KAD ORGULJE UTIHNU

Prošlo je osam uveče kada se oglasio telefon. 

– Dobro veče, Piter Fejt ovde, da li je to Dežan?

Kada živite u Americi, a u imenu imate slovo „J”, brzo naučite da će vas oslovljavati sa Didžan, Dehan ili romantičnije – Dežan!

– Ja sam, prijatelju! Zanimljivo prezime za nezavisnog vernika!

Mirno i bez uvoda, odmah je prešao na stvar.

– Jesi li slobodan sutra uveče? Imam važan religijski zadatak za tebe.

Nisam odmah odgovorio, znajući da je vreme rastegljiva kategorija za jednog filozofa.

– Zavisi – našalio sam se. – Da li treba da branim hrišćanstvo ili da ga napadam?

Nasmejao se tiho.

– Ni jedno ni drugo. Reč je o posredovanju u sukobu dvojice vernika.

Objasnio je da je u jednoj Episkopalnoj crkvi zakazana medijacija. Sveštenik mu je  dobar prijatelj, znaju se još sa fakulteta. 

– Došlo je do sukoba u parohiji, pa me je zamolio da prihvatim ulogu posrednika. Nije to prvi put, i ranije sam mu pomagao. Bilo bi zanimljivo da prisustvuješ.

– Kada orgulje utihnu – prokomentarisao sam – obično problem nije u instrumentu.

Na pitanje u čemu je problem, dobio sam odgovor da je u pitanju odnos crkve  prema homoseksualnosti. Sukob je nastao između dugogodišnjeg vernika koji je zadužen za skupljanje priloga i crkvenog orguljaša koji vodi i hor. Jedan je zadrti konzervativac, a drugi homoseksualac. Za Trevora tradicija nije samo skup pravila, već okvir koji se ne menja bez posledica. Posebno ga brine koliko preterana inkluzivnost utiče na decu. Brendon je, silom prilika, postao simbol te promene. Iako se nikada nije isticao, postajao je vidljiviji u zajednici koja se navikla na prećutkivanje.  

– Ova crkva je na prvi pogled prilično liberalna – rekao je – ali u praksi oprezna. Ne zabranjuje, ali prikriva. Ne osuđuje, ali ne ističe. Taj balans je dugo funkcionisao jer je ostavljao dovoljno prostora da svako u njemu sakrije ono što je neophodno. Ali  prostor je iznenada postao tesan.

Sve je počelo kada se pastor zahvalio Brendonu i nagovestio da će mu pored hora poveriti i rad sa mladima. Bila je to samo ideja, ali u zajednicama koje se oslanjaju na tradiciju, red i poredak, i jedna rečenica ume da izazove haos. Trevor je burno reagovao. Zasmetalo mu je što se sveštenik nije setio njega, koji u crkvi provodi veći deo slobodnog vremena, prikuplja priloge, posećuje vernike iz parohije… Uzjogunio se i počeo da postavlja nezgodna pitanja o čistoti vere i izvornom hrišćanstvu.

Pastor je izbegavao sukob, ali nije želeo ni da menja odluku. Zato se obratio Piteru koji je bio neutralan ali je dobro poznavao materiju. 

– Pristao sam jer u takvim situacijama pravila su samo povod za strah da se jednom pomerena granica teško vraća. – pojasnio je mister Fejt.

Narednog dana, našli smo se ispred crkve. Moderna zgrada sa staklenim vratima i tablom sa ispisanim najavama: službi, humanitarnih večeri, radionica za mlade i savetovanja o mentalnom zdravlju. Sve je delovalo otvoreno, bez rigidnosti tradicionalnih hramova. Pokušaj pomirenja zakazan je u maloj sali iza crkvene biblioteke. Okrugli sto, nekoliko stolica, bokal vode i plastične čaše. Ušli smo malo ranije. Piter me je tiho podsetio da danas ne dolazimo na službu, nego na razgovor.

– Nemoj tražiti krivca, već rešenje problema – rekao je.

Sveštenik je seo sa strane. Lagano je pomerio stolicu, spustio naočare na sto i otvorio beleške. Piter se smestio pored police sa knjigama. Pogledom je klizio po naslovima i zadovoljno klimao glavom. Trevor je ušao odlučno, odmerio svakog od nas i odabrao mesto za stolom sa koga puca pregled na celu prostoriju. Sako nije skidao, a telefon je isključio i položio pored sebe. Nekoliko minuta kasnije, pojavio se Brendon. Zastao je na trenutak, u strahu da nije zakasnio. Seo je preko puta Trevora, javio mu se i prebacio jaknu preko stolice.

