VIDIKOVAC

Kraj avgusta, subota, još neki dan pa će elektronski poštar isplatiti penziju. Na autoputu 101 automobili se pomeraju za dve dužine, pa ponovo stanu. Vozač crnog kamioneta menja kolone, seče, vileniše, a nekoliko minuta kasnije ponovo je pored mene, samo što sada izgleda još nervoznije. Mlada žena za upravljačem srebrne tojote razgovara telefonom, popravlja šminku u retrovizoru i žustro negoduje zbog zastoja na putu. Vozač iza mene toliko se približio da u ogledalu mogu da vidim boju njegovih očiju i karijes na dvojci.

Svi nekud žure, jedino ja nemam gde da zakasnim. Ta misao mi još uvek deluje neobično. Brzo sam zaboravio sastanke sa strogim šefovima, rokove koje je trebalo ispuniti još juče, decu koju je trebalo pokupiti iz škole ili koncerte na koje sam sa ženom pokušavao da stignem pravo s posla, kroz špic i zakrčene ulice. Godinama sam vozio sa osećanjem da me na kraju puta neko čeka i već nervozno gleda na sat. Sada se vozim bez brige hoću li stići na vreme.

Dok sam radio, znao sam da se našalim sa kolegama:

— Kad odem u penziju, voziću samo u jutarnjem i popodnevnom špicu. Polako. Da nerviram zaposlene koji žure na posao!

Smejali smo se, a ja sam veoma brzo postao taj matori namćor iza koga sam nekada gunđao, uveren da je upravo izašao iz kuće samo da bi zezao pošten svet. Ispostavilo se da penzija ne menja samo dnevni raspored. Menja i boju semafora. Žuto više nije poslednja prilika da prođeš, već pristojno upozorenje da možeš da sačekaš sledeće zeleno.

Dok kolona ponovo kreće, uključujem radio. Iz zvučnika se čuje glas Branimira Štulića:

„Teško vrijeme za matore, prijatelju moj,
na zidovima naši tragovi.
Mi kružimo k’o psi,
djevojke se ne obaziru za nama,
njihove kose bude sjetu.
Dug je put do vječnosti
i mi ga prelazimo šutke i u miru.”

Neke pesme slušamo decenijama, a čujemo ih tek kada dođe vreme za njih. Kada je pesma nastala, „matori” su bili neki drugi koji sede na klupi u parku, slušaju tranzistor i ogovaraju komšije. Oni su imali prošlost dok sam ja jurio u budućnost. Mislio sam da čovek ostari odjednom, kao kada pređe granicu pa mu carinik udari pečat. Nisam znao da se ta međa prelazi polako. Najpre primetiš da su fudbaleri i košarkaši mnogo mlađi od tebe, a onda se „podmlade” i treneri. Posle nekog vremena shvatiš da si stariji i od komentatora. 

Džoni peva, kolona mili, a meni na pamet pada Aristotel. Pa ko bi drugi po ovoj  vrućini? Eto još jedne od blagodeti koje nam pruža „mirovina”. Dok radiš, u saobraćajnom haosu razmišljaš o kvartalnoj evaluaciji, a sada, eto, filozofiram za sve pare. Ne znam kako je funkcionisao PIO u Staroj Grčkoj niti da li je Aristotel do šezdeset druge godine dočekao penziju, ali se pre više od dve hiljade godina pitao šta je to zapravo vreme.

Dok o njemu razmišljamo, prošlost više ne postoji. Budućnost još nije stigla, pa ni ona ne postoji. Sadašnjost traje toliko kratko da nemamo vremena ni da je nazovemo pravim imenom, a ona se već pretvori u prošlost. Aristotel se pitao kako vreme može da postoji ako su njegovi sastavni delovi nepostojeći.

Na prvi pogled, pitanje liči na onu vrstu zagonetke koju ljudi postavljaju kada imaju previše slobodnog vremena ili kada žele da pokvare raspoloženje svojim čitaocima. Ali što više razmišljam, sve mi se više čini da je Aristotel samo pokušavao da objasni ono što svaki penzioner oseća, mada ne koristi tako „teške” reči. Na kraju, vreme nije novac pa da ga možeš pozajmiti od komšije ili ostaviti u slamarici za ne daj Bože. Ne možeš ga uštedeti tako što ćeš voziti brže, provoditi ga u firmi umesto u parku s porodicom ili obedovati stojeći dok u isto vreme razgovaraš telefonom.

Aristotel je vreme povezivao sa promenom i kretanjem. Govorio je da ga prepoznajemo po onome što je bilo pre i onome što dolazi posle. Drugim rečima, ne vidimo vreme, već tragove koje ono ostavlja. Vidimo kako dete prerasta prošlogodišnju obuću, kako se na zidu pojavljuje nova pukotina, kako fotografije u albumu blede. Vidimo promene, a nazivamo ih vremenom.

Kada si dete, letnji raspust izgleda kao mala večnost. Jun prođe brzo jer je sve novo. Jul je dug i beskrajan. U avgustu polako osećaš da se raspust bliži kraju, ali ti se prvi septembar ipak čini dalekim kao večnost. Dok ležiš na travi i gledaš oblake, vreme i dalje odbija da prođe.

