Kragujevac, kraj oktobra. Desetak dana sam u Srbiji, ali prvi put kao penzioner. Tokom poslednjih dvadeset sedam godina dolazio sam redovno. Viđao prijatelje, prolazio ulicama koje znam od detinjstva, sedeo po kafanama u kojima mi još poneko zna ime. Na kraju svakog boravka vraćao sam se preko okeana, a već prvog ponedeljka nanovo bih sedeo u kancelariji pred računarom i imao utisak da nigde nisam ni bio. Ovoga puta povratna karta i dalje postoji. Samo što me na njenom drugom kraju više ne čeka radna nedelja. Prvih dana nisam tome pridavao veliki značaj. Uostalom, imao sam prečeg posla!
KO JE POSLEDNJI?
Među stvarima koje sam morao da završim po dolasku bila je i nova lična karta. JMBG-a, stara je istekla. Tako sam se jednog jutra uputio u policijsku stanicu. Stigao sam malo pre devet, sa dokumentima u fascikli i iskustvom čoveka koji je dovoljno puta stajao pred raznim šalterima da zna kako nikada ne treba biti potpuno siguran da je poneo sve što mu treba. Čim sam ušao, potražio sam kraj reda. Ispred šaltera bilo je desetak ljudi, samo što se red nije mogao videti. Nekoliko njih stajalo je uza zid, troje je sedelo kraj vrata, jedan gospodin se šetao hodnikom.
Žena u plavom džemperu izgledala je kao da je sledeća, ali je zapravo čuvala mesto mužu koji je otišao da nešto fotokopira. Čovek sa kačketom vladajuće stranke, koji je sedeo najdalje od vrata, bio je, kako se ubrzo ispostavilo, treći.
— Ko je poslednji? — pitam.
Nekoliko glava se iznenađeno podiglo.
— Ja — rekla je jedna žena.
— Ali gospodin kraj prozora je došao pre mene. Prozvani je odmahnuo glavom.
— Ne, ne. Pre mene je ovaj što je otišao do kola.
Za manje od pola minuta rekonstruisali smo red koji fizički nije postojao, ali su ga svi osim mene savršeno videli. Stao sam na mesto koje mi je pripalo i prepustio se lokalnoj proceduri.
U Americi je red uglavnom geometrijska pojava. Jedna osoba, iza nje druga, iza druge treća. U Srbiji red više liči na kolektivno sećanje. Svako zna ko je došao pre njega, ko posle, ko je trenutno odsutan, ko čuva mesto ženi i ko je otišao da plati parking. Sistem deluje haotično sve dok ne pokušate da ga prevarite. Tada se ispostavi da ima više svedoka nego sudski proces protiv studenata. Vrata su se otvorila, neko je izašao i čitav nevidljivi poredak pomerio se za jedno mesto. Nekoliko minuta kasnije pojavio se dekica s papirom u ruci. Prošao je pored svih nas ne obazirući se na red i zaustavio se pred vratima. — Izvinite, ja samo da pitam.
Amerikanac u meni još je dovoljno naivan da poveruje takvoj rečenici. Čovek će nešto pitati. Dobiće odgovor. Zahvaliće se. Otići. Srbin u meni, međutim, znao je šta je sledeće. Čovek je ušao. Prošlo je pet minuta. Nije izlazio. Ni deset minuta kasnije nije pokazivao nameru da svoje pitanje privede kraju. Kada se konačno pojavio, papira više nije bilo u njegovoj ruci, a zadovoljstvo na licu govorilo je da je posao uspešno završen. Jedna žena u redu pogledala je drugu. Nisu ništa rekle. Nije ni trebalo. Na Balkanu postoje pogledi kojima se u nekoliko sekundi mogu izreći i optužba, presuda i obrazloženje, bez ijedne izgovorene reči. Brzo sam zaboravio koliko se toga u Srbiji može završiti sa „samo da pitam“. Na trenutak sam poželeo da možda i ja nešto pitam, ali sam brzo odustao.
Posle toliko godina u belom svetu red mi je očigledno prešao u naviku. Kada sam završio sa ličnom kartom, izašao sam napolje i pogledao na sat. Bilo je još rano. Prvo sam pomislio da požurim kući. A zašto bih? Nije me čekalo ništa hitno, pa sam neobavezno krenuo pešice. U Arizoni mi upravo takva šetnja najviše nedostaje. Ne rekreacija, jer za nju postoje parkovi, staze, teretane i trake koje vas vode kilometrima, a da se ni metar ne pomerite iz ćoška radne sobe. Nedostaje mi ono obično hodanje koje nije aktivnost nego način života. U Kragujevcu izađeš iz policije i jednostavno nastaviš niz ulicu. Na raskrsnici skreneš bez mnogo razmišljanja, usput sretneš nekoga, zastaneš da razmenite nekoliko reči i već posle deset minuta više nije naročito važno ni kuda si krenuo.
U Arizoni gotovo svaki izlazak ima adresu. Sedneš u automobil, ukucaš odredište, klima-uređaj napravi malu privatnu Skandinaviju usred arizonske žege, a GPS odmah preuzme brigu o tome kuda ideš i kada ćeš tamo stići. Obaviš posao, vratiš se, a grad uglavnom vidiš kroz šoferšajbnu. Tog jutra nisam imao odredište, niti sam uključio aplikaciju da broji korake. Hodao sam jer mi je prijalo. Posle toliko godina provedenih između onoga što treba da uradim i mesta na koja moram da stignem, bilo je gotovo oslobađajuće krenuti bez ikakvog cilja.