U prostoriji je vladala tišina. Svako je gledao ispred sebe. Razgovor još nije počeo, ali se naslućivao njegov sadržaj.

Pastor se prvi oglasio. Podsetio je da naš zajednički cilj nije donošenje presude, već korektna rasprava i, ako Bog da, dogovor. Zamolio je da svako govori u svoje ime i da se izbegavaju opšti izraze poput: „priča se“, „kao što svi znaju“, a posebno pasivno-agresivnu poštapalicu „svašta“.

– Pošto je Trevor ukazao na probleme u našoj parohiji, zamolio bih ga da nam pojasni svoju zabrinutost.

Punački gospodin, srednjih godina, nakašljao se i povišenim tonom rekao da se ovde ne radi o pojedincu, nego o pravcu u kojem crkva ide.

– Taj smer, po meni je pogrešan jer promene nisu u skladu sa hrišćanskim učenjem. Malo, pomalo, neprimetno skrećemo u pogrešnu stranu.

Nije sporio pravo vernika na privatan život, niti je tražio zabrane. Nije direktno govorio o Brendonovoj poziciji u horu niti o njegovom mestu u zajednici. Ali rad sa mladima, za Trevora je imao posebnu težinu.

– Deca ne razumeju nijanse već prepoznaju i usvajaju ono što im se ističe kao primer.– objasnio je.

Crkva je, po njemu, dužna da šalje jasne poruke a ako rad s mladima poverimo osobi čiji je način života u suprotnosti sa tradicionalnim učenjem, onda nam Biblija i nije potrebna. 

– Uvek treba prihvatiti pojedinca kao člana zajednice, ali ga ne postavljati kao model.

Naglasio je da on nije jedini koji tako misli i da mu se ljudi često žale. Niko ne želi sukob, ali ćutanje ne znači saglasnost. Većina vernika misli da je došlo vreme da crkva definiše koga smatra uzorom. Da li je to čovek koji ne živi po hrišćanskim pravilima ili neko ko je čitav život posvetio crkvi? 

– Ne smemo se povoditi za trendovima jer crkva treba da bude stabilna, čak i kada svet oko nje nije. – zaključio je Trevor.

Sveštenik je spustio pogled na beleške, a Piter na police s knjigama.Ostali su sedeli mirno. Neprijatna tišina je sada imala „adresu” – Brendon je bio sledeći.

Nije odmah odgovorio. Sve što je rečeno čuo je već mnogo puta u drugačijim varijacijama.

– Ne želim tumačiti učenje crkve niti ću da držim predavanja o moralu. – rekao je. – Decu podučavam onome što znam – a to je muzika. U Bibliji se kaže da je „Bog naša stena, naš mač, naš štit“, ili „Gospod je moj pastir“, ali to ne možemo tumačiti bukvalno iako je mnogo onih koji na tome insistiraju. Doslovno tumačenje daje im osećaj moći. Uvereni su da će tako lakše pobediti u raspravi. Oni svaku debatu završavaju rečima: „Tako piše!“

Objasnio je da Biblija nije zatvoren sistem već skup različitih svedočenja koja ne zvuče uvek isto.

– Često se tvrdi da priča o Sodomi i Gomori govori o homoseksualnosti. Ali šta tekst zapravo kaže? U gradu Sodomi rulja dolazi pred kuću i zahteva da „upozna“ i kazni dvojicu stranaca – što u tom kontekstu znači silovanje. Govorimo o nasilju, o masovnom zločinu. Domaćin, Lot pokušava da ih zaštiti. Čak nudi svoje ćerke, što dodatno pokazuje izopačenost situacije.

Dodao je da u Knjizi proroka Jezekilja piše da je greh Sodome bio oholost i ravnodušnost prema siromašnima i nemoćnima. Dakle, da li je problem bio u istopolnim odnosima ili u nasilju i zloupotrebi moći?

Nije negirao da crkva ima pravo na svoje granice, ali da one moraju biti jasno povučene.

– Ako nisam podoban zbog svog stila života – rekao je mirno – recite to. Ali nemojte govoriti da je problem u brizi za decu.

Brendon nije tražio ni potvrdu, ni priznanje, već samo isto merilo koje važi za druge. Ako se u pitanje dovodi njegov karakter, onda neka to bude jasno rečeno, bez lažnog moralisanja.