Kasnije počinjemo da ga požurujemo. Jedva čekamo da završimo osnovnu školu, da napunimo osamnaest, zatim da završimo fakultet, nađemo posao, venčamo se, dobijemo decu. Kada deca porastu, jurimo unapređenje, veću platu, poslednju ratu kredita. I uvek mislimo da će pravi život početi u sledećoj fazi. Više od polovine života provodimo čekajući da nešto počne, a ostatak pokušavajući da shvatimo kada se sve to završilo.

A onda jednog dana više nema velike stanice koju čekamo, jer nam je ostalo samo putovanje. Tada životni voz počinje da ubrzava. U mladosti, kada veruješ da vremena ima napretek, dani prolaze sporo. U starosti, kada konačno shvatiš njegovu vrednost, ono počne da ti izmiče kroz prste. Možda je to razlog što penzioneri stalno gledaju na sat iako nigde ne žure.

Kolona konačno počinje da se osipa. Silazim s autoputa i posle nekoliko semafora stižem do supermarketa. Na parkingu postavljam sebi pitanje koje je mnogo praktičnije od Aristotelovog: zašto sam ovde došao u subotu pre podne? Mogu da pazarim u ponedeljak u devet. U utorak u dva. Mogu da biram dan i sat kada nema žive duše, kada su kase slobodne, a parking izgleda kao napušten aerodrom. Ipak, izabrao sam vreme kada su ovde svi. Porodice sa malom decom. Ljudi koji rade preko nedelje. Izgubljeni muževi sa spiskovima…

Penzija stigne, ali navike odbijaju da se penzionišu. Subota je decenijama bila dan za kupovinu. Mozak to pamti bolje od kalendara. Automobil sam skreće prema prodavnici, a ja se ujutru i dalje budim u vreme kada sam nekada ustajao za posao. Na parkingu nema slobodnog mesta blizu ulaza. Kružim polako između redova, prateći ljude koji guraju puna kolica. Vozač iza mene trubi. Nekada bih se iznervirao. Danas mu mahnem i nastavim dalje. Možda sam konačno počeo da ostvarujem ono čime sam godinama pretio: da ću u penziji prestati da žurim i početi da nerviram zaposlene.

Na ulazu me je dočekao prijatan hladan vazduh, miris pečene piletine i gužva kao pred praznik za koji niko nije znao da dolazi. Jedan bračni par stoji nasred prolaza i raspravlja se da li im je potrebno pakovanje od trideset šest rolni toalet-papira. Muškarac tvrdi da je na sniženju. Žena odgovara da u kući već imaju dovoljno papira do kraja godine.

— A šta ako se vrati korona? — poentira domaćin i grabi rolne.

Malo dalje, majka pokušava da objasni devojčici da ne može dobiti lutku samo zato što ju je ugledala. Dete, međutim, iznosi argument pred kojim roditeljska logika već vekovima kapitulira:

— Ali Vanesa ima istu takvu!

Stariji gospodin pažljivo čita deklaraciju na kutiji pahuljica, kao da traži skrivenu klauzulu ugovora. Mladić sa slušalicama gura kolica i odgovara na poslovne poruke. Čak i ovde, između konzervi pasulja i kutija s deterdžentom, pokušava da stigne u svetlu budućnost.

Tada sam se setio detinjstva.

Nije stvar u tome što je Srbija bila jedno, a Amerika nešto sasvim drugo. Danas su te razlike mnogo manje nego što mislimo. I tamo i ovde ljudi traže popust, kupuju više nego što im treba, gunđaju zbog cena i vraćaju se kući bez jedine stvari zbog koje su zapravo pošli. Prava razlika nije između „njih” i „nas”, već između vremena koje pamtimo i vremena u kojem živimo.

Nekada se u starom kraju subotom išlo na pijacu, i to ne samo po hranu. Išlo se „među ljude”. Otac bi poneo jedan ceger i unapred objavio da kupujemo samo ono što je potrebno. Majka bi se vratila sa dvostruko više stvari, ali bi svaka, po njenom mišljenju, bila neophodna.

Kod tezge sa lubenicama počinjao je poseban obred. Otac podigne jednu. Odmeri je u rukama. Pokuca. Prisloni uvo kao lekar koji sluša pluća. Prodavac ga posmatra ozbiljno, svestan da se u takvim trenucima ne sme ometati stručnjak.

— Ova je dobra — rekao bi otac.

— Sve su dobre — odgovorio bi prodavac.

— Ako nije, vraćam je.

Nikada je nismo vratili. Čak i kada bi bila zelena, vodena i bez ukusa, pojeli bismo je do kraja, čuvajući porodično dostojanstvo i očev ugled poznavaoca lubenica.

