Poslednjih dana boravka u Kragujevcu, sreo sam školskog druga s kojim se godinama nisam video. Reč po reč, saznao sam da je na nekom važnom mestu u gradskoj vlasti. Zadovoljan je životom, porodicom, a ponajviše predsednikom. Pri kraju razgovora iznenadio me je pitanjem:
— Hoćeš li biti ovde za Đurđevdan?
Odgovorio sam da sam tu još par dana, onda ću svratiti malo do Londona, pa tek posle letim za Arizonu.
— Baš šteta — reče razočarano — pripremamo nešto što Kragujevac do sada nije video!
Taman sam zaustio da pitanjem zadovoljim radoznalost, kad niotkuda iskoči komšija Sima, opozicionar blokaderske provenijencije. Na brzinu pozdravim funkcionera kako bih sprečio ulični incident, ali komšija mi nije oprostio.
— Lepo, boga mi, počeo si da se družiš s ćacijima?
Za kaznu sam morao da platim piće.
Zavičaj sam napustio po planu i dok sam u avionu pevušio „London Calling“, kopkalo me je šta nam to lokalna vlast priprema za Dan grada. Pošto sam odgledao dve epizode serije o Herkulu Poarou, avion je već sleteo. Prolazim pasošku kontrolu i pevam:
London zove daleke gradove sve,
Rat je počeo, čuju se sirene zle.
London zove podzemni svet,
Izađite napolje, moramo zajedno opet.
London zove carstvo kopija i laži,
Zaboravi sve i sȃm svoj put potraži.
Ćerka i zet žive u Shoreditchu, gde su Bitlsi, 1968, napravili čuvenu seriju fotografija „Mad Day Out“. To je kvart koji odiše atmosferom u kojoj se mešaju slike starog radničkog i modernog kreativnog Londona. Sutradan, dok deca rade i Englesku grade, krećem u obilazak komšiluka. Shodno svom uzrastu, uhvatio sam Old Street i mirnim ulicama stigao do Regent’s kanala. Staza za šetnju pored brodića koje pamtim iz engleskih detektivskih serija. Pauzu pravim u kafeu „Kiss The Hippo“, pa okrepljen kofeinom odlazim do četvrti „Spitalfields“, gde sam odmah pronašao pozorište u kome je Šekspir počeo karijeru pre nego što je stekao slavu u Globe teatru. Tu je i buvljak na kome prodaju antikvitete. Među izloženom robom prepoznajem minijaturnu šah garnituru sa magnetnim figurama. Kad sam bio klinac, imali su je svi moji drugari. Pitam za cenu — 60 funti! U ovom kvartu sudaraju se stari East End sa konceptom moderne metropole. Između viktorijanskih kuća od cigle, starih pabova i bengalskih restorana niču staklene kancelarije i minimalistički kafići puni mladih sa laptopovima koji „rade od kuće“. Sedim na trgu, slušam omiljen podkast „Peder, pop i pravnik“, kad mi na pamet pade đurđevdansko iznenađenje u Kragujevcu. Šta li su samo smislili?
Uveče smo svi zajedno otišli na utakmicu Premijer lige. Više od trideset godina nisam gledao fudbal uživo, a sada dva puta u mesec dana. Na stadionu na kome je održana Olimpijada 2012, u borbi za opstanak, igrali su Vesthem i Vulverhempton. Preko pedeset hiljada ljudi navija, peva, ljuti se i raduje svih devedeset minuta. Kod rezultata 4:0 za domaće, navijači Vesthema i dalje grizu nokte, nerviraju se, strahuju. Iako je reč o trenutno manje kvalitetnim timovima, ne bih da poredim sa utakmicom koju sam gledao u Šumaricama. Što reče moj kum — to ti je kao da porediš različite sportove. Ono što me je posebno šokiralo je način kako, posle utakmice, tolika masa sveta ulazi u podzemnu železnicu. Policija nas je puštala po grupama i sve je trajalo najviše četrdesetak minuta. Nijedna svađa, ulazak preko reda, o tuči i da ne govorimo. A reč je o engleskim fudbalskim navijačima. Dok smo prolazili pored metro stanice Baker Street, sinula mi je ideja kako da razrešim „komunalnu misteriju“ iz rodnog grada.