– Ne mogu istovremeno biti i deo zajednice i njena prećutana greška!

Pre nego što je uzeo reč, Piter je malo sačekao da se utisci slegnu. Prepoznao je  dobru nameru i zabrinutosti dvojice iskrenih vernika čija su viđenja suprotstavljena, ali ne i  isključiva. 

– Trevor govori o kontinuitetu i strahu da će crkva izgubiti prepoznatljivost, dok Brendon ističe dostojanstvo i pravo da ne bude sveden na simbol. U Bibliji postoje pesme, metafore, mitovi, istorijski zapisi koji se ne mogu čitati na isti način jer tekst valja tumačiti u istorijskom i književnom kontekstu.

Piter je onda podsetio da u Delima apostolskim, Filip krštava etiopijskog evnuha – dvostrukog autsajdera: stranca i čoveka ritualno kastriranog. On nije bio punopravan član zajednice ali je u veru primljen bez ikakvog uslovljavanja. U Poslanici Galatima piše: „Nema više ni muškog ni ženskog, a granice koje ljudi podižu – nestaju.”

Piter se onda zapitao, zašto uopšte brinemo o tekstovima starim hiljadama godina? 

– Zato što najvažnije vrednosti ljudi i dalje zasnivaju na njima, pa se Biblija koristi kao argument za diskriminaciju. I danas postoje mladi ljudi koji trpe zlostavljanje zbog seksualne orijentacije. Zato je važno kako tumačimo tekstove. Priča o Lotu govori o zaštiti ranjivih od nasilja većine. Crkva ne kaže da je biti gej – OK, ali to ni  grehom eksplicitno ne proglašava.

Piter je predložio da se jasno definiše šta crkva očekuje od osobe koja radi s mladima – bez skrivenih kriterijuma i aluzija. Ako postoje standardi, neka budu jednaki za sve. Ako ne postoje, onda je problem u nedorečenosti, a ne u pojedincu.

Na kraju je pogledao obojicu.

– Crkva nije sudnica, rekao je, ali nije ni privatni prostor. Ona je zajednica koja mora da odluči da li njena pravila treba da zaštite ljude ili da ih zaplaše.

Nisam bio deo njihove priče, što mi je dalo izvesnu slobodu da kažem ono što su prethodnici zaobilazili. Po meni, problem nije ni u tradiciji ni u dostojanstvu, već u očekivanju da crkva istovremeno bude utočište i tvrđava. Većina vernika želi da ih crkva zaštiti od svega, a da u isto vreme ostane nepromenjena. Gledano spolja, i Trevor i Brendon se zapravo boje da će izgubiti mesto u prostoru koji smatraju svojim. Jedan, da će granica nestati, a drugi da će povučena linija izbrisati njegovu individualnost. Dodao sam da crkva često govori o ljubavi kao univerzalnoj vrednosti, ali prećutno, postavlja  pitanje – pod kojim uslovima.

Sveštenik se nadovezao podsećajući da crkva nije ni ideološki pokret ni privatni klub, već zajednica ljudi različitih pogleda na svet. Objasnio je da ne namerava da povuče pohvalu o Brendonovom radu s mladima, ali da će dalje odluke doneti posle razgovora u široj zajednici. Predložio je da se pitanje rada sa mladim vernicima formalizuje te da se jasno definišu kriterijumi, odgovornost i očekivanja za svakoga ko tu ulogu preuzima.

Nije ponudio konačno rešenje, već izrazio veru u jedinstvo i toleranciju.

Tako je završena prvo hrišćansko “pomirenje” kome sam ikada prisustvovao. U povratku, Piter i ja smo svratili u kafanu preko puta crkve. Bila je poluprazna, na zidu televizor bez tona, iza šanka mladi konobar koji nas nije prepoznao. Naručili smo piće.

Piter se oglasio prvi.

– Niko nije otišao ljut. To je već nešto.

– Čini mi se da vera stalno traži ravnotežu između istine i pripadnosti pa onaj ko insistira samo na istini rizikuje da ostane sam. – rekao sam.

– A ti? – pitao je.

– Ja nemam šta da izgubim – odgovorio sam. – Ne pripadam, pa ne mogu ni da budem izopšten.

Desetak dana kasnije, Brendon je napustio Episkopalnu crkvu i prihvatio radno mesto muzičkog direktora Baptističke crkve u drugom delu grada. Tamo su njegove orgulje svirale bez zadrške.