Ljudi pored nas su razgovarali, cenjkali se i razmenjivali abrove. Znalo se ko se oženio, ko se razveo, čiji je sin otišao u vojsku, ko je dobio posao, a među prodavcima i kome je krava ušla u kukuruz. Vesti nisu stizale preko Vibera, već uz kilogram paradajza. Ja sam uglavnom stajao kod kioska preko puta gimnazije i gledao naslovne strane novina i stripova, računajući koliko bi trebalo da se uštedi na mladom krompiru da ostane novca za novi broj Teksa Vilera.

Danas stojim u američkom supermarketu, okružen robom iz celog sveta. Mogu da kupim lubenicu bez semenki, sir iz Francuske, kafu iz Kolumbije i šljive koje su prešle više kilometara nego svi ljudi koje poznajem zajedno. Izbor je beskrajan. Samo su ukusi nekako drugačiji.

Možda se ni pijaca mog detinjstva nije toliko razlikovala od današnje prodavnice. I tamo su ljudi dolazili sa spiskom, a odlazili sa stvarima koje nisu planirali. I tamo se raspravljalo o cenama, prodavci su tvrdili da je njihova roba najbolja, a kupci da su je na drugom mestu videli jeftinije. Ljudi se nisu mnogo promenili. Promenio se način na koji provodimo vreme među njima.

Nekada bi kupovina trajala pola dana, ali to niko nije smatrao izgubljenim vremenom. Danas pokušavamo da završimo sve što brže, pa se nerviramo što red ne napreduje, kartica se sporo učitava ili čovek ispred nas prebrojava sitniš do poslednjeg centa.

Dolazim do kase. Ispred mene su četiri kupca. Pogledam susedni red. Tamo ih je samo troje. Pređem. Naravno, u novom redu žena na čelu kolone ima kupone i mnogo pitanja za menadžera. Red koji sam napustio počinje brzo da se pomera. Neke stvari penzija ipak ne menja. Dok čekam, gledam mladog čoveka ispred sebe. Jednom rukom drži telefon, drugom vadi stvari iz kolica. Proverava vreme, uzdiše i pogledom meri koliko mu je još ostalo do kase. Prepoznajem taj izraz. Godinama sam ga nosio na svom licu. Nervozu čoveka koji veruje da mu neko upravo krade deset minuta života. Poželim da mu kažem da se ne brine. Da će završiti kupovinu, stići na posao, vratiti se kući, odgajiti decu, otplatiti kredite i jednog dana imati dovoljno vremena da stoji u istom ovom redu bez potrebe da požuruje kasirku. Naravno, ništa mu ne kažem. Ne bi me razumeo. Ni ja ne bih razumeo matorca koji bi mi držao predavanje pre trideset godina.

Izlazim iz prodavnice i guram kolica prema automobilu. Vrućina ne popušta, a gužva na parkingu ne popušta. Jedan automobil čeka da oslobodim mesto. Vozač drži obe ruke na volanu i prati svaki moj korak. Mogao bih malo da požurim, ali polako slažem kese u gepek. Ne iz pakosti. Nego zato što prvi put posle mnogo godina mogu.

Dok neko u daljini trubi, setim se Štulićevih stihova, Aristotela i svih stanica koje sam jedva čekao da prođem. Prošlost više ne postoji. Budućnost još nije stigla. Sadašnjost traje kratko. Ali ponekad je dovoljno duga da penzioner bez žurbe vrati kolica na njihovo mesto.

I ove godine smo letovali u San Dijegu. Bila je subota, iz Finiksa smo krenuli  s voljom, a u Jumu stigli na vreme.

Za ljubitelje vesterna ovaj podatak možda zvuči sudbinski, dok je za penzionera iz Arizone imao mnogo praktičnije značenje. Trebalo je napuniti rezervoar. Juma je poslednja prilika da se čovek oprosti od arizonskih cena goriva pre nego što pređe granicu Kalifornije, gde benzin očigledno prave od kvalitetnije nafte, možda ručno ceđene i odležale u hrastovim buradima. Dok sam točio gorivo, setih se filma „3:10 za Jumu“. Nisam očekivao da iz prodavnice izađu ni Glen Ford ni Rasel Krou, ali sam preventivno proverio vreme. Bilo je 3:10. Čovek u mojim godinama mora da poštuje znakove pored puta, naročito ako mu omogućavaju da u dnevniku malo doradi stvarnost. Napunio sam rezervoar do vrha pa nastavismo prema Kaliforniji.

San Dijego je destinacija koja se već odomaćila u porodičnoj geografiji. To je mesto gde rado odlazimo i iz koga se nerado vraćamo. Ima gradova koji nas dočekuju znamenitostima, a San Dijego vas prvo podseti da malo usporite. Pacifik s jedne strane, palme sa druge, brodovi u zalivu, galebovi koji se ponašaju kao da su vlasnici čitave obale i klima zbog koje stanovnici Finiksa desetak dana u godini shvate da vazduh može da postoji i bez prethodnog zagrevanja na sto stepeni.

