Oznaka: blog

Indijanci u SAD i Srbi na Kosovu

Zamolio sam svog veštački inteligentnog prijatelja ChatGPT, kome od milja tepam „Čale“, da mi pomogne oko hroničnog zdravstvenog problema. Naime, posle medijskih udara sa domaćih i svetskih TV kanala redovno se javljaju akutni simptomi koji mi nikako ne daju mira. Detaljno ih opišem „Čaletu“ i posle desetak sekundi dobijem odgovor: „Waterboarding je oblik mučenja koji podrazumeva simulaciju davljenja. Ovaj metod izaziva ekstremni strah i osećaj gušenja. Osoba fizički ne može da udahne vazduh ali ostaje svesna i pod kontrolom mučitelja. Iako ne ostavlja trajne fizičke povrede, waterboarding izaziva intenzivan osećaj panike, nemoći i akutnu fizičku patnju.“ Nije što mi je jaran ali me stvarno poznaje u dušu.

MEDIJSKI PRIORITETI
I zaista, medijski davitelji ne gube vreme. Saznajemo tako da je Donald Tramp, posle dva neuspela atentata, i dalje širi rasističke dezonformacije o tome kako emigranti iz Haitija jure kućne ljubimce američkih domaćina iz Springfilda da bi ih konzumirali za nedeljni ručak. Džaba su gradonačelnik, guverner i senator demantovali laži narandžastog klovna jer ih Trampovi sledbenici ne slušaju i uzimaju „pravdu“ u svoje ruke. Počeo je pritisak na imigrante ovog malog grada u državi Ohajo. Rasistički ispadi i pretnje uznemirili su nesrećne ljude iz Haitija koji su se u Ameriku inače legalno doselili pa više ne smeju da idu na posao niti da decu puste u školu. U nastavku Dnevnika, nakostrešeni astronauti zarobljeni u kosmosu tokom miisije Boing Starlajner, javljaju nam da će ove godine propustiti Božić i Novu godinu ali će ispuniti građansku dužnost i glasati na izborima!? Potom sledi izveštaj kako američki saveznici „brane“ Gazu do poslednjeg Palestinca a od laganijih tema imamo dolazak pande u kalifornijski zoološki vrt i cenovnik restorana „Adalina“ u Čikagu gde čaša martinija košta 13 hiljada dolara. Pošto nije bilo važnijih sportskih događaja, pre vremenske prognoze javlja nam se reporter iz arizonske pustinje rečima: „U poslednjih destek godina, pitanje nestalih i ubijenih američkih starosedelaca (politički korektan termin za Indijance), posebno žena i devojčica, postao je globalni problem koji zahteva hitnu akciju… “ Osim novinara o ovoj temi se nije oglasio nijedan političar niti zaštitnik ljudskih prava. Njih očigledno više brine cena onog martinija u Čikagu. Iznerviran tematskim prioritetima američkih TV stanica, odlučujem da napravim medijski izlet do zavičaja gde je na svim kanalima samo jedan čovek. Ljut, namršten, tužan, zabrinut… predsednik Srbije ultimativno saopštava sedam tačaka pod multijezičkim naslovom „Povratak na ‘Status quo ante’“ Prvi zahtev se tiče novih lokalnih izbora na Severu Kosovu, iako su one prethodne, Srbi, po nagovoru Beograda više puta bojkotovali. Drugi i treći zahtev sugerišu povratak Srba u policiju i pravosuđe koje su opet samovoljno napustili. Četvrti se odnosi na povlačenje kosovskih policijskih snaga iz nelegalno sagrađenih baza i kontrolnih punktova (ali ne i uklanjanja tih baza)! Peti zahtev i ujedno lajt motiv svih predsednikovih obraćanja – Zajednica srpskih opština za koju važi stara narodna – „mož’ da bidne al’ ne mora da znači!“ Šesti zahtev je oslobađanje zatvorenika a sedmi ponovno omogućavanje platnog prometa i poštanskih usluga. Pošto im je Predsednik održao „vakelu“, usledile su jednoumne panel diskusije po sistemu – neka im je rekao! Ukratko, „živ mi Todor da se drži govor!“
Umoran od medijskog „waterboarding-a na suvo“ bezvoljno pribegavam jednoj, u današnje vreme omraženoj aktivnosti, a to je razmišljanje. Da li se to meni čini ili sudbine starosedelaca SAD i Kosova bolno podsećaju jedna na drugu?
Broj nestalih i ubijenih pripadnika autohtonih naroda Severne Amerike raste iz godine u godinu pa se ova pojava sve češče naziva „epidemijom“. Prema podacima kanadske Vlade, procenjuje se da je za poslednjih deset godina broj nestalih domorodačkih žena premašio četiri hiljade. Situacija u SAD nije mnogo bolja jer prema podacima FBI žene iz indijanskih plemena čine 0,8% američke populacije ali predstavljaju čak 7% prijavljenih slučajeva nestalih osoba. Jedan od ključnih problema je neadekvatna reakcija vlasti i policije na prijave o nestalim osobama što dodatno podstiče osećaj diskriminacije i duboko ukorenjenu sumnju u državne institucije. Pokret podrške nestalim Indijankama Severne Amerike ne privlači pažnju šire javnosti. Protesti, performansi i umetnički projekti u kojima traže pravdu za nestale i ubijene ostali su bez porške zvaničnih institucija ali i ravnodušnih zemljaka van indijanskih rezervata. Kroz simboliku crvenih haljina, starosedeoci zahtevaju promene u pravnom sistemu i pristupu vlasti prilikom rešavanja ovih slučajeva. U isto vreme, nije retka pojava da učesnici protesta završe iza rešetaka jer izvan rezervata vladaju zakoni „bledolikih“.
Godinama unazad, srpska vlast koristi Kosovo kao ključnu temu svojih političkih kampanja, a srpsku manjinu kao simbol otpora i borbe za nacionalna prava. Uprkos bombastičnih medijskih nastupa i kvazipatriotske retorike koja obećava zaštitu i pomoć, situacija na severu Kosova je sve teža. Suočeni sa tragičnom realnošću, rastućim političkim i egzistencijalnim problemima, Srbi na Kosovu se osećaju zaboravljeni, napušteni i prevareni. Do skoro, državni mediji su nas bombardovali zavetom srpskog predsednika kako matica nikada neće priznati nezavisnost Kosova te da će učiniti sve da zaštiti braću i sestre na „svetoj srpskoj zemlji“. Od kako je (ne)potpisan Ohridski sporazum, Srbi koji žive na severu Kosova bolji život mogu videti samo na televiziji jer su i dalje žrtve Kurtijevog režima. S jedne strane tu su prazna obećanja iz Beograda uz apel da ostanu istrajni i dostojanstveni, dok se s druge strane zakonskii, politički i socijalni pritisci Prištine intenziviraju. Rezultat je potpuna konfuzija u srpskim enklavama na severu Kosova, gde kao manjina bez prave podrške, ne vide izlaz iz začaranog kruga beznađa. Nameće se zaključak da neiskrena retorika Beograda predstavlja samo medijsku masku kojom bi se pokrila činjenica da su Srbi na Kosovu suštinski napušteni.

