Oznaka: knjizevnost

Na pešačkom prelazu, mladić istrčava iz kola i nasrće na čoveka koji bi po godinama mogao da mu bude otac. Udarci, psovke, guranje. Stariji gospodin pada, pokušava da ustane. Mladić nastavlja sa udaranjem i vređanjem. Nasilje je direktno, brutalno, javno. Desetak prolaznika zastaje. Neki se sklanjaju. Jedan vadi telefon. Snima. Ne zove policiju. Ne oglašava se. Ne ulazi u sukob. Samo snima. Istog dana, snimak završava na društvenim mrežama. Komentari se nižu: „Gde je policija?”, „Šta je sa ovim društvom?”, „Zašto niko ništa ne preduzima?”

Pitanja ostaju bez odgovora a na licu mesta, niko nije zucnuo, pokušao da prekine iživljavanje, da zaštiti slabijeg. Makar da se oglasi, da zamoli… Svaki od svedoka imao je „opravdanje“: opasno je! Ne bih da ja budem sledeći! Nije to moj posao. Možda će neko drugi reagovati? Ravnodušnost, pasivnost i potpuno odsustvo solidarnosti, ne ogledaju se samo u nedostatku akcije već i u prećutnom odobravanju nasilja. U prvi plan se stavljaju  sopstvena zadnjica, Instagram i Tiktok a ne briga za slabijeg. „Snimatelji“ ne razmišljaju da bi se uskoro i oni mogli pojaviti na društvenim mrežama ali u ulozi žrtve.

Politika kao nešto tuđe

U savremenom društvu sve više dolazi do normalizacije političkog povlačenja. Građani gube interesovanje i volju da učestvuju u demokratskim procesima, da glasaju pa čak i da se redovno informišu. Politika se ne doživljava kao nužna realnost od koje zavisi egzistencija, već nešto prljavo i zlo od čega treba bežati, kao od nečastive sile ili toksične materije. Ovaj proces nije počeo juče niti je naprasno uspavao ljude, radi se o dugotrajnoj eroziji poverenja u političke institucije, u predstavnike vlasti, u medije kao i u vlastitu sposobnost da se bilo šta promeni. 

Političke odluke se donose daleko od nas, na jeziku koji ne pripada svakodnevici, među ljudima koji deluju odvojeno od realnog života. Osećaj da se naše mišljenje ne čuje, glasački listić ne računa, da su izbori samo forma bez efekta… postao je emotivna konstanta u svesti političkog apstinenta: „Svi su isti.”; „Neću više da se nerviram zbog njih.”; „Samo neka me puste da radim svoj posao i živim kao čovek.”. Takve izjave zvuče kao krik očajnika u pokušaju da zaštiti već načeto mentalno zdravlje. U stvarnosti, one predstavljaju pristanak na političku nemoć jer građanin, svesno ili nesvesno, prepušta sudbinu onima koji računaju upravo na tu tišinu. Političke elite su se odvojile od običnog sveta i nekadašnjih birača, jezik vlasti postao je birokratski suvoparan, namerno zakukuljen i nejasan. Realni problemi, poput visokih cena, korupcije, rada pod ugovorom, loše zdravstvene zaštite institucionalno se razvodnjavaju i guraju pod tepih. Nezadovoljstvo građana zbog takvog stanja je jedinstveno ali su reakcije različite. Mali broj razočaranih se odlučuje na borbu dok većina pokazuje hroničnu ravnodušnost. Prestaju da traže promenu politike, odgovornost, smenu vlasti, uvlače se u svoje oklope, tihuju a kritike iznose anonimno preko interneta. Građani se pretvaraju u pasivnu zajednicu svedoka, koji registruju, komentarišu ali ne intervenišu. U klimi opšte apatije bude se oni najglasniji i najagresivniji a politički vakuum po pravilu popunjavaju konzervativni nacionalisti ili ksenofobni rasisti. Društvene mreže i mediji ohrabruju polarizovani narativ kloneći se smislenog dijaloga. Ako je svaka rasprava unapred sukob, onda je najlogičniji izbor – izbegavanje. Nije potrebna diktatura da bi se ugasila demokratija, dovoljno je da većina poveruje da je sve već odlučeno. 

Povlačenjem građana i slabljenjem poverenja u institucije, centralna pozornica se ne prazni već se samo transformiše. Umesto rasprava o društvenim vrednostima, strateškim planovima, ekonomskim ciljevima, politika se fokusira na ličnosti. Prestaje sučeljavanje oko vizije budućeg društva i sve se pretvara u sajam narcisizma, paradu kiča gde je jedino važno čiji je ego veći. Politika prestaje da bude uzbudljiva predstava sa raskošnom scenografijom i dobrim glumacima, već niskobudžetna monodrama sa samo jednim akterom. Fenomen personalizacije politike nije nov ali u današnjem medijskom okruženju ovaj proces je doveden do savršenstva. Društvene mreže, algoritmi i  neprekidna cirkulacija vizuelnih sadržaja učinili su da političari postanu brendovi, a ne predstavnici vrednosnih ideja i ideoloških pravaca. Umesto čitanja programa, prati se kako kandidat gestikulira, koga pominje, s kim se slika… Govor se svodi na poruke od nekoliko sekundi, dizajnirane da se „kliknu”, a ne da objasne. Tako i politička diskusija prelazi iz sadržajne u kvazi estetsku sferu. Izbor više nije između liberalnog i konzervativnog i levog i desnog, već između: „ovaj deluje kao običan čovek iz naroda a onog drugog očima ne mogu vidim”.

U želji da osvoje širi spektar birača, političke stranke gube ideološki identitet i  doslednost, izbegavaju da se opredele pa se vlast i opozicija gotovo ne razlikuju po sadržaju, već po nastupu, tonu i stepenu udvoričkog odnosa prema narodu. Političko odlučivanje tako se  pretvara u medijsku utakmicu između ličnosti, gde građani više ne biraju ideje, već lica sa malih ekrana. Ovakav proces dodatno potiskuje odgovornost jer ako politički izbor ne zavisi od programa, onda ni neuspeh ne povlači naročite posledice. U najekstremnijim slučajevima, a takvih je u poslednje vreme sve više, politički lider postaje sveobuhvatan simbol. On više nije samo funkcioner, već organizacija, zakon, ideja, moralni autoritet. U takvim režimima, institucije su obesmišljene a vođa postaje tumač stvarnosti. Društvo više ne funkcioniše kao zajednica zasnovana na proceduri i podeli odgovornosti, već kao produžetak volje jednog čoveka i male grupe njegovih čankolizaca. Takav diskurs ne toleriše kritiku – jer ona ne pogađa ideju, već nepogrešivog vođu. 

U malom gradu pred lokalne izbore, jedan od kandidata (neka bude Milenko), privlači pažnju na društvenim mrežama: pomaže komšinici da ponese kese, hrani pse lutalice, popravlja klupu u parku. Njegovi postovi imaju hiljade pregleda. Komentari su pozitivni i puni simpatija.

Milenkov politički program, međutim, nije objavljen. U predizbornoj debati koristi opšte fraze: „Mi se borimo za bolju budućnost. Za naš grad i otadžbinu.”

Ispred zadruge, vodi se sledeći razgovor:

„Šta misliš, za koga da glasamo?”

„Onaj Milenko je dobar. Vredan je i zna šta hoće!”

„Pa šta predlaže?”

„Ne znam, ali mi nekako uliva poverenje.”

A kada Milenko na izborima pobedi beri kožu na šiljak!

U političkom okruženju gde utisak zamenjuje sadržaj, dovoljno je da neko uliva poverenje i izgleda da zna šta hoće, programi prestaju biti tema izbora a primat preuzimaju površna zapažanja. Građani ne biraju racionalno već afektivno pa politički identitet postaje samo produžetak sopstvenog karaktera. Predsednika glasamo kao što biramo paradajz na pijaci. U takvoj atmosferi, promišljeni razgovori deluju dosadno a racionalna argumentacija zvuči kao slabost. 

Empatija kao jedino rešenje

Kada postoje oštre političke podele, pokušaj da se razume druga strana ne bi trebalo da predstavlja gest nemoći, već čin hrabrosti. Nažalost, u dominantnoj retorici, empatija prema neistomišljeniku doživljava se kao nedoslednost. U retorici savremene politike preovlađuju fraze poput: „S njima nema šta da se priča.”; „Ma kakav razgovor, batina je iz raja izašla!“; „Robijaćete!“ Umesto da se problem sagleda kao posledica socijalne, ekonomske i psihološke dinamike, on se tretira kao moralna devijacija. Radikalna empatija u ovom kontekstu ne znači traženje kompromisa sa štetnim idejama već analitički pristup bez etiketiranja. Društvo koje ne pokuša da razume uzroke populizma i autoritarizma osuđeno je da se s njima neprestano iznova suočava. Empatija ne donosi uvek pomirenje, ona je samo mudriji vid otpopra jednoumlju pošto se ne može se osporiti ili promeniti ono što se ne razume. Empatija nije ni slabost ni pasivnost, ona je odbijanje da se složena politička realnost pojednostavi do tačke nepotrebnog prezira. Nije neophodno praštati, dovoljno je razumeti suprotnu stranu kako bi se moglo politički delovati.

Kada pasivnost postane dominantna reakcija na političku frustraciju, kada idelopoklonstvo zameni ideologiju a empatija prema neistomišljeniku postane neprihvatljiva – tada se ne stvara haos. Naprotiv, nastaje stabilan sistem niskog intenziteta, koji formalno funkcioniše ali suštinski reprodukuje status quo. To je sistem u kojem izbori postaju ritual, a ne sredstvo promene, politički akteri se smenjuju dok matrica ostaje ista. Građani se dele na navijače i cinične posmatrače a ne na učesnike sa različitim vizijama. U takvom sistemu, moć ne proizlazi iz zakona i institucija, već iz kontrole narativa koji diktiraju mediji pod uticajem onog ko ima najveću moć koja je obično obrnuto proporcionalna mudrosti i toleranciji. Sve ovo ne znači da se politika ukida. Ona samo menja oblik: umesto foruma, postaje platforma za stalno upravljanje percepcijom koju ne oblikuju argumenti, već algoritmi. Politička budućnost se tako ne projektuje kroz analitičko planiranje već kroz masovnu produkciju konfliknih emocija.

U Srbiji, jedna od najdubljih linija podele nije nužno partijska, već kulturološka – između tzv. „elite” i „ćacija”, između obrazovane, urbane srednje klase koja teži evropskim vrednostima, i radikalizovanog dela biračkog tela koji se doživljava kao „nepismen”, „krezub”, „lakoveran”. U toj podeli, često prisutnoj u medijima i među intelektualcima, gubi se mogućnost da se čuje zašto ti ljudi biraju autoritarne opcije i kako doživljavaju vlast. Bez te analize, ostaju samo prezir i nipodaštavanje koji samo produbljuju rovove neslaganja i mržnje. Promenu ovog obrasca neće doneti vlast kojoj trenutno stanje odgovara, povratak u normalu biće spor i mukotrpan a preobražaj će doneti neki novi klinci. Trenutno stanje deluje i kao svojevrsna kazna za nas – pripadnike poslednje dve-tri generacije, koji smo nemo posmatrali kako nas korak po korak uvode u beznađe. Novo poglavlje neće početi neki novi vođa svojim čarobnim štapićem već dubinske promene u političkoj kulturi naroda.

U bliskoj budućnosti, Srbiju očekuju vanredni izbori pa one koji tvrde da misle svojom glavom treba posetiti da im defetizam i apstinencija neće dobro doneti. „Ne zanima me politika“ u prevodu na jezik realnosti znači „meni nije stalo do promene!“. Čuveno retoričko pitanje „dobro, slažem se da ne valja Vučić ali ni ovi drugi nisu bolji!“, jednostavno ne odgovara istini jer ko su ti drugi? Zar ova garnitura ne vlada od vremena kada su studenti polazili u osnovnu školu? Kad smo kod osnovne škole, i savet da se ne svađamo sa „ćacijima“. Jedini način da se tim nesrećnim ljudima pomogne da na dan izbora donesu pravu odluku jeste razumvanje. Ako pobedi inat, sirotinja će večno verovati u TV bajke a ne u muku koju oseća na svojoj koži. Pružimo im ruku i pokažimo razumevanje… a za pomirenje, videćemo kasnije.

