Zamislite da vlasnik pekare duguje banci 65.230 evra a da svom poveriocu naplaćuje 25% provizije i na kraju pošalje celu familiju da i oni postanu klijenti iste te banke. Zvuči blesavo zar ne? Ako se preselimo na globalni teren, uverićemo se da je sve moguće. Prema podacima iz marta ove godine, SAD koje duguju Kini 652,3 milijarde dolara, povećavaju carinu na uvoz njihove robe na 25% a onda im Tramp, sa osamnaest izvršnih direktora najvećih kompanija, odlazi u posetu kako bi nastavili „uspešnu” ekonomsku saradnju.
Čovek bi pomislio da je u Trampovo doba sve dozvoljeno ali američko-kineske biznis vratolomije počele su još sedamdesetih godina prošlog veka. Osamdesetih, sve je pretočeno u zajednički plan pa je od tada Kina postala jedno od glavnih odredišta stranog kapitala. Sudeći po izveštaju američkog Kongresa, američkog Kongresa, početkom dvehiljaditih skoro 1.500 američkih kompanija već je imalo direktne investicije u Kini, dok su strane firme činile više od polovine kineskog izvoza i uvoza.
KINESKA PERIONICA DOLARA
Posebno važan deo ove priče predstavlja činjenica da kapital nije uvek ulazio direktno. Deo investicija redovno je išao preko Hongkonga i drugih offshore zona, što je otežavalo uvid u stvarno poreklo novca. U takvom sistemu pojedinac se krije iza fonda, banka iza holdinga, a porodični kapital iza pravnog lica. Poreska logika dodatno je podsticala ovaj model. Sve do poreske reforme iz 2017. godine, američke korporacije godinama su odlagale plaćanje poreza na profit stranih filijala dok novac formalno ne vrate u SAD. Tako je Kina, zajedno sa Hongkongom i offshore centrima, postala prostor u kome se kapital pretvarao u proizvodnju, proizvodnja u robu, roba u američku potrošnju, a profit u novu političku i finansijsku moć.
Teorija o tajnoj grupi američkih moćnika, koji već pola veka organizovano „peru novac“ kroz Kinu zvanično nije dokazana, mada se s pravom postavlja pitanje: da li se radi samo o slobodnoj trgovini ili je u pitanju savršeno razrađen sistem za skrivanje vlasništva, izmeštanje proizvodnje i povećanje profita? Nekada se pregovaralo o jeftinoj radnoj snazi i fabrikama. Danas su u igri čipovi, veštačka inteligencija, retki minerali, električna vozila, baterije, finansijska tržišta i kontrola tehnoloških standarda. Drugim rečima, Kina je postala veliko ogledalo modernog kapitalizma: sistem koji je radio javno, dok su njegovi najvažniji akteri obično ostajali u senci.
Vratimo se nedavnoj poseti američkih „pekara“ Kini uz napomenu da postoji još jedna teorija o tome šta se zapravo dogodilo kada je Tramp u Kinu poveo Ilona Maska, Tima Kuka, Džensena Huanga, Lerija Finka… — najmoćnije poslovno rukovodstvo ikada okupljeno za jedno putovanje u inostranstvo. Razlog su pregovori o novom monetarnom poretku, verovatno najznačajnijem u našem životnom veku. Posle Drugog svetskog rata, pravila globalnog novca koje su nametnule SAD, polako se raspada a Kina svakim danom dobija značajniju ulogu i diktira svetski monetarni poredak u nastajanju.
Ova teorija vraća nas četrdeset godina unazad, kada je sklopljen ne tako poznat ekonomski dogovor koji je preuredio čitavu globalnu ekonomiju. Reč je sporazumu – Plaza Accord. Godine 1985. SAD su se suočile s brojnim finansijskim nevoljama. Imale su ogroman trgovinski deficit a zbog precenjene vrednosti dolara, američki proizvođači nisu mogli da se takmiče na svetskom tržištu, što zvuči gotovo isto kao danas. Reganova administracija sazvala tajni sastanak u hotelu Plaza u Njujorku kome su prisustvovali Francuska, Nemačka, Japan i Velika Britanija. Iza zatvorenih vrata postigli su dogovor po kome su druge zemlje pristale da manipulišu valutnim tržištima kako bi oslabile američki dolar, posebno u odnosu na japanski jen. Veoma brzo, vrednost jena je gotovo udvostručena. Japanski izvoz je postao skup, dok je američka roba, u poređenju s japanskom, postala jeftina. Tako se trgovinski deficit smanjio, američka proizvodnja postala konkurentnija.