ISTORIJSKE SLIČNOSTI
Ako je verovati istoriji, severnoamerički Indijanci i kosovski Srbi na svojim teritorijama borave bar od 14. veka. I jedni i drugi su živeli u skladu sa svojom verom, održavali su tradiciju, negovali običaje i gledali svoja posla. Sve je bilo lepo dok neki dokoni, radoznali a pre svega agresivni tipovi nisu odlučili da napuste svoja „plemena“ u potrazi za boljim životom. Pošto su našli ono što su tražili, divlji su rešili da isteraju pitome.
U Severnoj Americi, osvajači su doplovili iz Evrope. Gladni zemlje, zlata i dominacije, na gostoprimstvo starosledelaca odgovorili su nasiljem. Počelo je sistematsko porobljavanje autohtonih stanovnika zemlje koja će ubrzo nazvati Amerikom. Moderni „hodočasnici“ sa sobom su doneli oružje, viski, zarazne bolesti i teror za starosedeoce. U novoj državi, zemlja indijanskih plemena postala je predmet razdora, prevara i ratova. Domoroci su neko vreme pružali otpor, ali kako su godine prolazile, suverenitet njihovih plemena se urušavao. Preživeli starosedeoci isterani su sa teritorije svojih predaka i smešteni u rezervate u kojima i danas žive.
Na Kosovu, ista priča, samo drugi akteri. Otomanska imperija se širila na zapad donoseći islam, harač i danak u krvi. Kosovo je bilo deo veće celine na koji se uvek gledalo kao na strateški važan put između istoka i zapada. Ovde su Srbi, baš kao i američki starosedeoci, živeli vekovima a kosovska ravnica bila je simbol kulture, vere i državnosti. Od poraza na Kosovu polju 1389. godine, počela je vekovna borba koja, na svoj način, traje i danas. Turci su ga osvajali, Tito i Fadilj Hodža naseljavali, Klinton bombardovao a Milošević i Vučić „branili“. Kada se sve sabere teško je presuditi ko je od njih Srbima na Kosovu doneo najveću štetu.
Strategija se vremenom menjala ali motivi su ostali isti. U Severnoj Americi indijanska zemlja je oduzimana ili silom ili na prevaru jer su ugovori uvek potpisani na štetu starosedelaca. Pošto su većinu Indijanaca smestili u rezervate, američke vlasti su im dodelile doživotnu socilnu pomoć kako bi ih demotivisali da se obrazuju, stvaraju i napreduju. Cigarete, alkohol, rekretivni narkotici i nezdrava hrana u rezervatima se prodaju po bagatelnim cenama pa je životni prosek autohtonih stanovnika Severne Amerike 48 godina za muškarce i 52 za žene. Čak 25 odsto ove populacije su alkoholičari a 20,6 dijabetičari.
U SAD danas živi jedva četiri miliona Indijanaca dok je na Kosovu ostalo jedva 100 hiljada Srba. Prva četvrtina 21. veka se bliži kraju a problemi starosedelaca Severne Amerike i Kosova svakim danom su sve veći. Ne radi se više samo o nasleđu iz prošlosti već i o prećutnom aminovanju okoline da je lagano nestajanje starosedelaca prirodan proces koji ne treba zaustavljati. Svet ih je baš kao i Palestince u Gazi potpuno zaboravio. Opterećeni vlastitom borbom za opstanak, jedni prebrojavaju lajkove na društvenim mrežema i raspravljaju o sudbini kućnih ljubimaca u Springfildu, drugi čekaju predsednika da se vrati s puta i reši im liste čekanja u bolnicama dok treći brinu o kosmonautima i pandi s početka naše priče. Život ide dalje…