Ovoga puta porodica je bila u punom sastavu: tri ćerke, tri zeta, troje unučića i samo jedna (ali vredna) žena. Moja, razume se. U takvoj postavi čovek vrlo brzo spozna svoje mesto u porodičnoj hijerarhiji. Bio sam zadužen da sa unukom organizujem fudbalski turnir na pesku, da čitam, uživam i, kako se ne bih previše razmazio, redovno izbacujem đubre koje se u privremenom domaćinstvu od jedanaest članova stvaralo industrijskom brzinom. Jutarnja šetnja, plaža, malo fudbala, knjiga, izlet brodom po zalivu, La Hoja, ručak, opet plaža. Život se brzo sveo na jednostavna pitanja: Gde je krema za sunčanje? Ko je poneo vodu? Gde su deca? Čiji je ovo peškir? I najvažnije pitanje svake porodične ekspedicije: ko danas iznosi đubre? Odgovor na poslednje pitanje bio je neobično stabilan. Deda.

Jednog popodneva sedeo sam na terasi sa knjigom u krilu. Nedaleko od mene trojica mladića igrala su karte. Nikada nisam bio neki kockar niti su me karte ikada privlačile, ali da jesu, verovatno bih igrao preferans. Stalne partnerke bile bi mi dve veoma stroge i ne baš pravične dame. Njihova imena su Letargija i Nostalgija. U kratkoj pauzi između betla i sansa redovno bi nam se pridružio i jedan nervozni gospodin — Žal za mlados’. Ne znam kako bi se računali bodovi, ali pretpostavljam da bih uglavnom bio u minusu. Dok je trojka aktivno licitirala adutima moje sudbine, odlučio sam da na kontru odgovorim subkontrom i za sva vremena promenim pravila igre. Preturao sam po sećanju, vršio inventar nagomilanih uspomena i vratio se u one dane kada sam bio sve ono što danas nisam — mlad, lep, tršav i pametan. Dobro, ovo poslednje je podložno istorijskoj reviziji.

JADRAN

Sećam se kao da je juče bilo. Godina 1970. Naše prvo porodično letovanje. Budva. Na plaži Mogren prvi put sam se okupao u moru i došao do jednog od velikih naučnih otkrića ranog detinjstva: morska voda je zaista slana. Odrasli su mi to govorili i ranije, ali sam pripadao generaciji koja je ozbiljne tvrdnje proveravala eksperimentalno. Progutao sam dovoljno Jadrana da potvrdim hipotezu.

Iz Budve tog vremena ne pamtim ono što bi turistički vodiči smatrali vrednim pomena: arhitekturu, istoriju grada ni znamenitosti. Pamtim more. Vrele kamenčiće pod tabanima. Peškir koji nikada nije uspevao da se oslobodi peska. Pamtim Koktu i Jupi. Naročito Jupi.

Jedne večeri, posle desetak flašica tih dostignuća jugoslovenske industrije bezalkoholnih pića, „overio“ sam posteljinu.

— Upiškio se, ljubi ga majka!

Lako je njima bilo da se smeju. Mene je događaj duboko pogodio. Uplašio sam se, još više postideo i, tražeći olakšavajuće okolnosti, izmislio strašnu noćnu moru. Jurila su me čudovišta, monstrumi, duhovi, veštice i nekoliko baba-roga koje sam, u interesu sopstvene odbrane, dodao priči. Roditelji su se pretvarali da mi veruju. Pomilovali su me po kosi i uglas poručili:

— Kad god nešto ružno sanjaš, uzmi papir i olovku i detaljno opiši sve te monstrume, duhove i baba-roge. Onda zatvori svesku, čvrsto pritisni korice i udari pesnicom tri puta. Kada je ponovo otvoriš, čudovišta će nestati i nemoćno se u slova pretvoriti.

Ne znam da li su roditelji bili svesni posledica svog pedagoškog eksperimenta jer od tada pišem. Više od pola veka pokušavam da čudovišta pretvorim u slova. Neka su bila izmišljena, neka stvarna, neka su samo promenila oblik. Još uvek se nadam da će korice biti dovoljno jake da jednim pokretom ruke, zajedno sa čitaocima, pokrenemo čaroliju i sve monstrume ovoga sveta pretvorimo u pozitivne junake neke beskrajne bajke sa srećnim krajem.

Tog leta, međutim, moj svet je bio jednostavan. Roditelji su odlučivali kada se ide na plažu i kada se vraća. Brinuli su da li sam gladan, žedan, izgoreo na suncu i koliko sam daleko otplivao. Moje je bilo da budem dete. Nisam tada znao koliko je to ozbiljna privilegija.

CRNO MORE

Prošlo je dvadeset osam godina. Leto 1998. Ponovo smo krenuli na more, samo što sam sada ja sedeo za volanom, do mene životna saputnica, a na zadnjem sedištu bile su naše tri ćerke.

U međuvremenu se dogodila ona neprimetna smena generacija za koju nikome ne stigne zvanično obaveštenje. Jednog leta si dete koje neko vodi na more, a onda, naprasno, ti si taj koji pakuje stvari i proverava jesu li svi poneli pasoše.

