MORALGRAD

Oznaka: blog

  • DIGITALNO „ŽIGOSANJE“ NARODA

    Razgovaraju trojica prijatelja u „Staroj Srbiji“:
    – Opet prete da nam ubiju predsednika, a vi se zezate! – reče ekspert za domaće teme blokadersko-ćaci provenijencije. – Samo se pitam kako mu ne dosadi?
    – Šta se čudiš za njega kad vidiš da jednu Ameriku vodi još veća budala – iznenadio se stručnjak za spoljnu politiku.
    – Vas dvojica očigledno niste čuli za Pitera Tila i njegovu kompaniju „Palantir“? To je ludak na visokom, profesionalnom nivou, a uz to je i mnogo opasniji od pomenutih amatera.

    Ne treba biti strog prema kafanskim filozofima, jer lik i delo pomenutog „profesionalca“ već godinama predstavlja zabranjenu temu u zvaničnim medijima, a njegovo pominjanje odmah se proglašava teškom konspiracijom.
    „Palantir“ je kompanija za analizu podataka koja radi uglavnom direktno s vladama, obaveštajnim agencijama i armijama najmoćnijih zemalja sveta. Ime dolazi iz Tolkinovog romana „Gospodar prstenova“, u kome je palantir drevni vidovnjački kamen koji svom vlasniku omogućava da u svakom trenutku vidi sve, bez obzira na to gde se „to nešto“ nalazilo. Ukratko, palantiri su svevideće oči Srednje zemlje. Stvorili su ih vilenjaci s namerom da ih koriste za dobra dela, ali su, izvan književnosti, postali veoma opasna rabota. Danas je „Palantir“ algoritam koji sve više rukovodi našim životima, hraneći u nama najgore porive i strahove.
    Na jednom od skupova vodećih tehnoloških stručnjaka, osnivač ove kompanije Piter Til ispričao je kolegama biblijsku priču staru dve hiljade godina u kojoj se kaže: „Žig će biti potreban, stavljen na vašu desnu ruku ili na vaše čelo, i bez tog žiga nećete moći ni da kupujete ni da prodajete. To se zove žig zveri.“
    Vekovima se pretpostavljalo da je ovo samo biblijska metafora, neka vrsta simbolične poruke kojom su drevni tekstovi opisivali moć i kontrolu kako bi vernici lakše mogli da ih zamisle. U to vreme bilo je nemoguće predvideti razvoj tehnologije i bolestan um koji bi tako nešto bukvalno preneo u stvarnost. Nažalost, ako pažljivo posmatramo sve što se oko nas događa, izgleda da nam je sve bliži dan „globalnog žigosanja“. Biće to, naravno, u ime „tehnološkog i opšteg napretka“, a kao deo konkretne, proizvedene krize… Ukratko, postajemo nemi svedoci trenutka u ljudskoj istoriji koji otvara novu priliku za do sada neviđenu centralizaciju moći.
    Kako na samom početku ne bismo dobili etiketu „teoretičara zavere“, krenimo odmah s činjenicama, a kada je reč o veštačkoj inteligenciji, svi putevi vode prema jednom od njenih tvoraca, Semu Altmanu.


    OD IZVORA TRI PUTIĆA
    Kompanija OpenAI prošle godine je počela da postavlja uređaj Orb. To je srebrna kugla veličine fudbalske lopte koja skenira zenicu kako bi dobila naš biometrijski potpis. To je jedini deo ljudskog tela koji je potpuno jedinstven i koji se nikada ne može promeniti. Skeniranje zenice je prvi korak u procesu dobijanja nečega što se zove „globalna lična karta“ (World ID), digitalni dokaz da smo stvarno ljudska bića. Do sada je više od osamnaest miliona ljudi dobrovoljno deponovalo svoj „očni potpis“, a svakim danom ih je sve više. U svetu veštačke inteligencije „globalna lična karta“ uveliko se integriše u gotovo sve aplikacije i koristi se umesto lozinke. Sem Altman, osnivač i direktor kompanije OpenAI, rekao je da će potvrda ljudskog identiteta uskoro biti potrebna na svakom sajtu, u svakoj aplikaciji i za svaku transakciju na internetu.
    U isto vreme, Sjedinjene Države su usvojile novi zakon, tzv. GENIUS Act, koji stvara pravni okvir za uvođenje digitalnog dolara (stablecoin). Ono po čemu se digitalna valuta razlikuje od gotovine na našem bankovnom računu jeste mogućnost programiranja, uz dodavanje pravila o tome gde se i kako može trošiti, kada novcu ističe rok i da li funkcioniše van određenog područja.
    Paralelno sa digitalizacijom globalnog identiteta i valute, Svetski ekonomski forum ističe potrebu da voda, zemlja, pa čak i vazduh koji udišemo moraju dobiti finansijsku vrednost i da u najskorije vreme postanu merljivi.
    Dok se sve ovo dešava u realnom vremenu, širom sveta masovno se instaliraju kamere, sateliti, bazne stanice mobilne telefonije i data-centri za veštačku inteligenciju.
    Reč je o dugo pripremanom globalnom okviru čiju finalizaciju nam je približila Ketrin Ostin Fic, koja je nekada bila u administraciji američkog predsednika Buša. Prema njenim rečima, put u budućnost vodi u tri smera. Prvi je kontrolisani digitalni novac. Drugi je digitalni identitet povezan u globalni, međusobno kompatibilni sistem. Treći je globalni nadzor ili „veliki brat“ koji vidi i zna sve. Dakle, svet će se oslanjati na tri centralna stuba moći: programabilni novac, globalni sistem digitalnog identiteta i kontrolni sistem praćenja.
    Gospođa Ostin Fic ističe da, kada sve tri faze budu završene, oni koji kontrolišu ovaj sistem, odnosno centralni planeri, neće morati da se pridržavaju zakona kako bi uticali na društvo, niti će im biti potrebni policija i sudovi. Ako žele nešto da sprovedu, a narodu se iz nekog razloga to ne dopada, jednostavno će „isključiti“ neki važan aspekt života neposlušnih, bilo da je to novac, identifikacija ili mogućnost kupovine, prodaje ili putovanja.
    Dobronamerno gledano, svaka oblast pojedinačno ima jednostavno objašnjenje. Digitalni identitet je praktična stvar jer, kada izgubite ličnu kartu, imaćete je u zenici oka svog. Kontrolisani digitalni novac mogao bi da smanji rizik od prevara. I to je dobro. Kamere će učiniti stanovništvo bezbednijim. Sve su to zaista tačni i pozitivni razlozi. Problem je što se sve ovo gradi zajedno, u isto vreme, od strane povezanih institucija, i služiće za upravljanje sistemom koji nikada ranije nije postojao. Upravo njihova kombinacija omogućava centralizaciju moći na način koji je bez presedana u ljudskoj istoriji. I još nešto, jedna od glavnih kompanija koja uveliko gradi infrastrukturu provere podataka je baš gorepomenuti „Palantir“, čije su berzanske akcije skočile 22 odsto nakon što je američka vlada izrazila spremnost da pomogne razvoj njihovog AI softvera.


    KEŠ, KARTICA ILI NEŠTO TREĆE?
    Trenutno je dinar (evro, dolar…) na vašem bankovnom računu samo broj i za njega nisu vezana nikakva pravila. Možete ga potrošiti kada vam je drago i na šta god poželite. Banka će možda postaviti pitanja ako podižete veliku sumu, ali u osnovi novac je vaš. Programabilni novac je drugačiji, jer dolazi sa uslovima ugrađenim u samu valutu. Zamislite da dobijete platu koja važi samo određeno vreme pre nego što joj istekne rok. Ili se ne može koristiti za kupovinu određenih stvari, na primer kriptovalute ili mesa, zbog ekološke politike ili zato što je energija jednostavno preskupa. Ova pravila verovatno neće zaživeti sutra, ali tehnologija koja sve to omogućava već postoji, a pravni okvir za njenu primenu gradi se upravo sada.
    Usvajanjem GENIUS Act-a 2025. godine, u SAD je i formalno stvoren zvanični regulatorni okvir za digitalne dolare. Ketrin Ostin Fic ističe da je unutar ovog zakona skriven zahtev da svi izdavači digitalne valute moraju biti povezani s Ministarstvom finansija. Kada se ta veza jednom uspostavi, može se integrisati sa bilo čim, uključujući i sistem društvenog kredita.
    Šta je sistem društvenog kredita? To je ocena koja vam se dodeljuje na osnovu vašeg ponašanja. Nešto slično današnjoj kreditnoj istoriji. Kriterijumi su jednostavni: ako ste platili račune na vreme, ocena raste. Ako ste prešli ulicu van pešačkog prelaza, kritikovali vlast na internetu ili se povezali sa nekim koga je sistem označio kao problematičnog, ocena pada. Vaša ocena određuje šta će vam biti dozvoljeno da radite, s kim da se družite ili gde da putujete. Visoka ocena znači pristup boljim kreditima, veću mobilnost, slobodniji život. Niska ocena vas sprečava da kupite avionsku kartu ili dobijete određene poslove. To je već oproban model u Kini, a kada jednom dospete na crnu listu, više ne možete dobiti bankarski zajam, pokrenuti posao ili kupiti stan. Samo prošle godine, u prijateljskoj Kini blokirano je više od trideset miliona avionskih i voznih karata samo zbog ovog sistema vrednovanja. Vlast jednostavno želi da budete „lepo (društveno) vaspitani“.
    Na meti „velikog brata“ nisu samo SAD i Kina, jer je i predsednica Evropske centralne banke Kristin Lagard nedavno izjavila: „Od suštinskog je značaja da se brzo usvoji regulativa o uspostavljanju digitalnog evra.“ Dakle, novac je prvi stub ili temelj novog sistema, ali da bi funkcionisao, mora se tačno znati ko, šta i gde troši; a to nas dovodi do drugog stuba, a to je identitet.


    GLOBALNA LIČNA KARTA
    Ako je naš novac digitalan i ograničen pravilima, potreban je efikasan način da se ta pravila implementiraju u našu svakodnevicu. Sistem mora znati da ste vi zaista vi, a ne veštačka inteligencija; stoga je neophodno da novac i identitet budu direktno povezani. Banka za međunarodne obračune (Bank for International Settlements), koja je u suštini centralna banka svih centralnih banaka, zajedno sa Ujedinjenim nacijama, objavila je dokumente u kojima se vidi da su globalni identitet i digitalne valute centralnih banaka osmišljeni da idu zajedno.
    Pripreme za globalno uvođenje digitalne lične karte deo su državnog programa SAD kako bi se navodno rešio stvarni problem identifikacije ljudi u svetu punom veštačke inteligencije. Odgovor do kojeg su došli glasi: skeniranje zenice vam širom otvara globalni prostor na internetu, a i šire. Tinder to već koristi kako bi korisnici znali da je osoba s kojom su se povezali stvarna. DocuSign je implementirao ovaj sistem kako bi potpisivanje ugovora bilo autentično, a Zoom da biste znali da je osoba s druge strane stvarna, iako je vidite svojim očima.
    Pravoverni skeptici će sigurno postaviti pitanje: kako će ubediti ljude da sve ovo prihvate? Jednostavno, učiniće da sve postane toliko praktično i korisno u svakodnevnom životu da će ljudi dobrovoljno stajati u redu da predaju svoje biometrijske podatke, što se upravo i događa.
    Kada su podaci jednom prikupljeni i uskladišteni, mogu biti predmet sudskog naloga, hakovani ili čak prodati. Politika privatnosti danas ne garantuje šta će se s vašim podacima dogoditi za deset godina, pod drugim zakonima i drugačijim političkim okolnostima. Biometrijsko prikupljanje podataka uveliko je u toku. Verovatno ste primetili da vam svaki put kada putujete uzimaju biometrijske podatke: otiske prstiju i prepoznavanje lica. To je već postao standard na većini međunarodnih graničnih prelaza.
    U narednom broju objasnićemo treći stub globalne, digitalne kontrole stanovništva i zašto je pre samo nekoliko godina ova nevesela priča, koja nam se pred očima odmotava, bila samo još jedna u nizu suludih teorija zavere.

  • LONDONSKA PANORAMA KRAGUJEVCA

    Poslednjih dana boravka u Kragujevcu, sreo sam školskog druga s kojim se godinama nisam video. Reč po reč, saznao sam da je na nekom važnom mestu u gradskoj vlasti. Zadovoljan je životom, porodicom, a ponajviše predsednikom. Pri kraju razgovora iznenadio me je pitanjem:

    — Hoćeš li biti ovde za Đurđevdan?

    Odgovorio sam da sam tu još par dana, onda ću svratiti malo do Londona, pa tek posle letim za Arizonu.

    — Baš šteta — reče razočarano — pripremamo nešto što Kragujevac do sada nije video!

    Taman sam zaustio da pitanjem zadovoljim radoznalost, kad niotkuda iskoči komšija Sima, opozicionar blokaderske provenijencije. Na brzinu pozdravim funkcionera kako bih sprečio ulični incident, ali komšija mi nije oprostio.

    — Lepo, boga mi, počeo si da se družiš s ćacijima?

    Za kaznu sam morao da platim piće.

    Zavičaj sam napustio po planu i dok sam u avionu pevušio „London Calling“, kopkalo me je šta nam to lokalna vlast priprema za Dan grada. Pošto sam odgledao dve epizode serije o Herkulu Poarou, avion je već sleteo. Prolazim pasošku kontrolu i pevam:

    London zove daleke gradove sve,
    Rat je počeo, čuju se sirene zle.
    London zove podzemni svet,
    Izađite napolje, moramo zajedno opet.
    London zove carstvo kopija i laži,
    Zaboravi sve i sȃm svoj put potraži.

    Ćerka i zet žive u Shoreditchu, gde su Bitlsi, 1968, napravili čuvenu seriju fotografija „Mad Day Out“. To je kvart koji odiše atmosferom u kojoj se mešaju slike starog radničkog i modernog kreativnog Londona. Sutradan, dok deca rade i Englesku grade, krećem u obilazak komšiluka. Shodno svom uzrastu, uhvatio sam Old Street i mirnim ulicama stigao do Regent’s kanala. Staza za šetnju pored brodića koje pamtim iz engleskih detektivskih serija. Pauzu pravim u kafeu „Kiss The Hippo“, pa okrepljen kofeinom odlazim do četvrti „Spitalfields“, gde sam odmah pronašao pozorište u kome je Šekspir počeo karijeru pre nego što je stekao slavu u Globe teatru. Tu je i buvljak na kome prodaju antikvitete. Među izloženom robom prepoznajem minijaturnu šah garnituru sa magnetnim figurama. Kad sam bio klinac, imali su je svi moji drugari. Pitam za cenu — 60 funti! U ovom kvartu sudaraju se stari East End sa konceptom moderne metropole. Između viktorijanskih kuća od cigle, starih pabova i bengalskih restorana niču staklene kancelarije i minimalistički kafići puni mladih sa laptopovima koji „rade od kuće“. Sedim na trgu, slušam omiljen podkast „Peder, pop i pravnik“, kad mi na pamet pade đurđevdansko iznenađenje u Kragujevcu. Šta li su samo smislili?

    Uveče smo svi zajedno otišli na utakmicu Premijer lige. Više od trideset godina nisam gledao fudbal uživo, a sada dva puta u mesec dana. Na stadionu na kome je održana Olimpijada 2012, u borbi za opstanak, igrali su Vesthem i Vulverhempton. Preko pedeset hiljada ljudi navija, peva, ljuti se i raduje svih devedeset minuta. Kod rezultata 4:0 za domaće, navijači Vesthema i dalje grizu nokte, nerviraju se, strahuju. Iako je reč o trenutno manje kvalitetnim timovima, ne bih da poredim sa utakmicom koju sam gledao u Šumaricama. Što reče moj kum — to ti je kao da porediš različite sportove. Ono što me je posebno šokiralo je način kako, posle utakmice, tolika masa sveta ulazi u podzemnu železnicu. Policija nas je puštala po grupama i sve je trajalo najviše četrdesetak minuta. Nijedna svađa, ulazak preko reda, o tuči i da ne govorimo. A reč je o engleskim fudbalskim navijačima. Dok smo prolazili pored metro stanice Baker Street, sinula mi je ideja kako da razrešim „komunalnu misteriju“ iz rodnog grada.

    Narednog jutra sedam u voz i pravac ulica u kojoj sam, kroz knjige A. K. Dojla, proveo dobar deo detinjstva. Voz je tutnjao kroz podzemne tunele Londona kao da prolazi kroz utrobu umornog grada. Sedeo sam naslonjen na staklo vagona i posmatrao lica ljudi koji su, bez izuzetka, gledali svoja posla. Devojka sa slušalicama listala je telefon, stariji gospodin čitao je neke „velike“ novine, mladić s laptopom na kolenima upravo je kupovao i prodavao berzanske akcije. Činilo mi se da svi zajedno učestvujemo u nekom starom londonskom ritualu ćutanja. Samo je veštački glas iz zvučnika povremeno prekidao monotoniju: „Next station… Baker Street.“ Vrata vagona su se otvorila uz šištanje vazduha i upozorenje koje u slobodnom prevodu glasi: „pazi, bre, ’de staješ i ne zavaj levo-desno!“. Stanica Baker Street mirisala je na vlagu pomešanu sa osveživačem vazduha i jutarnju kafu iz papirnih čaša. Po zidovima, siluete Šerloka Holmsa: lula, šešir, profil čoveka koji nikada nije postojao, a opet je uspeo da zauzme ceo kvart u Londonu. Crni taksi, crveni autobusi na sprat, sirene u daljini, hladan vetar koji prolazi između viktorijanskih zgrada i onaj čudni osećaj da je sve istovremeno haotično i savršeno organizovano. Na prvi pogled, Baker Street ne deluje spektakularno, ali što sam više odmicao, grad je počinjao da liči na London koji pamtim iz knjiga. Tamne fasade, stare cigle, prozori iza kojih se naziru kancelarije, ordinacije i stanovi u kojima neko upravo kuva čaj. U jednom trenutku prošao sam pored prodavnice suvenira pune lula, magneta i detektivskih kapa, pa sam shvatio da se sve polako pretvara u uvod za susret sa književnim drugom iz detinjstva koji je ostavio dublji trag od mnogih istorijskih ličnosti.

    Muzej Šerloka Holmsa ne deluje kao turistička atrakcija. Zapravo, da nije bilo reda ispred ulaza i prodavnice suvenira, čovek bi ladno mogao da prođe misleći da je u pitanju još jedna stara londonska kuća. Crna vrata, usko stepenište, tamno drvo i onaj viktorijanski osećaj da i ova zgrada čuva neku veliku tajnu. Turisti su se fotografisali kao da ulaze u hram, a ne u stan izmišljenog detektiva koji je, kao književni lik, uspeo da sebi obezbedi adresu, muzej i poštansku marku u stvarnom gradu. London je, izgleda, odavno prestao da razlikuje fikciju od istorije. Unutra, prilično tesno i pomalo zagušljivo, kao pokušaj da se sačuva vazduh devetnaestog veka. Tepisi, lampe, hemijski pribor, violina, gomile knjiga, stare novine, fotelja okrenuta prema kaminu, pa čak i sedeći engleski toalet. Jedna devojčica je šapnula ocu:

    — Tata, da li je on stvarno ovde živeo?

    Na trenutak sam imao osećaj da će se na stepenicama pojaviti mršav čovek sa lulom, baciti kaput preko stolice i usput izrecitovati očevu životnu priču samo na osnovu blata na cipelama.

    Na spratu, voštane figure i scene iz priča. Moriarti, doktor Votson i Holmes, koji je delovao više kao ideja reda u svetu koji se raspada. Kada sam izašao, dočekalo me je isto sivo nebo, samo što je sada počela sitna kiša. Turisti su kupovali suvenire, a ja sam krenuo nazad prema stanici Baker Street.

    I tada sam ga ugledao.

    Bronzana statua Šerloka Holmsa stajala je nekoliko metara od ulaza u metro, visoka i mirna, sa lulom u ruci i pogledom čoveka koji unapred zna kraj razgovora. Kiša mu se slivala niz mantil i kapu „a la Matija Bećković“, a ljudi su prolazili pored njega kao pored ostarelog policajca koji godinama stoji na istom uglu. Zastao sam. Ne znam da li je razlog bio umor, ali imao sam isti osećaj kao onda kod spomenika vojvode Putnika u Kragujevcu. Prepoznao sam trenutak kada grad prestane da bude sasvim racionalan.

    Pripalio sam cigaretu i obratio se bronzanom detektivu.

    — Dobro, mister Holms, da čujemo… šta ste zaključili?

    Detektiv se blago nakrivio prema meni. Kiša je lupkala po metalnom obodu šešira dok je Baker Street pulsirao oko nas.

    — Zaključio sam, gospodine Krstiću, da vas već satima ne muči London, nego Kragujevac.

    — Molim?

    — Veoma jednostavno. Čim ste izašli iz muzeja, niste posmatrali ni saobraćaj ni turiste, već vam je pažnju privukao panoramski točak u daljini. Vaš mozak je automatski povezao London Eye sa misterioznim „iznenađenjem“ koje vam je pomenuo prijatelj iz gradske vlasti.

    Morao sam priznati da za početak nije loše.

    — Dobro, ali to još ništa ne dokazuje.

    — Naprotiv. Tokom čitave šetnje razmišljali ste o toj rečenici. „Pripremamo nešto što Kragujevac do sada nije video.“ U vašem gradu ne postoje sredstva ni infrastruktura za spektakularne projekte. Dakle, ostaju imitacije velikih svetskih simbola. A pošto ste u Londonu, grad koji trenutno posmatrate prirodno je postao model vaše dedukcije.

    — Hoćete da kažete da…

    — Da gradska vlast za Đurđevdan postavlja panoramski točak. Verovatno privremeni, negde u centru gde se može lepo fotografisati iz drona.

    Nasmejao sam se.

    — Čekajte, čekajte… kako ste pogodili baš panoramski točak?

    Holms otpuhnu nepostojeći dim iz bronzane lule.

    — Zato što srpska vlast obožava moderne simbole koje nije potrebno održavati. Mostovi bez reka, fontane bez vode, gondole i panoramski ringišpili. To su objekti koji lepo izgledaju na televiziji i još bolje iz vazduha.

    — Dobro, ovo već postaje politički komentar.

    — Ne, gospodine Krstiću. Samo urbana forenzika.

    Pored nas je prošla grupa turista sa kesama suvenira. Jedan dečak je zastao da dodirne Holmsovu cipelu.

    — Ali zašto baš točak? — nastavio sam.

    — Zato što ste mi sami dali poslednju indiciju, ključ za rešenje zagonetke. Dakle, vaš prijatelj iz gradske vlasti nije rekao da pripremaju nešto korisno, trajno ili potrebno. Rekao je: „Nešto što Kragujevac do sada nije video.“ To znači atrakcija, ne projekat. Vizuelni efekat, ne sadržaj.

    Moram priznati da me je bronzani Englez polako nervirao svojom sigurnošću.

    — A šta ako grešite?

    — Onda ćete mi sledeći put doneti razglednicu iz Kragujevca i napisati: „Poštovani gospodine Holmes, vi ste obična budala.“

    Kiša je jače padala, autobusi prolazili, a negde ispod nas tutnjala je podzemna železnica.

    — Znate šta je najgore? — rekoh posle kraće pauze.

    — Šta?

    — Što ste verovatno u pravu.

    Šerlok se nije pomerio.

    — Naravno da jesam. London je pun kopija samog sebe. Zašto bi Kragujevac bio drugačiji?

    U tom trenutku telefon mi je zazujao u džepu. Poruka od komšije Sime:

    „Jesi li video? Postavljaju panoramski točak. Kažu — srpski London Eye!“

    Pogledao sam u bronzanog detektiva.

    — Dobro, Holms… vaša vidovitost me malo plaši… A praznično iznenađenje je jezivo.

    Kiša se slivala niz njegov metalni mantil dok je Baker Street tonuo u londonsko predvečerje.

    — Nije jezivo, gospodine Krstiću — odgovori mirno. — Jezivo bi bilo da ste poverovali kako je to originalna ideja.

    Dok sam silazio prema podzemnoj železnici, razmišljao sam kako su gradovi mnogo sličniji ljudima nego što želimo da priznamo. I London i Kragujevac očajnički pokušavaju da ostave utisak da su veći, moderniji i važniji nego što možda jesu. Jedni grade panoramske točkove, drugi njihove kopije, ali potreba je ista — da se makar na trenutak zavrti iluzija kako smo centar sveta.

    Voz je ulazio u stanicu uz poznato tutnjanje, a meni je kroz glavu prošao refren pesme koju sam pevušio još u avionu: „London Calling…“ Samo što sam sada znao odgovor na misteriju iz rodnog grada. Kragujevac se nije pretvarao u London. Više je pokušao da napravi selfi sa njim.

  • PUTNIK KROZ VREME

    Tokom boravka u zavičaju posetio sam znamenitog kolegu čiji su koreni duboko utkani u svaki grumen napaćene nam domovine. Posle plodnog razgovora, reših da pozovem taksi, velim, nije red da se brukam. Na oštro pitanje taksiste „Dokle?“, naivno odgovorim: „Do starog suda“. Vozač ružičaste limuzine, u jednom dahu mi je održao predavanje glede toponima u mom rodnom gradu. 

    – Kad kažeš do starog suda, većina taksista neće znati gde je to!

    – Dobro, a šta da im kažem ako planiram da izađem baš kod starog suda?

    – Pa kaži do Tržnog centra Radnički.

    Ne bih da širim priču, ali na kraju, gospodin me je iskrcao ispred – Ureda.

    Prešao sam ulicu i ugrabio klupu, koja preko ramena vojvode Putnika gleda direktno u nekadašnju „palatu pravde“. Deca trčakaraju oko fontane, roditelji gledaju u telefone, vodeni lajt-šou je upravo promenio boju: od „mačo“ trobojke u sumnjivu paletu duginih boja. Palim cigaretu da se smirim od višeslojnog stresa, kad ono, kao na filmu, progovori vojvoda Radomir:

    – Toliko mudrovanja kako da stigneš dovde, a mogao si samo da kažeš „Trg vojvode Putnika“, nego takvi ste vi „drugosrbijanci“…

    – Rođenoj strini godinama nisam pisao samo zato što živi u ulici Slobodana Jovanovića… – odgovaram.

    – Pokvarila te Amerika!

    – Razumem vas, vojvodo, ali kako pored ovolikog sveta odlučiste da se baš meni obratite?

    – Dosadno mi je, Krstiću. Lep su mi trg napravili, al’ džaba kad nemam društvo.

    Pomislio sam na trenutak da sam skrenuo s uma, a onda, kad bolje razmislim, u ovom ludom svetu i mnogo veća čuda su postala moguća, te sam odlučio da nastavim polemiku dok magija još traje.

    – Mogli su komotno da naprave i spomenik Živojinu Mišiću da vam pravi društvo.

    – Tražio sam to od gradskih vlasti, al’ rekoše da je Živojinov potomak težak opozicionar ovde u Kragujevcu… Novinar, pa još i blokader! Ne da mi se, prijatelju, pa to ti je.

    Neću da lažem, ma koliko se zaklinjao u pacifizam, prijao mi je razgovor s najvećim srpskim vojskovođom. Ipak, sve vreme sam se okretao da proverim da me iz Ureda ne pokupe dobri ljudi iz hitne pomoći.

    – Reci ti meni – oglasio se opet vojvoda – kako provodiš vreme u zavičaju? Kako ti se čini ovaj naš Kragujevac?

    Hteo sam da impresioniram slučajnog sagovornika pa sam počeo pošalicom nadajući se da je nastala posle njegovog vremena. Elem, svi mi koji smo u neko doba napustili rodni kraj, kada dođemo u posetu, nailazimo na različite reakcije poznanika, rodbine i prijatelja. Kad nas nema duže vreme, dočekaju nas sa: „Pa de si, čoveče, ti na nas skroz zaboravio?!“ Ako svratimo jednom godišnje, reakcija je: „Nešto si učestao. Nedostaje ti Srbija? Nostalgija je čudo!“ Nama, koji smo rešili da se mangupiramo, pa svakih šest meseci obilazimo najbliže, sledi porcija iskrenosti za sve pare: „Opet si došao! Ti bre ni tamo, ni ovamo. Kad se vraćaš?“

    Vojvoda Putnik se grohotom nasmejao:

    – Lepo ti kažu. Šta se samo švrćkaš! Sedi di si jer i za disi nisi! Pitao sam te kako provodiš vreme.

    Pošto je moj porodični đeneralštab ostao u Arizoni, ćale muku muči sa čudotvornim lekovima na internetu, a prijatelji pumpaju na sve strane, morao sam da izmislim sagovornika pa je red i da ga ispoštujem. „Brate Radomire“, pomislih, „ovako stoje stvari…“

    – Teško se navikavam na vremensku razliku, tako da se prvih par sedmica budim mnogo rano. Dok se radni narod Šumadije uljuljkan u slatkim snovima priprema za nove radne pobede, čitam, pišem i čekam da se prva kafana otvori. Naučio sam razliku između kraćeg i produženog espresa i surovu istinu da reč „dupli“ ne utiče na količinu, već samo na jačinu. Navežbao sam i druge srpske porudžbine: pola kila belog i sifon, i najnoviju: malo, veliko i „taman“ pivo. Jutarnju kafu i gusti sok dobijam bez čekanja, prelistam dnevne novine, a tekstove novinara koji nosi slavno prezime čitam sa posebnom pažnjom. U povratku pazarim pitu s jabukama da obradujem oca koji je za to vreme prikupio najnovije onlajn informacije. Za razliku od mene, koji još uvek naivno verujem u novinarstvo, ćale je prihvatio veštačku inteligenciju pa mu oni serviraju vesti po želji. Dobro raspoložen i još bolje informisan, krećem u šetnju. Nekada sam hitao u Šumarice da uživam u prirodi, ali kako starim, sve više mi prija urbani, što bi vi, vojvodo, rekli, „okoliš“. Glavnom ulicom do Velikog parka, onda do košarkaškog, pa pored Prirodno-matematičkog fakulteta i Tehničke škole, nizbrdo, ulicom Vojvode Mišića, nazad u centar.

    – Znam, prijatelju, sve mi je jasno, Živojinu dadoše bolju ulicu iako nije Kragujevčanin! 

    Putniku ne bi pravo, ali sam ga utešio da u Vašarište i na Aerodrom uvek idem ulicom sa njegovim imenom. Pa i ako upadnem u neku od brojnih rupa na nepostojećem trotoaru, šta je to u odnosu na sve ono što je čika Radomir za svoje potomke uradio? Nisam obećao, ali pošto poznajem pravnika koji prima predloge za promenu naziva ulica, videću ako mogu da pomognem. Nastavih tamo gde sam stao uz napomenu da se Mišićeva nadovezuje na Karađorđevu, kod koje se takođe nisu pretrgli, a onda Karađorđevom, koje kude, stižem do „Stare Srbije“… Mislim na kafanu, ne na društveno uređenje.

    Tamo, novinarsko-umetničko društvo plus pridruženi članovi. Panta i Mića mi potvrđuju ime dobitnika ovogodišnje NIN-ove nagrade, pa Megi i ja odlazimo na promociju sjajnog romana „Karota“ Darka Tuševljakovića. Nekoliko dana kasnije, isto društvo, ali druga lokacija, u Gimnaziji još jedno književno veče. „Kalimnos“, knjiga Gorana Joksimovića, puna emocija, iskrene brige i humanosti. „Učitelj u kratkim pantalonama“, vremenom je postao penzioner u farmerkama. Ozbiljan pesnik i pisac koji je ovom dvojezičnom zbirkom priča i pesama i divno zamišljenom promocijom izazvao i suze i smeh svojih čitalaca.

    Taman sam se zalaufao pričom o višenedeljnom boravku u zavičaju kada je moj sagovornik zevnuo već drugi put.

    – Malo sam otišao u širinu, izvinite… – pravdam se nevešto.

    – I navalio si s tim knjigama, ko smrt na babu! Jesi gledao neki ratni film ili se bar potukao u kafani.

    Vojvoda me je zatekao ovim pitanjem, ali dobro, tek smo se upoznali pa ne zna čovek moje prioritete.

    Tada sam izvadio kec iz rukava.

    – Najbliže nasilju našao sam se na fudbalskoj utakmici!

    Poverio sam potom vojvodi da sam rano detinjstvo proveo u Picmali, preko puta stadiona Čika Dača, pa sam poželeo da prvi put gledam Radnički pod reflektorima. Posetilaca malo više nego na koncertu klasične muzike, atmosfera kamerna sve dok je navijači s juga nisu zabiberili raketama i topovskim udarima.

    – Jedino što je nedostajalo bili su golovi i dobar fudbal – objasnio sam – sve do poslednjeg minuta kada smo, da izvinete, kapitulirali!

    – Baš si bre baksuz, odeš na utakmicu posle toliko godina i tvoj tim izgubi. Inače, baš me podseti da sam neko vreme živeo u ulici koja sada nosi moje ime, a 1915. sam stanovao u Čomića vili… Gde si ti odrastao, Krstiću?

    – Neki kažu Stara Kolonija, drugi to zovu Erdoglija…

    – Dva Srbina, tri mišljenja – nadovezao se Putnik.

    Objasnio sam da, uprkos neslaganju oko administrativne granice dvaju naselja, preporod Stare Kolonije i dela Erdoglije je najpozitivniji utisak koji nosim sa sobom preko okeana. Kada sam se od Kolonske kapije popeo do sledećeg semafora, činilo mi se kao da napuštam Spitalfields i kroz Shoreditch stižem u Canary Wharf.

    – Dobro, Amerikanac, majka mu stara, šta se gađaš tim izrazima, ja nisam puno putovao, najdalje do Grčke, Albanije da bi „životnu karijeru“ završio u Francuskoj…

    – Polako, vojvodo, nemojte mi kvariti dramaturgiju… Valja mi još tekstova napisati, a ovo mu dođe kao, što bi naš narod rekao, „cliffhanger“.

    – Ti stvarno nisi normalan – rekao je bez uvijanja.

    Napravio sam se da ga nisam čuo i nastavio priču o delu Kragujevca u kome sam odrastao. Na putu do škole prolazio sam pored drvenih baraka koje su izgrađene posle Prvog svetskog rata na ime ratne štete.

    – Žao mi je što nisam doživeo da to vidim, mamu im švapsku!

    – Sada je sve srušeno pa Stara Kolonija podseća na pravi velegrad… nešto kao Berlin! – izletoh se nevešto.

    – Ti, Kolonac, baš umeš da lupiš. Pričaš mnogo, a glupo! – ljutnuo se moj sagovornik.

    Svestan da sam ovim poređenjem pokvario prijateljski ton našeg razgovora, odlučio sam da postavim nekoliko kontra pitanja. Na kraju, kakav bi to novinar bio ako ne iskoristim ovakvu priliku i intervjuišem srpskog junaka.

    – Pošto sam detaljno objasnio sve što vas zanima, mogu li sad ja da postavim nekoliko pitanja?

    – Pucaj, delijo!

    Iako se nisam spremao, teme su se same nametnule.

    – Kažu da ste 1914. bili u banji, u Austrougarskoj i da su vas pustili da se vratite u domovinu misleći da ste bezopasni.

    Bronzani vojvoda je popravio frizuru i ispravio ramena.

    – Nisam bio bezopasan – reče tiho – bio sam bolestan, a ko pogreši u proceni, kasnije plaća cenu.

    Na stepenicama suda neko pripali cigaretu. Plamen je kratko osvetlio lice, a onda nestao.

    – Postoji priča – nastavljam – da ste unapredili čoveka koji vas je ranije oterao iz službe.

    – Zato što je bio odličan oficir!

    – Bez obzira na prošlost?

    – Prošlost se ne bavi strategijom. U ratu, greška košta više od uvrede.

    Noć se uveliko spušta, svetla i dalje menjaju boje, a prolaznika je sve manje.

    – Priča se da niste marili za slavom.

    – Slava je za generacije koje dolaze posle nas! Sve te legende nastale su da bi romantizovale stradanje nevinih ljudi. Prazne priče tragaju za razlogom, a njega u ratovima nema!

    Pogledam oko sebe, ljubavni par u zagrljaju, gospođa šeta psa a strani student  telefonira svojima u zavičaju. Ustajem, kako bih proverio da li je sve ovo bio san.

    – A ti bi da izvučeš, ni zdravo da kažeš… Kada se vraćaš u Ameriku?

    – Prvo ću do Londona, ćerka mi tamo živi…

    – Nadam se da ćeš i tamo naći nekog dokonog starca. Srećan ti put, a kada sledeći put dođeš, svrati da se ispričamo.

    Narednih dana sam izbegavao spomenike, a posebno onaj deo kod Pošte i kafića „Peron“, jer znate kako kažu – beži k’o đavo od taksi stanice u centru.

  • KAD ORGULJE UTIHNU

    Prošlo je osam uveče kada se oglasio telefon. 

    – Dobro veče, Piter Fejt ovde, da li je to Dežan?

    Kada živite u Americi, a u imenu imate slovo „J”, brzo naučite da će vas oslovljavati sa Didžan, Dehan ili romantičnije – Dežan!

    – Ja sam, prijatelju! Zanimljivo prezime za nezavisnog vernika!

    Mirno i bez uvoda, odmah je prešao na stvar.

    – Jesi li slobodan sutra uveče? Imam važan religijski zadatak za tebe.

    Nisam odmah odgovorio, znajući da je vreme rastegljiva kategorija za jednog filozofa.

    – Zavisi – našalio sam se. – Da li treba da branim hrišćanstvo ili da ga napadam?

    Nasmejao se tiho.

    – Ni jedno ni drugo. Reč je o posredovanju u sukobu dvojice vernika.

    Objasnio je da je u jednoj Episkopalnoj crkvi zakazana medijacija. Sveštenik mu je  dobar prijatelj, znaju se još sa fakulteta. 

    – Došlo je do sukoba u parohiji, pa me je zamolio da prihvatim ulogu posrednika. Nije to prvi put, i ranije sam mu pomagao. Bilo bi zanimljivo da prisustvuješ.

    – Kada orgulje utihnu – prokomentarisao sam – obično problem nije u instrumentu.

    Na pitanje u čemu je problem, dobio sam odgovor da je u pitanju odnos crkve  prema homoseksualnosti. Sukob je nastao između dugogodišnjeg vernika koji je zadužen za skupljanje priloga i crkvenog orguljaša koji vodi i hor. Jedan je zadrti konzervativac, a drugi homoseksualac. Za Trevora tradicija nije samo skup pravila, već okvir koji se ne menja bez posledica. Posebno ga brine koliko preterana inkluzivnost utiče na decu. Brendon je, silom prilika, postao simbol te promene. Iako se nikada nije isticao, postajao je vidljiviji u zajednici koja se navikla na prećutkivanje.  

    – Ova crkva je na prvi pogled prilično liberalna – rekao je – ali u praksi oprezna. Ne zabranjuje, ali prikriva. Ne osuđuje, ali ne ističe. Taj balans je dugo funkcionisao jer je ostavljao dovoljno prostora da svako u njemu sakrije ono što je neophodno. Ali  prostor je iznenada postao tesan.

    Sve je počelo kada se pastor zahvalio Brendonu i nagovestio da će mu pored hora poveriti i rad sa mladima. Bila je to samo ideja, ali u zajednicama koje se oslanjaju na tradiciju, red i poredak, i jedna rečenica ume da izazove haos. Trevor je burno reagovao. Zasmetalo mu je što se sveštenik nije setio njega, koji u crkvi provodi veći deo slobodnog vremena, prikuplja priloge, posećuje vernike iz parohije… Uzjogunio se i počeo da postavlja nezgodna pitanja o čistoti vere i izvornom hrišćanstvu.

    Pastor je izbegavao sukob, ali nije želeo ni da menja odluku. Zato se obratio Piteru koji je bio neutralan ali je dobro poznavao materiju. 

    – Pristao sam jer u takvim situacijama pravila su samo povod za strah da se jednom pomerena granica teško vraća. – pojasnio je mister Fejt.

    Narednog dana, našli smo se ispred crkve. Moderna zgrada sa staklenim vratima i tablom sa ispisanim najavama: službi, humanitarnih večeri, radionica za mlade i savetovanja o mentalnom zdravlju. Sve je delovalo otvoreno, bez rigidnosti tradicionalnih hramova. Pokušaj pomirenja zakazan je u maloj sali iza crkvene biblioteke. Okrugli sto, nekoliko stolica, bokal vode i plastične čaše. Ušli smo malo ranije. Piter me je tiho podsetio da danas ne dolazimo na službu, nego na razgovor.

    – Nemoj tražiti krivca, već rešenje problema – rekao je.

    Sveštenik je seo sa strane. Lagano je pomerio stolicu, spustio naočare na sto i otvorio beleške. Piter se smestio pored police sa knjigama. Pogledom je klizio po naslovima i zadovoljno klimao glavom. Trevor je ušao odlučno, odmerio svakog od nas i odabrao mesto za stolom sa koga puca pregled na celu prostoriju. Sako nije skidao, a telefon je isključio i položio pored sebe. Nekoliko minuta kasnije, pojavio se Brendon. Zastao je na trenutak, u strahu da nije zakasnio. Seo je preko puta Trevora, javio mu se i prebacio jaknu preko stolice.

    U prostoriji je vladala tišina. Svako je gledao ispred sebe. Razgovor još nije počeo, ali se naslućivao njegov sadržaj.

    Pastor se prvi oglasio. Podsetio je da naš zajednički cilj nije donošenje presude, već korektna rasprava i, ako Bog da, dogovor. Zamolio je da svako govori u svoje ime i da se izbegavaju opšti izraze poput: „priča se“, „kao što svi znaju“, a posebno pasivno-agresivnu poštapalicu „svašta“.

    – Pošto je Trevor ukazao na probleme u našoj parohiji, zamolio bih ga da nam pojasni svoju zabrinutost.

    Punački gospodin, srednjih godina, nakašljao se i povišenim tonom rekao da se ovde ne radi o pojedincu, nego o pravcu u kojem crkva ide.

    – Taj smer, po meni je pogrešan jer promene nisu u skladu sa hrišćanskim učenjem. Malo, pomalo, neprimetno skrećemo u pogrešnu stranu.

    Nije sporio pravo vernika na privatan život, niti je tražio zabrane. Nije direktno govorio o Brendonovoj poziciji u horu niti o njegovom mestu u zajednici. Ali rad sa mladima, za Trevora je imao posebnu težinu.

    – Deca ne razumeju nijanse već prepoznaju i usvajaju ono što im se ističe kao primer.– objasnio je.

    Crkva je, po njemu, dužna da šalje jasne poruke a ako rad s mladima poverimo osobi čiji je način života u suprotnosti sa tradicionalnim učenjem, onda nam Biblija i nije potrebna. 

    – Uvek treba prihvatiti pojedinca kao člana zajednice, ali ga ne postavljati kao model.

    Naglasio je da on nije jedini koji tako misli i da mu se ljudi često žale. Niko ne želi sukob, ali ćutanje ne znači saglasnost. Većina vernika misli da je došlo vreme da crkva definiše koga smatra uzorom. Da li je to čovek koji ne živi po hrišćanskim pravilima ili neko ko je čitav život posvetio crkvi? 

    – Ne smemo se povoditi za trendovima jer crkva treba da bude stabilna, čak i kada svet oko nje nije. – zaključio je Trevor.

    Sveštenik je spustio pogled na beleške, a Piter na police s knjigama.Ostali su sedeli mirno. Neprijatna tišina je sada imala „adresu” – Brendon je bio sledeći.

    Nije odmah odgovorio. Sve što je rečeno čuo je već mnogo puta u drugačijim varijacijama.

    – Ne želim tumačiti učenje crkve niti ću da držim predavanja o moralu. – rekao je. – Decu podučavam onome što znam – a to je muzika. U Bibliji se kaže da je „Bog naša stena, naš mač, naš štit“, ili „Gospod je moj pastir“, ali to ne možemo tumačiti bukvalno iako je mnogo onih koji na tome insistiraju. Doslovno tumačenje daje im osećaj moći. Uvereni su da će tako lakše pobediti u raspravi. Oni svaku debatu završavaju rečima: „Tako piše!“

    Objasnio je da Biblija nije zatvoren sistem već skup različitih svedočenja koja ne zvuče uvek isto.

    – Često se tvrdi da priča o Sodomi i Gomori govori o homoseksualnosti. Ali šta tekst zapravo kaže? U gradu Sodomi rulja dolazi pred kuću i zahteva da „upozna“ i kazni dvojicu stranaca – što u tom kontekstu znači silovanje. Govorimo o nasilju, o masovnom zločinu. Domaćin, Lot pokušava da ih zaštiti. Čak nudi svoje ćerke, što dodatno pokazuje izopačenost situacije.

    Dodao je da u Knjizi proroka Jezekilja piše da je greh Sodome bio oholost i ravnodušnost prema siromašnima i nemoćnima. Dakle, da li je problem bio u istopolnim odnosima ili u nasilju i zloupotrebi moći?

    Nije negirao da crkva ima pravo na svoje granice, ali da one moraju biti jasno povučene.

    – Ako nisam podoban zbog svog stila života – rekao je mirno – recite to. Ali nemojte govoriti da je problem u brizi za decu.

    Brendon nije tražio ni potvrdu, ni priznanje, već samo isto merilo koje važi za druge. Ako se u pitanje dovodi njegov karakter, onda neka to bude jasno rečeno, bez lažnog moralisanja.

    – Ne mogu istovremeno biti i deo zajednice i njena prećutana greška!

    Pre nego što je uzeo reč, Piter je malo sačekao da se utisci slegnu. Prepoznao je  dobru nameru i zabrinutosti dvojice iskrenih vernika čija su viđenja suprotstavljena, ali ne i  isključiva. 

    – Trevor govori o kontinuitetu i strahu da će crkva izgubiti prepoznatljivost, dok Brendon ističe dostojanstvo i pravo da ne bude sveden na simbol. U Bibliji postoje pesme, metafore, mitovi, istorijski zapisi koji se ne mogu čitati na isti način jer tekst valja tumačiti u istorijskom i književnom kontekstu.

    Piter je onda podsetio da u Delima apostolskim, Filip krštava etiopijskog evnuha – dvostrukog autsajdera: stranca i čoveka ritualno kastriranog. On nije bio punopravan član zajednice ali je u veru primljen bez ikakvog uslovljavanja. U Poslanici Galatima piše: „Nema više ni muškog ni ženskog, a granice koje ljudi podižu – nestaju.”

    Piter se onda zapitao, zašto uopšte brinemo o tekstovima starim hiljadama godina? 

    – Zato što najvažnije vrednosti ljudi i dalje zasnivaju na njima, pa se Biblija koristi kao argument za diskriminaciju. I danas postoje mladi ljudi koji trpe zlostavljanje zbog seksualne orijentacije. Zato je važno kako tumačimo tekstove. Priča o Lotu govori o zaštiti ranjivih od nasilja većine. Crkva ne kaže da je biti gej – OK, ali to ni  grehom eksplicitno ne proglašava.

    Piter je predložio da se jasno definiše šta crkva očekuje od osobe koja radi s mladima – bez skrivenih kriterijuma i aluzija. Ako postoje standardi, neka budu jednaki za sve. Ako ne postoje, onda je problem u nedorečenosti, a ne u pojedincu.

    Na kraju je pogledao obojicu.

    – Crkva nije sudnica, rekao je, ali nije ni privatni prostor. Ona je zajednica koja mora da odluči da li njena pravila treba da zaštite ljude ili da ih zaplaše.

    Nisam bio deo njihove priče, što mi je dalo izvesnu slobodu da kažem ono što su prethodnici zaobilazili. Po meni, problem nije ni u tradiciji ni u dostojanstvu, već u očekivanju da crkva istovremeno bude utočište i tvrđava. Većina vernika želi da ih crkva zaštiti od svega, a da u isto vreme ostane nepromenjena. Gledano spolja, i Trevor i Brendon se zapravo boje da će izgubiti mesto u prostoru koji smatraju svojim. Jedan, da će granica nestati, a drugi da će povučena linija izbrisati njegovu individualnost. Dodao sam da crkva često govori o ljubavi kao univerzalnoj vrednosti, ali prećutno, postavlja  pitanje – pod kojim uslovima.

    Sveštenik se nadovezao podsećajući da crkva nije ni ideološki pokret ni privatni klub, već zajednica ljudi različitih pogleda na svet. Objasnio je da ne namerava da povuče pohvalu o Brendonovom radu s mladima, ali da će dalje odluke doneti posle razgovora u široj zajednici. Predložio je da se pitanje rada sa mladim vernicima formalizuje te da se jasno definišu kriterijumi, odgovornost i očekivanja za svakoga ko tu ulogu preuzima.

    Nije ponudio konačno rešenje, već izrazio veru u jedinstvo i toleranciju.

    Tako je završena prvo hrišćansko “pomirenje” kome sam ikada prisustvovao. U povratku, Piter i ja smo svratili u kafanu preko puta crkve. Bila je poluprazna, na zidu televizor bez tona, iza šanka mladi konobar koji nas nije prepoznao. Naručili smo piće.

    Piter se oglasio prvi.

    – Niko nije otišao ljut. To je već nešto.

    – Čini mi se da vera stalno traži ravnotežu između istine i pripadnosti pa onaj ko insistira samo na istini rizikuje da ostane sam. – rekao sam.

    – A ti? – pitao je.

    – Ja nemam šta da izgubim – odgovorio sam. – Ne pripadam, pa ne mogu ni da budem izopšten.

    Desetak dana kasnije, Brendon je napustio Episkopalnu crkvu i prihvatio radno mesto muzičkog direktora Baptističke crkve u drugom delu grada. Tamo su njegove orgulje svirale bez zadrške.

  • POSLATAK

    Srebrenka sam upoznao pre mnogo godina. Odmah se predstavio kao modni kreator iz Kaknja, mada sam posle saznao da je bio drugorazredni krojač ili što bi se u Pomoravlju reklo – abadžija. Bezopasan, naivan ali pun sebe i vaskolog srpstva. Kada bi tokom razgovora želeo da nešto posebno istakne, prekrstio bi se tri puta. Zaposlio se u fabrici „tejzera“ a muka u zavičaju, naučila ga je da čuva zarađeno. Dobar je radnik a
    nezadovoljstvo na radnom mestu izražavao bi rečima: „Da mi je taj engleski naučit’ do menadžera bi dogur’o!“. Od prvih dana izbeglištva, bio je aktivan u ovdašnjoj pravoslavnoj crkvi gde je za kratko vreme postao dečko za sve. Pomogao sam mu nekoliko puta oko popunjavanja izbegličke papirologije pa sam „ušao“ u grupu Srebrenkovih poznanika koje nije ogovarao. Poznavao je mnogo naših ljudi u Arizoni i svakom je imao ponešto da zameri. Slavio je, kao i većina Srba, Svetog Nikolu, pa kako
    ne bi dospeo na crnu listu, redovno sam pohodio njegovu krsnu slavu.

    Pošto 19. decembra treba ispoštovati nekoliko porodica, kod Silvermena smo (tako su ga zvali Amerikanci) došli među poslednjima. Kuća velika, prizemna ali široka, sa dvorištem koje je izgledalo kao iz časopisa „Hortikultura za početnike“. Travnjak k’o
    na Vembliju, staze koje kruže oko kuće i par stolica koje se retko koriste. Domaćin razdragan, malo nervozan ali u duši srećan. Kako i ne bi kada mu je najvažniji gost u čelu sofre. Sveštenik Branislav sa protinicom.  

    Po ulasku u dnevnu sobu, mirisi dobro znanih specijaliteta ispunili su nam čula. Sto je bio prekriven belim stolnjakom. Na sredini ikona, sveća i slavski kolač. Naši ljudi pristigli iz zapadnih krajeva bivše domovine, post tumače kao kalendarsku kategoriju a porodičnog sveca proslavljaju na svoj način – uz prase, ja’nje i ostale „mrsne“ delicije.
    Ako neko baš insistira, domaćini odgovarju kratko: „Greh na usta ne ulazi, već iz njih izlazi!“ Sveštenici su se vremenom privikli na novu praksu svojih parohijana, jedino što se pre konzumiranja pečenja dodatno prekrste. 

    Domaćin nas je dočekao srdačno, a činjeca da smo sedeli pored oca Branislava ukazuje da se ne kotiramo loše na Srbrenkovoj listi srpskog življa u Arizoni. Post se pominjao usput, više kao preporuka nego obaveza. Neko je dodao da Bog razume i da je važno da se slava obeleži kako treba, jer običaji drže ljude na okupu. Ovali s pečenjem brzo su se praznili, sarma je nestajala a vlasnik radnje u kojoj se pazare proizvodi s Balkana već drugi put se zagrcnuo s projom. Razgovor za trpezom tekao je neobavezno.
    Pričalo se o poslu, o deci, o Americi i Trampu koji će spasiti Srbiju. Negde između druge rakije i sitnih kolača, ton diskusije se polako menjao. Bez posebnog povoda, počelo je ono poznato: „Mi Srbi. Mi pravoslavci. Mi koji čuvamo običaje. Mi kao jedini narod koji slavi slavu.“

    Prota Branislav je sedeo mirno, na mestu koje mu je prirodno pripadalo.
    Povremeno bi se nasmešio, dodao poneku opštu rečenicu o zajedništvu ili veri, ali nije ulazio u diskusiju. Ovdašnji sveštenik je jako fini i tolerantan čovek s kojim sam i ranije razgovarao o mnogim temama. Ovoga puta, pošto smo sedeli jedan pored drugog, pružila mi se prilika da odem korak dalje i postavim neka ozbiljna pitanja. 

    – Oče, često razmišljam o veri i evo već šest decenija ne mogu da nađem svoje mesto u njoj. Šta mislite o nama koji se beskrajno tražimo i uvek nešto zapitkujemo?

    Bio je iznenađen, blago me pogledao ali nije žurio s odgovorom. Popio je gutljaj vina, pogladio sedu bradu tiho odgovorio.

    – Većina ljudi veruje u Boga zato što su ih od najranijeg detinjstva naučili da tako čine. Stvarni razlog zbog koga prihvataju religiju nema nikakve veze s argumentima. Oni je prihvataju iz emocionalnih razloga.

    Postalo mi je jasno da sam naišao na sagovornika koji sumnju ne doživljava kao pretnju.

    Govorio sam kako se verska pripadnost podrazumeva još pre nego što se rodimo. Određena je time ko su nam roditelji i u kom kraju dolazimo na svet. Niko nas ne pita gde ćemo se krstiti niti da li ćemo uopšte verovati. Kada odrastemo i izgradimo mišljenje suprotno religijskom, postoje samo dva izbora – ili da idemo protiv svojih uverenja ili da izazovemo opšti skandal poništavanjem vlastitog krštenja ako takav obred uopšte i postoji.   

    Slušao me je pažljivo a kad sam završio, klimnuo je glavom, prihvatajući težinu onoga što je rečeno.

    Odgovorio je da se čovek u veru uvodi pre nego što je razume, isto kao u jezik. Tek kasnije odlučuje da li će tim jezikom zaista govoriti ili ga samo mehanički ponavljati. Tako je i sa verom: krštenje nije potvrda da neko veruje, nego da mu je put otvoren. Da li će tim putem ikada poći, zavisi od njega.

    – Crkva, bar u svom izvornom shvatanju, nastavio je, nikada nije tvrdila da je vera stvar prisile ili naslednog prava. Nasleđuje se okruženje, simboli, priče – ali ne i vera. Ona počinje tek onda kada čovek prvi put pokaže slobodnu volju.

    Što se tiče raskida i formalnog „poništavanja“, rekao je da krštenje nije ugovor koji se raskida! Ako neko odluči, slobodan je da ide. Ako se vrati, ne vraća se obredu, nego pitanju koje ga nikada nije sasvim napustilo. Vera bez slobode samo je društveni običaj, a običaj bez slobode lako postane nasilje. Crkva najviše gubi onda kada pokušava da zadrži ljude pravilima, umesto smislom.

    – Čak i ako ne vaspitavamo decu u religioznom duhu, moramo ih učiti o veri., požurio sam sa odgovorom. – Kako da im objasnimo da na svetu postoji mnogo religija i da su sve jednake, ali da su hrišćani ‘pobedili’. Da li treba reći deci: Čestitajte hrišćanima kad ih sretnete, jer su oni osvojili svet? I to je istina. Volimo da se tešimo pričom da su sve religije iste, ali nisu.

    Nastavio sam da ne bih izgubio tok misli.

    – Ako mi ne verujete, evo jednostavnog pitanja: koja je godina oče? Za čitavu ljudsku vrstu, sada je 2026. godina! Brojimo dane od Isusa Hrista. Zajedno. I to ima smisla ako ste hrišćanin, ali šta, rade svi ostali? Kako to nije pobeda jedne, dominantne veroispovesti? Onda se neko setio da pita: a šta je sa godinama pre njega? Bilo ih je na milijarde. Morali su retroaktivno da preimenuju godine koje su se već desile i počeli da ih računaju unazad – pre Hrista!

    Otac Branislav se blago nasmešio, kao da ovo pitanje nije čuo prvi put. Rekao je da je računanje vremena praktična stvar koja sa duhovnim ispovedanjem vere nema zajedničkih tačaka. Ljudi su morali da se dogovore oko kalendara, kao što se dogovaraju oko vremenskih zona, novca ili strana sveta. Dodao je da hrišćanski kalendar ne znači
    da ceo svet veruje u Hrista, već da je hrišćanska civilizacija u jednom trenutku oblikovala okvir kako će se računati godine. 

    – Hrist nema potrebu da mu računanje vremena daje legitimitet. Iskreno, vera bi bila slabija ako bi zavisila od kalendara, datuma i praznika. Činjenica što svet broji godine „od Hrista“ ne govori toliko o Bogu, koliko o ljudima i njihovoj potrebi da istoriji daju početak!“ 

    Otpio je gutljaj vina, obrisao bradu i zaključio:

    – Crkva ne traži od čoveka da usvoji kalendar da bi prihvatio veru. Niti da odbaci kalendar da bi sumnjao. Vera se ne dokazuje pobedom nad drugima, nego opstajanjem u čoveku.

    Mnogo puta sam polemisao sa neistomišljenicima i trudio se da ih „pobedim“ argumentima. Smirenost i tolerancija prote Branislava izazvala je suprotan efekat. Za razliku od prethodnih rasprava, više sam slušao a manje razmišljao o svom odgovoru. Iznenada, setio sam se nečega što me odavno tišti. Tema prilično osetljiva pa sam
    stidljivo počeo: 

    – Postoji reč u srpskom jeziku, na koju smo zbog istorijskih nedaća posebno osetljivi!“

    Sagovornik se po prvi put malo štrecnuo jer „nezgodnih reči“ u našem jeziku ima i više nego što je potrebno.

    – Srbi su pokrštavani u vreme Otomanskog carsta, Prvog i Drugog svetskog rata… Čini mi se da iz tih nesreća nismo naučili lekciju. Naša crkva svojim strogim pravilima vrši neku vrstu ‘dobrovoljnog pokrštavanja’!.

    – Bog s tobom prijatelju, ti ode baš daleko!, reagovao je sveštenik. – Nadam se da imaš čvrst argument za takvu optužbu!

    Osetio sam se neprijatno jer sam povredio osećanja ovog dobrog čoveka, odanog veri, Bogu i svom narodu. A opet, baš zbog svega toga, morao sam čuti njegovo objašnjenje.

    – Vidite, ako je mlada pravoslavne vere a mladoženja pripada nekoj drugoj, da bi se venčali u našoj crkvi, budući muž mora da promeni veru. Isto je i kod krštenja. Ako oba roditelja nisu pravoslavci, dete će ostati nekršteno!

    Sveštenik je na trenutak zaćutao. Ruka je krenula prema sitnim kolačima.
    Pogledao me je pažljivije nego ranije, proveravajući da li sam svestan težine reči koje sam izgovorio. Rekao je da je pokrštavanje kroz istoriju uvek obavljano uz nasilje i poniženje. Previše je bolno da bi se toliko pojednostavilo. 

    – Ovo što ti opisuješ, nastavio je, Crkva ne vidi kao pokrštavanje. Vidi to kao granicu.

    Zastao je, pa nastavio sporije.

    – Venčanje i krštenje nisu obredi koji se prilagođavaju svima. To su svedočanstva vere. Ako neko želi da ih primi, mora da zna u šta ulazi.

    Rekao je i da tu granicu svi moraju poštovati i da Crkva nema prava da ikoga gura preko nje.

    – Ako se neko krsti samo da bi se venčao, rekao je, onda je to poraz. I za tog čoveka i za Crkvu. Vera koja se nudi kao uslov, ostaje prazna.

    Oprezno je pomenuo i decu pazeći na svaku izgovorenu reč.

    – Dete ne ostaje nekršteno zato što je kažnjeno, rekao je. – Ostaje slobodno. Vera se ne nasleđuje kao imovina. Ona ili dođe kasnije, ili ne dođe nikad.

    Na kraju se zamislio i izneo argument koji je zvučao i kao odgovor na moje
    pitanje ali i upozorenje samom sebi. 

    – Crkva greši svaki put kad zaboravi razliku između čuvanja granice i stvaranja straha, rekao je. – Onog trenutka kada počnemo da prebrojavamo vernike, izgubili smo ono što smo hteli da sačuvamo.

    Nije tražio da se složim. Samo me je pogledao, kao da je rekao sve što je znao i nosio u sebi, a ostalo valja prepustiti tišini. U meni je, međutim, ostalo pitanje koje nije tražilo odgovor za slavskim stolom. Ako vera služi prvenstveno da bi se znalo kome ne pripadaš, a ne kome se približavaš, da li je to vera ili samo znak raspoznavanja?

    Domaćin nas je ispratio do vrata i u kesu spakovao „poslatak“: pečenje, malo sarme i sitne kolače umotane u salvetu. Dok smo se opraštali,  prota me je osmotrio kratko. Nije rekao ništa. U njegovom pogledu sam prepoznao razumevanje.Napolju je bilo tiho. Kuća je ostala iza nas. Razgovor se završio, pitanje je ostalo.
    Vera se, pomislio sam, ne prepoznaje po tome kome pripadaš, nego po tome koliko prostora ostavljaš drugome. A to je nešto što se ne može spakovati u kesu, niti poneti kući. Ona se nosi u sebi i ne nameće drugome.

