VIDIKOVAC

Kragujevac, kraj oktobra. Desetak dana sam u Srbiji, ali prvi put kao penzioner. Tokom poslednjih dvadeset sedam godina dolazio sam redovno. Viđao prijatelje, prolazio ulicama koje znam od detinjstva, sedeo po kafanama u kojima mi još poneko zna ime. Na kraju svakog boravka vraćao sam se preko okeana, a već prvog ponedeljka nanovo bih sedeo u kancelariji pred računarom i imao utisak da nigde nisam ni bio. Ovoga puta povratna karta i dalje postoji. Samo što me na njenom drugom kraju više ne čeka radna nedelja. Prvih dana nisam tome pridavao veliki značaj. Uostalom, imao sam prečeg posla!

KO JE POSLEDNJI?

Među stvarima koje sam morao da završim po dolasku bila je i nova lična karta. JMBG-a, stara je istekla. Tako sam se jednog jutra uputio u policijsku stanicu. Stigao sam malo pre devet, sa dokumentima u fascikli i iskustvom čoveka koji je dovoljno puta stajao pred raznim šalterima da zna kako nikada ne treba biti potpuno siguran da je poneo sve što mu treba. Čim sam ušao, potražio sam kraj reda. Ispred šaltera bilo je desetak ljudi, samo što se red nije mogao videti. Nekoliko njih stajalo je uza zid, troje je sedelo kraj vrata, jedan gospodin se šetao hodnikom.

Žena u plavom džemperu izgledala je kao da je sledeća, ali je zapravo čuvala mesto mužu koji je otišao da nešto fotokopira. Čovek sa kačketom vladajuće stranke, koji je sedeo najdalje od vrata, bio je, kako se ubrzo ispostavilo, treći.

— Ko je poslednji? — pitam.

Nekoliko glava se iznenađeno podiglo.

— Ja — rekla je jedna žena.

— Ali gospodin kraj prozora je došao pre mene. Prozvani je odmahnuo glavom.

— Ne, ne. Pre mene je ovaj što je otišao do kola.

Za manje od pola minuta rekonstruisali smo red koji fizički nije postojao, ali su ga svi osim mene savršeno videli. Stao sam na mesto koje mi je pripalo i prepustio se lokalnoj proceduri.

U Americi je red uglavnom geometrijska pojava. Jedna osoba, iza nje druga, iza druge treća. U Srbiji red više liči na kolektivno sećanje. Svako zna ko je došao pre njega, ko posle, ko je trenutno odsutan, ko čuva mesto ženi i ko je otišao da plati parking. Sistem deluje haotično sve dok ne pokušate da ga prevarite. Tada se ispostavi da ima više svedoka nego sudski proces protiv studenata. Vrata su se otvorila, neko je izašao i čitav nevidljivi poredak pomerio se za jedno mesto. Nekoliko minuta kasnije pojavio se dekica s papirom u ruci. Prošao je pored svih nas ne obazirući se na red i zaustavio se pred vratima. — Izvinite, ja samo da pitam.

Amerikanac u meni još je dovoljno naivan da poveruje takvoj rečenici. Čovek će nešto pitati. Dobiće odgovor. Zahvaliće se. Otići. Srbin u meni, međutim, znao je šta je sledeće. Čovek je ušao. Prošlo je pet minuta. Nije izlazio. Ni deset minuta kasnije nije pokazivao nameru da svoje pitanje privede kraju. Kada se konačno pojavio, papira više nije bilo u njegovoj ruci, a zadovoljstvo na licu govorilo je da je posao uspešno završen. Jedna žena u redu pogledala je drugu. Nisu ništa rekle. Nije ni trebalo. Na Balkanu postoje pogledi kojima se u nekoliko sekundi mogu izreći i optužba, presuda i obrazloženje, bez ijedne izgovorene reči. Brzo sam zaboravio koliko se toga u Srbiji može završiti sa „samo da pitam“. Na trenutak sam poželeo da možda i ja nešto pitam, ali sam brzo odustao.

Posle toliko godina u belom svetu red mi je očigledno prešao u naviku. Kada sam završio sa ličnom kartom, izašao sam napolje i pogledao na sat. Bilo je još rano. Prvo sam pomislio da požurim kući. A zašto bih? Nije me čekalo ništa hitno, pa sam neobavezno krenuo pešice. U Arizoni mi upravo takva šetnja najviše nedostaje. Ne rekreacija, jer za nju postoje parkovi, staze, teretane i trake koje vas vode kilometrima, a da se ni metar ne pomerite iz ćoška radne sobe. Nedostaje mi ono obično hodanje koje nije aktivnost nego način života. U Kragujevcu izađeš iz policije i jednostavno nastaviš niz ulicu. Na raskrsnici skreneš bez mnogo razmišljanja, usput sretneš nekoga, zastaneš da razmenite nekoliko reči i već posle deset minuta više nije naročito važno ni kuda si krenuo.

U Arizoni gotovo svaki izlazak ima adresu. Sedneš u automobil, ukucaš odredište, klima-uređaj napravi malu privatnu Skandinaviju usred arizonske žege, a GPS odmah preuzme brigu o tome kuda ideš i kada ćeš tamo stići. Obaviš posao, vratiš se, a grad uglavnom vidiš kroz šoferšajbnu. Tog jutra nisam imao odredište, niti sam uključio aplikaciju da broji korake. Hodao sam jer mi je prijalo. Posle toliko godina provedenih između onoga što treba da uradim i mesta na koja moram da stignem, bilo je gotovo oslobađajuće krenuti bez ikakvog cilja.

DVE DRŽAVE U ISTOM ČOVEKU

Negde usput mimoišao sam se sa čovekom približno mojih godina. Pogledi su nam se na trenutak sreli i, sasvim spontano, nasmešio sam mu se onim kratkim, uzgrednim osmehom koji u Americi svakodnevno razmenjujete sa potpunim strancima. Nije uzvratio. Nastavili smo svako svojim putem, ali sam se posle nekoliko koraka ipak okrenuo. U istom trenutku osvrnuo se i on. Uhvaćeni na delu, gotovo istovremeno smo skrenuli pogled. Tek tada sam shvatio koliko mi je taj američki osmeh prema nepoznatima postao prirodan — i koliko ovde još uvek ume da deluje sumnjivo. U Srbiji osmeh nepoznatoj osobi zahteva više tumačenja. Poznajemo li se? Da li me je pomešao s nekim? Hoće li da mi traži pare, udvara li se ili zeza pošten svet?! A ostaje, naravno, i najjednostavnije narodsko objašnjenje — nije baš sav svoj. Zanimljivo je, međutim, koliko se stvari promene čim vas isti taj neko upozna i sednete za isti sto. Za pola sata čovek koji vam na ulici ne bi uzvratio osmeh pita vas da li ste vakcinisani, koliko ste platili kuću i čime vam se bave deca — pitanja do kojih bi Amerikanac, ako bi ih uopšte postavio, stigao tek posle mnogo dužeg poznanstva. To sam iskusio nekoliko dana kasnije kada sam sreo poznanika s kojim se duže nisam video. Razgovor je krenuo očekivanim redom: koliko ostajem, kako je porodica, kako je u Americi, šta kažu za nas?