Od Kragujevca do Burgasa bilo je gotovo sedamsto kilometara. Vozio sam kroz pola Srbije i gotovo celu Bugarsku, u vreme kada navigacija nije postojala. Umesto ljubaznog  glasa koji nas upozorava da za dvesta metara treba skrenuti desno, imali smo mapu. Veliku papirnu kartu koju je suvozač otvarao do dimenzija manjeg stolnjaka.

Putovanje sa troje male dece ima i posebnu relativnost vremena. Ajnštajn je tvrdio da vreme zavisi od posmatrača. Roditelj koji je s mališanima u automobilu putovao sedamsto kilometara mogao je to da objasni mnogo jednostavnije.

— Tata, kad ćemo stići?

— Za nekoliko sati.

Pet minuta kasnije:

— A sad?

Stigli smo. Burgas, Crno more i kuća „gazdarice“ Zoje i njenog muža. Reč gazdarica kod nas nikada nije označavala samo osobu koja vam izdaje smeštaj. U sebi je nosila čitavu instituciju. Gazdarica zna gde se kupuje svež hleb, gde je jeftinije voće, kojim putem treba na plažu, gde ne treba jesti, a gde obavezno svratiti. Lepo smo se proveli. Deca su se kupala. More je i dalje bilo slano, mada više nisam osećao potrebu da proveravam. Za nekoliko dana Zoja i njen muž prestali su da budu ljudi kod kojih smo iznajmili smeštaj. Postali su naši prijatelji.

Vratili smo se kući. Spakovali kupaće kostime, fotografije i uspomene. Nismo znali da će samo nekoliko meseci kasnije sve izgledati drugačije. Već narednog proleća nismo razmišljali kuda ćemo na more već gde skloniti decu. Počelo je bombardovanje. Čudovišta iz mog prvog dnevnika odavno sam pretvorio u slova, ali život ponekad pokaže sposobnost da izmisli mnogo strašnije aveti.

Javili su se Zoja i njen muž: „Dođite kod nas“.

Nije tu bilo mnogo filozofije. Nisu pravili geopolitičke analize. Nisu raspravljali ko je kriv, ko je prav, šta će reći političari, televizija i generali. Imali su kuću. Mi smo imali decu. Za njih je računica bila završena. Trebalo je da moja porodica pređe granicu, a oni su čekali sa druge strane. Godinu ranije, prelazili smo je noseći šlaufe, plastične kofice, peškire, dečje igračke i brdo stvari bez kojih smo bili uvereni da se na letovanju ne može preživeti. Sada su bila ista deca. Ista granica. Samo je razlog putovanja bio sasvim drugačiji. 

Nisu ih pustili.

Bugarske vlasti su u strahu od izbegličkog talasa iz Srbije i sa Kosova zabranile ulazak. Negde između propisa, politike, straha i pečata na granici, završila se naša mala porodična operacija spasavanja. Zoja i njen muž čekali su sa druge strane. Moji sa ove. Ponekad je za čitavu istoriju dovoljno nekoliko metara asfalta i jedna spuštena rampa. Posle toga, Burgas nisam pamtio po Crnom moru. Pamtio sam dvoje ljudi koji su bili spremni da otvore vrata svoje kuće kada je nama bilo najpotrebnije.

Možda zato danas, kada neko počne da deli narode na dobre i loše, prijateljske i neprijateljske, postajem pomalo sumnjičav. Narodi su imaginarne reči. Zoja je bila konkretna. Imala je ime, lice, vrata koja je otvorila… I ogromno srce!

PACIFIK

— Deda! — Dečji glas me je vratio u San Dijego.

Knjiga je još bila u krilu. Trojica mladića na terasi i dalje su igrala karte, a moje stare partnerke očigledno su čekale da nastavimo partiju. Nostalgija je delila. Letargija se dosađivala. Žal za mlados’ nervozno je lupkao prstima po stolu.

Nisam imao vremena za njih. Počinjao je porodični fudbalski turnir. Golove smo označili papučama, ekipe sastavili prema pravilima koja su se menjala u zavisnosti od rezultata, a meni je, kao jednom od organizatora i najstarijem registrovanom igraču, pripala odgovornost da garantujem regularnost takmičenja. Unuci su ubrzo ustanovili da deda nije naročito pouzdan sudija. Žalbe su bile česte, a VAR nam se pokvario.

U jednom trenutku lopta je odletela prema vodi, a unuk potrčao za njom.

— Nemoj daleko! — viknuo sam. I zastao.

Tu rečenicu sam već negde čuo. Na Mogrenu. Pre više od pola veka. Samo je tada neko drugi stajao na obali. U tome valjda i jeste trik. Godinama mislimo da odrastamo tako što postajemo drugačiji od roditelja, a onda jednog dana na drugom kraju sveta otvorimo usta i iz njih izađe njihova rečenica. Nekada su pazili na mene kada ulazim u vodu. Kasnije smo gledali ćerke. Sada njihove oči prate svoju decu, a ja sam unapređen u dedu čija je osnovna nadležnost da organizuje fudbal i povremeno upozori da se ne ide predaleko.