  • POGREŠNA PORUDŽBINA

    Kafić „Dilema“ je bio pun. Stajali smo u redu za kafu, obojica pomalo umorni, u godinama koje se više nisu trudile da se sakriju, ni od drugih, a ni od nas samih. Primetio sam da je čovek ispred mene odsutno premeštao novčiće u ruci, kao da mu je njihov redosled važniji od same porudžbine. Kada je shvatio da je došao na red, trgao se. Kafedžija Luka je čekao, drugi su čekali, a ja sam ćutao. Posle kratke pauze rekao je:

    „Čaj s mlekom.“

    Čekao sam da Luka napravi svežu kafu i gledao u daljinu. Par minuta kasnije, zaključujem da su ostala samo dva slobodna mesta, jedno tačno naspram čoveka s novčićima. Klimnuo sam glavom, on je uzvratio. Ćutali smo neko vreme, zaokupljeni vlastitim mislima, sve dok nismo shvatili da su nam zamenili porudžbine. On je dobio moju kafu, ja njegov čaj.

    „Ništa strašno“, rekao je.

    Nasmejali smo se.

    „Izgleda da je onaj ‘odozgo’ odlučio da se malo našali“, dodao je.

    „Ako taj gore uopšte postoji“, odgovorio sam bez razmišljanja.

    Pogledao me je iznenađeno, ali dobronamerno. Na stolu je stajala tanka, pohabana knjiga bez korica. Nije to bila Biblija, bar ne ona kakvu sam navikao da viđam, mada je na nju podsećala. Više je ličila na staru svesku iz koje je ispalo previše listova. Pokušao sam da ne gledam u knjigu, ali nisam uspeo.

    „To nije Biblija“, rekao je, kao da mi čita misli. „To su samo njeni delovi sa kojima se slažem.“

    Napravio je kratku pauzu, kao da razmišlja da li da nastavi, a onda je mirnim glasom dodao:

    „Ne volim knjige koje nude apsolutnu istinu. Verujem samo u ono na šta ukazuju. Mnoge stvari ne stanu u knjige, a ni u definicije.“

    Takvu smirenost viđao sam ranije u filmovima, i to kod monaha. Predstavio se. Rekao je da se zove Piter, da je vernik, ali da ne pripada nijednoj crkvi ili zvaničnoj religiji. U načinu na koji je sedeo nije bilo ničeg ceremonijalnog. Nije tražio pažnju, niti je pokazivao želju da nametne svoje verovanje. Šolju je držao mirno, a pogled mu se povremeno otimao, bežeći nizbrdo prema centralnoj ulici. Činilo se da misli nisu stizale da isprate sve šta se napolju dešava. Kafa i čaj između nas, naizgled samo greška u porudžbini, a u stvari povod za ozbiljan razgovor. Posle kratke tišine, pitao sam ga nešto što me je od oduvek zanimalo.

    „Kako uopšte izgleda verovati u Boga, a ne pripadati nijednoj crkvi?“

    Piter se nije iznenadio. Kao da je pitanje već mnogo puta čuo, a danas je sve vreme lebdelo između nas, čekajući da bude izgovoreno.

    „Izgleda kao osećaj slobode“, rekao je. „Bez pritiska da se uklopim u tuđa pravila. Nema rasporeda, nema publike, a ponajmanje potrebe da se složim sa onima koji propovedaju dogmu ili da ličim na ove druge koji samo klimaju glavom.“

    Zadržao je pogled na šolji, kao da proverava da li je još topla.

    „Ponekad uđem u crkvu“, nastavio je. „Ne zato što moram, nego zbog tišine. Tamo se lakše čuje ono što inače potiskujemo. Ali ne mislim da je Bog vezan za zidove, obrede ili hijerarhiju. Ako postoji, onda je prisutan i van toga.“

    Napravio je kratku pauzu.

    „U praksi, čovek treba da radi koliko može, da greši koliko mora, ali da se ne skriva iza pravila kad pogreši. Poželjno je više slušati, a manje govoriti. Ne moramo imati sve odgovore da bismo verovali.“

    Složio sam se gotovo instinktivno. Taj neobični osećaj verske slobode zvučao je tačno onako kako sam ga i ja razumeo, samo ga nisam s drugima delio.

    „Znaš šta mi tu jako smeta?“, rekao sam. „Kod mene u zavičaju, na tom našem brdovitom Balkanu, vera se ne bira. Ona se dodeljuje.“

    Piter me je gledao pažljivo, nije treptao.

    „Ako se rodiš u Srbiji, ti si automatski Srbin pravoslavac. U Hrvatskoj si Hrvat katolik. Kao da ti uz izvod iz matične knjige rođenih uruče i versku pripadnost.“

    Zastao sam na trenutak, tražeći pravi ton.

    „Beba se rodi, pa se odmah i krsti. Podrazumeva se. I eto, dete koje još ne zna ni da govori postaje vernik tačno određene denominacije. Niko se ne pita, a šta ako to dete, kad odraste, poželi da bude budista? Ili da ode u neku protestantsku crkvu? Ili da ne veruje uopšte?“

    Piter se blago nasmešio, ne ironično, više setno.

    „Bio sam u pravoslavnoj crkvi u Finiksu“, rekao je. „I u manastiru u Safordu. Lepo mesto. Freske su me zadržale duže nego što sam planirao.“

    Kao da je namerno krenuo okolo, pre nego što se vrati na suštinu.

    „Znaš“, nastavio je, „meni je ta tradicija bliska. Ikone, tišina, miris tamjana. Ali to je kultura. Vera je nešto drugo.“

    Okrenuo je šolju u rukama, polako.

    „Slažem se s tobom“, rekao je. „Vera bi trebalo da bude odluka. Ne etiketa. Ne nasledstvo ili nešto što ti se upiše pre nego što si sposoban da odlučiš.“

    Podigao je pogled.

    „Ali nemoj misliti da je to samo balkanski problem. U većem delu sveta ljudi se rađaju u veri kao što se rađaju u jeziku. Ovde u Americi postoji izraz: ‘Odrastao sam u pravoslavnoj, katoličkoj, protestantskoj porodici.’ To bar sugeriše mogućnost izbora kada dete poraste.“

    Mudro rečeno – vera kao maternji jezik. Nešto što usvojiš pre nego što razumeš značenje reči. A mogućnost izbora je dobra čak i kada je na lingvistici zasnovana.

    Piter je ćutao nekoliko sekundi, a onda me je iznenada pogledao direktno.

    „A ti?“ pitao je.

    Pitanje me je zateklo. Shvatio sam da je lakše raspravljati o globalnim pojavama, društvenim normama i religijskim zajednicama. Sada sam morao da govorim o sebi. Shvatio sam da mi nedostaje reči i da nemam spreman odgovor. Rekoh da ne volim jednoumlje, rigidnost, a ponajmanje trenutak u kojem lepo osmišljene priče počnu da važe kao pravilo ponašanja. Tu pre svega mislim na hrišćanske denominacije, na sisteme u kojima se ljudima nameću pravila, na sveštenike čija je uloga obesmišljena i monetizovana. Bog ostaje sveden na simbol, dok vera nekako sklizne u drugi plan.

    „Hrišćanska priča o nastanku sveta mi je naivna i nelogična“, rekao sam. „Ali je lepa. I uglavnom zasnovana na dobroti i pozitivnim moralnim vrednostima. Kao bajka koja ne pokušava da objasni sve, već da čoveka učini boljim.“

    Podelio sam s Piterom utisak da ljudi koji zaista veruju retko govore o religiji bez povoda. O tome pričaju kada ih neko pita, a možda ni tada. Ne drže predavanja i ne pokušavaju da ubede druge da misle isto kao oni.

    Piter je ćutao dok nisam završio, a onda je blago klimnuo, kao da upravo sluša nešto neočekivano, ali ne i strano.

    „Pa dobro“, rekao je, „veruješ li ti onda ili ne?“

    Nasmešio sam se kiselo, pogledao sagovornika pravo u oči i pokušao da objasnim:

    „Ne verujem u Isusa Hrista, niti u druge bogove“, rekao sam. „Ali poštujem pravo svakoga da sebe smatra hrišćaninom, muslimanom, budistom… Ono što me ljuti jeste potcenjivanje ljudske inteligencije – kad se priča o postanku sveta svede na predškolski nivo, a najveće moralne dileme objasne višom silom.“

    „Znači ateista?“ pitao je.

    „Naprotiv, prijatelju“, rekao sam. „Od naivnih vernika u dogmatske bajke mnogo više me nerviraju sveznajući ateisti.“

    Piterovo lice se ozarilo. Otpio je gutljaj čaja i radoznalo čekao objašnjenje.

    Objasnio sam da vernici koje poznajem često ne kriju sopstvenu zbunjenost. Veruju u ono što im se prenosi, ali priznaju da mnogo toga nisu razumeli. Za razliku od njih, samouvereni ateisti govore o nauci kao o zatvorenoj priči, sa konačnim odgovorima i bez prostora za sumnju i dodatna pitanja. Rekao sam da mi smeta ta nova vrsta jednoumlja, u kojoj se od teorije pravi apsolutna istina. U kojoj je sve „odavno objašnjeno“, a svaka sumnja dočekana kao neznanje, zloba ili teorija zavere.

    Piter se nasmejao, a ja sam nastavio.

    „Zamisli“, dodao sam, „novinara, glumca ili profesora matematike koji s potpunom sigurnošću barataju činjenicama starim milijardama godina. I ne daj Bože da ih pitaš kako to znaju. Jer tada više nisi sagovornik, nego problem.“

    Zastao sam, pa dodao tiše:

    „Meni to više liči na slepo verovanje nego na nauku.“

    Piter me je saslušao i bez žurbe uzvratio. Nije branio veru, niti je osporavao ono što sam rekao. Delovalo je kao da mu je važnije da razume nego da se složi.

    „Znaš, i vera i nauka počinju isto. Pitanjem! Problem nastaje onda kada ljudi počnu da se ponašaju kao da su stigli do kraja, do konačnog odgovora.“

    „Tvojim rečnikom kazano – neznanje nije greh, ali apsolutna istina jeste!“, dodao sam.

    Gledao je u praznu šolju, tražeći naučno objašnjenje nastajanja taloga.

    „U veri me najviše plaši trenutak kada prestane sumnja, a u nauci kada nestane pitanja. U oba slučaja, razgovor se završava.“

    Nisam želeo da mu protivrečim. U tom trenutku mi je bilo važnije što razgovor teče mirno, bez želje da se završi pobedom jedne strane. Piter je ustao, obukao jaknu i uzeo svoju pohabanu knjigu. Zadržao se trenutak, kao da razmišlja da li još nešto treba da kaže.

    „Možda je najveći problem“, rekao je, „što ljudi previše brzo traže sigurnost u pravilima, u objašnjenjima i tuđim odgovorima.“

    Zatim me je pogledao, kratko, i nastavio.

    „Ako niko od nas nije birao gde će se roditi, u koju će ga veru ‘upisati’ i šta će mu prvo objasniti, onda je jasno koliko su naši prvi pogledi na svet oblikovani okolnostima, a ne ličnim uvidom. Reči koje prve čujemo, strahovi koje rano naučimo i pravila koja usvojimo dolaze pre nego što naučimo da postavljamo pitanja. Zato mnoga uverenja nosimo kao nešto nasleđeno, a ne izabrano.“

    Nisam odgovorio, pokušavajući da proniknem u dubinu njegovih reči. Prijao mi je ovakav razgovor. Sagovornik je pružio ruku i predložio:

    „Hajde da nastavimo drugi put“, rekao je. „Očigledno nismo završili.“

    Razmenili smo brojeve, uz onaj kratki, pomalo nespretan osmeh ljudi koji su iznenada shvatili da su našli sagovornika za temu koja im je važna, ali o kojoj se nerado govori. Dok je odlazio, gustirao sam kafu i razmišljao:

    „Možda je ovo početak jednog neobičnog, intelektualnog prijateljstva dvojice namćora, koji se ne slažu oko mnogo čega osim onog najvažnijeg – da pitanja vrede više od gotovih odgovora.“

    A to mi je, za prvi susret, bilo sasvim dovoljno.

  • HOGAR STRAŠNI PROTIV DONALDA GROZNOG

    Kada Donald u Evropu krene
    Mudar plače, a budala blene
    Novokomponovana narodna pesma sa Grenlanda

    Dragi čitaoče, dok si ti uživao u skromnom enterijeru apartmana na periferiji Davosa, prosečni konzument medijskih sadržaja u Americi imao je bogatiju ponudu ili, što bi pošten Srbin rekao: „zaigrala mečka i pred njihovim vratima!“ O tome čemu tekstu koji sledi, a da bismo mu dali ozbiljniju notu, počećemo od mitologije.

    Legenda kaže da su, nekada davno, pijani Vikinzi pomešali imena ostrva, pa je Island (Iceland – ledena zemlja) nazvan po ledu koji su doseljenici videli tokom jedne surove zime, zanemarujući zelenilo tokom ostatka godine, dok je Grenland (Greenland – zelena zemlja) dobio primamljivo ime kako bi privukao nove koloniste. Mitovi uvek dobro zvuče, ali istina je ovoga puta još zanimljivija.

    Prema istorijskim izvorima, jedan od ranih norveških istraživača, Flóki Vilgerðarson, proveo je surovu zimu na ostrvu i video mnogo ledenih blokova u fjordovima, pa je zbog tog prvog utiska ostrvo nazvao „Island“. Ime mu je ostalo iako je klima u velikom delu ostrva relativno blaga, a zahvaljujući toplim morskim strujama, tokom leta može biti iznenađujuće zeleno i relativno toplo. Ime Grenland je delo drugog poznatog vikinga, Erika Crvenog. On je u 10. veku bio prognan iz Islanda i naselio se na velikom, neistraženom ostrvu. Da bi privukao druge doseljenike, dao mu je privlačno ime – Zelena zemlja, iako je većina teritorije prekrivena ledom. Ime je imalo marketinški efekat i pomoglo da se naselja brže formiraju.

    MALO SMO SE ŠALILI

    Vreme leti, vekovi se kotrljaju, a zbrka oko imena još uvek nije prestala. Sve je počelo kada su moćnici koji iz senke vladaju svetom odlučili da se surovo našale sa svojim podanicima, tj. svima nama. Tako su 2016. napravili generalnu probu i u Belu kuću doveli „uspešnog biznismena“ koji je bankrotirao samo šest puta. Naredne četiri godine zasmejavao je domaću i svetsku javnost, pomogao komičarima da uvećaju zaradu, ali su ga oni odozgo držali pod kontrolom. Na kraju ovog planetarnog vodvilja spakovali su ga u ostavu da se malo ukrti i zamenili nesrećnikom koji tokom čitavog mandata nije bio siguran gde se tačno nalazi. Uvidevši da kod fejsbukom prosvećenog naroda prolazi bukvalno sve, iz podruma su ponovo izvadili narandžastog zamlatu, ali su mu ovog puta dodelili opasniju ulogu.

    Prošlo je samo godinu dana od početka njegovog drugog mandata, ali više nikome nije do smeha. Amerikanci su dobili ono za šta su glasali: imigrantska policija – ICE (Immigration and Customs Enforcement) – uspešno glumi Gestapo i jureći ilegalne imigrante ubija svoje državljane. Na ulicama Minesote besni građanski rat koji zvanično još nije počeo, a predsednik Tramp je zažmurio na oba oka i započeo još jednu siledžijsku misiju. Ovoga puta, na red je došla „stara dama“, iako preplanuli Donald više voli one mlađe. Kako bi, posle objavljivanja „Dosijea Epstin“, smirili domaću javnost, Trampova administracija je najpre napala Venecuelu, a onda su se dosetili pijanih Vikinga sa početka naše priče i odlučili da okupiraju Grenland. A ima li boljeg mesta da cirkus zablista u punom svetlu od Svetskog ekonomskog foruma u Davosu? Na samom početku delegacija je imala problem s avionskom elektrikom jer je predsednik verovatno odmah uključio fen za kosu. Vratili su se u bazu i Ameriku napustili drugim vazduhoplovom. Po dolasku u Švajcarsku počinje tragikomedija na kojoj bi im pozavideli i autori latinoameričkih i turskih serija.

    U obraćanju svetskim liderima Donald Tramp je održao, nazovimo to, vrlo „normalan“ govor u kojem je više puta pomešao Grenland i Island, vetrenjače okarakterisao kao „ništarije“, rekao da bez SAD Kanada ne bi postojala, ismevao predsednika Francuske zbog naočara za sunce, izmislio novu državu pod imenom „Aberbaižan“ i poručio publici u Švajcarskoj, gde većina stanovnika govori nemački, da bi bez Sjedinjenih Država govorili nemački jezik. Tokom Trampovog govora sala je bila puna, a najvažniji lideri slušali su njegovu besedu iz prvog reda. Svi koji su se dokopali mesta dobili su „švedski sto“ budalaština baš onako „à la carte“. Predsednik SAD se pohvalio američkim doprinosom u Drugom svetskom ratu kao da je on imao ikakve veze s tim. Njegov otac nije učestvovao, a za dedu se ne zna tačno da li je, i na kojoj strani, ratovao. Tramp dolazi iz duge loze muškaraca sa izgovorima i lažnim dijagnozama, ali je vojnicima koji su zaista dobijali ratove uskratio finansiranje veteranskih programa. Ni ovoga puta nije propustio da pomene svog ljutog neprijatelja: „Najveća prevara u istoriji, ta ‘zelena’ prevara. Vetrenjače svuda. Vrte se, a ne rade ništa, samo ubijaju ptice i uništavaju pejzaže. Svaki put kad se okrenu, gubite ogromne pare. Vetrenjače su najobičnije ništarije.“ Pravi razlog zbog kog Donald mrzi vetrenjače je najverovatnije to što, kad god je blizu neke od njih, pokvari mu se frizura. Potom je istakao da bi američke trupe, ako izvrše invaziju Grenlanda, bile nezaustavljive. I tu je u pravu jer njegovi specijalci ne bi imali mnogo problema da savladaju nekoliko morževa i jednog starijeg čoveka na svetioniku. Mučenje je trajalo više od sat vremena, da bi negde na sredini govora dozvolio publici da predahne, a celom svetu da odahne, rekavši da neće koristiti vojnu silu.

    Istog dana razgovarao je sa Markom Ruteom, šefom NATO-a, i dodatno ublažio svoju pretnju carinama protiv američkih saveznika koji su mu stajali na putu „preuzimanja“ Grenlanda. Ostvario je da Amerika dobije sve ono što je već imala i, naravno, proglasio pobedu. Dakle, uprkos trijumfu, naglo je povukao ručnu, a to i nije baš mudra ideja jer više niko ne zna – šta je sledeće? Trampovo liderstvo podseća na ponašanje seoskog đilkoša u lokalnoj kafani. Najpre pretnjama pokuša da primora druge zemlje da prihvate njegov ultimatum i čeka reakciju. Tako je posle Venecuele poverovao da je sve moguće. Sledeći korak bio je Iran, gde je želeo promenu režima i brzo shvatio da to ne ide lako. Onda je na red došao Davos, gde je otišao predaleko jer je pretnja Grenlandom udarila u srž NATO partnerstva i potpuno obesmislila njegovu suštinu. Evropski saveznici su se konačno ujedinili i postavili crvenu liniju o koju se ostareli kauboj sapleo i morao da podvije rep. Na počinak je otišao kao gubitnik, a ujutru se probudio kao da se prethodnog dana ništa nije dogodilo.

    VIKINŠKA VEZA

    Iz izvora bliskih delegaciji koja je u Davosu imala ulogu posmatrača saznali smo da je Tramp okrenuo ćurak naopako iz sasvim drugih razloga. Naime, posle završenog govora Donaldu Groznom iz prvog reda je prišao hrabri viking sa Balkana – Hogar Strašni. Ukratko mu je objasnio složenost situacije i posavetovao ga da se ne zeza mnogo sa evropskim liderima, već da se okrene pravim saveznicima. Tramp je odlučio da iskoristi mudrost balkanskog vikinga i obećao da će ubediti zeta da promeni mišljenje. Na kraju ovog srdačnog, bilateralnog susreta Hogarova desna ruka Helga htela je da napravi snimak za uspomenu, ali joj je crkla baterija u telefonu. Ako u ovu „vest“ niste poverovali, vama definitivno treba ukinuti Informer na kablovskoj!

    Drugog dana boravka u Švajcarskoj Donald se naljutio na „popularnu decu“ koja s njim nisu htela da se igraju i pronašao sebi bolje društvo u kome će ponovo biti glavni. Smislio je tako organizaciju koja se zove Odbor za mir, a koja je ništa drugo nego neuspela kopija Ujedinjenih nacija. Naravno, članstvo u Odboru za mir nije besplatno jer je od potencijalnih članova tražio po milijardu dolara. Gotovo nijedna zapadna demokratija nije prihvatila da učestvuje u narcisoidnoj kreaciji razmaženog bucka iz Amerike, ali su se odmah prijavili lideri Saudijske Arabije, Katara, Mađarske i Kosova. Tramp je čak pozvao i Putina da bude deo Odbora za mir, kako bi popunio slobodno vreme kada ne bombarduje Ukrajinu. A sada nagradno pitanje: znate li ko je predsednik ovog odbora?

    Posle povratka iz jedne od najvećih istorijskih misija Donald Tramp je prisustvovao premijeri dokumentarnog filma „Melanija“ reditelja Breta Ratnera koji je producirala prva dama SAD. Njena ljubav prema sedmoj umetnosti datira još iz mladosti, a iz istih onih, dobro obaveštenih izvora saznali smo da je Melanija ovih dana ponovo gledala film „U raljama života“. To je priča o nesrećnoj devojci koja nikako da pronađe muškarca koji bi je zadovoljio u svakom pogledu. Rečeni izvori dodaju da je pažnju gospođe Tramp najviše privukao lik „Trokrilnog“ koji tumači Bata Živojinović. On Štefici Cvek obećava da će je „rastakati“ celu noć, dok joj se ne vrati tetka iz Bosanske Krupe. Posle projekcije Melanija je šapnula prijateljici da je spoljna politika njenog muža podseća na muškarčinu iz filma koji samo preti, a kada treba da se dokaže – fali mu ili žvaka ili dlaka u jajetu. Premijeri filma „Melanija“ prisustvovali su čelni ljudi kompanija Apple, Amazon, MGM i Zoom, zatim kraljica Jordana Ranija i bokser Majk Tajson. Svečanost je održana istog dana kada je u Mineapolisu ubijen Aleks Preti.

    Posmatram te iz prikrajka, dragi čitaoče, i sve mi se čini da ne veruješ mojim izvorima. Možda su njihove tvrdnje slobodnije, čak pomalo neozbiljne, ali ne zaboravi u kakvom svetu živimo. Ovo je vreme besmisla, zla i bezumlja, gde su novinski naslovi poput ovih svakodnevna pojava: „Pripadnici ICE sa deset hitaca ubili čoveka u samoodbrani“; „Čačani uhapšeni zbog grudvanja“; „Počela priprema terena za izgradnju hotela u Gazi“; „Mi nemamo zvučni top, ali ga ne koristimo“; „Uhapšen petogodišnji dečak u Mineapolisu“; „Samo tu nastrešnicu nismo rekonstruisali“…

    Još da nam nije vikinga spremnih da pomognu u nevolji i hrabrih reditelja koji dokumentarnim filmovima pokreću važne teme i menjaju svet, ko zna šta bi nas još snašlo. Posle svega, da li i dalje sumnjaš u tvrdnje naših izvora?
    E, pa nemoj da se ljutiš – ti si prvi počeo!

  • EMIGRANT – NOSTALGIJE GARANT

    Restoran „Kafe Balkan“ u severnom delu Feniksa. Prošlo je podne, vreme ručka, pa je gužva uobičajena. Ćevapi se puše iz kuhinje, burek rumeni iz staklene vitrine, a sitni kolači izazivaju zazubice kod ogladnelih gostiju. Ima već godinu dana otkako sam prvi put doveo kolege s posla u ovaj restoran. Od tada, bar dva puta mesečno dolazimo ovde na ručak. Dogovor je jednostavan: ja poručujem za sve, a oni ne mare da plate, samo da ne moraju da lome jezik. Stiže klopa, a Dilan me pita kako u Srbiji ljudi koriste pauzu za ručak. Nije lako objasniti, jer su razlike ogromne, ali dajem sve od sebe.

    Kao prvo – klima uređaj. U Arizoni leti gruva za sve pare. Dok je spolja 40, unutra je jedva 20 stepeni. U mom zavičaju to bi bila nemoguća misija, pošto se ovaj uređaj za rashlađivanje prostorija tretira kao atomska bomba s odloženim dejstvom. Promaja deluje odmah, a dugoročne posledice osećaju se kasnije. Na nepristojno pitanje: „Zašto ne uključite klimu kada je već na zidu?“, moji zemljaci nude lepezu raznih, na „medicini“ zasnovanih objašnjenja – da je to nezdrava đavolja rabota od koje se čovek odmah razboli.

    – Dobro, ali tamo ljudi sigurno duže žive! – konstatuje Stiven.

    – Prosečni životni vek u Srbiji je 75,7 godina, a u Arizoni 78,8 leta – odgovaram spremno.

    AJMO NA PO JEDNU

    Donosim pivo za društvo, nije red da ispadnem mufljuz, pa objašnjavam sledeću, u Americi nezamislivu kategoriju: „Ajmo na po jednu!“

    Kada se drugari sretnu u gradu tokom radnog vremena, razgovor se obično svede na četiri magične rečenice:

    „Ajde da svratimo na po jednu!“

    „Dobro, al’ samo jednu!“

    „Ajd još po jednu, na dve noge smo došli!“

    I veliko finale – „Da smo mi živi i zdravi!“

    Amerima se priča sviđa. Kris obnavlja prethodno naučeno gradivo: „Živeli!“, dok Džesika uključuje matematiku:

    – Pa dobro, dva pića. To i nije tako mnogo!

    – Imajte u vidu da prosečan srpski pregalac tokom dana sretne bar desetak drugara – objašnjavam nijanse.

    I taman kad je bilo najslađe, pauza za ručak ističe. Kolege naručuju baklave i princes-krofne za poneti, a u mojoj glavi promiču slike iz mladosti: kafa uz poslovne razgovore, rakija za brigu, pivo za osveženje i vino za ćutanje kada od svega ponestane reči.

    Beše lepo dok je trajalo. A opet, stvarni život počinje pre „Ajmo na po jednu“ i posle „Da smo mi živi i zdravi“. To mu dođe nešto kao pauza od pravih problema, intermeco nevesele realnosti. Ovde su pauze retke. Sve je precizno zapisano. Vreme se meri, rezultati broje, a osećanja ostaju negde sa strane. Zavičaj ostane u čoveku kao poznata pesma – retko je pevaš, ali reči znaš napamet. Rečenica „Ajmo na po jednu!“ nije samo poziv na piće. To je osećaj da imaš kome da se poveriš. Da te neko i bez reči razume.

    Odlazak iz zemlje nije samo promena adrese. To je lom identiteta, seoba sećanja i početak novog života bez prava na grešku. Emigracija nije avantura ni luksuz. Ona je često poslednje, ponekad i jedino rešenje.

    Kada se čovek rodi u zemlji u kojoj vlada hronična politička nestabilnost i gde institucije stalno pucaju po šavovima, odlazak više ne izgleda kao izbor, nego kao izlaz. Čovek ostavlja karijeru, roditelje, poznate ulice i prijatelje, i kreće u neizvesnost, sa osećajem da nema pravo ni na pogrešan korak, ni na pogrešan potez.

    Nije to, kako neki vole da kažu, „migracija stručnjaka“, već nasilje nad emocijama i egzodus nade. Odlaze ljudi svih zanimanja i generacija, a svi nose isti teret: kako početi sve ispočetka, a opet ostati svoj. U domovini su bili neko i nešto. Imali su ime, reputaciju, posao koji vole. Znali su kako sistem diše. Ko može da završi registraciju kola, a ko ličnu kartu. Imali su veze, ali ih nisu koristili. A onda su postali broj u redu za radnu dozvolu. Još jedan stranac s akcentom. Onaj koji zna da sluša, a retko govori. Ljudi koji ne traže previše, jer se boje da izgube i ono malo što su stekli.

    U početku sve deluje privremeno: „Samo da se snađemo. Dok ne sredimo papire. Dok deca ne krenu u školu.“ A to privremeno se brzo počne brojati godinama.

    I odjednom, neko ko je predavao na univerzitetu radi kao vozač ili konobar. Novinar puni rafove u supermarketu. Arhitekta ugrađuje vrata i prozore. Nema u tome ničeg sramnog. To je početak, a svaki početak je težak.

    Ponovo se prolazi kroz školu života kakvu nijedan fakultet ne može da ponudi. Na sve se čovek nekako privikne, ali ono što boli jeste delimičan gubitak identiteta.

    U tuđem jeziku reči se polako gube. Nijanse karaktera blede. Humor postaje nespretan. Samopouzdanje se gradi iznova, bez veza i poznanstava kojih smo se nekada gnušali. U tim prvim godinama važna je svaka podrška. Osmeh komšije. Savet kolege koji kaže: „I ja sam kroz to prošao.“ Mnogi emigranti te susrete pamte bolje nego rođendane.

    U inostranstvu su kontakti funkcionalni. Komšija je ljubazan, kolega korektan, ali prijateljstva se grade u mladosti. Nema zajedničke prošlosti, lokalnih zajebancija i porodičnih veza koje spajaju ljude. Posete se zakazuju unapred, druženja planiraju.

    Mnogi emigranti nauče da tugu, sreću i dileme zadrže za sebe. Iako okruženi ljudima, često su usamljeni. Najviše zaboli kada shvatiš da nema nikog da ti dođe bez najave, jer nikom nisi „usput“.

    „VRIJEME OČAJA, VRIJEME NADE, JEDNI RUŠE A DRUGI GRADE“

    Srećom, u tom mraku neizvesnosti uvek se pojavi svetlo. Najčešće u formi novog izazova – ambicije.

    Ne one velike, korporativne ili holivudske, već tihe, uporne, svakodnevne. Ambicije da deca žive bolje. Da se nauči jezik. Plate računi. Da se više ne pitaš kako da preživiš, već kako da živiš.

    Kod emigranata ambicija ima drugačije lice. Nisu važne titule ni nagrade. Važno je dokazati da vrediš, da opstaneš i da ne poklekneš.

    Mnogi tada otkrivaju nove profesije. Umetnici postaju majstori za klimu. Inženjeri voze kamione. Pravnici prodaju osiguranje. Ne uče samo nove poslove, već i nove vrednosti – kako izgleda radno vreme koje se poštuje i sistem koji te meri po učinku, a ne po partijskoj pripadnosti.

    Ali uče i drugu, mračniju stranu – da su i najbolji radnici samo broj u sistemu. Velike kompanije ne zanima individualnost, duhovnost, talenat. Njima nije važno ko si bio, već koliko brzo odgovaraš na mejlove, koliko poziva obradiš na sat, koliko puta klikneš na pravu opciju u kompjuterskom sistemu.

    Još više. Još žešće. Još, još… Razgovori se snimaju i analiziraju. Kao da radimo u špijunskoj službi, a ne sa ljudima od kojih živimo. Tenzija raste, ali često ne dolazi ni od klijenata ni od kolega, već od nevidljivih likova s vrha hijerarhije koji kroje sudbinu bez objašnjenja i diskusije.

    Ljudi s iskustvom, znanjem i ljudskim pristupom često postaju smetnja. Previše su „skupi“. Ne „trče“ dovoljno brzo. Provode previše vremena sa klijentom koji je očajan i traži razumevanje. A sistem ne meri razumevanje, meri brzinu.

    U takvom okruženju posvećenost počne da liči na naivnost, iskustvo na teret, a human pristup na grešku u matrici. Jedni se tada povuku, prestanu da se trude i uđu u rutinu. Drugi obole od hroničnog stresa, anksioznosti i nesanice.

    Ipak, problem nije u ljudima, već u sistemu koji sve više gubi smisao. Srećom, ima i onih koji ne pristaju da budu samo „ljudski resursi“ u rukama menadžmenta. Malo ih je, ali su hrabri. Poslednji Mohikanci profesionalizma u nehumanom rezervatu korporativnog kapitalizma 21. veka.

    Život teče. Dani prolaze. I dođe vreme kada godine počnemo brojati drugačije. Više nije važno gde si radio ni koliko si zaradio, već šta ostaje iza tebe.

    Većina emigranata tada ne razmišlja o karijeri, već o pređenom putu. O borbi u kojoj su sačuvali sebe. U kojoj nisu stigli na vrh, ali nisu izgubili kompas.

    U tim sećanjima ima i tuge i radosti, i uspeha i promašaja, ali pre svega – ponosa. Potvrde da sve to nije bilo uzalud. Oseti se to u osmesima unuka, u zahvalnosti dece, u poverenju koje si stekao kod prijatelja – čak i kada su retki, čak i kada su daleko.

    Danas se o migraciji govori kroz brojke. Koliko je otišlo. Koliko ostalo. Koliko došlo. Ređe se govori o tome kako ti ljudi žive i šta nose u sebi.

    Zato ove priče treba pričati. Ne da bismo se žalili ili hvalili, već da bismo se razumeli. Jer niko ne odlazi iz dokolice.

    Postoje trenuci kada emigrant, koji je stekao stabilnost i uhvatio ritam, oseti čežnju za starim životom. Ne za nepravdom, već za ritualima. Kafom usred radnog dana. Neobaveznim razgovorima. Opuštenošću.

    Ali onda se javi onaj drugi glas – podsetnik da jedno s drugim ne ide. Bez odricanja nema napretka. Ako stalno sediš u kafani, ne možeš ništa napraviti.

    I tako se nastavlja tiha svađa unutrašnjih glasova u svesti svakog emigranta. Jedan zove na put preko okeana, dok drugi strogo opominje: „Sedi di si, jer ni za di si nisi!“

    Vremenom, zavičaj počne da liči na zimski pejzaž. Lep je na fotografiji. Prijatan za posetu. Ali kad moraš svakog dana da se probijaš kroz maglu, mraz i klizavicu – više nije idiličan.

    Vreme ga prekrije snegom nostalgije. Lepo je gledati ga, ali znaš da predugo izlaganje hladi kosti.

    Ne vraćaš mu se zauvek, ali ga posećuješ. Voliš ga jer si iz njega potekao. I čuvaš ga da ne nestane iz sećanja.

  • GLUPOST JE PRIRODNA, A INTELIGENCIJA VEŠTAČKA

    Godina 2026. možda neće doneti veliki, simbolički prelom, ali će potvrditi ono što je već postalo očigledno: procesi započeti pre deset i više godina ušli su u fazu u kojoj ih više nije moguće zaustaviti, već samo upravljati njihovim posledicama. Svet ne ulazi u novu krizu nego u stanje produžene nestabilnosti. Politika u SAD, Evropi i na Balkanu uranja u 2026. bez jasnih odgovora, ali sa sve tvrđim stavovima. To je kombinacija koja ne proizvodi rešenja ali  produžava sukob pod prividom kontrole.

    DESNO, KONZERVATIVNIJE, RADIKALNIJE…

    U Sjedinjenim Državama, 2026. je godina izbora za Senat i Predstavnički dom. Bez obzira na ishod, politički sistem ostaje duboko podeljen. Izbori više ne služe kao mehanizam razrešenja konflikta, već kao potvrda postojanja dva društvena sveta koja se međusobno ne priznaju. Kompromis se doživljava kao slabost, a institucije kao prepreka „pravoj“ politici. U tom ambijentu imigracija ostaje centralna tema jer je u okviru postojećeg političkog okvira strukturno nerešiva. Paradoks američke politike postaje sve očigledniji: ekonomija zavisi od imigrantske radne snage, dok politički narativ opstaje na obećanju da će imigraciju zaustaviti a one koji su već tu – proterati. Pojačana kontrola granica i restriktivni zakoni ne smanjuju proces migracija, ali zato stvaraju više ljudi bez statusa, prava i političkog uticaja. Tako nastaje sloj stanovništva koji je ekonomski neophodan i politički nepoželjan. Dugoročno, to je nestabilniji i opasniji model od otvorenog sistema koji je postojao decenijama.

    Evropska unija u 2026. ulazi umorna i dezorijentisana. Proširenje je faktički zamrznuto, zajednička bezbednosna politika postoji uglavnom na papiru, a razlike između centra i periferije se produbljuju. Desnica jača gotovo svuda, čak i tamo gde formalno nije na vlasti, jer uspeva da nametne teme i agresivni jezik političke debate. Migracije, unutrašnja bezbednost, nacionalni identitet i „zaštita domaćih radnika“ potiskuju pitanja rasta, produktivnosti i dugoročnih investicija. Izbori u Švedskoj, Latviji i Danskoj na jesen, kao i u Mađarskoj i Sloveniji na proleće, dodatno će pojačati taj trend. Zajednički imenitelj nije jedinstvena ideologija, već odsustvo vizije.

    Srbija u 2026. ulazi u poznatom stanju permanentne političke neizvesnosti i neprekidne kampanje vlasti. Izbori su uvek „na vidiku“, naročito kada nisu formalno raspisani. Bahatost, pritisci i nasilje postaju politički metod, dok se ignorisanje i satanizacija neistomišljenika pretvaraju u standardni obrazac ponašanja. Spoljna politika ostaje balansiranje bez jasnog pravca, dok se unutrašnja svodi na upravljanje krizom kao trajnim stanjem. Mladi odlaze, a radna snaga se uvozi tiho, bez strategije i ozbiljne javne rasprave.

    RAZMAŽENOST I KSENOFOBIJA

    Jedno od ključnih pitanja narednih godina biće preseljavanje stanovništva. Ono se već uveliko događa, ali ne ide glatko. Ljudi iz Afrike i Azije sele se u Evropu i Severnu Ameriku. Klimatske promene, demografija i nejednakost guraju ih napred, a potencijalne zemlje „domaćini“ pooštravaju zakone i dižu fizičke i administrativne zidove, stvarajući međusobnu netrpeljivost između starosedelaca i došljaka. S jedne strane, „ugroženi stručnjaci“ koji ne žele da rade teške poslove okrivljuju nesrećne ljude koji su prisutni, ali nevidljivi. To su radnici bez ikakvih prava, stanovnici bez osećaja pripadnosti. U tom kontekstu pojavljuje se opasna teza da nova ekonomska emigracija može postati potencijalna „unutrašnja vojska“ pod kontrolom vlasti. I tako, dok političke elite najavljuju zaoštravanje imigracione politike, ekonomije tih istih zemalja sve više zavise od uvezene radne snage. Građevina, poljoprivreda, logistika, zdravstvo, nega starih, dostava i ugostiteljstvo ne bi mogli da funkcionišu bez migranata. Problem je što se ta zavisnost krije, dok se politički kapital gradi na obećanju da će se migracije „staviti pod kontrolu“.

    U praksi to proizvodi novi društveni sloj: ljude koji rade, ali nisu prihvaćeni; koji plaćaju poreze, ali nemaju politički glas. Oni žive u razvijenim zemljama, ali se ne smatraju delom društva. Kako se broj migranata povećava, raste i ksenofobija. Nije uvek u pitanju rasizam, već strah od gubitka posla, identiteta i socijalne sigurnosti. U društvima u kojima srednja klasa slabi, imigranti postaju najlakša meta. Politika to koristi, pa desnica ne mora da nudi rešenja – dovoljno je da pokaže krivca.

    Problem sa srednjom klasom nije samo ekonomski, već politički i identitetski. Tokom poslednjih pedeset godina zapadna društva su funkcionisala na prećutnom dogovoru: obrazovanje, rad i lojalnost sistemu garantuju relativnu sigurnost. Taj vešto negovani sistem se raspada. Srednja klasa više ne gubi samo kupovnu moć, već i osećaj smisla. Radna mesta im postaju privremena, ugovori kraći, karijere fragmentisane, a društveni status nestabilan. To je trenutak u kome ekonomski pritisak postaje politički stav. Za razliku od siromašnih slojeva, srednja klasa ima šta da izgubi, dok u odnosu na elitu nema kapacitet da se izoluje od posledica promena. Upravo zato ona postaje politički najnestabilniji deo društva, čija se frustracija ne artikuliše kroz zahteve za sistemskom reformom, već kroz otpor promenama koje oseća kao pretnju. Imigranti, globalizacija i tehnologija slivaju se u isti vrtlog gubitka kontrole.

    Uticaj imigracije na nezaposlenost često je pogrešno predstavljen. Kratkoročno, migranti uglavnom ne „uzimaju“ poslove domaćem stanovništvu, oni popunjavaju radna mesta koja lokalni radnici više ne žele da obavljaju po postojećim uslovima. Na duge staze, višak jeftine radne snage negativno utiče na plate i prava zaposlenih. Poslodavci nemaju motiv da poboljšaju uslove rada ako uvek postoji novi kontingent ljudi spremnih da rade više, za manje.

    RADNIČKA KLASA ODLAZI U RAJ

    Na problem „došljaka“ vešto se nadovezala veštačka inteligencija. „AI“ ne zamenjuje migrante, već domaću srednju klasu. Administracija, računovodstvo, analitika, delovi obrazovanja, medija i pravnih usluga gube značaj u obimu u kojem su postojali. Migranti preuzimaju fizički zahtevne poslove, algoritmi kancelarijske, dok mali broj visoko pozicioniranih ostaje netaknut. Između ta dva pola ostaje rastući broj formalno obrazovanih ljudi bez stabilne pozicije na tržištu rada. Tako nastaje dvostruki pritisak i plodno tlo za političku radikalizaciju, uz sveprisutni narativ „migranti napolje“. Ako se ovi trendovi nastave, preseljavanje stanovništva postaće ne samo ekonomsko, već i bezbednosno i političko pitanje. U 2026. imigracija neće prestati, ali će nestati iluzija da se taj problem može ignorisati ili rešiti demagogijom i parolama.

    Veštačka inteligencija se u javnosti i dalje tretira kao tehnološko pitanje, iako je njen stvarni domet duboko politički. Problem nije u njenom postojanju, već u tome ko odlučuje gde se primenjuje, koga zamenjuje i ko snosi posledice. U postojećem sistemu, dobit od automatizacije završava u privatnim rukama, dok rizik pogađa ostatak društva. Kompanije povećavaju produktivnost i profit, dok se društvo suočava sa nesigurnošću, prekvalifikacijama i rastućim nepoverenjem u institucije. Za razliku od prethodnih tehnoloških talasa, veštačka inteligencija ne zahteva masovno zapošljavanje novih radnika. Ona ne stvara novu srednju klasu, već racionalizuje postojeću. Upravo tu leži njena politička opasnost. Sistem koji je decenijama obećavao da će tržište rada apsorbovati nezaposlenost sada prvi put ostaje bez kredibilnog odgovora.

    Istorijski, velike tehnološke promene donosile su strah i otpor, ali i novu ravnotežu. Industrijska revolucija razorila je stari svet zanatlija, ali je stvorila socijalnu državu i radno pravo. Kompjuterizacija je ugasila mnoga zanimanja, ali je stvorila novu srednju klasu. Veštačka inteligencija prvi put ne preuzima samo fizički rad, već i kognitivne zadatke, odlučivanje i analizu, i to brzinom koja ne ostavlja prostor za institucionalno prilagođavanje. Ako se ovi trendovi nastave, „AI“ neće proizvesti masovnu nezaposlenost u klasičnom smislu, ali će stvoriti masovnu nesigurnost.

    2026. KAO GODINA BEZ POVRATKA

    Ako se sve ove teme posmatraju zajedno — izbori, imigracija, jačanje desnice, veštačka inteligencija i raspad tržišta rada — postaje jasno da će 2026, čak i bez velikih lomova, biti godina razotkrivanja i potvrda da se savremeni svet temeljno promenio. Moćnici će nastaviti da pune džepove, političari će kusati čorbu koju su sami zabiberili, dok će se obični ljudi prilagođavati novim uslovima. Jer, složićemo se, uvek može i gore. 

    Jačanje desnice u SAD i Evropi nije samo ideološki pomak, to je odgovor na društvo u kome raste nesigurnost, a opada poverenje. Konzervativci ne nude rešenja za strukturne probleme tržišta rada, imigracije i tehnologije, ali nude osećaj kontrole. Granice su vidljive, algoritmi nisu. Migranti imaju lice, sistem ga nema. Desnica ne mora da pobedi svuda da bi oblikovala politiku; dovoljno je da nametne teme i narativ koji potom preuzimaju i liberalnije vlade. Time se politički prostor dodatno sužava, a konflikt normalizuje kao način upravljanja društvom.

    Godina 2026. jasno pokazuje da povratka na staro više nema. Pravac kretanja ostaje neizvestan, ali je vidljivo da su politički, ekonomski i društveni obrasci na kojima je počivala stabilnost iscrpljeni. Izbori će se održavati, vlasti će se menjati, a sistemi će nastaviti da funkcionišu, dok se prostor za stvarne odluke bude sužavao. Društva ulaze u fazu u kojoj se politika bavi posledicama, a ne uzrocima, i u kojoj za promišljena dugoročna rešenja više nema ni vremena ni političkog prostora. Mada, što rekosmo u prethodnom pasusu – uvek može i gore!

  • BRATSTVO I LUKAVSTVO

    Radnja naše priče smeštena je u nekadašnji industrijski centar, u kome se fabrički dimnjaci odavno ne puše i sada služe kao kulisa za političke mitinge i instagram fotografije. To je grad koji u proleće bude slavuji, na periferiji se zelene šume, a zimi na ulici puše pečenjaci. U njemu se mnogo ne talasa, predsednik se iskreno voli i sluša bez pogovora. Žive tu i oni neutralni koji se u politiku ne mešaju i krišom za vlast glasaju. U ovom gradu korupcija je legalna, prebijanje neistomišljenika nekažnjeno, čak i poželjno. Sve je, dakle, moguće — osim političkih promena. Nazvaćemo ga, recimo, Možegorac.

    Za glavne junake ove pripovesti izabrali smo braću Vlastić. Blizanci Predrag i Nenad zreli su ljudi dečije ćudi. Predrag se u Možegorac preselio zbog umetnosti, a Nenad radi politike. Jedan je tu našao inspiraciju, unutrašnji mir i tišinu slikarskog ateljea, a drugi visoku funkciju, novac i svekolike beneficije. Žive na suprotnim krajevima grada, zalaze u različite kafane, društvo biraju po posebnim kriterijumima.

    Predrag je slobodni umetnik, akademski slikar, honorarno radi kao scenograf u pozorištu, a za svoju dušu piše poeziju. Odrastao je kao mezimac porodice. Škola mu je uvek išla od ruke pa su ga roditelji štitili od sunca, vetra, njive i motike. Umesto da čuva stoku, crtkao je po sveskama sve što mu je palo na pamet: piliće, traktor, majku kako prede, oca kako puši na pragu. Njegov blizanac je zalivao voće, rasturao seno i hranio goveda.

    Nenad je, dakle, išao drugim putem. Još kao tinejdžer dobio je nadimak Neša Čokot jer je više vremena provodio među vinovom lozom nego sa drugarima. Ljubav prema vinogradu, baš kao i nadimak, pratiće ga zauvek. I danas, kao visokog funkcionera, malo ko ga zna kao Nenada Vlastića. Bio je i ostao — Neša Čokot iz Vinova.

    I tako, dok dani klize kao voda kroz prste, meseci se žurno kotrljaju, a godine prolaze. Od ranog detinjstva braća Vlastić živela su u tri države, preživela sankcije i bombardovanje, ubili su im premijera, jednog predsednika smenili bagerom, drugog belim listićima. Selo Vinovo ostalo je na istom mestu; u njemu se proizvodilo kvalitetno grožđe, pravilo dobro vino, a ni likovna umetnost nije mnogo zaostajala. Nenad je ljubav prema vinogradu spojio sa znanjem i talentom, pa je vremenom postao proizvođač najkvalitetnijih sorti prokupca i tamjanike. Pre petnaestak godina važio je za vodećeg vinogradara u svom kraju, a grožđe je izvozio i u Italiju i Francusku.

    Onda je, tokom jednog od sumornih predizbornih proleća, u vinograd stigla delegacija nove vlasti. Na čelu funkcionerskog tima bio je generalni sekretar vladajuće stranke. Obišli su vinograd, klimali glavama i divili se domaćinu. Toliko su bili fini da je i grožđu bilo malo neprijatno, a o Nenadu da ne govorimo.

    Vlastići su ugostili vlast kako dolikuje, i pošto su degustirali iće i piće, gosti objasniše pravi razlog svog dolaska.

    „Vinograd će“, reče glavni šef, „preći u ruke naših proverenih biznismena. Bila bi šteta da mu se nešto dogodi ili, daleko bilo, izgori.“ U celoj transakciji Nenad ne bi ništa izgubio. Naprotiv. Postaće regionalni lider stranke, imaće funkciju, kancelariju, platu, službeni automobil, stipendije za decu, posao za ženu, članstvo u nekoliko upravnih odbora.

    „Ovo je ponuda koja se ne odbija“, nasmejao se generalni sekretar, kao da citira kolegu sa filmskog platna.

    Nenad se složio sa onim što su u njegovo ime odavno odlučili. „Vinograd je ozbiljan posao“, tešio je sebe. „Zavisi od vremena, grada, mraza, pomoći države koja lako može biti stopirana. Vinograd traži rad, izaziva brigu i strah, a preko noći može da ga nema. Politika je gospodski posao. Odelo, kravata, ćutanje i klimanje glavom.“ Prodao je vinograd stranačkim biznismenima, a sebe stavio na raspolaganje partiji.

    Ubrzo se preselio u Možegorac, dobio veliki stan, kupio mercedes, vikende provodio u luksuznim hotelima i spa centrima. Bezbrižan život, nerad i obilje luksuza brzo su mu dosadili, pa je Neša Čokot počeo da čezne za čistim vazduhom, vinogradarskim makazama, prokupcem i tamjanikom. Za to vreme, partijski biznismeni proširili su posed i u okviru vinograda otvorili vinariju. Posao je cvetao, a zarada rasla.

    Talentovan za vinovu lozu, politički govori mu nisu bili jača strana. Neretko bi zabagovao, ali zahvaljujući zdravoj, seljačkoj inteligenciji uvek bi se nekako izvukao. Primer koji se i danas prepričava po Vinovu dogodio se na otvaranju „Kancelarije za digitalnu transformaciju sela“.

    Stojeći za govornicom, Nenad je pogledao okupljene, pa u papir ispred sebe.

    „Dragi zemljaci“, započe svečano, „od danas ćemo naše selo digitalno…“

    U tom trenutku mu je misao pobegla. Pomoćnik je iza leđa šaputao „…unapređivati“, ali Nenad ga nije čuo. Podigao je glavu i samouvereno završio:

    „…digitalno obrađivati.“

    Ljudi su zinuli od čuda. Jedan deka se prekrstio. Nenad je odmah namestio širok osmeh naučen na Akademiji mladih lidera i pozvao prisutne na zakusku. Selom se ubrzo proširio glas da se na jesen sprema „prva digitalna berba“.

    Dok su Nenada i u petoj deceniji života ubrajali u „mlade lidere“, Predrag je živeo opušten život umetnika: uzbudljiv, nepredvidiv i pun preokreta. Kada se slikarski talenat delio, Peđa je definitivno bio u prvim redovima, ali za umetnost dar nije dovoljan. Njegove radne navike, nažalost, bile su obrnuto proporcionalne talentu. Ljudi su ga voleli. Bio je šarmantan i duhovit. Po galerijama su ga hvalili, u pozorištu zadirkivali, a neke od anegdota tamošnji glumci i danas prepričavaju.

    Jednom prilikom radio je scenografiju za dečju predstavu „Tri praseta“. Došao je jedno jutro u pozorište mamuran. Odmah je popio nekoliko vinjaka „da razbistri misli“, seo na scenu, zagledao se u maketu kućice od slame i uzdahnuo tako duboko da je kulisa počela da se ljulja.

    „Ljudi… ova kućica me podseća na moj život“, reče značajno. „Od slame je, ali stoički odoleva olujama.“

    Glumci su prasnuli u smeh. Peđa je nastavio, uveren da je upravo izrekao veliku mudrost.

    „Ja uvek navijam za ono prase koje kuću zida od cigle“, dodao je.

    „A čime ti svoj život zidaš?“, dobaci glumac iz bifea.

    „Moj život je kula od karata, prijatelju“, odgovori Peđa.

    U pozorištu ga od tada zovu „Četvrto prase“.

    Inače, svake nedelje u podne, bez obzira na obaveze u stranci i slikarskom ateljeu, braća su se nalazila na pola puta — između Vinova i Možegorca, u kafani „Krajputašica“, njihovog školskog druga Zeke.

    Ispred restorana: ražanj na kome su se okretale domaće životinje, par kamiona na parkingu, a unutra karirani stolnjaci, gladni gosti i tenis na TV ekranu. Zeka je svoje drugare gostio u VIP sobi, koja je u večernjim satima bila rezervisana za lokalne kockare kojima je kafedžija uzimao „pikslu“. Braća Vlastić, sportski obučeni, rasterećeni: Predrag u dukserici, Nenad konačno bez kravate.

    Zeka ih je lično posluživao. Donosio je meze, supu, pečenje i vino bez etikete. Dok je menjao tanjire, hvatao je delove njihovog razgovora.

    „Brate, fali mi vinograd“, govorio je Nenad. „Ovo u gradu nije život.“

    „A meni fali tvoja fotelja“, odgovori Predrag. „Da samo potpisujem i klimam glavom.“

    Nenad odmahnu rukom. „Ne odlučujem ja. Sve dolazi odozgo.“

    „Znam“, reče Predrag. „Tvoj posao je da se ne mešaš u svoj posao.“

    Zeka se smeškao dok im je dolivao vino.

    „Ni vinograd više ne smem da obiđem“, dodao je Nenad tiho. „Nije više moj.“

    „Uzmi ga nazad“, preseče ga Predrag.

    „Ne ide to tako.“

    Zeka jedva suzdrža smeh dok je donosio palačinke. Kad su završili ručak, zatvorio je vrata VIP sobe, seo sa njima i nasuo sebi čašu tamjanike, napravljene od grožđa Vlastića.

    „Dosta je bilo kukanja, drugari“, reče, gledajući ih čas u jednog, čas u drugog. „Mislim da imam rešenje za sve vaše probleme…“

    Braća se ljubopitljivo okrenuše prema školskom drugu.

    „Jedan plače za vinogradom, drugi za foteljom. A niko da se seti najjednostavnijeg rešenja.“

    Nenad i Predrag se zgledaše.

    „Pa šta predlažeš?“, upita Nenad.

    Zeka se nasmeši, onako šeretski, kao da će ispričati vic.

    „Predlažem da se — zamenite.“

    Predrag se zagrcnu vinom. Nenad se nasmeja, ubeđen da ih kafedžija zavitlava.

    „Kako bre da se zamenimo?“, pita Nenad.

    „Lepo“, reče Zeka. „Kad ste bili klinci, niko vas nije razlikovao. I sada ste tu negde — isti stas, ista visina, isti glas… samo što se jedan ugojio od besplatnih zakuski, a drugi od vinjaka, ali to se lako rešava. Jedan da pusti bradu, drugi da je obrije. Frizure da promenite. Abrakadabra… i — hop — nova braća Vlastić.“

    Predrag se nasmeja. „I šta onda? Ja da postanem Nenad političar?“

    „Tako je“, klimnu Zeka. „Ti bi preuzeo njegov posao. Papire znaš da čitaš, govoriš bolje od polovine u glavnom odboru… Godinama pričaš da više ne može ovako, evo ti prilike da promeniš stvari.“

    Nenad podiže obrve. „A ja?“

    „Ti“, reče Zeka i potapša ga po ramenu, „ti bi konačno radio ono što voliš. Preselio bi se nazad u Vinovo, kupio drugi vinograd — ima jedan na prodaju blizu vaše kuće — obnovio čokote, vratio se zemlji. Bez kamera, bez stranke, bez rukovanja sa ljudima koji te nerviraju. Ti bi bio novi Peđa Slikar, samo bez štafelaja. Novi stari Neša Čokot.“

    Predrag je širom otvorenih očiju gledao brata i pokušao da rezimira.

    „Znači, ja bih se bavio politikom… a on bi orezivao lozu, negovao vinograd i čekao berbu.“

    Nenad se tiho nasmeja. „Zvuči lepo, ali nerealno.“

    „A šta vam je u životu bilo realno?“, preseče ih Zeka. „Sankcije, ratovi, bombardovanje, krnja država… a sad vam je najveći problem da se obrijete i pustite bradu? Baš ste razmaženi, ja da vam kažem!“

    Zavladala je kratka tišina. Predrag pogleda u Nešu. Nenad u Peđu. Obojica u flašu vina napravljenu od grožđa koje je nekad bilo njihovo.

    „Razmislite“, reče Zeka, nasuvši im po još jednu čašu.

    Pogledao ih je značajno, kao da najavljuje neku staru, poluzaboravljenu lokalnu magiju.

    Braća nisu znala da li da se smeju, ljute ili da nazdrave. Sedeli su zbunjeni i pomalo uplašeni sopstvenih misli. A Zeka — Zeka je dobro znao da najveće ludosti često donose najbolje rezultate.

    I tako će se prvi deo naše pripovesti završiti baš tu, u VIP sobi kafane „Krajputašica“, u trenutku kada je preko polupraznih čaša i ostataka pečenja doneta odluka da Predrag i Nenad Vlastić zamene mesta u tužnom vodvilju zvanom život.

    Nakon što su u „Krajputašici“ skovali plan o zameni identiteta, Predrag i Nenad su narednih nekoliko dana proveli u pripremi za realizaciju: političar je pustio bradu, slikar je obrijao svoju, obojica su promenila frizure i prilagodila garderobu. Prednovogodišnja gužva im je išla na ruku, pošto su svi bili zauzeti prazničnom kupovinom. Kada je sve bilo spremno, braća Vlastić su, po dogovoru, jednostavno — zamenila mesta.

    Dok je Nenad, u „slikarskoj koži“, završavao premeštanje ateljea u Vinovo i raspitivao se o kupovini obližnjeg vinograda, Predrag se u političarskoj fotelji iznenađujuće brzo snašao. Uredno je prisustvovao sednicama, držao kratke govore i uverljivo ponavljao  fraze koje je godinama kritikovao. Svako je, na svoj način, počeo da živi život onog drugog.

    Na jednom od prednovogodišnjih funkcionerskih ručkova, lokalni lider je forsirao viski kao da mu je poslednje. To je iznenadilo prisutne, jer pravi Nenad nikada u piću nije preterivao. Da je popio još nekoliko Džek Danielsa prevara bi bila otkrivena.

    Za to vreme, pravi Nenad, sakriven u liku slikara, obišao imanje o kome je godinama maštao i pod bratovim imenom kupio vinograd. Dok je potpisivao papire kao „Predrag Vlastić“, osećao je da se vraća sebi, zemlji, lozi i mirisu zemlje posle kiše. Prvi put posle dugo vremena radio je nešto što ga je istinski radovalo.

    Za to vreme u prestonici

    Sećate se početka naše priče i generalnog sekretara koji je inicirao prodaju vinograda braće Vlastić? Taj tihi čovek iz senke, nekada drugi ili treći po važnosti, u međuvremenu je postao Broj Jedan: osoba koja vedri i oblači, čovek koji donosi sve odluke u zemlji. Iako mu po ustavu funkcija to nije nalagala, Broj Jedan je postavljao i smenjivao stranačke kadrove, hapsio koga je stigao i delio pomilovanja kome je želeo.

    Dok je u Možegorecu vladala bratska idila i prevara tek počinjala da daje prve rezultate, stotinak kilometara severno, u prestonici, vrhovni komandant je pozvao svog najbližeg saradnika na večernje „savetovanje“. Uz vrhunsko vino i i jednako skupu narodnu muziku, trebalo je razmotriti kadrovsku politiku Vlade. Jer ništa se u zemlji nije pomeralo dok Broj Jedan ne presloži spisak ljudi koji će sutra biti unapređeni, smenjeni ili zaboravljeni. Neustrašivog lidera mučila je još jedna briga. Prema saznanjima Bezbedonosne Informativne Agencije, Deda Mraz ga je ove godine stavio na crnu listu i kako sada stoje stvari, novogodišnjih poklona za njega neće biti. 

    „Ne brinite, šefe, ja ću vam kupiti poklone i lepo upakovati. Čekaće vas ispod jelke“, tešio ga je Mališa.

    Broj Jedan je odmahnuo rukom.

    „Ma nije problem poklon, Mališa. Šta ćemo s gorivom, gasom, studentima? Nego… nešto drugo sam večeras imao u planu.“

    Odmah je naručio da im donesu sendviče, onakve kakve su jeli još iz vremena kada su bili sitni partijski pešadinci: parizer i majonez u pola ’leba pa se večera ubrzo pretvorila u sirotinjsku gozbu. Broj Jedan je svaki zalogaj zalivao vinom, a Mališa jogurtom, povremeno bi se pogledali ponosni što su u stanju da rešavaju državne probleme konzumirajući penzionerske specijalitete.

    U takvoj atmosferi, između dva zalogaja podriguše i gutljaja mlečno-voćnih napitaka krojila se sudbina zemlje. 

    „Ova Vlada je nešto mnogo kilava, čak i za moj ukus. Do Nove godine to mora da se menja!“ rekao je šef, brišući masne prste o sako. „Ti ćeš, Mališa, da mi na’vataš dvadesetak podmitljivih i lojalnih veselnika. Ali…“ zastao je i podigao obrvu, „pitam se koga ćemo za premijera?“

    Mališa je završio sendvič, otvorio napolitanke i mudro ćutao, jer je znao da Broj Jedan najviše voli da sam odgovori na sopstveno pitanje.

    „Šta je sa onim vinogradarom iz Možegoreca? Na njegovom imanju smo otvorili vinariju sa odličnom tamjanikom“, priseti se šef, zadovoljno.

    Mališa klimnu. 

    „Neša Čokot je odličan kadar, šefe. Za ovih trinaest godina nije tražio pare, nema ljubavnicu, ne trguje nekretninama i ne meša se u svoj posao.“

    „Odlično!“ oduševio se neustrašivi lider. „Njega ćemo za premijera!“

    Broj Jedan naredi da se već sutradan obrati naciji i saopšti smenu cele Vlade. Mandatara će, kako reče, još večeras lično obavestiti.

    A stotinak kilometara južno, u Možegorecu, stvarnost je izgledala sasvim drugačije.

    Predrag, slikar koji je zamenio brata u ulozi političara, upravo je legao u bračni krevet pored svoje snaje. U paklenom planu braće Vlastić jedan detalj im je očigledno promakao: šta ako gospođi Vlastić jednog dana, na pamet padnu bračne dužnosti?

    Zbog toga se Predrag, kao lažni Nenad, svake večeri vraćao kući glumeći premorenost. Još s vrata bi zevao, pravio se da jedva stoji na nogama, i čim bi dodirnuo krevet —  „zaspao“. Tako je bilo i te večeri, dok je u spavaćoj sobi vladala uobičajena tišina zazvonio je telefon.

    Na ekranu je pisalo ime pod kojim je Nenad čuvao broj svog najbližeg pretpostavljenog: Konselijere.

