Od januara 2023. pa nadalje…

Moj dnevnik subotom popodne… Vremeplov!

Mnogo puta sam pokušao da vodim dnevnik i još brže odustajao. Uvek sam naravno pronalazio razlog zbog koga sam to činio. Lako je opravdati nerad ali mnogo teže njegovu suprotnost. Nedavno sam pročitao nekoliko odličnih dnevnika i shvatio da za dobar tekst često nije neophodno veliko mudrovanje. Tako dolazimo do onog najvažnijeg – za svaki tekst važno je kako je a ne o čemu je napisan. 

Subota popodne ima neku posebnu i teško objašnjivu važnost u mom životu. Uz to je i neradan dan, divota jedna. 

Pošto Deda Pisac ne vodi neki buran život, dnevnik će biti mešavina stvarnosti i bujne mašte autora. Što bi akteri dnevnika pokojnog pisaca rekli: “Ima tu i istine ali mahom izmišlja. Pisac je to ne treba mu verovati!”

E pa dragi čitaoče – u zdravlje ti čitanje! 

• Prva subota ove godine pada baš na naš Božić. O prazniku i o večnoj inspiraciji koju već decenijama crpim baš subotom popodne.

Tradicja mi nikada nije bila preterano važna ali neke običaje volim i  rado ih obeležavam. Mi Božić proslavljamo u više navrata i po raznim kalendarima. Kada dođe onaj 25. decembra, razmenjujemo poklone, porodično se okupimo, zajedno večeramo pa kud koji. Dve sedmice kasnije, opet Božić ali i zetov rođendan. Ne, ne, nisam postao tast onom gore već se ćerkin muž rodio na taj dan. Dobro ga je Prika  isplanirao, nema šta. Porodica je ponovo zajedno. Umesto poklona “otvaramo” česnicu. Ove godine sam izvukao paru.

Mama-Dama mnogo voli ovaj praznik i važno joj je da se tog dana skupimo a meni je važno da je ona srećna jer “happy wife, happy life”. Deca vole domaći hleb, sarmu i ćevape. Od svačeg po malo za svakoga po nešto. 

Posle ručka, svako ode svojoj kući a ja pravac u park da potrošim kalorije. Krenuo sam uobičajenom trasom kako bih izbegao prometne ulice. Samo jedan semafor do parka. Priprema, pozor, sad… Na ulazu, šetači pasa razmenjuju iskustva ali niko nikoga ne sluša, svako o svojoj “bebi” priča.  Gojazna gospođa u laganom džogingu približava se klupi na kojoj je čeka muž sa hamburgerima koji se još uvek puše. Na igralištu, grupa dečaka nešto proučava. Lopta stoji sa strane dok oni pažljivo zagledaju drveni predmet. 

– Šta je to momci?, pitam radoznalo.

– Stari sat ali sa nekim kompjuterskim čipovima, odgovori riđokosi deran.

– Budite pažljivi, možda je bomba, reče zabrinuti Titov pionir koga su u školi učili da neprijatelj nikada ne spava.

– Ne brinite to je napravio moj deda, ludi naučnik Džordž. Jeste li zainteresovani da kupite? Prodao bih vam za 40 dolara.

– Dvadeset!, ponudio sam kao iz topa.

– Prodato.

Prekinuo sam šetnju i trčrćim korakom pojurio kući. Zatvorim se u sobu kao da ću da radim nešto bezobrazno, otvorim vratanca na satu iz kojih obično izlazi kukavica, a tamo jedan sasvim drugi svet. Sat me odvodi u prošlost, pola veka i još malo više… Detinjstvo, a u njemu ja onako bucmast skakućem po Vašarištu. Ulazim u dvorište a tamo me čeka hrastova grana. Uzimam badnjak i kucam na vrata.

– Hajde, stigao vam je položajnik!