— Čujem, otišao si u penziju?

— Jesam.

— I kolika ti je penzija?

Nije spustio glas niti okolišao. Pitanje o mojoj penziji stiglo je jednako prirodno kao ono koliko ostajem u Srbiji. Rekao sam iznos. Zaćutao je i pogled mu je nakratko odlutao nekud iznad mog ramena. Znao sam taj izraz. Dvadeset pet godina sam radio u bankarstvu; prepoznajem čoveka koji računa i kada pred sobom nema ni papir ni digitron. U glavi su dolari upravo prelazili u dinare. Nisam ga požurivao.

— Pa dobro — zaključio je najzad.

Izgovorio je to tonom kreditnog analitičara koji je završio prvi pregled i zasad nije pronašao ništa sporno. Moja penzija je prošla preliminarnu procenu. Ali analiza time nije bila završena.

— A koliko plaćaš zdravstveno? Rekao sam.

Ponovo onaj kratki pogled u daljinu. Nova računica.

— E, to moraš da odbiješ.

Naravno da moram. Za nepunih pet minuta od iznosa moje američke penzije stigli smo do onoga što mi stvarno ostane, a da čovek nije video nijedan jedini bankovni izvod. Da smo naručili još jednu kafu, verovatno bismo stigli do poreza na imovinu, računa za struju i konačne procene da li živim u skladu sa svojim mogućnostima. U početku mi je zasmetalo, a onda je postalo zabavno. U Americi vam nepoznat čovek pokloni osmeh, pridrži vrata i poželi prijatan dan, ali vaš novčanik ostavlja na miru. U Srbiji vam prolaznik možda neće uzvratiti osmeh, ali kada jednom sednete za isti sto, privatnost nestaje, a radoznalost postaje šarmantna briga za bližnjeg sabesednika. Jedna kultura lakše uspostavlja kontakt, ali pažljivije čuva granice. Druga je prema nepoznatima rezervisana, a poznatima ume da sruši ogradu, zajedno sa kapijom.

Nekada mi je bilo lakše da pravim takva poređenja. Posle toliko godina života u Americi imao sam čitavu privatnu zbirku razlika između „ovde“ i „tamo“. Poslednjih godina, međutim, ta moja uredna podela na „ovde“ i „tamo“ sve češće zakaže. Amerika u koju sam stigao krajem prošlog veka bila je drugačija od ove u kojoj danas živim. Ne toliko po stvarima koje se najlakše vide, koliko po načinu na koji ljudi razgovaraju jedni sa drugima. Kao da je nestalo nešto od nekadašnje uzdržanosti. Neslaganje lakše preraste u svađu, politički neistomišljenik sve češće postaje i lični neprijatelj, a podele koje su nekada uglavnom ostajale u Kongresu preselile su se među prijatelje, komšije, kolege, ponekad i za porodični sto. Sve je više one isključivosti koju sam dugo smatrao balkanskim specijalitetom — više nije važno da li sam ja u pravu, nego da ti budeš u krivu. Izgleda da su se dve zemlje, svaka sa svoje strane okeana, najviše približile baš u onome u čemu nisu morale.

SVI SU ISTI

Tih dana Kragujevac je već ulazio u predizborno raspoloženje. Lica sa plakata postajala su brojnija, televizori sve glasniji, a ljudi sigurniji u ono što će se dogoditi. Prolazio sam pored kafića kada je do mene stigao deo razgovora sa terase. Jedan čovek je objašnjavao zašto će jedni sigurno pobediti. Drugi mu je dokazivao da nema pojma. Treći je ćutao. Pomislio sam da je možda jedini nezainteresovan. Onda je odmahnuo rukom.

— Ma, svi su oni isti.

Nastavio sam da hodam. Rečenica je ostala za mnom, ali mi je zvučala poznato i na engleskom. Za dvadeset sedam godina Kragujevac mi nikada nije postao grad iz sećanja. Dolazio sam dovoljno često da promene pratim u nastavcima. Nešto drugo je bilo drugačije, jer sam tokom svih prethodnih dolazaka bio čovek na odmoru, a negde na kraju boravka stajao je datum povratka na posao. Možda sam zato prvi put mogao da produžim ulicom bez plana, samo da vidim kuda će me odvesti.

Našao sam klupu i zavalio se. Ne zato što sam se umorio — u mojim godinama važno je naglasiti takve stvari — nego samo zato što mi se sedelo. Oko mene je grad nastavljao svojim uobičajenim ritmom. Žena sa telefonom na uhu ubrzavala je korak, mladić je pretrčao ulicu, otac vodio za ruku dete koje je očigledno imalo sasvim drugačije planove. Pogledao sam na sat više iz navike nego iz potrebe. Sat je i dalje radio svoj posao, samo više nije određivao moj. Možda se penzija upravo tako najpre i prepozna — ne po tome koliko vremena imaš, nego po tome kome ono pripada. Još malo sam posedeo, a onda krenuo niz ulicu. Nisam imao plan za ostatak prepodneva. I, začudo, nije mi nedostajao. Nekoliko dana kasnije ponovo sam se našao u redu.

Drugo mesto, druga obaveza, a ispred mene četvoro-petoro ljudi uredno poređanih, gotovo po američkim standardima. Prišao je stariji čovek. — Ko je poslednji? — Ja. Stao je iza mene. Ubrzo se pojavio drugi, sa papirom u ruci, prošao pored reda i krenuo pravo prema vratima. Nekoliko pari očiju ispratilo ga je do ulaza. Tamo je zastao, podigao papir kao neku vrstu propusnice i izgovorio: — Ja samo da pitam. Čovek iza mene je uzdahnuo. Okrenuo sam se prema njemu i pogledi su nam se sreli. Obojica smo se nasmejali. Ovoga puta osmeh nepoznatom čoveku nikome nije bio sumnjiv. Možda zato što smo se savršeno razumeli. Na srpskom, engleskom i bez reči.