Ko o čemu baba o uštipcima, žene o porođaju a muškarci o vojsci. U mom slučaju prošlo je četrdeset godina, predsednik SFRJ bio je Mika Špiljak kada sam uniformu Titovog pionira zamenio onom sivomaslinastom i postao vojnik. Te godine, najradosniji hrišćanski praznik pao je baš na moj rođendan. Potkovan svekolikim znanjem stečenim u srednjoj podoficirskoj školi i ovenčan moralno-političkom podobnošću, zastavnik Pupovac me je pozvao na raport.
„Nisam znao da si rođen na Uskrs, mada me i ne čudi… Nisi loš momak ali si užasan vojnik!“
„Druže zastavniče, Uskrs svake godine menja datum. Kada sam se ja rodio ko zna kada su ga proslavljali?“
„Znači klizni praznik. Dobro. Evo ti dozvola za izlazak u grad da ne kažeš posle da te nisam pustio jer imam nešto protiv religije!“
Mnogo godina kasnije, Uskrs je promenio ime ali se i dalje obeležava oko mog rođendana, zastavnik krcka vojnu penziju ili već ore nebeske njive, a ja još pokušavam da pronađem smisao u besmislu, da zgrejem hladnu Volgu i ispravim krivu Drinu.
Prva etapa u trci spašavanja zdravog razuma bilo je kaljenje na vatri Trampovih medija koji su tih prazničnih dana izveštavali o poseti potpredsednika SAD rimskom papi. Gledaoci FOX NEWS-a bili su ubeđeni da svaki drugi zid u Vatikanu krasi Trampova slika dok se ispod papske kape krije narandžasta kosa.

VATIKANSKI TRILER
Dok se nagađalo da li mu je papa zaista odbio audijenciju, Džej Di Vens je strpljivo sedeo u nekom vatikanskom budžaku i čekao. Trampovi kritičari su likovali sve do uskršnjeg jutra, kada je drugi čovek Amerike ipak pozvan kod pape Franje. Iako su poslednjih meseci imali suprotstavljene stavove u vezi imigracione politike i drugih hitova novokomponovane američke svakodnevice, ovaj susret je Vensu puno značio.
Tako je četrdesetogodišnji konvertit (katoličanstvo je primio pre nekoliko godina), postao jedan od retkih koji su tog dana razgovarali s papom. Zamislite da od toliko normalnih ljudi na ovom svetu, poslednje sate života provedete s Džej Di Vensom. Od svih (pot)predsednika koje su pape mogle da upoznaju u poslednja dva i po veka, Franjina sudbina bila je da deo poslednjeg dana na Zemlji potroši sa Vensom. Bila je to ujedno i njegova poslednja žrtva u životu prepunom raznih odricanja.
Moglo je biti i gore da se tog dana u Vatikanu pojavio „monsignor Diabolo“ lično. Predsednik SAD je Franju smatrao svojim vatikanskim kolegom, a na retoričko pitanje, šta misli o papi, u mislima čujem zamišljeni odgovor:
„Horhe Mario Bergolio, ja sam ga zvao Franja, bio je vredan radnik ali ne baš najbolji papa. Čini mi se da bih ja bolje radio taj posao. Bio bih najbolji od svih papa koji su ikada papovali! Najpapastiji papa u istoriji.“
Posle svega, mnogi sa strepnjom postavljaju pitanje – ko je sledeći na listi poseta Džej Di Vensa? Možda je vreme za njenu reviziju, pa da se na vrh liste stavi neko od svetskih lidera bez kojih bi čovečanstvo i dalje postojalo, a ljudi bolje živeli. Poseta Moskvi zvuči zanimljivo jer svetu bi svakako prijalo manje Putina i njemu sličnih vladara. Ni Pjongjang nije loša ideja, baš kao ni Minsk. Psst, nemojte nikome reći ali iz nezvaničnih izvora saznajemo kako je Tramp junior nedavno poverio Vensu da planira zidanje hotela u Beogradu pa se Džej Di baš zainteresovao.
Ne beše lako informisati se u ovom danu prepunom prazničnih aktivnosti i medijskih egzibicija, naročito ako ste kosu na glavi odavno počupali a infarkt vam se zbog Trampove zdravstvene politike ne isplati. U poslednjem momentu, rešio sam da napravim pauzu. Stavio sam lonče za kafu i dok se voda lagano zagrevala, otišao sam da pokupim poštu. Računi, reklame i poziv za otvaranje crkve „Sveti red poreske pravde, kredita i bankomata“. Duhovito nema šta, ali gde baš mene nađoše, za boga miloga?
Na sledećoj strani pronalazim i manifest:
„Mi u boga ne verujemo već u Slobodu od greha i državnih dažbina. Naša misija je ukrštanje duhovnosti, profita i materijalnih dobara. Namera nam je da okupimo ljude dobre volje i dubokog džepa. Mi smo svetionik jednakosti na čijem će vrhu sedeti najbogatiji. Naši običaji podrazumevaju: krštenje plaćeno gotovinom, ispovest pred finansijskim savetnikom i pričešće pored bankomata. Sve što je osveštano neće biti oporezovano a najsvetiji blagoslov pripada našem najizdašnijem donatoru.
‘Dragi verniče, neka blagodeti vaskolikog prihoda budu s tobom, sada i zauvek, bez obaveze prijavljivanja državi. Amen!’“

БЕЗБОЈНИ СНИСХОДИТЕЛЬНОСТЬ
Zakuvao sam kafu i preselio na srpski medijski prostor. Pošto se papa već upokojio, na pamet mi pade patrijarh koji mi je u početku „svog mandata“ bio simpatičan jer je, kako tvrdi, u mladosti slušao Azru. Jezdeći internetom, čitam objektivne i okrznem pravoverne portale – svuda ista priča. Mazohističku seansu nastavljam posetom Politici, RTS-u i Novostima, jer za Pink i Informer nisam dobio lekarski uput.
Porfirije je posetio ruskog kolegu Kirila i njegovu svetost predsednika Rusije. U skladu sa hrišćanskim blagdanom koji je od davnina posvećen praštanju, radosti i ljubavi prema bližnjemu svome, saznajem da se patrijarh do zemljice crne poklonio Vladimiru Vladimiroviču.
Pravoslavlje nas uči da i u servilnim delima izdaje samopoštovanja pronađemo nešto pozitivno te da iz svake neprijatne situacije izađemo s najboljim rešenjem. Pokušavam, ali mi nikako ne ide. Potražim izvorni transkript njihovog razgovora, a tamo je, da izvinite, rečeno i ovo:
Patrijarh Porfirije: Moja želja i želja većine u našoj crkvi je da u perspektivi, ako bude novog geopolitičkog razgraničenja, budemo blizu u tom ruskom okruženju.
Mitropolit Irinej: U ruskom svetu.
Patrijarh Porfirije: Da, u ruskom svetu, u pravoslavnom svetu. O pravoslavlju smo razgovarali sa Njegovom Svetosti patrijarhom, to je onako, pojednostavljeno. I kod nas ovih dana imamo revoluciju. Kako se zove?
Mitropolit Irinej: Obojena.
Patrijarh Porfirije: Obojena revolucija, Vi to znate. Nadam se da ćemo to iskušenje pobediti, kao što bi rekli. Jer znamo i osećamo da centri moći žele da sa Zapada razbijaju identitet srpskog naroda i kulturu.
Patrijarh Kiril: Srbi, naravno, zapadnije od nas, tako je Gospod odredio. Ono što se danas dešava sa ljudskim moralom, sa moralnošću na Zapadu – reći ću glasno, nema šta da se stidim – to je sve demonsko.
Patrijarh Porfirije: Da.
Patrijarh Kiril: Zašto demonsko? Zato što je zadatak demona da čovek izgubi razliku između dobra i zla. Nema je. Postoji alternativa ponašanja. Crkva kaže: ovako se ne sme postupati. I reč Božja kaže: ovako se ne sme postupati. A savremena sekularna kultura kaže: zašto ne, čovek je slobodan da postupa onako kako želi, to je jednostavno sloboda izbora.
Gospodine Periću, nesrećni čoveče, ne znam šta ste u crkvenim knjigama čitali, ali sam siguran da nas Džoni Štulić nije učio da moćnicima celivamo skute, a da svoju decu pred strancima kudimo i neprijateljima zovemo!
Besno sam isključio proizvod zapadne sekularne kulture koji mi omogućava da pomoću monitora, miša i tastature saznajem informacije koje mi uništavaju zdravlje. Dok sam tražio lek za smirenje, naletim na one račune: voda, struja, porez federalni, pa porez državni…
Proverom crkvenog materijala zaključio sam da je nova „bogomolja“ u blizini berbernice „Glory“ u vlasništvu mog druga Slave. Ne budem lenj, sednem u kola pa pravo kod brice. U radnji – nepoznat čovek šiša mušterije. Pitao sam gde mi je prijatelj, a komšija Piter s mačkom u naručju uputio me je na veću zgradu pedesetak metara udaljenu od berbernice. Ušao sam – građevinski radovi u punom jeku. Majstori čukaju, buše, šrafe… dok Slava nadgleda i izdaje uputstva. Nije čekao da mu postavim pitanje:
„Otvaram crkvu Šumadinac, šta se praviš lud kao da nisi dobio poziv!“
Arizonski berberin oduvek je voleo da iznenadi zemljake, ali ovoga puta je nadmašio sebe. Čovek koji ni na Božić ne ide u ovdašnji pravoslavni hram, odlučio je da osnuje sopstvenu versku platformu. Taman sam zaustio da pitam za objašnjenje, a on izdeklamova u jednom dahu:
„Dojadilo mi da plaćam toliki porez. Sve što zaradim, pola državi dajem. Pitao računovođu da li postoji profesija koja se manje oporezuje. Kaže: samo crkva. Odmah sam otišao da se raspitam!“
Od nadležnih organa, Slava je saznao mnogo korisnih informacija. Ako preskočimo birokratske detalje, situacija je sledeća. Za osnivanje crkve nije potrebno mnogo vernika, samo jezgro – par ljudi koji iskreno dele viziju osnivača. U Slavinom slučaju, svaki vernik treba da zna sledeće: „Gde se ljudi okupe u ime poreskih olakšica, tu se vera pretače u sabornost.“ Sledeći korak je pisanje Osnivačkog akta. Crkva je registrovana pod imenom „Sveti red poreske pravde, kredita i bankomata“ s ciljem negovanja verskih, obrazovnih i humanitarnih vrednosti. Struktura upravljanja je sledeća: Direktor i vlasnik je gospodin Slava dok savetodavni odbor čine najvernije mušterije iz berbernice „Glory. Prikupljena dokumenta, uz taksu od 150 dolara, predati Državnom sekretaru Arizone i čim se dobije pečat – crkva počinje sa radom. Poslednji administrativni zadatak je otvaranje bankovnog računa i podnošenje obrasca 1023 američkoj poreskoj službi, kako bi dobio status 501(c)(3) – što znači oslobođenje od federalnog poreza. Ukratko, za otvaranje biznisa na koji se ne plaća porez, potrebna je zgrada i dozvola koja ne košta više od 150 dolara.
„ Na život i na zdravlje!“, rekoh oduševljeno. „Boga mi Slavo, ti si sada glavna faca kako u svojoj parohiji tako i šire. Ti mu druže dođeš nešto kao ovdašnji papa ili patrijarh!? Za prvog je mesto upražnjeno a ovaj drugi…
„Ne pominji mi tog gospodina! On je u Moskvu otišao kao Patrijarh Portfirije a vratio se kao Prvoslav Perić!“
„Šta kažeš za ovog Trampovog veselnika? Gde taj dođe tu trava ne raste! Mogao je Prvoslav da se zameni sa Vensom! Vidiš koliki je taj Džej Di baksuz.
„On je fatalan samo na „neiskusne“ a papa je bio i bolešljiv… Toliko dugo je pored Trampa a ovom ni dlaka s perike nije falila… Gde će on da se meri sa Putinom koji ubija konje i jaše medvede… ili beše obrnuto?“
„Eh da su sreli Prvoslav i Franja mogli su kalendare da usklade. Ionako se svi oduševljavaju kako ove godine svi Uskrs proslavljaju istog dana.
„Ne kaže se Uskrs nego Vaskrs.“, ispravio me berberin.
Iako mi ne beše jasno, od kada smo i verske praznike počeli da prevodimo na jezik Ane Brnabić, nisam želeo da ulazim u raspravu sa berberinom.
„E moj Slavo, stvarno si vaspeo u životu, nikada vastuknuo i vaspostavio vaspešan vaspon kakav se ne pamti. Učini mi vaslugu i s religije pažnju vasmeri na pravo i vidi molim te, šta nam u vastavu valja menjati.“
Berberin mi je mentalno poručio da se nosim u mačku piterinu i naredio majstorima da požure!