Dok bi se ja probudio i stigao kod Nake i Baleta bilo bi skoro podne ali su se oni trudili da im baš ja prvi pređem prag. Bale je jednom sačekao poštara na pola dvorišta da slučajno u kuću ne uđe prvi a on baš planirao da se zagreje kafom i rakijicom. Ulazim u kuću, prilazim šporetu “Smederevcu” badnjakom prodžaram vatru i izgovaram neke “čarobne reči”. Od svega sam jedino  zapamtio: “… kol’ko žara tol’ko para… ” a nešto mi se ne da tražiti po internetu. Nek’ je dosta para i umetničkog dara da nas niko ne smara jer će bit’ šamara!

Pošto sam za 20 dolara nabavio Vremeplov, vođenje dnevnika će samo od lenjosti zavisiti.

• Januar 2023. Odlazak Boki u posetu.

Pošto je od subote krenulo da vidimo šta o njoj veli gos’n Gugleta Tražinić. Prvi put izraz koriste Rimljani u drugom veku kao dan posvećen planeti Saturn. U većini zemalja danas je to prvi, neradni dan vikenda, u Australiji i Novom Zelandu izbori su isključivo subotom. U Izraelu to je dan kada se ništa ne radi, u Švedskoj i Norveškoj samo subotom klincima se daju slatkiši a u Nepalu, to je jedini neradan dan koji poput Jevreja praznikom smatraju. Subotom su zadušnice, dan mrtvih ili kako se već u različitim kulturama to zove.

Zidni sat otvara vrata svog vremeplova. Od ranog detinjstva, subotu pamtim i kao dan kada se sećamo dragih ljudi koji nisu više sa nama. Prvi smrtni slučaj  bliske osobe bio je dan kada je deda Bale umro. Sećam se, išli smo često na njegov grob. Sveće, cveće uz obaveznu cigaretu koja se na spomenik stavlja. Jednom sam sa majkom išao, mi tamo a pored dedinog groba sedi jedna žena. Meni nije poznata. Vidim Boka se promenila. Neprijatno joj. Ona žena, kada nas je videla, brzo se prekrstila, poljubila spomenik i otišla. Mnogo godina kasnije, kada sam porastao, rekli su mi da je to bila dedina švalerka koju su u šali zvali “pomajka”. Izgleda da se Bale baš dobro pokazao kada mu je gospođa i na grob dolazila.

Sledeća je otišla nana Naka neposredno pre naše svadbe. Ona je bila žena savremenih shvatanja i nije robovala pravilima opšte zatucanosti. Znala je da boluje od teške bolesti i molila nas je da ništa oko svadbe ne menjamo: “Unuk mi se ženi to je za mene velika sreća i biće onako kako ste zamislili!” poručila mi je.   

Bami je umrla nekoliko godina kasnije. Dočekala je praunuke a onda izgubila volju za životom. Imala je težak život ali se nije predavala sve do samog kraja. Najveći “fan” Tome Zdravkovića i Zvonka Bogdana, žena koja je pevušila, celog dana zviždala omiljene melodije preko noći je ostala bez životnog optimizma i snagom da nastavi dalje. Baba bi u svom stilu rekla: “izgubila sam terača!”

Boka nas je napustia mnogo godina kasnije. Usred onog čuda od pandemije i arizonskog leta a na hrišćanski praznik Sveti Ilija. Za razliku od mene ona je bila vezana za slave i druge pravoslavne običaje. Sahranjena je u prisustvu sveštenika, podigli smo joj dva spomenika, jedan u Šumadiji a drugi Arizoni. U početku sam retko obilazio Bokin grob. Mučio sam neke svoje muke i kao svi sebični sinovi bavio sam se samim sobom. U poslednje vreme stvari su se promenile. 

