Odlučio sam da ceo jedan dan ne čitam, ne slušam i ne gledam vesti. Nije to bilo iz političkih, već čisto zdravstvenih razloga. Čovek u mojim godinama mora da vodi računa o pritisku, šećeru, holesterolu i količini političkih gluposti koju unese u organizam pre doručka. Sa prva tri još nekako izlazim na kraj. Ovo četvrto mi poslednjih godina pravi ozbiljne probleme.
Eksperiment je počeo u sedam ujutru, uz prvu kafu. Telefon je završio na stolu, ekranom nadole, kao pripremljen špric koji narkoman ostavlja za posle. Televizor je ostao ugašen, laptop zatvoren. Tog jutra odmarao sam se od Amerike, Srbije, Evrope, Bliskog istoka i veštačke inteligencije. Ako je svet baš tada odlučio da propadne, prosto mu bilo. Ili, što kaže naslov onog sjajnog filma — nek propadne, nije šteta. U sedam i dvadeset osećao sam se odlično. Dvadeset minuta kasnije već me je kopkalo šta li se, bože, oko mene događa. U osam je došlo vreme za prvi mali prekršaj — vremensku prognozu. To se, naravno, ne računa. Vreme nije vest, to je meteorologija. Na vrhu ekrana čekalo je nekoliko obaveštenja. Jedno je počinjalo „Trump…“, drugo „Vučić…“, treće „Breaking news…“. Nijedno nisam otvorio. Vaistinu sam bio ponosan na sebe. U mladosti sam ostavljao cigarete, kasnije alkohol i slatkiše, a sada sam, izgleda, došao u godine kada čovek pokušava da se razvede od političara.
Do devet sam već otkrio koliko jutro može da bude dugo kada ne znaš šta se dogodilo tokom noći, utoliko pre što Arizona za Evropom kaska celih devet sati. Posle kafe došao je red na nekoliko biljaka u dvorištu, a zatim, bez ikakvog razloga, na frižider. Otvorim ga, pogledam, zatvorim, pa se posle pet minuta vratim, možda u nadi da će se u međuvremenu pojaviti nešto novo. Nije. Frižider je odavno jedini izvor informacija kojem potpuno verujem. U pola deset završio sam u prodavnici, gde se pokazalo da je informativna izolacija mnogo komplikovanija nego što izgleda. Vesti su svuda: na telefonu, ekranima, radiju, u naslovima koji ti upadnu u oči dok pokušavaš da pronađeš kafu na akciji. Na kraju je dovoljan kupac na kasi ispred tebe da se okrene i pita:
— Jesi li čuo šta je ovaj opet rekao?
— Nisam. I neću. Bar ne danas.
NEZNANJE NIJE OPRAVDANJE
Tek kada prestane da radi, čovek otkrije slobode o kojima ranije nije razmišljao. Može mu se da usred dana otvori knjigu i zaboravi na vreme, pogleda film u dva popodne ili provede sate istražujući nešto od čega nema nikakve koristi osim zadovoljstva što ga u baš tom trenutku zanima. Poziv unučića više ne mora da uklopi između dve obaveze, a plan može da promeni bez opravdanja i objašnjenja „nadležnima“. Tog jutra isprobavao sam još jednu od tih sloboda: da nekoliko sati nemam pojma šta su premudri političari mojih država rekli prethodne večeri. Nekada se to zvalo normalan život, a danas politički stav. Negde oko podneva ipak sam počeo da sumnjam u sopstveni eksperiment. Nije problem ako čovek jedan dan propusti šta su rekli Vučić ili Trump. Problem je što se više nikada ne zna hoće li ono što je juče zvučalo kao sumanuta ideja već sutra postati državna politika, novi zakon ili ekonomska mera.
Godinama sam mislio da Srbija u sportskoj disciplini političkog apsurda ima ozbiljnu prednost u odnosu na tzv. demokratske države. Razvili smo kulturu predsedničkih obraćanja, vanrednih konferencija, istorijskih odluka i sudbonosnih dana posle kojih ništa više neće biti isto — osim činjenice da se sve nastavlja po starom. Kad god Vučić nešto kaže i pola Srbije pomisli da dalje ne može, Trump se pojavi na drugom kontinentu i pokaže da još kako može. Ne znam da li između njih postoji takmičenje, ali ako postoji, mi građani smo postali sudije koje su odavno izgubile kartone. Neki kažu da je to zato što imaju iste „savetnike“, ali to je već posve druga priča. Nije više problem u tome šta političari govore, nevolja je što smo prestali da se iznenađujemo. Nekada bi predsednik države izgovorio nešto nezamislivo i o tome bi se danima raspravljalo. Danas jedna besmislica još nije ni stigla da nas zaprepasti, a druga je već gura sa naslovnih strana. Mudrost je, nažalost, postala neka vrsta političkog fosila. Znamo da su je nekada dobri ljudi iz predsedničkih kabineta izgovarali, postoje čak i zapisi o tome, ali je uživo odavno niko nije čuo.