Pre mnogo godina, u Kragujevačkoj gimnaziji, logiku i filozofiju predavao je jedan veliki šmeker, bio je to profesor Petar Petrović. Kad god bi želeo da kaže istinu koja nam se ne bi svidela, nije koristio pogrdne izraze već filozofske paradokse. Najbolji đaci u našem odeljenju nisu voleli njegove predmete jer se kod profesora Petrovića nije moglo nabubati. Pa kad izađu ispred table, Pera bi im poručio sledeće:

„Znanje se ne uči napamet, ono se polako stiče. Slušaj. Posmatraj. Razmišljaj. Tek tada će ti se sve pred očima otvoriti, a gradivo samo kasti!”

Nisam spadao u odlikaše, nisam bio ni „ćaci”, ali sam voleo većinu svojih profesora. Koju godinu kasnije, to mi se vratilo na najlepši način kada sam neko vreme i sâm nosio dnevnik ispod miške.

Pitam se, koji bi paradoks profesor Pera iskoristio da objasni položaj prosvetnih radnika u Srbiji danas? Vlast uporno tvrdi da „poštuje profesore“, da je „obrazovanje stub društva“ i da „bez nastavnika nema budućnosti“. U isto vreme im uskraćuju osnovna sredstva, ponižavaju ih u medijima, zabranjuju štrajk…

Ako vlast govori istinu kad kaže da ceni prosvetu – onda je sve što radi laž. A opet, ako laže – onda je istina da ih baš ni malo ne ceni. Paradoks bez izlaza – osim ako se ne osvrnemo iza sebe i vidimo šta se stvarno dešava…

A dešava se mnogo toga – i u prosveti, i u Srbiji, a boga mi i u celom svetu. Da je profesor Petrović živ, imao bi materijala za celu knjigu o bezbrojnim paradoksima koji vrebaju iza svakog ćoška.

KROKODIL NA BRODU „TEZEJ”

U društvu u kome se sve zna, a ništa ne važi, gde se istina svodi na zvaničnu verziju, a sloboda na privilegiju lojalnih – teško je zadržati osećaj stvarnosti, a još teže ostati pametan.

Kad krađa postane „izborni rezultat”, a poslušnost se tumači kao „politička zrelost”, tada opravdani i dostojanstveni protesti postaju „nasilje”. To je trenutak kada čovek počne da sumnja – ne samo u vlast, već i u sopstveni razum. Filozofija tada više nije luksuz niti apstraktna gimnastika uma, već postaje uputstvo za preživljavanje. Ako ćemo pošteno, sve što danas gledamo u Srbiji – nije samo politička patologija. To je čista logika. Izvrnuta, perverzna, ali savršeno funkcionalna. Vlast više ne koristi silu kao osnovnu alatku, već paradoks u kom još uvek drži čitavo društvo.

Kao dokaz da sam pazio na času, evo jednog primera iz antičke filozofije.

Krokodil otme dete i kaže roditeljima: „Vratiću ga ako pogodite šta ću da uradim.” Roditelj kaže: „Nećeš ga vratiti.” I tu počinje paradoks. Ako krokodil odluči da ne vrati dete – onda je roditelj pogodio i dete bi trebalo da bude vraćeno. Ali ako krokodil vrati dete – roditelj je dao pogrešan odgovor, a po obećanju, dete ne bi trebalo da bude vraćeno.

Šta god da krokodil uradi – krši obećanje. Šta god da roditelj kaže – gubi dete. Paradoks nastaje jer verbalni uslov sam sebe pobija i ne postoji logički izlaz bez kontradikcije.

U Srbiji, građani kažu: „Izbori su pokradeni.” Vlast odgovara: „Pokažite dokaz.” Slede primeri kupovine glasova, selidba glasača… Vlast odgovara da je reč o manipulaciji, veštačkoj inteligenciji, obojenoj revoluciji.

Ako ćutiš – znači da se slažeš. Ako progovoriš – ugrožavaš državu. Ako protestuješ – nasilnik si. Ako ignorišeš – saučesnik.

U ovom zatvorenom krugu, svaka reakcija ide u korist moći. Ne zato što je argument jači, već zato što su pravila tako postavljena da ne postoji tačan odgovor.

Logika više nije sredstvo za razumevanje – već mehanizam za obesmišljavanje stvarnosti.

I dok lutamo kroz logičke lavirinte besmisla, dolazimo do metafizičkog paradoksa identiteta, koji je prvi formulisao Plutarh u delu „O životu Tezeja”.

Brod kojim je Tezej putovao vraćen je u Atinu. Kako su daske trulile, postepeno su ih zamenjivali novim, sve do onog dana kada nijedan originalni deo nije ostao.

Filozofi su tada postavili sledeća pitanja: Da li je to još uvek isti brod? Šta ako neko prikupi sve originalne daske koje su uklonjene i od njih ponovo sastavi stari brod? Koji je od ta dva broda sada „pravi” Brod Tezej?

U Srbiji, institucije i dalje nose ista imena, ali je sve ostalo promenjeno. Mediji postoje – ali ne informišu. Parlament je na istom mestu – ali bi bolje bilo da zaseda pod cirkuskom šatrom. Sudovi su tu – ali ne sude moćnima već sirotinji raji. Izbori se održavaju – ali se pobednik unapred zna.

Država podseća na sveže ofarbanu palubu, dok se u unutrašnjosti sve raspada. Da li je to još uvek srpski brod, pošto su mu sve „daske” promenili?

Najtužnije je što se isto događa i sa „mornarima”, koji su vaspitavani da poštuju vlast, a ne zakon. Da veruju „kapetanu lađe”, a ne svojim očima. Da trpe, jer „može i gore”.

Vremenom su jednostavno zaboravili kako izgleda stara verzija njih samih.

KAMEN (NE)MOĆI

Paradoks svemoći je logički problem koji se postavlja u okviru filozofije religije i metafizike, a posebno u raspravama o prirodi božanske (apsolutne) moći.

Pitanje glasi: Može li svemoguće biće stvoriti kamen koji ne može podići? Ako može da ga stvori, onda postoji nešto što nije u stanju da podigne – pa tako biće nije svemoguće. Ako ne može da ga stvori, onda postoji nešto što je previše komplikovano da napravi – pa opet nije svemoguće.

Može li neko ko ima apsolutnu kontrolu da stvori sistem u kom je moguća njegova smena?

Ako može – više nije svemoćan. Ako ne može – njegova moć je iluzija.

Vučić je i država, i partija, i ustav, i zakon, i medijski narativ. Sve se meri njegovim likom i delom. Ali u tom totalitetu leži i slabost, jer ništa ne može da funkcioniše bez njega. Kad sistem zakaže – nadstrešnica nije renovirana. Kad građani protestuju – ne znaju šta hoće. Kad stranci kritikuju – to je napad na suverenitet.

Moć koja ne može da se preda – nije snaga, već slabost. To je sistem bez sigurnosne mreže (opet asocijacija na cirkus!?) koji se ne može zamisliti bez svog kreatora. I zato se grčevito drži vlasti, dok se sam od sebe urušava – ali ne preko noći, već korak po korak, zrno po zrno…

Tako dolazimo i do Paradoksa gomile. Dakle, ako imamo gomilu peska i sklonimo jedno zrno – i dalje imamo gomilu. Ako ponovo uklonimo jedno zrno – i dalje je gomila. Ako nastavimo da uklanjamo zrno po zrno – u kom trenutku ona prestaje da bude gomila?

U Srbiji, prvo su promenili vlasništvo i uređivačku politiku slobodnih medija. Potom je zabranjen jedan protest, pa drugi… Onda su prebili novinara, uhapsili aktivistu. Pokrali prve, druge, treće… izbore.

Malo po malo, sloboda je ugušena, a goropad ukroćena. Građani su se na sve privikavali, kao na vremensku prognozu. „Šta ja tu mogu, trpim zbog dece, šta ću?” postala je opšta životna filozofija – uz ono neizbežno „Svi su isti!”.

LUD, ZBUNJEN, PREVAREN… 

U dobro osmišljenom i pažljivo negovanom haosu, istina postaje relativna. Svuda oko nas vlada pravilo da je reč vlasti neopoziva. To je apsolutna istina samo po definiciji, ali ne i po sadržaju: „Izbori su pošteni”, „opozicija želi vlast”, „pustimo institucije da rade svoj posao.”

U takvom ambijentu, istina ne umire od laži – već od viška tumačenja. Više se ne postavlja pitanje ko je u pravu – već čije je pravo da tumači istinu.

Vlast svuda koristi patriotizam kao štit. Ne kritikuješ vlast – nego domovinu. Ko god digne glas protiv korupcije, ratova, cenzure – odmah je „izdajnik”. I to važi od Srbije do Izraela, od Rusije do Amerike. Vođa se izjednačava sa državom, država sa narodom – a narod sa jednim jedinim narativom.

U Gazi se ubijanje civila sprovodi „u skladu s međunarodnim pravom”, dok se međunarodno pravo svakodnevno krši. U Srbiji se protesti razbijaju pod izgovorom „javnog reda i mira”, a javni red su batinaši pod fantomkama. U Americi, legalno je da milijarderi kupuju izbore – jer se to zove „politički doprinos”.

U savremenim autoritarnim režimima, građanin je istovremeno slobodan i zarobljen, zaštićen i ugrožen, pozvan da misli, ali mu je onemogućeno da se pita.

Na površini – sve izgleda stabilno, zakonski utemeljeno i demokratski obojeno. Ipak, čim zagrebemo ispod retorike vlasti, nailazimo na paradokse koji pokazuju kako se moć održava ne samo kroz čistu silu, već i kroz logiku koja se čini neoborivom dok ne postane apsurdna.

Vlast ne vlada zato što ima rešenja – već zato što je naučila kako da nas zbuni, podeli i uveri da je nasilje opravdano, propaganda zdrava, a zlo blagougodno – i da je sve to za naše dobro. Dokle god se osećamo slobodnima jer „smo bar malo manje neslobodni nego oni drugi”, nećemo biti svesni globalnog zatvora u kome zajedno živimo.

Najopasniji oblik moći nije onaj koji udara – već onaj koji ti kaže da je to za tvoje dobro. A najopasniji oblik ćutanja nije onaj koji ti je nametnut – već onaj koji sam biraš, verujući da si i ovoga puta u pravu.

Moć voli paradokse, ali istina je jednostavna: Ako se ne pitaš – ne možeš da biraš. Ako ne možeš da kažeš – ne možeš da menjaš. Ako moraš da se praviš da je sve u redu – e, pa onda ništa… 

S druge strane, tek kada insistiraš da se pitaš, kada ne ćutiš, kada odlučiš da ne pristaješ na apsurd – tada počinje promena. Ne brza i spektakularna, već spora i tiha. Iznutra. Jedan čovek, jedna misao, jedno odbijanje da se pristane na laž – to je prva pukotina kroz koju ulazi svetlo.

Čujem svog profesora filozofije koji mi, u svom stilu, odozgo poručuje:

„Filozofiju su izbacili iz škola da deca ne bi shvatila da je car go. Potcenili su ih, Krstiću. Mladi su pametniji nego što vlast misli. Znaju oni da svaka velika ideja danas stane u tvit, a glupost – u program Vlade!”

„Ka severu krenuh radit’,
životni je brodolom.
Između Seute i Gibraltara,
slomljen sam jer nemam dom.“

Dok traje najveća deportacija imigranata u istoriji SAD, jedni likuju, drugi se krste i levom i desnom, dok treći polako pakuju kofere da se sami prijave, kako se „drugovi milicajci ne bi mučili da dolaze po njih“. Liberalni Amerikanci se još uvek iščuđavaju, a normalni konzervativci polako dolaze sebi. Pre izbora mislili su da se Deda Donald samo šalio, a sada kosu na glavi čupaju svesni svoje naivnosti. Postoje i oni treći, koji ne vide dalje od svog nosa, a jedan od njih živi preko puta mene.

Komšija Džastin je nedavno otpustio Meksikanca koji mu je godinama šišao travu i potkresivao drveće, pa je od predsedničkih izbora postao sam svoj baštovan. Svake druge subote pravi buku kao da kolje svinju, a dvorište mu sada izgleda kao golf teren u Gazi.