Pre neki dan telefon je, bez pitanja, odlučio da me podseti na sopstveni život. „Uspomene — pre deset godina.“ Uradi on to povremeno: odabere fotografije, doda muziku i od njih napravi mini-film. Uglavnom izvuče neko putovanje, rođendan ili porodično okupljanje, a ponekad proceni da je za moje emotivno stanje naročito važno da ponovo vidim šta sam jeo u nekom restoranu 2016. godine.

Otvorio sam album. Žena i ćerke na plaži, jezeru, planini… Porodični ručak. More. Kuća. Rođendanska torta. Još jedna plaža, pa opet restoran. Nekoliko ljudi koje volim i jedan zalazak sunca prema kome ni danas ne osećam ništa, mada sam ga tada očigledno smatrao vrednim trajnog arhiviranja. Pregledao sam dvadesetak fotografija. Svega ima, samo mene nema!

NEVIDLJIVI ČOVEK

Vratio sam se na početak i pažljivije pogledao. Nema me na plaži, falim za stolom, nema me ni pored rođendanske torte. Pokušao sam da se prisetim tih dana, dok me je polako nagrizala sumnja da sam pre desetak godina bio privremeno isključen iz porodice. Svi su putovali, slavili rođendane, išli na more i sedeli po restoranima, dok sam ja, sudeći prema raspoloživoj dokumentaciji, verovatno služio kaznu kućnog pritvora. A onda sam shvatio. Bio sam tamo. Samo sam stajao sa druge strane objektiva. Čovek može, mirne duše, da pola života uredno dokumentuje sopstveno postojanje i na kraju proizvede arhivu koja dokazuje da u njemu nije učestvovao.

Moja komplikovana veza sa fotografijom počela je mnogo pre telefona. Prvi ozbiljan aparat koji sam držao u rukama bio je sovjetska Smena 6. Sve je bilo ručno: blenda, ekspozicija, fokus, premotavanje filma. Čovek nije mogao samo da ugleda nešto lepo i pritisne dugme. Morao je prethodno da donese nekoliko važnih odluka. Najčudnije je bilo što ni posle svega nisi znao da li je fotografija uspela. Nije bilo pregleda, povećavanja slike sa dva prsta, a ni mogućnosti da ustanoviš da si nekome odsekao glavu.

Za odličan uspeh na jednom polugodištu dobio sam svoj prvi aparat. Beretu. Za mene je to bio ozbiljan tehnološki napredak. Posle svakog snimka aparat je sam premotavao film do sledećeg. Ova funkcija mi je tada delovala kao početak robotizacije čovečanstva. Pritisnem dugme, aparat malo zazvrji i spreman je za sledeću fotografiju. Nisam mogao ni da zamislim da će nekoliko decenija kasnije telefon sam fotografisati, popravljati fotografiju, prepoznavati ljude na njoj, znati gde je snimljena i još me jednom godišnje podsetiti da sam tada izgledao bolje.
Pre mene, glavni fotograf u familiji bio je ujak Duta. Na porodičnim okupljanjima nije fotografisao. Režirao je. „Ti malo levo. Pomeri se. Ne toliko. Vrati se. Vi pozadi malo bliže. Nemoj da žmuriš. Skloni tu čašu. Ko je stavio dete tamo?“ Dok Duta sve namesti, mališan počne da plače, nekom se prispava, drugi izgube strpljenje, a sunce, koje je na početku bilo na idealnom mestu, već je promenilo položaj. Na kraju bi Duta podigao aparat. Svi se ukoče. Klik. I tako je čovek koji je najozbiljnije shvatao porodičnu fotografiju godinama ostajao izvan nje. Izgleda da sam kasnije nasledio i aparat i sudbinu.

Fotografija je tada, uostalom, bila ozbiljna stvar. Film je imao 24, a u raskošnijoj varijanti 36 snimaka. Danas toliko fotografija napravimo dok pokušavamo da dobijemo jednu na kojoj niko nije žmurio. Tada je svaki klik predstavljao odluku. Na letovanju nisi fotografisao sve što vidiš. Dete na plaži — da. Porodica ispred hotela — da. Zalazak sunca — možda. Još jedan zalazak sunca — ne preteruj, imamo onaj od juče. Ručak se nije fotografisao. Nikome normalnom nije padalo na pamet da se popne iznad stola i odozgo slika ćevape. Da smo osamdesetih u kafani videli čoveka kako stoji iznad stolice i pokušava da pronađe idealan ugao za tanjir špageta, verovatno bismo pozvali nekoga od njegovih bližnjih. Sa letovanja doneseš dva ili tri filma i osećaš se kao da si upravo završio profesionalni angažman za National Geographic.

FILM KOJI JE NESTAO U AKCIJI

Onda se film odnese na razvijanje uz neizbežno čekanje. Današnje generacije će to teško razumeti. Napravi se fotografija u ponedeljak, a tek sledeće nedelje saznamo da li se na njoj uopšte vidi ono što je fotografisano. Dobijemo kovertu, izvučemo slike i počne zasedanje „porodične komisije“. Ova je dobra. Ova je mutna. Ovde je neko zažmurio. Na ovoj su svima oči crvene. Ko je ovaj čovek iza nas? A šta je ovo? Prst. Nečiji palac zauzeo četvrtinu Jadranskog mora. Ali fotografije se nisu brisale. I loše su završavale u albumu. Mutna tetka, stric bez pola glave, dete koje gleda u pogrešnom pravcu. Nije bilo Fotošopa da ih popravi ni dugmeta kojim bi ih izbrisao iz porodične istorije. Možda su zato ti ukoričeni albumi bili pošteniji od današnjih digitalnih.

Ipak, moja fotografska karijera dostigla je vrhunac mnogo kasnije, kada sam već radio kao novinar. Otišao sam u drugi grad da intervjuišem poznatog pisca kojeg sam posebno voleo. Mnogo mi je značio taj intervju i pripremio sam se ozbiljnije nego obično. Fotograf nije išao sa mnom. Nije bilo potrebe — obećao sam da ću svojim aparatom napraviti nekoliko portreta. Razgovor je prošao odlično. Pisac je bio jedan od retkih sagovornika koji je na kraju insistirao da mu pošaljem novine kada intervju izađe. Dopao mu se naš susret i želeo je da vidi kako će sve izgledati na papiru.
Po završetku intervjua izvadio sam aparat. Sada više nisam bio novinar. Bio sam ujak Duta.
— Možda jednu ovde. Klik.
— Samo malo prema prozoru. Klik.
— Odlično. Klik.
Pisac je strpljivo sarađivao.
— Još jednu, za svaki slučaj. Klik.