Svake druge subote, od odlaska na groblje napravim mali događaj. Pripremim dobru knjigu za slušanje da mi vožnja lakše prođe. Iz gepeka iznesem stolicu na rasklapanje i zapalim cigaretu. Još uvek imam paklicu Ronhila koju je Boka pušila. Mislim da je samo jedna cigareta falila. Kada je prestala da uživa u duvanu znao sam da je došao kraj. Pušenje sam ostavio pre desetak godina ali sa majkom “podelim” cigaretu ili dve. Sećam se, jednom mi je prilikom  rekla: “Svako ima poneku manu političari kradu, ti voliš crveno vino a ja  cigare!” U međuvremenu sam se odrekao i vina i drugih alkoholnih derivata pa mi ova cigareta na njenom grobu puno znači. To je naša tajna veza kojom kroz dim povezujemo dva sveta. Posedim malo pa onda prošetam. Na groblju je mirno. Tišina podstiče razmišljanje. U glavi osmišljam, bistrim i dovršavam započete priče. Pronalazim nove zaplete u romanu. Završio sam prvi deo. Pohvalio sam se Boki u mislima. Ona je uvek bila moj verni čitalac, žao mi je što ne mogu da čujem njeno mišljenje. Nisam od onih koji se obraćaju pokojnicima kao da su živi jer to nisu. Naši dragi su u našim mislima pa tako i komuniciramo. Šetnja dugo traje. Razgledam grobove, upoređujem spomenike, pronalazim neke sa srpskim imenima. U ušima audio knjiga “Hobo” i odjednom, pri kraju romana scena na groblju kada glavni junak odlazi bratu u posetu. Slučajnost? Sumnjam!Posle nekoliko krugova, ponovo ona stolica, učvrstim cveće u betonskoj vazi pokraj spomenika. Posedim još malo a onda nazad u kola. Do skorog viđenja Boko. 

• Januar 2023. Dejvid Sedaris, Đuza i muzičko-sportske vragolije  

Dok sam čitao knjigu Dejvida Sedarisa: “Theft by Finding: Diaries (1977-2002)” pažnju mi privukao opis brutalnog alkoholisanja subotom popodne. Ujutru, Dejvid bi se snabdeo vatrenom vodom, pripremio ručak i počistio kuću. Kada bi u pet sati počela njegova omiljena radio emisija, odložio bi usisivač nasuo sebi prvu čašu vodke. Uživao bi neko vreme u radio-maliganskim čarolijama a onda bi, posle ko zna kog pića završio pored fotelje. Meni su se slične stvari dešavale i drugim danima.  Pošto smo se obadvojica odrekli alkohola sada svesno i savesno uživamo u umetnosti. Trezan mozak pomogao mi je da se prisetim svojih subota, od detinjstva pa nadalje. Zanimljivo da su i radio i subote kod mene podjednako igrali važnu ulogu.

Bio sam baš mali i veći deo letnjih raspusta provodio kod Nake i Baleta. Gos’n Bale je imao puno hobija od kojih su dominirala “3Š” – špricer, švaleracija i štampa. Naka je pored medicinskih časopisa Eliksir i Zdravlje, najviše vremena provodila pored radio aparata. Omiljene emisije bile su joj Radio doktor i Radio drama. Dok za medicinu nisam puno mario otvorenih očiju a posebno ušiju pratio sam radio adaptacije poznatih pripovedaka i romana kao i originalne drame pisane baš za radio. Vremenom, zavoleo sam mnoge programe od kojih su mi u sećanju ostali Radioskop, Niko kao ja, Susretanja… a subotom, pre podne Vikend magazin koji je vodio Zoran Stanojević čiji brat je predavao Rimsko pravo u Kragujevcu (omiljeni citat: “Smešna strana, Vikend magazAna!”) Ova emisija budi asocijacuju na početak vikenda i veselo, opušteno druženja sa roditeljima. Zajednički odlazak u grad, u park, na pijacu… 

Popodne, slušao sam Đuzin Zabavnik (citat: “U operskoj loGi? Ne! Kaže se loŽi!”). Dok su matorci odmarali, Vlastimir Đuza Stojiljković, svojim vremeplovom i putopisima, vodio me je kroz prostor i vreme. Pred kraj emisije javili bi se namćori “Iz operske lože” Nikola Milić i Slavko Simić likovi stvoreni po ugledu na baksuzaste dekice iz Mapet šoua. 