„Rekoh sebi, moj bože koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve
Koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji nista osim, mržnje, sujete, vlasti
I koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge
i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare…“

Branimir Štulić: „Kad fazani lete“

Zdravo za gotovo

Subotom prepodne redovno upražnjavam svoju omiljenu vikend aktivnost. Prošetam do omiljenog kafića u komšiluku, naručim kafu i smišljam priče za „Kragujevačke novine“. U kafeu „Serafina“ oseća se miris svežeg peciva, čuje se zveckanje kašičica i brundanje mašine za espreso. S one strane šanka užurbani mladić, na čijoj kecelji piše Erik, vrelim mlekom pažljivo kreira cvet na braonkastoj površini šolje za kafu. Pošto je završio umetničko delo, teatralno pruža kapućino starijoj dami. Dobro je da sam poranio jer mesta za stolovima više nema. Pogledom skeniram prisutne. Dvojica penzionera diskutuju o predsedničkim izborima, prelepa crnkinja u uglu čita knjigu a mladić kroz čije naočari se nazire azijsko poreklo žestoko dobuje po tastaturi svog laptopa. Iznenada, i bez pitanja, korpulentna žena seda za moj sto. Najpre je spustila tašnu, pa tanjir sa krofnama i na kraju ogromnu čašu napitka koji sadrži više sladoleda nego tečnosti. Razbarušena frizura, oskudna odeća koja ne otkriva baš ništa lepo osim tetovaže i neizbežna pudlica u krilu. Bez reči je počela da uništava slatkiše ne skidajući pogled sa mobilnog telefona. Između dva zalogaja ispustila je primalni krik  koji uznemirio goste kafića. Pomislio sam da su krofne izazvale gušenje i dok sam se spremao da viknem „ima li lekara u kafiću?“, odgovor je stigao.

„Internet vam je užasan! Već pola sata ne mogu da stavim video na Insta!“, vrisnula je.

„Ali gospođo, nema ni tri minuta kako ste seli!“, pokušavam da smirim situaciju.

S druge strane šanka, Erik se izvinjava nudeći različita rešenja – resetovanje sistema, besplatnu krofnu… Tada se oglasio mladić s naočarima.