Napravio sam nekoliko portreta i vratio se u redakciju veoma zadovoljan. Predao sam tekst, a aparat čika Radetu, glavnom fotografu, da ga on otvori i izvadi film. Nisam hteo ništa da rizikujem.

Nekoliko dana kasnije čika Rade me pozvao na piće. To je već bilo sumnjivo jer glavni fotograf redakcije nije imao običaj da novinare izvodi na piće kako bi im čestitao na fotografskom talentu. Seli smo. Rade je sačekao da stigne pivo, malo se nagnuo prema meni i rekao:
— Slušaj, neću ništa da pričam ovima u redakciji.
Kada čovek razgovor počne rečenicom da nešto neće pričati drugima, obično sledi informacija za koju biste najradije da je ne kaže ni vama.
— Šta je bilo?
— Nisi imao film u aparatu.
Gledao sam ga nekoliko trenutaka.
— Kako nisam imao film?
Čim sam izgovorio pitanje, shvatio sam da nema mnogo mogućih odgovora.
— Nisi ga stavio.

U trenutku sam shvatio dve stvari. Prvo, da sam poznatog pisca desetak minuta bespotrebno nameštao za fotografisanje. I drugo, da je to bio verovatno jedini fotografski susret u njegovom životu tokom kojeg nije nastala nijedna loša fotografija… Baš kao ni dobra.
Čika Rade me je spasao od redakcijske bruke. Dogovorili smo se da zvanična verzija glasi: film je oštećen. U ono vreme to je bilo sasvim uverljivo objašnjenje. Filmovi su imali karakter. Mogli su da se osvetle, zaglave, pocepaju, loše razviju. Tehnologija je bila dovoljno nepouzdana da se njome mogla opravdati i sopstvena glupost. Ostao je samo jedan problem. Trebala nam je fotografija pisca. Internet je tada bio tek u začetku. Nije postojao današnji beskrajni magacin slika u kome se za nekoliko sekundi pronađe čovek iz svih uglova, uključujući i fotografiju onoga što je doručkovao prethodnog utorka. Tražili smo i pronašli jednu. Jedini problem bio je što je bila stara dvadesetak godina.
Tako je uz najnoviji intervju izašla i fotografija dvadeset godina mlađeg pisca. Tekst je pripadao sadašnjosti, fotografija prošlosti, a jedini čovek koji je znao kako je pisac zaista izgledao tokom našeg susreta nije imao nijedan dokaz. Poslao sam mu novine, kao što sam obećao. Danas, kada i sam mnogo više cenim fotografije na kojima izgledam dvadeset godina mlađe, nadam se da mi nije puno zamerio.

S DRUGE STRANE OBJEKTIVA

U Americi sam dočekao digitalne aparate, a onda telefone i konačno vreme u kojem više niko ne zna koliko fotografija ima. Proverio sam nedavno, u mom telefonu ih je na hiljade. Celo dedino detinjstvo stalo je u jednu kutiju od cipela, dok predškolski period mojih unučića zahteva cloud. Danas fotografišemo sve. Rođendan — dvesta fotografija. Dete skače u bazen — trideset sedam. Pas spava u neobičnom položaju — šest. Ručak — naravno. Čovečanstvo je za nekoliko decenija prešlo put od „nemoj da trošiš film“ do fotografisanja ruske salate iz četiri ugla.

I što više fotografija imamo, čini mi se da ih manje gledamo. Nekada se album vadio iz ormara. Seli bismo za sto i listali. Danas imamo hiljade fotografija koje možda nikada više nećemo videti, osim ako telefon jednog jutra ne odluči da nas podseti da smo i pre deset godina postojali. Tako sam se vratio fotografijama koje mi je tog jutra izabrao i počeo da tražim sebe. Pojavim se stidljivo na nekoj, ali ih je mnogo manje nego što sam očekivao.

Počeo sam da proveravam događaje na kojima sam sigurno bio. Letovanje. Pa vozio sam ih tamo. Restoran. Platio sam račun, što je verovatno najpouzdaniji dokaz prisustva. Nova godina. Postavljao sam jelku. Rođendani. Izleti. Porodični ručkovi. Svuda isti obrazac. Da je neki budući istoričar raspolagao samo našom digitalnom arhivom, mogao bi da zaključi da je moja porodica godinama putovala sa misterioznim nevidljivim čovekom koji je vozio automobil, rezervisao hotele, plaćao račune i povremeno dovikivao:
— Približite se malo! Sada osmeh! Taaako!

A onda mi je telefon ponudio nešto što ranije nisam video. „Hoćete li dodati osobu koje nema na fotografiji?“ Nasmejao sam se. Pametan telefon, konačno je shvatio problem. Nekoliko sekundi je nešto obrađivao. Pojavila se prva fotografija. Porodica na plaži. I ja među njima. Pogledao sam bolje. Fotografija nikada nije snimljena tako. Znao sam to. Tog dana ja sam držao aparat. Prešao sam na sledeću. Rođendanski sto. Sada sedim sa ostalima. Na sledećoj stojim pored jelke. Moram priznati da mi se u početku dopalo. Telefon me je vraćao u sopstveni život.
Tada sam otvorio još jednu fotografiju. Porodica stoji okupljena ispred restorana. I ja sam među njima, ali u rukama držim foto-aparat. Približio sam sliku. Nije bilo greške. Stajao sam pored svojih i držao aparat kojim je ta fotografija navodno napravljena. A onda sam u staklu iza nas primetio odraz čoveka koji fotografiše. Bio sam to takođe ja. Jedan ja bio je na fotografiji. Drugi ju je pravio. Odmah sam zatvorio album. Postoje stvari koje ni tehnologija ne treba da popravlja.
Nekoliko dana kasnije okupila se porodica. U jednom trenutku neko je rekao:
— Hajde da se slikamo.
Po navici sam izvadio telefon.
— Stanite tamo. Malo bliže.
Svi su se namestili.
— Ti malo levo.
Zastao sam. Ujak Duta bi bio ponosan. Pogledao sam telefon, pa njih. Pružio sam ga prvom do sebe.
— Hajde napravi ti jednu.
Stao sam među ostale.
— Malo bliže.
Automatski sam se javio:
— Podigni malo telefon. Ne toliko. Sad si…
Supruga me pogledala.
— Hoćeš li ti da slikaš?
— Neću.
Ućutao sam. Odjednom nisam znao šta ću sa rukama.
— Svi gledajte ovamo.
Klik.
Nisam se pitao kako sam ispao, niti sam tražio telefon da proverim fotografiju. Ako sam žmurio, neka sam. Nekada sam sa Smenom čekao danima da saznam kako je fotografija ispala. Posle pola veka tehnološkog napretka mogao sam valjda ponovo malo da sačekam. Uostalom, ovoga puta sam znao ono najvažnije. Bio sam na njoj.