    „’De si, Nešo vinski čokote!“ zaplitao je šef jezikom. „Zovem te s Mališinog telefona… Slušaj… smenili smo Vladu i od sutra ćeš ti biti mandatar… za sastav nove Vlade… Spisak ćeš dobiti od Mališe… Vidimo se sutra u podne u Predsedništvu…“

    To je bilo sve. Veza se prekinula pre nego što je Predrag uopšte stigao da udahne, a kamoli da odgovori. Brat Vlastić je tek tada je shvatio u kakvu se nevolju zapravo uvalio. Uloga predsednika regionalnog odbora bila je jedno, ali mandatar… A onda mu je iznenada sinula zanimljiva ideja. Nešto što bi, možda, moglo da spasi i njega i brata i ceo narod.

    Predrag je narednog jutra ustao ranije nego obično. Umesto mirisa isparelog vinjaka, probudila ga je ozbiljnost nove funkcije, ona vrsta straha koju ni najjači mamurluk ne može da pobedi. Obukao je odelo koje mu je Nenad ostavio, malo šire u ramenima i uže u struku pa su dugmad na sakou nemo molila za milost.

    „Premijer, bog te!“, šaputao je dok je vežbao osmeh koji bi trebalo da uliva poverenje, koji je više ličio na grimase glumaca amaterskih predstava.

    U Predsedništvu ga je čekala dugačija atmosfera. Hodnik je bio ispunjen savetnicima, kuririma i uniformisanim licima. Svako ga je gledao s poštovanjem koje inače pripada ljudima koji znaju šta rade. Predrag nije bio taj.

    „Dobro jutro, predsedniče Vlade“, reče mu jedan činovnik uz ceremonijalni naklon.

    „Dobro… jutro“, odgovori Predrag i počeša se po vratu, kao da traži prekidač za podešavanje samopouzdanja.

    Odveli su ga do velike dvorane. Visoki plafoni, kristalni lusteri, pogledi ljudi koji očekuju da vide stručnjaka, a dobili su njega. Predrag proguta knedlu, namesti kravatu i, kada su se vrata otvorila, ugleda vrhovnog komandanta. U ruci je držao čašu tamjanike, baš one iz vinograda koji odavno više nije njihov.

    „E, moj Nešo“, reče Broj Jedan. „Ko bi rekao da ćeš jednog dana sesti u premijersku fotelju.“

    Predrag je zaledio nepostojeći osmeh.

    Veliki šef ga je osmotrio kao stari trgovac koji procenjuje vrednost kupljene robe, pa zadovoljno klimnu.

    „Skroman si. To volim kod tebe. Ajde, sedi da popričamo o planu za prvih sto dana.“

    Predrag posluša, ne osećajući noge, ruke a ni zdrav razum koji je nedavno izgubio.

    U isto vreme, stotinak kilometara dalje, pravi Nenad je sedeo u kuhinji porodične kuće u Vinovu. Pred njim su papiri o kupovini novog vinograda, računi za novu ogradu i plavi kamen. Slušao je radio osmehujući se zadovoljno. Život se najzad vraćao u normalu. Nije ni slutio da je taj isti život njegovog brata upravo uveo u svet visoke politike. Skupština je po skraćenom postupku usvojila novu Vladu pa se njen predsednik, gospodin Vlastić, već u ponedeljak uselio u novu kancelariju u samom centru prestonice. Novi premijer je imao plemenitu, ali naivnu ideju: želeo je da  iza leđa glavnog šefa raspusti Skupštinu i raspiše nove izbore. Transformacija slikara u političara, međutim, nije jednostavan proces, a naš junak to je osetio već prvog dana.

    Izneo je svoj plan savetniku, koji je samo ćutao i klimao glavom dok je u sebi mislio: „Kakav danak neiskustvu! Osnovno nepoznavanje ustavnih ovlašćenja!“

    Tog ponedeljka Predrag, u ulozi Nenada, uspeo je da ruča u ekskluzivnom restoranu preko puta Vlade, a večerao je u Zabeli. Savetnik je, naravno, sve ispričao Mališi, a ovaj je otrčao do velikog vođe. Pola sata kasnije policija je profesionalno obavila posao. Hapšenje premijera proteklo je u najboljem redu, bez incidenata i propusta u službenoj proceduri. Predrag je odmah priznao celu ujdurmu pa su u Vinovu ubrzo uhapsili i Nenada.

    Četvrtak, 31. decembar 2025. Prestonica. Kabinet vrhovnog autoriteta.

    Broj Jedan je sedeo pored ogromne jelke ukrašene u bojama njegove stranke. Mališa stoji kraj njega kao poslušni vilenjak.

    „Šefe, evo ovaj roze je od mene lično“, reče Mališa, dodajući paket uredno umotan u pink papir.

    Broj Jedan ga grubo pocepa kao ćaci poštenog studenta i podiže poklon visoko u vazduh.

    „Auuuu, Mališa… pa ti si moj Deda Mraz!“

    Zastade, zagleda poklon s ushićenjem.

    „Znao sam da me onaj pravi mrzi, ali me ti nikad nisi iznevero!“

    Mališa se nakloni.

    „Trudim se, šefe. Služimo partiji!“

    Broj Jedan klimnu zadovoljno, pa poče da otvara sledeći paket.

    „Stalno razmišljam o onim Vlastićima. Koje su to budale! Nego znaš šta? Narediću tužiocu da traži najblažu kaznu – zaslužili su zbog originalnosti krivičnog dela!“ 

    U isto vreme — Zatvor Zabela ćelija broj 34.

    Hladan vazduh strujao je kroz rešetke, a na stolu između braće Vlastić plastične čaše sa mlakom kafom. U plavo-sivim  zatvorskim uniformama sumirali su postignute rezultate u minuloj godini:

    „Brate… koje smo mi naivčine.“, reče Predrag.

    Nenad klima glavom, s mukom spušta pogled.

    „Jesmo, Peđo… jesmo. Trebalo je da ostanemo ko smo i šta smo bili još pre trinaest godina a ne da se igramo s političarima! 

    Tada je prošao stražar obučen u Deda Mraza veselo uzvikujući: „Srećna Nova 2026. godina!“

  • BROD BEZ KORMILARA

    Poslednjih meseci, američka niža srednja klasa (a to su po pravilu oni koji vole oružje, idu u crkvu i brinu o ginekološkom stanju nacije) sve češće se priseća novembra prošle godine kada su na izborima, zaokružili Trampa i njegove satrape. Prosečni Amerikanci koji žive samo od plate, muku muče da sastave kraj s krajem. Socijalno najugroženiji kasne s plaćanjem stanarine, u samoposluzi kupuju osnovne namirnice dok će nabavka lekova morati da sačeka bolje vreme. Srpska narodna poslovica primenjena na trenutnu situaciju u SAD, može da glasi: „Rodi me majko bogatog da sirotinju u mozak… mazim!“ Koliko republikanci brinu o sirotinji svedoči i to  da 12,8 odsto ekonomski najranjivijeg stanovništva SAD već šest nedelja nije dobilo bonove za hranu dok narandžasti pajac na čelu države i njegovi glavni donatori uvećavaju svoje bogatstvo „za sve pare“!

    SIT GLADNOME NE VERUJE

    Nepisano je pravilo da pri kraju svake fiskalne godine, političari prete da će blokirati rad američke savezne vlade i izazvati tzv. „shutdown“, a ako Kongres ne odobri budžet na vreme, prestaje finansiranje saveznih institucija. Od kada je 1977. uveden novi budžetski proces to se dogodilo tačno dvadeset puta. Nadmudrivanje kongresmena obično potraje nekoliko dana posle čega država nanovo profunkcioniše. Amerikanci su retko obraćali pažnju na dečije igre političara dok na njeno čelo nije stupio Donald Tramp. Čim je otkrio novu igračku, Doni je više ne ispušta iz ruku. Na početku prvog mandata 2018. federalna država bila je blokirana 35 dana, dok je najnoviju vladavinu otpočeo „shutdown-om” dugim 43 dana. Federalni službenici nisu primali plate, najsiromašnijima je obustavljena pomoć za ishranu, avio-saobraćaj se našao na rubu kolapsa… Stotinu senatora i 435 članova Predstavničkog doma Kongresa SAD bili su redovno plaćeni za svoj nerad, a predsednik je baš u to vreme troškario 300 miliona dolara namenjenih za renoviranje istočnog krila Bele kuće. Tokom najduže blokade u američkoj istoriji, četrdeset miliona korisnika programa socijalne pomoći (SNAP) ostali su bez beneficija koje mesečno iznose od 190 dolara za pojedince do 450 dolara za porodice.

    Da bi se obezbedilo funkcionisanje sistema socijalne zaštite (SNAP), na godišnjem nivou potrebno je 99,8 milijardi dolara. Bogati Amerikanci koji srču šarene koktele, igraju golf i gutaju vijagru, svaki dolar koji potroše na porez porede sa zamišljenim trudničkim bolovima. U fiskalnoj 2024. godini, kompanija Tesla prijavila je prihod od 2,3 milijarde dolara, ali nije platila ni dolar federalnog poreza na profit. Amazon je prošlu godinu završio sa ukupnim prihodom oko 638 milijardi, a na ime poreza platio 12,5 milijardi. U istom periodu, Meta je ostvarila prihod od približno 164,5 milijardi dolara, uz neto zaradu od oko 62,36 milijarde dolara, da bi za porez izdvojili 8,3 milijarde. Ako listi dodamo Apple, ChatGPT i najmoćnije banke, iznos plaćenog poreza (uz sve olakšice koje im je Tramp izdejstvovao) na godišnjem nivou uveliko prelazi cifru od sto milijardi dolara pa bi samo taj iznos bio dovoljan za finansiranje ishrane najugroženijih Amerikanaca — pod uslovom da gramzivi političari i nezajažljivi milijarderi ne odluče da zaustave funkcionisanje federalnih institucija. Zašto je blokiran rad savezne države? U zavisnosti koga pitate, i odgovor će biti drugačiji.

    Demokratski senatori već mesecima vrše pritisak na republikance da produže finansiranje subvencija za zdravstvenu zaštitu. U pitanju je rutinsko izdvajanje budžetskih sredstava u okviru važećeg zakona koji uspešno funkcioniše već petnaest godina. Ako se to ne učini do 31. januara, dvadeset pet miliona ljudi ostaće bez zdravstvenog osiguranja, jer bi se deo koji mesečno plaćaju iz svog džepa gotovo utrostručio. Primera radi, bračni par koji mesečno zarađuje do 6.500 dolara, za zdravstvenu zaštitu bi morao da izdvoji dve hiljade dolara. Demokrate tvrde da se radi o obavezi države prema svojim građanima i o minimumu ljudske solidarnosti. Što bi nezavisni senator Berni Senders rekao: „Budi čovek, pa i ako si republikanac!“ Trampovi arlekini u Kongresu žele da se o tome odlučuje odvojeno, van paketa za hitno finansiranje. U jalovom političkom nadmudrivanju, još jednom je postalo jasno da tu odavno nije reč o sukobu dve političke partije, nego o totalno suprostavljenim konceptima upravljanja državom. Jedni veruju da je zdravstveno osiguranje građansko pravo, a ne luksuz, dok je drugima glavni prioritet smanjivanje poreza i preusmeravanje toka novca sa srednje klase prema najbogatijima. I dok se Kapitol Hil pretvara u pozornicu za ideološka prepucavanja, posledice trpe oni koji u toj predstavi ne učestvuju, ali je redovno finansiraju. Kontrolori leta i službenici TSA radili su bez plate, samohrane majke uzaludno su čekale bonove za hranu… U domovima širom Amerike običan svet brine koliko će po novom koštati insulin, da li će moći da plate onkologa i da li će deca ići na redovne preglede. Suvišno je naglašavati da su za to vreme zakonodavci bili redovno plaćeni: senatori i kongresmeni po 14,5 hiljada dolara mesečno, a Predsednik SAD 33,3 hiljade.

    ŠIĆARDŽIJSKO JAJARENJE – „NA NIVOU“

    Posle 43 dana blokade, devet senatora Demokratske stranke glasalo je da federalna država ponovo profunkcioniše bez garancija vladajuće partije da će rešiti finansiranje zdravstvenih subvencija. U prvi mah, činilo se da je Tramp pronašao svoje „zavetnike“, ali smo ubrzo saznali pravi razlog. Naime, 23. septembra 2025. članica Demokratske stranke Adelita Grijalva izabrana je da predstavlja Arizonu u Kongresu. Zbog blokade savezne države nije mogla da položi zakletvu, pa je odnos u Predstavničkom domu bio 219–213 u korist republikanaca. Da bi se predložio amandman, neophodno je 218 potpisa. Pošto je Adelita i zvanično postala „kongresvumen“, demokrate su uz pomoć nekoliko neposlušnih republikanaca predložili da se glasa o otvaranju „Dosijea Epstin“, koji potvrđuje Trampovo učešće u pedofilskoj aferi. Ono što je u prvom momentu tumačeno kao autogol, ubrzo je ocenjeno kao solidan kontra-napad pošto se lopta iznenada našla na polovini republikanaca.

    Za partiju koja se zaklinje u „volju naroda“, republikanci su poslednjih meseci jako nervozni kada tu volju treba proveriti na izborima. Pošto su ljuti rivali odneli pobede u trci za gradonačelnika Njujorka, ali i guvernerske fotelje u nekoliko saveznih država, zvona za uzbunu su se oglasila. Nekadašnji „normalni“ republikanci sve češće podsećaju da se Donald Tramp vratio na vlast slatkim obećanjima: jeftinija hrana, niži troškovi života, više para u novčaniku… Devet meseci kasnije, cene rastu, standard pada, a prosečni Amerikanac umesto u frižider sve češće gleda u digitron. I kad predsednik pred kamerama tvrdi da „ekonomija nikada nije bila jača“, zvuči kao prodavac automobila koji pokušava da narodu uvali sveže ofarbani krš sa vraćenom kilometražom.

    Iza kulisa lobističkih „bordela“ na Kapitol Hilu, republikanci su dobili ponudu koju ne mogu lako da odbiju. Navodno im je ponuđeno da ako otvore vrata finansiranja zdravstvenih subvencija, demokrate će zažmuriti na jedno oko nakon otvaranja „Epstin fajlova“. Dosije je inače kompletiran i „zaključan“ jer vladajuća partija i njen vođa odbijaju da ga objave. Pre izbora, puritanci MAGA provenijencije obećavali su da će obelodaniti sve detalje ovog nezapamćenog skandala ali kada su zavirili u sadržaj dokumenata, zaključili su da je i njihov lider često posećivao žurke Džefrija Epstina. Uz pomoć Ministarstva pravde (DOJ) i FBI, Tramp je uspeo da sačuva tajnost kompromitujućih dokumenata sve dok se nisu oglasile žrtve perverznih nasilnika koje zahtevaju da istina izađe na videlo. Kada bi institucije zaista radile svoj posao, prljav veš predsednika SAD teško bi oprali i njegovi najverniji sledbenici. Tako su se MAGA pravovernici našli pred izborom: manji porez uz javnu sramotu – ili veći budžet za socijalnu tišinu.

    PONOVO RADI BIOSKOP

    Posle višenedeljne blokade, federalna država je opet aktivna. Avioni lete, službenici se vraćaju na šaltere, bonovi za hranu malo kasne ali se redovno isplaćuju. Političari najavljuju „povratak stabilnosti“, niko ne priznaje krivicu ali je redovno svaljuju na one druge nadajući se da će tako skrenuti pažnju sa Epstin nepončinstva. To ipak nije pošlo za rukom jer iako se trudi da kopira političkog idola iz Moskve, Donald Trump još uvek nije uspeo da potpuno ućutka medije koji su nastavili da iznose istinu o moćnim pedofilima i njihovim žrtvama. 

    Kako to u lošim filmovima obično biva, iznenada je došlo do velikog preokreta. Bukvalno preko noći, MAGA „moralisti“ su bez puno logike i ikakvog političkog smisla, odlučili da podrže zahtev demokrata i „Dosije Epstin“ stave na uvid javnosti. Predstavnički dom Kongresa i Senat po hitnom postupku usvajaju američki „Lex specialis“ koji je Tramp teška srca potpisao. Da su namere iskrene, sve je moglo i brže i jednostavnije tako što bi predsednik, shodno svojim ovlašćenjima, naložio ministarstvu pravde (DOJ) da skine zabranu sa pomenutog dokumenta. Posle usvajanja ovog čudnog zakona, oglasila se prva dama američkog pravosuđa Pamela Bondi i najavila da će „slediti zakon i tokom narednih trideset dana redigovati informacije kako bi se sačuvala anonimnost žrtava“. Pošto će „koza“ cenzurisati „kupus“, nije potrebno čekati tih mesec dana da saznamo da u redigovanim dokumentima neće biti ni Trampa, ni Klintona, ni porodice Rotsčijld ni JP Mogran korporacije.

    Čitav ovaj cirkus deo je politikanskog dogovora vodećih političara prema kome će se dokaz o predsednikovim pedofilskim aktivnostima najverovatnije trampiti za zdravstvene subvencije. Konzervativci su još jednom potvrdili da mnogo bolje reaguju na ucenu nego na bilo koji vid empatije. Principi? Nestali su onog momenta kada je neko pomenuo Donaldove bahanalije na Epstinovom ostrvu razvrata i sramote. Ideologija? Nastaviće da drže „moralne“ lekcije kada je reč o abortusima i LGBTQ populaciji, ne propuštajući pritom da sa pištoljem oko pasa redovno posećuju crkvene službe.

    Američka lađa korumpiranih licemera nije popravljena, samo su je na kratko zakrpili, da ne propušta vodu – do prve prilike. Sledeća blokada sledi čim neko izračuna da je jeftinije zaustaviti državu nego pružiti pomoć sirotinji, uznemiriti donatora ili — ne daj Bože — diktatora. Za to vreme, kapetan bele lađe iz Bele kuće poručuje:

    Polako, budale, stan’te koji čas,
    Da vas redom smestim i pružim vam spas.
    Glavonja osam, prva mesta drže,
    U mom brodu luda – najniži se prže.
    Ne znaju ništa, ni da vide neće,
    Zato nek’ nas voze – u ludačko smeće.

    „Das Narrenschiff“ (Brod budala) – satirična poema Sebastijana Branta iz 1494.

  • STROGO KONTROLISANI SNOVI

    U različitim životnim dobima čovek sanja raznolike stvari.
    Tinejdžeri, recimo, sanjaju o seksu i slobodi vlastitog libida koja im nekako izmiče kroz prozor učionice ili spavaće sobe. Muškarci u tridesetim sanjaju o automobilima, motorima, brzinama – a najčešće o prsatoj komšinici sa trećeg sprata.
    Neki sanjaju o oružju, o moći, o samopotvrđivanju. Oni ređi i „mekši“ sanjaju o umetnosti, o književnosti ili muzici koja bi, samo da je malo glasnija, mogla da spase svet od raznih pošasti. Kasnije, bližeći se pedesetim, snovi postaju praktični: posao, veća plata, deca, krediti… Snovi tada više ne podsećaju na metafizičke oblake, već na Excel tabele sa vremenskim rokovima, kamatama i dividendama. Kada pređu šezdesetu, većina prestaje da sanja i počinje da filozofira, raspravljajući se sa nevidljivim sagovornicima – o smislu života, o politici, o Bogu i o smrti.

    Na toj klackalici između sna i jave otkrio sam knjigu Stivena La Berža: Putovanje kroz svet lucidnih snova. Ova naučna studija uči nas tehnikama koje pomažu da pred spavanje jednostavno „naručimo“ snove koje ćemo „živeti“ tokom naredne noći. Pomisao da spavajući postanem autor sopstvene stvarnosti bila je previše zavodljiva da bih je ignorisao. Na kraju, trećinu života provodimo zatvorenih očiju, pa nije zgoreg iskoristiti makar deo tog vremena.

    Razmišljam: „Ako stvarnost ne mogu promeniti na javi, pokušaću u snovima! A pošto su oni koji upravljaju planetom nedodirljivi, pokušaću s mudrim ljudima koji su pokušavali da taj ludi svet objasne!“

    Zaspao sam čvrsto rešen da u san pozovem Dostojevskog i Kamija da mi odgovore – zašto je ovaj svet toliko apsurdan? Pripremio sam i druga pitanja: Da li je čovek biće koje traži istinu ili samo izgovor? Može li se doboti oprost bez pokajanja? Ima li slobode bez odgovornosti? Može li se zlo iskoreniti, ili se može držati pod kontrolom?

    Uveče sam se preslišavao, zamišljajući odgovore ljudi koji su prošli kroz pakao svojih epoha, ali nisu izgubili nadu. U krevet odlazim ranije i ponavljam u sebi: „Ovo je tvoj san. Bićeš svestan svakog trenutka, svojih pitanja i njihovih odgovora.“

    Zamišljao sam svetlost studija, tišinu pred snimanje, natpise s njihovim imenima, snimatelja koji nije oduševljen izborom gostiju i urednika koji grize nokte, plašeći se reakcije „nadležnih“. Sedim za stolom, a oni su tu, prekoputa – zamišljeni, u odeći svog doba i s mudrošću koja seže kroz vekove. Sve je spremno.

    Otvaram oči. Svetla u studiju se pale. Pult, mikrofon, u ruci pitanja. Pogledam u monitor – šok, neverica, tiha jeza i groznica. Umesto Fjodora i Alberta, ulaze Donald i Aleksandar. U istom trenutku shvatam da ne sanjam onako kako sam planirao, već onako kako mi je suđeno. Crvena lampica iznad kamere svetli – znak da smo u programu. Kamera klizi prema meni iako se nisam oporavio od šoka.

    „Dragi gledaoci,“ kažem promuklo, „došlo je do male promene u programu, pa ćemo, umesto s proslavljenim književnicima iz prošlosti, razgovarati sa našim savremenicima. Gosti u studiju su predsednici SAD i Srbije – Donald Tramp i Aleksandar Vučić!“

    Tramp je sedeo zavaljen, s rukama prekrštenim na stomaku, lice boje šargarepe, pogled samozadovoljan i dominantan. Delovao je kao neko ko spašava svet dok u slobodno vreme pronalazi lek protiv raka. Vučić, s druge strane, nervozan, skrušen i oznojen – kao đak koji je došao da polaže ispit kod sopstvenog idola.

    „Gospodo, kad ste već tu, da počnemo,“ rekoh. „Gospodine Tramp, kako vidite današnje srpsko-američke odnose?“

    Donald podiže oči prema reflektorima, počeša se po narandžastom čuperku i s osmehom od uva do uva reče:
    „Srbija… da, čuo sam za tu zemlju! Gde ono beše? Evropa, jel’ tako? Sjajna zemlja, divni ljudi, svi to kažu! Moj prijatelj Rod Blagojević, znate ga, on je odatle. Ja sam ga pomilovao, sjajan momak, predivna frizura – mada ne tako dobra kao moja. Verujte mi, niko nema bolju kosu od mene.“

    Vučić mu se nakloni kao pred Šešeljem:
    „Dragi Donalde, čast mi je razgovarati sa vama. Srbija i SAD imaju tradicionalno dobre odnose i nadam se da će vaša administracija razumeti našu situaciju i pomoći da se ukinu sankcije energetskoj kompaniji NIS.“

    Tramp ga pogleda iznenađeno:
    „Sankcije? Vi niste uveli sankcije Rusima? Ne može bez toga, prijatelju! Mora se znati neki red, majku mu! Nema sankcija – nema razgovora! Kažu da me je Putin nasankao oko Ukrajine. Mali čovek, ali otrovan! To su lažne vesti, svi pokušavaju da me prevare. Nema šanse.“

    Vučić se smeška, crven kao bulka:
    „Trudimo se, ali su nam mogućnosti ograničene… Vladimir Vladimirovič drži ruku na slavini za gas, a narod očekuje grejanje… Moramo da balansiramo…“

    Tramp ga prekida, s podignutim kažiprstom:
    „Čekaj, čekaj… ti si onaj što je pokušao da uđe u Mar-a-Lago maskiran, jel’ tako? Hteo si selfi sa Melanijom, a obezbeđenje te zamalo nije deportovalo! Svi su mi pričali o tebi! Bio si predmet zajebancije danima. Ha-ha-ha!“

    Vučić se smeje, ali mu oči beže ka podu i pune suzama:
    „Ne, ne, gospodine Tramp. Ljudi izmišljaju svašta. To su neistine.“

    „Lažne vesti, ha?“ kaže Tramp, nasmejan.

    Spašavam situaciju sledećim pitanjem:
    „Gospodo, Amerika ima problem s ilegalnim migrantima, a Srbija s nedostatkom radne snage. Da li ste razmišljali o razmeni stanovništva? Da stručnjaci iz Srbije rade u SAD, a deo vaše radne snage dođe u Srbiju – da gradi autoputeve, EXPO i fabrike?“

    Tramp se ispravi i počne da gestikulira žustro:
    „Sjajna ideja! Ali, ne treba razmena! Poklanjam vam ih! Uzmite sve, besplatno! Biće to najbolja donacija ikad. Rade dan i noć, ne žale se, ne jedu mnogo, ali rmbaju  fantastično! Verujte mi, to će biti genijalno!“

    Vučić oduševljeno klima glavom:
    „Vaša velikodušnost je fascinantna! Srbija će prihvatiti te ljude raširenih ruku. Dobiće platu od trista evra, državljanstvo i pravo glasa!“

    Tramp ga gleda kao trgovac koji ne veruje da je neko stvarno kupio njegov proizvod:
    „Tri stotine evra? To je sjajno! Nisi ti mutav – znaš biznis! Ti si moj čovek! Ne možeš se porediti sa mnom, ali imaš potencijal!“

    Vučić se nakloni:
    „Trudim se da učim od najboljih.“

    Tramp raširi ruke:
    „Naravno, to sam ja.“

    Pokušavam da promenim ton, ali su obojica već u zanosu.
    „Dobro,“ pitam, „i jedan i drugi ste na vlasti po drugi put. Šta planirate po isteku mandata?“

    Tramp se nasmeja zadovoljno:
    „Posle drugog mandata sledi treći! Produžićemo! Zašto da ne? Amerika me voli, ja sam najbolji predsednik u istoriji! Niko nije imao bolju ekonomiju, niko! Svi to kažu. Ako narod hoće treći mandat – daću im! Možda i četvrti. Verujte mi, biće sjajno!“

    Vučić, rumen i zadihan, kima glavom:
    „To je sjajna ideja! Narod me moli da ostanem jer se borim i nikada se ne predajem. Ako narod hoće – i ja ću ostati.“

    „Zar ti ne viču – Vučiću odlazi?“, radoznao je Donald.

    „A ne, tako se kod nas izražava ljubav!“, slaga Alek i ne trepnu.

    Tramp ga tapše po ramenu:
    „Mudro zboriš, Aleksandre. Imaš duh pobednika. Ali ako te narod ipak najuri dođi u Ameriku. Govoriš engleski a i hvališ se da si radio u londonskoj gvožđari.“ 

    Vučić klimne, vidno počastvovan.

    U tom trenutku kamera se gasi, a njih dvojica nastavljaju razgovor – jedan se hvali, drugi zahvaljuje. Zidovi nestaju, a scena se seli u luksuzan restoran.
    Sede jedan naspram drugog. Tramp priča o zlatnim liftovima, Vučić o autoputevima.
    Donald se hvali dogradnjom u Beloj kući, Aleksandar brzinom pruge.
    I obojica, u nekom trenutku, izgovaraju istu rečenicu: „Niko, niko kao ja!“

    Tramp jede hamburger sa sirom i slaninom, a Vučić preko puta uzdiše nad tanjirom punjenih lignji koje mu stalno beže s viljuške, kao da ne žele da budu deo te priče. „Niko ne sprema lignje kao moja mama“, pomisli. Obojica piju Zero Kolu.

    Donald, punim ustima, jedva izgovara:
    „Vidiš, ovo je prava hrana. Hamburger je simbol slobode. Svi ga vole, ali niko ga ne jede bolje od mene.“ 

    Vučić brzo potvrđuje:
    „I mi u Srbiji volimo američku hranu. To je dokaz prijateljstva naših naroda.“
    „Tako je,“ uzvraća Tramp, brišući ruke o stolnjak, „vi ste mali narod, ali sa potencijalom. Ja volim male narode – laki su za održavanje.“

    Vučić se nasmeja neodređeno, kao čovek koji nije načisto da li mu se rugaju ili ga hvale. U tom trenutku pogled im skreće ka uglu restorana gde sede dvojica muškaraca.
    Jedan je mršav, s retkom kosom i dugom bradom, a drugi s cigaretom u ustima.
    Tramp primeti da sam se zagledao.
    „Ko su ovi?“ pita poluglasno. „Onaj čupavi izgleda kao da je izašao iz zatvora, a ovaj drugi purnja kao fabrika čelika u Pensilvaniji.“

    Vučić se nagne konspirativno:
    „Možda su novinari. Ja sam se navikao na njih. Snimaju, provociraju. Uvek nešto zapitkuju.“

    Nakašljem se i tiho objasnim:
    „To su pisci – Fjodor Mihajlovič Dostojevski i Alber Kami.“ 

    Tramp se zamisli, prežvaće zalogaj:
    „Nisu mi poznati. Jesu li s televizije?“
    „Ne,“ rekoh, „oni su iz prošlosti. Jedan je pisao o krivici i iskupljenju, a drugi o apsurdu i slobodi.“
    „Zanimljivo,“ kaže Tramp. „Sloboda i krivica – to zvuči kao moja izborna kampanja! Dovedi ih da im objasnim kako funkcioniše prava demokratija.“

    Vučić maše Suzani:
    „Pozovi gospodu. Predsednik Tramp želi da razgovara s njima.“

    Dostojevski i Kami prilaze stolu. Tramp ustaje, pruža ruku samouverenim stiskom čoveka koji ne zna kad treba stati.
    „Ja sam Donald Tramp, najbolji predsednik u istoriji, svi to kažu. A vi ste… čupavi i pušač?“

    Kami mu hladno uzvrati osmeh:
    „Ja sam pušač koji misli da je svet besmislen, a vi ste živi dokaz da sam bio u pravu.“

    Dostojevski ga pogleda sažaljivo i reče:
    „Misliti da ste najbolji u bilo čemu – najveća je kazna. Čovek koji ne oseća sram ne može upravljati ni sobom a kamoli narodom, jer greh upravlja njime.“

    Tišina. Tramp zastane, pošto ne razume, uporno ponavlja:
    „Kazna? Greh? Ne, ne, to su komplikovane reči. U mojoj kampanji koristimo samo uvrede. Ljudi to vole. Prostota pobeđuje sve. Verujte mi.“

    Kami otpuhne dim i slegne ramenima:
    „Apsurd je kad čovek jede hamburger i priča o duhovnosti.“

    Tramp podiže obrve, pa se osmehne onako detinjasto, uvređeno:
    „Okej, okej… dosta filozofiranja. Ja volim praktične ljude. Oni pišu knjige, ja pišem istoriju. Ogromnu, sjajnu istoriju. To je razlika.“

    Kami ga pogleda i kaže gotovo nežno:
    „Tačno je, vi zaista pišete istoriju absurda”“

    Dostojevski mrzovoljno konstatuje:
    „Vidim da ni u ovom veku čovek nije naučio da razlikuje veličinu od oholosti. A to je početak svakog zla.“

    Pogledali su se i otišli – tiho, odlučno i bez pozdrava. Iznenada, svetla se gase.
    Restoran nestaje. Hrana, piće, duvanski dim… sve se pretvara u maglu.

    „Ej novinar, dosta je bilo spavanja, idi da radiš nešto korisno!“, brecnu se Tramp, „a ti Aco Srbine, da čujem kako stoje stvari s rušenjem Generalštaba?“

    Budim se – znojav, zbunjen i sâm. Na stolu pored kreveta beležnica s pitanjima koja sam pripremao za pisce. Na dnu stranice neko je dopisao:
    „Vidimo se sledeće noći – ako naučiš da biraš društvo.
     Pozdrav, Fjodor i Albert.“

  • Red u haosu rutine

    Postoji trenutak u životu kada čovek shvati da više ne želi da menja svoje navike jer su one odavno prestale da budu sitni rituali i pretvorile se u strukturu njegove svakodnevice. Kad pređemo šezdesetu, više nas ne pokreće adrenalin novih početaka već spokoj poznatog ritma. Ono što smo nekada radili usput, slučajno ili iz hira, sada postaje obavezan deo dana. Navike su kao arhitektura: podižu zidove iza kojih se osećamo sigurno i otvaraju prozore kroz koje unapred znamo šta ćemo videti. S godinama rituali prestaju da budu simpatične sitnice i postaju naš mentalni kompas, ili, kako bi mlađi rekli, naš GPS. To je najbolji način da se izborimo sa svetom koji je iz dana u dan sve haotičniji.

    I tako, svaki put kada sletim u Srbiju, sve kreće istim redom. Raspakujem kofer i guram ga ispod kreveta u sobi koja odavno nije moja, ali još uvek miriše na detinjstvo. Koliko god sebi obećavao da ću ovog puta „malo improvizovati“, završim radeći potpuno isto.

    Pekara, kafana, knjižara… 

    Prvo – pekara. Ne bilo koja, nego ona u kojoj se pecivo još uvek meri pogledom, a ne vagom, i u kojoj su kifle toliko dobre da im se jedino francuske mogu približiti. Tamo se vode prvi razgovori s nepoznatima — o vremenu, o politici, o novim poskupljenjima. U tom kratkom ritualu, dok čekam u redu, svaka godina razlike između mene i grada nestaje kao da nikada nije ni postojala.

    Zatim sledi „Stara Srbija“. Kafana izgleda isto kao i pre dvadeset godina: ista fleka na zidu, isti miris kuvanih jela, dima i alkohola. Tamo me čekaju kolege s kojima se nisam video od prošlog dolaska. Razgovori su isti, ali ne manje dragi: unučići, sport, nostalgija i ko je prošle godine dobio NIN-ovu nagradu. Posle dva sata ništa novo nisam saznao — ali sam napunio baterije pozitivnom energijom.

    Sledeća stanica je knjižara Laguna. Obilazim police, prelistavam knjige i kupujem nekoliko naslova koje, kao i uvek, neću čitati sve dok se ne vratim u Arizonu. Ne znam zašto, ali u američkoj tišini najslađe je čitati ono što sam poneo iz Srbije.

    A onda, kad grad utihne i povuče se u svoju večernju rutinu, kada se svetla pogase, a ja se vratim kući, počinje deo dana rezervisan za stare knjige. Na polici u dnevnoj sobi čeka me pedesetak naslova koji su preživeli sve selidbe, preuređivanja i „racionalna raščišćavanja“. Uvek nasumično izaberem jednu knjigu i ona postane moj saputnik tokom uvek kratkog boravka u zavičaju. Ovog puta „zgrabio“ sam Tolstojeve „Beleške umobolnog“. Čitam ih polako, po nekoliko stranica svake večeri, kao što se pije domaća kafa — meraklijski, bez žurbe, svim čulima. Dok u pozadini televizor brunda o „istorijskim govorima“ i „sudbonosnim pregovorima“, ja nailazim na rečenice poput ove:

    „Danas su me vozili na posmatranje u gubernijsku upravu, i mišljenja su bila podeljena. Prepirali su se i ustanovili da ja nisam lud. A ustanovili su to samo zato što sam se za vreme posmatranja svim silama savlađivao da se ne odam. Nisam se odao jer se bojim ludnice; bojim se da će me tamo omesti da se bavim svojim ludačkim poslom. Zaključili su da sam sklon afektima i još nešto tome slično, no inače da sam zdrave pameti.“

    Sledećeg dana – šetnja. Najpre kroz park, onaj isti kroz koji sam pre više od pola veka trčao za loptom. Danas hodam lagano, zaustavljam se pored istih klupa i stabala. Uvek tu sretnem nekoga: poznanika iz škole, kolegu iz mladosti, rođaka koji je ostario brže nego ja. Razgovori su kratki i uvek slični: zdravlje, deca, Amerika. 

    Put me gotovo uvek odvede dalje, do Šumarica. Tamo gde se dodiruju istorija i tišina. Dok hodam šumom, čini mi se da i vreme teče sporije. Uveče, besciljno lutam centrom grada i srećem lica koja u svojoj mašti prepoznajem kao da smo odrasli zajedno. Taksisti se svađaju oko politike, a prodavac kestena i penzioner raspravljaju o svetskoj situaciji kao da sutra putuju u Njujork na sednicu Saveta bezbednosti. Slegnem ramenima, vratim se kući, uzmem knjigu i okrenem stranicu:

    „Do trideset pete godine živeo sam kao i svi, i ništa se na meni nije moglo primetiti. Nešto slično dešavalo mi se samo u ranom detinjstvu, do desete godine, ali i to samo u nastupima, a ne ovako stalno kao sad. U detinjstvu me je to obuzimalo malo drugačije.“

    Druženja s prijateljima su uglavnom dnevna i radnim danima. Svi imaju svoje živote, porodice i vikende. Zato su naši susreti kratki, spontani i srdačni. Vidimo se na brzinu, razgovaramo o svemu i ničemu. Niko ne pokušava da glumi dubokoumnog mislioca. To ostavljamo onima koji sede u televizijskim studijima i objašnjavaju svet. A ni Tolstoj nije za potcenjivanje:

    „Sećam se, jednom sam se spremao za spavanje, bilo mi je pet ili šest godina. Dadilja Jevpraksija — visoka, mršava, u mrkoj haljini, sa kapicom na glavi i mlohavom kožom na podvoljku, svukla me i stavila u krevet. ‘Ja ću sam, sam’, progovaram ja i prekoračujem ogradu. ‘Hajd lezite, lezite, Feđenjka. Vidite kako je Mitja dobar, već je legao’, kaže ona, pokazujući glavom na brata. Ja skačem u krevet, držeći je stalno za ruku. Zatim je puštam, praćaknem se nogama pod pokrivačem i uvijem. Silno mi je lepo.“

    Fotografije, bubnjevi, optimizam… 

    Jednog popodneva, umesto da produžim uobičajenom rutom, svratio sam u gradsku galeriju na otvaranje izložbe posvećene studentskim protestima. Bilo je mnogo sveta: srednjoškolci s rančevima, profesori s ozbiljnim izrazima lica, roditelji „dece“ sa fotografija. Posmatram bračni par koji, držeći se za ruke, obilazi fotografiju po fotografiju tražeći lice svog sina. „Bio je tu negde… sigurno jeste,“ govorila je žena, zastajući pred svakim kadrom. Nisu ga našli na slikama, ali su ga pronašli u jednoj studentskoj poruci zalepljenoj za zid: „Za one koji ne mogu da budu s nama — hvala što ste nas naučili da verujemo da možemo.“ Ritam bubnjeva koji je dopirao iz ćoška sale ispunjavao je prostor, a s njim i neki tihi optimizam. Kod kuće, na nathkasni pored kreveta, čeka me knjiga:

    „Kao i svi umno zdravi dečaci iz moje okoline, ja sam stupio u gimnaziju, pa na univerzitet, gde sam završio studije na pravnom fakultetu.“

    Jednog jutra, dok sam sedeo na klupi u parku, prišao mi je poznanik iz gimnazijskih dana. Nismo se videli godinama. „Znaš li da sam ostao bez kuće?“ rekao je odmah. „Odluka izvršitelja po kratkom postupku. Prodali su je zbog neizmirenog duga za struju — sedamdeset i četiri hiljade dinara.“
    „Znaš“, dodao je posle kratke pauze, „Srbija je valjda jedina zemlja na svetu gde nije sigurno da ćeš živeti ako se razboliš, raditi ako si pošten ili dočekati penziju ako si vredan. Ali jedno jeste sigurno — račun se platiti mora!“

    Kada sam se vratio kući, otvorio sam knjigu tamo gde sam prethodne noći stao. Čitao sam naglas, kao da pokušavam da razumem svet u kojem neko gubi dom zbog duga, dok se drugi i dalje trude da „pametno uvećaju svoje dobro“:

    „Ja i žena bili smo uštedeli novac od njenog nasledstva i mojih uverenja o otkupu, i odlučili da kupimo imanje. Mene je neobično zanimalo uvećanje našeg dobra, kao što i treba da bude, a naročito me je zanimala želja da ga povećam pametno, bolje nego drugi…“

    Dani su prolazili. Umesto šetnji istim stazama, većinu popodneva provodio sam u kafiću ispred gimnazije. Tu se viđam s prijateljima iz mladosti. Uvek neko naiđe: drug koji sada predaje istoriju i broji danedo penzije, koleginica koja tvrdi da se ništa nije promenilo, osim što sada nosimo naočare i pričamo tiše. U toj mešavini planiranih sastanaka i slučajnih susreta krije se i neka uteha. U svetu na ivici nervnog sloma, moje male rutine i dalje mi deluju kao dokaz da zdrav razum nije sasvim nestao.

    A onda neminovno dođe vreme da se vratim u Ameriku. Sve svoje navike i rituale spakujem zajedno sa stvarima i pažljivo ih složim između suvenira i knjiga iz Lagune koje, kao i uvek, čekaju svoj red da budu otvorene s one strane okeana.

    U avionu – iznenađenje. Nekoliko redova ispred mene sedi grupa beogradskih maturanata. Dvadesetak devojaka i mladića, vedrih lica, učtivih i pristojnih. U početku sam mislio da su sportisti, ali ne: pozvani su da posete Ujedinjene nacije. Neki od njih prvi put lete avionom, neki prvi put napuštaju zemlju, ali svi govore o toj poseti s ozbiljnošću i poštovanjem koje se danas retko viđa. Jedna devojka reče da bi volela da postane diplomata „kako bi Srbiju predstavljala na pravi način“.

    Gledajući ih, shvatio sam da ta generacija u sebi nosi ono što je nama starijima možda odavno izmaklo: veru da svet nije samo mesto za preživljavanje, nego i za popravljanje. I baš tu, između oblaka i okeana, postavio sam sebi pitanje: zaslužuje li Srbija ovakvu generaciju — pristojnu, znatiželjnu, spremnu da sasluša i razume i one s kojima se ne slaže? I, što je možda još važnije, zaslužuju li Ujedinjene nacije ovakve posetioce — mlade ljude koji još veruju da ta nekada prestižna institucija može biti nešto više od pozornice za beskrajne govore i diplomatske fraze?

    Stižem kući, gde me čeka žena mog života — s novim rasporedom. Promenila je mesta tanjira u kuhinji, preuredila ormare u spavaćoj sobi i police u kupatilu. Trebaće mi bar nedelju dana da se ponovo snađem. A možda i mesec dana jer od starih navika se ne odustaje lako.

  • DA SMO MI ŽIVI I ZDRAVI

    Sarajevo, januar 1914.

    Vukašin, trgovac na Baščaršiji, sedeo je uz jutarnju kahvu i listao novine. Na naslovnoj strani: vesti o Balkanskim ratovima, o novom modelu francuskog aviona, o britanskom kraljevstvu i industrijskim štrajkovima. Negde pri dnu – zategnuti odnosi između Austrougarske i Srbije. Vukašin je pročitao, uzdahnuo i rekao naglas:
    „Rat? Ma neće niko bit’ tol’ko lud.”

    Posle podne je primio isporuku nove robe i izgrdio pomoćnika zbog pomešanih zaliha. A uveče s porodicom večerao sarmu. U sredu je sedeo s komšijama u kafani, u četvrtak dopremio bakaluk gospođi Vagner… 

    28. juna 1914. izašao je na pijacu. Čuo je pucnje. Neko reče: „Ubili Franca Ferdinanda.“ Slegnuo je ramenima i pomislio. “Neće valjda opet klanica zbog jednog čoveka…”

    Mesec dana kasnije, Austrougarska objavljuje rat Srbiji. Kao da je neko čekao samo povod a sve drugo je već odavno bilo spremno. A Vukašin, kao i milioni drugih, nije slutio da je pucanj tog jutra probudio zver. Do tada, svi su mirno živeli svoje male živote. Planirali, radili, čekali. Niko nije bio za rat. Niko ga nije tražio. A kada je došao – silno su se iznenadili.

    Gavrilo Princip je povukao oroz a sve ostalo je bila samo lančana reakcija. Beč je želeo osvetu, Berlin mu dao podršku, Petrovgrad je kobajagi rekao: „Ne dirajte našu braću.“ Pariz je stao uz saveznike a Evropa se približila ivici i skočila u ponor. Jedan metak u Sarajevu, mesec dana zlokobne tišine tokom koje se pokreću vojske i pišu ultimatumi… Propaganda je u to vreme bila manje suptilna, ali prisutna, surova i efikasna. Patriotizam, mržnja prema neprijatelju, vera u kralja ili državu bile su glavne linije propagande. Na plakatima, neprijatelj je prikazivan kao zver, a naš vojnik kao heroj. U svim zemljama koristišćena je cenzura kako bi se sprečio defetizam i širenje nepodobnih informacija. Crkve, škole i vojne institucije preuzele su glavnu ulogu u formiranju javnog narativa.

    Svet je punom brzinom uleteo u rat. Svi su verovali da će se kućama vratiti do Božića. Niko nije ni sanjao da počinju četiri godine do tada nezapamćenog pakla. 

    Berlin, februar 1933.

    Oto, zanatlija u fabrici alata, skida masnu kecelju i u zadnjem delu radionice jede poluprazan sendvič. S kolegama priča o svemu, svačemu a najviše ni o čemu: o ceni mleka, o klasnim razlikama, o vojnim manevrima… Zaključuju da više ne može ovako! Jedan misli da komunisti treba da preuzmu stvar u svoje ruke. Drugi odmahuje rukom: „A ti bi im se kanda obradovao?!“ Oto ćuti. Ne veruje ni jednima ni drugima. Njemu je najvažnije da ga niko ne dira i da mirno sačeka sledeću platu. Narednog jutra, Rajhstag gori. Nacisti optužuju komuniste. Uvodi se vanredno stanje i ukidaju građanska prava. Mnogi se raduju: „konačno će se znati red.” Oto se pita kako je moguće da se preko noći sve promeni. Ipak ćuti, ne talasa. Primio je još puno plata a onda uniforma, obuka, zakletva… Rat!

    Kako je svet disao pre nego što se ugušio? Na prvi pogled mirno i normalno. U Parizu se pričalo o modi, izložbama i skandalima. U Beogradu o porezima, žetvi i tome kako je kralj previše tvrd. U Londonu o tržištu, kolonijama i konvoju koji isplovljava ka Indiji. U Njujorku o novom pogonu Forda, o poskupljenju duvana, o dolasku još jednog broda punog imigranata. Sve je išlo nekim svojim tokom. Vozovi su jurili, telegrafi pištali a industrija radila bez pauze. Ljudi su pravili planove i  kupovali prvu letnju garderobu. Pisali ljubavna pisma, spremali svadbe, kupovali kolevke… Ispod privida normalnosti osećao se pritisak. U fabrikama su organizovani štrajkovi. U parlamentima lomila koplja i odlučivalo kojoj se privoleti strani. Na selima se mahom ćutalo jer su znali da ništa dobro ne dolazi kad se Nemac uzjoguni. 

    U Beču, elita se boji raspada. U Berlinu, generali gledaju mape i iscrtavaju granice. U Moskvi, komunisti shvataju da nije lako vladati jer narod valja hraniti pa spas nalaze u spoljašnjem neprijatelju. U Parizu konformizam pobeđuje svaki drugi „izam“. Francuzima se baš nešto i ne ratuje. Iz Londona poručuju da je nova podela sveta u stvari – pitanje časti. U Srbiji – ponos, tvrdoglavost i rana koja krvari još iz Balkanskih ratova. Radnici su vodili politiku, seljaci radili a studenti sanjali revoluciju. Na pijacama se cenjkalo, u kafanama pilo, u pozorištima smejalo, u fabrikama znojilo. I niko, baš  niko, nije slutio da će za mesec dana čitav svet izgledati kao otvorena rana bez zavoja. Svet je hodao po ledu koji je uveliko pucao. Dovoljno je bilo da neko jače zgazi, da se jedna vojska pokrene i uzvikne: „Juriš!“. 

    Ratno huškaška politika u ovom periodu postaje nauka. U Nemačkoj je formirano Ministarstvo za narodno prosvećivanje i propagandu. Cilj nije informisanje već oblikovanje javnosti. Ljudi su ignorisali progone Jevreja, ne zato što nije bilo jasnih nagoveštaja, već zato što niko nije želeo da ih vidi. Logori su postojali i ranije a nasilje je postalo javno. Kristalna noć (1938.) se dogodila pred očima naroda. Ali svet je okretao glavu i verovao da je to „unutrašnja stvar Nemačke”. Problem nije bio u u nedostatku informacija, već u višku propagande, lažnog optimizma, selektivne pažnje i kolektivnog zamora.

    1938. Hitler prisvaja Austriju. Svet ćuti. Septembar. Minhenskim sporazumom Čehoslovačka je rasparčana. 

    Oto je poslat na granicu. „Znaš”, kaže kolegi u rovu, „ne mogu da kažem da podržavam rat, ali mora neko da brani naciju.”

    Dalas, 2025.

    Tajler ima 38 godina. Vozi Forda, nosi pištolj i veruje da država ne treba da se meša u njegov život. Ne voli poreze i „woke kulturu.” Podržava Trampa: „nije savršen, ali barem znam na čemu sam.” Ne veruje liberalnim medijima, prati konzervativne podkaste, Twitter i sluša Džoa Rogana. Rat u Ukrajini? „Nije to naš problem.” Gaza? „Sami su tražili.” Inflacija, Kinezi, migranti – sve su to simptomi slabljenja Amerike. Onda se dogodi atentat na Čarlija Kirka. Desničarski influenser, ubijen na javnom skupu. Internet gori. Teorije. Kontra-teorije. Desnica poziva na građanski rat. Levica traži zakon o kontroli oružja. Zabranjuju se TV programi koji kritikuju vlast. Američke države, jedna po jedna, nalaze se na ivici vanrednog stanja. Tajler kaže ženi: „Ovo ne miriše na dobro.” U ruci daljinski, na ekranu FOX NEWS,  gleda kroz prozor. Na ulici je mirno. Za sada.

    Tokom poslednjih sto godina, svet se okrenuo naglavače ali ljudska naivnost, gramzivost moćnika i potreba za samouništenjem ostaju nepromenjene kategorije. U prvom kvartalu, prve desetine dvadest prvog veka uživamo u slatkoj dokolici interneta, svađamo se na društvenim mrežama i igramo veštačkom inteligencijom. Tehnologija je svuda prisutna. U Zapadnoj Evropi i Americi ratuje se tastaturom, u Ukrajini dronovima a u Gazi svim raspoloživim sredstvima kako bi se postigla dnevna norma sejanja smrti.

     Tajler je u kupio poluatumatsku pušku. 

    Sve se promenilo, i svi su zamenili mesta

    U Prvom i Drugom svetskom ratu realnost je bila jasna a agresori su imali svoja imena – Nemačka. Austrija, Italija. Japan… Branioci sveta okupili se pod zastavama Sovjetskog Saveza, Amerike i Velike Britanije. Stradali su milioni civila a žrtve su bile prepoznatljive. Među njima i Jevreji kao najprogonjeniji narod. Verovalo se da je  posle 1945. godine svet naučio lekciju i da su linije između dobra i zla barem malo jasnije. Nadali smo se da su logori, bombardovanja gradova, progoni i rasna mržnja istorijska poglavlja koje nećemo više otvarati. Ali danas, karte su potpuno pomešane i svet izgleda kao da je zaboravio na blisku prošlost i sopstveni plan.

    Nemačka, Austrija, Italija, Japan – zemlje koje su nekada gurale svet u ratove, danas su među najmudrijim silama. Njihova vojska je simbolično prisutna a spoljna politika odmerena. Nemačka je vezana za EU, Italija se bavi sobom a Japan, iako snažan, retko podiže glas. Možda je to zbog griže savesti, možda iz straha… Šta god da je razlog, jedno je sigurno: Agresori iz oba svetska rata igraju relativno časnu ulogu u planetarnoj tragediji s kukanjem i pucanjem. 

    U isto vreme, dobri momci iz prošlosti, zaštitnici slobodnog sveta s prve polovine prošlog veka, danas postaju pokretači haosa. SAD i Rusija, nekada udruženi protiv fašizma, sada su u stalnom sukobu, najviše s drugima a neretko i samima sobom. Rusija je „u samoodbrani“ napala Ukrajinu, koristeći retoriku iz 1939. Pod izlizanom parolom borbe za ljudska prava, Amerika je iza sebe ostavila ruševine gde god je želela da „pomogne“. Vođeni demokratskim principima, u 20. veku ratovi su se vodili protiv tiranije a danas služe kao pokriće za invazije, prevrate i kolonijalna osvajanja najgore vrste. 

    Nijedna velika sila više ne polaže moralni ispit već računa koliko je agresija isplativa, koliko vredi saveznik, koliko će trajati pažnja javnosti. I dok najmoćnije savremene imperije jalovo pregovaraju (dok mnogo ubojitije deluju), nekadašnje žrtve olako su prihvatile ulogu dželata. Sitne siledžije s Bliskog istoka, uz podršku starije braće sa zapada sprovode nezapamćeni pokolj u pojasu Gaze. Jevrejski narod, simbol stradanja 20. veka, kroz politiku izraelske države sprovodi etničko čišćenje palestinskog naroda. Tokom svakodnevnog iživljavanja nad civilima u Gazi ne stradaju samo pripadnici Hamasa, već deca, izbeglički kampovi, škole – čitava enklava žrtvavanog stanovništva. „Demokratski“ svet koji je nekada vrištao: „Genocid – nikad više!”, danas šapuće: „Nije sve to baš tako jednostavno!“ i ne čini ništa da spreči dalje ratne zločine. Nije to više samo moralna dilema već trenutak kada su istorijske uloge potpuno zamenjene. Skorašnji agresori postali su disciplinovani, tihi, svedeni. Bivši branioci gube kompas i vode ratove bez kraja. Donedavne žrtve uveliko nadmašuju svoje nekadašnje progonitelje. Verovalo se da ćemo posle 1945. moći da razlikujemo crno od belog. Danas imamo samo podeljene strane – našu i njihovu, iako nijedna nije pravedna. Pravo je postalo relativno, moral se preko noći pretvorio u luksuz a politika sitna moneta za podkusurivanje iskompleksiranih, dementnih staraca.

    Liderstvo više nije zasnovano istini već na interesu. Ako imaš moć – u pravu si! I obrnuto. I zato današnji svet neodoljivo podseća na 1939. godinu: Maršira se u Vašingtonu, Moskvi pa čak i na Novom Beogradu. Ali puno liči i na 1914. jer imamo gomilu lokalnih kriza, vojska je na granicama, političari mućkaju otrovne napitke a građani su ubeđeni da „ima još vremena”. Svi misle da će neko drugi povući ručnu. A pomahnitali voz punom brzinom juri prema provaliji.

    Treći svetski rat možda neće početi ove godine, ni one naredne a možda čak nikada. Ali ako se dogodi, neće doći kao iznenađenje već kao posledica ovoga što sada živimo. Kada se iz nekog rova budemo osvrnuli unazad, nećemo moći da kažemo da nismo znali. Znali smo ali nismo hteli da suočimo sa istinom! 

    Nego, pusti sad to, samo da smo mi živi i zdravi!

  • OD POLOMLJENIH JAJA DO GLOBALNE KATAKLIZME

    Tokom gostovanja u jednom od jutarnjih programa, poznati psiholog je ispričao kako mu se pacijent požalio: „Doktore, čitam vesti po deset sati dnevno i imam utisak da će svet sutra nestati. Da li je to normalno?“ Lekar mu je na to odgovorio: „Nije normalno da čitate vesti deset sati dnevno, ali jeste normalno da mislite kako će svet nestati.“

    Nikada u istoriji nismo bili izloženi tolikom pritisku informacija kao danas. Ako je nekada važila narodna poslovica da „od viška glava ne boli“, sada se pokazuje da višak informacija može itekako da uzdrma i telo i um. U idealnom svetu, sve što pročita, čuje i vidi, konzument bi trebalo da obradi, analizira i odloži na policu vlastitog iskustva. U realnosti, međutim, dan je prekratak, a lavina podataka nezaustavljiva. Vesti se neprestano ređaju i sustižu jedna drugu. Kada na red dođe nova tema, one stare ne nestaju; naprotiv – recikliraju se i talože u našoj svesti. Kao prljavština koja se lepi na prozor kroz koji se više ništa jasno ne vidi. Svaki medij izmišlja novu dramu, nudi goru pretnju, kreira još veću paniku. U želji da ostanemo informisani, postajemo taoci sopstvene radoznalosti. Unutrašnji mir nestaje i ustupa mesto stalnom stanju pripravnosti: rat samo što nije počeo, a svetska kataklizma je neminovna.

    Prekidamo program jer je zdrav razum nestao bez traga!

    Novinarstvo se u međuvremenu promenilo. Nekada je bilo u službi javnog interesa, pomoć u potrazi za istinom, oslonac objektivno informisanih građana. Danas se pretvorilo u sopstvenu suprotnost, postajući, pre svega – industrija pažnje. Vest se ne bazira na proverenoj istini, već na dužini gledanja programa i broju klikova. Rejting je značajniji od kredibiliteta, brzina važnija od tačnosti, senzacija vrednija od konteksta. Objektivnost je izbledela a analitičko novinarstvo svelo se na upornost malog broja hrabrih pojedinaca, istraživačkih novinara, koji su sistematski marginalizovani i proterani na rub digitalne džungle. Ni publika tu nije nevina jer nekritički guta sve ono čime je tabloidi hrane. Ako naslov nije dovoljno šokantan, ako nema krvi, suza, vatre ili žrtava – priča prolazi neprimećeno. „Breaking news!“ postaje mantra svake redakcije.

    U Srbiji to izgleda ovako: „Deka izboden zbog polomljenih jaja.“, „Bezgranična ljubav jedne majke: ‘Želim da moj sin umre pre mene’ – tabloidi u suzama, sin u šoku!“. U Americi: „Misterija na njivi: Suncokret navodno liči na predsednika SAD!“, „Panika na Volstritu: ‘Akcije padaju jer je analitičar zaboravio lozinku!’“, „Senzacionalno: Izvor iz Bele kuće tvrdi da je predsednik zaspao tokom online sastanka sa partnerima iz NATO-a!“. Na međunarodnim kanalima: „Ekskluzivno otkrivamo: Putin viđen kako hrani golubove u parku – šta to znači za geopolitičku stabilnost?“, „Vozači u šoku gledali znak nasred puta – neko je ponovo postavio džinovski falus na kružnom toku“, „Svet u neverici: Panda odbila da jede bambus – kriza diplomatije u Aziji!“

    Sve je hitno. Sve je bitno. A niko ne pita da li je istinito. Polovina navedenih naslova preuzeta je iz domaćih i svetskih tabloida, dok su ostali izmišljeni. Možete li napraviti razliku? Posle višestrukog propagandnog orgazma, tempiranog za udarne medijske termine, nastaje kratak predah, privid mira, dok informativni terapeuti ne pripreme novu municiju. Ako sa seksa pređemo na ratnu doktrinu, nameće se poređenje sa artiljerijom čije dejstvo prestane na trenutak, a kada se cevi ohlade, sve kreće ispočetka. U tom vakuumu, međutim, nema kritičkih osvrta ni analize, već samo puko prikupljanje snage za sledeću rundu straha.

    Ratovi su, naravno, oduvek bili najplodnije tlo za senzacionalizam. Pre svakog metka i granate idu salve ubojitih reči. Najpre propaganda, koja od ljudi pravi poslušno stado, a onda medijski čobani koji ih izvode na „pravi put“. Na jednom kanalu Ukrajina je simbol slobode, na drugom Zelenski pijun zapada. Na jednom je Izrael žrtva, na drugom počinilac genocida. U oba slučaja istina je zatrpana gomilom pristrasnosti, algoritama i političkih interesa. Kada nestane objektivnost, svako bira ono što mu odgovara: „Moja verzija stvarnosti“, „moj izvor informacija“, „moja apsolutna istina“. Zbunjena i nepoverljiva, publika masovno beži na društvene mreže, a tamo je šuma još gušća: teorije zavere, poluistine, lažne vesti koje se šire brže nego što ih iko može proveriti. I tako, u vrtlogu dezinformacija, čovek se povlači u svoj unutrašnji „izbeglički kamp“ – prostor u kojem više nikome ne veruje.

    Medijska inflacija

    Psiholozi za taj fenomen već imaju reč: doomscrolling – opsesivno skrolovanje loših vesti. Beskonačno listanje destruktivnih sadržaja, digitalna verzija čeprkanja po rani. Znaš da boli, ali ne možeš da prestaneš. Mozak traži novu dozu neizvesnosti jer strepnja i strah su najjeftinija droga današnjice. Krug se tako zatvara: stres rađa novu potragu za informacijama, a one izazivaju novi stres. Čovek se budi umoran, odlazi na posao rastrzan, a na spavanje depresivan. Nesanicu zamenjuje teskoba, a koncentraciju fragmentarna pažnja. Algoritmi društvenih mreža usitnjavaju pažnju i guraju nas u informativni geto koji čine isključivo naši istomišljenici. Tu se ne traži istina već potvrda sopstvenog stava. Svako pleme crta svoje granice, ima svoje izvore, svoje proroke, svoje parole. Umesto dijaloga – tribalni rat u komentarima. Tako nastaju digitalna „bratstva“ čiji članovi, iako kilometrima udaljeni, vode beskrajne ratove za tastaturom, uvereni da se bore za „pravdu“, nesvesni da time hrane algoritam koji nekome donosi veliku zaradu. Ovaj dobro osmišljeni mehanizam proizvodi digitalnu prezasićenost nekom svojom, zamišljenom istinom. Ljudski mozak, bombardovan lažnim vestima i poluinformacijama, prestaje da razlikuje bitno od nebitnog. Sve je podjednako važno: i ubijanje dece i skandal u rijalitiju, klimatske promene i raskid poznatog glumačkog para. U toj kakofoniji trivijalnosti, istina nikome nije važna, a publika nesvesno pomaže opstanak medijskog haosa.

    U današnjoj medijskoj ludnici moguće je i to da ubistvo do juče potpuno anonimnog čoveka, koji je preko noći postao konzervativni influenser, postane planetarna tema. „Ubistvo Čarlija Kirka zapalilo ceo svet“, „Posle tragične smrti slavnog konzervativca spirala nasilja se širi Amerikom“, „SAD ukinule vize onima koji ne žale za Čarlijem Kirkom“. Naslovi se nižu bez prestanka, televizije prekidaju redovne programe, na društvenim mrežama bukte polemike . Drže se komemoracije, zastave se spuštaju na pola koplja, predsednici izjavljuju saučešće kao da je stradao državnik istorijskog formata, a ne čovek koji je tek nedavno otkrio čari algoritamske slave. Nerazumni čin nasilja dobio je veću medijsku pažnju nego intenziviranje ratnih sukoba, eskalacija protesta širom Evrope, pa čak i smrt velikog Roberta Radforda. Logika je izokrenuta: jedno ime, jednokratno napumpano do globalne histerije zasenilo je događaje od stvarne, dalekosežne važnosti. Svet više ne meri važnost događaja po posledicama, već prema popularnosti ili tzv. viralnosti. Tragedija postaje spektakl, a spektakl najstabilnija valuta javnog diskursa.