Narednog jutra sedam u voz i pravac ulica u kojoj sam, kroz knjige A. K. Dojla, proveo dobar deo detinjstva. Voz je tutnjao kroz podzemne tunele Londona kao da prolazi kroz utrobu umornog grada. Sedeo sam naslonjen na staklo vagona i posmatrao lica ljudi koji su, bez izuzetka, gledali svoja posla. Devojka sa slušalicama listala je telefon, stariji gospodin čitao je neke „velike“ novine, mladić s laptopom na kolenima upravo je kupovao i prodavao berzanske akcije. Činilo mi se da svi zajedno učestvujemo u nekom starom londonskom ritualu ćutanja. Samo je veštački glas iz zvučnika povremeno prekidao monotoniju: „Next station… Baker Street.“ Vrata vagona su se otvorila uz šištanje vazduha i upozorenje koje u slobodnom prevodu glasi: „pazi, bre, ’de staješ i ne zavaj levo-desno!“. Stanica Baker Street mirisala je na vlagu pomešanu sa osveživačem vazduha i jutarnju kafu iz papirnih čaša. Po zidovima, siluete Šerloka Holmsa: lula, šešir, profil čoveka koji nikada nije postojao, a opet je uspeo da zauzme ceo kvart u Londonu. Crni taksi, crveni autobusi na sprat, sirene u daljini, hladan vetar koji prolazi između viktorijanskih zgrada i onaj čudni osećaj da je sve istovremeno haotično i savršeno organizovano. Na prvi pogled, Baker Street ne deluje spektakularno, ali što sam više odmicao, grad je počinjao da liči na London koji pamtim iz knjiga. Tamne fasade, stare cigle, prozori iza kojih se naziru kancelarije, ordinacije i stanovi u kojima neko upravo kuva čaj. U jednom trenutku prošao sam pored prodavnice suvenira pune lula, magneta i detektivskih kapa, pa sam shvatio da se sve polako pretvara u uvod za susret sa književnim drugom iz detinjstva koji je ostavio dublji trag od mnogih istorijskih ličnosti.
Muzej Šerloka Holmsa ne deluje kao turistička atrakcija. Zapravo, da nije bilo reda ispred ulaza i prodavnice suvenira, čovek bi ladno mogao da prođe misleći da je u pitanju još jedna stara londonska kuća. Crna vrata, usko stepenište, tamno drvo i onaj viktorijanski osećaj da i ova zgrada čuva neku veliku tajnu. Turisti su se fotografisali kao da ulaze u hram, a ne u stan izmišljenog detektiva koji je, kao književni lik, uspeo da sebi obezbedi adresu, muzej i poštansku marku u stvarnom gradu. London je, izgleda, odavno prestao da razlikuje fikciju od istorije. Unutra, prilično tesno i pomalo zagušljivo, kao pokušaj da se sačuva vazduh devetnaestog veka. Tepisi, lampe, hemijski pribor, violina, gomile knjiga, stare novine, fotelja okrenuta prema kaminu, pa čak i sedeći engleski toalet. Jedna devojčica je šapnula ocu:
— Tata, da li je on stvarno ovde živeo?
Na trenutak sam imao osećaj da će se na stepenicama pojaviti mršav čovek sa lulom, baciti kaput preko stolice i usput izrecitovati očevu životnu priču samo na osnovu blata na cipelama.
Na spratu, voštane figure i scene iz priča. Moriarti, doktor Votson i Holmes, koji je delovao više kao ideja reda u svetu koji se raspada. Kada sam izašao, dočekalo me je isto sivo nebo, samo što je sada počela sitna kiša. Turisti su kupovali suvenire, a ja sam krenuo nazad prema stanici Baker Street.
I tada sam ga ugledao.
Bronzana statua Šerloka Holmsa stajala je nekoliko metara od ulaza u metro, visoka i mirna, sa lulom u ruci i pogledom čoveka koji unapred zna kraj razgovora. Kiša mu se slivala niz mantil i kapu „a la Matija Bećković“, a ljudi su prolazili pored njega kao pored ostarelog policajca koji godinama stoji na istom uglu. Zastao sam. Ne znam da li je razlog bio umor, ali imao sam isti osećaj kao onda kod spomenika vojvode Putnika u Kragujevcu. Prepoznao sam trenutak kada grad prestane da bude sasvim racionalan.
Pripalio sam cigaretu i obratio se bronzanom detektivu.
— Dobro, mister Holms, da čujemo… šta ste zaključili?