Odlučio sam da ceo jedan dan ne čitam, ne slušam i ne gledam vesti. Nije to bilo iz političkih, već čisto zdravstvenih razloga. Čovek u mojim godinama mora da vodi računa o pritisku, šećeru, holesterolu i količini političkih gluposti koju unese u organizam pre doručka. Sa prva tri još nekako izlazim na kraj. Ovo četvrto mi poslednjih godina pravi ozbiljne probleme.

Eksperiment je počeo u sedam ujutru, uz prvu kafu. Telefon je završio na stolu, ekranom nadole, kao pripremljen špric koji narkoman ostavlja za posle. Televizor je ostao ugašen, laptop zatvoren. Tog jutra odmarao sam se od Amerike, Srbije, Evrope, Bliskog istoka i veštačke inteligencije. Ako je svet baš tada odlučio da propadne, prosto mu bilo. Ili, što kaže naslov onog sjajnog filma — nek propadne, nije šteta. U sedam i dvadeset osećao sam se odlično. Dvadeset minuta kasnije već me je kopkalo šta li se, bože, oko mene događa. U osam je došlo vreme za prvi mali prekršaj — vremensku prognozu. To se, naravno, ne računa. Vreme nije vest, to je meteorologija. Na vrhu ekrana čekalo je nekoliko obaveštenja. Jedno je počinjalo „Trump…“, drugo „Vučić…“, treće „Breaking news…“. Nijedno nisam otvorio. Vaistinu sam bio ponosan na sebe. U mladosti sam ostavljao cigarete, kasnije alkohol i slatkiše, a sada sam, izgleda, došao u godine kada čovek pokušava da se razvede od političara.

Do devet sam već otkrio koliko jutro može da bude dugo kada ne znaš šta se dogodilo tokom noći, utoliko pre što Arizona za Evropom kaska celih devet sati. Posle kafe došao je red na nekoliko biljaka u dvorištu, a zatim, bez ikakvog razloga, na frižider. Otvorim ga, pogledam, zatvorim, pa se posle pet minuta vratim, možda u nadi da će se u međuvremenu pojaviti nešto novo. Nije. Frižider je odavno jedini izvor informacija kojem potpuno verujem. U pola deset završio sam u prodavnici, gde se pokazalo da je informativna izolacija mnogo komplikovanija nego što izgleda. Vesti su svuda: na telefonu, ekranima, radiju, u naslovima koji ti upadnu u oči dok pokušavaš da pronađeš kafu na akciji. Na kraju je dovoljan kupac na kasi ispred tebe da se okrene i pita:
— Jesi li čuo šta je ovaj opet rekao?
— Nisam. I neću. Bar ne danas.

NEZNANJE NIJE OPRAVDANJE
Tek kada prestane da radi, čovek otkrije slobode o kojima ranije nije razmišljao. Može mu se da usred dana otvori knjigu i zaboravi na vreme, pogleda film u dva popodne ili provede sate istražujući nešto od čega nema nikakve koristi osim zadovoljstva što ga u baš tom trenutku zanima. Poziv unučića više ne mora da uklopi između dve obaveze, a plan može da promeni bez opravdanja i objašnjenja „nadležnima“. Tog jutra isprobavao sam još jednu od tih sloboda: da nekoliko sati nemam pojma šta su premudri političari mojih država rekli prethodne večeri. Nekada se to zvalo normalan život, a danas politički stav. Negde oko podneva ipak sam počeo da sumnjam u sopstveni eksperiment. Nije problem ako čovek jedan dan propusti šta su rekli Vučić ili Trump. Problem je što se više nikada ne zna hoće li ono što je juče zvučalo kao sumanuta ideja već sutra postati državna politika, novi zakon ili ekonomska mera.

Godinama sam mislio da Srbija u sportskoj disciplini političkog apsurda ima ozbiljnu prednost u odnosu na tzv. demokratske države. Razvili smo kulturu predsedničkih obraćanja, vanrednih konferencija, istorijskih odluka i sudbonosnih dana posle kojih ništa više neće biti isto — osim činjenice da se sve nastavlja po starom. Kad god Vučić nešto kaže i pola Srbije pomisli da dalje ne može, Trump se pojavi na drugom kontinentu i pokaže da još kako može. Ne znam da li između njih postoji takmičenje, ali ako postoji, mi građani smo postali sudije koje su odavno izgubile kartone. Neki kažu da je to zato što imaju iste „savetnike“, ali to je već posve druga priča. Nije više problem u tome šta političari govore, nevolja je što smo prestali da se iznenađujemo. Nekada bi predsednik države izgovorio nešto nezamislivo i o tome bi se danima raspravljalo. Danas jedna besmislica još nije ni stigla da nas zaprepasti, a druga je već gura sa naslovnih strana. Mudrost je, nažalost, postala neka vrsta političkog fosila. Znamo da su je nekada dobri ljudi iz predsedničkih kabineta izgovarali, postoje čak i zapisi o tome, ali je uživo odavno niko nije čuo.

Posebna priča počinje kada se politika dohvati novca. U Srbiji smo odavno navikli da država nekako postane darežljivija kako se približe izbori. Odjednom se pronađe novac za penzionere, mlade, siromašne porodice, jednokratne pomoći i vaučere. Državna kasa dobije napad čovekoljublja baš u vreme kada građani počnu da razmišljaju kome će dati glas. Novac je, naravno, državni, tj. narodni, ali zahvalnost nekako uvek završi na privatnoj političkoj adresi.
Amerika, koja je mnoge stvari dovela do savršenstva, rešila je da unapredi i ovu disciplinu. Trump je nedavno ponudio pet hiljada dolara „glasački sposobnim“ Amerikancima ako njegova partija pobedi na izborima u novembru. Moram priznati da sam kao penzioner istog trenutka postao politički fleksibilniji. Pet hiljada dolara nije malo. Za te pare čovek može da kupi novi šporet, popravi automobil, ode na pristojno putovanje ili nekoliko meseci uspešno ubeđuje sebe da njegov glas nema nikakve veze sa novcem. Ipak, obraz nije na prodaju. To je jedna od onih stvari koje čovek voli da kaže naročito dok još nije dobio konkretnu ponudu. Moja je, izgleda, pet hiljada dolara. Razmislio sam, sabrao godine, principe i stanje na računu, pa odlučio da odbijem. Obraz ostaje neukaljan.