„Internet je odličan, upravo sam izmerio brzinu, brže jednostavno ne može. Uzgred, ja sam inženjer IT struke!“

TELEFON S DVOJNIKOM I BROJČANIKOM

Iako mi je pokvarila rspoloženje, nestrpljiva „komšinica“ je pomogla da pronađem temu za pisanje ovog teksta. Buckasta dama očigledno nije svesna koliko složenih procesa treba da se odigra da bi internet signal stigao do njenog uređaja. Sateliti, optički kablovi, bazne stanice – ceo tehnološki svet je funkciji kako bi njenom veličanstvu omogućio da snimak doručka ili pudlice podeli na Instagramu. Ova nesrećnica nažalost nije jedina, čitava generacija mladih ljudi koji su odrasli uz savremene tehnologije jednostavno ne može da čeka. U njihovoj svesti trenutni pristup informacijama sa bilo kog mesta na planeti se podrazumeva pa ovu životnu blagodet i privilegiju uzimaju zdravo za gotovo. U isto vreme, retko se pitaju čime su oni doprineli da za razliku od svojih roditelja pojma nemaju šta je to telefon s  dvojnikom, adapter za TV ili audio kasete koje se stalno mrse. 

Ako ćemo pošteno, nisu samo „milenijalci“ razmaženi kada je tehnologija u pitanju jer su i pripadnici naše generacije brzo zaboravili kako je nekad bilo. Nedavno sam sa gospođom posetio Nijagarine vodopade. Pošto smo se ukrcali u avion, pilot je najvaio kašnjenje od 25 minuta kako bi rešili neki tehnički problem. Istog trenutka oglasio se gospodin u kasnim pedesetim naoružan laptopom, tabletom i mobilnim telefonom. Na prvi pogled, bilo je jasno da se radi o poslovnom čoveku, rukovodiocu punom kalorija i snažnom percepcijom sopstvene važnosti.

„Ne mogu da verujem! Kasnićemo skoro pola sata? A to što imam važan sastanak u Kanadi nikom ništa. Ovo je sramota!“, urlao je.

Odmah sam zamislio porodično stablo razmaženog japija. Pred očima se ukazao lik njegovog dalekog pretka iz  17. veka koji je tokom izdržavanja zatvorske kazne u Engleskoj dobio pomilovanje pod uslovom da se preseli u obećanu zemlju Ameriku. Zajedno s porodicom i nevoljnicima sličnim sebi, askurđel je plovio deset nedelja pre nego što je stigao na željenu destinaciju. Neko vreme je radio po američkim rudnicima, gradio puteve a kad se privikao na novu sredinu, počeo je sa „čišćenjem“ starosedelaca što na ovim prostorima nije spadalo u krivična dela. Predak je Americi darovao svoje potomke koji se dalje razmnožavali sve do delije koji se u avionu buni zbog 25 munuta kašnjenja. Na genetskom putu od robijaša do razmaženog biznismena, živeli su, srećom i neki pametni ljudi koji su se bavili naukom. Zahvaljujući njima, brod smo zamenili avionom pa za nekoliko sati preletimo s jednog na drugi kraj sveta. Eh kad još samo ne bi kasnili…

Tehnički problemi su otklonjeni, bundžija se smirio, a je se prisećam detinjstva kada smo imali samo jedan TV program. Svaka emisija je predstavljala veliki događaj, serijama smo se radovali a filmove prepričavali mesecima posle emitovanja. Prošlo je mnogo godina pre nego što smo dobili drugi program dok je dolazak trećeg kanala predstavljao vrhunac medijskog luksuza. Do informacija smo dolazili provodeći vreme u bibloteci, knjiga je bila najdraži poklon a gramofonske ploče i kasete nagrada za odličan uspeh u školi. Bilo je i telefona i to onih sa brojčanikom. Pozvati drugara ili devojku podrazumavalo je nemilosrdno okretanje brojeva. Zbog ovog fizičkog posla najmanje smo voleli one koji su u telefonskom broju imali puno nula. Današnje generacije bi verovatno sišle s uma i na pomisao da moraju čekati dvadestak sekundi kako bi nekoga pozvali. Mada oni retko i razgovaraju.