Predveče smo se vratili kući. Peškiri svuda. Dečje stvari po podu. Čaše na stolu. Neko traži punjač. Neko je gladan. Neko se tušira. Neko pita gde ćemo sutra. Iz kuhinje dopiru glasovi, smeh i razgovori koji se vode istovremeno.

Pored vrata me je čekala još jedna puna kesa đubreta. Uzeo sam je bez gunđanja. Jednog dana, pomislio sam, možda će mi nedostajati baš ta kesa. Nedostajaće mi razlog zbog kojeg se tako brzo napunila, a to je – kuća puna ljudi. Dok sam se vraćao od kontejnera, video sam trojicu mladića na terasi. Partija je još trajala.

Moja trojka sedela je za susednim stolom. Letargija je izgubila adut. Nostalgija je ponovo pokušavala da me ubedi da su najbolje partije već odigrane. A Žal za mlados’ je, kao i obično, gunđao. Ovoga puta nisam seo. Jer Nostalgija ume da vara. Ubedi čoveka da je Mogren bio lepši zato što je imao šest godina. Da je Burgas bio bolji zato što je bio mlad. Da je svako „nekada“ automatski lepše od ovog „sada“. Mislim da nije tako. Možda su samo ljudi oko nas bili drugačiji. Na Mogrenu sam imao roditelje. U Burgasu ženu i ćerke. U San Dijegu sam imao njih, njihove muževe, njihovu decu i onu jednu (ali vrednu) ženu sa početka priče.

Tri mora. Jadransko, Crno i Pacifik. Voda je u sva tri bila slana. Ostalo se promenilo.

Iz kuće se ponovo začuo dečji glas:

— Deda!

Spustio sam karte koje nikada nisam ni uzeo i krenuo unutra. Ako već moram da igram preferans sa životom, ovog leta sam konačno shvatio da sam dobio baš dobre karte.

Mnogo puta sam pokušao da vodim dnevnik i još brže odustajao. Naravno, brzo bih pronašao razlog, jer lako je opravdati nerad, a mnogo teže pronaći motiv za njegovu suprotnost. Vremenom čovek nauči da za dobar tekst nije potrebno veliko mudrovanje, jer svaka novinarska i književna forma počiva, pre svega, na dobroj priči. A one se, čak i običnim smrtnicima, neretko dese.

Danas je subota. Pravo vreme za početak. Ovaj dan je oduvek imao neku posebnu važnost u mom životu, verovatno jer se tada ne radi. Kod mene je situacija malo drugačija, jer mi je odnedavno svaki dan subota, a bogami i nedelja. Pošto novopečeni penzioner iz Arizone u svakodnevici uživa shodno svojim godinama, ovaj dnevnik ne treba uzimati zdravo za gotovo. Što kaže jedan čitalac Kragujevačkih: „Ima tu i istine, ali mahom izmišlja. Pisac je to, ne treba mu verovati!”

JEDNA SUBOTA U AVGUSTU 2026.

Dan je počeo živahno, najlepšom mogućom bukom koju u kuću unose unučići. Opsada babinog i dedinog doma podrazumeva fudbal u kome vrata igraju ulogu gola, lutke u kolicima i, naravno, Barbikinu kuću. Tu su i plastični vitezovi koji osvajaju zamak od istog materijala. A kada je vladanje najdražih gostiju primerno, svi zajedno gledamo Diznijev crtani film.

Pošto smo ih dobro razmazili, šaljemo ih nazad roditeljima — neka vide kako je! Posle ručka, svako hodi domu svome, a deda pravac u park, da potroši višak kalorija. Šetam uobičajenom trasom, kako bih izbegao prometne ulice. Samo jedan semafor — preživeću. Priprema, pozor, sad…

Na ulazu u park, šetači pasa razmenjuju iskustva, ali niko nikoga ne sluša. Svako priča o svojoj „bebi”. Gojazna gospođa u laganom džogingu približava se klupi na kojoj je čeka muž sa hamburgerima koji se još uvek puše. Na igralištu grupa dečaka nešto proučava. Lopta stoji sa strane, dok oni pažljivo zagledaju drveni predmet.

– Šta je to, momci? – pitam radoznalo.

– Stari sat, ali sa nekim kompjuterskim čipovima – odgovori riđokosi deran.

– Budite pažljivi. Možda je bomba – reče zabrinuti Titov pionir koga su u školi učili da neprijatelj nikada ne spava.

– Ne brinite, to je napravio moj deda, ludi naučnik Džordž. Jeste li zainteresovani da kupite? Prodao bih vam ga za četrdeset dolara.

– Dvadeset! – ponudih kao iz topa.

– Prodato.

Prekinuo sam šetnju i trčećim korakom pojurio kući. Zatvorio sam se u sobu kao da ću raditi nešto zabranjeno, otvorio vratanca na satu iz kojih bi obično trebalo da izađe kukavica, a tamo — jedan sasvim drugi svet.

DETINJSTVO

Sat me je odveo u prošlost, pola veka i još malo više… Tada sam vodio svoj prvi dnevnik.