U Srbiji se to nekako radi sa više romantike. Dobiješ pomoć, a niko ti izričito ne kaže šta se očekuje zauzvrat. Kao kada ti tetka pred svadbu pokloni kovertu. Nema ugovora, ali svi znaju da će uskoro i njeno dete da se ženi. Amerika je praktičnija: ako mi pobedimo, vi dobijete pet hiljada. To više nije kupovina glasova već program lojalnosti. Ono, jeste da je malo nezakonit, ali nismo sitničavi. Sledeći korak je aplikacija: sakupiš deset republikanskih pobeda i jedanaesta je besplatna.

Oko jedan posle podne počeo sam ozbiljno da sumnjam da mi informativni post škodi više od samih vesti. Kada ne znaš šta se događa, mašta počne da popunjava praznine, a poslednjih godina ni najbujnija mašta više nema ozbiljnu prednost nad stvarnošću. Ko je mogao da pretpostavi da krajnja desnica pobeđuje na izborima u Nemačkoj, da rat u Ukrajini i dalje traje, a da u Gazi ljudi i dalje umiru pod ruševinama, dok svet, sa pristojne udaljenosti, raspravlja kako bi njihov užas trebalo nazvati. Nekada bi već prva od ovih rečenica u javnosti probudila neprijatna istorijska sećanja, druga izazvala strah, a treća stid. Umesto toga, bogati proveravaju berzu, političari rejting, a ostali nastavljaju da skroluju Instagram i TikTok.
Tu humor prestaje. Postoje vesti sa kojima čovek može da se šali i one pred kojima šala više nije odbrana, već bekstvo. Dok sam ja tog jutra u Arizoni mogao da okrenem telefon naopako i odlučim da nekoliko sati ne znam šta se događa, negde su ljude budile sirene i eksplozije. Nisu mogli da isključe rat, utišaju ga ili ostave za kasnije. Meni je bilo dovoljno da skrenem pogled sa ekrana. Njima je ono što nisam želeo da vidim bilo ispod prozora.

PROIZVOD KOJI UBIJA „KUPCA“

Oko dva sata napravio sam grešku i otvorio laptop. Nisam nameravao da čitam vesti, hteo sam nešto sasvim drugo. Čovek, uostalom, uvek „hoće nešto sasvim drugo“ par sekundi pre nego što završi upravo tamo gde je sebi obećao da neće ići. Na ekranu se pojavila vest o veštačkoj inteligenciji. To sam sebi dozvolio. Veštačka inteligencija nije politika, zaključio sam. Posle tri minuta pokazalo se da sam pronašao temu još veseliju od politike.

Već nekoliko godina od ljudi koji razvijaju najmoćnije sisteme veštačke inteligencije stiže neobična poruka. Napravili smo nešto neverovatno. Promeniće svet. Uložite što više novca. Naše kompanije vredeće astronomske sume. Uzgred, postoji mogućnost da nam stvar jednog dana izmakne kontroli. Poslovni model je fascinantan. Nekada bi proizvođač, kada otkrije da mu proizvod možda može ubiti kupca, taj proizvod povukao sa tržišta. Danas sazove konferenciju za medije: „Naš novi model je dvadeset puta moćniji od prethodnog, rešava probleme koje čovek ne može. Uzgred, postoji mogućnost da će jednog dana zaključiti da mu čovek više nije potreban. Pretplata je 29,99 dolara mesečno.“

Najbogatiji ljudi na planeti ulažu ogromne sume u tehnologiju na čije nas opasnosti istovremeno upozoravaju. To je kao da vam trgovac prodaje motornu testeru i usput napomene:
— Samo da znate, postoji mogućnost da će vas noću sama potražiti.
— Kolika je garancija?
— Dve godine.
— Uzimam.

Mene, međutim, manje plaši motorna testera, a više ljudi koji nam objašnjavaju čega bi trebalo da se plašimo. Poslednjih godina često slušamo o mogućnosti da veštačka inteligencija (AI) jednog dana izmakne kontroli, obori električnu mrežu, napadne bankarski sistem ili izazove krizu kakvu svet još nije video. Takve opasnosti nisu izmišljene: današnji sistemi već imaju sajber sposobnosti zbog kojih njihove sopstvene kompanije pojačavaju zaštitu. Ali meni se po glavi mota druga, možda još neprijatnija mogućnost. Šta ako se jednog dana zaista dogodi velika tehnološka kriza, ali je ne izazove veštačka inteligencija? Šta ako neko ugasi mrežu, blokira banke ili napravi dovoljno veliki haos, a onda nam objasni da je kriv AI agent koji se oteo kontroli? Pandemija nas je već naučila koliko brzo vanredna situacija može da promeni granice onoga što država sme da traži od svojih građana. Sledeća možda neće stići iz laboratorije ili sa pijace. Možda će stići sa servera.

Ne tvrdim da će se to dogoditi. Ali kada me neko godinama priprema za katastrofu, počnem da razmišljam i o onome što bi moglo da dođe posle nje: vanrednim ovlašćenjima, nadzoru i ograničenjima koja su juče bila politički nezamisliva, a sutra postaju prihvatljiva jer je, eto, vanredno stanje. Tehnološka pandemija ne bi morala da nas zarazi. Dovoljno bi bilo da nas uplaši.

U tri popodne moj eksperiment je i zvanično propao. Vratio sam se vestima i to kao kada čovek prekrši dijetu: ne pojede jednu kuglu sladoleda, nego tri, a onda se uteši da će od ponedeljka ponovo biti karakter. Za dvadesetak minuta nadoknadio sam propušteno. Političari su se svađali, ratovi trajali, berze reagovale, a svi su, kao i obično, bili na pravoj strani istorije. Istoriju, naravno, niko nije pitao. Svet je nekoliko sati sasvim pristojno funkcionisao bez mog nadzora. To me je pomalo uvredilo.

MUDROST KAO VANREDNA VEST

Predveče sam shvatio da sam eksperiment pogrešno postavio. Pitanje nije može li čovek dvadeset četiri sata bez vesti. Može. Mnogo je teže pratiti ih svakoga dana, a ne dozvoliti im da ti pokvare sliku sveta — ili, još gore, da ti je potpuno promene. Kako, onda, ostati informisan a ne poludeti? Tu još nemam rešenje. Možda treba propisati dnevnu dozu: jedan Trump uz doručak, pola Vučića pre ručka, ratove nikada na prazan stomak, a veštačku inteligenciju samo uz nadzor odrasle osobe. Društvene mreže izdavati isključivo na recept.