Zauzvrat, japanskim kompanijama je dozvoljeno da masovno investiraju u SAD. Tojota, Honda i Nisan počeli su da grade fabrike u Americi a japanski novac slivao se u američke nekretnine, državne obveznice i američke kompanije. Neko vreme izgledalo je da svi dobijaju. Ali kada je japanska valuta brzo udvostručila vrednost, cela privreda, koja je uglavnom zavisila od izvoza, ostala je paralisana. Japan je pokušao da jeftinim novcem spase ekonomiju ali bez uspeha. Kakve to veze ima sa Kinom?
Tokom pomenutog susreta američkih „dužnika” sa kineskim rukovodstvom, carine su pale u drugi plan dok je fokus bio na stvaranju nacrta novog “Plaza sporazuma”. Ako budu postigli dogovor, neće doći do revalorizacije dolara u odnosu na juan već preko drugog finansijskog sredstva. Taj ekonomski oslonac postaće zlato, posle čega će neminovno doći do velikih finasijskih lomova. Promeniće se uloga dolara i nastupiti inflacija, što će uticati na štednju, investicije i verovatno čitav monetarni sistem SAD.
Da bismo razumeli ovaj sporazum i zašto se o njemu pregovara upravo sada, moramo se podsetiti šta se trenutno događa u svetu.
TUKIDIDOVA ZAMKA
Počnimo od onoga što je Si Đinping rekao u svom govoru kada se zapitao da li su Kina i Amerika u stanju da prevaziđu Tukididovu zamku i stvore novu paradigmu odnosa između velikih sila? Tukididova zamka je politička teorija nazvana po starogrčkom istoričaru koji je proučavao rat između Atine i Sparte oko 400. godine pre nove ere. Ono što je Tukidid primetio bilo je sledeće: kada sila u usponu počne da ugrožava dominaciju postojeće sile, rezultat je gotovo uvek – rat. Strah, ponos i konkurencija čine sukob skoro neizbežnim. Kada su proučavali slučajeve kroz istoriju, pronašli su šesnaest primera u kojima je sila u usponu izazvala vladajuću silu a u dvanaest od njih izbio je rat. Dakle, Si Đinping kao da kaže: „Kina je rastuća supersila i svi znamo kako se ova priča obično završava. Hajde da to sprečimo.“
Odgovor na pitanje: zašto se sve ovo dešava baš sada, veoma je jednostavan – protok energije. Onaj ko upravlja tokovima energije kontroliše poluge moći i diktira kuda ide novac. Ormuski moreuz kontroliše približno dvadeset procenata svetske energije. Od kada je počeo američko-izraelski rat sa Iranom, moreuz je zatvoren. Zvanična priča koju nam mesecima plasiraju, uverava nas da će se to brzo rešiti. Mirovni sporazum dolazi. Sve će se vratiti u normalu. Berze su već uračunale tu savršenu pretpostavku. Ali istina nam govori da svet troši vanredne rezerve nafte kako bi nadoknadio zatvaranje moreuza, a te rezerve počinju da se smanjuju. Blumberg je predvideo da će globalne zalihe nafte dostići nivo operativnog stresa oko juna, a apsolutni minimum potreban da bi naftovodi i rafinerije uopšte nastavile da rade, biće iscrpljeni do kraja septembra.
Morgan Stenli je objavio istraživanje u kome se kaže da potražnja za naftom praktično ne počinje ozbiljno da slabi dok cena ne dostigne 140 dolara po barelu. Ali iz nekog čudnog razloga, nafta je i dalje ispod 100 dolara. Neko koristi medije i tržišta derivata da smiri situaciju i stabilizuje globalni finansijski sistem. Nafta, kamatne stope i tržišna nestabilnost — sve to se još uvek drži pod kontrolom da bi se kupilo vreme za SAD. Zvanično saopštenje Bele kuće sa samita u Pekingu podvlači da su se Tramp i Si složili da Iran nikada ne sme imati nuklearno oružje. Dakle, žele da javnost ovu priču vidi kao holivudski film o dobrim momcima protiv petrolejskog čudovišta. Prava istina je da Kina i Rusija koriste Iran kao posrednika i sredstvo pritiska na Zapad, kako bi dobile povoljniju poziciju u novom monetarnom dogovoru. Upravo zato je put u Kinu, značajan za Trampa i njegovu administraciju
Prema izveštajima Blumberga i Njujork Tajmsa, Tramp i Si razmatraju dogovor po kojem bi Kina investirala hiljadu milijardi dolara u SAD. Većina tog novca bila bi iskorišćena za izgradnju fabrika u Americi. Dakle, industrijska proizvodnja i infrastruktura. To je ista strategija koju su japanski proizvođači automobila primenili osamdesetih godina posle Plaza sporazuma. Samo što je ovog puta u pitanju kineski kapital a i razmere su neuporedivo veće.