    I šta onda preostaje običnom čoveku, konzumentu vesti, čitaocu i gledaocu? Možda upravo ono što izgleda najjednostavnije, a u stvari je najteže: okrenuti glavu od ekrana. Otići u šetnju, pročitati knjigu, popiti kafu s prijateljem i slušati ga dok govori. Sve ono što podseća da je stvarnost i dalje tu, nepokolebljiva i živa, pod uslovom da joj se vratimo. To ne znači da treba pobeći iz sveta informacija već da nam je neophodna selekcija. Kao što ne jedemo sve što nam se servira, tako ne moramo progutati svaku vest koja nam je na dohvat telefonskog ili TV ekrana. Prvi korak prema izlečenju je informativna dijeta. Kada se malo uobročimo, na red dolazi – kontekst. Istina se on nikada ne nalazi u naslovu jer traži strpljenje, dublju obradu teme, istraživačko novinarstvo, dokumentarne sadržaje, knjige. Sve ono što zahteva vreme, a ne samo klik. Na kraju, valja se pomiriti s činjenicom da većinu tekućih vesti ne možemo promeniti, pa nam, umesto sekiracije, ostaje obaveza da zaštitimo sebe i sopstveno zdravlje. Ali ne tako što ćemo zatvoriti oči pred stvarnošću, već tako što joj nećemo dozvoliti da nas samelje.

    „Jer je život“, što pesnik reče, „samo ovaj jedan, nema ništa, ništa izvan njega“. Ako ga provedemo u beskonačnom gledanju i skrolovanju najnovijih „vesti“, životarićemo ga u medijskom tunelu obmana, zaslepljeni svetlom lažnih reflektora. Zato je možda najmudrije okrenuti se jednostavnim rešenjima: ne čitati ni više, ni manje – već pametnije. Razlikovati vest od propagande, informaciju od manipulacije, bitno od nebitnog. Ako u tome uspemo, možda ćemo povratiti ono što nam je medijsko ludilo za sada oduzelo –  slobodu misli i mir u sopstvenoj glavi.

    Pre samo desteak godina, stanje pacijanta koji po ceo dan prati vesti lekari bi dijagnostikovali kao ozbiljan poremećaj i prepasali ozbiljnu medicinsku terapiju. U današnje vreme međutim to je samo statistički prosek. Čovečanstvo se kolektivno pretvorilo u pacijenta na grupnoj seansi, gde svi uglas ponavljamo: „Još samo jedan naslov, panel diskusija, rijaliti šou, kolegijum i onda prestajem!“ U svetu u kojem je normalno misliti da će svet nestati, možda jedina prava ludost postaje – ostati zdrav, priseban i nasmejan. A kada dođe do propasti sveta, tablodi će ga najaviti kao ekskluzivu kako bi ga pratili u udarnom terminu.

  • POMILOVANJE NEPRAVDE


    Na Brionima, u leto 1978. godine, Josip Broz je pokazao američkom predsedniku Džimiju Karteru stari maslinjak koji je preživeo razne okupatore, režime i društvena uređenja. Iskusni državnik rekao je mlađem kolegi da „stabla opstaju vekovima a političari samo do kraja mandata!“. Zlobnici bi dodali da je lako Titu da govori o prolaznosti vlasti kada je izabran za doživotnog predsednika SFRJ. Najpoznatiji uzgajivač kikirikija iz američke države Džordžija uskoro je na svojoj koži osetio tu razliku između postojanosti naroda i prolaznosti vlasti. Tri decenije kasnije, u Pragu, dogodio se još jedan susret „lidera slobodnog sveta“ i predsednika s Balkana. Obama i Tadić nisu diskutovali o povrtarstvu, ali su se dotakli košarke. „Naši igrači se po kvalitetu približavaju profesionalcima u NBA ligi!“, pohvalio se Boris. „A šta mislite, kakvu bi košarkašku silu imali da niste rasturili Jugoslaviju!?“, odgovorio je Barak merkajući ispod oka Angelu Merkel. „Susreti na vrhu“ obeležili su vladavinu i potonjih predsednika Srbije, ali o njima ćemo drugom prilikom  u „rubrici“ – komika, muka, bruka!

    „AKO SI U KRMENADLI, NISI ZA KOBASICE“

    Iako se na prvi pogled čini da su solidno radili svoj posao, istorija je bila surova prema pomenutim političarima. Dok je bio živ, Broza su dizali u zvezde da bi preko noći postao dežurni krivac svekolikih frustracija Jožinih naslednika. Karter, Obama i Tadić postali su omraženi, ne toliko zbog ličnih promašaja koliko zbog činjenice da su simbolizovali razočaranje građana u sopstvena, nerealna očekivanja. Kartera su kritikovali jer nije pokazivao hrabrost i odlučnost, iako je baš on bio pionir uspostavljanja pravde i jednakosti uvodeći ljudska prava u centar američke politike. Obami su zamerali sve i svašta, iako je Ameriku izveo iz jedne od najvećih ekonomskih kriza u istoriji ove zemlje. Ali mržnja prema prvom „obojenom“ predsedniku nema veze sa politikom već sa ličnim kompleksima nemalog broja rasista u SAD. Borisa Tadića su napadali i s leva i s desna, iako je za vreme njegovog mandata Srbija bila najbliža Evropi, a građanske slobode i životni standard na najvišem nivou od vremena kada su Srbi rekli „odlučno ne“ politici Ante Markovića. Neophodno je dodati i da je svaki od pomenutih predsednika bio psihički stabilan i bez vidljivih poremećaja ličnosti. Nažalost, u modu su se vratili oni koji su najbrže reagovali u trenutku kada su odškrinuta vrata svetske ludnice i kada su demokratija, ekonomski standard i životna normalnost nestali sa liste prioriteta većine građana. Tako su normalne političare, u Americi zamenili republikanci Regan i Tramp, a u Srbiji radikali Nikolić i Vučić.

    U potrazi za politikom čvrste ruke, i Amerikanci i Srbi okrenuli su leđa onima koji su poštovali ustav i zalagali se za kompromis i dijalog. I jedni i drugi su nažalost dobili najekstremniju varijantu politike za koju su glasali pa su se suočili sa dubokom krizom demokratije. Građanske slobode polako nestaju, institucije su izgubile snagu, a lideri „čvrstom rukom“ uvode autokratiju. Narod je brzo zaboravio na masline sa Briona i neobavezno košarkaško ćaskanje iz Praga, pa su „između dva zla“ glasali za stravu i užas. Sredinom 2025. godine građani SAD i Srbije intenzivno osećaju posledice vlastitog izbora koji ih je odveo u radikalizam i urušavanje osnovnih demokratskih standarda. Ono što je nekada bila rasprava o nijansama postalo je sukob koji vodi ukidanju slobode i ljudskih prava.

    Posle mnogo godina, Amerika na svojoj koži oseća sve ono o čemu već decenijama drži lekcije drugima. Letnji dani protekli su u znaku protesta zbog deportacije hiljada imigranata. Slike policijske represije na ulicama Los Anđelesa, San Franciska, Njujorka i Čikaga podsećaju na tužnu hroniku države u kojoj više ništa nije normalno. Blokirane ulice, suzavac u vazduhu i lisice na rukama demonstranata. Umesto dijaloga, predsednik Donald Tramp je poslao vojne rezerviste najpre u Kaliforniju, a potom i u prestonicu gde je oko Kapitola rasporedio Američku Nacionalnu gardu. Američki mediji još uvek se nekako koprcaju u mreži jednoumlja koje je nametnuto sa najvišeg mesta, ali Donald zbog toga ne brine jer između Njujork Tajmsa i Vašington Posta, Trampov glasač će se opredeliti za Instagram i TikTok.

    Totalitarna vladavina jednog čoveka u Srbiji traje mnogo duže, a njeni građani već trinaest godina trpe posledice svoje neutralnosti i „belih listića“. Kada se narodni šampanjac toliko dugo mućka, nije potrebno mnogo da zapušač žestoko izleti iz boce. U Srbiji se, međutim, dogodilo nešto zaista strašno jer je zbog korupcije i bezakonja stradalo 16 nevinih ljudi. Posle tragedije u Novom Sadu došlo je do eksplozije emocija i zdravog razuma pa je narod izašao na ulice. Studenti i građani traže odgovornost nadležnih, poštovanje zakona i funkcionisanje institucija. Umesto ispunjenja zahteva, Vučić je prelistao memoare svojih uzora i skovao novu taktiku. Naime, u fašističkoj Španiji a potom i u Latinskoj Americi, diktatori su prvi shvatili da uniformisani policajci često nisu dovoljni da uguše narodnu pobunu. Zato su angažovali plaćene civile koji su zastrašivali, tukli i ubijali protivnike režima. U Frankovo vreme zvali su se falangisti, Somoza je u Nikaragvi imao „esbirrose“, Pinoče svoje „brigadiste“, a Peron formaciju „AAA“. Mnogo godina kasnije, u srcu Evrope, Vučić je formirao „lojaliste“. Ljudi u crnom, od kojih većina ima kriminalni dosije, pod izgovorom zaštite stranačkih prostorija, topovskim udarima, kamenicama, zaleđenom vodom i jajima napadaju goloruke demonstrante. Policija za to vreme štiti kriminalce i hapsi one koji reaguju na provokacije batinaša.

    POMILUJ ME PREDSEDNIČE

    Kada bi se zalutali Norvežanin u poseti Beogradu na vodi ili Kupu slobode zapitao – kako je moguće da u demokratskim zemljama kriminalci nekažnjeno šipkama napadaju goloruki narod, dobio bi jednostavan odgovor – predsedničko pomilovanje! Aleksandar Vučić je tokom jula i avgusta 2025. pomilovao više svojih pulena optuženih za nasilje nad studentima. Umesto da brani žrtve, država je stala uz nasilnike, brišući granicu između pravde i lojalnosti.

    Donald Tramp je otišao korak dalje pa je na dan inauguracije izdao masovno pomilovanje učesnicima napada na Kapitol 6. januara 2021. Kazne za članove ekstremističkih grupa drastično su smanjene, dok su hiljade drugih učesnika dobile trajni oprost za ozbiljna krivična dela. Ovo je pravosudni epilog jednog od najžešćih napada na američku demokratiju. Odgovornost je izbrisana gumicom, a nasilje legitimisano kao sastavni deo političke borbe privilegovanih i predsedniku bliskih siledžija. Trenutno, predsednik ozbiljno razmišlja i o pomilovanju osuđenih pedofila, ali o tom potom.

    U drami „Balkanski špijun“, Danica Čvorović u jednom trenutku kaže: „Kad su izdali žene, što ne bi i državu?“ Primenjeno na političku mimikriju u SAD i Srbiji, slobodno možemo reći da ko laže svoje građane, nije čudno da vara i saveznike. Upravo tu počinje i dvostruka igra kada je reč o Ukrajini i tragediji u Gazi. „Gubernija“ Ace Srbina sa severne tribine zvezdinog stadiona predstavlja se kao zemlja koja vodi nezavisnu spoljnu politiku. Oružje i municija proizvedeni u srpskim fabrikama završavaju u rukama ukrajinskih vojnika, dok predsednik Vučić odlučno tvrdi da Srbija nikada neće uvesti sankcije bratskoj Rusiji. Javno prijateljstvo sa Moskvom, tajna trgovina sa Kijevom uz konačni paradoks da Srbija profitira na ratu koji zvanično osuđuje.

    Amerika, s druge strane, otvoreno stoji na strani Ukrajine obezbeđujući milijarde dolara vojne pomoći. Ali dok domaću javnost ubeđuje u solidarnost sa ugroženim Ukrajincima, iza zatvorenih vrata vodi pregovore s Moskvom u kojima „štićenik“ Zelenski i ne učestvuje. Sredinom avgusta, Ameriku je posetio Vladimir Putin. Donald je po običaju izigravao klovna, Volođi su klecala kolena, ali ne od straha već artritisa. Razgovarali su o mirovnom planu u kome ukrajinski resursi i teritorija služe kao monete za potkusurivanje dveju velikih sila. Tako je reč „mir“ bila i ostala diplomatski paravan za preraspodelu interesa.

    Slična je priča i sa ratom u Gazi gde se parole o primirju i humanitarnoj pomoći raspršuju pod težinom isporučenog oružja agresoru. Tokom prvih šest meseci 2025. godine, Srbija je u Izrael izvezla naoružanje u vrednosti od 55,5 miliona evra. Tek kada je specijalni izvestilac UN javno upozorio da se time krši međunarodno pravo, rukovodstvo Srbije je reagovalo. Predsednik je najavio navodnu obustavu izvoza, a onda, po običaju, obećanje pogazio.

    SAD su otišle mnogo koraka dalje pa je u februaru ukinut zakon po kome se američko oružje ne sme koristiti ako se njegovom upotrebom krši međunarodno humanitarno pravo. Time je otvoren put za isporuke naoružanja u vrednosti koja se meri milijardama dolara. Prema podacima Međunarodnog mirovnog instituta u Stokholmu, Amerika pokriva preko 70 odsto ukupnog svetskog vojnog izvoza u Izrael.

    Na kraju ove maškarade, i Srbija i Amerika se nalaze pred istim ogledalom: govore o miru dok izvoze oružje, pozivaju se na demokratiju dok guše proteste, obećavaju građanima svetlu budućnost dok ih u praksi vraćaju unazad. Demokratija nije ubijena jednim žestokim plotunom, već hiljadama malih kuršuma laži, zakulisnih dogovora i pomilovanjima političkih siledžija. Ako je nekada važilo da velike ideje i principi vode narode napred, danas nam je ostalo sitno šićarenje interesima i vaganje moći. Srbija sve više podseća na Frankovu Španiju, Amerika na Musolinijevu Italiju dok građani i jedne i druge zemlje balansiraju između nade i očaja.

    Kriza demokratije više nije pretnja koja dolazi spolja već postaje unutrašnja metastaza. Zato se više ne postavlja pitanje da li će demokratija preživeti, već da li će se građani izboriti da je jednog dana ponovo osvoje.

  • Letnje priče iz Arizone: Flagstaf i Bizbi – SLAVA TJERA MJESECA

    Bila je subota, rano jutro kada su mušterije otkrile da je Slavina berbernica zatvorena. Pored table s radnim vremenom stajala je krataka, dvojezična poruka: „Ove subote, zbog bračnih obaveza, neću raditi!“ Ne, ne, nije to što si pomislio, nestašni čitaoče – arizonski brica je jedan pošten Srbin sa stalnim boravkom u SAD koji intimu drži u svoja četiri zida. Ovde se zapravo radi o turizmu.

    Dakle, poslednji put, Slava je svoju Stanu vodio na letovanje 2012. i to preko njenog sindikata dok je radila u Petru Drapšinu. Posle toga, nekoliko puta su posetili manifestaciju „Dani ludaje“ u Kikindi, gde se bira najveća bundeva, a otkako su došli u Arizonu – na letovanje su zaboravili. Ovog vikenda rešili su da posete severni deo svog novog, pustinjskog „zavičaja“.

    Pošto je popio kafu, spakovao stvari u gepek i kresnuo bjuika da se unutra rashladi, Slava je nervozno šetao hodnikom čekajući svoju životnu sapatnicu.
    „Samo još pet minuta!“, poručila je Stana iz kupatila.
    „Aman ženo, idemo u planinu, ko će tamo da te zagleda? Tvojih pet minuta traju k’o dva Trampova mandata!“

    Čim su seli u auto, brica je namestio retrovizor, spoljna ogledala i nagazio prema autoputu. Žena je pažljivo ukucala destinaciju u aplikaciju mobilnog, ali Slava u GPS ne veruje.
    „Neće meni neka ženska iz telefona da priča gde da skrenem. Najbolji navigacioni sistem je – mudra, muška glava, a još ako se nađe i mapa…“
    „Ali Slavo, ova ‘ženska’ zna gde je Flagstaf. Prošli put si krenuo prema Nogalesu kad smo hteli na sever.“
    „Nije to bila greška, nego… alternativni pravac.“

    Ubacio je CD sa jugonostalgičnim hitovima svog detinjstva. Uz Duška Lokina, Ivicu Šerfezija i Ambasadore stigli su do Ašforka, gde su se uključili na čuveni Route 66.
    „Ovim putem su ti, draga moja, na motorima jezdili Piter Fonda i Denis Hoper u filmu ‘Goli u sedlu’!“ uzdahnuo je setno.
    „Nemoj da si pristrasan, ovuda su vozile i Telma i Luiz!“, odbrusila je Stana kratko.

    Posle sat i po vožnje svratili su na doručak u hotel „Monte Vista“, poznat po mističnim događajima i nadnaravnim pojavama. Ušli su u restoran u kome ih je zapahnula aroma slanine, kafe i Divljeg zapada. Sve je bilo autentično, uključujući osoblje od koga bi se svako normalno dete uplašilo. Seli su za sto nedaleko od ulaza, odakle su imali direktan pogled prema recepciji, gde je dremao starac Bili od stotinu leta.

    Prišla im je konobarica kojoj je samo metla falila – raščupana kosa, crna šminka i tetovaža zlog duha s unutrašnje strane podlaktice.
    „Dobro jutro, izvolite!“
    Stana je naručila pecivo s belom kafom, a Slava kompletan omlet i ekstra porciju slanine, ili kako je na jelovniku stajalo:
    „Jedno ‘Jutarnje priviđenje u vampirskom belom ogrtaču’ i ‘Šerifov poslednji pokušaj’“, rezimirala je porudžbinu konobarica.
    „Mislio sam da naručujemo doručak, ne horor-vestern, al’ daj šta daš dok ne promene žanr i donesu suši!“

    Dok je Slava po treći put sipao kafu, učinilo mu se da su liftboj i nosač kofera nestali kroz zapadni zid hotela, na kome nije bilo ni vrata ni prozora. 

    „Pazite da vas ne poseti duh žene u belom,“ dobacila je kelnerica. „Ponekad se pojavi posle treće kafe.“

    Onda im je u poverenju odala tajnu, da za stolom u uglu sedi čovek duge sede kose i bledog lica koji svakoga dana ušeta u restoran, popije flašu crvenog vina i kada treba da plati, jednostavno nestane. proveravali su nadzorne kamere ali o starcu ni traga ni glasa sve do narednog dana. I tako već godinama.
    „Ovo mesto me podseća na tazbinu – nikad nisi sam i uvek moraš da im platiš piće.“
    „Kažu da je jednom gost prijavio da mu je stolica plesala po sobi,“ dodala je Stana.
    „A kad meni mušterije kradu novine, kažete da Slava preteruje!“

    Posle doručka nastavili su do Sanset Krater-a, vulkana čiji reljef podseća na pejzaž sa Meseca.
    „Vidiš, Slavo, ovde su trenirali Armstrong i ostali kosmonauti pre nego što su poleteli na Mesec,“ reče Stana.
    „Znači, oni su probali da hodaju po Mesecu… u Arizoni?“
    „Pa da, teren je sličan.“
    „Onda ja mogu da tvrdim da sam bio u Egiptu, jer sam u Kikindi hod’o po pesku.“
    „Ti si beznadežan slučaj.“
    „Ako su oni bili na Mesecu, ja sam učestvovao u Kosovskom boju!“

    Uveče su posetili opservatoriju Lovel. Kustos im je objasnio da je baš tu otkriven Pluton.
    „Znači, mali Perica iz Flagstafa pogled’o u teleskop, kad ono – nova planeta. To ti je kao kad u kafani pogodiš dobru domaću rakiju – čista sreća.“
    Kad je čuo da Pluton više nije planeta, Slava je slegnuo ramenima: „I moj kum je otišao u penziju al’ ga i dalje zovemo Tika poštar.“

    Prenoćili su u malom motelu bez čudesa i neobjašnjivih događaja. Posle doručka su se spakovali i dok se Stana spremala, Slava je nestrpljivo cupkao pored prozora:

    „Ako se ne spremiš za pet minuta, stići ćemo u Bizbi kad se završi treća rudarska smena.“
    „Nema više rudnika, Slavo.“
    „Zato i krećemo ranije – da vidimo šta je ostalo.“

    Kako su se spuštali prema jugu, pejzaž se menjao: borove su zamenile stene iza kojih se prostirala pustinja a na kraju brda oko Bizbija. Ulaz u grad je podsećao na stare razglednice – fasade od cigle, ulice koje vijugaju uzbrdo i ruševine na mestu nekadašnjeg rudnika bakra.

    Prvo su posetili Srpsku pravoslavnu crkvu Svetog Stefana Nemanje. Dočekao ih je stariji gospodin u crnoj mantiji.

    „Oče Radovane“, obratio se berberin ljubazno, „još kao klincu su mi govorili da je moj pradeda, po kom sam dobio ime, radio kao rudar u Americi. Živo me zanima da li je to bilo ovde u Bizbiju.“
    „Imamo knjigu donatora od 1877. godine, pa ako je pradeda bio verujući čovek…“

    „Ali crkva je osnovana tek 1956. godine?“, proveravala je Stana svoje znanje.

    „Među rudarima je uvek bio neko od božijih slugu ili sveštenički sin pa su službe održavali po kućama. Evo ovde imam jednog Slavoljuba, prezime Števin?“, rekao je otac Radovan listajući staru knjigu.
    „To je on! Moj imenjak i daleki predak bio je svirac… tamburaš. Kažu da je pevao u rudniku kad bi im bilo teško. Pradeda je brodom daleko stigao, a ja se i avionom jedva dovuk’o do Feniksa.“

    Kupili su nekoliko suvenira, zapalili sveće za pokojnog deda Slavu i za zdravlje njegovih potomaka a onda produžili prema centru grada.. Pošto je rudnik zatvoren krajem 1970-ih, grad su za kratko vreme naselili boemi i umetnici a desetak godina kasnije i pripadnici LGBT populacije koji su u to vreme bili trn u oku drugih Amerikanaca. Stana je poželela da obiđu umetničke galerije koje su načičkane jedna do druge. 

    Prva na redu bila je „55 Main Gallery“. Zidovi puni slika, nakita, komada metala savijenih u oblike koje Slava ne bi mogao opisati ni kad bi ga stavili na poligraf.
    „Vidi ovo, Stano… neko je savio kašiku i zalepio je za drvenu dasku. I to je kažeš umetnost?“
    „To je konceptualizam, Slavo.“
    „I ja sam konceptualno hteo da sredim garažu al’ nikako da stignem. Koliko bi samo tu ‘umetničkih dela’ moglo da se nađe!?“

    Sledeća stanica, galerija Artemizia. Zidovi puni grafita, Vorhol, Kusama, a negde u uglu čuveni „Banksijev pacov“.
    „Znaš šta, ovo bi se onom Šumadincu svidelo. Ma onaj ćelavi što je bio novinar, pa sad bankar. On se kao razume u te moderne kerefeke. Ja kad vidim ovu spodobu na zidu, prvo pomislim da pozovem pacolovce.“

    Među eksponatima i skulptura od školjki, bicikla i teniskog reketa.
    „Je l’ i ovo umetnost ili je neko zaboravio stvari?“ pita Slava mladu umetnicu s ljubičastom kosom.
    „To je putovanje duše.“
    „Hmm, vidim ja nešto mi poznato!“

    Pošto je ženi ispunio umetničku želju, berberin je jedva dočekao da obiđe rudnik Lavender Pit. Posle razgledanja površinskog kopa, dobili su žute kabanice i kacige, a onda se malim rudarskim vozom spustili niz tunel. Vodič, vremešni čovek sa rukama kao u mornara Popaja, pričao je mirno, kao da broji minute do kraja smene.

    „Ovde su ljudi radili po 12 sati dnevno, duboko ispod zemlje. Nije bilo klime, nije bilo mobilnih… samo znoj, prašina i bakar.“
    Slava ga prekide: 

    „Pa šta su radili kad im dojadi?“
    „Radili još više da ih ne otpuste.“
    „I moj pradeda je ovde kopao, kažu da je uz to svirao tamburu i pevao.“
    Vodič se nasmeja i pokaza rukom na malu nišu u zidu: 

    „Možda je baš ovdje stajao, gdje je vazduh bio malo topliji. Znam da su neki znali i zapevati, da im lakše prođe smena.“
    Vodič nastavi: 

    „Rudnik je radio skoro sto godina, a zatvorili su ga 1975. kad je pala cena bakra. Danas, kada pričamo turistima kako se nekada živelo, mnogi misle da preuveličavamo.“
    Slava odmahne rukom: 

    „Ma ja ti verujem, druže. Znam šta znači kad te drže 12 sati pod lampom – kod mene u berbernici kad naiđe dan za penzionere, brijem i šišam dok mi ruke ne otpadnu.“

    U sumrak, svratili su u restoran. Slava naručio „Desert Winds Beans“ a dobio pasulj s kokosovim mlekom.
    „Je l’ ovo pasulj ili parfem?“
    „Veganski fusion,“ kaže konobar.
    „Čekaj prijatelju, jeo sam pasulj sa suvim rebrima, sa kobasicom, pa i onaj d’izvineš ‘klot’… al’ s kokosom još nisam!“
    Stana je prebirala po salati s rukolom i crvenela zbog ponašanja svog muža: 

    „Hajde prestani da gunđaš. Čovek treba probati i nešto novo.“
    „Kad god sam probao, grdno sam se zajebao!.“

    Pošto su završili ovu kobajagi večeru, krenuli su nazad kroz pustinju. Nebo je bilo tamno, samo se po koji kaktus nazirao na mesečini. Slava je ćutao nekoliko minuta, više nije izdržao:
    „Znaš, Stano… ovo za šetanje po Mesecu nisam baš siguran, al’  sam danas bio pod zemljom, video gde je pradeda radio, obišao umetnički grad… i preživeo pasulj s kokosom. Malo li je?“
    Stana se nasmejala: 

    „Orden ti ne gine! Da li od Trampa ili Vučića, videćemo!“
    „Ma kakav orden…“ odmahnuo je rukom, „to su priče za  berbernicu, i to onako… da se malo dosoli i da ispadne ko’ da sam ja otvorio rudnik.“

    Auto je jurio prema Feniksu, a sa zadnjeg sedišta pevao je Leo Martin. Slava je dodao gas i poljubio ženu:
    „Eto, i bez mora, imali smo lepo mini letovanje… Sledeće godine, ostaćemo nedelju dana. Kad je Slava bio stipsa?“

  • KOGA SLOBA OPEČE, TAJ I U TRAMPA DUVA

    Tekst je objavljen u listu Danas 31. avgusta 2025.

    Bio je utorak, 21. april, davne 1964. godine. U povratku iz južnih, toplih krajeva, jedna promućurna roda ispustila je zamotuljak kroz dimnjak kragujevačkog porodilišta. Zagonetni paketić, oko pola pet popodne, otkrio je dežurni lekar dok je računao kućni budžet u cilju kupovine televizora Ei Niš. Pošto je smestio bebu na sigurno, prelistao je bajato izdanje lista „Le Monde“ i pozvao sestru da mu izmasira leđa. Ova bela ’tica, novine na francuskom i novootkriveni vizuelni medij, odredili su moj životni put.

    ***

    Iz porodilišta, roditelji su me odneli u majkinu porodičnu kuću u Vašarištu. To je ona usamljena prizemljuša na prostoru između stadiona i muzeja „21. oktobar“ čiji ostaci me i danas podsećaju na najranije detinjstvo. Inače, prvih godina dvadesetog veka, moj pradeda Marinko Milić zvani Mlekadžija, bežeći  od krvne osvete, pešice je došao iz Istoka (danas teritorija Kosova) i na ovom mestu kupio zemlju, sagradio kuću i sa ženom Petkanom izrodio „dece deset“. Skoro vek ipo kasnije, čini mi se da je baš deda Marinko jedan od krivaca za gubitak Kosova… ali to ćemo ostaviti istoričarima. 

    ***

    Detinjstvo, dečaštvo, mladost… proveo sam na administrativnoj granici naselja Erdoglija i Stara radnička kolonija. Pošto spadam među „srećnike“ čije obrazovanje je usmerio dr. Stipe Šuvar, posle osnovne škole „Stanislav Sremčević“, prve dve godine srednje proveo sam u Ekonomskoj a druge dve u Kragujevačkoj gimnaziji. Bilo je to vreme beskrajne radoznalosti, prvih ljubavi i večnih prijateljstava. U gimnaziji smo izvodili pozorišnu predstavu „Svetislav i Mileva“ u kojoj sam igrao jednog od trojice seoskih šereta koji iz ćoška kafane podbadaju lokalne paore. Partneri na sceni, bili su mi Blubi i Šole. Ovaj prvi je ostao u rodnom gradu i živi kao pristojan čovek, drugi je, kako škrabaju tabloidi, postao „medijsko-sportski tajkun i svekoliki neprijatelj“. 

    ***

    Iz studentskih dana pamtim Novi Sad pre i posle „jogurt revolucije“. Vikendom, na putu za Kragujevac, prvo bih svratio do kafića „Panter“ da s „garijima“ popijem piće za srećan put a posle sam pešice odlazio do stanice, kupio kartu i ispod nadstrešnice na Železničkoj stanici čekao da krenem u zavičaj. Da, baš ispod te nadstršnice! Tokom studija sreo sam ženu koja mi je oplenila ostatak života a venčali smo se tačno mesec dana po okončanju Osme denice SKS. Dok je Milošević polako uništavao zemlju u kojoj sam rođen, ja sam u kragujevačkim školama predavao francuski jezik. Učlanio sam se u Demokratsku stranku među prvima u gradu i gajio iluziju da ću kao partijski aktivista srušiti demonsku vlast nacinalsocijalista. Mladost, ludost…

    ***

    Prvu ćerku dobili smo u vreme Ante Markovića a bliznakinje u decembru 1993. kada je inflacija oborila sve rekorde. Devedesete prolaze u izbegavanju mobilizacije, primanje  plate pred ponoć i pokušajima da pomognemo deci da postanu normalne osobe u nenormalno vreme. Kada sam shvatio da se ni od kakve plate ne može živeti, odlučio sam da bar radim ono što najviše volim.

    ***

    Novinarska strast pobedila je ljubav prema prosveti. Prijavljujem se na audiciju TV Kanal 9, pišem esej „Deset božijih zapovesti Kšištofa Kiješlovskog“ i uz sitnu zamerku da mi se tokom čitanja vesti previše ističe belina temena i manjak nekada kovrdžave kose – dobijam posao. Prva dva novinarska zadatka: Izveštaj sa polaganja vojne zakletve u kasarni i prilog o seminaru inženjera u Zastavi. Kad sam to preživeo, posle je sve bilo lako. Uređivao sam emisije „Zona medija“ i „Sinemaskop“ a zahvaljujući reditelju Kaletu Gligorijeviću napravio sam intervju sa Dušanom Kovačevićem koji mi je i danas posebno drag. Sa setom pamtim i dvosatni putopis koji sam napravio o Veneciji. 

    ***

    Kragujevački novinar Miša Kockica, ambiciozan čovek neverovatne energije i upornosti dobio je odrešene ruke da napravi gradsku televiziju i pozvao me da budem njegov prvi saradnik. Ušli smo u prazne prostorije a samo godinu dana kasnije, sa radom je počela  TV Kragujevac. Nijedna politika ne poštuje objektivno novinarstvo pa su lokalni aparatčici odmah bacili oko novu televiziju. Preživeo sam mnoge lomove, imao sreće da radim sa Vidosavom Stevanovićem, Coletom Kovačevićem i Mićom Jovanovićem.  Godinama sam uređivao filmski program i emisiju „Sedmi pečat“ a kao predstavnik ove kuće boravio na jednomesečnom stručnom usavršavanju u SAD. Na TV Chabel 2 ABC News realizovao sam dokumentarni film „Portland – ogledalo Amerike“.

    ***

    U Ameriku stižem početkom 1998. godine. Reč je o stručnom usavršavanju nezavisnih novinara i NVO sektora u organizaciji Freedom House-a. Sve sami „strani plaćenici i domaći izdajnici“. Nas četvoro iz Srbije plus kolega iz „Rilindije“ i tadašnji potparol Ibrahima Rugove. Iskreno, u ovoj 4+2 delegaciji, bili su sve sami fini i lepo vaspitani ljudi. Čak i kada se, tokom našeg boravka u SAD, desilo selo Prekaze, jedni drugima oči nismo vadili. Posle dvonedeljne „škole demokratije“ u Vašingtonu, svako od nas je otišao na svoje radne zadatke dok je jedino portparol Hiseni, sve vreme ostao u prestonici. Na koktelu, poslednjeg dana, razgovarao sam sa jednim od predavača. Kada je čuo da je moj tast američki državljanin, posle nekoliko pića, bratski me je posavetovao: „Gledajte da što pre dovedete porodicu u SAD“. Ne mislim da se radi o teoriji zavere, neki ljudi jednostavno imaju prave informacije.

    ***

    Po povratku u majčicu Srbiju, Služba DB me poziva na konspirativni razgovor iako sam odlazak u Ameriku najavio javno u TV emisiji. Nemrgođeni ali učtivi tipovi pitaju me gde sam bio, šta sam radio i koga sam sreo? Pojma nisu imali da je u istoj grupi bio najbliži Rugovin saradnik ali im je filmski kritičar bio posebno sumnjiv. I tako, posle uspešnog TV usavršavanja i svekolikih komplimenata u zemlji i inostranstvu, televiziju je preuzela Demokratska stranka a jedan od prvih poteza bio je da se reše svog člana od 1990. godine tj. mene. Nisam mnogo oklevao. Odmah sam se obratio Miroslavu Jovanoviću, naboljem kragujevačkom novinaru, uredniku „Nezavisne svetlosti“ koji me je saslušao i odmah mi poželeo dobrodošlicu. Od tog dana, ova redakcija je postala moja druga porodica.

    ***

    Bila je sreda, 24. mart 1999. godine, zatvaramo novine. Premijera filma „Nož“, dodela Oskara plus razne političke teme, u tom broju, imao sam nekoliko tekstova. Po završenom poslu svraćamo u „Staru Srbiju“ ja se poveravam našem fotografu: „Čika Rade, radio sam kao pred početak rata!“. Te večeri setio sam se i predskazanja američkog NVO pregaoca koji je nešto slično predvideo. Prve bombe, pale su na Kragujevac oko osam uveče. Za razliku od većine kolega i prijatelja imao sam sreću da moje četiri dame, usred rata, uspešno stignu u Ameriku gde sam im se posle ukidanja ratnog stanja pridružio u Feniksu, država Arizona.

    ***

    Početak emigrantskog života uklopio se u sve stereotipe priče o srpskim intelektualcima devedesetih koji su pre ili kasnije napustili Slobin tamni vilajet, ostavili polovinu života iz sebe i krenuli ne od nule – već iz debelog minusa. Krediti za kola, nameštaj i osnovne stvari. Naš početak poklopio se sa drugim predsedničkim mandatom Bila Klintona od koga su strahovale sekratarice u Beloj kući i neki balkanski narodi ali ne i emigranti. Radna dozvola i zelena karta brzo stižu što mi pomaže da  krenem u potragu za poslom. Prvo radno mesto – benzinska pumpa. Rad na kasi, dupla smena i novo svedočenje policijske brutalnosti, ovoga puta u Americi. 

    Kasno jesenje popodne, na parkingu ispred radnje, policijski automobili okružuju tamni kamionet. Desetak policajaca vade iz vozila sredovečnog afro Amerikanca, okružuju ga, viču, tuku a onda odjednom zatišje. Stiže hitna pomoć a sat vremena kasnije i informacija da su ga čuvari javnog reda udavili. Počinje istraga. Lokalna policija, okružni šerif, FBI… Na pitanje inspektora šta sam video tokom policijske intervencije, poput pravog nadobudnog Srbina odgovaram: „Američku demokratiju na delu!“. Kolega i ja bili smo pod svakodnevnim pritiskom. Policijske patrole su nas posećivale više puta na dan, nisu nam se obraćali ali su i ćutanjem puno rekli. Iako smo bili jedini očevidci ovog policijskog zločima, tužilac nas nikada nije pozvao da svedočimo. Policajci su suspendovani, sudski proces se razvlačio godinama da bi na kraju završio u nekoj zaboravljenoj fascikli.

    ***

    Posle godinu dana, pronalazim „pravi“ posao u banci što u prevodu znači osmočasovno radno vreme, vikendi i zdravstveno osiguranje za celu porodicu. Upoznajem se sa bankarstvom i finansijama koji me nikada nisu puno zanimali. Naredne dve decenije naučio sam kako funkcionišu kreditne kartice, stambeni i potrošački krediti ali me novinarska strast nije napuštala. Nastavio sam da pišem za „Nezavisnu svetlost“ koja je posle pravnih zavrzlama lokalnih moćnika ugašena ali su moje hrabre kolege napravile „Kragujevačke novine“ koje i danas uspešno izlaze. Neko vreme bio sam i dopisnik magazina „Bankar“ koji je uređivala moja školska drugarica i jedna od vodećih srpskih novinarki, Biljana Stepanović.

    ***

    Emigrantski dani teku a godine se prebrzo vrte na životnom brojčaniku koji je nemoguće zaustaviti. Supruga je izgradila uspešnu profesorsku karijeru, ćerke završavaju fakultete, počinju da rade… Postajem tast a onda i deda – za sada tri puta! Ovo poslednje je ujedno i vrhunac sreće za svakog čoveka bez obzira na posao kojim se u životu bavio ili koju političku je opciju podržavao. Čim sam prevalio šezdesetu uspostavio sam novu rutinu. „Odrobijam“ onih osam sati na poslu a onda ili druženje sa unučićima ili pisanje. Za „dedeće“ aktivnosti nije mi potrebna priprema ali se za tekstove valja naoružati informacijama. Koristeći blagodeti interneta, zaključio sam da Vučića viđam češće i od rođene žene. 

    ***

    Još malo pa će četiri decenije od čuvenog: „Niko ne sme da vas bije!“ a u Srbiji i dalje političke tenzije, nasilje… ali za razliku od devedesetih, ništa bolje nije ni u Americi. Svenadležnog predsednika Srbije ovde retko  pominju pošto im je ovaj njihov više nego dovoljan. U medijima govore o mladoj, demokratskoj i progresivnoj Srbiji koju simbolizuje studentski pokret. Američke državne televizije, kablovski kanali, liberalne novine, konzervativni portali, svi, bez izuzetka prikazuju nepregledne kolone mladih ljudi koji se uprkos brutalnosti vlasti bore za bolju budućnost. Kolege, komšije i drugi koji od nedavno koračaju „Zvezdanim stazama zone sumraka” u režiji Donalda Trampa, primećuju da se na jugu Evrope dešva nešto veličanstveno. Istorijski spektakl ispunjen eksplozijom ljubavi, poštenja i pravde. Mjuzikl najnežnijih slobodarskih tonova u koreografiji studenata, đaka i probuđenih građana. Parada satire sa najduhovitijim parolama, mladenačke lepote i mudrosti. Na veličanstvenim skupovima dominiraju srpske zastave pod kojima su u bliskoj prošlosti činjena razna nepočinstva. Ali za to nije kriva zastava već ljudi koji su je zloupotrebljavali. Studenti nose pravoslavne ikone i parolu „Mi smo narod krsta a ne srednjeg prsta” a da to ateistima ne smeta. Jedan pored drugog šetaju mladić sa šajkačom ukrašenom simbolom „Kraljeve vojske u otadžbini” i devojka s crvenom zvezdom na kapi. Nije bilo obeležja Evropske unije ali ni slova „Z”, jedni su nosili skupe patike iz inostranstva, drugi „starke“ sa buvljaka. Istim žarom pozdravljani su seljaci na traktorima i govori profesora univerziteta. Pomirili su se Čačani i Užičani, žitelji glavnog grada sa Novosađanima („Pa, di ste Beograđani”!), muževi i žene, đaci i nastavnici, roditelji i profesori… Iz hiljada grla, čuje se „Vostani Serbie” i „Ovo je zemlja za nas” a neretko se svi zajedno uhvate u kolo. Ne sećam se iako pamtim dosta dugo, da sam na jednom mestu video toliko lepih devojaka i mladića ispunjenih nadom i odlučnošću da stvar isteraju do kraja.

    ***

    Optimizam ponese čoveka posebno ako živi u iskvarenom svetu iz koga su vešto uklonjeni sloboda, pravda i empatija. Slike sa TV ekrana vraćaju me u realnost. Posle mnogo godina, Amerika je na svojoj koži iskusila ono o čemu već decenijama drži lekcije drugima. Letnji dani protiču u znaku protesta zbog deportacije hiljada imigranata. Slike policijske represije na ulicama Los Anđelesa, San Franciska i Njujorka podsećaju na tužnu hroniku države u kojoj više ništa nije normalno. Blokirane ulice, suzavac u vazduhu i lisice na rukama demonstranata, i to mahom onih „u koloru“. Umesto dijaloga, predsednik Donald Tramp je poslao vojne rezerviste najpre u Kaliforniju a potom i u prestonicu gde je oko Kapitola rasporedio Američku Nacionalnu gardu. Vojska navodno interveniše zbog eskalacije zločina koje lokalne vlasti nisu u stanju da drže pod kontrolom. Istine radi, stopa kriminala u Vašingtonu je najniža za poslednje tri decenije. Američki mediji se još uvek nekako koprcaju u mreži jednoumlja koje je nametnuto sa najvišeg mesta ali Donald zbog toga ne brine jer između Njujork Tajmsa i Vašington Posta, Trampov glasač će se oprediliti za Instagram i Tik-Tok.

    Totalitarna vladavina jednog čoveka u Srbiji traje mnogo duže a njeni građani već trinaest godina trpe posledice svoje neutralnosti. Kada se narodni šampanjac toliko dugo mućka nije potrebno mnogo da zapušač žestoko izleti iz boce. Umesto ispunjenja studentskih zahteva, multinadležni autoritet koji se na televiziji pojavljuje češće od reklama za kladionice, prelistao je memoare svojih uzora i skovao novu taktiku. Formirao je „lojaliste“ čije je postojanje najavio opisujući obred „manastirske krvne zakletve“ šta god to značilo. Pošto državnom javnom tužiocu ni ova izjava ne beše dovoljna da pokrene postupak o utvrđivanju predsednikove uračunljivosti, najradikalniji „los ćacitos“ postali su stvarnost današnje Srbije. Ljudi u crnom, od kojih većina ima kriminalni dosije, pod izgovorom zaštite stranačkih prostorija, topovskim udarima, kamenicama, zaleđenom vodom i jajima napada goloruke demonstrante. Policija za to vreme, štiti kriminalce i hapsi one koji reaguju na provokacije batinaša. 

    ***

    Posle ovolikog mudrovanja, čitalac će s pravom postaviti pitanje: „Dobro Amerikanac, a šta je rešenje kad se toliko praviš pametan?“ 

    U Srbiji, jedna od najdubljih linija podele nije nužno partijska, već kulturološka – između tzv. „elite” i „ćacija”, između obrazovane, urbane srednje klase koja teži evropskim vrednostima, i radikalizovanog dela biračkog tela koji se opisuje kao „nepismen”, „krezub”, „lakoveran”. U toj podeli, često prisutnoj u medijima i među intelektualcima, gubi se mogućnost da se čuje zašto ti ljudi biraju autoritarne opcije i kako doživljavaju vlast. Bez te analize, ostaju samo prezir i nipodaštavanje koji samo produbljuju rovove neslaganja i mržnje. Promenu ovog obrasca neće doneti vlast kojoj trenutno stanje odgovara; povratak u normalu biće spor i mukotrpan a preobražaj će doneti neki novi klinci. Trenutno stanje deluje i kao svojevrsna kazna za nas – pripadnike poslednje dve-tri generacije, koji smo nemo posmatrali kako nas korak po korak uvode u beznađe. Novo poglavlje neće početi neki novi vođa svojim čarobnim štapićem već dubinske promene u političkoj kulturi naroda.

    U bliskoj budućnosti, Srbiju očekuju vanredni izbori pa one koji tvrde da misle svojom glavom treba podsetiti da im defetizam i apstinencija neće dobro doneti. „Ne zanima me politika“ u prevodu na jezik realnosti znači „meni nije stalo do promene!“. Čuveno retoričko pitanje „dobro, slažem se da ne valja Vučić ali ni ovi drugi nisu bolji!“, jednostavno ne odgovara istini jer ko su ti drugi? Zar ova garnitura ne vlada od vremena kada su studenti polazili u osnovnu školu? Kad smo kod osnovne škole, i savet da se ne svađamo sa „ćacijima“. Jedini način da se tim nesrećnim ljudima pomogne da na dan izbora donesu pravu odluku jeste razumvanje. Ako pobedi inat, sirotinja će večno verovati u TV bajke a ne u muku koju oseća na svojoj koži. Pružimo im ruku i pokažimo razumevanje… a za pomirenje, videćemo kasnije.

    O autoru

    Rođen u Kragujevcu 1964. godine, studirao u Novom Sadu, živi u Arizoni. Jedna Snežana mu pomogla da spozna ljubav, Adrijana, Katarina i Irena da oseti roditeljski ponos. Poštovanju su ga učili roditelji a največoj sreći unučići: Evan, Kaia i Mia.   Radio je kao prosvetar, novinar, bankar a od omraženih profesija još samo političar nije bio. Pisao je za „Nezavisnu svetlost”, „Bankar” i „Kišobran”. Trenutno objavljuje tekstove u „Kragujevačkim novinama”. Napisao je zbirke kratkih priča „Zid” i „Tri” kao i romane „Zimnica” i „Vodenica”. Poput mnogih perspektivnih pisaca u u ranim šezdesetim, strpljivo čeka izdavača.

  • Letnje priče iz Arizone: Tuson – PUMPANJE U A-117

    Na krajnjem jugu Arizone, Mount Lemon i Santa Katalina formirali su prirodni zid koji podseća na davna vremena kada su se ljudi slobodno kretali, voleli se i zajedno živeli. Bilo je mirno sve do onog dana kada je neki „Gringo“ odlučio da lenjirom iscrta granicu. Sa severne strane planinskog lanca nalazi se Tuson, a sa južne „ilegalci“ kojima su „legalisti“, ne tako davno, na silu oteli ovu teritoriju. U najvećoj varoši američkog dela sonorske pustinje, leto nije samo godišnje doba, već i „mučilište“ za đake i studente. Nadležni su se dosetili da školsku godinu započinju krajem jula kada temperatura ne silazi ispod 40 stepeni u hladu, a narod ko narod, svi bi u hladovinu. 

    Podne je, vreo vazduh se lepi za kožu, ulice su puste a senke na trotoaru kratke poput istrošenog strpljenja žitelja Tusona. U sred pustinje, Kampus Državnog Univerziteta Arizone iznikao kao oaza znanja, slobodnog mišljenja i tolerancije ali tu je sve manje onih koji su žedni istine. Studenti hodaju sporo i nezainteresovano. Na zidovima su parole: „Sloboda Palestincima u Gazi“, „Zaustavite genocid“, „Ćutanje je odobravanje!“. Između dva predavanja, na požutelom travnjaku ispred biblioteke, dvadestak studenata demonstrira. Tokom protesta akademskih građanana protiv nezapamćenih ratnih zločina, vladala je kamerna atmosfera koja je svojom mlakošću odudarala od vrele pustinjske klime.

    Bane, student iz Srbije, u Ameriku je stigao prošlog meseca i danas mu je prvi dan stručnog usavršavanja. Sedeo je na niskom kamenom zidu pored staze koja je vodila prema biblioteci, zaklonjen kržljavim borom čije su iglice nemoćno pokušavale da naprave hlad. Držao je plastičnu flašu u ruci. Voda se na vrelini toliko zagrejala da ni za obloge ne bi valjala. Povremeno bi otpio malo, više iz potrebe da nešto radi, nego da ugasi žeđ. Posmatrao je studente oko sebe. Prolazili su sporo, beživotno, kao navijene mehaničke lutke. Plakati na zidovima, parole na majicama… Sve je to podsećalo na tragediju koja se dešavala daleko od ovog fakulteta, daleko od Tusona a najdalje od svesti prosečnog Amerikanca. Čitav protest delovao je kilavo, onako, više reda radi nego da bi se otkrila istina. Pokušao je da oseti pripadnost, da poveruje u sistem vrednosti ovih mladih ljudi koji su se, bar deklarativno, protivili nasilju. Išao je s kolegama prema amfiteatru A-117. Ogromna učionica na kraju hola, mračna i dobro rashlađena. Profesor Majkl Grinberg je stajao ispred table i mentalno se priprema za prvo predavanje brucošima. Oniži muškarac u kasnim pedesetim. Nosio je sivi sako, retka kosa mu je padala preko kragne a perut po reverima. Umor je sve više potiskivao profesorova zgurena ramena. Na tabli, ispisanim rukopisom natrukovana je Aristotelova misao:

    „Gde zakon ne vlada, nema ni ustava. Zakon bi trebalo da bude krajnja vlast, a svi vladari, pa i oni najviši, samo njegovi izvršioci. Jer ako je pravda jednakost, onda svi treba da budu podložni istim pravilima.“

    Studenti su zauzeli mesta, jedni su gledali u telefone a drugi analizirali kolege oko sebe. Bane se smestio pored crnopute lepotice i dvojice mladića za koje nije mogao odgonetnuti da li su arapskog ili latino američkog porekla. Prijatelji iz zavičaja su već predvideli kako će u početku mozgati o rasi, etničkoj i nacionalnoj pripadnosti ljudi s kojima se sreće. Vrlo brzo, prestaće da im broji krvna zrnca jer u Americi zajedno žive ljudi iz čitavog sveta pa je takvo prebrojavanje zaludna rabota. Bar dok Tramp i ovi njegovi to ne promene. A kako su krenuli…

    Profesor je popio malo vode, zatvorio plastičnu flašu i kada je graja malo utihnula, poželeo je dobrodošlicu.

    „Poštovane kolege, dragi moji budući filozofi, predlažem da ne gubimo vreme oko predstavljanja, već da odmah pređemo na stvar. Ko bi želeo da prokomentariše citat koji imamo na tabli?“, pitao je šarajući pogledom po sali. 

    Nekoliko studenata je odmah iznelo opšte fraze da je zakon temelj društva, da se pravda osvaja postepeno, da ništa nije apsolutno. Profesor nije komentarisao. Slušao je pažljivo, klimao glavom i hrabrio ih da iznesu svoje mišljenje. Kratko podšišani mladić sa „frcoklom“ na vrh glave, u majici s ćiriličnim natpisom i dijagonalnom torbicom, podigao je ruku iz drugog reda.

    „Izvolite kolega!“

    Bane je oklevao nekoliko trenutaka a onda je odgovorio pitanjem.

    „Profesore, jeste li bili na demonstracijama ovde ispred fakulteta?“

    U učionici je nastao muk. Kao po komandi, svi su najpre ošacovali mladića s akcentom, na čijoj majici je pisalo – Pumpaj! 

    Grinberg je polako spustio flašicu s vodom i nehajno se oslonio na zid pored table. 

    „Od mene i mojih kolega se očekuje da ostanemo neutralni. Naša uloga je da podučavamo, a ne da se svrstavamo. Ako bi svako od nas javno iznosio političko mišljenje, prestali bi da budemo profesori i postali deo propagande.“

    Odmah je skočio Banteov „komšija“, druga klupa do vrata. Nije tražio reč već povikao iz sveg glasa.

    „Za propagandu su već zaduženi režimski i, a boga mi, i ostali mediji. Ako i vi kao intelektualci ćutite, šta možemo očekivati od neobrazovanog Amerikanca koji se informiše preko Fejsbuka?“

    Iako se slagao sa kolegom, Bane nije voleo kada ga prekidaju pa je nastavio tamo gde je stao:

    „Aristotel kaže: ‘Građanin je onaj koji učestvuje u donošenju odluka i u izvršavanju vlasti.’ Ako ćutite profesore, niste građanin već samo posmatrač. Akademska distanca postaje saučesništvo u onom trenutku kada vlast preraste u autokratiju a vi ostanete neutralni!“ 

    Tada se čuo ženski glas s druge strane amfiteatra:

    „Tako je! Ćutanje nije opravdanje, bilo da se radi o genocidu u Gazi ili o fašizaciji Amerike.“

    Profesor nije želeo da kaže nešto zbog čega bi zažalio. Dobra plata, odlične beneficije, dodatna sredstva za naučne projekte… A opet, teško je baciti pod noge sve ono što je godinama učio o humanizmu, civilizaciji, moralu…

    „To je dosta snažna ali banalizovana interpretacija Aristotela.“

    Iz poslednjeg reda javila se tršava devojka, išarana plavo-belim obeležjima Izraela:

    „A šta ćemo sa 7. oktobrom 2023? Šta su oni nama uradili? Da li je to pravda? Da li treba da ćutimo i čekamo da teroristi ponovo napadnu?

    „Zlo ne prestaje ako ga umnožimo. Oko za oko oslepiće i agresora i žrtvu pa i onda kada zamene uloge.“, odgovorio je žustro Bane.

    U krajnje desnom uglu amfiteatra, sedela je grupa mladića. Oni se do tog trenutka nisu izjašnjavali. Buckasti rmpalija nosio je trobojni duks s obeležjima američke zastave. Na leđima slika poluatomatske puške i natpis: „AK 15 for Trump“.

    „Lako je tebi stranac da pametuješ. Nisi ti ovde bio kad su naši ljudi ginuli 11. septembra. Na kraju, ako ti se ne sviđa, vrati se tamo odakle si došao.“

    „A i ako nećeš tu smo mi, ‘Trampova garda’, da ti pomognemo!“, dobacio je neugledni žuća koji se jedva video od svog drugara, ljubitelja dobrog zalogaja i poluautomatskog oružja.

    Profesor je još uvek vagao da li je diskusija otišla predaleko. Odlučio je da ih pusti još malo. 

    Tada je skočio tamnokosi delija s brkovima „a la Pančo Vila“, čija majica je sugerisala jasnu poruku: „Na otetoj zemlji svi su ilegalci!“. Nije želeo da se raspravlja s kolegama već se direktno obratio profesoru Grinbergu:

    „Ako ste neutralni po pitanju genocida u Gazi, kako vam ne smeta kada vaš predsednik zatvara migrante u kaveze?“ 

    Profesor se je i dalje ćutao a onda je usledio žestok udar s desna. Skočio je raspojasani plavušan s MAGA kačketom:

    „Svi ste vi stranci isti. Došli ste u našu zemlju da nam držite lekcije. Iskoristite sve beneficije a onda popunite naša radna mesta. Ne zanima nas mišljenje Meksikanaca, Arapa i vas čija slova ne razumemo. Odakle je uopšte ovaj bundžija?“

    „To se zove ćirilica, MAGA filozofe!“, odbrusio je Bane.

    Profesor je pokušavao da kontroliše situaciju:

    „Molim vas kolege, sloboda govora važi za sve u ovoj sali.“

    „Važi i za nas kada kažemo da nam je dosta ovih što mrze Ameriku!“

    Bane je ignorisao glavonju s desnog krila i gledao profesora pravo u oči:

    „Platon kaže: ‘U demokratiji svako može da živi kako hoće. Sloboda se uzdiže kao vrhovno dobro, ali kada sloboda postane preterana, ljudi odbacuju disciplinu, ne poštuju zakon, a država klizi ka tiraniji.’„

    „Eto! I Platon kaže da red mora da se zna!“, smejali su se MAGA studenti.

    Mladić sa Balkana se nije zbunio, nastavio je da citira pametnijeg od sebe:

    „Platon još kaže ‘da demokratija daje glas i onima koji nemaju ni znanje ni odgovornost. Tako vlast dolazi u ruke onih koji ne umeju da je nose.‘“

    Nastala je tišina koju je Grinberg iskoristio da prekine polemiku i predstavi gradivo za prvi semestar. „Primirje“ međutim, ne potraja dugo jer se oglasila devojka bez ikakvih obeležja, obučena u farmerke, belu košulju i s raspuštenom crnom kosom.

    „Izvinite, profesore, ali nije red da u sred debate o antičkoj filozofiji prekidamo govornika. Kolega ‘Ćirilica’ nije završio.“

    Profesor je progutao knedlu i zamolio Baneta da nastavi. Student iz Srbije je polako ustao, osmotrio mlade ljude oko sebe i odmerenim glasom otvorio dušu:

    „Nemam nameru da vas učim ali ni da vam se dopadnem po svaku cenu. Došao sam u Ameriku da vidim kako je živeti u slobodnoj zemlji u kojoj funkcioniše demokratija. A zatekao sam strah kod ljudi koji imaju sve, osim petlje da kažu istinu. Pitate zašto se mešam? Zato što je tišina isto što i saučesništvo. Ako gledaš svoja posla ne razlikuješ se puno od neistomišljenika i ujedno pomažeš svojim tlačiteljima. Dobro mi je poznat osećaj kad moraš da spuštaš glavu da bi preživeo. Znam kako peče suzavac i kako boli udarac pendreka, i tišinu koja se ne bira, nego ti se naređuje. Kažete: ‘Vrati se kući.’ Gde? Tamo gde vlast maše palicom, a narod se pravi da batinu ne vidi? Tamo daleko, odakle sam došao, i tamo su mnogi neutralni ali su studenti podigli glavu. Sloboda nije ni američka, ni palestinska, ni srpska. Sloboda ne poseduje pasoš, nema zastavu ali ima cenu. Vi ste se opredelili za tišinu a ja za borbu. Vama je sada možda lakše ali jednog dana, osetićete grižu savesti. Tu mislim na one koji je uopšte imaju!“

    Profesor je iskoristio pauzu da završi predavanje dok su ostali ćutali. Jedni su gledali u pod, drugi u telefon a ostali požurili da što pre napuste amfiteatar. 

    Napolju, sunce je i dalje pržilo a vrelina radila prekovremeno. Na izlasku iz kampusa, Bane je zastao i podigao pogled prema planinama: „U zemlji ‘slobodnih’, najteže je reći istinu,” pomislio je.

    Iznenada, prišao mu je nepoznati muškarac s kačketom na glavi:

    „A i ti jarane doš’o studirat filozofiju u Amer’ci! E jes’ ga ono  izabr’o, pravo!“ 

    „Kako si znao da smo naši?“

    „U Muje se sve ćuje. Nego jebaji filozofiju, ‘ajmo na pivu.“

  • Letnje priče iz Arizone – Skotsdejl: Z I D

    Skotsdejl je grad u kome su utočište pronašli najbogatiji žitelji Arizone. Vlasnici ogromnih kuća su lekari, zlatari, inženjeri i politčki fukcioneri. Iako se graniči s Feniksom, stanovnici Skotsdejla su ponosni na svoj poštanski broj i s prezirom gledaju na „sirotinju“ iz susedstva. „Pustinjski mir“ je jedno u nizu naselja s kontrolisanim pristupom. Na ulazu je rampa i naoružani čuvar, pa putnik namernik bez poziva nije rado viđen gost. „Dalje nećeš moći!“, vikao je predsednik kućnog saveta kada bi kod ulaza zatekao slučajnog prolaznika.

    U zajedničkoj prostoriji ovog naselja, u toku je sastanak kućnog saveta. Posle plodotvorne diskusije, došlo je vreme da se sumiraju zaključci i donesu odluke. Predsednik, buckasti gospodin u ranim sedamtesetim, s tregerima koju su delimično pokrivali majicu s natpisom „Napravimo Ameriku ponovo moćnom“ i pištoljem koji je nehajno visio na pozamašnom desnom boku, uzeo je reč u cilju rezimiranja:

    „Većinom glasova, kućni savet donosi odluku po kojoj je vlasnik stambene jedinice 1988 u ulici „Staze razumevanja“ dužan da komšiji iz broja 1948 nadoknadi štetu i finansira obnovu zajedničkog zida koji je srušen tokom nedavne oluje. Ukoliko to ne učini u roku od sedam dana, kućni savet će preuzeti troškove popravke i pomeriti među, za dva metra u dubinu dvorišta odgovornog lica. Sastanak je završen!“

    Sitne ljudske mane ni bogatašima nisu strane ali u ulici „Staze razumevanja“, situacija je svakim danom postajala ozbiljnija. Počev od brojeva na kućama. U vili 1988 živela je porodica penzionisanog botaničara Amrira Gazavija, sledeća kuća, zlatara Arona Švarca, bila je označena brojem 1948, da bi se odmah potom nastavio logičan niz 1990, 1992… Kada se lokalni poštar pobunio zbog pomenute nedoslednosti odmah su mu zapretili premeštajem i nazvali ga antisemitom. Prema urbanističkom planu, dvorišta su pregađena zidovima visokim dva metra kako bi stanari, hteli to ili ne, gledali svoja posla. Žitelji su poslušno sledili stroga pravila koje su nametnuli najimućniji među njima, svi osim Gazavija i Švarca.

    Amir se prvi doselio, mirno živeo penzionerske dane sa ženom i psom Jaserom sve do onog momenta kada je Englez Čarls Atli kuću prodao zlataru Aronu. Od tada, ograda od kamenih blokova pretvorila se u zid nevolje i plača. Novopridošli komšija je odmah istakao izraelsku zastavu koju je postavio tako da se viori tačno iznad dnevne sobe porodice Gazavi. Sledećeg jutra, komšije su primetile da je Amir, naoružan merdevinama. majstorisao po krovu. Već oko podneva zalepršao je barjak sa palestinskim obeležjima.

    Pošto je zlatarsku radnju prepisao sinu, gospodin Švarc se, pod stare dane, zainteresovao za kompjutere i veštačku inteligenciju. Završio je razne internet kurseve i solidno baratao računarima. Amir s druge strane, uživao je u cveću, travi i drveću i od dvorišta napravio pravu oazu u arizonskoj pustinji. Čak je i psa naučio da poštuje porodični vrt, pa se Jaser nikada nije uneredio u gazdinoj bašti. Kada je prvi put zavirio s onu stranu zida, zlatar je pobesneo od ljubomore. Sačekao je da komšija ode na godišnji odmor, seo je za računar i hakovao sistem za navodnavanje. Kad se vratio iz zavičaja, profesor Gazavi je imao šta i da vidi. Njegov botaničarski ponos je podsećao na rodni kraj. Smežurane biljke, uvelo cveće, osušeni limun, jedino su palme nekako preživele. Jaser ga je tužno gledao izvinjavajući se što nije sačuvao gazdine rukotvorine. Odmah je preko Amazona naručio dron i još doplatio da mu stigne istog dana. Posle ubrzanog kursa na Jutjubu, naučio je da „pilotira“ ovom čudesnom spravicom. Sačekao je subotu, kada je Aron s porodicom pohodio sinagogu, aktivirao je dron i uništio komšijinu fontanu u obliku manore.