„Kod tebe, komšija, još uvek dolaze Meksikanci bez vize!“, reče mi u prolazu.
„Mene, Džastine, nisu učili da ljudima prebrojavam krvna zrnca, a da im tražim dokumenta – nisam nadležan!“
„Puno rizikuješ s tim imigrantima!“, bio je uporan.
„Ne zaboravi, komšija, da sam i ja imigrant. Treba li da ti pokažem ‘putovnicu’?“
„Ti si drugo… „, reče pomirljivo.
„Misliš, ja sam belac!?“, nisam izdržao.

Komšija ništa nije odgovorio, već je zgrabio ašov i pohitao u baštu u kojoj je posadio povrće kako ne bi zavisio od meksičkih farmera.

Analizirajući novonastalu imigrantsku situaciju, liberalno orijentisani komičar Trevor Noa pokušao je, u svom stilu, da ponudi rešenje. On se, naime, slaže sa proterivanjem stranaca iz Amerike, ali pod jednim uslovom – ako se sa jelovnika američkih restorana ukloni i etnička hrana. Ako se ukinu meksička, kineska, indijska, italijanska, francuska, afrička i mediteranska kuhinja, Amerikancima bi ostao samo – krompir, i to bez začina. „Pa neka onda jedni druge hrane tim splačinama bez ukusa, boje i mirisa!“, zaključuje Noa.

S KOLENA NA KOLENO

Prvi američki imigranti bili su preci baš ovih domoljubno nadahnutih rasista. Askurđeli u sedmom i kurajberi u četrnaestom kolenu bili su okoreli kriminalci pristigli iz zapadne Evrope, koji su brzo proterali starosedeoce. Početkom 16. veka, prvi su stigli Španci, a stotinak godina kasnije Englezi, Nemci i Skandinavci. Za razliku od današnjih domaćina, njih su tadašnji starosedeoci prihvatili raširenih ruku. Pružali su im pomoć, pomagali da sagrade naselja i gostili ih ćurkama, koje su postale simbol zahvalnosti nezahvalnih pridošlica. Oni su domorodcima doneli „vatrenu vodu“ i „demokratiju“, a od njih ukrali naftu, zlato i na kraju celu zemlju. Potomci prve generacije imigranata danas sladostrasno proteruju svekolike došljake, braneći navodno čistotu Amerike.

U knjizi „Invazija Amerike: Indijanci, kolonijalizam i opravdanje porobljavanja“ detaljno su prikazana iskustva američkih Indijanaca tokom kolonizacije u 17. i 18. veku. Autor Frensis Dženings istražuje kako su različita plemena starosedelaca reagovala na dolazak Evropljana, na koji način su se borili da očuvaju svoju zemlju i kulturne vrednosti i kako su trgovinski odnosi sa kolonistima promenili dinamiku moći.

U jednoj od istinitih priča, upoznajemo porodicu Dojl, koja napušta Irsku u vreme kada je u toj zemlji vladala velika nemaština, a stanovništvo bilo na ivici gladi. Dojlovi su dugo plovili do Amerike, iscrpljeni i nesigurni, nadajući se boljem životu. Stigli su u Oklahomu, gde su ih dočekali članovi plemena Osaž, prihvatili ih i pomogli da se skuće i na indijanskoj zemlji stvore dom. Učili su ih preživljavanju, kako da love, uzgajaju biljke, poštuju prirodu i žive u harmoniji sa zemljom.

Imanje koje su Dojlovi dobili na poklon nije se razlikovalo od poseda njihovih komšija. Ubrzo, međutim, u dvorištu su pronašli naftu koja je preko noći promenila sve. Počeli su eksploataciju, proširili imanje, investirali u nove tehnologije i zaradili veliki novac.

„Prava moć“, zaključuje Dženings, „ne leži u osvajanju, već u uvažavanju onih koji nas okružuju, onih koji su bili tu pre nas. Samo u tom međusobnom poštovanju može nastati istinski prosperitet, koji neće biti zasnovan samo na onome što uzimamo, nego i na tome što dajemo.“

Da bi se opisao položaj imigranata u Tramp-Maskovoj Americi, nije potrebna literatura – dovoljno je prošetati do prve prodavnice građevinskog materijala, gde se skupljaju fizički radnici iz Južne i Centralne Amerike.

Pošto se u kući vremenom nakupilo mnoštvo nepotrebnih stvari, po ženinom nalogu sredio sam garažu. Kao rezultat, stvorila se gomila krša i loma koga se valjalo ratosiljati. Kako bih izbegao išijas i druge simptome trećeg doba, skoknuo sam do stovarišta i pokupio jednog „ilegalca“.

Zove se Francisko, ne govori engleski, ali se u brojeve i valute odlično razume. „Taman da provežbam španski!“, obradovao sam se. I tako, reč po reč, razgovoru nikad kraja…

Pre desetak godina, Francisko je ilegalno prešao meksičku granicu i ubrzo dobio privremenu radnu dozvolu. Za razliku od Amerikanaca, fizičkog posla se nije plašio, pa je čistio ulice, radio na gradilištima, sakupljao sekundarne sirovine, šišao travu i ulepšavao američka dvorišta. Uredno je plaćao porez, znajući da je to jedini način da postane sastavni deo društva u kome živi. Radio je od jutra do mraka da bi uštedeo novac i mogao da dovede porodicu iz Meksika. Deceniju kasnije, još uvek nije skupio dovoljno.

Tri dana po ustoličenju „narandžastog kralja“ i „viteza motorne testere“, pripadnici ICE-a (Imigrantska policija) zakucali su na vrata iznajmljenog stana u siromašnom naselju u Feniksu. Francisko je, srećom, tada radio na pražnjenju septičke jame u drugom kraju grada, a radni zadatak ga je sve više podsećao na atmosferu koja odnedavno vlada u obećanoj zemlji Americi. Sada se krije od onih koji primaju platu od njegovog, krvavo zarađenog dolara.

„Razmišljam da se vratim u Meksiko i od ušteđevine otvorim kiosk brze hrane. Tamo ću plaćati reket kartelu, ali oni će me bar štititi!“

UVREĐENA „STARA DAMA“

Iako poznata po liberalnim zakonima kada je reč o strancima, u Evropi je u više navrata sprovođeno organizovano proterivnje imigranata.

Evropa je kroz svoju istoriju bila i izvor i destinacija raznih  migracija. Kolonijalna prošlost Evrope ostavila je dubok trag u percepciji prema „gostujućim radnicima“. Tokom 20. veka, posleratni ekonomski oporavak mnogih evropskih zemalja stvorio je potrebu za radnom snagom što je otvorilo vrata imigrantima iz bivših kolonija, pre svega sa Bliskog istoka, Indije, Alžira, Maroka… Pad komunizma u Istočnoj Evropi  početkom 1990-ih, stvorio je nove migracijske tokove u Evropi. U tom periodu, izbeglice i migranti sa Balkana postali su novi došljaci, suočeni s negativnim prijemom domaćina koji su ih doživljavali kao nosioce etničkih sukoba i političke  nestabilnosti.

Tokom 1950-ih i 1960-ih, Francuska je donela stroge zakone o imigraciji, a vlasti su počele da sprovode politiku proterivanja imigranata koji nisu imali odgovarajuće papire ili koji su smatrani viškom radne snage. Ova praksa je postala još izraženija u periodima kada je ekonomija bila u opadanju, kao tokom recesija. Kanije, predsednik Nikola Sarkozi je 2010. godine pokrenuo kampanju za proterivanje romskih migranata. Vlasti su izvršile masovne deportacije Roma koji su došli iz Rumunije i Bugarske što je izazvalo debate o ljudskim pravima i poštovanju prava manjina.

Krajem prošlog veka, Nemačka je sprovodila selektivne deportacije. Iako je, posle Drugog svetskog rata, bila poznata po  liberalnoj politici prema gastarbajterima, ekonomskim migrantima iz Turske i drugih zemalja, posle ujedinjenja 1990. godine zemlja je počela da sprovodi strože zakone o imigraciji.

Tokom 2000-ih, Španija i Italija, postale su glavna destinacija za migrante, posebno iz Latinske Amerike, Afrike i drugih delova Evrope i suočile se sa velikim izazovima kada je reč o nezakonitim migrantima. Tokom perioda ekonomske nestabilnosti, italijanska i španska vlada sprovodile su politiku „čistki“ i proterivanja ilegalnih migranata. 

U Velikoj Britaniji, politika prema imigrantima bila je bolna tačka konzervativaca. Posle referenduma o Brexitu 2016. godine, došlo je do ozbiljnog povećanja pritiska na i organizovanih deportacija, naročito prema imigranata iz istočne Evrope. 

Poslednjih godina, Evropu je zapljusnuo izbeglički talas sa Bliskog istoka i Severne Afrike što je probudilo animozitet domaćeg stanovništva prema imigrantima. Konzervativne političke snage podstiču strah od „islamizacije“ ili „ugrožavanja nacionalnog identiteta“ zbog dolaska stranaca. Gubitak kulturnog integriteta postao je politička platforma koja se oslanja na strahu od nepoznatog tako da imigranti – bili oni legalni ili ilegalni – postaju kolektivni „neprijatelj“ čije zajednice starosedeoci doživljavaju kao opasnost za stabilnost društva.

Države poput Mađarske, Poljske i Italije postale su epicentri oštrog protivljenja migrantskoj politici EU, dok su krajnje desničarske stranke doživele uspon na talasu anti – imigrantskih stavova.

Balkan se i po ovom pitanju razlikuje od ostatka sveta. U našim krajevima stranci su dobrodošli jer dok oni rade na građevinama, švercuju robu i voze autobuse gradskog saobraćaja, lojalna omladina može da ispija „produženi sa sojinim mlekom i metalnom kašičicom“. Na Kineze, Vijetnamce, Nepalce i ostale gledamo sa simpatijama naročito kada ih slušamo kako nevešto izgovaraju srpske psovke i podižu tri prsta. Srbima međutim, najviše smetaju došljaci – Srbi! Novosađane „ugrožavaju“ srpski dođoši pristigli iz Bosne i Hrvatske, Kragujevčane „Kosovari“ a Beograđane svi ostali koji nisu iz „kruga dvojke“. Kao neko ko je odrastao u Staroj radničkoj Koloniji, sećam se razgovora svojih komšija: 

„Da li je on rođeni Kolonac?“; 

„Ma jok bre, taj ti je došao čak sa Pivare!“; 

„Pa vidim da mi deluje sumnjivo!“

U prilog rečenom i podatak da je nadimak najpopularnijeg kragujevačkog fudbalera svih vremena, bio i ostao – Sava Maršićanac.

Ja sam duh što gradom luta,

Moj život je zabranjen.

Vlast mi kaže: „Nema puta,“

Jer zakonski sam prevaren.

Gos’n crnac – ilegalac,

Peruanac – ilegalac,

Afrikanac – ilegalac,

Marihuana – ilegalna.

Stihovi Manu Chao: „Clandestino“ – „Ilegalac“ (prepev sa španskog D. Krstić)

Ispovest srpskog policajca

***

Ne znam, Plavi, meni se činilo

Da Beograd slavi.

Veliki Uskrs duha, svi ti grafiti,

A, onda kordon,

Pred onom decom

K’o pred tobož nekom hordom. 

Đorđe Balašević

Od kada su počeli protesti, student, iz stana iznad nas, stalno pušta ovu pesmu. Trudio sam se da ne obraćam pažnju jer sam imao prečeg posla. Tih dana, moj život se polako  vraaćao u normalu. Bio je 25. decembar, dobro sam zapamtio jer je naša komšinica od prekoputa, tetka Katica, slavila Božić. Jovana me nagovorila da uplatimo doček Nove godine u „Zelengori“. Obećao sam da ću narednog dana, tokom pauze za ručak, rezervisati dva mesta. Ćale i keva su pristali da čuvaju Filipa a žena se baš obradovala pa mi se te večeri posrećilo i u spavaćoj sobi. Probudim se ujutru a moja Jovana napravila uštipke. Najedem se dobro pa pravo na posao. Čim sam stigao u stanicu, vidim neko komešanje. Uzmuvali se ovi moji ko da im rastu umnjaci. Pitam šta je, a oni će: „Idi, vidi oglasnu tablu!“ Prošetam do hodnika a tamo istaknuta dva spiska. Na jednom imena policajaca koji idu u Beograd a moje ime na onom za Novi Sad. Polazak 28. decembra u 4 ujutru.

