafane “Etika” apotekar Džefri i sveznajući penzioner Ričard. Iako su se u sve razumeli i o svakoj temi imali vrlo konkretno mišljenje za kupovinu knjiga nikada nisu bili zainteresovani. Džefri se prvi oglasio:

– Satima se raspravljamo ali do pravog odgovora nismo došli. Predložio sam da potražimo tvoju pomoć. Molim te presudi ko je u pravu.

– Pored tolikih knjiga sigurno znaš odgovore na mnoga pitanja, žacnuo ga je šaljivo Ričard.

O čemu se zapravo radi? U kafani “Etika” nedavno je počeo da radi konobar Omar. Neuobičajeno za malo mesto o Omaru se nije puno znalo. Sudeći prema izgledu i akcentu činilo se da je  pristigao iz neke od arapskih zemalja. Sa rancem na leđima i osmehom na licu špartao je Moralvilom uzduž i popreko. Na ulici srdačan u kafani vredan i ljubazan. Omar je nedavno svratio do lokalne apoteke, predao recept ali lek nije podigao. Posle nekoliko dana Džefri mu je doneo tablete u kafanu. Omar se srdačno zahvalio i duhovito prokomentarisao: „Kada neće breg Muhamedu onda će Muhamed bregu!“ Ovaj komentar međutim, pokrenuo je žučnu raspravu. Šta je mladić time hteo da kaže? Pominjanje Muhameda u ova sumanuta vremena nije dobar znak. Da tajanstveni pridošlica nije povezan sa teroristima? Nemoćni da sami odgonetnu rečene dileme, Džefri i Ričard su se za pomoć obratili Nenadu.

– Pametan si čovek, po čitav dan čitaš a i dolaziš s one strane okeana pa su ti ovakve egzotične situacije dobro poznate.

Prle se nakašljao i počeo sa odgonetanjem misterije: 

– Priču o Muhamedu i bregu, prvi je pomenuo Frensis Bejkon u Esejima objavljenim 1625. godine. Bejkon napominje da je Muhamed, čarobnim rečima pozvao breg da mu se približi. Pošto je posle nekoliko neuspelih pokušaja, breg ostao na svom mestu, Muhamed je odlučio da se pokori bregovoj istrajnosti. Dugo se mislilo da je ova priča preuzeta iz Kurana ali su poznavaoci „Svete knjige“ to odlučno negirali. Mnogi narodi navode ovu rečenicu kao svoju narodnu poslovicu ali ni to nije tačno.

– Dakle gospodo, nastavio je Prle, nema razloga za brigu. Omar je samo želeo da bude duhovit. Rečenica nema versku a ponajmanje terorističku pozadinu. Sve ostalo međutim moraćete sami da istražite. Ovde ima puno knjiga, pa izvolite.

Rebeka se srdačno zahvalila na gostoprimstvu i uz osmeh poručila veselom društvu iz ćoška knjižare:

    – Idem da uplatim novac koji će nadam se pomoći Stivenovom lečenju. Posle toga, svu trojicu pozivam da dođete u kafanu. Prva tura je na račun kuće ali pod uslovom da mi konobara ostavite na miru. Siromašan je to ali vredan momak kome je potrebna pomoć. Daleko je Omar od teroriste.

    – Slažem se draga Rebeka, dodao je Prle, ili kako bi u mome kraju rekli – lako je nejakim Omarom bregove mlatiti!