Posebna priča počinje kada se politika dohvati novca. U Srbiji smo odavno navikli da država nekako postane darežljivija kako se približe izbori. Odjednom se pronađe novac za penzionere, mlade, siromašne porodice, jednokratne pomoći i vaučere. Državna kasa dobije napad čovekoljublja baš u vreme kada građani počnu da razmišljaju kome će dati glas. Novac je, naravno, državni, tj. narodni, ali zahvalnost nekako uvek završi na privatnoj političkoj adresi.
Amerika, koja je mnoge stvari dovela do savršenstva, rešila je da unapredi i ovu disciplinu. Trump je nedavno ponudio pet hiljada dolara „glasački sposobnim“ Amerikancima ako njegova partija pobedi na izborima u novembru. Moram priznati da sam kao penzioner istog trenutka postao politički fleksibilniji. Pet hiljada dolara nije malo. Za te pare čovek može da kupi novi šporet, popravi automobil, ode na pristojno putovanje ili nekoliko meseci uspešno ubeđuje sebe da njegov glas nema nikakve veze sa novcem. Ipak, obraz nije na prodaju. To je jedna od onih stvari koje čovek voli da kaže naročito dok još nije dobio konkretnu ponudu. Moja je, izgleda, pet hiljada dolara. Razmislio sam, sabrao godine, principe i stanje na računu, pa odlučio da odbijem. Obraz ostaje neukaljan.
U Srbiji se to nekako radi sa više romantike. Dobiješ pomoć, a niko ti izričito ne kaže šta se očekuje zauzvrat. Kao kada ti tetka pred svadbu pokloni kovertu. Nema ugovora, ali svi znaju da će uskoro i njeno dete da se ženi. Amerika je praktičnija: ako mi pobedimo, vi dobijete pet hiljada. To više nije kupovina glasova već program lojalnosti. Ono, jeste da je malo nezakonit, ali nismo sitničavi. Sledeći korak je aplikacija: sakupiš deset republikanskih pobeda i jedanaesta je besplatna.
Oko jedan posle podne počeo sam ozbiljno da sumnjam da mi informativni post škodi više od samih vesti. Kada ne znaš šta se događa, mašta počne da popunjava praznine, a poslednjih godina ni najbujnija mašta više nema ozbiljnu prednost nad stvarnošću. Ko je mogao da pretpostavi da krajnja desnica pobeđuje na izborima u Nemačkoj, da rat u Ukrajini i dalje traje, a da u Gazi ljudi i dalje umiru pod ruševinama, dok svet, sa pristojne udaljenosti, raspravlja kako bi njihov užas trebalo nazvati. Nekada bi već prva od ovih rečenica u javnosti probudila neprijatna istorijska sećanja, druga izazvala strah, a treća stid. Umesto toga, bogati proveravaju berzu, političari rejting, a ostali nastavljaju da skroluju Instagram i TikTok.
Tu humor prestaje. Postoje vesti sa kojima čovek može da se šali i one pred kojima šala više nije odbrana, već bekstvo. Dok sam ja tog jutra u Arizoni mogao da okrenem telefon naopako i odlučim da nekoliko sati ne znam šta se događa, negde su ljude budile sirene i eksplozije. Nisu mogli da isključe rat, utišaju ga ili ostave za kasnije. Meni je bilo dovoljno da skrenem pogled sa ekrana. Njima je ono što nisam želeo da vidim bilo ispod prozora.
PROIZVOD KOJI UBIJA „KUPCA“
Oko dva sata napravio sam grešku i otvorio laptop. Nisam nameravao da čitam vesti, hteo sam nešto sasvim drugo. Čovek, uostalom, uvek „hoće nešto sasvim drugo“ par sekundi pre nego što završi upravo tamo gde je sebi obećao da neće ići. Na ekranu se pojavila vest o veštačkoj inteligenciji. To sam sebi dozvolio. Veštačka inteligencija nije politika, zaključio sam. Posle tri minuta pokazalo se da sam pronašao temu još veseliju od politike.