„Šta je ovo brate?“, pitam kolegu Nemanju?

„Ispomoć brate, eto šta je. U Kragujevcu je za sada mirno pa nas šalju da se šibamo po Novom Sadu.“

„A ovde će, kad zagusti, dovesti Nišlije i tako sve ukrug!“

Pošaljem ženi poruku da od zajedničkog dočeka „na nivou“, neće biti ništa. Umesto svoje svečane haljine, Jovana mi je pripremila čist veš i kiflice sa sirom. 

Veliki autobus ukrašen srpskim zastavama čeka nas ispred stanice. Nas četrdesetorica, taze primljenih policajaca i zastavnik Rade u ulozi Ali Babe. Zadužili smo punu „ratnu“ opremu za rasterivanje demonstracija i krenuli put Vojvodine. Većina kolega je zaspala još kod naplatne rampe u Batočini a ja stavio prst na čelo i kažem sebi: „Crni Luka šta ti je ovo trebalo?“

„IL’ SI BOS, IL’ SI HADžIJA“

U proleće prošle godine, tamo negde u maju, vratio se ćale sa mitinga SNS-a u Beogradu. Pokisao mučenik ko londonski miš, umoran ko pas… Šipčili po Beogradu celog dana a njega polako stižu godine. Vidim, nije mu ni do čega a opet nekako veseo, sipao rakiju i pozvao me da mi nešto važno saopšti.

„Sinko, čika Mirko mi danas reče će ovih dana raspisati konkurs za policajce. Tvoje je samo da se prijaviš a njegov čovek će da završi ostalo. Jedino bi morao da se prvo učalniš u stranku!“

„Pa zar nije mogao nešto bolje da mu nađe, posle svega što si za tog Mirka a i za stranku uradio? Važno da je on svog sina zaposlio u opštini iako se jadan s mozgom davno posvađao. Zar dete da nam pandur postane? Dede će mu se u grobu prevrtati!“, umešala se majka.

„Godinama je bez posla a porodicu treba izdržavati. Neka samo uđe u MUP a posle ćemo ga prebaciti negde na šalter!“, branio se otac.

Ne beše mi tada lako. S policijom nikada nisam imao posla pa ni razlog da ih volim ili mrzim. A opet, žena me je izdržavala već tri godine, dete raste sve mu više treba a želeo sam da imamo svoj stan i živimo kao normalan svet. Jovana nije htela da se meša ali sam osetio da bi volela još jednu platu u kući pa makar i iz policije dolazila. Nije me bilo sramota da se preko veze zaposlim u muriji ali sam se teško mirio sa članstvom u vladajućoj stranci. Premišljao sam se par dana a onda prijavio na „konskurs“ i ubrzo počeo da radim. Iskreno, kako sam se nadao, bar u početku, moralno nisam padao. Posao se svodio na sitne intervencije: pijani tinejdžeri, bračne rasprave, komšijske svađe… Počeli smo da živimo bolje a ovog leta smo po prvi put odveli sina na more. Iz stranke me nisu previše često cimali, samo oko izbora kada je trebalo postaviti štandove u gradu ili lepiti plakate. Zato je ćale non stop sastančio i volontirao da opravda poverenje stranke koja mu je zaposlila sina. I tako su zemaljski dani tekli sve dok nadstrešnica nije ubila one nesrećne ljude u Novom Sadu. Od tog trenutka, nastala je čudna pometnja i u policiji a posebno u stranci. Učestala su dežurstva na poslu i časovi ispiranja mozga u Mesnoj zajednici. A onda je počela studentska blokada…

„VELIKI USKRS DUHA“

Stižemo u Novi Sad, autobus nas preko mosta dovozi u Sremsku Kamenicu. Smestili smo se u internatu a posle zajedničkog sastanka odmah su nas poslali na ulicu. Grupe su formirane tako da nas iz provincije predvode bar dvojica policajaca iz Novog Sada. Nemanja i ja smo dobili našu lokaciju – Filozofski fakultet.

„Baš smo se usrećili!“, reče jedan od lokalnih kolega, „s inženjirima i doktorima je malo lakše al’ ovi filozofi su najdrčniji, samo se bune!“

Brzo smo stigli, autobus parkirali u nekom žbunju i rasporedili u šumici između Dunavskog keja i fakulteta. Nije prošlo ni deset minuta a nama Šumadincima je postalo jasno šta je to vojvođanska košava i zašto moj ćale uvek kaže: „Nema zime bez vetra!“ Dok smo se mi smrzavali, studenti su šetali, družili se, pisali parole. Utom se pojaviše seljaci. Brzo su raspalili vatru, postavili kazane, izneli namirnice i počeli da pripremaju gulaš za studente.

„Uh što bi mi pijalo nešto vruće, onako ‘na kašiku’!“, oblizivao se Nemanja.

Iznenada, iz grupe studenata izdvojile su se tri devojke s termosima i papirnim čašama. Išle su u našem pravcu. Dok su se približavale, nekoliko neotesanih kolega komentarisalo je njihov izgled i šta bi im sve „junačine“ radile. Studentkinje nisu obraćale pažnju. Rasporedile su se duž kordona i sipale čaj promrzlim policajcima.

„Ja sam Nevena“, reče jedna od njih, „mi nismo vaši neprijatelji. Naprotiv. Vaše je samo da radite svoj posao ali prvo da odlučite koga ćete od koga braniti. To je sve!“

Vodali su nas tako od Kamenice do Filozofskog fakulteta svakog dana bez posebnog razloga i ikakvog smisla a onda su nas jednog jutra s Dunavskog keja prebacili u zgradu BIA u centru Novog Sada. Za promenu, bili smo unutra, u toplom. Studenti su i ovde mirno protestovali. Neka lepa, pozitivna energija, duhovite parole i pomankanje straha. A mi, srpski policajci, obučeni kao „Nindža kornjače“, stojimo u državnoj zgradi i od naroda čuvamo instituciju koju taj isti narod plaća… baš kao i nas.

Čim smo se vratili u internat, stiže naređenje da se selimo u Beograd.

„Obezbeđivaćemo institucije!“, poverio mi se Nemanja koji se u međuvremenu sprijateljio sa zastavnikom s kojim je krišom pio rakiju.

U prestonicu ulazimo oko podneva. Zaustavljamo se jer je ulica blokirana zbog odavanja pošte žrtvama korupcije u Novom Sadu. Smestili smo se u kasarni i dobili slobodno popodne uz napomenu da ne smemo napuštati krug. U zajedničkoj prostoriji televizor sa koga se obraća predsednik. Odem do trpezarije, i tamo on. Pa majka mu stara, da l’ taj čovek ima ženu i decu? Praznik je, red bi bio da ženu pomiluje po kosi i da sa decom gleda crtane filmove. 

Pošto se Nemanja već organizovao i nabavio flašu vinjaka odmah se tu stvorio i zastavnik. Ostavljam ih da se druže i jedan drugom čuvaju strah pri čemu će im  maligani sigurno pomoći. Ležim, gledam u plafon i razmišljam. Prihvatio sam ovaj posao da bih lakše izdržavao porodicu i obezbedio bolji život. A da li je ovo uopšte neki život? Sele nas po Srbiji kao majmune koji se nizašta ne pitaju. Ne pita se ništa ni zastavnik, ni kapetan, ni general. Pita se samo jedan čovek koga mnogo zabole i za policiju i za narod. Njegova porodica lagodno živi, poslovi mu dobro idu i samo da ne beše ove tragedije ko zna dokle bi to trajalo. Nadstrešnica je kap koja je prelila reku nezadovoljstva a on bi, da nas sve zazida u branu svoje vlasti. Utonuo sam u san a tamo opet ja, u istoj ovoj uniformi, hapsim krupnog čoveka koji se ponaša arogantno sve dok ne dobije prvi pendek po leđima. Baš onako kao na manifestaciji protiv koje je protestvovao pa su ga moje kolege greškom isplapucale. Tada junačine plaču kao „karakterna osobina čoveka“. Hapsimo i batinaše sa fantomkama i crnim kapuljačama. I oni su izneneađeni ali pokazju malo više dostojanstva od gospodina kome su ukrali ličnu kartu. Sledeća scena, kragujevačka četa policajaca maršira svojim gradom a građani ih zasipaju cvećem… I baš tada kada je bilo najlepše, pozivaju nas na sastanak u  trpezariji. Sutra ćemo štiti RTS a ako demonstranti pokušaju ulazak u zgradu u Takovskoj 10, dozvoljena je i upotreba vatrenog oružja.

Bio je petak 17. januar. U ranu zoru krećemo prema javnom servisu. Protest će početi malo pre Dnevnika ali mi smo tamo od sabajle – za svaki slučaj. Ovoj vlasti nisu važni ni studenti, ni profesori, ni policajci… Ko ne želi da štiti poredak zasnovan na primitivizmu i nepotiznu – taj je neprijatelj, izdajnik i strani plaćenik. U zgradi RTS-a  stotine kolega. Čekamo da padne mrak. Dele nam sendviče. Unutra je zagušljivo ali bar nije hladno. Počinje protest a mi u punoj ratnoj opremi, spremni da pucamo na vršnjake. Je li to bolji život zbog koga sam se učalanio u stranku i dobio posao preko veze? Moj Filip ima četiri godine. Šta ću mu reći kad poraste. „Tata je bio policajac ali nije jurio siledžije i kriminalce već svoje doskorašnje školske drugove koji su tražili pravdu, odgovornu državu i institucije koje rade svoj posao!“. 

Studenti su se razišli a mi smo ostali još sat-dva, zlu netrebalo. Atobusima su nas vratili u kasarnu a ja sam posle večere doneo odluku.

„BITI ČOVEK, ROĐEN BEZ SVOG ZNANjA…“

U subotu, na sabjle, spakovao sam opremu, oružje i službenu legitimaciju. Pozvao sam zastavnika i dao otkaz. Tada je nastao opšti haos. Odveli su me u jednu kancelariju i rekli da sačekam. Za pola sata tu su bili svi: pukovnik policije, čovek iz stranke ali i službenik BIA-e. Prvo su me savetovali, potom ubeđivali i na kraju pretili. Od svih vrlina i mana, mojim karakterom vazda je dominirala jedna osobina – tvrdoglavost. Što su me više maltretirali toliko sam bio sigurniji da sam doneo pravu odluku. Posle dva sata, uz komentar: „Zažlićeš zbog ovoga!“, sitne duše s krupnim činovima, napustiše prostoriju. Zamolio sam da mi ostave uniformu dok ne kupim civilno odelo ali su odbili. Pozvao sam nekadašnjeg školskog druga koji studira glumu i zamolio ga da mi donese nešto od svog odela. Brzo je došao pa sam na kapiji preuzeo farmerke, džemper, patike… i zauvek rekao zbogom policiji.

Nedeljno u jutro u našem stanu. Jovana i ja se igramo sa sinom a otac i majka ne mogu da dođu sebi. Majka blista od sreće a otac utučen, zabrinut, ljut…

„Šta ću da kažem mojima u stranci?“, šapuće.

Dok smo se spremali da zajedno ručamo, iz stana odozgo čula se poznata pesma.

„Dogod je ovih frikova

Sa punom vrećom trikova,

Ništa što vredi neće vredeti.

Zar stvarno nema načina

Pred najezdom prostačina?

Pa, ti si školovan

Da hapsiš taj talog

A, ne da puštaš

Da ti izdaju nalog!“

Popnem se, zazvonim a kada je komšija student izašao, poručio sam mu sa osmehom na licu.

„Od juče više nisam ‘plavi’, možeš slobodno da promeniš repertoar a i ne moraš. Pesma je baš dobra!“

Uhvatio sam sebe da stalno nešto skupljam, čuvam i povijam, kao da ću živeti dvesta godina. Još od ulaska u treći milenijum, neprestano sam tragao za načinima da sačuvam sve što mi je važno. Najpre sam muziku sa MP3-a rezao na diskove, filmove sa VHS-a na DVD, a čim sam garažu napunio papirnim knjigama, počeo sam da gradim elektronsku biblioteku. Postao sam arhivar sopstvene prošlosti. A onda, negde na početku ove decenije, stvari su krenule nizbrdo.