Zima 1969. U uglu trpezarije bubnjala je naftarica, na stolu se iz tufnaste šolje još uvek pušila bela kafa, dok su belinu porcelanskog tanjira kvarile, kao limun žute i od domaćih jaja sačinjene — prženice. Za svoje godine prilično sam vešto baratao slovima, pa sam, po ugledu na starijeg druga iz komšiluka, odlučio da pišem dnevnik. Poštovao sam reči i rečenice, ali su mi crteži i slike bliže srcu bili. Lunov Magnus i Zlatna serija nekako bi uvek nadigrali half-liniju u sastavu Mato Lovrak, Branko Ćopić, Ferenc Molnar.

Dani su tekli lagano i neobavezno. Živelo se sporo, odrastalo intenzivno. Svakog petka, međutim, svet oko mene okretao bi se mnogo većom brzinom, a porodična svakodnevica prilagođavala uslovima vanrednog stanja u mojoj glavi. Bio je to početak ostvarivanja vekovnih težnji umetničke strane moje malenkosti, a sve u formi jednog fascinantnog kulturološkog projekta.

Elem, od ranog jutra na šporetu bi se krčkao ručak, dok smo baba i ja žurno pohodili instituciju koja je u značajnoj meri obeležila bezbrižne dane najranijeg detinjstva.

– Ne skanjeraj se više, zakasnićemo u „novinarnicu”! – požurivala me je baba Mica.

Najbliža trafika bila je ona kod Kolonske kapije. Hrabro smo se probijali kroz snežne smetove i neustrašivo krčili prtinu pored zavejanog dečijeg obdaništa. Potom bismo zalomili desno i pored Žikine i Pučkove kuće stigli do onih prekrasnih lipa u Ulici Laze Marinkovića, koja nas je vodila direktno do Lazinog prezimenjaka Andre i Kolonske kapije.

Na samom ćošku šepurila se trafika u kojoj je radila jedna lepa teta. Bila je uvek nasmejana i nehajno ogrnuta šarenim šalom. Nemo sam zurio u rumena lica nepoznatih ljudi. Oni su, baš kao i mi, disciplinovano stajali u redu, strpljivo gajeći nadu da će i ovoga puta na vreme ugrabiti primerak stripa „Nikad robom”. Naravno, reč je o likovno-literarnim avanturama Mirka i Slavka.

Podvizi naših hrabrih partizana mnogo su me više oduševljavali od zamajavanja tamo nekih Zagora, Bleka Stene i Komandanta Marka. Uživao sam u svih sedam ofanziva, diveći se svekolikoj epopeji naših boraca tokom NOB-a i revolucije. Ponekad bi i drug Tito zajahao na čelu kolone, dok bi Boško Buha, u ulozi specijalnog gosta, porušio nekoliko neprijateljskih bunkera. Za to vreme, mlada partizanka je redovno „bombe bacala” i zanosnom, skojevskom lepotom oko malog prsta podjednako uspešno vrtela i Mirka i Slavka.

Bilo je lepo dok je trajalo, a onda nam je teta sa šarenim šalom sve češće kroz šalter poručivala:

– Nemojte čekati, štampa iz Gornjeg Milanovca danas ne stiže. Otežani uslovi saobraćaja i sneg koji je ovog januara iznenadio putare. Zar vi ljudi ne slušate radio?! Hajde, razlaz! Treba da doručkujem, komšija Milovan mi je doneo čvarke!

Revolucionarni polet i antifašistički zanos vremenom su polako utihnuli, a roditelji su mi obećali da će ubuduće redovno kupovati Zabavnik, ali samo pod uslovom da nastavim pisanje dnevnika. Tako je svaki petak nanovo postao izuzetak, uz „Politikin zabavnik”, iako se ubrzo moj prvi dečački dnevnik zaturio u nekoj od fioka.

DEČAŠTVO

Dok sam uzaludno pokušavao da iz sata izvučem kukavicu, vremeplov me je poveo u tinejdžerske dane. Bilo je to vreme beskrajno dugih letnjih raspusta, kada se internet nije pominjao ni u naučno-fantastičnim filmovima. Nismo gledali u mobilne telefone, ali smo mnogo više čitali. Tih dana su u modi bili leksikoni, ali pošto sam pročitao Tolstojevu trilogiju „Detinjstvo”, „Dečaštvo”, „Mladost”, uzeo sam žutu, ukoričenu svesku i umesto leksikona otpočeo novi dnevnik. Prva priča — uspomena s mora. I to kakva.

Leto 1981. Bila je subota kada sam je video prvi put. U bašti poslastičarnice „Riva” zablistala je punim sjajem. Od prvog trenutka začarala me je devojačkom toplinom i božanskom lepotom. I danas, posle mnogo godina, tokom beskrajnih plovidbi okeanima sećanja, sa mentalne palube nanovo analiziram scenu koja se tog letnjeg popodneva odigrala u samom srcu Makarske.