    Sledećeg dana čula se galama iz stambene jedinice 1948. Radovi behu u punom jeku, majstori su obnovljali fontanu a tehničari montirali ogroman video bim usmeren prema kući porodice Gazavi. Kad je pao mrak, najpre su se čuli uspaljeni govori Bibija Netjanahua a potom i snimci nedel koje bi svaki normalan sud proglasio genocidom. Aron je međutim bio ponosan na „uradak“ svojih zemljaka u Gazi. Buka je uznemirila Jasera koji je iz zaleta preskočio zid i očas posla pocepao platno na velikom ekranu. Uklonio je tako sliku ali ne i ton pa je iz zvučnika i dalje treštalo „Hava nagila ve-nismeha“. Aronu je izvadio elektrošoker, popularni tejzer, i onesposobio komšijskog psa. Par sati kasnije, Jaser se pojavio ispred ulaznih vrata svog gazde ogrnut i kariranu, crno-belu kefiju.

    Prvih nekoliko meseci, sitne pakosti varirale su na imaginarnoj skali bezumlja, od simpatičnih i nerazumnih do rizičnih i opasnih ali su ostajale tajna dveju porodica sa suprostavljenih strana zida razdora. Onda je komšijsko ludilo eskarliralo…

    Najpre je zlatar prijavio profesora za zlostavljanje kućnog ljubimca pa mu je Društvo za zaštitu životinja zakucalo na vrata. Onda je Amir tužio Arona da ne izmiruje dugove prema državi te su poreznici danima pretresali finansijsku dokumentaciju u zlatari. Gospodin Švarc je potom poslao anonimno pismo svim ekološkim organizacijama da njegov komšija koristi previše vode pri zalivanju obnovljenog vrta a Gazavi je uzvratio dopisom opštini kako je u susednom dvorištu bespravno izgrađena fontana. Tako su u svoje ilegalne akcije umešali različite institucije sistema, ali ne i kućni savet plašeći se da ih ovi ne izbace iz „Pustinjskog mira“. Ratne operacije trajale su od oktobra 2023. godine i nije im se nazirao kraj sve do nedavno.

    Svakog 4. jula, Amerika slavi Dan nezavisnosti. Bio je to praznik koji je porodica Gazavi tradicionalno proslavljala u punom sastavu. Posetili bi ih sin i snaha koji su živeli u Minesoti i ono najvažnije – doveli bi im unuka petogodišnjeg Ramija. Deda Amir se temeljno pripremio za doček svog omiljenog gosta. Igračke je birao pažljivo, a snabdeo se i sladoledom, kolačima uz obaveznu alvu i kadaif. Rami se igrao napolju i jedva čekao da padne mrak kada je deda za njega pripremio posebno iznenađenje – vatromet!

    S druge strane zida, već oko podneva, počele su pripreme. Aron je uredio dvorište, poređao stolove i stolice i raspalio roštilj malo ranije za svaki slučaj. „Ako ništa drugo bar će duže pušiti onom zlotvoru!“. Mast je obgorevala šireći dim neprijatnog mirisa a domaćin sedeo za računarom i marljivo pripremao praznični program. Oko četiri, stigao je sin i šestogodišnji unuk Avi. Iako je bilo 45 stepeni u hladu, Švarcovi su nosili tamne sakoe i crne „kipote“, tradicionalne kapice koje se nose na vrh glave. Otac i sin su se dinstali na suncu dok se dečak igrao oko dedine fontane.

    Gospođa Gazavi je pripremila bogatu trpezu. Za predjelo: baba gamuš i dolmu, onda pečeno jagnje koje je domaćin pazario u radnji „Kod Jusufa“, tabuleh salata i vruć somun. Za kraj baklava i čaj. I u komšijskoj kuhinji je bilo živo. Na jelovniku supa s maca knedlama, košer govedina sa već raspaljenog roštilja, kugel kao prilog i tradicionalni pleteni hleb – hala. Od slatkiša babka kolači i lubenica. Žene su postavljale sto, muškarci diskutovali o politici a klinci u dvorištu, neplanirano su otpočeli mirovnu misiju. Upoznali su se preko ograde, brzo sprijateljili i dogovorili da se nađu na ulici.

    Mazili su Jasera i igrali Ramijevim novim igračkama pošto je deda Aron retko drešio svoju zlatarsku kesu. Dečaci su se potom razišli uz dogovor da posle večere zajedno gledaju vatromet. Tokom prazničnog obeda u pozadini je gruvao televizor odvrnut taman toliko da za stolom niko nije mogao čuti sagovornika. Kod Gazavija se „slušala“ Al Džazira a kod porodice Švarc kanal Kešet 12. S prvim sutonom, počela je opšta pucnjava u komšiluku, pa su dede i unuci izašli u dvorište. Amir je postavio pirotehničke rakete i od unuka ponosno zatražio dozvolu za njihovo lansiranje.

    „Jesi li spreman?“

    „Kao Patrolne šapice pred misiju!“, odgovorio je unuk.

    Krenula je kanonada: bela, zelena, crvena… pa opet ispočetka. S prvom raketom, iznad zida je virila dečija glavica. Avi je uzeo dedine merdevine i popeo se kako bi imao bolji pogled. Vatromet u susednom dvorištu bližio se kraju, a kada je i poslednja raketa zaparala vazduh, Aron je na laptopu aktivirao svoj šou. Virtualni vatromet koji je projektovao na tamnom arizonskom nebu. Plavo bele linije najpre su tvorile proširenu mapu Izraela, Davidovu zvezdu i na kraju zastavu svoje zemlje upletenu s barjakom SAD. Amir nije mogao da veruje očima. Kada je spustio pogled uočio je Ramija kako stoji na merdevinama i u društvu novog drugara, zadivljeno prati predstavu. Ne potraja dugo, a dede počeše još jednu žestoku svađu u kojoj su se bez razmišljanja priključili i njihovi sinovi. Izvirivali su iznad zida kao voajeri u gradskom parku. Klinci su ih prvo ignorisali, onda jedan drugom nešto šapnuli i otrčali svako svojoj kući. Nekoliko minuta kasnije, čula se nesnosna buka. Avi i Rami su, iz sve snage, varjačama lupali po šerpama koje su ukrali babama. Iznenađeni reakcijom mališana, matorci su istog momenta zaćutali, ušli u kuću i do kraja večeri se nisu oglašavali.

    Narednih nekoliko dana, komšije su se trudile da gledaju svoja posla. Jednog jutra, dok su izlazili iz garaže, dedama se omaklo, pa su jedan drugom poželeli dobro jutro. Ali, kako je mudro govorila Amirova tašta „nije kome je rečeno već kome je suđeno!“. Krajem meseca, počela je sezona monsuna. Kiša, vetar a onda i velika oluja. Nevreme je protutnjalo brzo i efikasno. U naselju je padalo drveće, oštećeni su auomobili, poplavljeni sutereni, a u ulici „Staza razumevanja“, između stambenih jedinica 1988 i 1948, srušio se zid. Pošto je dogovor komšija bio nemoguć, obratili su se kućnom savetu.

    I tako, idući unazad, dođosmo do početka naše priče.

    Kada je sastanak završen i odluka stupila na snagu, Aron je odmah uložio žalbu tražeći da se dom porodice Gazavi sruši jer je njihov pas zapišavao zid zbog čega je isti postao porozan.

    „Odlična ideja!“, omaklo se predsdniku kučnog saveta. „Na tom mestu bi mogli da podignemo teretanu sa jednim lepim restoranom.“

    VRATI SE NA NASLOVNU STRANU

  • Priče iz Arizone: Tumbstone – POSLEDNJI PUCANJ VAJATA ERPA

    U lepome gradu, gradu Tumbstonu, gde reka Santa Kruz zbog suše ne teče, ostala je samo jedna uspomena, predstava u centru, skoro svako svako veče. U pozorišnoj rekonstrukciji istorijskog dvoboja ko OK Koarala, ulogu Vajata Erpa dve decenije je igrao Džejms Rasel. Kad su ga godine stigle, glas i snaga izdali stvari su se promenile. Ima tome pet-šest godina, kada ga je reditelj pozvao da posle predstave popiju piće. Znao je da se nešto sprema jer je taj mladi, istetovirani klipan „nosio zmiju u džepu“ i nikada u kafani nije platio turu. Od tada, neustrašivi šerif igrao je glavnog negativca – bandita Klantona. Džejms više nije bio isti čovek…  šarmer i zajebant, omiljeni lik starosedelaca i turista. Sedeo je nemo u uglu garderobe, lice ispijeno, pogled izgubljen… 

    U Tumbstonu, sunce prži od ranog jutra a tokom dana asfalt počinje da se topi. Drvene kuće pucketaju na vrućini, a senke se skrivaju ispod krovova. Grad izgleda kao filmska kulisa. Glavna ulica, sa salunima i izbledelim reklamama za Kolt revolvere, svakog dana postaje pozornica. Na njenom kraju, ispred makete šerifove kancelarije i replike zatvora, nalazi se improvizovana scena za turiste. Svakog dana, tačno u podne, odigrava se dvoboj kod OK Korala. Posetioci na drvenim tribinama čekaju predstavu, pucnjavu i pobedu dobrih momaka nad onim drugim. 

    Pre svakog izlaska na scenu, Džejms okrene srebrni prsten na malom prstu leve ruke. To je stara navika, ritual protiv uroka.  Taj prsten je dobio od Meri, poklon od žene koju je ludo voleo i zbog svoje tvrdoglavosti – izgubio. Zajedno su glumili u svom gradu i gostovali po celoj Arizoni. Meri je bila vatrena, duhovita, pametna. Njen pogled ispunjen nadom i energijom pozivao ga je da se probudi iz provincijske letargije, da skupi hrabrost i da zajedno krenu u avanturu i neizvesnost. Molila ga je ali „glavni šerif“ nije poslušao. Napustila je Tumbston i posle višegodišnjeg lutanja, stigla u Holivud. Nije postala zvezda, ali se pojavljivala u mnogim filmovima ali u pozadini, u scenama koje pamte samo oni koji pažljivo prate svaku scenu. Više se nisu videli.

    Posle predstave, Džejms je sedeo ispred saluna. Gledao je prema  rečnom koritu Santa Kruza, koje je već godinama suvo. Ostao je trag da je nekada ovde tekla reka, nekoliko barica i zelenkasti mulj na pustinjskom pesku. „Ova reka podseća na moj život. Ostalo je samo korito ali vode više nema.“

    Iznenada mu je prišao čovek u šarenoj košulji. Izgledao je kao turista, ali hodao je sigurno, kao neko ko tačno zna gde je krenuo.

    „Dobro ste odigrali onaj pad i polagano umiranje tokom dvoboja. Mnogo bolje nego mnogi profesionalni glumci koje sam angažovao!“ rekao je.

    Džejms ga je pogledao. 

    „Znači ti mu dođeš kao neki filmadžija! Ako častiš viski, možda padnem još jednom.“

    Stranac se predstavio: Rodžer, producent. Snimao je niskobudžetne  vesterne. Tražio je glumca za ulogu bivšeg odmetnika, sada starca koji ne priča mnogo ali pogledom puno kazuje. Posle trećeg pića, Džekms je postao pričljiviji. Pripovedao je lagano o glumi, o ljubavi i o šansama koje je u životu prpustio. Govorili su mu da treba da ide u Feniks, Los Anđeles… Ali je ostao. Alkohol. Ovaj grad. Jedna improvizovana pozornica – tako je izgledao njegov život.

    „Kako si me našao?“ pitao je reda radi. 

    Rodžer je otpio malo kafe i pažljivo zagledao sagovornika.

    „Preporučila me majka. Meri Buš.“, dodao je s blagim osmehom na licu.

    Nastupila je tišina. Džejms se nakašljao i pažljivo odmerio mladića. Poznate crte lica, energija, strast prema umetnosti… Prepoznao je sve ono što ga je privlačilo kod jedine žene koju je zaista voleo. Ništa nije rekao, samo je črvsto stegao prsten i nekoliko puta ga okrenuo oko prsta. Plašio se da pričom ne pokvari ovaj trenutak. Naručio je piće i rekao mu da ostavi scenario i broj telefona a on će mu se uskoro javiti.

    „Samo da vas podsetim da snimanje počinje kroz mesec dana!“, rekao je Rodžer dok je nazdravljao lokalnom kauboju. Potom je pokupio svoje stvari i startovao Teslu i napustio Tumbston.

    Odmah je pozvao reditelja iz Tumbstona i obavestio ga da će uzeti nekoliko slobodnih dana, na šta je priučeni šalabajzer odgovorio:

    „Velika stvar, mogu da angažujem bilo kog pijanca da padne tokom dvoboja!“

    Džejms je progutao knedlu, oćutao uvredu i prekinuo vezu. „Videćeš ti magarče nevaspitani koga nazivaš nesposobnim pijancem!“ Iz saluna odlazi do isušene reke, gledao u prljavi pesak i razmišljao o svom promašenom životu. „Ta uloga u filmu, ma koliko mala bila, bolja je od ovog valjanja u prašini bez ijedne izgovorene reči!“ Popušio je nekoliko cigareta i krenuo kući. Na ulazu, iz oštećenog poštaskog sandučeta virila je pošiljka u žutom omotu. Izvadio je paket i spazio pismo. Brzo je pocepao koverat i na finom papiru prepoznao rukopis.

    „Najdraži šerife, mili moj Vajate,

    Rodžera si upoznao. Video si koliko toga vam je zajedničko. Puno sam mu oričala o tebi, koliko si dobar glumac i čovek. Prihvati ulogu i dođi što pre!

    Tvoja M.“

    Džejms je otvorio veliki, žuti koverat u kome se nalazio scenario za film „Prašina i tišina“.  U sobi je bilo zagušljivo, iako su prozori bili otvoreni. Ni dašak vetra, samo prašina. Seo je za sto, složio pismo i scenario jedno pored drugog. Analizirao je svaku krivinu slova M, nervozno ubodene tačke i čuveno Y koje ga je od detinjstva podsećalo na praćku. Skuvao je kafu, zapalio, i za pola sata pročitao scenario. Prošetao je po stanu, zatvorio prozore, uključio klimu a onda je još jednom prošao kroz najzanimljije scene svog prvog filma. Poslao je Rodžeru pristanak a ovaj mu odmah uzvratio adresom motela u Jumi gde će odsesti tokom snimanja. 

    Nedelju dana kasnije, iz ostave je uzeo prašnjavi kofer, isti onaj s kojim je pre mnogo godina išao na turneje po Arizoni. Tada je i Meri putovala s njim. Još uvek je mirisao na nju. Okrenuo je prsten nekoliko puta, i spakovao najnužnije stvari. Kad je izlazio iz kuće, pogledao je još jednom prema Santa Kruzu. Reka nije tekla, ali je i dalje bila reka. Možda je i on još uvek ona „glumčina“ kako su mu nekada govorili? Na autobuskoj stanici, trudio se da izbene poglede sugrađana, želeo je da Tumbston ostavi iza sebe. Čekao je prevoz ali i nešto drugo, mnogo značajnije… novi početak? Iste večeri, u motelu je upoznao reditelja i odmah osetio nepoverenje koje je mladi umetnik osećao prema amateru iz kaubojskog grada. A onda je stigao i glavni producent. Džefri je naručio večeru i druženje se nastavilo do ponoći.

    Prvi dan snimanja. Obukao je kostim i čekao svoj red. Nije imao puno teksta. Tumačio je lik koji je odavno sve rekao. 

    „Kamera?“; „Ide!“; „Ton?“; „Ide!“; „Akcija!“ 

    Snimali su scenu u kojoj njegov lik sedi u tišini dok sin koga nikad nije upoznao silazi s konja i prilazi neznancu. Nemo su se pogledali. Džejms je najpre pustio suzu i čvrsto zagrlio mladića. 

    „Kat! Prodato! Odlično!“, viknuo je reditelj.

    Uveče, sedeli su ispred motela. Glimac iz Tumbstona je pio burbon a producent pivo.

    „Nadao sam da ćeš doći ali sam strahovao da ćeš odbiti ulogu“, rekao je Rodžer.

    „Kolebao sam se ali nisam mogao da ti kažem – ne!“, odgovori Džejms.

    Tišina.

    „Kad sam bio mali“, reče mladić, „majka mi je pričala o tebi. Uvek s nekom zadrškom. Volela te je više nego što je htela da prizna. Ja sam te samo zamišljao. Sada više ne moram.“

    Džejms podiže čašu.

    „Za uloge koje nismo odigrali.“

    „Za novi početak! Živeli!“

    Utom se pojavio reditelj. Stao je ispred veterana, blago se poklonio i pružio mu ruku.

    „Gospodine Rasel, to što ste danas uradili… Nisam mogao da verujem da ćutanje može da bude glasnije od najdužeg monologa.

    Džejms ga je pogledao.

    „Ni ja nisam znao. Do danas.“ 

    Ponovo su ostali sami. Rodžer je doneo flašu viskija iz motelske sobe.

    „Još nisam siguran da li si mi ti otac.

    „Ne znam ni ja sinko ali to sad više nije ni važno.

    „Kako nije?“

    Džejms je pogledao prema zvezdanom nebu bez oblaka. I tiho prozborio:

    „Važno je da smo sada u istom kadru.“

    Snimanje je završeno, kamere spakovane, kostimi odneti na hemijsko čišćenje. Veći deo ekipe je otišao. Ostalo je samo nekoliko ljudi iz tehnike, producent, sporedni glumac i jedan film koji čekao montažu i neku svoju publiku. Džejms je sedeo ispod nadstrešnice i čekao je snimatelja da ga odbaci do Tumbstona. Sada je, kao „zvezda“, imao obezbeđen prevoz.

    U tom momentu, na parkingu se zaustavio tamnoplavi auto. Izašla je žena s kaubojskim šeširom i naočarima za sunce. Hodala je sporo, ali uspravno. Stala je ispred Džejmsa. Skinula naočare i dugo ga gledala. 

    „Pa ti si stvarno došao!“, rekla je.

    „Kad si me pozvala, konačno sam shvatio da ne želim ostati namćor do kraja života!“.

    Seli su jedno kraj drugog i neko vreme ćutali.

    „Videla sam ga kako te gleda“, rekla je. „Isto kao ti mene, one večeri posle poslednje zajedničke predstave. Ali Rodžer nije tvoj!“

    Džejms ne reče ništa. Gledao je pravo u oči, bile su iste kao nekada, zelene, nemirne, vaterne…

    „Njegov otac je jedan producent iz Čikaga. Nije ga priznao, nikada ga čak  nije ni video. A ja sam kreirala lik oca i uvek pričala o tebi. Govorila mu da je njegov tata bio pravedan, malo tvrdoglav, ali uvek svoj. Naučio je da hoda kao ti. Da ćuti kao ti.

    Džejms je klimnuo.

    „Znači, odrastao je verujući u legendu?“

    „Ne, verovao je istinu!“, ispravila ga je.

    Džejms pogleda u daljinu. U nebo. U senku stabla.

    „Hvala ti!“, reče tiho.

    „Na čemu?“

    „Što si me učinila ocem, a da to nisam znao. I što si mi dala da to osetim pre nego što odem.“

    Meri mu stavi ruku na rame.

    „Nisi ti još gotov!. Nisi više ni Klanton, ni Vajat Erp. Bio si i ostaćeš – moj Džejms Rasel!“

    Nebo je menjalo boju. Od sive u narandžastu, a onda u zlatnu. Vetar slab još uvek nespreman da uzburka dan.Džejms i Meri su sedeli na drvenoj klupi ispred motela. Ispred njih, prazna flaša i pepeo cigareta oko piksle na sredini stola. Nebo je postajalo svetlije. U tom trenutku, dok se sunce dizalo nad pustinjom, njihove ruke su se srele na sredini klupe, prsti se isprepletali, kao dve senke koje su se prepoznale posle dugog lutanja. I tako su ostali.

  • Letnje priče iz Arizone – Sedona: KAKTUS KOJI PAMTI

    Profil „Obrisi pustinje“ upravo je dobio jubilarnog člana. Tačno deset hiljada pratilaca na Instagramu je uživalo u Leninim umetničkim fotografijama. Crvene stene, kanjoni, otvoreno nebo i pustinjska idila, njena večna inspiracija, postali su zanimljivi i drugim poštovaocima pejzaža. Lepota prirode, odavno je otopila granice pa joj se jednako raduje i kineski paor u Sečuanu koji nije čuo za internet kao i haker iz Silikonske doline koji je pejzaže samo na Instragamu i video.

    Ima tome desetak godina, od kako Elena Novak živi u najlepšem gradu Arizone. Dama češkog porekla, nekada je sledila stroga pravila, smerno hodajući hodnicima Američke ambasade u Pragu. Tu je upoznala razvedenog američkog diplomatu koji se u Lenu zaljubio na prvi pogled. Venčali su se i po završetku mandata preselili u Vašington. Lepo su se družili, mnogo se voleli i zajedno životu radovali. Kada je došlo vreme za penziju, preselili su se na drugi kraj Amerike. U Sedoni su kupili kuću u istoj ulici u kojoj je vikendica Volta Diznija. Lena se nadala da će pustinjski vorteksi i pozitivna energija kojom zrače Crvene stene izlečiti tešku bolest njenog ljubavnika, saborca i najboljeg druga. Prebrzo ga je izgubila. Ostala je sama u kući prepunoj svetlosti, lepih i bolnih uspomena. Praznina u duši nije joj davala mira ali se junački borila. Mogla je da se vrati i u američku i u češku prestonicu, ili da ode na neko treće mesto. Lepota pustinje brzo joj je prirasla srcu a pastelni pejzaži uzeli pod svoje. U trenutcima osame i čežnje za prošlim vremenima, vraćala bi se fotografijama koje je napravila tokom lutanja po svetu. Preko godine su putovali službeno a leti, onako  za svoju dušu. Prelistavala je album sa čijih korica joj se smešio muž a unutra – svet u malom: šetnja Montmartrom, klizanje u Moskvi, piramide u Bugojnu, safari u Keniji, Žute planine Huangšan u Kini… U mladosti, fotografija je bila hobi, u zrelim godinama strast a od kada se skrasila u srcu Arizone; dobar kadar, prava ekspozicija… postali su Lenina opsesija i penzionerski način života. 

    Bila je subota. Blaga migrena pulsirala je iznad obrve, ona dobro znana bolna tačka, koja je ubijala lepotu svakodnevice. Ustala je, skuvala kafu, i sela na terasu. Zagledana u daljinu, levom rukom je povukla gumenu narukvicu na desnoj ruci a onda pustila je da je udari po zglobu. To je radila nesvesno, ritmično… Narukvica je bila tanka, tamnoplava, sa jedva primetnim motivom. Poklon od muža sa Tajlanda pre više od dvadeset godina. U malom hramu na ostrvu Ko Lipe, jedan starac im je vezao narukvice rečima: „Ljubav je kao ova gumena narukvica. Prilagođava se, ali se ne sme previše zatezati jer može da pukne. Zato je čuvajte i trajaće večno!” U to vreme, Lena nije previše razmiljala o simbolici ali otkad je ostala sama, često se sećala ovog događaja, mudrog čoveka i narukvice… Kad god bi osetila kako joj misli beže, da je tuga pod svoje uzima, povukla bi je više puta! Bio je to podsetnik na njihovu večnu ljubav i oružje protiv tužnih misli. Obukla je tuniku, „terenske“ cipele i šešir. Proverila je bateriju na kameri i telefonu, nabacila ranac na leđa i zastala na vratima. Dodirnula je narukvicu, povukla je još jednom jako i krenula najpre niz ulicu a onda uzbrdo prema Crvenim stenama.

    Popodne je bilo vedro ali ne i previše toplo za početak jula. Vetar je uz svežinu donosio i miris osušenih borova. Lena je gazila po zimzelenim iglicama hodajući vijugavom stazom oko kamenih skulptura koje je izvajala priroda. Sunce se spuštalo prema horizontu bojeći stene u modrije tonove crvene. Preskočila je jarak i skakala  s jednog velikog kamena na drugi, izašla je na čistinu… Tada ga je ugledala! Visoki kaktus iskrivljenih ruku i sunce koje se polagano gubilo iza kamenite planine. „Sagvaro u suton! Savršen kadar!, govorila je sebi.

    Škljocnula je nekoliko puta, a onda još jednom, pa opet… Široki plan, onda detalji… Pomerala se oko kaktusa tražeći najbolji ugao. Nije odmah proverila snimke ali je osetila posebnu vrstu zdovoljstva. To je ona unutrušnja ispunjenost poznata svakom umetniku posle dobro obavljenog posla. Kada se sunce sasvim sakrilo iza stena, Lena se spustila do grada. U kafiću „Tajni vrt“ naručila je dupli espreso bez mleka i šećera. Jaka kafa u kasno popodne, navika koju je donela iz Evrope a zbog koje su se Amerikanci čudom čudili. Nije obraćala pažnju na komentare a ponekad bi im kratko poručila da ima miran san zbog čiste savesti, a tu joj kofein ništa ne može! Na terasi kafića, uz mistično brujanje vetra, odlučila je da prgleda  najnovije snimke. Stigla je do osme slike kada je zumirala fotografiju kaktusa jer joj je jedan detalj privukao pažnju.  Dva urezana slova sa nekom kvrčicom u sredini. Uvećala je još malo, pri dnu kaktusovog stabla pisalo je : B + K pa sve to uokvireno srcem, jednostavnim, nevešto nacrtanim… Reazbareni inicajilali, srce, patina vremena, romantika, sećanje, postojanost… „Ovo je kaktus koji pamti!“, pomislila je zadovoljno. Fotografiju je odmah postavila na Instagram uz komentar – Neki kaktusi ne zaboravljaju velike ljubavi! Da li neko zna priču o B + K koji su se nekada ovde voleli?

    U tom trenutku, pored bašte kafića prošao je Frenk Begej, lokalni prirodnjak, mudri Indijanac plemena Navaho, Lenin poznanik i pomagač u potrazi za raznobojnim pejzažima netatknute pustinje. Kao jedan od starijih žitelja Sedone važio je za hroničara ovdašnje istorije. Mahnuo je iz daljine i baš kada je nameravao da pređe ulicu, Lena je viknula iz sveg glasa: 

    – Frenk, svratite molim vas! Htela bih nešto da vas pitam!, rekla je i istog trenutka naručila dve „Južnjačke utehe“ omiljeni viski dragog prijatelja. 

    Indijanac se okrenuo, klimnuo glavom i bez mnogo premišljanja krenuo prema „Tajnom vrtu“. Pružio je ruku i seo pored Lene a u isti mah stiglo je i piće. Nazdravili su i odmah počeli razgovor o fotografiji. Frenk se fokusirao na nejasne mrlje pri dnu slike, pošto su taj deo uvećali i provukli kroz filter, dobili su naznake brojeva… Zagledali su sa svih strana kada je još uvek oštro oko vremešnog Navaho Indijanca prepoznalo deo datuma. 

    – Godina se jasno vidi i deo meseca… Dan ne mogu da protumačim. „Epitaf „je urezan septembra 1986. godine.  

    Lena se tu nije zaustavila i nastavila da ga obasipa  pitanjima – da li se seća nekog od ljubavnih parova iz tog vremena? Po čemu pamti jesen 1986. godine? Može li joj pomoći da reši foto misteriju? Frenk je obećao da će se raspitati okolo i proveriti u svom dnevniku koji je vodio od rane mladosti. Popili su piće, hroničar lokalnih događaja je pozdravio radoznalu prijateljicu i krenuo prema indijanskom rezervatu. Uveliko je pao mrak kada je Lena spakovala svoje stvari i krenula kući. Odštampala je nekoliko najuspelijih fotografija, sipala sebi vino, a onda još jednom, analizirala sagvaro kaktus uslikan u suton i inicijale koji joj nisu davali mira. Zadremala je u dnevnoj sobi i tek pred zoru preselila u krevet. Nije se mnogo naspavala jer je već oko sedam čula kucanje na ulaznim vratima. Bio je to Frenk Begej.

    – Odmah stavi kafu, duplu… Priča o kaktusu je mnogo zanimljivija nego što mi se u prvi mah činilo. U dnevniku sam sve detaljno zabeležio…

    Domaćica je uz kafu servirala med i nacedila svež limun. Smestili su se na terasi koja je gledala prema Crvenim stenama. Frenk je zapalio cigaretu i počeo da se priseća događaja od pre četiri decenije. Vremešni indijanac je povukao dim, zadržao ga duže nego obično, želeći da što bolje u glavi poslaže slike i prevede ih u reči.  Prelistavao je staru svesku, izbledelu od vremena i raskupusanu od upotrebe. Zaustavio se na polovini i prstom prešao preko zapisa.

    – Avgust… A evo ga i početak septembra…!

    Lena kao da je mu je čitala misli pa je iz bifea izvadila flašu viskija i dve čaše, uz komentar.

    – Negde u svetu sigurno pada veče!, pravdala je jutarnju zdravicu.

    Lice pripadnika plemena Navaho se najpre ozarilo a posle prvog gutljaja vatrene vode, vratio se dnevniku.

    – Tih godina sam radio kao vodič turista kroz pustinju. Dolazili su ljudi iz čitavog sveta a ja sam sve bolje upoznavao staze kojima ni u detinjstvu nisam prolazio. Evo piše, jesen 1986. upoznao sam mladi par iz Kalifornije. Beti i Karl. Ona je bila slikarka dok je Karl snimao glasove pustinje i strpljiivo čekao onaj pravi šum, šapat, žubor… Bili su zaljubljeni jedno u drugo, u prirodu, ljude, vatrenu vodu i biljku smeha i tišine. Beti je satima slikala Crvene stene iz različitih uglova dok je Karl šetao okolo s ogromnim magnetofon. To je onaj sa koturovima i trakama koje se okreću – izgledao je kao da nosi čitavu radio-stanicu na leđima. Rekao mi je da traži nešto posebno. Zvuk tišine ili tišinu koja zvuči!

    Frenk je liznuo prst, okrenuo list i podigao pogled prema šarenom nebu prisećajući događaja od pre četrdeset godina.

    – Jednog jutra, tek što je svanulo, šetali su i baš kod tog kaktusa, Beti je povredila nogu. Seli su i urezali svoje inicijale. Karl ju je kasnije na leđima doneo do rezervata gde joj je vrač utegao zglob i dao trave koju su joj pomogle da brzo prohoda. Sledećeg dana, spremala se oluja…

    Zapalio je još jednu cigaretu. Koristio je šibice, kresnuo je polako, povukao dim i nastavio.

    – Karl mi je rekao da kiša i vetar prave najbolju rezonaciju u pozadini Crvenih stena i da je oluja prava prilika da konačno snimi – taj zvuk! Jedan, jedini, neponovljivi koji se samo u Sedoni može čuti. Odvraćao sam ga jer sam osetio da sprema veliko nevreme. Beti ga je preklinjala. Uzalud!

    Lena im je nasula još po jedno piće i nemo čekala nastavak.

    – Nije se vratio! Tražili smo ga danima. Priključili su nam se moji saplemenici, policija, lokalno stanovništvo. Pronašli smo polomljen magnetofon i trake koje je nosio vetar. A onda sasvim slučajno, Beti je ugledala kasetu. „Uvek je sa sobom nosio i diktafon. Za svaki slučaj!“, objasnila je. Telo nažalost nikada nije pronađeno. Kada smo se vratili u grad, preslušali smo snimak. Čuli su se neverovatni zvuci, čudno šaputanje, nestvarni glasovi i na samom kraju Karl: „Ljubavi! Oprosti mi što te zauvek napuštam zbog zaluđenosti poslom i sebičnosti!“

    U trenutku kada je Frenk zaćutao, oglasio se Lenin lapotop koji je stajao pored flaše s viskijem. Tiho je „pingnuo“ i prosto preklinjao vlasnicu da mu posveti sekund pažnje. Lena je otvorila poklopac – privatna Instagram poruka od korisnice „Beti Art“:

    „Bio je to samo naš sagvaro. Beti + Karl. Zauvek! Hvala što ste ga pronašli i oživeli uspomenu na kaktus i na Karla.“

    Dva dana kasnije, Lena i Frenk su u tišini koračali poznatom stazom. Umesto kamere, ponela je buket cveća i tanku gumenu narukvicu. Tamna, jednostavna, sa uspomenom urezanom u simbol večne ljubavi. Kaktus je bio na svom mestu. Na svom telu ponosno je nosio srce s inicijalima B + K. Frenk je stajao nekoliko koraka iza nje. Lena je prišla, klekla, zategla još jednom narukvicu koju je nosila sve ove godine, pustila da je blago udari po ruci. Zadnji put. Zatim ju je skinula, i spustila pored korena kaktusa. U vazduhu se osetio miris žalfije i crvene zemlje. Vetar je šuštao tiho kroz bodljikave grane sagvaro kaktusa, šireći pesmu večne ljubavi. 

  • Letnje priče iz Arizone: ŽIVOTNA LUTRIJA


    Svakog jutra, tačno u devet sati, oniži gospodin s kačketom na glavi, nežne građe i ukočenih ramena, polako bi otvorio vrata i krenuo prema desnom uglu prodavnice, gde se točila kafa za poneti. U vrelu tečnost sipao je najpre malo mleka, onda i šećer, stavio poklopac, iz frižidera uzeo sendvič i stao u red. Mladić koji je radio za kasom odmah je primetio stalnu mušteriju, ali ga nije odmah pozdravio jer je ujutru bila velika gužva.

    — Dobro jutro, kneže Igore! — dobacio je gospodin slabašnog stasa kada je došao na red. — Kako se snalazite u ovim našim pustinjskim krajevima?

    — Poštovanje, mister Toni, eto živi se. Iskreno, mnogo je lakše otrpeti sunce i vrućinu nego bombe i gelere! — odgovorio je mladić, koji je engleski govorio s teškim akcentom.

    Tog petka, kao i obično, Toni je uz doručak pazario i loto, a Igor je vremenom zapamtio njegove brojeve — 9, 19, 29, 39, 49…

    — Valjda će se i to ludilo u tvojoj zemlji jednom završiti! — dodao je čovek s kačketom. — Sve najbolje, Igore, vidimo se sutra!

    Čim je izašao, Toni je prišao beskućniku i pružio mu sendvič i kafu. Raščupani mladić polako je izvadio ruke iz džepova prljavih pantalona, uzeo hranu i piće, klimnuo glavom i otišao iza prodavnice da doručak podeli s devojkom. Čovek s kačketom, iz džepa je uzeo svežanj ključeva i zavrteo ih oko prsta. Onda je ušao u svoj kamionet i napustio parking. 

    „Tako on svakoga jutra!”, pomislio je prodavac, skenirajući paklicu cigareta dvojici mladića u radnim uniformama.

    — Šta li stavljaju u njih kad su ovoliko skupe? Cena marihuane i cigareta uskoro će biti ista! — bunio se uniformisani vodoinstalater dok je plaćao račun. 

    Igor je prepustio kasu koleginici da bi pripremio svežu kafu. Prošlo je godinu dana otkako radi na ovoj benzinskoj pumpi a činilo mu se da je celog života bio trgovac. Samo dva leta ranije, u Kijevu, predavao je matematiku. Gimnazijalci su ga voleli, kolege poštovale… U Ameriku je pobegao od besmislenog ratovanja i završio u srcu Arizone gde radi kao „kasirka“ s dodatnim zaduženjima. Čistio je parking, ribao pod, a najviše je voleo kada ga šefica pošalje da složi robu u hladnjači. Bio je to jedini način da se malo rashladi jer je tokom leta pustinjska temperatura je postajala nepodnošljiva. U retkim trenucima osame, brzo bi napravio raspored u hladnjači, složio pivo, sokove i zamrznutu hranu a onda bi seo na gajbu i na mobilnom proverio stanje na ukrajinskom frontu. Uspeo je da pobegne iz tog pakla, ali roditelji i mlađa sestra nisu. „Žestoka osveta Rusa posle ukrajinskog napada dronovima. Prema procenama zdravstvenih organizacija, od početka sukoba, preko milion ljudi je ubijeno ili ranjeno.“

    U životima većine stranaca, na početku emigrantske karijere, svaki dan je istovetan onom prethodnom. Posao, prekovremeni rad, odlazak kući, jelo i spavanje. U monotoniji svoje svakodnevice Igor je, međutim, primetio da od petka Toni više nije navraćao.

    Mesec dana kasnije, bila je sreda, rano jutro, Igorov slobodan dan. Nije bio te sreće da kao normalan svet uživa u blagodetima vikenda, pa je prema rasporedu odmarao utorkom i sredom. Navio je sat u šest da bi obavio snimanje pluća. Na medicinskom pregledu za dobijanje vize utvrdili su da je pozitivan na TBC. Pridošlice iz istočne Evrope (uključujući i pokojnu SFRJ) muku muče s testom na tuberkulozu jer su odmah po rođenju primili vakcinu, koja će ih na sličnim pregledima u zapadnim zemljama pratiti do kraja života. Pre dvadesetak godina, zbog pozitivnog TBC testa, jedan Rus je proveo dva meseca u karantinu. Tada su zasedali razni konzilijumi pa je nadležnima konačno objašnjeno da se u mnogim zemljama sveta, bebe vakcinišu protiv ove iskorenjene bolesti, te da će im svaki test biti pozitivan. Od tada, američke birokrate ne prave više veliku frku, ali je dodatno snimanje pluća obavezno.

    Igor je na brzinu popio čaj, obukao šorts, najtanju majicu koju je imao i krenuo na put, jer u Arizoni, bez automobila, odlazak bilo gde brzo se pretvara u avanturu. Emigraciona služba je od Igorovog stana udaljena tridesetak kilometara, a da bi stigao, valjalo mu je promeniti tri autobusa. Taksi je preskup, a za Uber nije imao kreditnu karticu. Morao je taj pregled da obavi što pre jer je rok isticao. „Ako ne završim danas,“ razmišljao je, „sledećeg utorka će biti prekasno… a kakvi su, mogli bi da me proteraju iz zemlje!“ Do sedme ulice je išao pešice, a onda jednim autobusom do Tomasa, pa drugim do Centralne  avenije. Na autobuskom stajalištu jedna starica ga je posavetovala:

    — Vidi se da si nov u Arizoni. Ovde se leti ne pešači bez dugih rukava i pantalona… Šortseve mogu da nose ovi koji voze automobile!

    U emigracionom je čekao dva sata, i počeo da strahuje da li će do kraja radnog vremena završiti posao. „Srećom niko ne ulazi preko reda kao kod nas u Ukrajini!“, pomislio je dok je duboko udahnuo rashlađeni, ustajali vazduh. Kada je došao na red, uzeo je formulare, pa s njima pravo u bolnicu. Platio je preglede unapred i dobio dva uputa — jedan za snimanje, a drugi za specijalistu pulmologa. Dok je pokušavao da na bolničkoj mapi pronađe radiologiju, osetio je da ga neko hvata za ruku.

    — Kneže Igore, zdravstvujte! — rekao je Toni iz invalidskih kolica. Bio je odeven u bolničku odeždu, s cevčicom za kiseonik u nosu.

    — Šta se dogodilo, dragi Toni? — iznenadio se mlađi akter naše priče.

    Pomerili su se od šaltera i otišli do obližnje kantine. Bolničarka koja je brinula o Toniju, doterala je kolica do jednog od stolova i ostavila ih uz obećanje da će se vratiti kroz pola sata. Igor je doneo dve kafe i sendvič za prijatelja.

    — Nisam ti uzeo loto, izvlačenje je tek u subotu! — rekao je, odvajajući upute na stranu.

    — Daleko je subota, mladi prijatelju, ne znam da li ću je dočekati, a za loto ne brini — novac mi više neće biti potreban! — odgovorio je s gorčinom u glasu.

    Igor je posmatrao ljude koji su prolazili oko njih. Jedni, zagledani u papire, užurbano su tražili svoj sprat, odeljenje, ordinaciju… Lekari, sestre i bolničari u raznobojnim uniformama znali su tačno gde su krenuli i koji ih zadatak čeka. Pomoćno osoblje — ti plemeniti ljudi koji za malu platu proživljavaju najteže trenutke svojih „štićenika“ u bolničkoj postelji… Mladić više mogao da izbegava Tonijev pogled, koji je nagoveštavao trenutak otkrivanja istine. Otpio je gutljaj kafe, pogledao čoveka u kolicima pravo u oči i tiho rekao:

    — Slušam te, prijatelju!

    Toni je oko kažiprsta vrteo svoje ključeve, dok je drugom rukom popravljao cevčicu koja je izlazila iz boce za kiseonik. Isprekidanim glasom, pomalo odsutno, je progovorio:

    — E pa, Igore Borisoviču, mladi prijatelju, moja priča počinje 9. septembra 2019. u devet sati ujutru, na devetom spratu ove bolnice, i nećeš verovati — baš u ordinaciji broj 19. Tog dana su mi dijagnostikovali onu bolest s kojom mnogi životare, ali nikada ne prežive. U „nagradnoj igri“ učestvovali su svi moji organi, a srećni dobitnik beše onaj najpoganiji! Što bih ja, kao doskorašnji prodavac automobila, rekao — ljudski auspuh! Kasno su otkrili, pa nisam hteo da me seckaju i krpe. Istog dana sam dao otkaz i počeo da trošim ušteđevinu. Odavno sam se razveo, dece nismo imali, tako da nema ko da me žali. Od tog dana, prošlo je devet meseci, a ja sam danas mnogo srećniji nego u vreme kada sam bio zdrav!

    Pored njihovog stola provezli su desetogodišnjeg dečaka sa zavijenom glavom, koji je objašnjavao roditeljima da kaciga nije bila baš najbolje vezana, ali se kune da je polako vozio električni bicikl. Za susednim stolom, držeći gospodin u ranim osamdesetim, drobio je čokoladni mafin, pažljivo hraneći ljubav svog života. Toni je zamolio bolničara koji se tu našao da mu donese čašu vode, a onda je nastavio priču.

    — Tada sam počeo redovno da dolazim u tvoju radnju. Blizu mi je, a primetio sam da se tu skupljaju beskućnici. Činio sam sitna, dobra dela i redovno kupovao lutriju…

    Ima nešto u ljudskom biću da svaku, pa i za sagovornika najtragičniju situaciju, mentalnim vratolomijama nekako uvek usmeri prema sebi. „Eto, Amerika — zemlja bogata i velika, a ljudi tuguju, boluju, umiru… “ ili što je njegov deda nekada govorio — „nema smrti bez sudnjega dana!“ — filozofirao je u sebi Igor. Tada je nesvesno ustao i rukom dodirnuo rame jedinog prijatelja koga je u Americi stekao. Dok su mu se oči punile suzama, mladić je gledao u zemlju.

    — Hajde, nemoj da mračiš, još nisi čuo najbolji deo priče! Decenijama sam prodavao automobile. Za nas kažu da smo veliki prevaranti i lažovi… Možda su u pravu, ne znam. Celog života sam učestvovao u nekim nagradnim igrama, kupovao lutriju i ona greb-greb sranja. Nikad ništa, veruj mi! Kada sam dobio dijagnozu, rešio sam da uplaćujem samo jedan tiket — i to sa devetkama. Dvanaest subota kasnije, dobio sam premiju…

    Igor se štrecnuo. „Da je i umesto dvanaest sedmica i tu bila devetka, bilo bi malo mnogo!“ — pomislio je mladić, kome je odmah na pamet pao onaj vic o čoveku koji je u dubokoj starosti, od dobitka na lutriji, izgradio javni WS da se ljudi popiške na njegovu sreću. Toni se, međutim, nije šalio. Čelo su mu se gužvalo, bore produbile, a oči crvenele, onako na  suvo, jer u njima suza nije bilo.

    — Juče mi se javio advokat, kaže — sve je završeno. Veći deo sume poklonio sam različitim fondovima koji finansiraju lečenje dece. To je za one bezobrazno skupe operacije bez kojih mališani ne bi preživeli! Donirao sam i nekim umetnicima i siromašnim studentima koji žele da uče… Ovde ti je broj mog advokata — on će ti pomoći da porodicu izvučeš iz Ukrajine!

    Sva muka koju je do tada uspeo da zadrži u dubini svoje slovenske duše izašla je iz Igora. Suze su se slivale niz obraze, dok je bezuspešno pokušavao da zadrži jecaj. Taj plemeniti čičica mu je oduvek bio drag, ali je sada plakao zbog svega što je poslednjih godina preživeo. Sve mu se skupilo i jednom je moralo da eksplodira. Utom je stigla i bolničarka, pa su svi zajedno ispratili Igora do radiologije.

    — Svrati kad možeš. Ja sam ti na trećem spratu, soba 351. Kao što vidiš — nema više devetki u mom životu! — nasmejao se Toni.

    — Osim ako ne sabereš cifre u broju sobe! — odgovorio je ukrajinski matematičar.

  • Zlatna palma iz sivog doma – OGLEDALO ISTINE

    Kada je iranski reditelj Džafar Panahi podigao Zlatnu palmu Kanskog festivala, činilo se da je posle mnogo decenija, pravda konačno štrpnula zalogaj sa bogate trpeze beščašća, moralnih kepeca našeg doba. Panahi je te večeri bio odmeren i dostojanstven. U crnom odelu i tamnim naočarima trudio se da sakrije emotivni mrak koji odavno u sebi krije. U tom trenutku, na sceni nije stajala filmska zvezda već čovek kome je četrnaest godina bilo zabranjeno da radi, da govori, da slobodno živi… Umetnik koji je pre samo godinu dana u iranskom kazamatu štrajkovao glađu, pokušavajući da se izbori za osnovna ljudska prava u zemlji bogate kulturne tradicije kojom nažalost vladaju verski fanatici. Dok su reflektori na Kroazeti obasjavali Panahija a svet slavio filmsku umetnost, u Klisi, u Novom Sadu, u srpskom zatvoru, ležali su politički zatvorenici – aktivisti koji su uhapšeni posle nezakonito snimljenog razgovora u stranačkim prostorijama. Među njima je bila i profesorka Marija Vasić koja je tih dana, poput Džafara Panahija nedavno, započela štrajk glađu. Zatvorena, iscrpljena i potpuno izolovana od spoljnog sveta Marija se nije predavala. Ostajući verna životnim principima za koje se uvek zalagala, poručila je svojim tamničarima: „Milost ne tražim ali vam je neću dati!“. Tek kada joj je zdravlje bilo ozbiljno ugroženo, država je popustila pa je hrabra profesorka iz zatvorske bolnice prebačena u kućni pritvor. Osim policijske nanogice, drugu nagradu nije dobila, ni veliku medijsku pažnju a ni posebnu podršku šire javnosti. Marija Vasić, baš kao i Džafar Panahi, svojim gladovanjem je hranila duh otpora kod svojih đaka, aktivista i svih slobodnomislećih ljudi koji je tokom štrajka nisu zaboravili. Represija, jednoumlje, manjak čovečnosti i empatije očigledno ne poznaju ni geografske a ni ljudske granice.

    URLIK TIŠINE

    Reditelj Pahani nije snimao političke filmove. Njegova dela su realistički prikazivala iransku stvarnost a to je režimu najteže padalo. U zemlji. u kojoj se objava na društvenim mrežama često tumači kao politička diverzija, Džafar je godinama snimao sve ono što je vlast pokušavala da sakrije: žene koje voze automobil i gledaju fudbalske utakmice ili devojčice koje na ulici prodaju balone. Zbog svog stvaralaštva, 2010. godine je uhapšen, osuđen na šest godina zatvora i dvadesetogodišnju zabranu snimanja filmova, pisanja scenarija, davanja intervjua i putovanja izvan Irana. Pahani nije poštovao odluke suda već je u kućnom pritvoru snimio dokumentarni esej „Ovo nije film“. U svom stanu, reditelj čita zabranjeni scenario i filmskom trakom „crta“ scene na podu. Tako je ovo „nesnimljeno“ remek-delo postalo neka vrsta umetničkog manifesta otpora. Da pojača ironiju naslova i simboliku učini potpunom, postarao se sam život. Naime, film je na USB-u prokrijumčaren iz Irana, a legenda kaže da je bio sakriven u sitnim kolačima koje je francuski diplomata doneo u Evropu. Nekoliko godina kasnije, Pahani u ilegali snima film „Taksi Teheran“ koji je 2015. osvojio Zlatnog medveda u Berlinu. Autor nije mogao da napusti zemlju i prisustvuje dodeli nagrade. Godine prolaze, kućni pritvor i ostale zabrane su i dalje na snazi a onda, 2023. godine, Džafar Panahi se ponovo oglašava da bi stao u odbranu kolega optuženih za verbalni delikt. Odmah je uhapšen i odveden u zloglasni zatvor Evin gde mu je uskraćena pravna pomoć i kontakt sa advokatom. Posle izvesnog vremena, reditelj započinje štrajk glađu. Vest se brzo širila umetničkim krugovima, reagovala je svetska javnost pa je Pahani pušten na slobodu.  Zdravlje mu je bilo narušeno, ali je duh ostao nepokolebljiv. Branio je i odbranio pravo na slobodno mišljenje i to šapatom, ne krikom. Kadrom, ne parolom. Glađu a ne batinom!

    JOŠ JEDNA NOVOSADSKA RACIJA

    Marija Vasić je profesorka sociologije u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, poznata je kao aktivistkinja i borac za zaštitu ljudskih prava. Profesorka Vasić je napisala dve knjige sa antifašističkom tematikom: „Kad bog zažmuri“ i „Pismo na šinama“. Svake godine, na godišnjicu Novosadske racije, organizuje časove na otvorenom za svoje učenike, kako bi očuvala uspomenu na žrtve mađarskih fašista tokom Drugog svetskog rata. U martu 2025. godine, Marija Vasić je uhapšena zajedno sa još petoro aktivista Pokreta slobodnih građana i studentske organizacije STAV, a optuženi su za pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije. Nakon više od dva meseca provedenih u pritvoru, započela je štrajk glađu, zahtevajući oslobađanje iz nezakonitog pritvora. Zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, prebačena je u Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, gde je nastavila sa štrajkom. Pod pritiskom domaće i međunarodne javnosti, uključujući reagovanja Evropske komisije i Ujedinjenih nacija, Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio je da Mariji Vasić i ostalim aktivistima, odredi kućni pritvor uz elektronski nadzor. 

    Sve je inače počelo veče uoči najvećeg opozicionog skupa ikada održanog u Srbiji. Vlast je morala da pronađe nešto čime bi pažnju svojih glasača skrenula na drugu stranu. Onaj koji se za sve pita, dosetio se da u udarnom TV terminu objavi snimak koji je u nekom budžaku čekao pravi trenutak. U sinhronizovanoj, propagandnoj akciji svih režimskih televizija, stavljena je meta na čelo ljudima koji su u svojim stranačkim prostorijama govorili „kako u Srbiji ne teku med i mleko“ i žestoko kritikovali korumpirani režim Aleksandra Vučića. Uhapšeni su po kratkom postupku i od tog trenutka, njihova sudbina je prestala da bude pravni slučaj već politička demonstracija sile. Režim u Srbiji je hteo da pošalje poruku: gledamo vas, prisluškujemo i možemo vas zatvoriti kad god poželimo! Vlasti je tako kriminalizovala mišljenje, neposlušnost i kritičku svest, a za finale je sačuvala – zvučni top!

    TELOM PROTIV NEPRAVDE

    Postoji momenat u životu hrabrih ljudi kada prestanu da veruju u institucije, kada ih sud ne čuje, mediji ignorišu, a zajednica ćuti. U takvom trenutku, telo (zdravlje, život) postaje jedino preostalo sredstvo, a gladovanje – političko oružje. Štrajk glađu je primalni krik građanske neposlušnosti. To je otvorena rana koja teško zarasta ali najglasnije govori, telesna istina koju režim ne može cenzurisati. Onaj ko štrajkuje glađu ulaže sve a ne traži ništa osim pravde i istine. 

    Istorija pamti brojne, tragične primere štrajkovanja glađu kao podsetnik na hrabre ljude kojima je borba za osnovna ljudska prava bila važnija i od sopstvenog života. Bobi Sands, član IRA, umro je 1981. godine u zatvoru Mejz posle 66 dana gladovanja. Njegova tragična sudbina pokrenula talas političkih nemira u Severnoj Irskoj. Dok je umirao od gladi, Sands je na izborima postao poslanik u britanskom parlamenta, što je najjasniji pokazatelj apsurda i brutalnosti režima. U Turskoj, Ebru Timtik, članica Udruženja progresivnih pravnika, više puta se našla na meti Erdoganove vlasti zbog pravne pomoći levičarskim aktivistima, novinarima i žrtvama policijske brutalnosti. Kao advokatica, Timtik je zastupala optužene u političkim procesima, uključujući i žrtve atentata u Surku i rudarske nesreće u Somi. Zajedno sa još nekoliko kolega, uhapšena je 2017. godine pod optužbom da pripada „terorističkoj organizaciji“ – konkretno Revolucionarnom narodnom oslobodilačkom frontu koji je u Turskoj zabranjen. Sudski proces bio je pun pravnih manjkavosti i nedostatka dokaza ali pod pritiskom vlasti, Ebru je osuđena na dugogodišnju zatvorsku kaznu. U martu 2020, Ebru Timtik počinje  štrajk glađu, zahtevajući pravično suđenje. Njen protest bio je izraz potpunog gubitka poverenja u institucije. Umrla je u avgustu 2020. godine posle 138 dana gladovanja, sa manje od 30 kilograma telesne težine. Smrt ove hrabre žene izazvala je šok, nevericu i proteste širom sveta, uključujući Amnesty International, Evropsku uniju, Advokatske komore, specijalne izvestioce UN. Nakon njene smrti, Evropski sud za ljudska prava ocenio je da je u slučaju Ebru Timtik, Turska prekršila zakon uskraćujući joj pravo na pravedno  suđenje… a onda su seli za isti sto sa Erdoganom i uz dolmu, baklavu i Efes pivo raspravljali mnoge stvari i „kužili svijet“.

    Uprkos svemu, štrajk glađu često biva potcenjen, banalizovan, pa čak i ismejavan. Vlastima je lako da ga proglase „simulacijom“, medijima da ga ignorišu, a javnosti da se postepeno navikne na glad kao „stil otpora“. Ne čudi stoga da se predsednik države sprda sa gladovanjem profesorke Marije, tabloidi seire a javni servis ćuti. Zaboravljaju da ovaj čin nema cenu niti mernu jedinicu, da stradanje ne snimaju TV kamere ali da za tako nešto treba imati dušu a boga mi i obraz. Gladovanje ne pravi ni medijsku i stranačku buku već ostavlja senku i zove na otpor. U svetu u kojem se sve meri galamom, samoljubljem, poltronskim hvalospevima i izlizanim parolama – tišina  postaje najglasniji krik. Znao je to Džafar Panahi pa je svoju umetnost pretvorio u govor bez glasa, kadar bez scene, pobunu bez transparenata. I Marija Vasić to zna pa njeno ćutanje i gladovanje u bolničkoj postelji odzvanja jače od megafona. Oboje su shvatili da kada sve zaćuti, žrtva progovara a volja pobeđuje. Na različitim meridijanima, ne skrivajući se iza zastava i lažnog patriotizma, mislili su isto i postupili po svojoj savesti. Žrtvovali su zdravlje, rizikovali živote ali pred nepravdom nisu ćutali. 

    I tako, dok iste institucije EU koje osu]uju odnos Irana prema svojim građanima „izražavaju zabrinutost“ i ispisuju fusnote o ljudskim pravima u njihovom dvorištu, u srcu Evrope, 2025. godine, aktivisti, studenti i profesori idu u zatvor zbog izgovorene reči. Hapse se protestanti zbog bačenog jajeta, mrkog pogleda ili u pokušaju da prošetaju  „Ćacilendom“… U isto vreme, kriminalci zajedno s policijom održavaju red i mir, korumpirani političari drže moralne lekcije a odgovorni za pad nadstrešnice slobodno šetaju evropskim ulicama. Nije zgoreg podsetiti, da su pre nepunih osam  meseci, na železničkoj stanici u Novom Sadu, korupcija i nemar vlasti ubili su šesnaest nevinih ljudi. Od tada traju protesti širom Srbije jer zbog ovog masovnog ubistva još niko nije odgovarao! Za to vreme, kroz srpske zatvore prošlo je na stotine onih koji su zbog nekažnjenog zločina protestvovali. Dosta je bilo salonske internet podrške, tvitova i fejsbuk polemika. Studentima maratoncima i biciklistima, političkim zatvorenicima, Mariji Vasić i drugim borcima protiv nepravde – potrebna je pomoć! Velike promene se ne dešavaju preko noći, za njih je neophodno strpljenje, velika upornost ali i masovnost! 

    U trenutku kada je podigao Zlatnu palmu, Dafar Panahi je možda poverovao da se svet malo promenio, da je pravda na neki čudan način zadovoljena. U isto vreme, Marija Vasić nije mogla da podigne ni ruku, ni glavu. Podigla je ogledalo u kome se vide i Iran, i Srbija, i Evropa, i Amerika – tu smo svi mi, nemi posmatrači zla. Hoćemo li ikada skupiti hrabrosti da u to ogledalo zaista pogledamo?

  • Empatijom protiv defetizma: SLUŠAJ, MISLI, PUMPAJ

    Na pešačkom prelazu, mladić istrčava iz kola i nasrće na čoveka koji bi po godinama mogao da mu bude otac. Udarci, psovke, guranje. Stariji gospodin pada, pokušava da ustane. Mladić nastavlja sa udaranjem i vređanjem. Nasilje je direktno, brutalno, javno. Desetak prolaznika zastaje. Neki se sklanjaju. Jedan vadi telefon. Snima. Ne zove policiju. Ne oglašava se. Ne ulazi u sukob. Samo snima. Istog dana, snimak završava na društvenim mrežama. Komentari se nižu: „Gde je policija?”, „Šta je sa ovim društvom?”, „Zašto niko ništa ne preduzima?”

    Pitanja ostaju bez odgovora a na licu mesta, niko nije zucnuo, pokušao da prekine iživljavanje, da zaštiti slabijeg. Makar da se oglasi, da zamoli… Svaki od svedoka imao je „opravdanje“: opasno je! Ne bih da ja budem sledeći! Nije to moj posao. Možda će neko drugi reagovati? Ravnodušnost, pasivnost i potpuno odsustvo solidarnosti, ne ogledaju se samo u nedostatku akcije već i u prećutnom odobravanju nasilja. U prvi plan se stavljaju  sopstvena zadnjica, Instagram i Tiktok a ne briga za slabijeg. „Snimatelji“ ne razmišljaju da bi se uskoro i oni mogli pojaviti na društvenim mrežama ali u ulozi žrtve.

    Politika kao nešto tuđe

    U savremenom društvu sve više dolazi do normalizacije političkog povlačenja. Građani gube interesovanje i volju da učestvuju u demokratskim procesima, da glasaju pa čak i da se redovno informišu. Politika se ne doživljava kao nužna realnost od koje zavisi egzistencija, već nešto prljavo i zlo od čega treba bežati, kao od nečastive sile ili toksične materije. Ovaj proces nije počeo juče niti je naprasno uspavao ljude, radi se o dugotrajnoj eroziji poverenja u političke institucije, u predstavnike vlasti, u medije kao i u vlastitu sposobnost da se bilo šta promeni. 

    Političke odluke se donose daleko od nas, na jeziku koji ne pripada svakodnevici, među ljudima koji deluju odvojeno od realnog života. Osećaj da se naše mišljenje ne čuje, glasački listić ne računa, da su izbori samo forma bez efekta… postao je emotivna konstanta u svesti političkog apstinenta: „Svi su isti.”; „Neću više da se nerviram zbog njih.”; „Samo neka me puste da radim svoj posao i živim kao čovek.”. Takve izjave zvuče kao krik očajnika u pokušaju da zaštiti već načeto mentalno zdravlje. U stvarnosti, one predstavljaju pristanak na političku nemoć jer građanin, svesno ili nesvesno, prepušta sudbinu onima koji računaju upravo na tu tišinu. Političke elite su se odvojile od običnog sveta i nekadašnjih birača, jezik vlasti postao je birokratski suvoparan, namerno zakukuljen i nejasan. Realni problemi, poput visokih cena, korupcije, rada pod ugovorom, loše zdravstvene zaštite institucionalno se razvodnjavaju i guraju pod tepih. Nezadovoljstvo građana zbog takvog stanja je jedinstveno ali su reakcije različite. Mali broj razočaranih se odlučuje na borbu dok većina pokazuje hroničnu ravnodušnost. Prestaju da traže promenu politike, odgovornost, smenu vlasti, uvlače se u svoje oklope, tihuju a kritike iznose anonimno preko interneta. Građani se pretvaraju u pasivnu zajednicu svedoka, koji registruju, komentarišu ali ne intervenišu. U klimi opšte apatije bude se oni najglasniji i najagresivniji a politički vakuum po pravilu popunjavaju konzervativni nacionalisti ili ksenofobni rasisti. Društvene mreže i mediji ohrabruju polarizovani narativ kloneći se smislenog dijaloga. Ako je svaka rasprava unapred sukob, onda je najlogičniji izbor – izbegavanje. Nije potrebna diktatura da bi se ugasila demokratija, dovoljno je da većina poveruje da je sve već odlučeno. 

    Povlačenjem građana i slabljenjem poverenja u institucije, centralna pozornica se ne prazni već se samo transformiše. Umesto rasprava o društvenim vrednostima, strateškim planovima, ekonomskim ciljevima, politika se fokusira na ličnosti. Prestaje sučeljavanje oko vizije budućeg društva i sve se pretvara u sajam narcisizma, paradu kiča gde je jedino važno čiji je ego veći. Politika prestaje da bude uzbudljiva predstava sa raskošnom scenografijom i dobrim glumacima, već niskobudžetna monodrama sa samo jednim akterom. Fenomen personalizacije politike nije nov ali u današnjem medijskom okruženju ovaj proces je doveden do savršenstva. Društvene mreže, algoritmi i  neprekidna cirkulacija vizuelnih sadržaja učinili su da političari postanu brendovi, a ne predstavnici vrednosnih ideja i ideoloških pravaca. Umesto čitanja programa, prati se kako kandidat gestikulira, koga pominje, s kim se slika… Govor se svodi na poruke od nekoliko sekundi, dizajnirane da se „kliknu”, a ne da objasne. Tako i politička diskusija prelazi iz sadržajne u kvazi estetsku sferu. Izbor više nije između liberalnog i konzervativnog i levog i desnog, već između: „ovaj deluje kao običan čovek iz naroda a onog drugog očima ne mogu vidim”.