Detektiv se blago nakrivio prema meni. Kiša je lupkala po metalnom obodu šešira dok je Baker Street pulsirao oko nas.
— Zaključio sam, gospodine Krstiću, da vas već satima ne muči London, nego Kragujevac.
— Molim?
— Veoma jednostavno. Čim ste izašli iz muzeja, niste posmatrali ni saobraćaj ni turiste, već vam je pažnju privukao panoramski točak u daljini. Vaš mozak je automatski povezao London Eye sa misterioznim „iznenađenjem“ koje vam je pomenuo prijatelj iz gradske vlasti.
Morao sam priznati da za početak nije loše.
— Dobro, ali to još ništa ne dokazuje.
— Naprotiv. Tokom čitave šetnje razmišljali ste o toj rečenici. „Pripremamo nešto što Kragujevac do sada nije video.“ U vašem gradu ne postoje sredstva ni infrastruktura za spektakularne projekte. Dakle, ostaju imitacije velikih svetskih simbola. A pošto ste u Londonu, grad koji trenutno posmatrate prirodno je postao model vaše dedukcije.
— Hoćete da kažete da…
— Da gradska vlast za Đurđevdan postavlja panoramski točak. Verovatno privremeni, negde u centru gde se može lepo fotografisati iz drona.
Nasmejao sam se.
— Čekajte, čekajte… kako ste pogodili baš panoramski točak?
Holms otpuhnu nepostojeći dim iz bronzane lule.
— Zato što srpska vlast obožava moderne simbole koje nije potrebno održavati. Mostovi bez reka, fontane bez vode, gondole i panoramski ringišpili. To su objekti koji lepo izgledaju na televiziji i još bolje iz vazduha.
— Dobro, ovo već postaje politički komentar.
— Ne, gospodine Krstiću. Samo urbana forenzika.
Pored nas je prošla grupa turista sa kesama suvenira. Jedan dečak je zastao da dodirne Holmsovu cipelu.
— Ali zašto baš točak? — nastavio sam.
— Zato što ste mi sami dali poslednju indiciju, ključ za rešenje zagonetke. Dakle, vaš prijatelj iz gradske vlasti nije rekao da pripremaju nešto korisno, trajno ili potrebno. Rekao je: „Nešto što Kragujevac do sada nije video.“ To znači atrakcija, ne projekat. Vizuelni efekat, ne sadržaj.
Moram priznati da me je bronzani Englez polako nervirao svojom sigurnošću.
— A šta ako grešite?
— Onda ćete mi sledeći put doneti razglednicu iz Kragujevca i napisati: „Poštovani gospodine Holmes, vi ste obična budala.“
Kiša je jače padala, autobusi prolazili, a negde ispod nas tutnjala je podzemna železnica.
— Znate šta je najgore? — rekoh posle kraće pauze.
— Šta?
— Što ste verovatno u pravu.
Šerlok se nije pomerio.
— Naravno da jesam. London je pun kopija samog sebe. Zašto bi Kragujevac bio drugačiji?
U tom trenutku telefon mi je zazujao u džepu. Poruka od komšije Sime:
„Jesi li video? Postavljaju panoramski točak. Kažu — srpski London Eye!“
Pogledao sam u bronzanog detektiva.
— Dobro, Holms… vaša vidovitost me malo plaši… A praznično iznenađenje je jezivo.
Kiša se slivala niz njegov metalni mantil dok je Baker Street tonuo u londonsko predvečerje.
— Nije jezivo, gospodine Krstiću — odgovori mirno. — Jezivo bi bilo da ste poverovali kako je to originalna ideja.
Dok sam silazio prema podzemnoj železnici, razmišljao sam kako su gradovi mnogo sličniji ljudima nego što želimo da priznamo. I London i Kragujevac očajnički pokušavaju da ostave utisak da su veći, moderniji i važniji nego što možda jesu. Jedni grade panoramske točkove, drugi njihove kopije, ali potreba je ista — da se makar na trenutak zavrti iluzija kako smo centar sveta.
Voz je ulazio u stanicu uz poznato tutnjanje, a meni je kroz glavu prošao refren pesme koju sam pevušio još u avionu: „London Calling…“ Samo što sam sada znao odgovor na misteriju iz rodnog grada. Kragujevac se nije pretvarao u London. Više je pokušao da napravi selfi sa njim.
MORALGRAD 
Postavi komentar