Bilo je to lenjo, zimsko popodne, tek što smo završili s ruskom salatom i podvarkom, kada su nas zatvorili u kuće. Od februara 2020. „u narod“ smo mogli samo s posebnim ausvajsom. Jedni su pali u depresiju, drugi navalili na brašno, ulje i toalet papir. A ja? Ja sam se setio svojih kolekcija. Otvorim fioku s diskovima, ali oni se ubuđali. Proverim fleš-drajv s knjigama, neki PDF-ovi nestali, drugi ne mogu da se otvore. Sve ima svoj rok trajanja, čak i elektronski zapisi.

„Tako ti i treba kad samo nešto skupljaš, kao da ćeš u grob da nosiš! Arhivar, ljubi ga žena,“ očita mi lekciju bračna družbenica i pohita da nas snabde zalihama sapuna i deterdženta.

Pošto na ulicu nisam smeo, a kolekcije misteriozno nestale, dosada me je uzela pod svoje. Počeo sam da se bavim parapsihologijom. Da čitalac ne pomisli kako sam skrenuo s uma, pojasniću: kada vam na maloj sceni životnog igrokaza predstave „smešno-opasni“ virus, a na globalnom ekranu objasne da će sedenje u kući s maskom postati nova normalnost, ne preostaje vam ništa drugo nego da pokušate predvidite kraj takvoj mahnitosti.

Tih dana, od muke, postao sam vidovit.

Odmah mi se javilo da nam sledi medijsko i svako drugo jednoumlje. Iz centra će lansirati sulude teorije zavere kako bi svako promišljanje bilo proglašeno ludilom. U priču će ubaciti ravnozemljaše, guštere i razne spodobe. Ko se usudi da postavi logično pitanje o tome zašto je ceo svet stao zbog jačeg gripa ili da li je spas u vakcinama nastalim za nekoliko meseci – biće proglašen budalom i antivakserom, čak i ako do tada nije propustio nijednu vakcinu u životu. Predvideo sam da će celo čudo potrajati nekoliko meseci, a onda nestati bez traga. Posle toga trošićemo zalihe hrane i higijenskih sredstava jer će nas dočekati ekonomska kriza. Stručnjaci će nam objašnjavati kako je inflacija posledica „neproduktivnosti tokom pandemije“, dok su mešetari na berzi kupovali jeftine akcije čekajući bolje dane za prodaju.

Od tada, svakog januara pažljivo čitam predviđanja raznih „stručnjaka“ – novinara, analitičara, političara, istoričara… I evo nas, početak je 2025. godine. Ako je verovati njihovim rečima, očekuje nas rast tenzija između SAD-a, Kine i Rusije. Evropska unija suočiće se sa energetskom krizom, migracijama i političkim podelama. Sukobi u Ukrajini i na Bliskom istoku eskaliraće, dok će veštačka inteligencija masovno ukidati radna mesta. Ekstremni vremenski uslovi guraće svet na ivicu ekološke katastrofe.

Počinjem da tonem u san.

Nalazim se na neobičnom mestu. Ravnica bez kraja, nebo tmurno, zemlja crvenkasta. Osećam nelagodu i nesigurnost, a opet mi se čini kao da sam tu već bio. Osvrnem se i shvatim da nisam sam. Preda mnom stoje dvojica ljudi. Jedan, visok, s dugim brkovima i šajkačom na glavi, zavija duvan i odmerava me pogledom mudraca. Drugi, u tamnom ogrtaču i s trorogim šeširom, drži pero u ruci. Lice mu je skriveno dugom sedom bradom.

„Znaš li ti, brate, gde si?“ reče deda sa šajkačom. Glas mu je bio odlučan, jasan. „Došao si među proroke. Ja sam Mitar iz Kremne, a ovaj ođe je Mišo ili Nostro što nam dođe iz Francuske.“

„Nostradamus?“ promucah.

„Tačno,“ reče drugi s blagim osmehom. „Poslušaj nas dobro. Ono što ćemo ti reći nećeš lako razumeti, ali moraš zapamtiti.“

Njihovi glasovi preklapali su se i šuštali kao tokovi dve reke koje su se ulivale u treću. Prostor oko nas počeo je da se menja, oblikujući se prema njihovim rečima, kao da je i sam pejzaž slušao i prilagođavao se njihovim mislima. Gledao sam ih pravo u oči, ne želeći da prekinem tok mudrosti koji je kipteo iz njih.

„Dôće vrijeme,“ započe Mitar, glasom koji je zvučao kao da dolazi iz davnina, „kad će naš narod gledati u jednog čo’eka ko u boga. I taj će biti naš vođa. Opasno će ime nostiti al’ kratko da se lakše pamti. U glavu neće biti mlogo čitav, al’ svetina za to neć na vrijeme saznati. Učio je taj kako da vlada narodom, al’ nije naučio kako da ga sasluša. Jahaće mu na grbači sve dok se mladost ne probudi. Tada će ga i njegovi izdati, a ljudi će gledati kako pada, ko snop žita na letinu.“

„A šta će biti s imanjem na jugu zemlje?“, nadovezao se Mišel de Nostradamus.

Mitar Tarabić uzdahnu jako i nastavi besedu ovako:

„Na našijem južnim granicama živi taj narod što raste k’o iz zemlje, ko trava na livadi poslje velikoga dažda, a tako su lukavi, te će na našu mrziju i neslogu odgovoriti svojom pameću. Oni će paziti jedni druge, ko da su svi braća rođena. Mi, jopet, od svoje manite pameti mislićemo da sve znamo i umijemo, dok će ljudi toga naroda vjerovati samo u sebe. Mlogo ljeta potrajaće taj belaj, ali niko ništa učinjeti ne more, jerbo će s tijem narodom valja razgraničiti. Tek ćemo ondak u slozi živjeti – oni tamo, mi i vođe i tamo.“

Ostao sam bez reči. Mudraci se sažališe i izvorskom me vodom ponudiše. Mitar me najpre pogleda značajno, a onda nastavi:

„Nećeš ti to odmah razumeti, al’ kad dođe vrijeme, sjetićeš se. Srbija će se probuditi iz tog sna, al’ neće odmah biti bolje. Biće gore pre nego što bude bolje.“

Dok su njegove reči odjekivale ravnicom, prostor oko nas se opet menjao. Video sam ljude na ulicama, glasne i gnevne. Tu je i grupa mladih ljudi koji nose knjige, parole i dostojanstveno protestuju.

Red je došao na Nostradamusa koji je u mom snu zadužen za spoljnu politiku. On podiže glavu, pogleda me ozbiljno i tiho prozbori:

„Čudni starac sa kosom boje narandže zavladaće najmoćnijom zemljom sveta. Al’ u njegovog vakata neće biti mira i progresa. Starčeva će reč deliti narod na dvoje. Jedni će ga slediti slepo, a drugi ga proklinjati.“

Iza bradatog proroka, kao na filmskom platnu, ređale su se neke druge slike. Masa ljudi, s crvenim kapama na glavi, trobojnim zastavama u rukama i oružjem za pojasom. Nasuprot njima su mlađi, nekako svileniji i svi do jednog zagledani u telefone. Mirno šetaju, nose transparente i proveravaju status na Instagramu. Nostradamus nastavi:

„Senilni vođa srećom, neće doneti rat vašem svetu jer rat uvek dolazi s istoka. Zapamti to dobro!“

Posle reklama na horizontu se pojavila neka druga ravnica. Spaljeno žito, sela i gradovi sravnjeni sa zemljom… Ljudi beže, tuga, čemer, jad… Mitar se nadoveza:

„To ti je, brate, Ukrajina. Tu je udario brat na brata, al’ kraj neće skoro doć. Vojevanje će možda utihnut samo da napravi mjesta za novu buru.“

„A Gaza?“ prošaputah, osećajući neku jezu. Nostradamus spusti glavu i tužno prozbori.

„Još će više da gori i stradati kao nikad pre. Tamo je umrla pravda i ljudskost a pre svega bog. Na mestima gde maslina treba da donese plod, zemlja guta seme mira, a vetrovi nose pesak pomirenja u daljine. Rat je u njihovim životima ko senka koja ih prati, tiha i neumorna. Oni su ko reka što nikada ne prestaje da teče, iako svaka kap nosi krv, stradanje i smrt. Njihove molitve dižu se do neba, ali u njima su samo jecaji rata. Zemlja pod nogama je navodno sveta, ali u rukama čvrsto drže mač koji sa svetinjama ništa zajedničko nema.“

Na pomen stradanja velikog broja nevinih ljudi, prostor oko nas ispunilo je crnilo. Ravnicom se spusti potpuni mrak. U tom trenutku osetih kako mi se koža ježi od pitanja koje sam odavno želeo da postavim, ali nisam imao hrabrosti.

Provučem prste kroz svoju gustu kosu – u snu je sve moguće – i oprezno ih upitah:

„Recite mi, dobri ljudi, hoćemo li barem biti zdravi?“

Po prvi put sam osetio napetost kod svojih sagovornika. Proroci se najpre pogledaše kao da vagaju odgovor na moje pitanje. Mitar zapali zavijeni komad cigar duvana, porazmisli malo pa reče.

„Dôće, brate, vrijeme kad će ljudi sami sebi bolest donjeti. Neće to bit nakô ko kuga što je bila, ni ko boleštine starinske, nego nešta novo, što se očima ne vidi al’ oseća se u duši. Ljudi će ‘odati zemljom ko senke s krpama na licu, bežaće jedan od drugog ko od vuka. Ta bolest im neće doći od prirode, nego onih što misle da mogu bogovima biti. Čovjek neće više razlikovati prijatelja od neprijatelja. Tako će se širiti strah, a strah je bolest gora od svake. Ljudi će se zatvarati u domove svoje, al’ ni tamo neće naći mira, jer bolest će umjesto u telo, u glavu da im uđe.“

„Opet!?“, rekoh kroz plač.

„Jašta jopet!“, odgovori Mitar.

Probudio sam se naglo, prestravljen zvukom sirene koja je odjekivala poput dalekog alarma iz nekog zaboravljenog sveta. Magloviti pogled usmerio sam prema prozoru. Staklo je bilo razbijeno, a vetar je nanosio sitan prah sa ulice, siv i gust, poput pepela. Na podu su ležale novine – iscepane, prašnjave. Datum je bio jasno istaknut: „21. april 1964. – Početak nove ere.“ Ustao sam nesigurno, protrljao oči i pokušao da se saberem. Rukom pređoh preko radnog stola – bio je prazan. Ni traga mojim beleškama, niti jednog teksta koje sam marljivo sakupljao svih ovih godina. Fioka sa arhiviranom prošlošću bila je prazna, tiha kao grob. Obuzela me panika dok se na ekranu kompjutera pojavilo upozorenje: „Podaci nisu dostupni. Sistem se resetuje.“ Prozor se tresao a zavesa, nošena naletima vetra, srušila je porcelanske figure s obližnje police. Provirim napolje i zateknem ljude kako hodaju ulicama u tišini, s maskama na licima. Sa stambenih zgrada blještali su natpisi: „Pamti prošlost. Gledaj budućnost.“ Ali, nijedan datum na tim ekranima nije imao smisla. Dani su se menjali bez ikakve logike – jedne sekunde bila je 1941., zatim 1992., potom 1999., pa 2045. godina. Svet se kovitlao u vremenskim ciklusima koje nisam razumeo. Instinktivno pogledam u ogledalo. Umesto starog lica koje sam navikao da gledam, tamo je stajao mlad čovek – tršav, crnokos, sa očima koje nisam prepoznavao. „Pa to nisam ja,“ prošaputah, „već verzija nekog Krstića koga uopšte ne poznajem.“ Delija u ogledalu nasmeja mi se u lice, a ja, pokušavajući da pronađem smisao u tom haosu, pomislih: „Proroci nisu govorili o budućnosti sveta, već o meni. Sve što sam znao i beležio – nikada se nije dogodilo. Ili možda jeste, ali ne u ovoj stvarnosti.“

Sirena je iznenada utihnula, a na ulici je zavladao mir. Ljudi su stali kao ukopani i podigli glave prema nebu. Pogledao sam i ja – kroz tamne oblake nakratko nas je obasjalo sunce. Zrak svetlosti bio je kratak, prolazan, ali snažan. A onda nas je progutala tamna praznina, tiha i neizmerna. Svet, zajedno sa svim svojim pričama, nestao je u trenu.