    U želji da osvoje širi spektar birača, političke stranke gube ideološki identitet i  doslednost, izbegavaju da se opredele pa se vlast i opozicija gotovo ne razlikuju po sadržaju, već po nastupu, tonu i stepenu udvoričkog odnosa prema narodu. Političko odlučivanje tako se  pretvara u medijsku utakmicu između ličnosti, gde građani više ne biraju ideje, već lica sa malih ekrana. Ovakav proces dodatno potiskuje odgovornost jer ako politički izbor ne zavisi od programa, onda ni neuspeh ne povlači naročite posledice. U najekstremnijim slučajevima, a takvih je u poslednje vreme sve više, politički lider postaje sveobuhvatan simbol. On više nije samo funkcioner, već organizacija, zakon, ideja, moralni autoritet. U takvim režimima, institucije su obesmišljene a vođa postaje tumač stvarnosti. Društvo više ne funkcioniše kao zajednica zasnovana na proceduri i podeli odgovornosti, već kao produžetak volje jednog čoveka i male grupe njegovih čankolizaca. Takav diskurs ne toleriše kritiku – jer ona ne pogađa ideju, već nepogrešivog vođu. 

    U malom gradu pred lokalne izbore, jedan od kandidata (neka bude Milenko), privlači pažnju na društvenim mrežama: pomaže komšinici da ponese kese, hrani pse lutalice, popravlja klupu u parku. Njegovi postovi imaju hiljade pregleda. Komentari su pozitivni i puni simpatija.

    Milenkov politički program, međutim, nije objavljen. U predizbornoj debati koristi opšte fraze: „Mi se borimo za bolju budućnost. Za naš grad i otadžbinu.”

    Ispred zadruge, vodi se sledeći razgovor:

    „Šta misliš, za koga da glasamo?”

    „Onaj Milenko je dobar. Vredan je i zna šta hoće!”

    „Pa šta predlaže?”

    „Ne znam, ali mi nekako uliva poverenje.”

    A kada Milenko na izborima pobedi beri kožu na šiljak!

    U političkom okruženju gde utisak zamenjuje sadržaj, dovoljno je da neko uliva poverenje i izgleda da zna šta hoće, programi prestaju biti tema izbora a primat preuzimaju površna zapažanja. Građani ne biraju racionalno već afektivno pa politički identitet postaje samo produžetak sopstvenog karaktera. Predsednika glasamo kao što biramo paradajz na pijaci. U takvoj atmosferi, promišljeni razgovori deluju dosadno a racionalna argumentacija zvuči kao slabost. 

    Empatija kao jedino rešenje

    Kada postoje oštre političke podele, pokušaj da se razume druga strana ne bi trebalo da predstavlja gest nemoći, već čin hrabrosti. Nažalost, u dominantnoj retorici, empatija prema neistomišljeniku doživljava se kao nedoslednost. U retorici savremene politike preovlađuju fraze poput: „S njima nema šta da se priča.”; „Ma kakav razgovor, batina je iz raja izašla!“; „Robijaćete!“ Umesto da se problem sagleda kao posledica socijalne, ekonomske i psihološke dinamike, on se tretira kao moralna devijacija. Radikalna empatija u ovom kontekstu ne znači traženje kompromisa sa štetnim idejama već analitički pristup bez etiketiranja. Društvo koje ne pokuša da razume uzroke populizma i autoritarizma osuđeno je da se s njima neprestano iznova suočava. Empatija ne donosi uvek pomirenje, ona je samo mudriji vid otpopra jednoumlju pošto se ne može se osporiti ili promeniti ono što se ne razume. Empatija nije ni slabost ni pasivnost, ona je odbijanje da se složena politička realnost pojednostavi do tačke nepotrebnog prezira. Nije neophodno praštati, dovoljno je razumeti suprotnu stranu kako bi se moglo politički delovati.

    Kada pasivnost postane dominantna reakcija na političku frustraciju, kada idelopoklonstvo zameni ideologiju a empatija prema neistomišljeniku postane neprihvatljiva – tada se ne stvara haos. Naprotiv, nastaje stabilan sistem niskog intenziteta, koji formalno funkcioniše ali suštinski reprodukuje status quo. To je sistem u kojem izbori postaju ritual, a ne sredstvo promene, politički akteri se smenjuju dok matrica ostaje ista. Građani se dele na navijače i cinične posmatrače a ne na učesnike sa različitim vizijama. U takvom sistemu, moć ne proizlazi iz zakona i institucija, već iz kontrole narativa koji diktiraju mediji pod uticajem onog ko ima najveću moć koja je obično obrnuto proporcionalna mudrosti i toleranciji. Sve ovo ne znači da se politika ukida. Ona samo menja oblik: umesto foruma, postaje platforma za stalno upravljanje percepcijom koju ne oblikuju argumenti, već algoritmi. Politička budućnost se tako ne projektuje kroz analitičko planiranje već kroz masovnu produkciju konfliknih emocija.

    U Srbiji, jedna od najdubljih linija podele nije nužno partijska, već kulturološka – između tzv. „elite” i „ćacija”, između obrazovane, urbane srednje klase koja teži evropskim vrednostima, i radikalizovanog dela biračkog tela koji se doživljava kao „nepismen”, „krezub”, „lakoveran”. U toj podeli, često prisutnoj u medijima i među intelektualcima, gubi se mogućnost da se čuje zašto ti ljudi biraju autoritarne opcije i kako doživljavaju vlast. Bez te analize, ostaju samo prezir i nipodaštavanje koji samo produbljuju rovove neslaganja i mržnje. Promenu ovog obrasca neće doneti vlast kojoj trenutno stanje odgovara, povratak u normalu biće spor i mukotrpan a preobražaj će doneti neki novi klinci. Trenutno stanje deluje i kao svojevrsna kazna za nas – pripadnike poslednje dve-tri generacije, koji smo nemo posmatrali kako nas korak po korak uvode u beznađe. Novo poglavlje neće početi neki novi vođa svojim čarobnim štapićem već dubinske promene u političkoj kulturi naroda.

    U bliskoj budućnosti, Srbiju očekuju vanredni izbori pa one koji tvrde da misle svojom glavom treba posetiti da im defetizam i apstinencija neće dobro doneti. „Ne zanima me politika“ u prevodu na jezik realnosti znači „meni nije stalo do promene!“. Čuveno retoričko pitanje „dobro, slažem se da ne valja Vučić ali ni ovi drugi nisu bolji!“, jednostavno ne odgovara istini jer ko su ti drugi? Zar ova garnitura ne vlada od vremena kada su studenti polazili u osnovnu školu? Kad smo kod osnovne škole, i savet da se ne svađamo sa „ćacijima“. Jedini način da se tim nesrećnim ljudima pomogne da na dan izbora donesu pravu odluku jeste razumvanje. Ako pobedi inat, sirotinja će večno verovati u TV bajke a ne u muku koju oseća na svojoj koži. Pružimo im ruku i pokažimo razumevanje… a za pomirenje, videćemo kasnije.

  • Praznično ogovaranje: CVJETNAJA JAJA

    Ko o čemu baba o uštipcima, žene o porođaju a muškarci o vojsci. U mom slučaju prošlo je četrdeset godina, predsednik SFRJ bio je Mika Špiljak kada sam uniformu Titovog pionira zamenio onom sivomaslinastom i postao vojnik. Te godine, najradosniji hrišćanski praznik pao je baš na moj rođendan. Potkovan svekolikim znanjem stečenim u srednjoj podoficirskoj školi i ovenčan moralno-političkom podobnošću, zastavnik Pupovac me je pozvao na raport.
    „Nisam znao da si rođen na Uskrs, mada me i ne čudi… Nisi loš momak ali si užasan vojnik!“
    „Druže zastavniče, Uskrs svake godine menja datum. Kada sam se ja rodio ko zna kada su ga proslavljali?“
    „Znači klizni praznik. Dobro. Evo ti dozvola za izlazak u grad da ne kažeš posle da te nisam pustio jer imam nešto protiv religije!“
    Mnogo godina kasnije, Uskrs je promenio ime ali se i dalje obeležava oko mog rođendana, zastavnik krcka vojnu penziju ili već ore nebeske njive, a ja još pokušavam da pronađem smisao u besmislu, da zgrejem hladnu Volgu i ispravim krivu Drinu.
    Prva etapa u trci spašavanja zdravog razuma bilo je kaljenje na vatri Trampovih medija koji su tih prazničnih dana izveštavali o poseti potpredsednika SAD rimskom papi. Gledaoci FOX NEWS-a bili su ubeđeni da svaki drugi zid u Vatikanu krasi Trampova slika dok se ispod papske kape krije narandžasta kosa.

    VATIKANSKI TRILER
    Dok se nagađalo da li mu je papa zaista odbio audijenciju, Džej Di Vens je strpljivo sedeo u nekom vatikanskom budžaku i čekao. Trampovi kritičari su likovali sve do uskršnjeg jutra, kada je drugi čovek Amerike ipak pozvan kod pape Franje. Iako su poslednjih meseci imali suprotstavljene stavove u vezi imigracione politike i drugih hitova novokomponovane američke svakodnevice, ovaj susret je Vensu puno značio.
    Tako je četrdesetogodišnji konvertit (katoličanstvo je primio pre nekoliko godina), postao jedan od retkih koji su tog dana razgovarali s papom. Zamislite da od toliko normalnih ljudi na ovom svetu, poslednje sate života provedete s Džej Di Vensom. Od svih (pot)predsednika koje su pape mogle da upoznaju u poslednja dva i po veka, Franjina sudbina bila je da deo poslednjeg dana na Zemlji potroši sa Vensom. Bila je to ujedno i njegova poslednja žrtva u životu prepunom raznih odricanja.
    Moglo je biti i gore da se tog dana u Vatikanu pojavio „monsignor Diabolo“ lično. Predsednik SAD je Franju smatrao svojim vatikanskim kolegom, a na retoričko pitanje, šta misli o papi, u mislima čujem zamišljeni odgovor:
    „Horhe Mario Bergolio, ja sam ga zvao Franja, bio je vredan radnik ali ne baš najbolji papa. Čini mi se da bih ja bolje radio taj posao. Bio bih najbolji od svih papa koji su ikada papovali! Najpapastiji papa u istoriji.“
    Posle svega, mnogi sa strepnjom postavljaju pitanje – ko je sledeći na listi poseta Džej Di Vensa? Možda je vreme za njenu reviziju, pa da se na vrh liste stavi neko od svetskih lidera bez kojih bi čovečanstvo i dalje postojalo, a ljudi bolje živeli. Poseta Moskvi zvuči zanimljivo jer svetu bi svakako prijalo manje Putina i njemu sličnih vladara. Ni Pjongjang nije loša ideja, baš kao ni Minsk. Psst, nemojte nikome reći ali iz nezvaničnih izvora saznajemo kako je Tramp junior nedavno poverio Vensu da planira zidanje hotela u Beogradu pa se Džej Di baš zainteresovao.
    Ne beše lako informisati se u ovom danu prepunom prazničnih aktivnosti i medijskih egzibicija, naročito ako ste kosu na glavi odavno počupali a infarkt vam se zbog Trampove zdravstvene politike ne isplati. U poslednjem momentu, rešio sam da napravim pauzu. Stavio sam lonče za kafu i dok se voda lagano zagrevala, otišao sam da pokupim poštu. Računi, reklame i poziv za otvaranje crkve „Sveti red poreske pravde, kredita i bankomata“. Duhovito nema šta, ali gde baš mene nađoše, za boga miloga?
    Na sledećoj strani pronalazim i manifest:
    „Mi u boga ne verujemo već u Slobodu od greha i državnih dažbina. Naša misija je ukrštanje duhovnosti, profita i materijalnih dobara. Namera nam je da okupimo ljude dobre volje i dubokog džepa. Mi smo svetionik jednakosti na čijem će vrhu sedeti najbogatiji. Naši običaji podrazumevaju: krštenje plaćeno gotovinom, ispovest pred finansijskim savetnikom i pričešće pored bankomata. Sve što je osveštano neće biti oporezovano a najsvetiji blagoslov pripada našem najizdašnijem donatoru.
    ‘Dragi verniče, neka blagodeti vaskolikog prihoda budu s tobom, sada i zauvek, bez obaveze prijavljivanja državi. Amen!’“

    БЕЗБОЈНИ СНИСХОДИТЕЛЬНОСТЬ
    Zakuvao sam kafu i preselio na srpski medijski prostor. Pošto se papa već upokojio, na pamet mi pade patrijarh koji mi je u početku „svog mandata“ bio simpatičan jer je, kako tvrdi, u mladosti slušao Azru. Jezdeći internetom, čitam objektivne i okrznem pravoverne portale – svuda ista priča. Mazohističku seansu nastavljam posetom Politici, RTS-u i Novostima, jer za Pink i Informer nisam dobio lekarski uput.
    Porfirije je posetio ruskog kolegu Kirila i njegovu svetost predsednika Rusije. U skladu sa hrišćanskim blagdanom koji je od davnina posvećen praštanju, radosti i ljubavi prema bližnjemu svome, saznajem da se patrijarh do zemljice crne poklonio Vladimiru Vladimiroviču.
    Pravoslavlje nas uči da i u servilnim delima izdaje samopoštovanja pronađemo nešto pozitivno te da iz svake neprijatne situacije izađemo s najboljim rešenjem. Pokušavam, ali mi nikako ne ide. Potražim izvorni transkript njihovog razgovora, a tamo je, da izvinite, rečeno i ovo:
    Patrijarh Porfirije: Moja želja i želja većine u našoj crkvi je da u perspektivi, ako bude novog geopolitičkog razgraničenja, budemo blizu u tom ruskom okruženju.
    Mitropolit Irinej: U ruskom svetu.
    Patrijarh Porfirije: Da, u ruskom svetu, u pravoslavnom svetu. O pravoslavlju smo razgovarali sa Njegovom Svetosti patrijarhom, to je onako, pojednostavljeno. I kod nas ovih dana imamo revoluciju. Kako se zove?
    Mitropolit Irinej: Obojena.
    Patrijarh Porfirije: Obojena revolucija, Vi to znate. Nadam se da ćemo to iskušenje pobediti, kao što bi rekli. Jer znamo i osećamo da centri moći žele da sa Zapada razbijaju identitet srpskog naroda i kulturu.
    Patrijarh Kiril: Srbi, naravno, zapadnije od nas, tako je Gospod odredio. Ono što se danas dešava sa ljudskim moralom, sa moralnošću na Zapadu – reći ću glasno, nema šta da se stidim – to je sve demonsko.
    Patrijarh Porfirije: Da.
    Patrijarh Kiril: Zašto demonsko? Zato što je zadatak demona da čovek izgubi razliku između dobra i zla. Nema je. Postoji alternativa ponašanja. Crkva kaže: ovako se ne sme postupati. I reč Božja kaže: ovako se ne sme postupati. A savremena sekularna kultura kaže: zašto ne, čovek je slobodan da postupa onako kako želi, to je jednostavno sloboda izbora.
    Gospodine Periću, nesrećni čoveče, ne znam šta ste u crkvenim knjigama čitali, ali sam siguran da nas Džoni Štulić nije učio da moćnicima celivamo skute, a da svoju decu pred strancima kudimo i neprijateljima zovemo!
    Besno sam isključio proizvod zapadne sekularne kulture koji mi omogućava da pomoću monitora, miša i tastature saznajem informacije koje mi uništavaju zdravlje. Dok sam tražio lek za smirenje, naletim na one račune: voda, struja, porez federalni, pa porez državni…
    Proverom crkvenog materijala zaključio sam da je nova „bogomolja“ u blizini berbernice „Glory“ u vlasništvu mog druga Slave. Ne budem lenj, sednem u kola pa pravo kod brice. U radnji – nepoznat čovek šiša mušterije. Pitao sam gde mi je prijatelj, a komšija Piter s mačkom u naručju uputio me je na veću zgradu pedesetak metara udaljenu od berbernice. Ušao sam – građevinski radovi u punom jeku. Majstori čukaju, buše, šrafe… dok Slava nadgleda i izdaje uputstva. Nije čekao da mu postavim pitanje:
    „Otvaram crkvu Šumadinac, šta se praviš lud kao da nisi dobio poziv!“
    Arizonski berberin oduvek je voleo da iznenadi zemljake, ali ovoga puta je nadmašio sebe. Čovek koji ni na Božić ne ide u ovdašnji pravoslavni hram, odlučio je da osnuje sopstvenu versku platformu. Taman sam zaustio da pitam za objašnjenje, a on izdeklamova u jednom dahu:
    „Dojadilo mi da plaćam toliki porez. Sve što zaradim, pola državi dajem. Pitao računovođu da li postoji profesija koja se manje oporezuje. Kaže: samo crkva. Odmah sam otišao da se raspitam!“
    Od nadležnih organa, Slava je saznao mnogo korisnih informacija. Ako preskočimo birokratske detalje, situacija je sledeća. Za osnivanje crkve nije potrebno mnogo vernika, samo jezgro – par ljudi koji iskreno dele viziju osnivača. U Slavinom slučaju, svaki vernik treba da zna sledeće: „Gde se ljudi okupe u ime poreskih olakšica, tu se vera pretače u sabornost.“ Sledeći korak je pisanje Osnivačkog akta. Crkva je registrovana pod imenom „Sveti red poreske pravde, kredita i bankomata“ s ciljem negovanja verskih, obrazovnih i humanitarnih vrednosti. Struktura upravljanja je sledeća: Direktor i vlasnik je gospodin Slava dok savetodavni odbor čine najvernije mušterije iz berbernice „Glory. Prikupljena dokumenta, uz taksu od 150 dolara, predati Državnom sekretaru Arizone i čim se dobije pečat – crkva počinje sa radom. Poslednji administrativni zadatak je otvaranje bankovnog računa i podnošenje obrasca 1023 američkoj poreskoj službi, kako bi dobio status 501(c)(3) – što znači oslobođenje od federalnog poreza. Ukratko, za otvaranje biznisa na koji se ne plaća porez, potrebna je zgrada i dozvola koja ne košta više od 150 dolara.
    „ Na život i na zdravlje!“, rekoh oduševljeno. „Boga mi Slavo, ti si sada glavna faca kako u svojoj parohiji tako i šire. Ti mu druže dođeš nešto kao ovdašnji papa ili patrijarh!? Za prvog je mesto upražnjeno a ovaj drugi…
    „Ne pominji mi tog gospodina! On je u Moskvu otišao kao Patrijarh Portfirije a vratio se kao Prvoslav Perić!“
    „Šta kažeš za ovog Trampovog veselnika? Gde taj dođe tu trava ne raste! Mogao je Prvoslav da se zameni sa Vensom! Vidiš koliki je taj Džej Di baksuz.
    „On je fatalan samo na „neiskusne“ a papa je bio i bolešljiv… Toliko dugo je pored Trampa a ovom ni dlaka s perike nije falila… Gde će on da se meri sa Putinom koji ubija konje i jaše medvede… ili beše obrnuto?“
    „Eh da su sreli Prvoslav i Franja mogli su kalendare da usklade. Ionako se svi oduševljavaju kako ove godine svi Uskrs proslavljaju istog dana.
    „Ne kaže se Uskrs nego Vaskrs.“, ispravio me berberin.
    Iako mi ne beše jasno, od kada smo i verske praznike počeli da prevodimo na jezik Ane Brnabić, nisam želeo da ulazim u raspravu sa berberinom.
    „E moj Slavo, stvarno si vaspeo u životu, nikada vastuknuo i vaspostavio vaspešan vaspon kakav se ne pamti. Učini mi vaslugu i s religije pažnju vasmeri na pravo i vidi molim te, šta nam u vastavu valja menjati.“
    Berberin mi je mentalno poručio da se nosim u mačku piterinu i naredio majstorima da požure!

  • Koincidencija ili konspiracija: TANKA CRNA LINIJA

    Zbog čega primatima nikada ne isključuju elektriku?

    Oni u principu ionako rijetko čitaju.

    A i to što čitaju krive stvari čitaju!

    Pa zašto im onda ne isključuju elektriku?

    „3 N” Džoni Štulić

    Kada smo bili mali, učili su nas da istinu tražimo u novinama, na radiju i televiziij, a da maštu razvijamo kroz književnost, pozorište i film. Iskustvo nam govori da je realnost potpuno drugačija, stvarnost izvrnuta a istina teško dokučiva. U svakodnevnom životu,  mediji nas hrane bajkama i šarenim lažama dok umetnost, krči put ka istini. Tumači nam i potkazuje stvarnost a neretko predviđa i  budućnost. Umetnici imaju osetljiv radar pa ono što drugima promakne, oni uočavaju mnogo ranije. Nisu pisci ni vračare ni vidovnjaci, oni samo pažljivo prate šta se pred njihovim očima zbiva jer umetnost ne predstavlja ogledalo budućnosti, već skener sadašnjosti.

    Čovek bi pomislio da, u vreme interneta i globalne digitalizacije, nije teško biti intuitivan, dalekovid i vizionarski obdaren a opet retki su oni koji vide dalje od svog nosa. Tviter je privlčniji od „Nacionalne geografije” a Instagram važniji od digitalnog sadržaja svih bibioteka sveta. Književnost, s druge strane, nudi fantastične primere dalekovidosti i to u delima iz davne prošlosti kada je, što se tehnologije tiče, i sijalica iznad pera i papira bila pravi luksuz. Pre tačno sto godina, u romanu „Mi“,  Jevgenij Zamjatin je predvideo: totalitarni nadzor, ljude bez imena označene brojevima (baš kao deca Ilona Maska), ukidanje individualnosti radi „kolektivne sreće”… Njegova vizija predstavlja prvu modernu distopiju koja nas upozorava na gubljenje slobode i vlastitog identiteta. Zamjatin je inspirisao futurističko stvaralaštvo Džordža Orvela koji nije znao šta će se tačno dogoditi 1984. godine, ali je video u kom  pravcu ide svet posle Drugog svetskog rata. Propaganda, kontrola uma, represivni sistemi, masovno prisluškivanje, manipulacija informacijama i istorijom te stalni ratovi kao sredstvo unutrašnje kontrole. U romanu „Vrli novi svet“, Oldos Haksli je još 1932. godine „predvideo“ genetski inženjering i selekciju embriona, društvo zasnovano na hedonizmu i potrošnji, masovno korišćenje lekova za smirenje, uniformisani svet bez identiteta i duhovnosti. Haksli je tvrdio da će ljudi voleti svoje ropstvo jer će im sistem dati sve što žele – osim slobode da misle. Na našim prostorima, u romanu „Besnilo“, Borislav Pekić je kroz literarnu strukturu  trilera ispričao ono što danas izgleda kao simulacija pandemijske krize sa svim kontradikcijama. Svedoci smo epidemije koja postaje sredstvo manipulacije i kontrole, bioterorizma i sumnjivih medicinskih eksperimenta. Nastaje globalni haos zbog straha, dezinformacija, nepoverenja u zdravstveni sistem i mešanje politike u nauku dok korumpirani sistem koristi krizu za jačanje moći. Roman je objavljen četrdeset godina pre KOVID-a.

    IJU, ŠTA TO BI?

    Ovih dana, dok vlast u mojim domovinama vrši nevidljivu implatanciju svekolikog idiotizma u mozgove svojih podanika, odlučio sam da ponovo odgledam britansku seriju „Godina za godinom“ („Years and Years“). Reč je o distopijskoj drami koja prati ubrzani kolaps čovečanstva, od 2000. do sredine 2030-ih godina. Serija prikazuje kako društvo postepeno klizi u autoritarizam, tehnološku zavisnost i kolektivnu anksioznost. Kroz svakodnevicu jedne britanske porodice pratimo sistematsko urušavanje čovečanstva u svim obastima savremenog društva. Svedoci smo uspona harizmatičnih vođa koji šokantnim i populističkim izjavama privlače javnost na svoju stranu da bi odmah po dolasku na vlast uveli represivne mere zbog kojih najviše ispaštaju baš te njihove pristalice. Izmoreni surovom realnošću, poslušni glasači se sporo trezne a kada shvate prevaru vrag se već odavno surovo s njima našalio. Istina je obesmišljena, pravda relativna a licemerje postaje zvanična valuta. Informacije se filtriraju kroz algoritme dok se ljudi uvlače u svoje medijske čaure. Neimenovani virusi, karantini i masovna panika služe kao katalizator novih mera represije i redefinisanja odnosa između pojedinca i države. Migracija stanovništva izazvana ratovima, klimatskim promenama i ekonomskim lomovima, nailazi na birokratski zid, neviđenu represiju i brutalnost. Mladi ljudi žele da se oslobode telesnih ograničenja i utonu u digitalni identitet. Veštačka inteligencija postaje prihvatljivija verzija postojanja jer se realni svet pretvorio u pakao. Do 2025. godine, svet više ne liči na onaj od pre dve decenije a užas postaje nova normalnost. Stabilnost je iluzija a zdrav razum anomalija. Tehnologija ne rešava probleme već ih čini složenijim. Društvo postaje emocionalno i ekonomski rastrojeno. Pošto su autori serije do sada gotovo sve pogodili, s pravom se pitamo – šta nas čeka dalje? Ništa dobro jer posle 2025, radnja ulazi u još mračniju fazu: države postaju tvrđave, granice su zatvorene, a „nepoželjni“ pojedinci nestaju iz sistema. Kritičari režima bivaju utišani, najčešće kroz sofisticirane mehanizme digitalne kontrole. Prenos svesti i ljudskog uma u digitalni prostor postaje stvarnost ali ne kao vrhunsko naučno dostignuće već kao poslednji pokušaj da se pobegne iz nepodnošljivog sveta oko nas. Dolazi do potpune centralizacije ekonomije, nestaje gotovina a svaka finansijska transakcija je pod strogom kontrolom. Pojedinac bez pristupa sistemu – faktički ne postoji. Ljudi pristaju na sve ali ne iz ubeđenja, već iz nemoći. U finalu, serija ne nudi spas, već pitanje: Šta se desilo dok smo nemo posmatrali i mudrovali po socijalnim mrežama umesto da se borimo?

    Poslednjih stotinak godina, i konzervativni i liberalni mediji nam prezentuju „apsolutnu istinu“ koja je navodno zasnovana na proverenim informacijama, naučim saznanjima i logičnom promišljanju. Jedni podržavaju Rusiju, drugi Ukrajinu, većina opravdava izraelsko iživljavanje u Gazi, manjina oseća empatiju prema palestinskim civilima. Zatvaranje sveta zbog virusa je naučno opravdano a globalna upotreba tek otkrivene vakcine potpuno logično rešenje. Usamljeni pojedinci koji u ovu vešto kreiranu propagandu ne veruju, proglašavaju se konspirativno opterećenim čudacima ili što bi običan svet rekao -budalama! Shodno tome, najveći svetski teoretičari zavere definitivno su Zamjatin, Orvel, Pekić, Haksli, Rej Bredberi, Pol Auster kao i autor gore ponute serije Rasel Dejvis. U isto vreme, za istinu su zaduženi političari, CNN, FOX NEWS, RTS, Pink i Informer.

    OD KOINCIDENCIJE DO ZAVERE

    Neki događaji se previše često ponovljaju da bi biili slučajnost, tada se ljudi s pravom pitaju: da li je sve zaista slučajno ili neko, to „od gore vidi sve“ i iz prikrajka vuče konce naše sudbine? U toj pukotini između zvanične verzije i zdravog razuma nastaje ono što zovemo “teorija zavere”. Koincidencija postaje sumnjiva kada se prečesto ponavlja jer ako određene elite uvek profitiraju tokom pandemija, ratova, kolapsa tržišta, ako se isti ljudi rotiraju kroz pozicije moći bez obzira na ideologiju, ako se informacije uvek „slučajno” cenzurišu u istom smeru — onda tu nešto zaista ne štima. Zdrava sumnja je deo demokratskog društva. „Teorija zavere” je etiketa, često korišćena da se diskredituje politički nekorektna istina. Kad priča ozbiljno preti da naruši zvanični narativ, retko se opovrgava, već se ismijava. Ako se postavi pitanje o čudnom preklapanju politike i korporativnih interesa, radoznali pojedinac odmah biva proglašen teoretičarom zavere, čak i kada je pitanje potpuno legitimno. U praksi: etiketa „konspiracije“ često funkcioniše kao alat za kontrolu diskursa. S jedne strane, upozoravaju nas da ne nasedamo na dezinformacije dok nas stvarnost svakodnevno podseća da je „koincidencija“  postala obrazac. Na kraju, bezumne ideje od juče, današnje su udarne vesti. A umetnost, književnost i satira koje bi trebalo da nas razonode ili zaplaše sve češće zvuče kao najava onoga što sledi.

    Kada se kaže „zavera”, običan svet zamišlja tajna društva u mračnoj sobi koji praktikuju čudne rituale. Realnost je međutim, manje mistična i mnogo opasnija. Ključni akteri se samo ponašaju u skladu sa sopstvenim interesima dok sistem nagrađuje njihova (ne)dela. Nema potrebe za dogovorom jer sistem to već “automatski” reguliše. Zato često izgleda kao da „neko sve unapred planira”, ali u stvari svi samo igraju po pravilima koja su postavljena tako da na kraju uvek profitiraju isti. Ako pak kažemo da moćni akteri koriste krize koje su sami izazvali da bi ojačali svoju poziciju — to je politički realizam. Jednostavno, razlika je samo u tonu, u nijansama i otvorenosti prema činjenicama.

    Mnoge ideje koje su prvo predstavljene kao satira, naučna fantastika, distopijska fikcija vremenom su se pretvorile u politikčke platforme. Digitalna identifikacija, obavezna vakcinacija, poeni za „društveno prihvatljivo ponašanje“, zabrana gotovinskog plaćanja… sve to je pre samo nekoliko godina delovalo kao paranoidna fantastika a danas je deo ozbiljnih političkih planova. Ako javnost burno reaguje, plan se privremeno povuče ali kada je ravnodušna — ide se dalje. Nije potrebna zavera da bi se društvo menjalo u pravcu potpune kontrole. Potrebna je samo postepena normalizacija. Umetnost igra važnu ulogu u testiranju granica prihvatljivog. Šta je juče bio šok, danas je tvit, mim, tik-tok story. Sutra — zakon.

    U današnjem društvu ne postoje tabu teme već samo strah od odgovora. Granica između teorije zavere i političke realnosti nije fiksna — ona zavisi od toga koliko smo spremni da preispitujemo ono što nam se nudi kao „istina“. Nepohodno je braniti pravo na sumnju ali ne onu zasnovanu na paranoji, već  onu prosteklu iz istine da svaka vlast uvek traži još veću moć i da sistemi ne postaju korumpirani slučajno. U tom globalnom „majstorisanju“ umetnost i mediji nisu samo ogledala — već i alati. Zato kad god se nešto „mnogo važno desi“, a isti ljudi poatnu još moćniji i bogatiji, vredi postaviti pitanje: Je li ovo stvarno još jedna koincidencija? Ili je vreme da prestanemo da se pravimo da je slučajnost jedini odgovor?

  • Beg u filozofiju: NIJE MORALNO AL’ JE PARADOKSALNO

    Pre mnogo godina, u Kragujevačkoj gimnaziji, logiku i filozofiju predavao je jedan veliki šmeker, bio je to profesor Petar Petrović. Kad god bi želeo da kaže istinu koja nam se ne bi svidela, nije koristio pogrdne izraze već filozofske paradokse. Najbolji đaci u našem odeljenju nisu voleli njegove predmete jer se kod profesora Petrovića nije moglo nabubati. Pa kad izađu ispred table, Pera bi im poručio sledeće:

    „Znanje se ne uči napamet, ono se polako stiče. Slušaj. Posmatraj. Razmišljaj. Tek tada će ti se sve pred očima otvoriti, a gradivo samo kasti!”

    Nisam spadao u odlikaše, nisam bio ni „ćaci”, ali sam voleo većinu svojih profesora. Koju godinu kasnije, to mi se vratilo na najlepši način kada sam neko vreme i sâm nosio dnevnik ispod miške.

    Pitam se, koji bi paradoks profesor Pera iskoristio da objasni položaj prosvetnih radnika u Srbiji danas? Vlast uporno tvrdi da „poštuje profesore“, da je „obrazovanje stub društva“ i da „bez nastavnika nema budućnosti“. U isto vreme im uskraćuju osnovna sredstva, ponižavaju ih u medijima, zabranjuju štrajk…

    Ako vlast govori istinu kad kaže da ceni prosvetu – onda je sve što radi laž. A opet, ako laže – onda je istina da ih baš ni malo ne ceni. Paradoks bez izlaza – osim ako se ne osvrnemo iza sebe i vidimo šta se stvarno dešava…

    A dešava se mnogo toga – i u prosveti, i u Srbiji, a boga mi i u celom svetu. Da je profesor Petrović živ, imao bi materijala za celu knjigu o bezbrojnim paradoksima koji vrebaju iza svakog ćoška.

    KROKODIL NA BRODU „TEZEJ”

    U društvu u kome se sve zna, a ništa ne važi, gde se istina svodi na zvaničnu verziju, a sloboda na privilegiju lojalnih – teško je zadržati osećaj stvarnosti, a još teže ostati pametan.

    Kad krađa postane „izborni rezultat”, a poslušnost se tumači kao „politička zrelost”, tada opravdani i dostojanstveni protesti postaju „nasilje”. To je trenutak kada čovek počne da sumnja – ne samo u vlast, već i u sopstveni razum. Filozofija tada više nije luksuz niti apstraktna gimnastika uma, već postaje uputstvo za preživljavanje. Ako ćemo pošteno, sve što danas gledamo u Srbiji – nije samo politička patologija. To je čista logika. Izvrnuta, perverzna, ali savršeno funkcionalna. Vlast više ne koristi silu kao osnovnu alatku, već paradoks u kom još uvek drži čitavo društvo.

    Kao dokaz da sam pazio na času, evo jednog primera iz antičke filozofije.

    Krokodil otme dete i kaže roditeljima: „Vratiću ga ako pogodite šta ću da uradim.” Roditelj kaže: „Nećeš ga vratiti.” I tu počinje paradoks. Ako krokodil odluči da ne vrati dete – onda je roditelj pogodio i dete bi trebalo da bude vraćeno. Ali ako krokodil vrati dete – roditelj je dao pogrešan odgovor, a po obećanju, dete ne bi trebalo da bude vraćeno.

    Šta god da krokodil uradi – krši obećanje. Šta god da roditelj kaže – gubi dete. Paradoks nastaje jer verbalni uslov sam sebe pobija i ne postoji logički izlaz bez kontradikcije.

    U Srbiji, građani kažu: „Izbori su pokradeni.” Vlast odgovara: „Pokažite dokaz.” Slede primeri kupovine glasova, selidba glasača… Vlast odgovara da je reč o manipulaciji, veštačkoj inteligenciji, obojenoj revoluciji.

    Ako ćutiš – znači da se slažeš. Ako progovoriš – ugrožavaš državu. Ako protestuješ – nasilnik si. Ako ignorišeš – saučesnik.

    U ovom zatvorenom krugu, svaka reakcija ide u korist moći. Ne zato što je argument jači, već zato što su pravila tako postavljena da ne postoji tačan odgovor.

    Logika više nije sredstvo za razumevanje – već mehanizam za obesmišljavanje stvarnosti.

    I dok lutamo kroz logičke lavirinte besmisla, dolazimo do metafizičkog paradoksa identiteta, koji je prvi formulisao Plutarh u delu „O životu Tezeja”.

    Brod kojim je Tezej putovao vraćen je u Atinu. Kako su daske trulile, postepeno su ih zamenjivali novim, sve do onog dana kada nijedan originalni deo nije ostao.

    Filozofi su tada postavili sledeća pitanja: Da li je to još uvek isti brod? Šta ako neko prikupi sve originalne daske koje su uklonjene i od njih ponovo sastavi stari brod? Koji je od ta dva broda sada „pravi” Brod Tezej?

    U Srbiji, institucije i dalje nose ista imena, ali je sve ostalo promenjeno. Mediji postoje – ali ne informišu. Parlament je na istom mestu – ali bi bolje bilo da zaseda pod cirkuskom šatrom. Sudovi su tu – ali ne sude moćnima već sirotinji raji. Izbori se održavaju – ali se pobednik unapred zna.

    Država podseća na sveže ofarbanu palubu, dok se u unutrašnjosti sve raspada. Da li je to još uvek srpski brod, pošto su mu sve „daske” promenili?

    Najtužnije je što se isto događa i sa „mornarima”, koji su vaspitavani da poštuju vlast, a ne zakon. Da veruju „kapetanu lađe”, a ne svojim očima. Da trpe, jer „može i gore”.

    Vremenom su jednostavno zaboravili kako izgleda stara verzija njih samih.

    KAMEN (NE)MOĆI

    Paradoks svemoći je logički problem koji se postavlja u okviru filozofije religije i metafizike, a posebno u raspravama o prirodi božanske (apsolutne) moći.

    Pitanje glasi: Može li svemoguće biće stvoriti kamen koji ne može podići? Ako može da ga stvori, onda postoji nešto što nije u stanju da podigne – pa tako biće nije svemoguće. Ako ne može da ga stvori, onda postoji nešto što je previše komplikovano da napravi – pa opet nije svemoguće.

    Može li neko ko ima apsolutnu kontrolu da stvori sistem u kom je moguća njegova smena?

    Ako može – više nije svemoćan. Ako ne može – njegova moć je iluzija.

    Vučić je i država, i partija, i ustav, i zakon, i medijski narativ. Sve se meri njegovim likom i delom. Ali u tom totalitetu leži i slabost, jer ništa ne može da funkcioniše bez njega. Kad sistem zakaže – nadstrešnica nije renovirana. Kad građani protestuju – ne znaju šta hoće. Kad stranci kritikuju – to je napad na suverenitet.

    Moć koja ne može da se preda – nije snaga, već slabost. To je sistem bez sigurnosne mreže (opet asocijacija na cirkus!?) koji se ne može zamisliti bez svog kreatora. I zato se grčevito drži vlasti, dok se sam od sebe urušava – ali ne preko noći, već korak po korak, zrno po zrno…

    Tako dolazimo i do Paradoksa gomile. Dakle, ako imamo gomilu peska i sklonimo jedno zrno – i dalje imamo gomilu. Ako ponovo uklonimo jedno zrno – i dalje je gomila. Ako nastavimo da uklanjamo zrno po zrno – u kom trenutku ona prestaje da bude gomila?

    U Srbiji, prvo su promenili vlasništvo i uređivačku politiku slobodnih medija. Potom je zabranjen jedan protest, pa drugi… Onda su prebili novinara, uhapsili aktivistu. Pokrali prve, druge, treće… izbore.

    Malo po malo, sloboda je ugušena, a goropad ukroćena. Građani su se na sve privikavali, kao na vremensku prognozu. „Šta ja tu mogu, trpim zbog dece, šta ću?” postala je opšta životna filozofija – uz ono neizbežno „Svi su isti!”.

    LUD, ZBUNJEN, PREVAREN… 

    U dobro osmišljenom i pažljivo negovanom haosu, istina postaje relativna. Svuda oko nas vlada pravilo da je reč vlasti neopoziva. To je apsolutna istina samo po definiciji, ali ne i po sadržaju: „Izbori su pošteni”, „opozicija želi vlast”, „pustimo institucije da rade svoj posao.”

    U takvom ambijentu, istina ne umire od laži – već od viška tumačenja. Više se ne postavlja pitanje ko je u pravu – već čije je pravo da tumači istinu.

    Vlast svuda koristi patriotizam kao štit. Ne kritikuješ vlast – nego domovinu. Ko god digne glas protiv korupcije, ratova, cenzure – odmah je „izdajnik”. I to važi od Srbije do Izraela, od Rusije do Amerike. Vođa se izjednačava sa državom, država sa narodom – a narod sa jednim jedinim narativom.

    U Gazi se ubijanje civila sprovodi „u skladu s međunarodnim pravom”, dok se međunarodno pravo svakodnevno krši. U Srbiji se protesti razbijaju pod izgovorom „javnog reda i mira”, a javni red su batinaši pod fantomkama. U Americi, legalno je da milijarderi kupuju izbore – jer se to zove „politički doprinos”.

    U savremenim autoritarnim režimima, građanin je istovremeno slobodan i zarobljen, zaštićen i ugrožen, pozvan da misli, ali mu je onemogućeno da se pita.

    Na površini – sve izgleda stabilno, zakonski utemeljeno i demokratski obojeno. Ipak, čim zagrebemo ispod retorike vlasti, nailazimo na paradokse koji pokazuju kako se moć održava ne samo kroz čistu silu, već i kroz logiku koja se čini neoborivom dok ne postane apsurdna.

    Vlast ne vlada zato što ima rešenja – već zato što je naučila kako da nas zbuni, podeli i uveri da je nasilje opravdano, propaganda zdrava, a zlo blagougodno – i da je sve to za naše dobro. Dokle god se osećamo slobodnima jer „smo bar malo manje neslobodni nego oni drugi”, nećemo biti svesni globalnog zatvora u kome zajedno živimo.

    Najopasniji oblik moći nije onaj koji udara – već onaj koji ti kaže da je to za tvoje dobro. A najopasniji oblik ćutanja nije onaj koji ti je nametnut – već onaj koji sam biraš, verujući da si i ovoga puta u pravu.

    Moć voli paradokse, ali istina je jednostavna: Ako se ne pitaš – ne možeš da biraš. Ako ne možeš da kažeš – ne možeš da menjaš. Ako moraš da se praviš da je sve u redu – e, pa onda ništa… 

    S druge strane, tek kada insistiraš da se pitaš, kada ne ćutiš, kada odlučiš da ne pristaješ na apsurd – tada počinje promena. Ne brza i spektakularna, već spora i tiha. Iznutra. Jedan čovek, jedna misao, jedno odbijanje da se pristane na laž – to je prva pukotina kroz koju ulazi svetlo.

    Čujem svog profesora filozofije koji mi, u svom stilu, odozgo poručuje:

    „Filozofiju su izbacili iz škola da deca ne bi shvatila da je car go. Potcenili su ih, Krstiću. Mladi su pametniji nego što vlast misli. Znaju oni da svaka velika ideja danas stane u tvit, a glupost – u program Vlade!”

  • Kraj je kad studenti kažu: TOPOVSKA ZAVRŠNICA

    Moj život je pesma. Ne hvalim se dragi čitaoče jer mene, baš kao ni tebe, Milošević nije mazio a Tramp me tretira isto kao i tebe Vučić. Nešto drugo je u pitanju. Od kada sam se oženio, a tome će uskoro pune četiri decenije, u našoj kući se uvek čuje muzika. Ponekad svira moja zakonska drugarica, a mnogo češće njeni đaci. Klavirski zvuci dopiru iz prstiju mališana svih uzrasta, od kojih ogromnu većinu čine oni kineskog porekla.

    Bio je 15. mart. Jezdio sam internet talasima od N1, preko Al Džazire do Insajdera. Stotine hiljada pristojnih ljudi, u besprekornoj organizaciji studenata, ispunili su ulice Beograda. Satima sam uživao sve do momenta kada je tokom odavanja počasti nevinim žrtvama novosadske tragedije neko odlučio da sve to pokvari. Svetleći skup mladosti i slobode pokušali su da uvaljaju u blatnjavu kaljugu „ćacilenda“, ali im nije pošlo za rukom. Studenti su skinuli redarske prsluke i zamolili istomišljenike da se raziđu. Uprkos srpskom inatu, ljudi su ih poslušali i tako uskratili zadovoljstvo vrhovnom poglavaru šatora, blata i čekića. Najmasovniji skup u istoriji Srbije završen je dostojanstveno, baš kao što je počeo i trajao satima. Gorak ukus ostavila je očajnička odluka gore pomenutog nepomenika da upotrebi zvučno oružje protiv svog naroda i to za vreme petnaestominutne tišine.

    Izlazim da pokupim Amazon pošiljku, a ispred kuće šeta kosooki gospodin mojih godina. Ljubazno se javlja i izvinjava zbog cigarete u ruci.

    „Loše navike iz mladosti!“, kaže pre nego što se predstavio. „Ja sam Majkl Zhao, inače moj unuk uzima časove klavira kod vaše supruge.“

    Pružam ruku i započinjem neobavezan razgovor o vremenu i lepoti klasične muzike, ali moj sagovornik je osetio šta me zaista muči.

    „Divan skup danas u Beogradu, šteta što su ga tim oružjem pokvarili!“

    Ubrzo saznajem da drug Zhao još uvek predaje istoriju na fakultetu te da u slobodno vreme proučava karakteristike nekonvencionalno-sofisticiranog oružja za razbijanje demonstracija. Iz prve ruke sam dobio informacije koje sam želeo da znam ali nisam imao koga da pitam. Ugasio je cigaretu i počeo predavanje ispred garažnih vrata mog doma.

    Oružje, poznato i kao „zvučni ili sonarni top“ (Long Range Acoustic Device), koristi se za kontrolu masa i razbijanje demonstracija emitovanjem snažnih zvučnih talasa koji mogu izazvati nelagodnost ili dezorijentisanost kod ljudi. Prva upotreba zvučnog oružja protiv demonstranata dogodila se u septembru 2009. godine, tokom samita G20 u Pitsburgu. Policija je koristila uređaj kako bi rasterala demonstrante, što je izazvalo kontroverze zbog mogućih zdravstvenih posledica. Tokom protesta u Tbilisiju 2011. godine, vlasti su koristile zvučno oružje za razbijanje demonstracija. Ovaj potez je izazvao kritike međunarodne zajednice usled prekomerne upotrebe sile. Tokom rata u Ukrajini, zabeležena je upotreba istog oružja, iako detalji o konkretnim incidentima nisu široko dostupni. Posle ubistva Majkla Brauna, u Fergusonu, država Misuri, izbili su protesti protiv policijske brutalnosti. LRAD upotrebljen kako bi se kontrolisala masa i uspostavio red. I tokom protesta protiv izgradnje naftovoda u Severnoj Dakoti, poznatih kao protesti na Stending Roku, policija je iz magacina izvadila sonarni top da rastera  demonstrante. Ove metode su izazvale osudu organizacija za ljudska prava zbog prekomerne upotrebe sile i kršenja prava na mirno okupljanje. Upotreba LRAD-a protiv demonstranata pokrenula je debatu o etičnosti i potencijalnim zdravstvenim rizicima povezanim sa ovim uređajem. Iako je prvobitno osmišljen kao sredstvo vojne prinude, njegova primena u civilnim situacijama dovela je do pravnih sporova i zahteva za strožijom regulacijom njegove upotrebe te je u većini zemalja zabranjen.

    U međuvremenu, unuk je završio čas, ali deda nije planirao da se zaustavi, pa sam ih pozvao da uđu u kuću. Skuvao sam čaj iako niko od nas nije bio prehlađen.

    „Impresivno! Otkud interes za ovu tematiku?“, bio sam radoznao.

    „Ja sam preživeo Tjenanmen! Od tada pomno pratim sve što je vezano za studentske proteste u svetu i upotrebu sile na njima!“

    Nenadani gost sada je imao punu pažnju nekadašnjeg novinara čija strast za istinom nikada nije prestala. Sipao sam još čaja i izneo Jafa keks kupljen u radnji „Kod Jusufa“. Nije trebalo da postavljam pitanje jer Majkl je nastavio tamo gde je stao.

    Tokom 1980-ih Kina je prolazila kroz ekonomske reforme pod vođstvom Deng Sjaopinga. Iako su u početku donele ekonomski rast, reforme su izazvale inflaciju, nezaposlenost i produbile socijalne razlike. Mnogi su smatrali da je politički sistem ostao rigidno autoritaran, dok su obični građani nosili teret ekonomske nesigurnosti. Dodatni faktor nezadovoljstva bila je smrt Hu Jaobanga u aprilu 1989. Hu, bivši generalni sekretar Komunističke partije Kine, bio je poznat po liberalnijem pristupu reformama i zagovaranju političkih promena. Njegova smrt postala je katalizator za masovne studentske proteste, jer su mnogi u njemu videli simbol demokratskih težnji.

    „U to vreme radio sam kao asistent na katedri za istoriju Univerziteta u Pekingu. Odmah sam se priključio mojim studentima!“, pojasnio je Majkl Zhao.

    Prvi protesti počeli su na trgu Tjenanmen, u aprilu 1989. i ubrzo okupili desetine hiljada studenata, radnika i građana. Demonstranti su zahtevali veće političke slobode, borbu protiv korupcije i dijalog s vlastima. Vlada je u početku pokazala određenu toleranciju, ali je situacija postajala sve napetija pošto su se demonstracije širile po celoj zemlji. U maju 1989, protesti su privukli preko milion ljudi. Studenti su organizovali štrajk glađu, a na trgu je podignuta statua „Boginje demokratije“ koja je bila inspirisana Kipom slobode. Istovremeno, unutar same Komunističke partije rasla je podela između onih normalnih koji su smatrali da se problem može rešiti pregovorima, i kineskih „ćacija“ koji su zagovarali silu. Krajem maja, kineska vlada je proglasila vanredno stanje i angažovala Narodnooslobodilačku armiju da uguši proteste. U noći između 3. i 4. juna, tenkovi i naoružani vojnici ušli su u Peking. Pucali su i tenkovima gazili nenaoružane demonstrante i prolaznike, a prema nezavisnim izvorima, ubijeno je preko hiljadu mladih ljudi. Kineska vlast nikada nije objavila tačan broj žrtava.

    „Bilo je užasno!“, rekao je Majkl dok je nevešto skrivao suze. „Vojnici su koristili bojevu municiju, palili improvizovane barikade i pucali na ljude koji su pokušavali da pobegnu. Režim i danas odbija da prizna masakr  i na internetu aktivno cenzuriše bilo kakvu diskusiju o tome!“

    „Naši studenti su još dobro prošli!“, rekao sam neoromišljeno.

    „Ne bih ja to poredio prijatelju“, nastavio je dobronamerno. „Srbija je mala zemlja u srcu Evrope. Ne sme svaka budala da gazi decu čak i ako želi. Kina je drugo. Imao sam sreće da mi je žena vrhunski hirurg pa smo se nekako dokopali Amerike, inače bi me pojeo mrak.“

    Profesor Zhao inače priprema knjigu o studentskim protestima u svetu od 1968. do današnjih dana.

    „Malo koga to zanima, ali objaviću je za svoju dušu i prijatelje!“, rekao je, neizdržavši da me upozna sa ključnim delovima knjige u nastajanju.

    Studentski protesti širom sveta oduvek su odražavali političke, društvene i ekonomske tenzije u svojim državama. Posle legendarne 1968. godine, kada su se studenti pobunili u celom svetu, planeta je otkrila novo doba aktivizma, u kome su, uprkos nasilju i žestokim reakcijama vlasti, mladi ljudi postali pokretači promena. Jedan od najpoznatijih primera brutalnog gušenja studentskih protesta desio se 4. maja 1970. na Univerzitetu Kent Stejt u Ohaju. Studenti su protestovali protiv američke invazije na Kambodžu za vreme Vijetnamskog rata. Pripadnici Nacionalne garde otvorili su vatru na demonstrante i ubili četvoro studenata, ranivši devetoro. Samo deset dana kasnije, 14. maja, u sličnom incidentu na Džekson Stejt univerzitetu u Misisipiju, policija je ubila još dvoje studenata. Ove tragedije izazvale su masovne proteste širom SAD, ali su istovremeno pokazale do koje mere je američka vlada bila spremna da primeni silu protiv svojih građana. Posle masakra na Trgu Tlatelolko 1968. godine, gde je ubijeno nekoliko stotina ljudi, meksički studentski pokret nastavio je borbu. U junu 1971. u Meksiko Sitiju je izbio novi protest, poznat kao „Corpus Christi masakr“, kada je paravojna grupa povezana s državom ubila najmanje 120 ljudi. Ovaj događaj je dodatno učvrstio represivnu politiku meksičke vlade tokom 1970-ih. U julu 1999. studenti u Iranu pokrenuli su proteste protiv represije i zatvaranja liberalnih novina. Protesti su trajali šest dana i nasilno su ugušeni od strane snaga bezbednosti i paravojnih organizacija. Više od 70 studenata je nestalo, dok su stotine uhapšene i mučene. Jedan od najvećih studentskih pokreta poslednjih godina dogodio se u Hongkongu 2019. godine, kada su studenti i mladi ljudi predvodili demonstracije protiv kineskog uticaja na autonomni region. Protesti su često eskalirali u sukobe s policijom, koja je koristila suzavac, vodene topove i gumene metke. Iako zakon o izručenju nije usvojen, represija nad učesnicima protesta bila je brutalna, a mnogi su uhapšeni ili su morali da emigriraju.

    „Najnoviji protesti u Srbiji razlikuju se od svih pomenutih samo po jednoj stvari, a to je umeće organizovanja. Zahvaljujući studentskoj mudrosti i podršci čitavog naroda, uspeli su da izbegnu tragičan epilog!“, rekao je profesor sa divljenjem u glasu.

    Tada je zazvonio telefon i Majkl je tiho promucao, izvinjavajući se što se toliko zadržao, te obećao da odmah kreće kući. Pošto su bračni odnosi univerzalni na svim meridijanima, suvišno je dodati da je s druge strane bila gospođa Zhao.

    U nastavku vikenda slušao sam reakcije učesnika i posmatrača najvećeg protesta u istoriji Srbije. Onaj protiv čije se kabadahijske vladavine narod i pobunio, poručio je studentima da se besramna akcija njegove policije nije dogodila te da „će im Đura oprostiti što ih je tukao!“ Što bi moja baba Mica rekla – „šumšule se za mišljenje ne pitaju, al’ ga same daju!“

    Tada su iznenada, na vrata grunuli unučići, donoseći najlepšu zvučnu senzaciju za svakog dedu.

  • (NE)POŽELJNI ILEGALACI

    „Ka severu krenuh radit’,
     životni je brodolom.
     Između Seute i Gibraltara,
     slomljen sam jer nemam dom.“

    Dok traje najveća deportacija imigranata u istoriji SAD, jedni likuju, drugi se krste i levom i desnom, dok treći polako pakuju kofere da se sami prijave, kako se „drugovi milicajci ne bi mučili da dolaze po njih“. Liberalni Amerikanci se još uvek iščuđavaju, a normalni konzervativci polako dolaze sebi. Pre izbora mislili su da se Deda Donald samo šalio, a sada kosu na glavi čupaju svesni svoje naivnosti. Postoje i oni treći, koji ne vide dalje od svog nosa, a jedan od njih živi preko puta mene.

    Komšija Džastin je nedavno otpustio Meksikanca koji mu je godinama šišao travu i potkresivao drveće, pa je od predsedničkih izbora postao sam svoj baštovan. Svake druge subote pravi buku kao da kolje svinju, a dvorište mu sada izgleda kao golf teren u Gazi.

    „Kod tebe, komšija, još uvek dolaze Meksikanci bez vize!“, reče mi u prolazu.
    „Mene, Džastine, nisu učili da ljudima prebrojavam krvna zrnca, a da im tražim dokumenta – nisam nadležan!“
    „Puno rizikuješ s tim imigrantima!“, bio je uporan.
    „Ne zaboravi, komšija, da sam i ja imigrant. Treba li da ti pokažem ‘putovnicu’?“
    „Ti si drugo… „, reče pomirljivo.
    „Misliš, ja sam belac!?“, nisam izdržao.

    Komšija ništa nije odgovorio, već je zgrabio ašov i pohitao u baštu u kojoj je posadio povrće kako ne bi zavisio od meksičkih farmera.

    Analizirajući novonastalu imigrantsku situaciju, liberalno orijentisani komičar Trevor Noa pokušao je, u svom stilu, da ponudi rešenje. On se, naime, slaže sa proterivanjem stranaca iz Amerike, ali pod jednim uslovom – ako se sa jelovnika američkih restorana ukloni i etnička hrana. Ako se ukinu meksička, kineska, indijska, italijanska, francuska, afrička i mediteranska kuhinja, Amerikancima bi ostao samo – krompir, i to bez začina. „Pa neka onda jedni druge hrane tim splačinama bez ukusa, boje i mirisa!“, zaključuje Noa.

    S KOLENA NA KOLENO

    Prvi američki imigranti bili su preci baš ovih domoljubno nadahnutih rasista. Askurđeli u sedmom i kurajberi u četrnaestom kolenu bili su okoreli kriminalci pristigli iz zapadne Evrope, koji su brzo proterali starosedeoce. Početkom 16. veka, prvi su stigli Španci, a stotinak godina kasnije Englezi, Nemci i Skandinavci. Za razliku od današnjih domaćina, njih su tadašnji starosedeoci prihvatili raširenih ruku. Pružali su im pomoć, pomagali da sagrade naselja i gostili ih ćurkama, koje su postale simbol zahvalnosti nezahvalnih pridošlica. Oni su domorodcima doneli „vatrenu vodu“ i „demokratiju“, a od njih ukrali naftu, zlato i na kraju celu zemlju. Potomci prve generacije imigranata danas sladostrasno proteruju svekolike došljake, braneći navodno čistotu Amerike.

    U knjizi „Invazija Amerike: Indijanci, kolonijalizam i opravdanje porobljavanja“ detaljno su prikazana iskustva američkih Indijanaca tokom kolonizacije u 17. i 18. veku. Autor Frensis Dženings istražuje kako su različita plemena starosedelaca reagovala na dolazak Evropljana, na koji način su se borili da očuvaju svoju zemlju i kulturne vrednosti i kako su trgovinski odnosi sa kolonistima promenili dinamiku moći.

    U jednoj od istinitih priča, upoznajemo porodicu Dojl, koja napušta Irsku u vreme kada je u toj zemlji vladala velika nemaština, a stanovništvo bilo na ivici gladi. Dojlovi su dugo plovili do Amerike, iscrpljeni i nesigurni, nadajući se boljem životu. Stigli su u Oklahomu, gde su ih dočekali članovi plemena Osaž, prihvatili ih i pomogli da se skuće i na indijanskoj zemlji stvore dom. Učili su ih preživljavanju, kako da love, uzgajaju biljke, poštuju prirodu i žive u harmoniji sa zemljom.

    Imanje koje su Dojlovi dobili na poklon nije se razlikovalo od poseda njihovih komšija. Ubrzo, međutim, u dvorištu su pronašli naftu koja je preko noći promenila sve. Počeli su eksploataciju, proširili imanje, investirali u nove tehnologije i zaradili veliki novac.

    „Prava moć“, zaključuje Dženings, „ne leži u osvajanju, već u uvažavanju onih koji nas okružuju, onih koji su bili tu pre nas. Samo u tom međusobnom poštovanju može nastati istinski prosperitet, koji neće biti zasnovan samo na onome što uzimamo, nego i na tome što dajemo.“

    Da bi se opisao položaj imigranata u Tramp-Maskovoj Americi, nije potrebna literatura – dovoljno je prošetati do prve prodavnice građevinskog materijala, gde se skupljaju fizički radnici iz Južne i Centralne Amerike.

    Pošto se u kući vremenom nakupilo mnoštvo nepotrebnih stvari, po ženinom nalogu sredio sam garažu. Kao rezultat, stvorila se gomila krša i loma koga se valjalo ratosiljati. Kako bih izbegao išijas i druge simptome trećeg doba, skoknuo sam do stovarišta i pokupio jednog „ilegalca“.

    Zove se Francisko, ne govori engleski, ali se u brojeve i valute odlično razume. „Taman da provežbam španski!“, obradovao sam se. I tako, reč po reč, razgovoru nikad kraja…

    Pre desetak godina, Francisko je ilegalno prešao meksičku granicu i ubrzo dobio privremenu radnu dozvolu. Za razliku od Amerikanaca, fizičkog posla se nije plašio, pa je čistio ulice, radio na gradilištima, sakupljao sekundarne sirovine, šišao travu i ulepšavao američka dvorišta. Uredno je plaćao porez, znajući da je to jedini način da postane sastavni deo društva u kome živi. Radio je od jutra do mraka da bi uštedeo novac i mogao da dovede porodicu iz Meksika. Deceniju kasnije, još uvek nije skupio dovoljno.

    Tri dana po ustoličenju „narandžastog kralja“ i „viteza motorne testere“, pripadnici ICE-a (Imigrantska policija) zakucali su na vrata iznajmljenog stana u siromašnom naselju u Feniksu. Francisko je, srećom, tada radio na pražnjenju septičke jame u drugom kraju grada, a radni zadatak ga je sve više podsećao na atmosferu koja odnedavno vlada u obećanoj zemlji Americi. Sada se krije od onih koji primaju platu od njegovog, krvavo zarađenog dolara.

    „Razmišljam da se vratim u Meksiko i od ušteđevine otvorim kiosk brze hrane. Tamo ću plaćati reket kartelu, ali oni će me bar štititi!“

    UVREĐENA „STARA DAMA“

    Iako poznata po liberalnim zakonima kada je reč o strancima, u Evropi je u više navrata sprovođeno organizovano proterivnje imigranata.

    Evropa je kroz svoju istoriju bila i izvor i destinacija raznih  migracija. Kolonijalna prošlost Evrope ostavila je dubok trag u percepciji prema „gostujućim radnicima“. Tokom 20. veka, posleratni ekonomski oporavak mnogih evropskih zemalja stvorio je potrebu za radnom snagom što je otvorilo vrata imigrantima iz bivših kolonija, pre svega sa Bliskog istoka, Indije, Alžira, Maroka… Pad komunizma u Istočnoj Evropi  početkom 1990-ih, stvorio je nove migracijske tokove u Evropi. U tom periodu, izbeglice i migranti sa Balkana postali su novi došljaci, suočeni s negativnim prijemom domaćina koji su ih doživljavali kao nosioce etničkih sukoba i političke  nestabilnosti.

    Tokom 1950-ih i 1960-ih, Francuska je donela stroge zakone o imigraciji, a vlasti su počele da sprovode politiku proterivanja imigranata koji nisu imali odgovarajuće papire ili koji su smatrani viškom radne snage. Ova praksa je postala još izraženija u periodima kada je ekonomija bila u opadanju, kao tokom recesija. Kanije, predsednik Nikola Sarkozi je 2010. godine pokrenuo kampanju za proterivanje romskih migranata. Vlasti su izvršile masovne deportacije Roma koji su došli iz Rumunije i Bugarske što je izazvalo debate o ljudskim pravima i poštovanju prava manjina.

    Krajem prošlog veka, Nemačka je sprovodila selektivne deportacije. Iako je, posle Drugog svetskog rata, bila poznata po  liberalnoj politici prema gastarbajterima, ekonomskim migrantima iz Turske i drugih zemalja, posle ujedinjenja 1990. godine zemlja je počela da sprovodi strože zakone o imigraciji.

    Tokom 2000-ih, Španija i Italija, postale su glavna destinacija za migrante, posebno iz Latinske Amerike, Afrike i drugih delova Evrope i suočile se sa velikim izazovima kada je reč o nezakonitim migrantima. Tokom perioda ekonomske nestabilnosti, italijanska i španska vlada sprovodile su politiku „čistki“ i proterivanja ilegalnih migranata. 