STRPLjEN – SPAŠEN

Sledećeg dana, posetili smo Nijagarine vodopade. Hiljade turista nestrpljivo je čekalo svoj red da se slikaju pored čuda prirode koje strujom snabdeva i Kanadu i Ameriku. Par stotina metara od veličanstvenih slapova nalazi se spomenik Nikoli Tesli pored koga putnici namernici nezainteresovano prolaze. Pošto su primetili da smo se ispred biste velikog naučnika duže zadržali i napravili nekoliko fotografija, prilazi nam mladi bračni par s decom. Izvinjavaju se i i učtivo pitaju.

„Ko je taj gospodin kome je podignut spomenik?“

Odgovorili smo kratko trudeći se da sakrijemo razočarenje a imali smo mnogo toga da im kažemo. Na primer, da zamisle svet bez izuma „tog gospodina“ za koga nikada nisu čuli. Opšte je mišljenje da pripadamo razvijenoj civilizaciji koja nezadrživo grabi napred. Ali svet u kome živimo i civilizacija na koju smo tako ponosni veoma su  krhki, nežni i slabašni i ne treba mnogo da se raspadnu na proste činioce. Nismo svesni istine da se u nalazimo na korak od povratka u prvobitnu zajednicu. Zvuči malo preterano? Možda!? Postavimo onda prosto pitanje  – šta bi se dogodilo da nesane struje na našoj planeti?

Najpre bi nastupio potpuni mrak. Baterije se ne mogu napuniti, generatori i automobili bi ostali bez goriva jer se za njegovu eksploataciju koristi struja baš kao i za pumpe za vodu. Znači nema struje, nema vode, nema hrane… Supermarketi zavise od rashladnih uređaja što bi bez struje dovelo do masovnog kvarenja namirnica i  problema s ishranom. Uz to, poljoprivredne mašine postale bi neupotrebljive, otežavajući proizvodnju hrane na globalnom nivou. Bolnice zavise od struje za rad medicinske opreme – respiratori, mašine za održavanje života, skeneri… sve bi stalo pa bi se medicinska nega svela na osnovne zahvate, a bez sistema hlađenja i sterilizacije lekova i opreme, širenje zaraza bi postalo svakodnevna pojava. Globalna ekonomija bi doživela potpuni kolaps jer bi i bankarski sistem, koji se u potpunosti oslanja na struju, prestao da funkcioniše. Bankomati bi se ugasili a elektronske transakcije ne bi bile moguće, što bi nas prisililo da se vratimo fizičkoj trgovini i trampi. Moderna infrastruktura bi doživela kolaps. Semafori ne bi radili, vozovi bi stali, avioni ne bi mogli da lete, a pumpe za gorivo da funkcionišu. Kompjuteri upravljaju svim sigurnosnim sistemima u zatvorima i mentalin institucijama. Bez struje, serijske ubice, silovatelji, pljačaši, kidnaperi, sadisti, psihopate, pedofili, seksualni manijaci, trgovci dogom, makroi… preko noći bi se našli na slobodi. Preko 12 miliona osuđenih kriminalaca širom sveta (i mnogo više koji su uspeli da umaknu pravdi) šetali bi ulicama naših gradova u potrazi za zabavom. Na duže staze, bez struje bi nestala iluzija moćne, savremene civilizacije. Živeli bi kao u prošlosti pre industrijalizacije kada su fizički rad i  prirodni resursi bili glavni izvori opstanka. Osećaj nostalgije za jednostavnijim vremenima brzo bi se pretvorio u životnu realnost naše svakodnevice bez osnovnih dobara na koje smo navikli i koje uzimamo zdravo za gotovo.

Dok sam razmišljao o globalnim temama „cimerka“ iz kafića je napustila lokal. Dosadilo ženi da se pati sa „sporim“ internetom a moguće je da je dama ipak shvatila kako je došlo vreme da umesto frustracije oko slabog signala i kašnjenja aviona počnemo ceniti prednosti  tehnoloških čuda koja nam stoje na raspolaganju i olakšavaju život na svakom koraku. Ne zaboravimo da nam je nauka podarila džepni uređaj na kome možemo pronaći svaki podatak od nastanka sveta do danas. Mi ga ipak najviše koristimo kako bi jedni drugima poslali fotografije intimnih delova tela ili video snimke kućnih ljubimaca u džemperićima i s naočarima za sunce. Da živimo u prošlosti smatrali bi nas  čarobnjacima ili još bolje vešticama i đavolima!