OSVAJANJE SLOBODE

„Srećna Nova godina profesore! Hvala vam na podršci!“, poručivali su studenti Fakulteta inženjerskih nauka – u blokadi, svom profesoru programiranja. Na samom izlazu iz zgrade, Bogdan Tešić se sapleo o transparent na kome je pisalo: „Ne da se hulja, još uvek mulja, boli ga bulja!“ a onda se okrenuo prema hrabrim devojkama i mladićima, stavio ruku na levu stranu grudnog koša i pokolnio se. Profesor Tešić je beskrajno poštovao odlučnost svojih studenata i divio se njihovoj hrabrosti. Napustio je fakultet i krenuo prema Velikom parku. Predpraznična gužva, graja, sreća i veselje. Deca su izvela očeve u šetnju dok su majke ostale kod kuće da pripreme sarmu i rusku salatu. Penzioneri su se kočoperno borili za svoj komad promenade i mesto na klupi a ljubavni parovi bi im sve prepustili za – trunčicu privatnosti i intime. Nažalost, morali su da se dovijaju. Mladi par se strasno ljubiio sakriven iza debelog stabla, kada se oglasio „penzionerski radar“:

„Ju-juu-juuu!!! Ovim mladima baš ništa nije sveto!!!“, bunila se gospođa s trenutnim prezirom na licu i trajnom frizurom na glavi.

„To samo na onu stvar misli!“, uzvrati penzioner s rukama na turu.

„A vama su decu sigurno donele rode? Ili, možda, ševe? Neke ptice sigurno jesu, kad se toliko pravite fini!“ – ne izdrža mladić koji je s torbom punom hrane grabio prema fakultetu.

Dok je hodao Glavnom ulicom, profesor Tešić se preslišavao da li mu je žena poručila da joj nešto iz dućana donese. Išao je desnom stranom ukrašene ulice i zagledao lepe devojčice. Prolazeći pored berbernice setio se detinjstva i svojih prvih šišanja. Kao klinac, sa dedom je redovno dolazio kod frizerke Zorice koja je vešto flertovala sa svojim vremešnim mušterijama. Dozvoljavala im je staračke vragolije, a zauzvrat dobijala odličan bakšiš. Bogdanov deda nije čekao da stigne penzija, već je kod napupele berberke odlazio krajem meseca kada je bila manja gužva. Tako je imao više vremena da ispriča mladalačke nestašluke i da Zoricu oraspoloži novim vicevima. Bogdan bi sedeo na konjiću za ljuljanje, dok mu je iz nepostojećeg frizerskog kataloga strave i užasa sledovala „šerpa-frizura“. Lepa Zorica bi ga mašinicom šišala u krug, nemilosrdno kreirajući najružnije šiške koje savremeni svet pamti još od dvadesetih godina dvadesetog veka, kada su pisci nadrealisti dobrovoljno pristajali na ovako jeziv izgled. Kada je mnogo godina kasnije, formiran je Haški tribunal, Bogdan je sa nekolicinom drugara iz kraja predložio da se i protiv frizerke Zorice podigne optužnica, za nanošenje duševnog bola. Inicijativa nije uspela, jer su penzioneri skupili više potpisa kako bi odbranili sisatu berberku. Pošto bi ostali bez kose, lepote i dostojanstva, deda i unuk su išli na ćevape, špricer i sok od borovnice.

Profesor je nastavio pored prepunih samoposluga, kladionica i kafića da bi kod crkve  zalomio levo, prešao ulicu i stigao do kafane „Balkan“. U restoranu, klasična podnevna atmosfera poslednjeg dana u godini. Gužva, larma, miris duvana i sveže prženog luka. Na prelazu iz jutra u dan, stalni gosti su ispijali kaficu i prvi aperitiv. Okasneli posetioci pijace, s punim cegerima u rukama, smišljali su odgovor na pitanje koje će ih uskoro kod kuće sačekati: „Pa dobro, čoveče, gde si do sada?!” Zalutao bi i poneki vernik, posle jutarnje službe. Jedino nije bilo maturanata i studenata koji su i dalje hrabro stajali na braniku slobode. Bogdan je pogledom šarao po kafani pažljivo osmatrajući svaki sto. Tražio je poznato lice, i našao ga. Kolega Dušan Sremac profesor filozofije u obližnjoj gimnaziji i Tešićev drug iz detinjstva.  Popularni Dule Hegel čitao je podebelu knjigu koja je pretila stabilnosti kafanskog stola. Zanesen literarnim štivom, profesor Sremac  je nekontrolisano povlačio sadržaj lule koja je nemo pozivala vatrogasce na akciju. Bio je redovni posetilac gradske kafane i sa nekolicinom stalnih gostiju delio rezervisani sto na kraju separea. U zavisnosti od rasporeda časova, filozofskih i književnih dela koja je sa đacima analizirao, razlikovala se alkoholna rutina profesora Sremca. Zimi su na programu bili ruski pisci i sovjetski teoretičari, pa je uz depresivno vreme najbolje prijala votka. U proleće, francuski egzistencijalizam ide uz crveno vino i poneki konjak, dok se uz domaće pisce i mislioce najbolje pokazala kajsijevača. 

„Šta se šunjaš, Tešiću? Postao si revolucionar pod stare dane pa se praviš važan!“

„Ko mi kaže. Otac ti je bio šezedestosmaš a ti vođa studentkih prostesta devedeset prve!“

„Ćaleta je bar zajebao veliki majstor zagorske lože a mene Leka glumac, Čivijaš. Ako je od nas Sremaca – dosta je!“, nervirao se Dule Hegel.

„Trebalo bi da podržiš mlade i ovog puta! Samo oni mogu da naprave promene i isteraju pravdu do kraja!“, rekao je Bogdan smireno.

„U srcu ih nosim i njima se ponosim ali ne planiram da se pridružujem protestima. Ostario sam Bogdane i ne bih preživeo još jednu prevaru, izdaju, poraz…“

Profesor Tešić je isuviše dobro poznavao svog prijatelja da bi nastavljao raspravu. Dok su bili klinci, Dušanov otac je pisao knjige zbog kojih su ga hapsili a onda se dugo nalazio na crnim listama svih bratskih naroda i narodnosti SFRJ. Tešići su bili na liniji –  ni previše levo a ni malo desno. Bogdanovog oca više je zanimla nauka pa se, kao i mnogi drugi, u politiku nije mešao. Ovaj stav je preneo na sina koji je tokom godina raspada upisao fakultet, magistraturu, doktorat… i bez problema završio u roku. Dušan Sremac s druge strane, od prvog dana je ustao protiv režima Slobodana Miloševića. Posle neuspeha studentskih protesta 1991. godine, po kazni je mobilisan i poslat na Slavonski front. Duvao je u pištaljku 1996. i konačno ušao u Skupštinu 5. oktobra 2000. godine. Kada su „njegovi“ došli na vlast, prvo su ga tapšali po ramenu ali čim se pobunio protiv njihovih zloupotreba, isključili su ga iz u to vreme vladajuće stranke. Dolaskom naprednjaka, Dule se ponovo našao u centru pažnje. Naime, pošto su ga smatrali za „žrtvu žutog režima“, lokalni moćnik mu je ponudio da postane najpre član njihove stranke a potom i direktor gimnazije. Umesto na rukovodećoj fukciji, profesor Sremac je završio u pritvoru pošto je predlagača, naglavačke izbacio iz nastavničke kancelarije. Srećom, uz podršku učenika, roditelja i kolega zadržao je radno mesto ali se od tog dana promenio. Jednostavno je zaćutao i potpuno se posvetio filozofiji. Objaviljivao je stručne radove, posećivao seminare i u „Balkanu“ ispijao vinjake. U Bogdanu se, posle svih ovih godina, probudio zaspali intelektualac koji je konačno postao sit nasilja, primitivizma i oportunizma. Posle najnovije tragedije u Novom Sadu „pro-glasio“ je ličnu, građansku neposlušnost i odlučio da sa svojim studentima ide do kraja. Poštovao je Duleta i nije hteo da mi staje na muku. „Ni on mene nije proganjao devedesetih pa neću ni ja njega sada!“, razmišljao je.

Profesor Sremac je naručio novu turu i odmah promenio temu.

„Gde ćeš za Novu godinu gospodine Robespjer?“, pitao je s kiselim osmehom na licu.

„Komšije u zgradi organizuju doček. Predsednik kućnog saveta kaže da su hrana i piće obezbeđeni, samo da ponesemo kolače. Moja Tina sprema salčiće.“

„Tako je to kad živiš u ‘Kargujevcu na vodi’! Vama je sve besplatno a ti se opet buniš!“, pecnuo je Dule svog druga iz detinjstva.

„Samo ti zezaj! Odkad je Lepenički bulevar elitno naselje?“, bunio se Bogdan.

„Kućnim savetom vam rukovodi matori radikal a doček finansira biznismen koji je bio u svim vladajućim pratijama a živi u stanu samo da se ‘Vlasi ne sete’. Jedino se još u Crveni krst nije učlanio da bi izbegao dobrovoljni prilog.“

„Dobro Dule, pa nećemo valjda nas dvojica da se svađamo!“, smirivao je Tešić situaciju. 

Prijatelji su na tenane popili piće, poželeli jedan drugom Srećnu novu i krenuli kućama  na doček. Na izlazu, Bogdan je zatekao mnoštvo ljudi koji su gledali neko gurkanje koje je pretilo da se pretvori u pravu tuču.

„Sram vas bilo žuti lopovi! Zloupotrebljavate i politizujete tragediju! Držite me, ljudi! Lud sam! Ubiću ga! – pretio je ratoborni cvrcan s kapuljačom na glavi.

„Pusti ga, molim te!“, odgovorio je drugi učesnik koškanja. „Hoće da se bije, a moli boga da nas rastavite!“

Profesor se progurao kroz „publiku“ i u gužvi nagazio najkorpulentnijeg posmatrača koji bi bez problema, jednom rukom, sredio tabadžije u pokušaju. Bogdan je klimnuo glavom u znak izvinjenja i kroz centar grada produžio prema svom naselju na obali reke. Na ulazu u zgradu sačekali su ga zvuci rodnog kraja predsednika kućnog saveta: 

„Moj je tajo po Bosni osvaj’o. Moj je stari opasan ustvari“

U zajedničkoj prostoriji organizatori na okupu. Što bi na RTS-u rekli „sprovode se poslednje pripreme za doček najluđe noći“! Bogdan je provirio trudeći se da ostane neprimećen ali mu nije uspelo.

„Dobro veče komšija!“, oglasila se domaćica proslave, supruga lokalnog dobročinitelja. „Nismo hteli da naručujemo pečenje i roštilj, to je nekako seljački. Odlučili smo se za ketering. Biće sve na nivou i ne brinite ja i Boža ove godine častimo!“

Profesor Tešić je klimnuo glavom i stepenicama se popeo do svog stana iz koga se širio miris kolača koji podsećaju na detinjstvo.

„Ćao ljubavi, treba da ispečem još jednu turu pa da se polako spremamo za doček na koji mi se baš nešto ne ide.“, poručila mu je žena uz poljubac.

Namršteno lice Bogdana Tešića prekrio je osmeh. Shvatio je da bi novogodišnju noć mogli provesti na mnogo lepši način od nerviranja uz komšije, turbo folk i ketetering. Bacio je pogled na kutije iz kojih su se pušili već ispečeni salčići i na punu vanglu testa spremnog za dalju pekarsku akciju.

„Zamesila sam više, planiram da ujutru napravim jednu turu i za moje maturante!“, reagovala je profesorka Tina na znatiželjni pogled svog muža.

Bogdan je otišao do kućnog bifea, uzeo flašu kajsijevače, nasuo dve čašice, nazdravio i pažljivo predložio.

„A kako bi bilo da ispečeš sve kolače pa da noćas obradujemo studente i gimnazijalce na blokadama?“

Tina je popila rakiju, skočila iz fotelje i snažno zagrlila Bogdana.

„Nije što si mi muž al’ si stvarno genije! Čas ću da napravim još nekoliko tura, deo ću ispeći ovde a ostatak kod Markovića. Komšinica mi dala ključ da zalivam cveće dok su oni na Zlatiboru.“

Oko ponoći, Tešići su seli u Floridu i krenuli prema Gimnaziji. Tina je Novu godinu sačekala sa svojim maturantima a Bogdan na fakultetu sa budućim inženjerima. Kada je stigao, studenti su ga dočekali pesmom:

„Priči ovoj nema spora

Studentima svojim odan.