    U Velikoj Britaniji, politika prema imigrantima bila je bolna tačka konzervativaca. Posle referenduma o Brexitu 2016. godine, došlo je do ozbiljnog povećanja pritiska na i organizovanih deportacija, naročito prema imigranata iz istočne Evrope. 

    Poslednjih godina, Evropu je zapljusnuo izbeglički talas sa Bliskog istoka i Severne Afrike što je probudilo animozitet domaćeg stanovništva prema imigrantima. Konzervativne političke snage podstiču strah od „islamizacije“ ili „ugrožavanja nacionalnog identiteta“ zbog dolaska stranaca. Gubitak kulturnog integriteta postao je politička platforma koja se oslanja na strahu od nepoznatog tako da imigranti – bili oni legalni ili ilegalni – postaju kolektivni „neprijatelj“ čije zajednice starosedeoci doživljavaju kao opasnost za stabilnost društva.

    Države poput Mađarske, Poljske i Italije postale su epicentri oštrog protivljenja migrantskoj politici EU, dok su krajnje desničarske stranke doživele uspon na talasu anti – imigrantskih stavova.

    Balkan se i po ovom pitanju razlikuje od ostatka sveta. U našim krajevima stranci su dobrodošli jer dok oni rade na građevinama, švercuju robu i voze autobuse gradskog saobraćaja, lojalna omladina može da ispija „produženi sa sojinim mlekom i metalnom kašičicom“. Na Kineze, Vijetnamce, Nepalce i ostale gledamo sa simpatijama naročito kada ih slušamo kako nevešto izgovaraju srpske psovke i podižu tri prsta. Srbima međutim, najviše smetaju došljaci – Srbi! Novosađane „ugrožavaju“ srpski dođoši pristigli iz Bosne i Hrvatske, Kragujevčane „Kosovari“ a Beograđane svi ostali koji nisu iz „kruga dvojke“. Kao neko ko je odrastao u Staroj radničkoj Koloniji, sećam se razgovora svojih komšija: 

    „Da li je on rođeni Kolonac?“; 

    „Ma jok bre, taj ti je došao čak sa Pivare!“; 

    „Pa vidim da mi deluje sumnjivo!“

    U prilog rečenom i podatak da je nadimak najpopularnijeg kragujevačkog fudbalera svih vremena, bio i ostao – Sava Maršićanac.

    Ja sam duh što gradom luta,

    Moj život je zabranjen.

    Vlast mi kaže: „Nema puta,“

    Jer zakonski sam prevaren.

    Gos’n crnac – ilegalac,

    Peruanac – ilegalac,

    Afrikanac – ilegalac,

    Marihuana – ilegalna.

    Stihovi Manu Chao: „Clandestino“ – „Ilegalac“ (prepev sa španskog D. Krstić)

  • Buđenje ranog proleća: NAD SRBIJOM SUNCE SIJA

    „Познавао сам срећне људе који нису знали да су срећни, и несрећне задовољне и срећне што су живи.“

    Kada sam pre dvadeset pet godina došao u SAD, Srbija je još uvek zauzimala visoko mesto i informativnoj ponudi američkih medija. Osećao sam se kao da su me spustili na neku drugu planetu.  „Прво, долазим из земље која је „резерват“ – опкољена је „федералним трупама“; друго, „оцрњен“ сам сваке ноћи на CNN-у као дивљак ког би требало одстрелити; треће, припадам народу „обојених“ и оптужених за сва зла овог света; и, четврто, као „успутни доказ“ зашто ме треба стрељати, пушим и даље, мада је цео цивилизовани свет престао и прешао на кокаин. И не пушим ја што се мени пуши, него пушим да терам инат борцима против „куге дима“…“ 

    Tih dana, CNN, FOX NEWS, CNBC… najpre su svodili račune glede bombardovanja a onda je došao red na 5. oktobar, hapšenje Miloševića, suđenja u Hagu i atentat na Zorana Đinđića. Ovim tragičnim događajem počela je da opada „medijska popularnost“ zemlje u kojoj sam rođen pa su i novostečeni, američki prijatelji prestali da mi dosađuju.  S druge strane, kad god bih posetio zavičaj, zemljaci bi me odmah pitali: „A šta tamo u Americi kažu za nas?“ Diplomatski sam objašnjavao da je dobro što više nismo u centru pažnju te da su naše mesto u amerikim medijima zauzeli neki drugi nesrećni narodi. 

    U TUNELU USRED MRAKA… 

    Ovih dana međutim, stvari su se drastično promenile. O Srbiji se pišu hvalospevi, snimaju spotovi dok analitičari ističu naše studente kao jedino svetlo na kraju kanalizacionog ćorsokaka u koji je upao savremeni svet. Prijatelji me ponovo zovu da im pojasnim taj duhovni preporod na ulicama srpskih gradova a ja, s ponosom mogu da kažem kako sam rođen u Kragujevcu, u Šumadiji u gradu u kome je osnovan prvi Teatar, prva Gimnazija i gde je donet prvi Ustav. Podsećam ih da je baš u Kragujevcu proizveden automobil koji je u SAD nekada izazvao veću medijsku pažnju nego danas Tesla. Jugo je igrao „glavnu, sporednu ulogu“ u mnogim holivudskim hitovima i postao predmet urbane legende po kojoj, ako kupite Kadilak, „limuzinu“ proizvedenu u Šumadiji dobijate na poklon! Bolje informisani Amerikanci, čuli su i za kragujevačku „Krvavu bajku“ a oni drugi za poluatomatkske puške proizvedene Namenskoj. I sve tako redom, četvrtak za sredom, stigosmo i do subote 15. februara 2025. godine. Američka državna televizija, kablovski kanali, liberalne novine, konzervativni portali, svi, bez izuzetka prikazuju nepreglednu kolonu koja se Lepeničkim bulevarom, levo i desno izlila u beskraj. Kolege, komšije i drugi koji od nedavno koračaju „Zvezdanim stazama zone sumraka“ u režiji Donalda Trampa i Ilona Maska, primećuju da se na jugu Evrope dešva nešto veličanstveno. Istorijski spektakl ispunjen eksplozijama ljubavi, poštenja i pravde. Mjuzikl najnežnijih slobodarskih tonova u koreografiji studenata, đaka i poštene inteligencije. Parada satire s najduhovitijim parolama, mladenačke lepote i mudrosti. U mom gradu, iste večeri, paralelno su održane dodele Oskara i Nobelove nagrade kao i moderna Sretenjska ustavna  skupština. Dobitnici svih nagrada su studenti a rezultat – osvajanje slobode i buđenje zemlje u kojoj će se, u najskorije vreme, konačno poštovati Ustav. Iskoristio sam svojih pet minuta pa sam se Amerima  ishvalio za sve pare a onda smirio doživljaj i pokušao da sebi objasnim – šta se to u zavičaju dešava i otkud to svetlo koje sa Balkana obasjava tamu koja vlada u ostataku sveta?

    Pre pola godine sam posetio Srbiju u kojoj je vladala apatija, ravnodušnost, beznađe… Na pitanje „kako ste“, najpozitivniji odgovor sam dobio od jednog taksiste: „Ako je za utehu, živi se bolje je nego 1993. godine. Zajeban smo narod prijatelju, razjedinjeni, zavidni, sitničavi… Onaj zlojeb nam baci kosku a mi se za nju uhvatimo k’o moj Džeki posle posne dijete. Zavadi pa vladaj! Nije Vučić kriv, mi smo…“, zajkjučio je i naplatio vožnju do Lepeničkog bulevara.

    „Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље.

    Кад би, рецимо, ова подела била „толерантнија“ – без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо „трошили“ на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо и, до бола, нервирамо.“

    Neće biti bolje sve dok te silne podele ne prevaziđemo. A onda, sto osamdeset dana kasnije, na tom istom bulevaru, mladi ljudi iz čitave Srbije održali su lekciju svojim precima da se i bez podela može živeti.

    FILIGRANSKI PLOČNICI

    Na veličanstvenom skupu koji je na Sretenje održan u Kragujevcu, dominirale su srpske zastave pod kojima su u bliskoj prošlosti činjena razna nepočinstva. Ali za to nije kriva zastava već ljudi koji su je zloupotrebljavali. Iz prikrajka se pojavio i jedan od mojih  omiljenih kragujevačkih pesnika koji je s ponosom mahao zastavom SFRJ, sa sve petokrakom, i ništa mu se nije dogodilo. Studenti su nosili i pravoslavne ikone i parolu „Mi smo narod krsta a ne srednjeg prsta“ a da to ateistima nije smetalo. Jedan pored drugog šetali je mladić sa šajkačom ukrašenom simbolom „Kraljeve vojske u otadžbini“ i devojka s crvenom zvezdom na zimskoj kapi. Nije bilo obeležja Evropske unije ali ni slova „Z“, jedni su nosili skupe jakne iz inostranstva, drugi vetrovke sa buvljaka. Sa  istim žarom pozdravljani su seljaci na traktorima i govori profesora univerziteta. Čuli su se različiti akcenti, od niških „pumpadžija“ do novosadskih stručnjaka za „šumadijski reljef“. Posle venčanja, mlada i mladoženja svratili da podrže studente. Inače. u petnaestočasovnoj blokadi bila je zastupljena i rodna ravnopravnost, muškarci i žene – otprilike pola, pola. „Pomirili“ su se Čačani i Užičani, žitelji glavnog grada sa Novosađanima („Pa, di ste Beograđani“!), muževi i žene, đaci i nastavnici, roditelji i profesori… Vlasnici pasa su poveli svoje ljubimce da osete osvajanje slobode tešeći one  čije su mačke ostale kod kuće ili na blokadu otrčale same. Sa mosta se čulo „Vostani Serbie“ i „Ovo je zemlja za nas“  a ispred Ureda se igralo kolo. Prasići su se okretali na ražnju ali je bilo hrane i za vegetarijance. Majke i bake su spremale i posno i mrsno, šta god je studentima po volji. Mali Neša je uz srce, otvorio i svoju pekaru gde je gostima Kragujevca hranu delio besplatno. I još nešto, ne sećam se iako pamtim dosta dugo, da sam na jednom mestu video toliko lepih devojaka i mladića ispunjenih nadom i odlučnošću da stvar isteraju do kraja.

    Žao mi je što sam daleko i što ne mogu da prisustvujem stvaranju istorije u mom rodnom gradu. Gutam „knedlu“ i po ko zna koji put ponovo gledam snimak monumentalnog skupa u Kragujevcu. Ovoga sam smanjio ton kako bih još bolje uživao u šarenim slikama koje bude nadu. Prolaze studenti, domaćini ih nude kiflicama i toplim čajem, zastave transparenti: „ Negde iz daleka čuju se zahtevi“, „ Studentizam i renesansa“, „Kažu ‘oće Vojvodina da s’ ocepi! Ta id’ u peršun, di da s’ ocepljujemo sad kad je najlepše!“…

    KRIVO SRASTANJE

    Kada se deda spusti u horizontalu nema te sile koja bi ga zadržala u budnom stanju duže od deset minuta te u prilog pune transparentnosti, priznajem da sam zadremao. A bolje da nisam!

    Na TV ekaranu, iznenada su se pojavile linije, sneg, šuštanje… Umesto srećnih lica srpske omladine, pred očima se odmotava neki drugi film. Žanrovski je raznolik a opet nekako nejasan. Basna sa elementima crnog humora. Junaci iz crtanih filmova ali ljudskom obliku… Prva scena se dešava u vozu. Omanji dabar s mikrofonom u ruci izigrava DJ-a. Lisac ulazi prvi uz poruku „Veseli se srpski rode!“, dabar skače a hor jazavaca iz pozadine tercira. Pridružuju im se sove, ćurke i papagaji. Falširaju ali ne mari. Na kraju, pesma nas održala pa makar i nakaradna bila. Tada se otvoriše vrata i u vagon uđe hijena. Pozdravlja uplašene ali oduševljene saputnike i zauzima mesto do prozora. Prilazi mu čavka, postavlja pitanje ali je odbija jer mu smeta buka. 

    Okrećem se na drugu stranu tek da popijem malo vode. To mi je ranije uvek pomagalo da se rešim noćne more ali ne i ovoga puta. Ipak je ovo popodnevna dremka a tu izgleda važe druga pravila.

    Na ekranu mrak iz koga se naziru neki nezvani gosti. Na bini medved peva a hijena otrov sipa. „Кад за некога не постоји ништа конкретно оптужујуће, ништа компромитујуће, ништа „материјално доказиво“, а дотичног ваља оцрнити, приапсити или за главу скратити, најједноставнија и најсигурнија оптужба и осуда (без суда) је – Издајник.“

    Domaćini se čudom čude:

    „Упадоше без помоз’ Бог

    Без добар дан

    Упадоше, капе побацаше

    Цокуле цокулама поскидаше

    Кошуље до учкура раскопчаше

    Па почеше да се чешу о врата

    О зидове, о прозоре и о браве

    Па почеше, као и обично

    Да се шале ружно, недолично…

    Као да су добродошли

    Као да их је ико звао

    Као да им се ико икад обрадовао.“

    Iz košmara me budi ringtone „Hej salaši na severu Bačke“, zove me Slava berberin.

    „Vidiš li to ovo Šumadinac! Ovi tvoji Kragujevčani na pravoj strani istorije a moje Lale  ugostili primaoce dnevnica i veterne sendvič revolucije. Šta je ovo brate slatki?“, jedio se brica.

    „Ne znam o čemu pričaš prijatelju. Ti mora da si to sanjao! U Srbiji konačno cveta sloga, ljubav i jedinstvo…“, odgovaram ignorišući pravu istinu.

    „Čoveče, ne može ništa lepo da nam se desi a da uživamo onako do kraja. Uvek se nađe neko da sve pokvari. Ovakvi kakvi smo neprijatelj nam i ne treba jer „постоји нерешив „проблем“ што се „тиче“ Нас и Нас. Са њима смо некако излазили на крај, преживљавали ужасе, са последицама видљивим кад се пребројавамо и одређујемо међе земље, али рат Нас са Нама је скоро без престанка, без предаха и, како се чини, трајаће до коначне победе. Нас над Нама.“

    „Slavo, bar ti znaš da je tvoj drug uvek bio protiv podela pa ti kao zakleti roker poručujem „Nad Šumadijom sunce sija, radujem se suncu i ja!“

    Brica mi je odmah zalupio slušalicu a ja za svaki slučaj, više nisam uključivao televizor.

    U tekstu su korišćeni citati iz knjige Dušana Kovačevića: „Dvadeset srpskih podela – Srba na Srbe“

  • Jajasta stvarnost: GORE, DOLE

    Pažljivom analizom političke sutuacije u svetu, a pisca ovih redova pre svega zanimaju Srbija i SAD, nameće se utisak da se sve nekako oko jaja vrti!  Naime, u praskozorje sumraka naprednjačke vlasti, bivši ministar u rahmetli Vladi Srbije, šarmatni Tomislav Momirović rekao je sledeće: „Dva jaja za 22 dinara čoveka drže sitim ceo dan!“. Pošto je ostao živ, novinari ne behu lenji pa su u hotelu koji drži Monin tata proverili cene i otkrili da kajgana od dva jaja tamo košta 750 dinara. Bio je to trenutak kada su se i zagriženi naprednjaci gorko nasmejali a baba Ruža iz Ždraljice shvatila da je penziju zaradila i da je ne dobija od štrkljavog gospodina, glatkog lica i napućenih usnama. Posle Monine mudrosti trebalo je nešto krupno da se desi da bi se narod probudio. I desilo se.  Nažalost!

    PROBUDI ME KAD NOVEMBAR PROĐE

    Krajem leta kada se u Americi još uvek živelo normalno, cena jaja u prodavnicama dostigla je deset dolara za karton od osamnaest komada (62 dinara komad). Razmažena javnost danima nije mogla da se opasulji a onda se saopštenjem oglasila i porodica Kardašijan. Za doručkom su jednoglasno zaključili da je prekardašilo i naredile slugama da im kao zamenu naprave – biftek. Tako je u jesen prošle godine počelo da se gomila nezadovoljstvo radničke klase i sredovečnih službenika SAD. Reč je mahom o belim muškarcima, između trideset pet i pedeset godina starosti. Svi oni imaju solidne poslove, dobre plate, udobne kuće koje uredno otplaćuju a vrednost voznog parka (obožavaju pikap kamione) nadmašuje cenu nekretnina u Bagremaru. Džaba sve to kada se obojeni imigranti šetaju okolo a i jaje košta 55 centi komad. Svi oni, uz milione istomislećih nesrećnika, odlučili su da podrže MAGA pokret da bi „Ameriku učinili ponovo moćnom“.

    Novembar je mesec koji je doneo velike promene. U Srbiji na bolje, u SAD na gore.

    Posle tragedije u Novom Sadu, studenti su otpočeli blokade fakulteta i probudili svoje roditelje, babe, dede i ostale sugrađane. Veliki šahista s Andrićevog venca počeo je da vuče očajničke poteze a svaki od njih bio je gori od prethodnog. Studenti su ga u više navrata matirali ali je, uz pomoć režimskih sudija, stalno menjao pravila, vraćao poteze i pravio sitne ustupke. Pozicija mu je toliko klimava da mu ni žrtva skakača u završnici nimalo nije pomogla. Studenti pak, naoružani znanjem i strpljenjem lagano, bez panike, konačnicu uvode u završnu fazu. 

    Predsednik Vučić je dokazao da se u nevoljil loše snalazi. Okrenuo je ćurak naopako i napao sve one koji su podržali studente. U neprijatelje je tako „prekomandovao“ većinu glumaca, Novaka Đokovića, Željka Obradovića, Nemanju Vidića, arhitektu Đajića… ali džaba. Kada se u istom danu protiv nekoga izjasne Mira Banjac i Madona – tome se dobro ne piše! Nezavisni novinari koje je sve ove godine čerečio preko režimskih medija dočekali su svojih pet minuta pa u tekstovima i TV nastupima, često ponavljaju da ono što se u Srbiji dešavalo minulih dvanaest godina ne bi bilo moguće ni u jednoj normalnoj zemlji. Uz veliko poštovanje i zahvalnost na njihovoj neustrašivoj borbi za istinu i objektivno informisanje, ovo je prvi put da se sa kolegama neću složiti. 

    Sedam ipo hiljada kimoletara zapadno od Novog Sada nalazi se Vašington DC. Tamo je za samo dvanaest dana, jedan čovek napravio sličnu štetu kao njegov balkanski kolega za isti broj godina. 

    POVRATAK OTPISANOG                                                                                                               Od kako se zvanično vratio u Belu kuću Tramp je svima stavio do znanja da je strah normalnih ljudi bio opravdan i da će svoja predizborna obećanja ispuniti čim preuzme vlast. Prve dana njegovog ponovnog predsednikovanja obeležila je neviđena lavina brutalnih političkih poteza i besprizorne izvršne izopačenosti. U mnogim slučajevima, ovi postupci su direktno kršili zakon, decenijske tradicije, pa čak i Ustav. Prve izvršne naredbe direktno su preuzete iz desničarskog manifesta Projekt 2025.

    Pa krenimo redom. 

    Kao najveći američki problem, nova administracija je istakla postojanje raznorodnih i transseksualnih sugrađana koje bi odmah valjalo izbrisati iz pravnog sistema zemlje.  Prvom izvršnom naredbom naložio je da Stejt department priznaje samo dva pola – muški i ženski. Ovim se zabranjuje da federalna dokumenta nude druge opcije. Vojsci je sugerisano da razvije politiku diskriminacije prema transrodnim vojnicima jer „izražavanje lažnog ‘rodnog identiteta’ koji se razlikuje od nečijeg pola ne može zadovoljiti stroge standarde potrebne za vojnu službu“

    Tramp je potom ukinuo izvršnu odredbu koja datira još iz ere buđenja pokreta za građanska prava, a kojom je tada naloženo da federalne institucije ne diskriminišu svoje zaposlene. Uredbu je prvobitno potpisao predsednik Lindon Džonson, a ona je omogućila desegregaciju radne snage u federalnim institucijama. Nova administracija je objavila rat programima za raznolikost, jednakost i inkluziju u svim državnim institucijama. Vrhovni komandant je izdao posebnu uredbu za Oružane snage po kojoj Američko vazduhoplovstvo povlači edukativni video u čast dostignuća poznatih afroameričkih pilota koji su srušili rasne barijere u vojsci. Stejt department pod rukovodstvom Marka Rubija zabranio je isticanje LGBTQ+ zastava i drugih simbola na objektima državnog sekretarijata.

    Vršilac dužnosti državnog tužioca Džejms Mekhenri otpustio je sve službenike Ministarstva pravde koji su bili uključeni u Trampove krivične procese, tvrdeći da im se ne može verovati da će „verno sprovoditi predsednikovu agendu“. Tramp je pomilovao gotovo 1.500 osuđenih kriminalaca koji su učestvovali u napadu na Kapitol 6. januara 2021. godine. Među njima su i lider Proud Boys-a Enrike Tarijo, čija je 22-godišnja kazna za pobunu potpuno izbrisana, kao i nasilni demonstranti koji su napali policajce. Početna serija pomilovanja uključila je i militantne protivnike prava na abortus koji su nasilno blokirali pristup klinikama.

    Predsednik je izdao izvršnu naredbu kojom ukida pravo na državljanstvo novorođenoj deci čiji roditelji nemaju stalnu dozvolu boravka u SAD, što očigledno krši 14. amandman Ustava SAD. Ova naredba izazvala je burne reakcije i tužbe, uključujući i one koje su podneli Američka unija za građanske slobode (ACLU) i desetime državnih tužilaca. Prvi sudija koji je o tome odlučivao, imenovan još u vreme predsednika Regana, izdao je privremenu zabranu izvršenja, nazvavši Trampovu uredbu neustavnom.

    Lepršavi Donald je proglasio vanredno stanje na jugu Amerike i rasporedio federalne trupe sa zadatkom da „zapečate granicu“. Za to vreme, administracija je počela kampanju masovnih deportacija, organizujući racije na radnim i javnim mestima, uključujući hapšenja ispred škola i crkava. Agenti su uznemiravali i zahtevali identifikaciju američkih državljana, kao na primer vojnog veterana u Nju Džerziju i pripadnika plemena Apača u Novom Meksiku. Planira se izgradnja zatvorskih objekta  (čitaj: logora) za 30.000 migranata u zalivu Gvantanamo. 

    SAD su istupile iz Pariskog klimatskog sporazuma, svrstavajući se uz Iran, Somaliju i Jemen kao jedine zemlje koje nisu deo globalnog plana za smanjenje emisije štetnih gasova. Tramp je potpisao izvršnu naredbu kojom se blokira izdavanje dozvola za izgradnju elektrana koje koriste vetar a ona je samo jedna u nizu odluka sa ciljem da se zamrzne finansiranje ekološke infrastrukture i subvencija za niskougljenične tehnologije. 

    Autokrata s narandžastom frizorom je potpisao izvršnu naredbu kojom SAD izlaze iz Svetske zdravstvene organizacije, a zvaničnici njegove administracije su naredili Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti da prekinu komunikaciju sa globalnim zdravstvenim telom koje upozorava na potencijalne pandemije. Administracija je privremeno blokirala globalnu inicijativu Džordža Buša starijeg za borbu protiv side, koja je minulih decenija spasila 25 miliona života širom sveta. 

    OD MAHNITOG „OCA“ I NEDUŽNE MAJKE

    Tramp je kroz Senat već progurao niz kontroverznih imenovanja, postavljajući lojaliste na ključne pozicije u vladi.

    Pit Hegset (Sekretarijat za odbranu) je bivši televizijski komentator Fox News-a, poznat po seksualnom zlostavljanju, incidentima javnog pijanstva a dok je bio u Armiji, i po  islamofobnim komentarima. Protiv njega su čak glasali i neki republikanci.

    Kristi Noem je izabrana na čelo Sekretarijata za unutrašnju bezbednost uprkos tome što je u svojim memoarima priznala da je ubila sopstvenog psa, kao i tvrdnjama da je „lično gledala Kima Džong Una u oči“ (što se kasnije ispostavilo kao netačno). Nedugo nakon imenovanja, obukla je uniformu i učestvovala u raciji protiv imigranata u Njujorku.

    Skot Besent (Sekretarijat za finansije): Visokorangirani finansijer republikanaca koji se protivi povećanju minimalne zarade i bilo kakvom vidu socijalne pomoći. Njegov zadatak je stvaranje „Spoljne poreske službe“, što je zapravo novi oblik carina koje će povećati cene robe u američkim prodavnicama. Samo da jaja ne poskupe!
    Marko Rubio (Državni sekretar): Dugogodišnji senator sa Floride potvrđen je jednoglasno (99-0). Njegova prva odluka bila je zamrzavanje pomoćii Ukrajini ali ne i Izraelu.
    Tramp je izdao naredbe i da Meksički zaliv bude preimenovan u „Američki zaliv“ a najviša planina u SAD, Denali, ponovo bude nazvana „Planina Mekinli“. Onako usput, pomenuo i je mogućnost aneksije Grenlanda i Panamskog kanala. Na listi želja našla se ideja da Kanada postane pedeset prva država SAD.

    MAGA lider se otvoreno zalaže za etničko čišćenje u Gazi. Na konferenciji za medije prilikom posete izraelskog premijera, predstavio je plan po kome bi američka vojska  „očistila celu oblast“ i preselila stanovnike Gaze u Egipat i Jordan. Elis Stefanik, Trampova ambasadorka pri Ujedinjenim nacijama, izjavila je da veruje kako Izrael ima „biblijsko pravo“ na okupirane teritorije na Zapadnoj obali.

    Bela kuća je ugasila Kancelariju za prevenciju oružanog nasilja a Ilonu Maska dala pristup poreskim i bankovnim informacijama svih punoletnih građana SAD čime je prekršeno nekoliko federalnih zakona.

    Sve ovo, desilo se tokom prvih dvanaest dana Trampove druge administracije. Za razliku od prošlog mandata kada je za saradnike birao ljude slične sebi, ovoga puta se okružio pametnim ali zlim saradnicima (Mask, Zakeberg, Bezos, Merdok) kojima para nikad dosta a za cenu ne pitaju.

    I tako, prođe tri meseca od kada je sve počelo. Toma Mona je nestao bez traga a studenti ne moraju da jedu jaja pošto su im žitelji Inđije pripremili sremske specijalitete da ih počašte tokom marša od Beograda do Novog Sada. Posle uvođenja carina čistokrvnom američkom belcu puno je skuplje da napunini rezervoar svog kamioneta a za doručak više ne jede avokado tost i smuti od kivija. Srećom, cena jaja je ostala nepromenjena. 

    „Kolo od sreće uokoli, vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli, gori ustaje.” Ivan Gundulić

  • PLAVA PRIČA

    Ispovest srpskog policajca

    ***

    Ne znam, Plavi, meni se činilo

    Da Beograd slavi.

    Veliki Uskrs duha, svi ti grafiti,

    A, onda kordon,

    Pred onom decom

    K’o pred tobož nekom hordom. 

    Đorđe Balašević

    Od kada su počeli protesti, student, iz stana iznad nas, stalno pušta ovu pesmu. Trudio sam se da ne obraćam pažnju jer sam imao prečeg posla. Tih dana, moj život se polako  vraaćao u normalu. Bio je 25. decembar, dobro sam zapamtio jer je naša komšinica od prekoputa, tetka Katica, slavila Božić. Jovana me nagovorila da uplatimo doček Nove godine u „Zelengori“. Obećao sam da ću narednog dana, tokom pauze za ručak, rezervisati dva mesta. Ćale i keva su pristali da čuvaju Filipa a žena se baš obradovala pa mi se te večeri posrećilo i u spavaćoj sobi. Probudim se ujutru a moja Jovana napravila uštipke. Najedem se dobro pa pravo na posao. Čim sam stigao u stanicu, vidim neko komešanje. Uzmuvali se ovi moji ko da im rastu umnjaci. Pitam šta je, a oni će: „Idi, vidi oglasnu tablu!“ Prošetam do hodnika a tamo istaknuta dva spiska. Na jednom imena policajaca koji idu u Beograd a moje ime na onom za Novi Sad. Polazak 28. decembra u 4 ujutru.

    „Šta je ovo brate?“, pitam kolegu Nemanju?

    „Ispomoć brate, eto šta je. U Kragujevcu je za sada mirno pa nas šalju da se šibamo po Novom Sadu.“

    „A ovde će, kad zagusti, dovesti Nišlije i tako sve ukrug!“

    Pošaljem ženi poruku da od zajedničkog dočeka „na nivou“, neće biti ništa. Umesto svoje svečane haljine, Jovana mi je pripremila čist veš i kiflice sa sirom. 

    Veliki autobus ukrašen srpskim zastavama čeka nas ispred stanice. Nas četrdesetorica, taze primljenih policajaca i zastavnik Rade u ulozi Ali Babe. Zadužili smo punu „ratnu“ opremu za rasterivanje demonstracija i krenuli put Vojvodine. Većina kolega je zaspala još kod naplatne rampe u Batočini a ja stavio prst na čelo i kažem sebi: „Crni Luka šta ti je ovo trebalo?“

    „IL’ SI BOS, IL’ SI HADžIJA“

    U proleće prošle godine, tamo negde u maju, vratio se ćale sa mitinga SNS-a u Beogradu. Pokisao mučenik ko londonski miš, umoran ko pas… Šipčili po Beogradu celog dana a njega polako stižu godine. Vidim, nije mu ni do čega a opet nekako veseo, sipao rakiju i pozvao me da mi nešto važno saopšti.

    „Sinko, čika Mirko mi danas reče će ovih dana raspisati konkurs za policajce. Tvoje je samo da se prijaviš a njegov čovek će da završi ostalo. Jedino bi morao da se prvo učalniš u stranku!“

    „Pa zar nije mogao nešto bolje da mu nađe, posle svega što si za tog Mirka a i za stranku uradio? Važno da je on svog sina zaposlio u opštini iako se jadan s mozgom davno posvađao. Zar dete da nam pandur postane? Dede će mu se u grobu prevrtati!“, umešala se majka.

    „Godinama je bez posla a porodicu treba izdržavati. Neka samo uđe u MUP a posle ćemo ga prebaciti negde na šalter!“, branio se otac.

    Ne beše mi tada lako. S policijom nikada nisam imao posla pa ni razlog da ih volim ili mrzim. A opet, žena me je izdržavala već tri godine, dete raste sve mu više treba a želeo sam da imamo svoj stan i živimo kao normalan svet. Jovana nije htela da se meša ali sam osetio da bi volela još jednu platu u kući pa makar i iz policije dolazila. Nije me bilo sramota da se preko veze zaposlim u muriji ali sam se teško mirio sa članstvom u vladajućoj stranci. Premišljao sam se par dana a onda prijavio na „konskurs“ i ubrzo počeo da radim. Iskreno, kako sam se nadao, bar u početku, moralno nisam padao. Posao se svodio na sitne intervencije: pijani tinejdžeri, bračne rasprave, komšijske svađe… Počeli smo da živimo bolje a ovog leta smo po prvi put odveli sina na more. Iz stranke me nisu previše često cimali, samo oko izbora kada je trebalo postaviti štandove u gradu ili lepiti plakate. Zato je ćale non stop sastančio i volontirao da opravda poverenje stranke koja mu je zaposlila sina. I tako su zemaljski dani tekli sve dok nadstrešnica nije ubila one nesrećne ljude u Novom Sadu. Od tog trenutka, nastala je čudna pometnja i u policiji a posebno u stranci. Učestala su dežurstva na poslu i časovi ispiranja mozga u Mesnoj zajednici. A onda je počela studentska blokada…

    „VELIKI USKRS DUHA“

    Stižemo u Novi Sad, autobus nas preko mosta dovozi u Sremsku Kamenicu. Smestili smo se u internatu a posle zajedničkog sastanka odmah su nas poslali na ulicu. Grupe su formirane tako da nas iz provincije predvode bar dvojica policajaca iz Novog Sada. Nemanja i ja smo dobili našu lokaciju – Filozofski fakultet.

    „Baš smo se usrećili!“, reče jedan od lokalnih kolega, „s inženjirima i doktorima je malo lakše al’ ovi filozofi su najdrčniji, samo se bune!“

    Brzo smo stigli, autobus parkirali u nekom žbunju i rasporedili u šumici između Dunavskog keja i fakulteta. Nije prošlo ni deset minuta a nama Šumadincima je postalo jasno šta je to vojvođanska košava i zašto moj ćale uvek kaže: „Nema zime bez vetra!“ Dok smo se mi smrzavali, studenti su šetali, družili se, pisali parole. Utom se pojaviše seljaci. Brzo su raspalili vatru, postavili kazane, izneli namirnice i počeli da pripremaju gulaš za studente.

    „Uh što bi mi pijalo nešto vruće, onako ‘na kašiku’!“, oblizivao se Nemanja.

    Iznenada, iz grupe studenata izdvojile su se tri devojke s termosima i papirnim čašama. Išle su u našem pravcu. Dok su se približavale, nekoliko neotesanih kolega komentarisalo je njihov izgled i šta bi im sve „junačine“ radile. Studentkinje nisu obraćale pažnju. Rasporedile su se duž kordona i sipale čaj promrzlim policajcima.

    „Ja sam Nevena“, reče jedna od njih, „mi nismo vaši neprijatelji. Naprotiv. Vaše je samo da radite svoj posao ali prvo da odlučite koga ćete od koga braniti. To je sve!“

    Vodali su nas tako od Kamenice do Filozofskog fakulteta svakog dana bez posebnog razloga i ikakvog smisla a onda su nas jednog jutra s Dunavskog keja prebacili u zgradu BIA u centru Novog Sada. Za promenu, bili smo unutra, u toplom. Studenti su i ovde mirno protestovali. Neka lepa, pozitivna energija, duhovite parole i pomankanje straha. A mi, srpski policajci, obučeni kao „Nindža kornjače“, stojimo u državnoj zgradi i od naroda čuvamo instituciju koju taj isti narod plaća… baš kao i nas.

    Čim smo se vratili u internat, stiže naređenje da se selimo u Beograd.

    „Obezbeđivaćemo institucije!“, poverio mi se Nemanja koji se u međuvremenu sprijateljio sa zastavnikom s kojim je krišom pio rakiju.

    U prestonicu ulazimo oko podneva. Zaustavljamo se jer je ulica blokirana zbog odavanja pošte žrtvama korupcije u Novom Sadu. Smestili smo se u kasarni i dobili slobodno popodne uz napomenu da ne smemo napuštati krug. U zajedničkoj prostoriji televizor sa koga se obraća predsednik. Odem do trpezarije, i tamo on. Pa majka mu stara, da l’ taj čovek ima ženu i decu? Praznik je, red bi bio da ženu pomiluje po kosi i da sa decom gleda crtane filmove. 

    Pošto se Nemanja već organizovao i nabavio flašu vinjaka odmah se tu stvorio i zastavnik. Ostavljam ih da se druže i jedan drugom čuvaju strah pri čemu će im  maligani sigurno pomoći. Ležim, gledam u plafon i razmišljam. Prihvatio sam ovaj posao da bih lakše izdržavao porodicu i obezbedio bolji život. A da li je ovo uopšte neki život? Sele nas po Srbiji kao majmune koji se nizašta ne pitaju. Ne pita se ništa ni zastavnik, ni kapetan, ni general. Pita se samo jedan čovek koga mnogo zabole i za policiju i za narod. Njegova porodica lagodno živi, poslovi mu dobro idu i samo da ne beše ove tragedije ko zna dokle bi to trajalo. Nadstrešnica je kap koja je prelila reku nezadovoljstva a on bi, da nas sve zazida u branu svoje vlasti. Utonuo sam u san a tamo opet ja, u istoj ovoj uniformi, hapsim krupnog čoveka koji se ponaša arogantno sve dok ne dobije prvi pendek po leđima. Baš onako kao na manifestaciji protiv koje je protestvovao pa su ga moje kolege greškom isplapucale. Tada junačine plaču kao „karakterna osobina čoveka“. Hapsimo i batinaše sa fantomkama i crnim kapuljačama. I oni su izneneađeni ali pokazju malo više dostojanstva od gospodina kome su ukrali ličnu kartu. Sledeća scena, kragujevačka četa policajaca maršira svojim gradom a građani ih zasipaju cvećem… I baš tada kada je bilo najlepše, pozivaju nas na sastanak u  trpezariji. Sutra ćemo štiti RTS a ako demonstranti pokušaju ulazak u zgradu u Takovskoj 10, dozvoljena je i upotreba vatrenog oružja.

    Bio je petak 17. januar. U ranu zoru krećemo prema javnom servisu. Protest će početi malo pre Dnevnika ali mi smo tamo od sabajle – za svaki slučaj. Ovoj vlasti nisu važni ni studenti, ni profesori, ni policajci… Ko ne želi da štiti poredak zasnovan na primitivizmu i nepotiznu – taj je neprijatelj, izdajnik i strani plaćenik. U zgradi RTS-a  stotine kolega. Čekamo da padne mrak. Dele nam sendviče. Unutra je zagušljivo ali bar nije hladno. Počinje protest a mi u punoj ratnoj opremi, spremni da pucamo na vršnjake. Je li to bolji život zbog koga sam se učalanio u stranku i dobio posao preko veze? Moj Filip ima četiri godine. Šta ću mu reći kad poraste. „Tata je bio policajac ali nije jurio siledžije i kriminalce već svoje doskorašnje školske drugove koji su tražili pravdu, odgovornu državu i institucije koje rade svoj posao!“. 

    Studenti su se razišli a mi smo ostali još sat-dva, zlu netrebalo. Atobusima su nas vratili u kasarnu a ja sam posle večere doneo odluku.

    „BITI ČOVEK, ROĐEN BEZ SVOG ZNANjA…“

    U subotu, na sabjle, spakovao sam opremu, oružje i službenu legitimaciju. Pozvao sam zastavnika i dao otkaz. Tada je nastao opšti haos. Odveli su me u jednu kancelariju i rekli da sačekam. Za pola sata tu su bili svi: pukovnik policije, čovek iz stranke ali i službenik BIA-e. Prvo su me savetovali, potom ubeđivali i na kraju pretili. Od svih vrlina i mana, mojim karakterom vazda je dominirala jedna osobina – tvrdoglavost. Što su me više maltretirali toliko sam bio sigurniji da sam doneo pravu odluku. Posle dva sata, uz komentar: „Zažlićeš zbog ovoga!“, sitne duše s krupnim činovima, napustiše prostoriju. Zamolio sam da mi ostave uniformu dok ne kupim civilno odelo ali su odbili. Pozvao sam nekadašnjeg školskog druga koji studira glumu i zamolio ga da mi donese nešto od svog odela. Brzo je došao pa sam na kapiji preuzeo farmerke, džemper, patike… i zauvek rekao zbogom policiji.

    Nedeljno u jutro u našem stanu. Jovana i ja se igramo sa sinom a otac i majka ne mogu da dođu sebi. Majka blista od sreće a otac utučen, zabrinut, ljut…

    „Šta ću da kažem mojima u stranci?“, šapuće.

    Dok smo se spremali da zajedno ručamo, iz stana odozgo čula se poznata pesma.

    „Dogod je ovih frikova

    Sa punom vrećom trikova,

    Ništa što vredi neće vredeti.

    Zar stvarno nema načina

    Pred najezdom prostačina?

    Pa, ti si školovan

    Da hapsiš taj talog

    A, ne da puštaš

    Da ti izdaju nalog!“

    Popnem se, zazvonim a kada je komšija student izašao, poručio sam mu sa osmehom na licu.

    „Od juče više nisam ‘plavi’, možeš slobodno da promeniš repertoar a i ne moraš. Pesma je baš dobra!“

  • SANJIVO PROROČANSTVO

    Uhvatio sam sebe da stalno nešto skupljam, čuvam i povijam, kao da ću živeti dvesta godina. Još od ulaska u treći milenijum, neprestano sam tragao za načinima da sačuvam sve što mi je važno. Najpre sam muziku sa MP3-a rezao na diskove, filmove sa VHS-a na DVD, a čim sam garažu napunio papirnim knjigama, počeo sam da gradim elektronsku biblioteku. Postao sam arhivar sopstvene prošlosti. A onda, negde na početku ove decenije, stvari su krenule nizbrdo.

    Bilo je to lenjo, zimsko popodne, tek što smo završili s ruskom salatom i podvarkom, kada su nas zatvorili u kuće. Od februara 2020. „u narod“ smo mogli samo s posebnim ausvajsom. Jedni su pali u depresiju, drugi navalili na brašno, ulje i toalet papir. A ja? Ja sam se setio svojih kolekcija. Otvorim fioku s diskovima, ali oni se ubuđali. Proverim fleš-drajv s knjigama, neki PDF-ovi nestali, drugi ne mogu da se otvore. Sve ima svoj rok trajanja, čak i elektronski zapisi.

    „Tako ti i treba kad samo nešto skupljaš, kao da ćeš u grob da nosiš! Arhivar, ljubi ga žena,“ očita mi lekciju bračna družbenica i pohita da nas snabde zalihama sapuna i deterdženta.

    Pošto na ulicu nisam smeo, a kolekcije misteriozno nestale, dosada me je uzela pod svoje. Počeo sam da se bavim parapsihologijom. Da čitalac ne pomisli kako sam skrenuo s uma, pojasniću: kada vam na maloj sceni životnog igrokaza predstave „smešno-opasni“ virus, a na globalnom ekranu objasne da će sedenje u kući s maskom postati nova normalnost, ne preostaje vam ništa drugo nego da pokušate predvidite kraj takvoj mahnitosti.

    Tih dana, od muke, postao sam vidovit.

    Odmah mi se javilo da nam sledi medijsko i svako drugo jednoumlje. Iz centra će lansirati sulude teorije zavere kako bi svako promišljanje bilo proglašeno ludilom. U priču će ubaciti ravnozemljaše, guštere i razne spodobe. Ko se usudi da postavi logično pitanje o tome zašto je ceo svet stao zbog jačeg gripa ili da li je spas u vakcinama nastalim za nekoliko meseci – biće proglašen budalom i antivakserom, čak i ako do tada nije propustio nijednu vakcinu u životu. Predvideo sam da će celo čudo potrajati nekoliko meseci, a onda nestati bez traga. Posle toga trošićemo zalihe hrane i higijenskih sredstava jer će nas dočekati ekonomska kriza. Stručnjaci će nam objašnjavati kako je inflacija posledica „neproduktivnosti tokom pandemije“, dok su mešetari na berzi kupovali jeftine akcije čekajući bolje dane za prodaju.

    Od tada, svakog januara pažljivo čitam predviđanja raznih „stručnjaka“ – novinara, analitičara, političara, istoričara… I evo nas, početak je 2025. godine. Ako je verovati njihovim rečima, očekuje nas rast tenzija između SAD-a, Kine i Rusije. Evropska unija suočiće se sa energetskom krizom, migracijama i političkim podelama. Sukobi u Ukrajini i na Bliskom istoku eskaliraće, dok će veštačka inteligencija masovno ukidati radna mesta. Ekstremni vremenski uslovi guraće svet na ivicu ekološke katastrofe.

    Počinjem da tonem u san.

    Nalazim se na neobičnom mestu. Ravnica bez kraja, nebo tmurno, zemlja crvenkasta. Osećam nelagodu i nesigurnost, a opet mi se čini kao da sam tu već bio. Osvrnem se i shvatim da nisam sam. Preda mnom stoje dvojica ljudi. Jedan, visok, s dugim brkovima i šajkačom na glavi, zavija duvan i odmerava me pogledom mudraca. Drugi, u tamnom ogrtaču i s trorogim šeširom, drži pero u ruci. Lice mu je skriveno dugom sedom bradom.

    „Znaš li ti, brate, gde si?“ reče deda sa šajkačom. Glas mu je bio odlučan, jasan. „Došao si među proroke. Ja sam Mitar iz Kremne, a ovaj ođe je Mišo ili Nostro što nam dođe iz Francuske.“

    „Nostradamus?“ promucah.

    „Tačno,“ reče drugi s blagim osmehom. „Poslušaj nas dobro. Ono što ćemo ti reći nećeš lako razumeti, ali moraš zapamtiti.“

    Njihovi glasovi preklapali su se i šuštali kao tokovi dve reke koje su se ulivale u treću. Prostor oko nas počeo je da se menja, oblikujući se prema njihovim rečima, kao da je i sam pejzaž slušao i prilagođavao se njihovim mislima. Gledao sam ih pravo u oči, ne želeći da prekinem tok mudrosti koji je kipteo iz njih.

    „Dôće vrijeme,“ započe Mitar, glasom koji je zvučao kao da dolazi iz davnina, „kad će naš narod gledati u jednog čo’eka ko u boga. I taj će biti naš vođa. Opasno će ime nostiti al’ kratko da se lakše pamti. U glavu neće biti mlogo čitav, al’ svetina za to neć na vrijeme saznati. Učio je taj kako da vlada narodom, al’ nije naučio kako da ga sasluša. Jahaće mu na grbači sve dok se mladost ne probudi. Tada će ga i njegovi izdati, a ljudi će gledati kako pada, ko snop žita na letinu.“

    „A šta će biti s imanjem na jugu zemlje?“, nadovezao se Mišel de Nostradamus.

    Mitar Tarabić uzdahnu jako i nastavi besedu ovako:

    „Na našijem južnim granicama živi taj narod što raste k’o iz zemlje, ko trava na livadi poslje velikoga dažda, a tako su lukavi, te će na našu mrziju i neslogu odgovoriti svojom pameću. Oni će paziti jedni druge, ko da su svi braća rođena. Mi, jopet, od svoje manite pameti mislićemo da sve znamo i umijemo, dok će ljudi toga naroda vjerovati samo u sebe. Mlogo ljeta potrajaće taj belaj, ali niko ništa učinjeti ne more, jerbo će s tijem narodom valja razgraničiti. Tek ćemo ondak u slozi živjeti – oni tamo, mi i vođe i tamo.“

    Ostao sam bez reči. Mudraci se sažališe i izvorskom me vodom ponudiše. Mitar me najpre pogleda značajno, a onda nastavi:

    „Nećeš ti to odmah razumeti, al’ kad dođe vrijeme, sjetićeš se. Srbija će se probuditi iz tog sna, al’ neće odmah biti bolje. Biće gore pre nego što bude bolje.“

    Dok su njegove reči odjekivale ravnicom, prostor oko nas se opet menjao. Video sam ljude na ulicama, glasne i gnevne. Tu je i grupa mladih ljudi koji nose knjige, parole i dostojanstveno protestuju.

    Red je došao na Nostradamusa koji je u mom snu zadužen za spoljnu politiku. On podiže glavu, pogleda me ozbiljno i tiho prozbori:

    „Čudni starac sa kosom boje narandže zavladaće najmoćnijom zemljom sveta. Al’ u njegovog vakata neće biti mira i progresa. Starčeva će reč deliti narod na dvoje. Jedni će ga slediti slepo, a drugi ga proklinjati.“

    Iza bradatog proroka, kao na filmskom platnu, ređale su se neke druge slike. Masa ljudi, s crvenim kapama na glavi, trobojnim zastavama u rukama i oružjem za pojasom. Nasuprot njima su mlađi, nekako svileniji i svi do jednog zagledani u telefone. Mirno šetaju, nose transparente i proveravaju status na Instagramu. Nostradamus nastavi:

    „Senilni vođa srećom, neće doneti rat vašem svetu jer rat uvek dolazi s istoka. Zapamti to dobro!“

    Posle reklama na horizontu se pojavila neka druga ravnica. Spaljeno žito, sela i gradovi sravnjeni sa zemljom… Ljudi beže, tuga, čemer, jad… Mitar se nadoveza:

    „To ti je, brate, Ukrajina. Tu je udario brat na brata, al’ kraj neće skoro doć. Vojevanje će možda utihnut samo da napravi mjesta za novu buru.“

    „A Gaza?“ prošaputah, osećajući neku jezu. Nostradamus spusti glavu i tužno prozbori.

    „Još će više da gori i stradati kao nikad pre. Tamo je umrla pravda i ljudskost a pre svega bog. Na mestima gde maslina treba da donese plod, zemlja guta seme mira, a vetrovi nose pesak pomirenja u daljine. Rat je u njihovim životima ko senka koja ih prati, tiha i neumorna. Oni su ko reka što nikada ne prestaje da teče, iako svaka kap nosi krv, stradanje i smrt. Njihove molitve dižu se do neba, ali u njima su samo jecaji rata. Zemlja pod nogama je navodno sveta, ali u rukama čvrsto drže mač koji sa svetinjama ništa zajedničko nema.“

    Na pomen stradanja velikog broja nevinih ljudi, prostor oko nas ispunilo je crnilo. Ravnicom se spusti potpuni mrak. U tom trenutku osetih kako mi se koža ježi od pitanja koje sam odavno želeo da postavim, ali nisam imao hrabrosti.

    Provučem prste kroz svoju gustu kosu – u snu je sve moguće – i oprezno ih upitah:

    „Recite mi, dobri ljudi, hoćemo li barem biti zdravi?“

    Po prvi put sam osetio napetost kod svojih sagovornika. Proroci se najpre pogledaše kao da vagaju odgovor na moje pitanje. Mitar zapali zavijeni komad cigar duvana, porazmisli malo pa reče.

    „Dôće, brate, vrijeme kad će ljudi sami sebi bolest donjeti. Neće to bit nakô ko kuga što je bila, ni ko boleštine starinske, nego nešta novo, što se očima ne vidi al’ oseća se u duši. Ljudi će ‘odati zemljom ko senke s krpama na licu, bežaće jedan od drugog ko od vuka. Ta bolest im neće doći od prirode, nego onih što misle da mogu bogovima biti. Čovjek neće više razlikovati prijatelja od neprijatelja. Tako će se širiti strah, a strah je bolest gora od svake. Ljudi će se zatvarati u domove svoje, al’ ni tamo neće naći mira, jer bolest će umjesto u telo, u glavu da im uđe.“

    „Opet!?“, rekoh kroz plač.

    „Jašta jopet!“, odgovori Mitar.

    Probudio sam se naglo, prestravljen zvukom sirene koja je odjekivala poput dalekog alarma iz nekog zaboravljenog sveta. Magloviti pogled usmerio sam prema prozoru. Staklo je bilo razbijeno, a vetar je nanosio sitan prah sa ulice, siv i gust, poput pepela. Na podu su ležale novine – iscepane, prašnjave. Datum je bio jasno istaknut: „21. april 1964. – Početak nove ere.“ Ustao sam nesigurno, protrljao oči i pokušao da se saberem. Rukom pređoh preko radnog stola – bio je prazan. Ni traga mojim beleškama, niti jednog teksta koje sam marljivo sakupljao svih ovih godina. Fioka sa arhiviranom prošlošću bila je prazna, tiha kao grob. Obuzela me panika dok se na ekranu kompjutera pojavilo upozorenje: „Podaci nisu dostupni. Sistem se resetuje.“ Prozor se tresao a zavesa, nošena naletima vetra, srušila je porcelanske figure s obližnje police. Provirim napolje i zateknem ljude kako hodaju ulicama u tišini, s maskama na licima. Sa stambenih zgrada blještali su natpisi: „Pamti prošlost. Gledaj budućnost.“ Ali, nijedan datum na tim ekranima nije imao smisla. Dani su se menjali bez ikakve logike – jedne sekunde bila je 1941., zatim 1992., potom 1999., pa 2045. godina. Svet se kovitlao u vremenskim ciklusima koje nisam razumeo. Instinktivno pogledam u ogledalo. Umesto starog lica koje sam navikao da gledam, tamo je stajao mlad čovek – tršav, crnokos, sa očima koje nisam prepoznavao. „Pa to nisam ja,“ prošaputah, „već verzija nekog Krstića koga uopšte ne poznajem.“ Delija u ogledalu nasmeja mi se u lice, a ja, pokušavajući da pronađem smisao u tom haosu, pomislih: „Proroci nisu govorili o budućnosti sveta, već o meni. Sve što sam znao i beležio – nikada se nije dogodilo. Ili možda jeste, ali ne u ovoj stvarnosti.“

    Sirena je iznenada utihnula, a na ulici je zavladao mir. Ljudi su stali kao ukopani i podigli glave prema nebu. Pogledao sam i ja – kroz tamne oblake nakratko nas je obasjalo sunce. Zrak svetlosti bio je kratak, prolazan, ali snažan. A onda nas je progutala tamna praznina, tiha i neizmerna. Svet, zajedno sa svim svojim pričama, nestao je u trenu.

  • MUDROSTI, PRAVDE I BERIĆETA DONOSI 2025.

    OSVAJANJE SLOBODE

    „Srećna Nova godina profesore! Hvala vam na podršci!“, poručivali su studenti Fakulteta inženjerskih nauka – u blokadi, svom profesoru programiranja. Na samom izlazu iz zgrade, Bogdan Tešić se sapleo o transparent na kome je pisalo: „Ne da se hulja, još uvek mulja, boli ga bulja!“ a onda se okrenuo prema hrabrim devojkama i mladićima, stavio ruku na levu stranu grudnog koša i pokolnio se. Profesor Tešić je beskrajno poštovao odlučnost svojih studenata i divio se njihovoj hrabrosti. Napustio je fakultet i krenuo prema Velikom parku. Predpraznična gužva, graja, sreća i veselje. Deca su izvela očeve u šetnju dok su majke ostale kod kuće da pripreme sarmu i rusku salatu. Penzioneri su se kočoperno borili za svoj komad promenade i mesto na klupi a ljubavni parovi bi im sve prepustili za – trunčicu privatnosti i intime. Nažalost, morali su da se dovijaju. Mladi par se strasno ljubiio sakriven iza debelog stabla, kada se oglasio „penzionerski radar“:

    „Ju-juu-juuu!!! Ovim mladima baš ništa nije sveto!!!“, bunila se gospođa s trenutnim prezirom na licu i trajnom frizurom na glavi.

    „To samo na onu stvar misli!“, uzvrati penzioner s rukama na turu.

    „A vama su decu sigurno donele rode? Ili, možda, ševe? Neke ptice sigurno jesu, kad se toliko pravite fini!“ – ne izdrža mladić koji je s torbom punom hrane grabio prema fakultetu.

    Dok je hodao Glavnom ulicom, profesor Tešić se preslišavao da li mu je žena poručila da joj nešto iz dućana donese. Išao je desnom stranom ukrašene ulice i zagledao lepe devojčice. Prolazeći pored berbernice setio se detinjstva i svojih prvih šišanja. Kao klinac, sa dedom je redovno dolazio kod frizerke Zorice koja je vešto flertovala sa svojim vremešnim mušterijama. Dozvoljavala im je staračke vragolije, a zauzvrat dobijala odličan bakšiš. Bogdanov deda nije čekao da stigne penzija, već je kod napupele berberke odlazio krajem meseca kada je bila manja gužva. Tako je imao više vremena da ispriča mladalačke nestašluke i da Zoricu oraspoloži novim vicevima. Bogdan bi sedeo na konjiću za ljuljanje, dok mu je iz nepostojećeg frizerskog kataloga strave i užasa sledovala „šerpa-frizura“. Lepa Zorica bi ga mašinicom šišala u krug, nemilosrdno kreirajući najružnije šiške koje savremeni svet pamti još od dvadesetih godina dvadesetog veka, kada su pisci nadrealisti dobrovoljno pristajali na ovako jeziv izgled. Kada je mnogo godina kasnije, formiran je Haški tribunal, Bogdan je sa nekolicinom drugara iz kraja predložio da se i protiv frizerke Zorice podigne optužnica, za nanošenje duševnog bola. Inicijativa nije uspela, jer su penzioneri skupili više potpisa kako bi odbranili sisatu berberku. Pošto bi ostali bez kose, lepote i dostojanstva, deda i unuk su išli na ćevape, špricer i sok od borovnice.

    Profesor je nastavio pored prepunih samoposluga, kladionica i kafića da bi kod crkve  zalomio levo, prešao ulicu i stigao do kafane „Balkan“. U restoranu, klasična podnevna atmosfera poslednjeg dana u godini. Gužva, larma, miris duvana i sveže prženog luka. Na prelazu iz jutra u dan, stalni gosti su ispijali kaficu i prvi aperitiv. Okasneli posetioci pijace, s punim cegerima u rukama, smišljali su odgovor na pitanje koje će ih uskoro kod kuće sačekati: „Pa dobro, čoveče, gde si do sada?!” Zalutao bi i poneki vernik, posle jutarnje službe. Jedino nije bilo maturanata i studenata koji su i dalje hrabro stajali na braniku slobode. Bogdan je pogledom šarao po kafani pažljivo osmatrajući svaki sto. Tražio je poznato lice, i našao ga. Kolega Dušan Sremac profesor filozofije u obližnjoj gimnaziji i Tešićev drug iz detinjstva.  Popularni Dule Hegel čitao je podebelu knjigu koja je pretila stabilnosti kafanskog stola. Zanesen literarnim štivom, profesor Sremac  je nekontrolisano povlačio sadržaj lule koja je nemo pozivala vatrogasce na akciju. Bio je redovni posetilac gradske kafane i sa nekolicinom stalnih gostiju delio rezervisani sto na kraju separea. U zavisnosti od rasporeda časova, filozofskih i književnih dela koja je sa đacima analizirao, razlikovala se alkoholna rutina profesora Sremca. Zimi su na programu bili ruski pisci i sovjetski teoretičari, pa je uz depresivno vreme najbolje prijala votka. U proleće, francuski egzistencijalizam ide uz crveno vino i poneki konjak, dok se uz domaće pisce i mislioce najbolje pokazala kajsijevača. 

    „Šta se šunjaš, Tešiću? Postao si revolucionar pod stare dane pa se praviš važan!“

    „Ko mi kaže. Otac ti je bio šezedestosmaš a ti vođa studentkih prostesta devedeset prve!“

    „Ćaleta je bar zajebao veliki majstor zagorske lože a mene Leka glumac, Čivijaš. Ako je od nas Sremaca – dosta je!“, nervirao se Dule Hegel.

    „Trebalo bi da podržiš mlade i ovog puta! Samo oni mogu da naprave promene i isteraju pravdu do kraja!“, rekao je Bogdan smireno.

    „U srcu ih nosim i njima se ponosim ali ne planiram da se pridružujem protestima. Ostario sam Bogdane i ne bih preživeo još jednu prevaru, izdaju, poraz…“

    Profesor Tešić je isuviše dobro poznavao svog prijatelja da bi nastavljao raspravu. Dok su bili klinci, Dušanov otac je pisao knjige zbog kojih su ga hapsili a onda se dugo nalazio na crnim listama svih bratskih naroda i narodnosti SFRJ. Tešići su bili na liniji –  ni previše levo a ni malo desno. Bogdanovog oca više je zanimla nauka pa se, kao i mnogi drugi, u politiku nije mešao. Ovaj stav je preneo na sina koji je tokom godina raspada upisao fakultet, magistraturu, doktorat… i bez problema završio u roku. Dušan Sremac s druge strane, od prvog dana je ustao protiv režima Slobodana Miloševića. Posle neuspeha studentskih protesta 1991. godine, po kazni je mobilisan i poslat na Slavonski front. Duvao je u pištaljku 1996. i konačno ušao u Skupštinu 5. oktobra 2000. godine. Kada su „njegovi“ došli na vlast, prvo su ga tapšali po ramenu ali čim se pobunio protiv njihovih zloupotreba, isključili su ga iz u to vreme vladajuće stranke. Dolaskom naprednjaka, Dule se ponovo našao u centru pažnje. Naime, pošto su ga smatrali za „žrtvu žutog režima“, lokalni moćnik mu je ponudio da postane najpre član njihove stranke a potom i direktor gimnazije. Umesto na rukovodećoj fukciji, profesor Sremac je završio u pritvoru pošto je predlagača, naglavačke izbacio iz nastavničke kancelarije. Srećom, uz podršku učenika, roditelja i kolega zadržao je radno mesto ali se od tog dana promenio. Jednostavno je zaćutao i potpuno se posvetio filozofiji. Objaviljivao je stručne radove, posećivao seminare i u „Balkanu“ ispijao vinjake. U Bogdanu se, posle svih ovih godina, probudio zaspali intelektualac koji je konačno postao sit nasilja, primitivizma i oportunizma. Posle najnovije tragedije u Novom Sadu „pro-glasio“ je ličnu, građansku neposlušnost i odlučio da sa svojim studentima ide do kraja. Poštovao je Duleta i nije hteo da mi staje na muku. „Ni on mene nije proganjao devedesetih pa neću ni ja njega sada!“, razmišljao je.

    Profesor Sremac je naručio novu turu i odmah promenio temu.

    „Gde ćeš za Novu godinu gospodine Robespjer?“, pitao je s kiselim osmehom na licu.

    „Komšije u zgradi organizuju doček. Predsednik kućnog saveta kaže da su hrana i piće obezbeđeni, samo da ponesemo kolače. Moja Tina sprema salčiće.“

    „Tako je to kad živiš u ‘Kargujevcu na vodi’! Vama je sve besplatno a ti se opet buniš!“, pecnuo je Dule svog druga iz detinjstva.

    „Samo ti zezaj! Odkad je Lepenički bulevar elitno naselje?“, bunio se Bogdan.

    „Kućnim savetom vam rukovodi matori radikal a doček finansira biznismen koji je bio u svim vladajućim pratijama a živi u stanu samo da se ‘Vlasi ne sete’. Jedino se još u Crveni krst nije učlanio da bi izbegao dobrovoljni prilog.“

    „Dobro Dule, pa nećemo valjda nas dvojica da se svađamo!“, smirivao je Tešić situaciju. 

    Prijatelji su na tenane popili piće, poželeli jedan drugom Srećnu novu i krenuli kućama  na doček. Na izlazu, Bogdan je zatekao mnoštvo ljudi koji su gledali neko gurkanje koje je pretilo da se pretvori u pravu tuču.

    „Sram vas bilo žuti lopovi! Zloupotrebljavate i politizujete tragediju! Držite me, ljudi! Lud sam! Ubiću ga! – pretio je ratoborni cvrcan s kapuljačom na glavi.

    „Pusti ga, molim te!“, odgovorio je drugi učesnik koškanja. „Hoće da se bije, a moli boga da nas rastavite!“

    Profesor se progurao kroz „publiku“ i u gužvi nagazio najkorpulentnijeg posmatrača koji bi bez problema, jednom rukom, sredio tabadžije u pokušaju. Bogdan je klimnuo glavom u znak izvinjenja i kroz centar grada produžio prema svom naselju na obali reke. Na ulazu u zgradu sačekali su ga zvuci rodnog kraja predsednika kućnog saveta: 

    „Moj je tajo po Bosni osvaj’o. Moj je stari opasan ustvari“

    U zajedničkoj prostoriji organizatori na okupu. Što bi na RTS-u rekli „sprovode se poslednje pripreme za doček najluđe noći“! Bogdan je provirio trudeći se da ostane neprimećen ali mu nije uspelo.