Svake druge subote završavam tekst za Kragujevačke novine. Iskreno, odgovara mi ova slatka obaveza koju sam dobrovoljno izabrao da mi vreme ne bi uludo prolazilo. Jedna lepa stvar nikada ne ide sama. Od kada sam počeo da ponovo objavljujem tekstove, želja za pisanjem se probudila. Romanu se sve češće vraćam tako da i “Zimnica” napreduje a počeo sam redovno i dnevnik da vodim.

• Januar 2023. Šetnja, Prika, Šušumiga i religijska “subotarska” uverenja.

Pišem intenzivno a najkreativniji sam sabajle. Jutarnju šetnju sam  prekomandovao u “poslovne aktivnosti” jer na poslu, pauze koristim kako bi napravio nekoliko krugova oko zgrade. Vikendom šetnje su duže i produktivnije. Ponekad mi odgovara da slušam knjigu, drugi put podkast a kada treba da rešim neku od literarnih dilema, u promenadu krećem bez slušalica. U početku, mozak radi svoj posao i kao jarac skače na sve strane. Ništa ne može na silu. Analiza dnevnih dešavanja, da li je trebalo drugačije postupiti? Možda je bilo bolje da sam oćutao? Šta ću za večeru? Baš je danas lepo vreme! Jedan glavonja pustio džukelu da kenja po parku. “Gospodine, da niste nešto zaboravili?” pokazujem kretenu na govno od ljubimca. Treba da kupim heftalicu. Pogledaću na internetu možda ima i jeftinije? Opa, vidi ova lepa teta u roze trenerci! Ponekad prođe i pola sata dok se misli slegnu. Onda počinje kreativni proces kada se niotkuda pojave rešenja. Mnogo mudrovanja, filozofije i mlaćenja toka svesti da bi došao do jednostavnog zaključka kako mi valja češće u šetnju hoditi a slušalice nikada ne nositi. A opet, neću da malerišem. Možda bih tako ubio čaroliju!? 

Posle šetnje posećujem Prikana. Žene otišle na babine a nas ostavile da  na tenane razgovaramo, ogovaramo i zajebavamo. Pijemo kafu i prebiramo po sedmici  za nama. Hvalimo se unučićima uz puno poštovanje sagovornika. Lepo je slušati da bi bio saslušan. Još lepše je razgovarati opušteno i dozvoliti temama da se same nametnu. U neko doba, pridružio nam se zajednički drugar Šušumiga. Atmosfera se odmah promenila a spontanost nestala. Šule ne priča o unucima iako ih ima. Knjige kupuje ali ih ne čita. Filmovi snimljeni posle 1983. su po njegovom mišljenju obična komercijala koji ne zaslužuju pažnju “velikog stručnjaka”. Dugo se poznajemo pa nam je dobro poznato šta nas tokom druženja čeka. Gomila unapred pripremljenih fraza, priče koje smo mnogo puta čuli u kojima je uvek on u glavnoj ulozi. Storije  odlikuje labava dramaturgija tako da uvek isto zvuče. Sagovornicima postavlja pitanja ali ne sluša odgovore. Omiljena poštapalica: “A kada je to bilo?” bez obzira što vreme radnje nema baš nikakvog značaja za suštinu priče. Pošto potroši floskule počinje da oseća laganu dosadu a onda postaje blago agresivan. Najvažnije mu je da bude u centru pažnje mada za to retko postoji razlog.

Dolazim kući, hteo bih da pišem ali mi đavo ne da mira. Moram da zavirim u moj Vremeplov. Približavam se satu, propinjem se na prste i virim kroz prozor prošlosti. 