Već nekoliko godina od ljudi koji razvijaju najmoćnije sisteme veštačke inteligencije stiže neobična poruka. Napravili smo nešto neverovatno. Promeniće svet. Uložite što više novca. Naše kompanije vredeće astronomske sume. Uzgred, postoji mogućnost da nam stvar jednog dana izmakne kontroli. Poslovni model je fascinantan. Nekada bi proizvođač, kada otkrije da mu proizvod možda može ubiti kupca, taj proizvod povukao sa tržišta. Danas sazove konferenciju za medije: „Naš novi model je dvadeset puta moćniji od prethodnog, rešava probleme koje čovek ne može. Uzgred, postoji mogućnost da će jednog dana zaključiti da mu čovek više nije potreban. Pretplata je 29,99 dolara mesečno.“
Najbogatiji ljudi na planeti ulažu ogromne sume u tehnologiju na čije nas opasnosti istovremeno upozoravaju. To je kao da vam trgovac prodaje motornu testeru i usput napomene:
— Samo da znate, postoji mogućnost da će vas noću sama potražiti.
— Kolika je garancija?
— Dve godine.
— Uzimam.
Mene, međutim, manje plaši motorna testera, a više ljudi koji nam objašnjavaju čega bi trebalo da se plašimo. Poslednjih godina često slušamo o mogućnosti da veštačka inteligencija (AI) jednog dana izmakne kontroli, obori električnu mrežu, napadne bankarski sistem ili izazove krizu kakvu svet još nije video. Takve opasnosti nisu izmišljene: današnji sistemi već imaju sajber sposobnosti zbog kojih njihove sopstvene kompanije pojačavaju zaštitu. Ali meni se po glavi mota druga, možda još neprijatnija mogućnost. Šta ako se jednog dana zaista dogodi velika tehnološka kriza, ali je ne izazove veštačka inteligencija? Šta ako neko ugasi mrežu, blokira banke ili napravi dovoljno veliki haos, a onda nam objasni da je kriv AI agent koji se oteo kontroli? Pandemija nas je već naučila koliko brzo vanredna situacija može da promeni granice onoga što država sme da traži od svojih građana. Sledeća možda neće stići iz laboratorije ili sa pijace. Možda će stići sa servera.
Ne tvrdim da će se to dogoditi. Ali kada me neko godinama priprema za katastrofu, počnem da razmišljam i o onome što bi moglo da dođe posle nje: vanrednim ovlašćenjima, nadzoru i ograničenjima koja su juče bila politički nezamisliva, a sutra postaju prihvatljiva jer je, eto, vanredno stanje. Tehnološka pandemija ne bi morala da nas zarazi. Dovoljno bi bilo da nas uplaši.
U tri popodne moj eksperiment je i zvanično propao. Vratio sam se vestima i to kao kada čovek prekrši dijetu: ne pojede jednu kuglu sladoleda, nego tri, a onda se uteši da će od ponedeljka ponovo biti karakter. Za dvadesetak minuta nadoknadio sam propušteno. Političari su se svađali, ratovi trajali, berze reagovale, a svi su, kao i obično, bili na pravoj strani istorije. Istoriju, naravno, niko nije pitao. Svet je nekoliko sati sasvim pristojno funkcionisao bez mog nadzora. To me je pomalo uvredilo.
MUDROST KAO VANREDNA VEST
Predveče sam shvatio da sam eksperiment pogrešno postavio. Pitanje nije može li čovek dvadeset četiri sata bez vesti. Može. Mnogo je teže pratiti ih svakoga dana, a ne dozvoliti im da ti pokvare sliku sveta — ili, još gore, da ti je potpuno promene. Kako, onda, ostati informisan a ne poludeti? Tu još nemam rešenje. Možda treba propisati dnevnu dozu: jedan Trump uz doručak, pola Vučića pre ručka, ratove nikada na prazan stomak, a veštačku inteligenciju samo uz nadzor odrasle osobe. Društvene mreže izdavati isključivo na recept.
Telefon je ponovo ležao na stolu, ovog puta ekranom nagore. Eksperiment je trajao manje od osam sati. Za početnika sasvim pristojno. Ali možda problem i nije u tome što svakoga dana čitamo o političkom ludilu, ratovima, mrtvima, pretnjama i katastrofama. Problem počinje onda kada nas ništa od toga više ne iznenađuje. Kada nenormalno postane normalno, više nam nije potrebna propaganda. Dovoljna je navika.
Uzeo sam telefon. Sutra ću pokušati ponovo, ali ne da ignorišem vesti. Pokušaću nešto mnogo teže. Da pronađem jednu u kojoj je neko rekao nešto pametno.