    „Dobro veče komšija!“, oglasila se domaćica proslave, supruga lokalnog dobročinitelja. „Nismo hteli da naručujemo pečenje i roštilj, to je nekako seljački. Odlučili smo se za ketering. Biće sve na nivou i ne brinite ja i Boža ove godine častimo!“

    Profesor Tešić je klimnuo glavom i stepenicama se popeo do svog stana iz koga se širio miris kolača koji podsećaju na detinjstvo.

    „Ćao ljubavi, treba da ispečem još jednu turu pa da se polako spremamo za doček na koji mi se baš nešto ne ide.“, poručila mu je žena uz poljubac.

    Namršteno lice Bogdana Tešića prekrio je osmeh. Shvatio je da bi novogodišnju noć mogli provesti na mnogo lepši način od nerviranja uz komšije, turbo folk i ketetering. Bacio je pogled na kutije iz kojih su se pušili već ispečeni salčići i na punu vanglu testa spremnog za dalju pekarsku akciju.

    „Zamesila sam više, planiram da ujutru napravim jednu turu i za moje maturante!“, reagovala je profesorka Tina na znatiželjni pogled svog muža.

    Bogdan je otišao do kućnog bifea, uzeo flašu kajsijevače, nasuo dve čašice, nazdravio i pažljivo predložio.

    „A kako bi bilo da ispečeš sve kolače pa da noćas obradujemo studente i gimnazijalce na blokadama?“

    Tina je popila rakiju, skočila iz fotelje i snažno zagrlila Bogdana.

    „Nije što si mi muž al’ si stvarno genije! Čas ću da napravim još nekoliko tura, deo ću ispeći ovde a ostatak kod Markovića. Komšinica mi dala ključ da zalivam cveće dok su oni na Zlatiboru.“

    Oko ponoći, Tešići su seli u Floridu i krenuli prema Gimnaziji. Tina je Novu godinu sačekala sa svojim maturantima a Bogdan na fakultetu sa budućim inženjerima. Kada je stigao, studenti su ga dočekali pesmom:

    „Priči ovoj nema spora

    Studentima svojim odan.

    Nije bilo profesora

    Kao što je Tešić Bogdan!“ 

  • NA SLAVI KOD SLAVE

    VAISTINU TRADICIONALNO

    Sveti Nikola je i ovde u tuđini najpopularnija srpska slava. Čak 0,12 odsto stanovnika Arizone slavi, 0,06 procenata ide u goste. Svake godine, ista muka – kod koga otići a da se oni drugi ne naljute? Srećom, još negde oko Svetog Alimpija Stolpnika, stiže mi poruka od Slave berberina: ,Na slavu se ne zove ali pošto si ti stari neznobožac, podsećam te da sa gospođom dođeš kod nas za Svetog Nikolaja!“ Devetnaestog sam izašao ranije s posla, kupio ponude, spremio se na vreme a onda još sat vremena čekao ženu da se  dotera.

    ,,Pa nećeš valjda u farmerkama na slavu ako boga znaš?“, beše prvo što mi je rekla.

    ,,Znam draga, ali idemo kod majstor Slave a ne kod patrijarha!“, branim se nevešto.

    ,,Radi kako hoćeš! Nikada ti nećeš razumeti našu tradiciju i običaje! Nego hajde kreći ne želim zbog tebe da kasnim!“, rekla je strogo ali pravično.

    Dok vozim po najvećoj gužvi, trudim se da izbegnem dalju raspravu preispitujući svoj odnos prema tradiciji.

    ,,Hej Google, šta je to tredicija?“, izgovorim tiho dok me je supruga odmerila pogledom hladnijim od piva u,,Staroj Srbiji“.

    Iz zvučnika je stigao odgovor: ,,Tradicija je skup običaja, verovanja, vrednosti,normi, rituala i kulturnih praksi koje se prenose s generacije na generaciju unutar zajednice, društva, naroda ili porodice. Tradicija predstavlja kolektivno sećanje,kulturno nasleđe i temeljni je element identiteta određene grupe ljudi.Ona je istovremeno i stabilan i dinamičan proces koji pomaže zajednicama da očuvaju kontinuitet s prošlošću, ali i da ih prilagode današnjem vremenu.“

    Dok sam pokušavao da shvatim gde grešim, odgovor je već stigao:

    ,,Eto vidiš da sam bila u pravu!“, podsetila me je saobraćajna i životna saputnica.

    Ispred Slavine kuće mnoštvo automobila, dok sam parkirao u susednoj ulici zamišljam slavsku trpezu jer još od jutros nisam jeo. Nasmejani domaćini nam otvaraju vrata i odvode pravo u veliku trpezariju. U čelu sofre sedeo je sveštenik Rata, pored njega doktor Bane, pa profesor Petar, Srpko automehaničar, Buda kamenorezac…

    ,,Svaka čast Slavo, ovde su i sveštenik, i doktor, i učitelj, još ti samo šef stanice fali pa da za istim stolom okupiš najumnije srpske glave u varoši!“, pohvalio sam domaćina.

    Dok nas je Slava vodio u kuhinju, iz zvučnika je pevušio bricín zemljak iz Vojvodine: ,,Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku, jesen je kriva uvek me rasturi siva…“ Utom se ispred nas ukazao ogroman sto prepun svekolikih delicija. Domaćin je ipak osetio potrebu da se zbog nečeg pravda:

    ,,Moju Stanu uhvatio neki grip pa nije stigla da spremi kao obično. Ove godine smo naručili hranu iz restorana… Ne brinite, sve je posno!“

    Na šarenom stolu bilo je svega i svačega: suši iz restorana ,,Harumi“, frižoles (meksička varijanta prebranca) naručeno iz ,,Asadero Toro“, posna sarma od vinovog lista kupljena u arapskoj radnji ,,Ali Baba“, losos sa Aljaske… Ne volim da zanovetam ali iako je sve i posno i ukusno baš nijedno jelo nije srpsko. Majstor Slava kao da mi je čitao misli:

    ,,Ovde su domaći, sitní kolači, donela protinica!“

    ,,Bar nešto!“, prošaputao sam nespretno.

    Punimo tanjire a muzička matrica ubrzava ritam: ,,Spremila nam kuma naša, za užinu paprikaša, malko ladne krmenadle i par sarmi svakom…“ Odmah sam spazio dve prazne stolice pored Srpka mehinačara.

    ,,Ostavio nam Slava mesto. Nije baš u čelu ali rasporedu za slavskom sofrom, u sedište se ne gleda. Pozdravljamo prisutne i prelazimo na predjelo. Protu i profesora poznajem od ranije kao Slavine partnere za preferans dok ostale znam samo iz viđenja. Ispred sveštenika treperi plamen sveće a tu su i ostaci slavskog kolača i žita. Radni dan je, kasno popodne i vidi se da su gosti baš dobro ogladneli.

    Jedni su stigli pravo s posla a drugi tog dana nisu ni doručkovali kako bi ostavili mesto za Nikoljdanske đakonije.

    ,,Domaćine, imaš li vasabi sos?“, oglasio se profesor. Ne ide mi suši ovako na suvo!“

    ,,Ja volim šparglu uz lososa ali je nisam video na švedskom stolu!“, dodao je doktor Bane.

    Posmatram oca Ratomira koji je dostojanstveno oćutao ,,porudžbine“ suseda s vrha sofre a onda je podigao čašu, domaćinima poželeo srećnu slavu a ostalim gostima prijatan ručak.

    Po završetku zdravice javio se Srpko mehaničar koji je sedeo s moje leve strane.Primetio sam da ga nešto muči. Prebirao je po tanjiru a umesto hrane je forsirao rakiju. Pošto se neko vreme snebivao, skupio je hrabrost i obratio se svešteniku:

    ,,Ne zamjeri oče Rato, ja bi’ te nešto pi’to. Gledam ovu hranu na ovom stolu, pa sve nešta mislim kako to ništa nije naše. U nas u Krajini se za slavu sprema prase, sarma, pršut… Što ovi Srbijanci kuhaju ribu i, bože me oprosti, grah? Pa to kod nas samo sirot’nja tako…“

    Navikao na svakojake nardone mudrosti svojih zemljaka, prota se blagonaklono nasmešio i pokušao da pomogne parohijanu.

    ,,Vidiš Srpko, naš božićni post ove godine počinje 28. novembra i traje do sve do Božića. Običaj nalaže da se u tom periodu hrana prilagodi postu pa ljudi jedu ribu umesto drugog mesa, izbegavaju jaja i mlečne proizvode…“

    ,,I u nas se posti al’ ne i za slavu, griota je!“

    Iako mu ne beše lako, sveštenik se i dalje dobro držao. Otpio je malo vina i strpljivo objasnio mehaničaru:

    ,,Pravi post ima dve strane: telesnu i duhovnu i sastoji se kako u uzdržanju od mrsne hrane tako i od rđavih misli, želja i dela. To je vreme kada se više molimo, činimo dobročinstava i stremimo evanđelskim vrlinama. Stoga, Sveti Vasilije Veliki opominje: ‘Korist od posta ne ograničavaj samo na uzdržavanju od jela, zato što je istinski post udaljavanje od zlih dela’“

    ,,E sad mi je lakše!“, odahnu Srpko. ,,Nikome ne činim zlo a za Svetog Varvaru koljem prase jer to naša porodična tradicija!“

    ,,Samo pazi da bude krtina!“, posavetovao ga je Buda kamenorezac.

    Domaćin je sa strane posmatrao šta se dešava za slavskom trpezom, praznio je

    pepeljare,dolivao piće gostima i donosio hleb koji je tog jutra pazario u obližnjoj, francuskoj pekari. Slavini roditelji nikada nisu slavili ali je baba Rada svake

    godine, u ilegali obeležavala Svetog Nikolu. Spremila bi sve što običaj nalaže a onda, dok su sin i snjaja na poslu, zajedno sa unukom bi sekla kolač i vinom prelila žito. Na pitanje čemu tolika konspiracija odgovarala bi: ,,Neću da pravim probleme deci!“ Nažalost, nije dočekala novo veme kada je religija postala pomodarstvo a obeležavanje krsne slave politički poželjno. Sa bakom je nestalo i obeležavanje Svetog Nikole a Slava se okrenuo društvu, devojkama i berberskom zanatu. Po dolasku u Ameriku, puno je radio, kućio se i najzad otvorio frizersku radnju koju su najviše posećivali Slavini zemljaci. Ubrzo je shvatio da gotovo sve njegove mušterije obeležavaju krsnu slavu ali u početku za to nije mario. Godine su prolazile a muškarcima sa Balkana pridružili su se i Rusi, Amerikanci,Indusi… pa se i broj mušterija značajno uvećao. Muški frizerski salon ,,Glory“(eng.slava) brzo je postao omiljeno mesto gde su se pored šišanja uvek mogli čuti vicevi, politički komentari a pre svega najnoviji abrovi. Jednog dana u radnju je ušao crnoputi muškarac koji je od početka komunicirao na iskvarenom srpskom jeziku. Slavu je kopkalo o kome se radi. ,,Za studenta iz nesvrstanih zemalja je mlad a za košarkaša previše nizak!?“, razmišljao je brica. Nova mušterija nije čekala da ga najstor bilo šta pita već se predstavio kako dolikuje.

    ,,Zovem se Karlton oženjen sa Srpkinja iz Zaječar, ima sin Aleksa i ćerka Lakiša. Mi slavi Sveta Petka!“

    Pošto je berberin ostao bez reči, Karlton je objasnio da se prva poseta tazbini poklopila sa šurakovom krsnom slavom. Njemu se to mnogo dopalo pa su žena i on nastavili porodičnu tradiciju u Americi.

    ,,I moj Aleksa kad poraste bude slavi Sveta Petka!“, zaključio je s ponosom.

    Iste večeri, arizonskí brica se dogovorio sa suprugom da će i oni početi da slave Svetog Nikolu. Od tada je prošlo desetak godina a Slava i Stana i dalje poštuju baba Radino porodično nasleđe.

    Oko devet uveče, za sofrom je sedelo dvadesetak zvanica, švedski sto je i dalje bio pun a majstor Slava na visini zadatka. Rakija i vino su pomogli da se svečarska atmosfera  opusti pa su i gosti postali pričljivi i bučni. U neko doba Srpko je tražio da se puste krajiške narodne pesme, Buda je dremao u sedećem položaju dok je doktor Bane želeo da iskoristi prisustvo sveštenog lica da se dodatno obrazuje.

    ,,Imam problem da objasnim deci našu emigrantsku priču o dva Božića. Žena i ja obeležavamo ovaj naš koji ide posle Nove godine ali svi oko nas ga proslavljaju pre. Deca poštuju naš praznik ali traže poklone 25. decembra. Pomozite oče Rato ako boga znate!“, molio je Bane.

    Prota Ratomir je voleo da popije ali je vremenom naučio da to čini lagano uz meze i priču. Odložio je viljušku i nož, otpio gutljaj vina, latio se brojanica i odgovorio doktoru.

    ,,Iskreno, da se ja pitam, kalendare bi trebalo uskladiti jer svi smo na kraju hrišćani.“

    ,,Razumem proto ali šta da radimo dok je ovakvo stanje pa proslavljamo dva Božića, dve Nove godine i jedan rođendan? Valja to deci objasniti a ni meni nije baš najjasnije“

    ,,Ja bih ti posavetovao da im poklone daruješ 25. decembra kako se ne bi razlikovali od ovdašnjih vršnjaka. Za naš Božić fokusiraj se više na duhovnu stranu praznika badnjak, sušeno voće, knjige…“

    Tokom slavske večere, profesor Petar nije menjao piće. Forsirao je škotski viski kako bi doprineo međunarednom karakteru proslave. Delovao je nezainteresovano sve dok se nije povela rasprava o kalendarima.

    ,Ne bih da zvučim zlonamerno ali zar nije krajnje vreme da objasnimo ljudima da i naša crkva proslavlja Božić 25. decembra, Novu godinu 1. janura ali po Julijanskom kalendaru. Ovaj drugi, zvanični, po kome i mi Srbi proslavljamo rođendane i primamo platu zove se Gregorijanski. Prema tome i Sveti Nikola pada 6. decembra po Julijanskom kalendaru!“

    ,,Al’ ga ti zakomplikova profesore!“, pobunio se Srpko između dve krajiške gange koje gruvale iz zvučnika.

    Kao i uvek kada se pomene razlika u kalendarima, prisutni su brzo promenili temu i počeli diskusiju o Vučiću i Trampu. Slava, koji je i dalje stajao po strani spustio mi je ruku na rame i tiho rekao.

    ,,Ovo sa kalendarima je zanimljiva tema, mogao bi o tome nešto da napišeš.“

    ,,Slavo druže, o tome filozoforam već godinama alí slaba vajda. Dosadio sam i bogu i narodu a ponajviše glavnom uredniku!“

  • EPISTOLARNA JADIKOVKA

    PISMA BEZ ODGOVORA

    Dok nas sa svih strana plaše Trećim svetskim ratom, normalan čovek kuka od muke, glupan poslušno guta medijske ćufte i kobasice dok fukara samo potpiruje vatru kako bi sakrila svoja nedela. Jedan domaći portal na kome se mogu pročitati sjajni tekstovi  oživeo je davno zaboravljeni žanr epistolarne komunikacije koja neretko postane   književnost. Tamo se dopisuju neki pametni i knjiški ljudi koji slično misle, isto vide i kritički istupaju. Kako ne bih i sam ponavljao ofucanu frazu „šta ja tu mogu da promenim“, odlučio sam da napišem pisma nekadašnjim prijateljima koji su se dohvatili lošeg društva i iznevereli ideale iz mladosti. Naivno nadam da će im moje pismo pomoći da se pogledaju u u ogledalo i, iznutra, bar malo promene. 

    ✉️ Milan Jovanički, 21000 Novi Sad, Srbija

    Dragi Milane,

    Prošlo je evo već više od mesec dana a ja i dalje nisam siguran da li si to bio ti. Gledao sam na „Šolakovim medijima“, jer drugi nisu prenosili, masovan i dostojanstven protest u našem nekada zajedničkom gradu. U nepreglednoj masi ožalošćenih Novosađana pored tadašnje devojke i kolega s fakulteta prvo sam na tebe pomislio. „Sigurno je i moj gari izašao da protestuje protiv nepravde“, filozofiram naivno. Dok sam završavao neki posao, znaš kako je mora od nečega i da se živi, kolona hrabrih žitelja Újvidék-a selila se  prema Miletićevom trgu. Napaljeni klinci i plaćene siledžije razbijali su tvoj grad koji smo obojica toliko voleli. Sećaš li se Milane koliko smo mrzeli primitivce kojih, sredinom osamdesetih u Novom Sadu gotovo da i nije bilo? Režirani haos se nastavlja a ja već počinjem da brinem za sve vas, meni drage Laloše. Odgovaram šefu na email (ponakad baš zna da bude dosadan), pojačavam ton a na ekranu još veća frka. Mlada novinarka TVN1 pokušava da se probije kroz masu dok joj neki nervozni ljudi blokiraju put. Te prznice su naših godina, deru se psuju, vređaju… zar nas roditelji nisu bolje vaspitali Milane? Kroz galamu, probija se glas iz megafona. Predsednik Srbije. „Došao je da oda poštu nastradalima!“, pomislim. Ali ne gari, on je tu da odbrani prozore i zidove na zgradi SNS, da sačuva ukradene novce i odbrani živu glavu. Dok baca drvlje i kamenje po onima koji su čistog obraza te večeri tražili pravdu, njegovi maskirani kerberi  hapse decu po gradu a poslušnici mu kliču. „Aco Srbine!“, čuje se skandiranje. Među tim polusvetom video sam razna lica što bi Lacika s Detelinare rekao: „Od zla oca i još gore majke!“. Sećaš li se Lacike, bio ti je stalan gost? Predsednik iz zadnjeg džepa onih skupih farmerki izvlači narko dilere a svetina u delirijumu. Dok kamera šara po naprednjacima osetio sam nevericu, šok… Zagrcnuo sam se s kafom koju sam u međuvremenu skuvao. Onaj glavati u drugom redu koji se najviše dere… Pa to si ti čoveče!? Moj prijatelj Milan, konobar iz „Pantera“? Onaj Milan koji mi je tokom vojničkih dana redovno donosio piće na račun kuće a u stvari je odvajao od svog bakšiša. Posle vojske došao sam na studije opet u Novi Sad. I stan i fakultet bili su u drugom kraju grada ali ja kafanu nisam menjao. Dolazio sam autobusom, zbog društva, zbog Lole, Berte, Lacike… ali najviše zbog tebe. Sećaš se kada si me pitao kako mi Srbijanci kažemo reč – gari? „Ortak!“, odgovorio sam kratko. „U jebote vi Šumadinci ste svi u nekom ortačkom biznisu!“. Tim istim Šumadincima objašnjavao sam kako moj drug Milan s Limana pravi čuvene „žurke s programom“ gde se oko ponoći gasi svetlo pa u mešovitom društvu ko koga u’vati i šta se kome zalomi. Nisi bacao jogurt na Skupštinu Vojvodine jer ti nisu dali slobodan dan. A hteo si! Tada sam ti govorio da ćete „autonomaše“ praviti od blata a ti si se čudio kako je moguće da jedan Kragujevčanin ne voli Miloševića. Možda je tada trebalo da ukapiram da je politika varljiva rabota a podaništvo neizlečiva boljka. A možda to ipak nisi bio ti? Nadao sam se da je tako sve do narednog dana kada sam te video u „Informeru“,  u krupnom planu, blizu predsednika, kako se smeješ i vičeš. Srećan si zbog nečega?! Tada već nije bilo dileme. Moj drug Milan, šmeker sa Limana, najbolji konobar u Novom Sadu… postao je ono čega se u mladosti gnušao. Sledbenik korumpirane vlasti čija nedela su dovela do najveće tragedije u njegovom gradu, podguzna muva režima koji ne zna za stid.

    Dugo se nismo videli bivši prijatelju, ni čuli… Imaš li unučiće Milane? Da li si razmišljao da su se i oni mogli naći ispod nadstršnice? Sećaš li se da sam na putu za Kragujevac često svraćao kod tebe da u Panteru popijem piće za srećan put? Posle bih pešice otišao do stanice i ispod te nadstrešnice čekao autobus. U to vreme, predsednici su se menjali svake godine ali nam ništa nije padalo na glavu, nisu nas ubijali po stanicama, školama i  naplatnim rampama. Tada su hapsili lopove a ne hrabre Novosađane, asktiviste i studente. Ovi tvoji su mi i fakultet okupirali a na buduće psihologe, profesore i filozofe bacaju dimne bombe. Mlađi brat vlada našim Novim Sadom a stariji mu hapsi konkurenciju. Srpska Atina se pretvorila se u naprednjačku Tihuanu. Imaš li decu Milane? Da li je to Srbija u kojoj želiš da oni podižu svoje potomke? Stisni zube druže moj, odrekni se sitnih privilegija i pogledaj komšije u oči u kojima ćeš videti suze. One tužne i iskrene zbog tuge prema sugrađanima koji su poginuli nemarom onih koje podržavaš. Uzmi unuka za ruku, prošetajte zajedno do železničke stanica i odajte poštu tim nesrećnim ljudima. Predsednik ne mora zna a ako i  sazna bar malo ćeš ispraviti kičmu što i nije tako loše u našim godinama. Podigni glas Milane, biće ti kaše. Videćeš!

    Tvoj Šumadinac

    📧 Jakov Rabinovič, 66521612 Tel Aviv, Izrael

    Dragi Jakove,

    Poznajemo se već skoro tri decenije i za razliku od nekih meni mnogo dražih ljudi i dalje se dopisujemo. Upoznali smo se u Vašingtonu 1998. godine. Bila je to „škola demokratije“ na američki način. Tamo nas nisu nas tukli, znaju mangupi da se pretvaraju kada treba. Tokom boravka u Americi, obezbedili su nam i stan i hranu pa čak i džeparac tako da smo i zvanično postali „strani plaćenici“. Stigao iz Krasnodara sa juga Jeljcinove Rusije a ja iz Kragujevca („Tamo gde prave Yuga i prodaju Lade!“, komentarisao si). Nas su sledeće godine bombardovali i oterali Miloševića a vama su doveli Putina. Na to stručno usavršavanje pozvali su me kao nezavisnog novinara a tebe kao borca za prava jevrejske manjine u Rusiji. Bili smo mladi, glupi i neiskvareni.  Maštali smo da će u našim „bratskim“ zemljama svi jednoga dana biti ravnopravni i da ćemo konačno živeti kao ljudi. Čudio si se kada sam osuđivao sve zločine tokom građanskog rata u Jugoslaviji, najviše kritikujući one koje su počinili pripadnici mog naroda. Štrecnuo si se i kada smo u većem društvu sedeli sa portparolom Ibrahima Rugove i razgovarali kao civilizovani ljudi. Samo da znaš Jakove, kada sam se vratio u zavičaj, Državna bezbednost je mene zvala na informativni razgovor a ne političara sa Kosova. Vlastodršci u mom kraju uvek su proganjali pogrešne ljude. Tvoj životni san nikada nije bio vezan za Rusiju. Želeo si da se kad tad preseliš u Izrael i u tome si uspeo! Drago mi je zbog toga. Pisao si mi pre nekog vremena da je cela porodica dobila dozvolu za useljenje a ubrzo i državljanstvo. Ne čudi me da se Rusi nisu protivili vašem odlasku jer što bi zlobnici rekli „zmiju ne drži u kući jer bi te mogla ujesti“. Ovo nije moje mišljenje već naša narodna poslovica. Po dolasku u Tel Aviv dobio si stan, posao, deca su krenula u školu a žena i ti ste prvo morali u vojsku. Brzo si se navikao i na sirene za uzbunu, veliš. Meni nekako više prija muzika i žagor unučića, ali neću da ti kvarim! Uvek sam voleo da čitam tvoje email poruke. Lepo si opisivao svoju novu domovinu ali mi je zasmetala mržnja koju osećaš prema komšijama. Pošteno da ti kažem, u prvo vreme sam preskakao te delove a kasnije si već počeo da me nerviraš jer je si sve manje pisao o Zidu plača, Davidovom gradu i Jafi a sve više o preziru koji osećaš prema Palestincima. I tako, uz čitanje i preskakanje, naša korespondencija trajala je eto godinama. A onda si ga prekardašio, moj Jakove! Prošle godine, negde u oktobru poslao si mi poruku punu poluistina i preterivanja u formi „Manifesta kreativne manipulacije“. Prećutao sam. Potresla te je velika tragedija, razumem ja to. Odgovorio da mi je iskreno žao  nevinih izraelskih žrtava koje su stradale  7. oktobra 2023. Pokušao sam čak da te utešim tragičnim pričama iz mog zavičaja ali se ti tu nisi zaustavio. Nastavio si sa otrovnim pismima od kojih se i nama ćelavima kosa diže na glavi. S porastom civilnih  palestinskih žrtava u Gazi tvoj bes i kuknjava o nepravdi postali su nepodnošljivi. Prestao sam da čitam i odmah brisao sve te neiskrene jadikovke. A onda, prošle nedelje,  poslao si mi video link o tome kako je u Izraelu počelo prikupljanje čistokrvnih crvenih junica čiji peopeo se koristi za očišćenje ljudi. U tom dokumentarcu kažu da je on  neophodan za mesto na kojem će biti izgrađen treći jevrejski hram u Jerusalimu. To mesto, Brdo hrama, poznato i kao Esplanada džamija, predviđeno je za izgradnju tog hrama, koji će zameniti Kupolu na steni, sveto mesto svih muslimana. Pa dobro bre čoveče, da li si ti normalan? Babskim ritualom opravdavaš svakodnevna ubistva dece i genocid nad palestinskim narodom. Za godinu dana pobijeno ih je 45.000! Zašto Jakove? Zbog crvenih junica i trećeg hrama!? Pripadaš narodu koji je u  prošlosti mnogo propatio ali vam to ne daje za pravo da zbog svojih religioznih fantazija sa lica zemlje izbrišete drugi narod. I Palestinci imaju svoje ekstremiste sa nekim drugim verskim zabludama ali Izrael je i dalje na svom mestu – i svakim danom se sve više širi. Tvoja, i druga jevrejska, deca imaju šta da jedu, idu normalno u školu i čekaju poziv vojsku čim završe maturu. O tome se ćuti. Ko progovori, osudi genocid, pozove u pomoć zdrav razum biva proglašen antisemitom. Izgleda da vam Gaza nije dovoljna pa ste krenuli i u napad na Evropu. U Amsterdamu, navijači Makabija divljaju po ulicama a policija hapsi one koji su pokušali da ih u tome spreče. U Parizu, vaša fudbalska reprezentacija bez problema igra zvaničan meč. Francizi bojkotuju utakmicu što izraelskim huliganima olakšava posao da napadnu ono malo neobaveštenih fudbalskih zaluđenika. Jakove druže, tvoja bivša domovina, Rusija, kažnjena je zbog agresije i ne nastupa na sportskim takmičenjima. 

    Nemoj više da mi pišeš molim te! Ako ti je do mene baš toliko stalo učini mi jednu veliku uslugu. Ide Hanuka, praznik svetlosti koji traje devet dana. Svake večeri, s porodicom ćeš paliti po jednu sveću na manori. Budi čovek pa jednu nameni palestinskoj deci u Gazi!

    Tvoj bivši prijatelj koji živi u zemlji koja, i od mog poreza, finasira vaše ratne zločine.

    Za razliku od korespondencije knjiških prijatelja iz onog portala, moja pisma će ostati bez odgovora. Niko mi međutim ne može zabraniti da ih, kroz citat, nevešto izmislim.

    „Dobili smo tvoje pismo, pjesmu prijatelju.

    Stihove prigušene nade,

    Utrnulim prstima pišemo odgovor.

    Na preživjelim žicama

    Srcu daju ritam, još pulsiraju

    Na vatrama čovjeka

    Poput feniksa!

    Zar će samo oni pjevati

    One strašne refrene

    Umilnim i prijetećim glasovima

    Refrene sastavljene od pogrdnih riječi

    U upropaštenom jeziku? 

    A. Dedić-K. Monteno

  • DOBROVOLJNO URUŠAVANJE DOSTOJANSTVA

    „MAKE AMERICA GREAT AGAIN“???

    Scena prva – Berlin,  27. februar 1933. godine: U zgradi nemačkog parlamenta u Berlinu izbio je veliki požar koji izazvao ogromnu materijalnu štetu. Nacisti su odmah okrivili Komunističku partiju Nemačke (KPD) i iskoristili ovaj događaj kao izgovor za progon komunista i drugih opozicionih snaga. Požar u Rajhstagu obeležio je dalju istoriju Nemačke jer je Hitler iskoristio nesreću da učvrsti svoju moć i pooštri represivne mere protiv političkih protivnika. Novinar Reichsrundfunkgesellschaft-a (Nemačka državna radio mreža)  pitao je slučajnog prolaznika šta misli o novonastaloj situaciji i dobio sledeći odgovor: „Nisam ja za Hitlera ali neću valjda da podržim komuniste!?“

    Scena druga – Novi Sad, 5. novembar 2024. godine: Kako izveštava TV N1, odgovorni za smrt 14 ljudi u tragediji na novosadskoj Železničkoj stanici još uvek su na slobodi. Uhapšeni su zato aktivisti koji su izašli da izraze tugu i bes zbog zločina korumpirane vlasti. Optuženi su za vandalizam koji su počinili maskirani hiligani unajmljeni od strane SNS-a. Na drugom TV kanalu, novinarka RTS-a usmerava mikrofon prema muškarcu srednjih godina koji odgovara kao iz topa: „Žao mi je ljudi koji su stradali ali šta ćemo kad nam je opozicija kilava i nesposobna!“

    Scena treća – istog dana u Klivlendu, SAD: CNN javlja da je Donald Trump po drugi put izabran za Predsednika SAD pošto je ubedljivo pobedio Kamalu Haris. U kratkoj anketi na ulicama Klivlenda mlada žena tredestih godina, belkinja, izjavila je sledeće: „Nisam veliki ljubitelj Trampove politike ali mi na pamet ne pada da glasam za Kamalu!“

    Analizu podrške  nemačkih glasača Hitleru ostavićemo istoričarima, odgovor na pitanje „ko je kriv?“ jutarnjem programu Pinka a mi ćemo pokušati da objasnimo kako je moguće da na izborima u SAD po drugi put pobedi zamlata poput Donalda Trampa?

    LJUDI, PA JE  LI JE TO MOGUĆE?

    Na predizbornom skupu u Ajovi 2016. godine, Tramp je rekao sledeće: „Mogao bih da stanem na sred Menhetna, da redom pucam u prolaznike pa ni tada ne bih izgubio nijednog birača!“ Ovom izjavom želeo je da istakne lojalnost svojih pristalica i bio je u pravu jer je odmah potom pobedio Hilari Klinton i postao 45. Predsednik SAD. Osam godina kasnije, Donaldov narativ postao je puno sočniji. Tokom ovogodišnje kampanje lagao je za sve pare. Koristio retoriku koja dehumanizuje migrante, nazivajući ih „životinjama“ i optužujući ih za „trovanje krvi“ nacije. Potom je tvrdio da u pojedinim američkim školama, nastavnici menjaju pol svojih učenika bez saglasnosti roditelja. Zatim, tokom  predizbornog skupa u Milvokiju, pred hiljadama pristalica, Tramp je dohvatio je držač mikrofona i pantomimom prikazao čin oralnog seksa. Naravno tu nije kraj jer je tokom čitave  kampanje vređao žene, sugerisao je da će koristiti vojsku za obračun sa političkim protivnicima a najviše od svega dojmila ga je kuratost pokojnog golfera Arnolda Palmera sa kojim se pre mnogo godina zajedno tuširao. Ovo je samo nekoliko primera iz arsenala Trampovih prostakluka. Što reče  reditelj Kokan Mladenović: „Izbor Trampa na mesto prvog čoveka SAD samo je  dokaz da Srbija nema monopol na glupost!“

    Prva pobeda Donalda Trampa 2016. mogla se tumačiti kao slučajnost, odstupanje od norme, greška… Amerika ga je sada izabrala po drugi put i pomogla „ekranizaciju“ najgoreg scenarija! Pobedio je osuđeni kriminalac, hronični lažov koji je pokušao da poništi rezultate prethodnih izbora i poveo naoružanu rulju na Kapitol, koji Ameriku naziva „kantom za smeće savremenog sveta“ … Odgovor na pitanje – kako je to moguće?, najpre zahteva objašnjenje –  ko je sve glasao za „lepog Donalda“? 

    Za početak, glasali su Jugosloveni! I ovoga puta Srbi, Bošnjaci i Hrvati koji žive u Americi dali su bezrezernu podršku republikancima. Od kada su pre tridesetak godina emigrirali u  SAD, svaka baka i deka,  nana, dedo i staramajka bez poznavanja engleskog jezika, uredno su od države iskoristili sve vrste socijalne pomoći, besplatno zdravstveno osiguranje i na kraju stekli penziju. Za razliku od demokrata, Tramp se zalaže za drastično smanjenje socijalnih fondova, ukidanje Obaminog programa zdravstvene zaštite i za privatizovanje penzionog fonda. Pošto se ni u zavičaju nisu baš najbolje slagali s logikom, stara garda i u tuđini nastavlja po starom. Pa tako, Srbi demokratama nisu oprostili  bombardovanje ali su njihove komšije brzo zaboravile podršku tokom građanskog rata. Sve ovo ne predstavlja veliko iznenađenje jer Tramp je tipičan primer balkanskog foliranta. Pretvara se da je domaćin, kobajagi je religiozan a „žene tretira kao stoku“. Jedina mana mu je što ne pije rakiju ali zato mrzi strance pa su mu Balkanci šljivovicu progledali kroz prste.

    Sledeća etnička grupa koja je glasala u korist svoje štete su Latinomerikanci. Pri kraju Trampove prdizborne kampanje, na mitingu u njujorškom Medison Skver Gardenu, malo poznati komičar Toni Hinčlif nazvao je Portoriko ostrvom plutajućeg đubreta dok je Meksikancima zamerio da se preterano – razmnožavaju! Latinoamerikancima to nije preterano zasmetalo jer im je očigledno najvažnije zalaganje republikanca da se uspostave „porodične vrednosti“ i ukine abortus. Proterivanje nelegalnih migranata među kojima sigurno ima i članova njihovih familija kao i činjenica da ih njihov lider smatra običnim smećem ovoga puta su slatko progutali kao „dulce de leche“.

    Posle ovih izbora, s pravom se možemo zapitati – šta je to u ženskom biću što ga vodi prema mizogenom ‘tiću, ovoga puta s narandžastom ćubom? Ovo je drugi put da je „mačo Donald“ pobedio ženu i to najviše zahvaljujući glasovima pripadnica lepšeg pola koje su kao omađijane zaokružile ime osuđenog silovatelja koji je svojevremeno izjavio „da mu Ivanka nije ćerka rado bi se sa njom zabavljao“ kao i to da čim ga vide „žene mu  dozvoljavaju sve pa i da ih odmah uhvati za…“. Uprkos svemu tome, čak 55% belih žena svesno je glasalo protiv svojih ljudskih prava. Dati poverenje demagogu čiji je glavni cilj da država donosi odluke vezane za kontracepciju, veštačku oplodnju i abortus predstavlja neviđenu samodegradaciju ženske populacije u SAD.

    Pored Srba, Hrvata i Bošnjaka, Donald Tramp je uspeo da ujedini bračne parove pošto je i većina  muškaraca u najboljim godinama bezrezervno podržala velikog poštovaoca porodičnih i hrišćanskih vrednosti. Zaklinjanje u crkvu i porodicu samo je još jedan efikasan način da ove „muškarčine“ opravdaju mizoginiju, rasizam, homofobiju i etničku diskriminaciju svakog ko se od njih po bilo čemu razlukuje. Svi oni veruju da Tramp brine pre svega za obične ljude u zemlji u kojoj su klasne razlike nepojmljive, zaboravljajući pritom da je tokom prvog predsedničkog mandata, linearno smanjio porez svima pa su jedni uštedeli stotine a drugi milijarde dolara. 

    LUDNICA, ŠTA JE OVO?

    Pošto znamo ko je glasao, pokušaćemo da objasnimo i zašto. Prvo pravilo u politici je da se protivnik nikada ne sme podceniti. Demokrate su uporno insistirale kako je došlo vreme da Tramp plati političku cenu za štetu koju je naneo američkoj demokratiji. Umesto toga, njihov suparnik je po sistemu „čega se pametan stidi tim se onaj drugi ponosi“ pa je sve mane predstavio kao svoje najjače adute. Tako su četiri krivična dela za koja je optužen samo ojačala njegovu dominaciju u Republikanskoj partiji. Kao glavni razlog neslaganja sa Bajdenovom politikom, prosečni američki birač navodi pad životnog standarda. Međutim, to jednostavno nije tačno! Tokom poslednjih šesnaest godina u SAD se živelo veoma pristojno. Problem je što su Amerikanci razmaženi i kao mnogi drugi (Šveđani i Norvežani na primer) traže preko hleba pogaču. Podlegli su  desničarskom populizmu tražeći promene po svaku cenu. Upecali su se na migrantski mamac koji se vešto koristi za zastrašivanje narodnih masa. Ako Tramp ispuni obećanje i protera sve strance koji nelegalno borave u Americi, postavlja se pitanje ko će zidati zgrade, kopati ulice, izbacivati đubre…? Ogorčeni „čistokrvni Amerikanci“ to sigurno neće. 

    Šta očekivati od Trampa u drugom mandatu? Obećao je najveću deportaciju migranata u istoriji SAD-a, uvođenje visokih carina na uvoz, zamrzavanje ekoloških sporazuma, reformisanje zdravstvene zaštite i ideološke promene u obrazovnom sistemu. Normalan svet se s pravom pribojava da će Tramp, na domaćem terenu, iskoristiti vojsku protiv svojih političkih protivnika. Ako se bude držao svoje retorike, Amerika će se brzo  pretvoriti u diktatorski režim poput prva dva sa početka naše priče. Imajući sve ovo u vidu, nameću se dva moguća scenarija. Prema prvom, neće se ništa dramatično dogoditi baš kao ni pre osam godina. Oni malo mudriji saradnici, pustiće Trampa da zadovolji taštinu glupirajući se u medijima a ispašće i veliki  „mirotvorac“ dajući Putinu osvojene teritorije i poslati kolegu Zelenskog u istoriju. Migrant Ilon Mask pomoći će  da napravi red u državi a migrantkinja Melanija – u spavaćoj sobi. Oni drugi, u medijima poznati kao teoretičari zavere, smatraju da je prvi predsednički mandat bio samo generalna proba za uništenje savremenog sveta. Podsetimo da je baš tada uspešno sprovedena i vežba opšteg, globalnog zaključavanja. Ovoga puta, Donald Tramp stupa na mesto predsednika SAD u trenutku kada se vode ratovi u Ukrajini i Gazi, u vreme kada širom Evrope buja nacionalizam a u Italiji, Austriji, Mađarskoj, (uskoro izgleda i u Nemačkoj) vlast drže desničarske konzervativne partije. Svi se jako naljute kada se zvanična politika većine razvijenih zemalja sveta poredi sa fašizmom. A po čemu se ona to razlikuje? Svi su bez izuzetka neprijateljski raspoloženi prema strancima, zalažu se za proterivanje migranata, koriste huligane za obračun sa političkim protivnicima… Jedina razlika je odnos prema Jevrejima koji su od nekada progonjenog naroda postali međunarodno zaštićena vrsta. Nije važno koliko Palestinaca pobiju, Netanjahu i njegovi saveznici su uvek u pravu. Ko drukčije kaže, kleveće i laže i lepi mu se etiketa antisemitizma.

    Intelektualna elita, koja je svojom političkom korektnošću Trampa i njemu slične  dovela na vlast, strahuje da nam se bliži Treći svetski rat. Njihovi ljuti protivnici, bliski konspirativnim teorijama, poručuju da će budući globalni sukob izgledati sasvim  drugačije od onih koji su svet zadesili u prošlom veku. Po njihovom mišljenu finansijski moćnici su već odredili uloge: politički vukovi će nastaviti sa sejanjem mržnje, vojni sokolovi će ginuti a ovce će iz  zaključanih stanova sve to pratiti u direktom prenosu. Samo će  iživljavanje u Gazi trajati večno!

  • Začarani krug osvete: STO ZA JEDNOG, NESREĆA ZA SVE

    „Ljudsko ludilo je često vešta, i kao mačka, prepredena stvar. Kad vi mislite da je pobeglo, ono se možda samo preobrazilo u još finiji oblik.“

    Herman Melvil: „Mobi Dik“

    Kapetan broda Pikvod, Ahab, doživljava ličnu tragediju kada mu beli kit, Mobi Dik, nanese tešku povredu zbog čega ostaje bez noge. Ovo iskustvo ostavlja trajnu psihološku ranu, iz koje se rađa mržnja i potreba da se osveti životinji koja ga je unesrećila. Ahabov lov na Mobi Dika postaje njegova opsesija, životna misija u potrazi za iskupljenjem. Ahab je opsednut idejom da uništi Mobi Dika, pretvarajući svoju osvetu u destruktivnu silu koja na kraju ugrožava ne samo njega već i čitavu posadu. I dok je najpoznatiji kit svetske knjževnosti izbegao odmazdu pomihnitalog kapetana, milioni nedužnih ljudi stradalo je u nebrojenim osvetama svojih dželata. 

    OKO ZA OKO

    Osveta je složen koncept koji se definiše kao čin vraćanja nepravde ili nanošenja bola nekome ko je prethodno učinio zlo drugoj osobi. Osveta je prisutna u različitim kulturama, u mitologiji, religijskim tekstovima i književnim delima kao univerzalna  motivacija za nemilosrdne postupke pojedinaca, grupa i nacija. Reč je o najprimitivnijem vidu reakcije na pretrpljenu nepravdu i duboko je ukorenjena u ljudskom biću. Osveta se međutim ne pojavljuje kod životinja koje su prirodno usmerene pre svega na zaštitu svog potomstva ili čopora. Ljudska reakcija na pretprljeno zlo  ide korak dalje i podrazumeva plansku odmazdu i karakteristična je samo za „najintiligentniju“ biološku vrstu. 

    U doba antičke Grčke, osvetom se postizala politička dominacija. Vođen željom da se osveti za ranija persijska razaranja grčkih polisa, Aleksandar Veliki je sproveo odmazdu nad Persijskim carstvom. Njegova osveta kulminirala je 330. godine pre nove ere spaljivanjem persijske prestonice – Persepolisa, čime je poravnao stare račune i pokazao moć novog grčkog carstva. Osveta je u tom periodu posmatrana kao čin uspostavljanja časti i pravde u svetu u kom je dominirala vojna moć. Motivisan osvetom, princip „oko za oko“,  uveden je u pravni sistem Rimskog carstva i služio je za kažnjavanje  pobunjenika i antagonističkih naroda . Tako se Julije Cezar, „po zakonu“ svetio Galima, koje je smatrao neprijateljima Rima. U Srednjem veku, osveta je postala deo društvenih i porodičnih obaveza. Tada se po prvi put upoznajemo sa terminom – krvna osveta.  Reč je o tradicionalni običajbom pravu po kome članovi porodice, klana ili zajednice traže pravdu za ubistvo svojih bližnjih tako što kažnjavaju počinioca i njegovu familiju. U feudalnom društvu vladao je sistem vrednosti u kome je krvna osveta bila društveno prihvaćena. U Škotskoj i Irskoj na primer, običajna odmazda bila je način održavanja porodičnog ugleda i društvenog položaja. Na Balkanu, krvna osveta je prenošena sa generacije na generaciju kroz kodekse običajnog prava, kao što je Kanon Leke Dukađinija u Albaniji. Slično je bilo i na Srednjem Istoku i Kavkazu, u Jemenu i nekim delovima Turske. Porodice su dakle imale obavezu da ubistvom vrate čast i uspostave pravdu po vlastitim pravilima. U periodu renesanse i baroka, Evropa je dobila poseban ritual u vidu dvoboja i to najčešće zbog uvrede ili povrede časti i ugleda. Tokom 19. veka, ideja osvete dobila je političku i nacionalnu dimenziju. Francuska revolucija i kasniji Napoleonovi ratovi doprineli su oblikovanju evropskog nacionalizma, gde je osveta korišćena kao pokretač za buđenje i jačanje osećaja etničke pripadnosti. Početkom 20. veka, osveta dobija globalnu dimenziju kroz međudržavne sukobe i vojne akcije vođene kao odgovor za poraze u prošlosti. Ona postaje politički i ideološki instrument koji motiviše narode i države da uđu u sukobe neslućenih razmera.

    Poraz Centralnih sila (Nemačka i Austrougarska) u Prvom svetskom ratu i odluke Versajskog mirovnog sporazuma kod Nemaca su stvorili osećaj kolektivnog poniženja. Hitler je iskoristio ovakvo raspoloženje za popularisanje nacističke ideologije i promociju osvete koja se ubrzo pretvara u opšti rat protiv čitavog sveta. Osveta je tako postala pokretač koji je su političari iskoristili za mobilizaciju masa i opravdanje nasilja. Jedan od najstrašnijih primera tog osvetničkog impulsa dogodio se u Kragujevcu i Kraljevu gde su oktobra 1941. godine nemačke trupe streljale više hiljada civila kao odmazdu za smrt svojih vojnika. Okupator je brutalno sproveo masovnu osvetu po principu „100 civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika“.

    ZUB ZA ZUB

    Osećaj istorijske nepravde zbog zločina tokom Drugog svetskog rata izazvao je  nacionalne traume i kod naroda bivše Jugoslavije. Početkom devedesetih, intelektualna „elita“, mediji i raspojasane narodne mase kopaju po ranama prošlosti u potrazi za gresima svojih komšija. Politički lideri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini koriste probuđeni nacionalizam za jačanje etničkih tenzija. Rat u Hrvatskoj i Bosni postao je poligon za niz osvetničkih akcija u kojima su svi narodi počinili teške zločine. Srbi, kao najbrojniji i vojno najsnažniji počinju da se svete za sve nepravde koje su im nanete tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Uz opravdanje da ne žele da im se ponovi Jasenovac, srpsko rukovodstvo naređuje opsadu Sarajeva, koja je trajala skoro četiri godine, kao i masakr nad bošnjačkim civilima u Srebrenici. Različiti događaji tokom građanskog rata u Jugoslaviji pokazuju razornu moć osvete koja se koristi za potvrđivanje etničke superiornosti i lečenja kompleksa iz prošlosti.

    Napadi na Svetski trgovinski centar i Pentagon 11. septembra 2001. godine izazvali su šok u Americi i probudili osećaj ranjivosti i želju za odmazdom. Teroristička mreža Al Kaida odmah je preuzela odgovornost za napade ali su SAD, osim Avganistana, bombardovale i Irak iako ova zemlja nije imala nikakve veze sa ovim napadima. „Rat  protiv terorizma“ pretvorio se u dugogodišnju invaziju uz hiljade civilnih žrtava.

    Prva vojna intervencija posle raspada SSSR-a dogodila se 2008. godine kada je Rusija  intervenisala u Gruziji. Putin je podržao separatističke regione Južnu Osetiju i Abhaziju i nakon sukoba ih priznao kao nezavisne države. Rusija je tako osigurala trajno prisustvo i vojni uticaj u ovim oblastima. Aneksija Krima 2014. godine i sukobi u regionu Donbasa 2022. pokazali su da Rusija oseća duboku frustraciju zbog gubitka uticaja u regionu. Predsednik Vladimir Putin reaguje na prozapadne težnje Ukrajine i odlučuje da „ispravi krivi Dnjepar“. Rat u Ukrajini kome se kraj ne naslućuje, podseća na osvetnički čin prevarenog muža prema nevernoj ženi. Posledice ovog razvoda su desetine hiljada ubijenih i ranjenih na obe strane. 

    POSTAJEMO ONO ČEMU SE SVETIMO

    Najnoviji i ujedno najsuroviji primer brutalne osvete predstavlja izraelski odgovor na teroristički napad Hamasa koji se dogodio 7. oktobra 2023. godine tokom muzičkog festivala Sukot. U ovom napadu poginulo je više od 1.200 civila, što je izazvalo osećaj kolektivne traume u izraelskom društvu. Ubrzo, Izrael pokreće intenzivne vazdušne i kopnene napade na pojas Gaze. Svakodnevno bombardovanje ove gusto naseljene oblasti traje više od godinu dana a broj palestinskih žrtava premašio je 45.000. Epilog  svirepog i nesrazmernog odgovora Izraela na teroristički napad protivnika približava se odnosu od 40 nedužnih palestinskih žrtava za jednog jevrejskog civila. Asocijacija na poznate nemačke odmazde iz Drugog svetskog rata bolno je neizbežna. Ovaj događaj nosi posebnu težinu i dodatnu simboliku jer izraelska zajednica, čiji su preci pretrpeli strahovito stradanje tokom Holokausta, danas sprovodi osvetničku akciju srazmernu onima koje su nekada sami iskusili. U početku, izraelski odgovor na teroristički napad bio tumačen kao samoodbrana da bi kontinuirano i intenzivno bombardovanje Gaze izazvalo mlaku osudu jednog dela međunarodne zajednice i otvorilo mnoga pitanja o etičkoj granici između odbrane i prekomerne odmazde. Analitičari smatraju da ovaj slučaj predstavlja i moralnu dilemu koja se tiče celokupnog izraelsko-palestinskog konflikta. S jedne strane, Jevreji koji su u prošlosti i sami doživeli genocid, imaju duboko ukorenjen osećaj nesigurnosti i potrebu za preživljavanjem, što se često prikazuje kao legitimna osnova za vojne akcije. S druge strane, korišćenje nesrazmerne  vojne sile prema civilnom stanovništvu u Gazi budi osećaj moralne odgovornosti i dodatno osvetljava duboke protivrečnosti izraelske spoljne politike. Njihova vojna strategija otvara pravno i etičko pitanje: do koje granice se agresija može smatrati legitimnom odbranom, a kada prelazi u nepravednu, krvavu osvetu?

    Realnost nažalost pobija filozofske dileme jer katastrofalne posledice po civilno stanovništvo u Gazi su očigledne – razorene su škole, bolnice, vodovodne mreže i stambeni objekti. Humanitarna kriza eskalira iz dana u dana a nedostatak vode, hrane i medicinske pomoći, doveo je stanovništvo na ivicu preživljavanja. Desestine hiljada  ljudi je raseljeno, dok se preživeli suočavaju sa trajnim fizičkim i psihološkim posledicama sukoba. Za to vreme, najmoćnije zemlje sveta predvođne SAD podržavaju izraelsku agresiju i finansiraju neviđeno etničko čišćenje i ratne zločine u pojasu Gaze. Strogo kontrolisani mediji brane neodbranjivo a kritike izraelskog genocida proglašavaju za antisemitizam. Završna faza višedecenijskog sukoba na Bliskom istoku podseća na partiju tenisa u kojoj jedan takmičar koristi reket a drugi minobacač. Dok vladaju takva pravila ishod meča je unapred poznat a beskonačni ciklus nasilja i osvete u kojem se suparnici smenjuju kao žrtve i osvetnici, stvaraju začarani krug nasilja iz kog je nemoguće izaći. 

    Osveta po pravilu prevazilazi granice racionalnog i moralno prihvatljivog, uvlačeći pojedince, društva i čitave nacije u beskonačan ciklus represije. Ona ne pruža istinsko olakšanje niti donosi istinsku pravdu; umesto toga, stvara prividnu ravnotežu koja može kratkoročno zadovoljiti osećaj povređenosti, ali dugoročno vodi samo dubljem haosu i patnji. Kao što je kapetan Ahab, vođen mržnjom prema belom kitu, izgubio sposobnost da razlikuje pravdu od sopstvenog bola, tako i moderne države, pod izgovorom kolektivne odgovornosti, besomučno krše sve pravne, moralne i humanitarne norme. Osveta, tako  postaje simbol nesposobnosti da se sagleda širi kontekst konflikta i da se pronađe suštinski odgovor za nanetu nepravdu. Jedini izlaz iz ovog začaranog kruga nasilja leži u promeni kolektivne svesti i u izgradnji globalnog sistema vrednosti koji stavlja čovečnost iznad primitivnog impulsa za odmazdom… Ili da savet potražimo od životinja koje ne znaju za osvetu.

  • PUTEVI ME SVI TEBI VODE

    Kragujevac – četvrt veka kasnije

    Kad god dođem u zavičaj obavezno svratim do prijatelja s kojim se družim još od  detinjstva. Drag čovek kome je postavljanje pitanja jača a slušanje odgovora slabija strana. Čim smo se pozdravili usledilo je prvo pitanje: 

    „Koliko je tačno vremena prošlo od kako si se preselio u Ameriku?“ 

    „Dvadeset pet godina!“, odgovaram.

    „Kako bre dvadeset pet godina?“, ponavlja s nevericom.

    „Pa lepo dve i po decenije!“, ubeđujem ga.

    „Nemoguće!“, nastavlja on razgovor po svaku cenu.

    „To ti je prijatelju ravno četvrt veka, kao kad bi, daleko bilo, SNS vladao Srbijom još ovoliko!“, objašnjavam plastično ne bih li prekinuo jalovu  diskusiju.

    I zaista, iz Kragujevca sam otišao 1999. godine ali ga nikada nisam napustio. Tokom svih ovih godina, u Americi sam menjao poslove i adrese, stekao državljanstvo, izgubio kosu, dobio unučiće, naučio svaku ulicu u Arizoni ali Kragujevac je bio i ostao moj grad kome se rado vraćam. Od trenutka kada avion sleti na renovirani surčinski aerodrom preko Beograda na vodi, naplatne rampe u Batočini svi putevi vode u Šumadiju.

    Nekad i sad

    Poseta rodnom gradu budi stare uspomene. Prolazak pored benzinske pumpe i danas me asocira na čekanje u redu za gorivo („Slobini svatovi“) a poseta „Lepoj Breni“ na „Dafiment banku“. I dalje, bez greške, prepoznajem ulice kojima sam u mladosti šetao a koje sada nose druga imena. Nevešto ignorišem nakaradne zgrade koje su u poslednje vreme nikle bez ikakvog reda. U mojim godinama svi smo se fizički promenili ali još uvek prepoznajem stare prijatelje. Neke po osmehu, druge po stilu odevanja a one koji su najviše propali – po glasu. Za ovih dvadest pet godina, Kragujevac se puno promenio a opet, na neki čudan način ostao isti. Nema Miloševića ali tu je Vučić, umesto Džade „načelnikuje“ Dašić… Početkom oktobra, u Srbiji su me dočekali protesti. Prosvetari su izašli na ulice a zemljoradnici blokirali puteve. I jedni i drugi traže da vlast ispuni ranije data i potpisana obećanja. Kasnije čujem da je BIA uhapsila jedan broj demonstranata i to zbog „špijunaže”. Godine prolaze, režimi se menjaju ali služba ostaje. Ne treba zaboraviti da od kada je sveta i veka u Srbiji je svako radio svoj posao – BIA bije, OZNA dozna jer je UDBA naša sudba!

    Autentična i postojana („kano klisurina“), vremenu uspešno odoleva kafana „Stara Srbija“. I ovoga puta, tamo sam prvo svratio i zatekao poznata lica meni dragih ljudi. Raspored stolova se promenio ali ne i sastav gostiju. Kao i uvek tu su  novinari, penzionisani profesori, slikari i drugi znani i neznani Kragujevčani. Za centralnim stolom sede stari prijatelji, oni s kojima sam delio godine raspleta i dane bombardovanja. Tada smo još radili u „Nezavisnoj Svetlosti“. Dok pričaju o poslu gledaju jedni druge pravo u oči i uz anegdote iz prošlih vremena sećaju se kako je nekada bilo. Slušam ih pažljivo a pošto sam svoje „bure“ odavno popio, polako gustiram espreso i gusti sok. Piće na stolu je drugačije ali je osećaj isti. 

    Priče koje rastu

    Tokom boravka u zavičaju nisam samo bančio po kafanama. U Knjaževsko-srpskom Teatru, gledao sam predstavu „Veliki inkvizitor”. Sjajna postavka i nezaboravno izvođenje dvojice mladih glumaca koji su me energijom i emocijom preneli u svet klasične ruske literature i nanovo probudili neke večne dileme. Kao matori konformista beležim jedan naizgled beznačajan detalj sa kojim sam tokom predstave jedva izašao na kraj. Dva sata sedenja na tvrdim metalnim stepenicama bez naslona iskustvo je koje sigurno neću prepričavati unucima. S druge strane, možda je baš u tome poenta da se mučenjem publike podcrta autentičnost predstave. Jer ako Dostojevski ne izazove neku vrstu unutrašnje nelagode onda ga je teže razumeti. Planirao sam da pogledam i predstavu o „Zastavi“, ali me je prijatelj na vreme upozorio da se i ona prati sa „gvozdenih tribina“. Lokalpatriotizam na stranu ali u ovom slučaju, odlučio sam da  poštedim svoja leđa i uživanje u ovom komadu ostavim za neki drugi put.

    Narednog dana još jedan umetnički događaj za dušu! Imao sam sreće da posetu zavičaju tempiram  baš u vreme kada je u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji održana promocija nove knjige Gorana Joksimovića. Kroz svoje pesme i priče Joksa već godinama, na najbolji način oslikava duh našeg grada. Od „Učitelja u kratkim pantalonama” do „Priča koje rastu”, svaka napisana reč opisuje putešestija jedne generacije koju će Kragujevčani dugo pamtiti. Ova promocija nije bila samo predstavljanje knjige, već i susret sa divnim ljudima i povratak u vreme kada je sve bilo jednostavnije. Ponovo sam osetio onu posebnu, neponovljivu toplinu koju samo rodni grad može da pruži, dok su reči mog prijatelja ispunile ne samo prostor Gimnazije, već i svaki kutak mog sećanja.

    Uvek su me nervirali posetioci iz inostranstva skloni poređenjima u stilu „tamo i ovde“. Ipak, poseta kragujevačkim prodavnicama ne može a da ne izazove šok kod svakog poštenog „gastarbajtera“. Cene osnovnih životnih namirnica tako su bezobrazno visoke da ne zaostaju za onima u Njujorku, Minhenu ili Parizu. Dok se pitam kako običan čovek u Srbiji sastavlja kraj s krajem, u redu ispred kase čujem komentar jednog dekice: „Jeste malo skuplje ali bar ima svega!“ I dok je litar benzina najskuplji u regionu, kragujevački taksi je definitivno najeftiniji. Od centra grada do Bagremara 250 dinara a pored vožnje u cenu ulazi i besplatna zabava. Osim tradicionalno nadrndanih i besnih postoje i beskrajno duhoviti taksisti od kojih se mnogo toga da naučiti. 

    „Sve je otišlo u majčinu!“, poručuje mi vozač ružičastog renoa. „Devojke prve prilaze mladićima dok ovi somovi samo bulje u mobilne telefone. Babe mi pričaju masne viceve a glumci iz Beograda ‘vataju na slavu kako bi se ogreb’li za besplatnu vožnju… I sve to za dve-tri ‘iljade dnevno… Iljadile se dabogda!“, poručuje grmelj sa bradom do pojasa.

    Moderna kasaba

    Kragujevac nikada nije bio grad koji će vas na prvi pogled oduševiti svojom lepotom. Turski urbanisti su postavili temelje, a oni koji su došli posle njih nisu učinili mnogo da arhitekturu prilagode novom vremenu i učine je funkcionalnijom. Centar grada je i dalje skučen, tesniji nego ikada ranije. Ima tu svakojakih stilova gradnje – od socijalističkih zdanja i neobičnih modernističkih zgrada, do stariih, zapuštenih fasada i napuštenih lokala. Prolazeći pored ovih građevina, osećam se kao da gledam licidersko srce na Krstovdanskom vašaru – previše boja i sladunjavog ukusa bez imalo smisla. Srećom, postoje delovi grada gde je duh Kragujevca uspeo da pronađe ravnotežu – Veliki park i Šumarice na primer. Uređeni, osvetljeni, sa stazama za šetnju i odmorištima konačno su dobili značaj kakav zaslužuju. Prolazeći pešačim stazama sećam se vremena  kada smo biciklama jurili između penzionera koji su bezbrižno šetali sa rukama na turu i novinama u zadnjem džepu. Nedeljom, bio je tu i neizbežni tranzistor sa koga su pratili kombinovane prenose fudbalskih utakmica. Ovoga puta ja sam u ulozi šetača. Ruke držim u džepovima a umesto emisije „Vreme sporta i razonode“ slušam prijatelja koji za razliku od onog s početka priče ne pita mnogo jer sam ima spreman odgovor na svaku temu. Između dva monologa, pored nas je prozujao mladić na električnom trotinetu. Drugar se malo brecnuo a onda spremno prokomentarisao:

    „Kaže mi koleginica s posla da je njen verenik kupio skuter. Pogledam je s blagim osećajem žaljenja a onda je očinski posavetujem: ‘Drago dete ako tvoj budući muž vozi troninet ti s punim pravom treba da zadržiš devojačko prezime’!“

    Dok prolazimo pored nakaradne reklame „Big shopping dani“, vidim grupu tinejdžera načičkanih na klupama preko puta košarkaškog. Sede mirno s kapuljačama na glavi, zagledani u telefone i bez reči „uživaju“ u čistom vazduhu. 

    „Vidi ih,“ kaže prijatelj sa smeškom, „mi smo nekad dolazili u park sa gitarama u  kožnim jaknama, a ovi nose laptopove i piju kafu iz plastičnih čaša. Eeeh, gde ide ovaj svet!?“

    Klimam glavom prisećajući se dana kada smo se baš u ovom parku svakodnevno sastajali posle škole. Danas su tu neki novi klinci sa posve drugačijim interesovanjima. Veliki park je zadržao lepotu i šarm samo je promenio aktere i način zabave. Danas sam ovde posetilac, dosadni čilager koji šetnjom ubija vreme  dok je ulogu domaćina preuzela nova generacija. 

    Prijatelj predlaže da svratimo „Kod Dučića“. Dok zauzimamo mesta u bašti kafića,  pričljivi drugar setno zaključuje:

     „Lako je tebi da uživaš u zavičaju kad dođeš na kratko pa bi k’o mlad majmun voleo sve da vidiš. Prijatelju moj, ovaj grad je daleko od onog što je nekad bio. Na niske je grane  Kragujevac pao kada u Zastavi ne prave automobile, Radničiki ne igra na stadionu „Čika Dača“ a u Picmali više nema švaleracije. Napravili dušmani put pa nam pokvarili posao!“