Tinejdžerski dani. Kiza i ja redovno bežimo sa časova. Razrednim starešinama smo rekli da subotom ne možemo u školu iz verskih razloga. I tako, svake subote, mi se kao spremimo za školu pa pravac Veliki park ili Šumarice. Ogrebemo se za malo para da svratimo na picu. Nama je to bio pravi mali praznik. Sve je išlo kako treba a onda je jednog jutra u park banula Bami. Krenula žena u šetnju. Naočari za sunce, mantil i tašna preko ruke pa onako klaj, klaj. Kiza i ja uzmemo novine koje smo uvek delili pa sakrijemo glavu onako kao u filmovima. Bami se međutim ne da prevariri.

– Neću ništa da kažem vašim roditeljima a sad tutanj. Pravo u školu.

Nekako u isto vreme, opametiše se i nastavnici pa su na prvom roditeljskom sastanku pitali od kada su naše porodice “subotari” i šta bi mogli zajednički učiniti da nadoknadimo propušteno gradivo. Naši očevi su rešenje odmah pronašli u vidu kožnih kaiševa koji su se dobro izuvijali po dečijim guzama. A beše lepo dok je trajalo!

• Februar 2023.  Sportski pregled

Ovih dana moj grad je u postao sportski centar sveta, bar kada je  Amerika u pitanju. Održava se Superbol najveći sportski događaj godine kao i poznati golf turnir. Uz sve to saznali smo da i Sansi dobijaju veliko pojačanje. Dolazi nam Kevin Durent! Košarka mi je oduvek bila omiljeni sport. Živim u gradu koji ima solidan NBA tim koji je jednom čak tri puta igrao i u finalu. Čini mi se da ova generacija ima dobre šanse da osvoji prvi prsten. Pratio bih ja basket redovno ali sam mnogo mator da dva sata provedem pored ekrana tek tako. Ponekad gledam utakmicu bez tona dok slušam audio knjigu ali i to izbegavam pošto propustim literarni stil u knjizi. Dok proverarvan rezultate sinoćnjeg kola NBA lige, zavirio sam u moj čarobni sat na zidu. A tamo… 

Za školu sam počeo da igram još u sedmom razredu. Treninzi posle škole, utakmice vikendom pre podne. Na polovini školske godine dobijamo novog trenera. Bivši košarkaš, šmeker baš onako frajer koji istog trenutka postaje model ličnosti za jednog đaka sedmaka. Trenira se ozbiljno, nema zabušavanja. Donosi nam crne dresove sa crvenim porubom. Nosim broj 8, izgledamo svetski. Materijal od koga su dresovi sašiveni neka je čarobna mešavina vune i sintetike. Danas bi to igrači nosili po kazni ali za nas nije bilo veće sreće. Trener se dosetio i da nam utakmice organizuje uveče, posle škole. Tako bi po završetku petog časa istčali na teren a u publici nastavnici, devojčice pred kojima smo  želeli da se dokažemo i dečaci koji su nam zavideli. 

Subotom uveče igrao je Radnički. Kiza i ja smo išli na sve utakmice koje su igrane u Kragujevcu, prvo u sali Tehničke, potom u našoj osnovnoj školi i najzad u hali Jezero. Pošto je Kizin prvi komšija bio kapiten tima, Kesedžija bi nas ponekad poveo da  sa igračima odputujemo do Kraljeva ili Čačka. Na razlačite načine smo bili povezani sa košarkašima Radničkog. Jedan od njih će kasnije držati najpoznatiju poslastičarnicu sa italijanskim sladoledom. Drugi će raditi sa Daletom u Barjaku a žena od trećeg predavala mi je hemiju. Četvrti beše konobar u Šumaricama a peti profa matematike.

Kasno uveče, ostale košarkaše rezultate prarili smo u Sportskoj suboti. O Sportskom pregledu nekom drugom prilikom jer se emitovao nedeljom.