Telefon je ponovo ležao na stolu, ovog puta ekranom nagore. Eksperiment je trajao manje od osam sati. Za početnika sasvim pristojno. Ali možda problem i nije u tome što svakoga dana čitamo o političkom ludilu, ratovima, mrtvima, pretnjama i katastrofama. Problem počinje onda kada nas ništa od toga više ne iznenađuje. Kada nenormalno postane normalno, više nam nije potrebna propaganda. Dovoljna je navika.

Uzeo sam telefon. Sutra ću pokušati ponovo, ali ne da ignorišem vesti. Pokušaću nešto mnogo teže. Da pronađem jednu u kojoj je neko rekao nešto pametno.

Dok sam bio student, mislio sam da je knjiga ta iz koje se stiče znanje. Trebalo mi je mnogo godina da shvatim da je uz mene sve vreme „učio“ i radio. Studiranje je tada izgledalo prilično jednostavno. Sedneš za sto, otvoriš skriptu i učiš dok slova ne počnu da se mešaju pred očima. Nije bilo prečica ni čudesnih metoda za brzo pamćenje, a kad se mora, nije teško.

Na stolu knjige. Pored njih pepeljara, hemijska olovka i velika šolja kafe. U uglu sobe radio. Bio je uključen gotovo čitav dan. Svirao je tiho da ne smeta učenju, ali dovoljno glasno da se ne osećam sam. Bio je tu, kao zidni sat. Ne obraćaš pažnju na njega, ali nekako znaš da radi.

RADIOSKOP

Oko deset, kada bi pospanost polako ustupala mesto koncentraciji, počinjao je Radioskop. Emisija o filmu, muzici, književnosti, pozorištu, izložbama i koncertima. Ukratko, o svetu koji je tih dana morao da sačeka da prođe ispitni rok. Dok su drugi raspravljali o Bergmanu, Vendersu ili prvom albumu Haustora, ja sam pokušavao da ubedim Viktora Igoa, Flobera, Balzaka i Prusta da mi još jednom objasne ono što profesor na predavanju očigledno nije uspeo. Radio je govorio. Ja sam učio. Bar sam tako mislio.

Uveče, kada bi se našli u kafani, on je preuzimao reč. Nije postojao novi film koji mu je promakao, album koji nije preslušao ni knjiga o kojoj nije imao mišljenje. Znao je šta sprema grupa Mizar, zašto je Tarkovski promenio filmsku umetnost, u koga se zaljubio De Niro, šta se upravo događa na evropskoj pozorišnoj sceni i koja se izložba jednostavno ne sme propustiti. Naš stručnjak za opštu kulturu bio je hodajuća enciklopedija, a mi smo ga slušali otvorenih usta.

U to vreme nije postojao Gugl. Da jeste, verovatno bi naš drugar bio taj koji bi ga povremeno ispravio. Ponekad bi me obuzeo čudan osećaj da sam sve te silne informacije već negde čuo. Možda ne od reči do reči, ali ista imena i poznate priče. Kao kada pokušavaš da se setiš sna koji uporno izmiče čim otvoriš oči. Sve sam pripisivao umoru od učenja, ali posle nekoliko dana, sve bi se ponovilo. A onda je misterija „već odslušanog“ konačno rešena. A evo i kako.

Jednog dana položio sam težak ispit i bio toliko umoran da nisam imao snage ni za knjigu ni za kafanu. Ostao sam kod kuće. Skuvao kafu, gurnuo knjige pod sto i, prvi put posle više meseci, rešio da zaista slušam Radioskop. Voditelj je najavio novi album Azre. Posle toga prilog o Kurosavi. Zatim vest o Meril Strip. Nešto o novoj pozorišnoj predstavi. Na kraju izložbu mladog portugalskog slikara.
Sedeo sam zatečen. Kao da nisam slušao radio već svog drugara iz kafane. Tek tada mi je sinulo da priče o umetnosti nisam ni ranije sanjao. Slušao sam ih, ali toga nisam bio svestan. Radio je pripovedao svoju priču, a ja čitao svoju. Sedeli smo u istoj sobi ignorišući jedan drugog. Iste večeri, otišao sam na naše uobičajeno mesto, naručio piće i čekao. Prvi put me nije kopkalo šta će nam sveznalica ispričati. Znao sam. Samo me je zanimalo kojim redom. Društvo je bilo na okupu, pivo na stolu kada je počeo kutak za umetnički trenutak.

— Jeste li čuli novu Azru?

Klimnuo sam glavom.

— Kažu da Kurosavu ili obožavaš ili ga uopšte ne razumeš.

Opet sam se složio. Posle toga Meril Strip. Pa pozorište. Na kraju izložba onog Portugalca. Govorio je istim redosledom kojim su prilozi, nekoliko sati ranije, emitovani u Radioskopu. Nisam imao srca da ga prekinem. Naprotiv. Odjednom sam počeo mnogo više da ga cenim. Dok sam ja mesecima puštao da mi emisija prolazi kroz sobu kao zvuk frižidera ili otkucaji sata, on je slušao pažljivo. Gotovo sam mogao da ga zamislim kako sedi pored radija sa sveskom u krilu i beleži sve ono što će uveče pretvoriti u sopstveno mišljenje. Bio je to možda prvi čovek koga sam upoznao da je imao podkast mnogo pre nego što je ova medijska forma izmišljena.

Od tada, drugačije slušam radio jer se iza svih tih glasova kriju živi ljudi. Svaki voditelj imao je drugačiji ritam, pauze i samo svoje male navike. Jedan je govorio brzo, drugi sporo. Jedan je umeo da ćutanjem kaže puno, dok je drugi svaku vest čitao kao da upravo saopštava početak novog svetskog rata. Shvatio sam da radio nije samo kutija iz koje izlaze informacije. To je brbljivi družbenik koji nikada ne traži pažnju. Bilo mu je dovoljno da smo u istoj prostoriji. Pratio me je dok sam učio, spremao ispite, kuvao kafu ili rešavao teške dileme iz vremena SFRJ – da li ćemo letovati u Makarskoj ili u Poreču. Nije se nametao. Bio je strpljiv. Valjda zato nikada nisam imao osećaj da ga slušam, a upravo sam tada od njega najviše učio.

NPR

Godinama kasnije, na drugom kontinentu, ponovo sam pronašao svoj radio. Ovoga puta na stanici National Public Radio.