Nije bilo profesora

Kao što je Tešić Bogdan!“ 

VAISTINU TRADICIONALNO

Sveti Nikola je i ovde u tuđini najpopularnija srpska slava. Čak 0,12 odsto stanovnika Arizone slavi, 0,06 procenata ide u goste. Svake godine, ista muka – kod koga otići a da se oni drugi ne naljute? Srećom, još negde oko Svetog Alimpija Stolpnika, stiže mi poruka od Slave berberina: ,Na slavu se ne zove ali pošto si ti stari neznobožac, podsećam te da sa gospođom dođeš kod nas za Svetog Nikolaja!“ Devetnaestog sam izašao ranije s posla, kupio ponude, spremio se na vreme a onda još sat vremena čekao ženu da se  dotera.

,,Pa nećeš valjda u farmerkama na slavu ako boga znaš?“, beše prvo što mi je rekla.

,,Znam draga, ali idemo kod majstor Slave a ne kod patrijarha!“, branim se nevešto.

,,Radi kako hoćeš! Nikada ti nećeš razumeti našu tradiciju i običaje! Nego hajde kreći ne želim zbog tebe da kasnim!“, rekla je strogo ali pravično.

Dok vozim po najvećoj gužvi, trudim se da izbegnem dalju raspravu preispitujući svoj odnos prema tradiciji.

,,Hej Google, šta je to tredicija?“, izgovorim tiho dok me je supruga odmerila pogledom hladnijim od piva u,,Staroj Srbiji“.

Iz zvučnika je stigao odgovor: ,,Tradicija je skup običaja, verovanja, vrednosti,normi, rituala i kulturnih praksi koje se prenose s generacije na generaciju unutar zajednice, društva, naroda ili porodice. Tradicija predstavlja kolektivno sećanje,kulturno nasleđe i temeljni je element identiteta određene grupe ljudi.Ona je istovremeno i stabilan i dinamičan proces koji pomaže zajednicama da očuvaju kontinuitet s prošlošću, ali i da ih prilagode današnjem vremenu.“

Dok sam pokušavao da shvatim gde grešim, odgovor je već stigao:

,,Eto vidiš da sam bila u pravu!“, podsetila me je saobraćajna i životna saputnica.

Ispred Slavine kuće mnoštvo automobila, dok sam parkirao u susednoj ulici zamišljam slavsku trpezu jer još od jutros nisam jeo. Nasmejani domaćini nam otvaraju vrata i odvode pravo u veliku trpezariju. U čelu sofre sedeo je sveštenik Rata, pored njega doktor Bane, pa profesor Petar, Srpko automehaničar, Buda kamenorezac…

,,Svaka čast Slavo, ovde su i sveštenik, i doktor, i učitelj, još ti samo šef stanice fali pa da za istim stolom okupiš najumnije srpske glave u varoši!“, pohvalio sam domaćina.

Dok nas je Slava vodio u kuhinju, iz zvučnika je pevušio bricín zemljak iz Vojvodine: ,,Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku, jesen je kriva uvek me rasturi siva…“ Utom se ispred nas ukazao ogroman sto prepun svekolikih delicija. Domaćin je ipak osetio potrebu da se zbog nečeg pravda:

,,Moju Stanu uhvatio neki grip pa nije stigla da spremi kao obično. Ove godine smo naručili hranu iz restorana… Ne brinite, sve je posno!“

Na šarenom stolu bilo je svega i svačega: suši iz restorana ,,Harumi“, frižoles (meksička varijanta prebranca) naručeno iz ,,Asadero Toro“, posna sarma od vinovog lista kupljena u arapskoj radnji ,,Ali Baba“, losos sa Aljaske… Ne volim da zanovetam ali iako je sve i posno i ukusno baš nijedno jelo nije srpsko. Majstor Slava kao da mi je čitao misli:

,,Ovde su domaći, sitní kolači, donela protinica!“

,,Bar nešto!“, prošaputao sam nespretno.

Punimo tanjire a muzička matrica ubrzava ritam: ,,Spremila nam kuma naša, za užinu paprikaša, malko ladne krmenadle i par sarmi svakom…“ Odmah sam spazio dve prazne stolice pored Srpka mehinačara.

,,Ostavio nam Slava mesto. Nije baš u čelu ali rasporedu za slavskom sofrom, u sedište se ne gleda. Pozdravljamo prisutne i prelazimo na predjelo. Protu i profesora poznajem od ranije kao Slavine partnere za preferans dok ostale znam samo iz viđenja. Ispred sveštenika treperi plamen sveće a tu su i ostaci slavskog kolača i žita. Radni dan je, kasno popodne i vidi se da su gosti baš dobro ogladneli.

Jedni su stigli pravo s posla a drugi tog dana nisu ni doručkovali kako bi ostavili mesto za Nikoljdanske đakonije.

,,Domaćine, imaš li vasabi sos?“, oglasio se profesor. Ne ide mi suši ovako na suvo!“

,,Ja volim šparglu uz lososa ali je nisam video na švedskom stolu!“, dodao je doktor Bane.

Posmatram oca Ratomira koji je dostojanstveno oćutao ,,porudžbine“ suseda s vrha sofre a onda je podigao čašu, domaćinima poželeo srećnu slavu a ostalim gostima prijatan ručak.

Po završetku zdravice javio se Srpko mehaničar koji je sedeo s moje leve strane.Primetio sam da ga nešto muči. Prebirao je po tanjiru a umesto hrane je forsirao rakiju. Pošto se neko vreme snebivao, skupio je hrabrost i obratio se svešteniku:

,,Ne zamjeri oče Rato, ja bi’ te nešto pi’to. Gledam ovu hranu na ovom stolu, pa sve nešta mislim kako to ništa nije naše. U nas u Krajini se za slavu sprema prase, sarma, pršut… Što ovi Srbijanci kuhaju ribu i, bože me oprosti, grah? Pa to kod nas samo sirot’nja tako…“

Navikao na svakojake nardone mudrosti svojih zemljaka, prota se blagonaklono nasmešio i pokušao da pomogne parohijanu.

,,Vidiš Srpko, naš božićni post ove godine počinje 28. novembra i traje do sve do Božića. Običaj nalaže da se u tom periodu hrana prilagodi postu pa ljudi jedu ribu umesto drugog mesa, izbegavaju jaja i mlečne proizvode…“

,,I u nas se posti al’ ne i za slavu, griota je!“

Iako mu ne beše lako, sveštenik se i dalje dobro držao. Otpio je malo vina i strpljivo objasnio mehaničaru:

,,Pravi post ima dve strane: telesnu i duhovnu i sastoji se kako u uzdržanju od mrsne hrane tako i od rđavih misli, želja i dela. To je vreme kada se više molimo, činimo dobročinstava i stremimo evanđelskim vrlinama. Stoga, Sveti Vasilije Veliki opominje: ‘Korist od posta ne ograničavaj samo na uzdržavanju od jela, zato što je istinski post udaljavanje od zlih dela’“

,,E sad mi je lakše!“, odahnu Srpko. ,,Nikome ne činim zlo a za Svetog Varvaru koljem prase jer to naša porodična tradicija!“

,,Samo pazi da bude krtina!“, posavetovao ga je Buda kamenorezac.

Domaćin je sa strane posmatrao šta se dešava za slavskom trpezom, praznio je

pepeljare,dolivao piće gostima i donosio hleb koji je tog jutra pazario u obližnjoj, francuskoj pekari. Slavini roditelji nikada nisu slavili ali je baba Rada svake

godine, u ilegali obeležavala Svetog Nikolu. Spremila bi sve što običaj nalaže a onda, dok su sin i snjaja na poslu, zajedno sa unukom bi sekla kolač i vinom prelila žito. Na pitanje čemu tolika konspiracija odgovarala bi: ,,Neću da pravim probleme deci!“ Nažalost, nije dočekala novo veme kada je religija postala pomodarstvo a obeležavanje krsne slave politički poželjno. Sa bakom je nestalo i obeležavanje Svetog Nikole a Slava se okrenuo društvu, devojkama i berberskom zanatu. Po dolasku u Ameriku, puno je radio, kućio se i najzad otvorio frizersku radnju koju su najviše posećivali Slavini zemljaci. Ubrzo je shvatio da gotovo sve njegove mušterije obeležavaju krsnu slavu ali u početku za to nije mario. Godine su prolazile a muškarcima sa Balkana pridružili su se i Rusi, Amerikanci,Indusi… pa se i broj mušterija značajno uvećao. Muški frizerski salon ,,Glory“(eng.slava) brzo je postao omiljeno mesto gde su se pored šišanja uvek mogli čuti vicevi, politički komentari a pre svega najnoviji abrovi. Jednog dana u radnju je ušao crnoputi muškarac koji je od početka komunicirao na iskvarenom srpskom jeziku. Slavu je kopkalo o kome se radi. ,,Za studenta iz nesvrstanih zemalja je mlad a za košarkaša previše nizak!?“, razmišljao je brica. Nova mušterija nije čekala da ga najstor bilo šta pita već se predstavio kako dolikuje.

,,Zovem se Karlton oženjen sa Srpkinja iz Zaječar, ima sin Aleksa i ćerka Lakiša. Mi slavi Sveta Petka!“

Pošto je berberin ostao bez reči, Karlton je objasnio da se prva poseta tazbini poklopila sa šurakovom krsnom slavom. Njemu se to mnogo dopalo pa su žena i on nastavili porodičnu tradiciju u Americi.

,,I moj Aleksa kad poraste bude slavi Sveta Petka!“, zaključio je s ponosom.

Iste večeri, arizonskí brica se dogovorio sa suprugom da će i oni početi da slave Svetog Nikolu. Od tada je prošlo desetak godina a Slava i Stana i dalje poštuju baba Radino porodično nasleđe.

Oko devet uveče, za sofrom je sedelo dvadesetak zvanica, švedski sto je i dalje bio pun a majstor Slava na visini zadatka. Rakija i vino su pomogli da se svečarska atmosfera  opusti pa su i gosti postali pričljivi i bučni. U neko doba Srpko je tražio da se puste krajiške narodne pesme, Buda je dremao u sedećem položaju dok je doktor Bane želeo da iskoristi prisustvo sveštenog lica da se dodatno obrazuje.

,,Imam problem da objasnim deci našu emigrantsku priču o dva Božića. Žena i ja obeležavamo ovaj naš koji ide posle Nove godine ali svi oko nas ga proslavljaju pre. Deca poštuju naš praznik ali traže poklone 25. decembra. Pomozite oče Rato ako boga znate!“, molio je Bane.

Prota Ratomir je voleo da popije ali je vremenom naučio da to čini lagano uz meze i priču. Odložio je viljušku i nož, otpio gutljaj vina, latio se brojanica i odgovorio doktoru.

,,Iskreno, da se ja pitam, kalendare bi trebalo uskladiti jer svi smo na kraju hrišćani.“

,,Razumem proto ali šta da radimo dok je ovakvo stanje pa proslavljamo dva Božića, dve Nove godine i jedan rođendan? Valja to deci objasniti a ni meni nije baš najjasnije“

,,Ja bih ti posavetovao da im poklone daruješ 25. decembra kako se ne bi razlikovali od ovdašnjih vršnjaka. Za naš Božić fokusiraj se više na duhovnu stranu praznika badnjak, sušeno voće, knjige…“

Tokom slavske večere, profesor Petar nije menjao piće. Forsirao je škotski viski kako bi doprineo međunarednom karakteru proslave. Delovao je nezainteresovano sve dok se nije povela rasprava o kalendarima.

,Ne bih da zvučim zlonamerno ali zar nije krajnje vreme da objasnimo ljudima da i naša crkva proslavlja Božić 25. decembra, Novu godinu 1. janura ali po Julijanskom kalendaru. Ovaj drugi, zvanični, po kome i mi Srbi proslavljamo rođendane i primamo platu zove se Gregorijanski. Prema tome i Sveti Nikola pada 6. decembra po Julijanskom kalendaru!“

,,Al’ ga ti zakomplikova profesore!“, pobunio se Srpko između dve krajiške gange koje gruvale iz zvučnika.

Kao i uvek kada se pomene razlika u kalendarima, prisutni su brzo promenili temu i počeli diskusiju o Vučiću i Trampu. Slava, koji je i dalje stajao po strani spustio mi je ruku na rame i tiho rekao.

,,Ovo sa kalendarima je zanimljiva tema, mogao bi o tome nešto da napišeš.“

,,Slavo druže, o tome filozoforam već godinama alí slaba vajda. Dosadio sam i bogu i narodu a ponajviše glavnom uredniku!“