U „Rivi”, odmah preko puta luna-parka, pravili su najbolji sladoled na svetu. Vlasnik radnje, veseli Dalmatinac Ante Kalabura, slastičarski zanat je dobro ispekao u italijanskom gradu Sorentu. Specijalitet kuće o kome su se ispredale legende s obe strane Jadrana bila je poslastica jednostavnog, umilnog i nadasve originalnog imena — Čupavko! Sladoled od vanile preliven karamelom i uvaljan u savršenu proporciju mešavine mlevenih lešnika, badema i oraha.

Od samog početka bilo je jasno da postoji neka tajna veza koja nas je spajala. Obratila mi se odsutno, ravnodušno i bezbrižno:

– Nemoj, bolan, zurit u mene. Zračiš ko radioaktivni otpad. Griješ vazduh i topiš mi sladoled!

Istog momenta ispustio sam hrskavi fišek, čiji se sadržaj našao na podu. Dve kugle ledenog „Čupavka” lagano su nestajale na vrelom pločniku. Zbunio sam se, pocrveneo i, najzad, od muke zapevao na brzinu sklepane stihove jednog očajnika:

„Sladoled, sladoled,
slatka si k’o med.
Znam da voliš sladoled,
al’ volim ga i ja!”

U prvi mah lepotica je delovala zbunjeno, a onda sam primetio kružić prirodnog rumenila na njenom radošću ozarenom licu. Nošena energijom mladosti, odlepršala je prema plaži, a potom sve dalje i dalje… do mentalne palube u okeanu mog sećanja.

Narednog dana, posada šatora ukotvljenog na parceli B-158141 Ferijalnog kampa u Makarskoj otpočela je složenu špijunsku operaciju. Moji kamperski sapatnici prikupljali su najnovije informacije sa terena. Jedan je saznao da se devojka, čiji lik ni za trenutak nije napuštao prostrani vidokrug mojih fantazija, zove Jadranka. Drugi je otkrio kako je lepotica pristigla iz Sarajeva i da je odsela u privatnom smeštaju odmah preko puta pošte. Treći me je obavestio da moja simpatija ručava u restoranu „El Toro”. Razradio sam taktiku i odlučio da je u stopu pratim. Kuda lepa Jadranka, tu i ludi ja! Prikupljao sam mrvice izgubljene hrabrosti i bezuspešno pokušavao da joj priđem.

Svake večeri u bašti Ferijalnog doma svirala je grupa Galija. U to vreme nisu bili ni medijski poznati ni politički podobni. Dobrom svirkom polako su krčili put prema vrhu domaćeg roka. Posle „Decimena” odmah je usledio „Avanturista”, a ja sam strpljivo pio vino i čekao da na red dođu moje omiljene pesme… „U suton”, srećom, nisam dočekao, jer umesto da „prve zvezde i gradske lampe sinu”, čuo sam poznat glas:

– Ih, jesi vala baš neki hrabar… ono pravo! Prvo mi šalješ one papke da me prate, a sad se kriješ pod stolom. ’Aj bolan, sviju ti, pokupi to srce iz peta, pa da malo prošetamo po plaži! – odbrusila mi je pomalo razočarano Jadranka.

Trudio sam se da iz glave što pre izbacim pregršt neprijatnih osećanja kao što su stid, sram, blam… Nevidljivim sunđerom bezuspešno sam brisao zamišljenu rečenicu: „Otvori se, crna zemljo, da u tebe uđem!” Konačno, rekoh sebi: „Ajde, Šumadinac, ne sramoti zavičaj!”

Bili su to oni davni, bezbrižni i pomalo šašavi dani, kada je u trendu bilo sve ono čime su nas roditelji plašili: duvan, piće, žene i varanje na kartama. Za čudake koji su svojevoljno sledili pravila zdrave ishrane, vežbali, trčali, hodali, a da ih na to niko nije prisiljavao, govorilo se „da nisu u vinklu”.

Zaturen u mentalnom prostoru, krenuo sam za njom i poželeo da čarolija nikada ne prestane. Morski talas nenadano je zapljusnuo bosonogu kontesu iz Sarajeva. Naglo se okrenula i poljubila me. Zadrhtao sam i lebdeo negde visoko između sna i jave. Dugo smo ležali na plaži. Poljupcima sam prekidao njene duge monologe, želeći da nadoknadim propušteno. Pred zoru, Jadranka se najednom uozbiljila i na kutiji cigareta ispisala svoju adresu. Tražila je da joj redovno pišem „pisma duga”.

MLADOST

Sećanje na pubertetsku stranicu dnevnika pokrenulo je satni mehanizam penzionerskog vremeplova, pa sam se setio i nastavka.

Desetak godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, često sam mislio na moju prvu dečačku ljubav. Vođen snagom razuma, čovečnosti i ljubavi, na poleđini imaginarne razglednice ispisao sam tada još nenapisane stihove koji su se magično raspršivali po dubinama uznemirene savesti.

Opet ćemo mi k’o nekad
Haulikovom i čaršijom šetati.
Žigosani nitima prijateljstva,
utiskivati tragove
u mokrom snijegu i kaldrmi.

Da su Arsenovi stihovi tada postojali i da je razglednica bila prava, verovatno bi stigao ovakav odgovor:

A što pitaš kako smo?
Živi smo, živi smo!