Kada sam došao u Ameriku, pristojno sam govorio engleski. Mogao sam da kupim hleb, otvorim račun u banci, objasnim policajcu zašto sam pogrešno skrenuo ili lekaru gde me boli. Ali to još nije bio jezik na kome čovek razmišlja, već na kome se snalazi. Strani jezik naučiš kada uspeš da sastaviš ispravnu rečenicu. Narod počneš da upoznaješ tek kada shvatiš zašto se neko nasmejao ili kada prepoznaš ironiju po boji glasa, a ne po značenju reči. U tome mi nije pomogao nijedan kurs. Pomogao mi je radio. Tačnije, National Public Radio.

U početku sam ga slušao svakog jutra, najčešće dok sam vozio na posao. Uključivao sam ga čim izađem iz garaže, a gasio tek na parkingu ispred kancelarije. Slušao sam NPR i za vreme pauze za ručak, a ponekad, na kvarno, i tokom radnog vremena kada bi šefovi bili na sastanku. Nisam imao osećaj da učim engleski. Samo sam slušao ljude koji razgovaraju. A to su činili drugačije nego što sam navikao. Nije bilo nadvikivanja. Nisu završavali tuđe rečenice niti prekidali sagovornika da bi sami dali odgovor. Govorili su mirno, razgovetno i sa nekom staromodnom pristojnošću koja je, izgleda, preživela novokomponovane medijske trendove.

Za to vreme promenio sam nekoliko poslova, više adresa i bezbroj svakodnevnih navika. Menjali su se telefoni, automobili i predsednici. Samo je radio ostajao na istoj stanici. Ne tvrdim da je NPR bio bez greške, nijedan medij nije, ali meni je ovaj najdraži. Možda i zato što sam odrastao uz radio koji je takođe umeo da sasluša svoje goste. Ponekad razmišljam da radio nije izgubio bitku zbog interneta već iz sopstvenog straha. Neko je jednog dana izračunao da je jeftinije pustiti pedeset pesama nego platiti jednog dobrog urednika. Da je sigurnije napraviti plej-listu nego emisiju. Da će ljudi ionako ostati na istoj frekvenciji. Prevarili su se.

Ljudi nisu prestali da slušaju glasove. Samo su otišli tamo gde ih još ima. Danas to zovemo podkast. Radio je polako ostao bez žive reči. Muzika je ostala, reklame su ostale, glasovi su nestali, a sa njima, malo-pomalo, i slušaoci. Pošto više ne moram da žurim, subotom, onako penzionerski, skuvam kafu, izađem na terasu i uključim NPR. Nekada sam radio uključivao da mi pravi društvo dok učim. Danas se družimo uz prvu jutarnju kafu. Između te dve navike stao je čitav jedan život. Nekada slušam pažljivo, drugi put mi misli odlutaju, a ponekad se dogodi nešto neobično. Između dve ozbiljne vesti, kratke džez numere i razgovora sa bibliotekarkom iz malog mesta u Ajovi začuje se kratak šum. Onaj isti koji sam kao dete slušao tražeći Radio Beograd. Samo na trenutak. Tek toliko da pomislim kako je signal negde zalutao. Najpre tišina. Ona kratka radijska zbog koje čovek instinktivno pogleda u prijemnik. Zatim šum. Onaj stari, kao kada kazaljka polako prelazi preko skale tražeći pravu frekvenciju. I onda… glas.

ZABAVNIK

— Dobar dan, poštovani slušaoci. Počinje Zabavnik Radio Beograda.

Spustio sam šolju. Nisam se pomerio, plašeći se da bih jednim pokretom mogao da prekinem vezu između dve subote razdvojene periodom od četiri decenije. Glas je bio isti. Topao. Miran.

— Danas je subota, peti decembar 1982. godine.

Kratka špica. A onda, sasvim mirno, kao da se ništa neobično nije desilo:

— Dogodilo se na današnji dan… Pre sto sedam godina rođen je Rajner Marija Rilke, pesnik koji je tvrdio da je jedina prava domovina, naše detinjstvo. Na današnji dan rođen je Volt Dizni, čovek koji je dokazao da jedan miš može postati slavniji od mnogih kraljeva. U bioskopima se i dalje traži karta više za film „Maratonci trče počasni krug“, dok se u svetu govori o novom filmu mladog američkog reditelja po imenu Stiven Spilberg.

Nasmejao sam se. Sve je bilo baš onako kako treba. A onda… glas je na trenutak zastao. Kao da je ispred sebe pronašao papir koji tu nije trebalo da bude.

— U Kragujevcu, hladan decembarski dan. Jedan sedamnaestogodišnjak upravo razmišlja hoće li večeras da izađe sa društvom ili da ostane kod kuće i sluša radio. Ne sluti da će kroz četrdeset pet godina sedeti na terasi u Arizoni sa šoljom kafe u ruci, a da će se između ove dve subote spakovati čitav njegov život.

Nisam znao da li da se radujem ili da se plašim. Ali Đuza nije delovao nimalo iznenađeno. Kao da je upravo pročitao vremensku prognozu.

— A sada, kao i svake subote, otvaramo vrata naše Operske lože…

Iz Operske lože začuli su se poznati glasovi Slavka Simića i Milutina Butkovića. Večna rasprava – da li se pravilno kaže „u logi“ ili „u loži“. Neke dileme očigledno nikada ne zastarevaju.

Onda opet šum. Kratak. Jedva čujan. I ponovo poznati glas voditelja NPR-a. Kao da se ništa nije dogodilo. Sedim još neko vreme na terasi. Kafa se odavno ohladila. Komšija izvodi psa. Neko zaliva travnjak. Negde u daljini prolazi avion. Arizona se polako budi. Radio i dalje svira. Ponekad me pitaju zašto i danas, pored interneta, podkasta i svih mogućih aplikacija, uporno slušam radio. Nikada ne kažem pravi razlog. Kako objasniti da ga ne uključujem zbog vesti? Uključujem ga zbog nade. One detinjaste nade da će se između dve frekvencije ponovo začuti glas nekoga ko je odavno izašao iz programa, ali ne i iz mog života.

Kao dete bio sam uveren da ljudi žive u toj drvenoj kutiji. Kasnije sam shvatio da to nije istina. Danas više nisam siguran. Jer svaki put kada čujem stari radijski šum, ponovo ožive jedna davna subota, studentski sto, kafana, jedna zemlja koje više nema i mladić koji tek treba da otkrije koliko će mu glasovi iz obične kutije promeniti život.

Radio sam ugasio. Šum je nestao. Glas je ostao.