Na prvi pogled, ovo zvuči kao pobeda Amerike. Tramp može da kaže da će sporazum vratiti radna mesta, fabrike i investicije. Na neki način to i jeste tačno ali Kina je prva predložila ovaj dogovor u oktobru 2025. tokom pregovora u Madridu kada su ovu ponudu izneli sekretaru Skotu Besentu, a uslovi su bili sledeći: Kina će preplaviti Ameriku investicionim novcem, ali zauzvrat SAD moraju da povuku ograničenja iz oblasti nacionalne bezbednosti za kineske poslove i da uklone carine za fabrike u kineskom vlasništvu izgrađene u Americi.
Postavlja se pitanje šta Kina dobija ogromnom investicijom u SAD, jer to nije dobrotvorni prilog? Kupuju pristup tržištu, jer Amerika je najveće potrošačko tržište na svetu a kineskoj izvoznoj ekonomiji ono je potrebno. Kupuju monetarni legitimitet, mesto za stolom kada se globalni finansijski sistem bude restrukturirao. I najvažnije, podstiču rast vrednosti zlata jer ako ovaj dogovor zaživi, doći će do porasta cene zlata a ogromne kineske rezerve garantuju zaradu pa bi investicija od hiljadu milijardi dolara mogla sama sebe da isplati. U isto vreme, Vlada SAD drži više od 8.000 tona zlata, a u njihovim „knjigama” to zlato ima vrednost od samo 42 dolara po unci. To je i dalje njegova knjigovodstvena cena, određena još 1973. godine. Stvarna tržišna cena zlata sada je negde iznad 4.500 dolara po unci. Drugim rečima, američke zlatne rezerve u zvaničnim knjigama vrede mnogo manje nego kada bi bile obračunate po današnjoj tržišnoj ceni.
Za razliku od Amerike, Kina godinama agresivno kupuje zlato. Prema istraživanju FFTT-a, tokom poslednjih šest meseci, najveći pojedinačni izvoz iz SAD — veći od nafte, farmaceutskih proizvoda i avionskih motora — bilo je zlato, takozvano nemonetarno zlato. Fizičko zlato napušta Ameriku i preko Švajcarske završava u Kini. Zašto je to toliko važno? Postoji nepisano pravilo koje je istorija potvrdila, a glasi: zemlja koja izvozi svoje zlato obično je gubitnik, a ona koja ga uvozi uvek pobeđuje.
DOBRI MOMCI
Postaje očigledno da su i jedna i druga supersila svesne da se Tukididova zamka obično završava ratom. Ali Kina ne planira da napravi grešku i upadne u zamku u kojoj je završio Japan pa neće dozvoliti direktnu revalorizaciju juana u odnosu na dolar. To je njihova crvena linija a alternativu predstavlja zlato. Upravo sada, 2026. godine, SAD su najveći izvoznik zlata na svetu a Kina najveći uvoznik.
Šta nas čeka posle „kinesko-američkog ekonomskog dogovora”? SAD bi mogle da vrednuju svoje zlatne rezerve po tržišnoj ceni pa bi američki državni bilans odjednom izgledao mnogo bolje a teret duga bi delovao podnošljivije. Dolar bi posredno slabio u odnosu na zlato a ne direktno na juan. Tako bi i kineskim zlatnim rezervama porasla vrednost, Kina bi postala bogatija, a kurs juana bi ostao isti. Obe strane mogle bi to da predstave kao pobedu dok bi lideri postali holivudski junaci koji su spasli čovečanstvo tako što nisu dozvolili Iranu da ima nuklearno oružje. U stvarnosti čeka nas kontrolisana devalvacija dolara i inflacija koja nije samo sporedna posledica ovog dogovora već bi mogla biti njegova suština.
Javna tajna modernih finansijskih tokova je da je inflacija najefikasniji način da ogroman nacionalni dug ponovo postane otplativ jer će ga inflacija obezvrediti. Dolar pozajmljen 2020. godine vraća se 2030. dolarima koji vrede upola manje. Tako se dug u realnim vrednostima smanjuje. Obični ljudi to doživljavaju kroz cenu jaja, kirije i benzina. Ali inflacija ne pogađa sve jednako. Oni koji poseduju akcije, nekretnine, zlato, bitkoin… postaju bogatiji. Neće svi moći da se prilagode, jer tranzicije ovih razmera uvek ostavljaju osiromašeno stanovništvo iza sebe. To stvara bes i nisko poverenje potrošača, što vodi ka društvenoj nestabilnosti, protestima, nemirima i potencijalnom slomu poverenja u institucije.
Moćnici koji projektuju ovu monetarnu tranziciju, znali su dugo da ovo dolazi. Zato su sada izgradili infrastrukturu za upravljanje novom situacijom. Oni to zovu finansijska inovacija, digitalni identitet, programobilna valuta, digitalna lična karta, svet kojim upravljaju algoritmi ali o tome ćemo opširnije u narednom broju.
MORALGRAD 
Postavi komentar