DVE DRŽAVE U ISTOM ČOVEKU
Negde usput mimoišao sam se sa čovekom približno mojih godina. Pogledi su nam se na trenutak sreli i, sasvim spontano, nasmešio sam mu se onim kratkim, uzgrednim osmehom koji u Americi svakodnevno razmenjujete sa potpunim strancima. Nije uzvratio. Nastavili smo svako svojim putem, ali sam se posle nekoliko koraka ipak okrenuo. U istom trenutku osvrnuo se i on. Uhvaćeni na delu, gotovo istovremeno smo skrenuli pogled. Tek tada sam shvatio koliko mi je taj američki osmeh prema nepoznatima postao prirodan — i koliko ovde još uvek ume da deluje sumnjivo. U Srbiji osmeh nepoznatoj osobi zahteva više tumačenja. Poznajemo li se? Da li me je pomešao s nekim? Hoće li da mi traži pare, udvara li se ili zeza pošten svet?! A ostaje, naravno, i najjednostavnije narodsko objašnjenje — nije baš sav svoj. Zanimljivo je, međutim, koliko se stvari promene čim vas isti taj neko upozna i sednete za isti sto. Za pola sata čovek koji vam na ulici ne bi uzvratio osmeh pita vas da li ste vakcinisani, koliko ste platili kuću i čime vam se bave deca — pitanja do kojih bi Amerikanac, ako bi ih uopšte postavio, stigao tek posle mnogo dužeg poznanstva. To sam iskusio nekoliko dana kasnije kada sam sreo poznanika s kojim se duže nisam video. Razgovor je krenuo očekivanim redom: koliko ostajem, kako je porodica, kako je u Americi, šta kažu za nas?
— Čujem, otišao si u penziju?
— Jesam.
— I kolika ti je penzija?
Nije spustio glas niti okolišao. Pitanje o mojoj penziji stiglo je jednako prirodno kao ono koliko ostajem u Srbiji. Rekao sam iznos. Zaćutao je i pogled mu je nakratko odlutao nekud iznad mog ramena. Znao sam taj izraz. Dvadeset pet godina sam radio u bankarstvu; prepoznajem čoveka koji računa i kada pred sobom nema ni papir ni digitron. U glavi su dolari upravo prelazili u dinare. Nisam ga požurivao.
— Pa dobro — zaključio je najzad.
Izgovorio je to tonom kreditnog analitičara koji je završio prvi pregled i zasad nije pronašao ništa sporno. Moja penzija je prošla preliminarnu procenu. Ali analiza time nije bila završena.
— A koliko plaćaš zdravstveno? Rekao sam.
Ponovo onaj kratki pogled u daljinu. Nova računica.
— E, to moraš da odbiješ.
Naravno da moram. Za nepunih pet minuta od iznosa moje američke penzije stigli smo do onoga što mi stvarno ostane, a da čovek nije video nijedan jedini bankovni izvod. Da smo naručili još jednu kafu, verovatno bismo stigli do poreza na imovinu, računa za struju i konačne procene da li živim u skladu sa svojim mogućnostima. U početku mi je zasmetalo, a onda je postalo zabavno. U Americi vam nepoznat čovek pokloni osmeh, pridrži vrata i poželi prijatan dan, ali vaš novčanik ostavlja na miru. U Srbiji vam prolaznik možda neće uzvratiti osmeh, ali kada jednom sednete za isti sto, privatnost nestaje, a radoznalost postaje šarmantna briga za bližnjeg sabesednika. Jedna kultura lakše uspostavlja kontakt, ali pažljivije čuva granice. Druga je prema nepoznatima rezervisana, a poznatima ume da sruši ogradu, zajedno sa kapijom.
Nekada mi je bilo lakše da pravim takva poređenja. Posle toliko godina života u Americi imao sam čitavu privatnu zbirku razlika između „ovde“ i „tamo“. Poslednjih godina, međutim, ta moja uredna podela na „ovde“ i „tamo“ sve češće zakaže. Amerika u koju sam stigao krajem prošlog veka bila je drugačija od ove u kojoj danas živim. Ne toliko po stvarima koje se najlakše vide, koliko po načinu na koji ljudi razgovaraju jedni sa drugima. Kao da je nestalo nešto od nekadašnje uzdržanosti. Neslaganje lakše preraste u svađu, politički neistomišljenik sve češće postaje i lični neprijatelj, a podele koje su nekada uglavnom ostajale u Kongresu preselile su se među prijatelje, komšije, kolege, ponekad i za porodični sto. Sve je više one isključivosti koju sam dugo smatrao balkanskim specijalitetom — više nije važno da li sam ja u pravu, nego da ti budeš u krivu. Izgleda da su se dve zemlje, svaka sa svoje strane okeana, najviše približile baš u onome u čemu nisu morale.
SVI SU ISTI
Tih dana Kragujevac je već ulazio u predizborno raspoloženje. Lica sa plakata postajala su brojnija, televizori sve glasniji, a ljudi sigurniji u ono što će se dogoditi. Prolazio sam pored kafića kada je do mene stigao deo razgovora sa terase. Jedan čovek je objašnjavao zašto će jedni sigurno pobediti. Drugi mu je dokazivao da nema pojma. Treći je ćutao. Pomislio sam da je možda jedini nezainteresovan. Onda je odmahnuo rukom.
— Ma, svi su oni isti.
Nastavio sam da hodam. Rečenica je ostala za mnom, ali mi je zvučala poznato i na engleskom. Za dvadeset sedam godina Kragujevac mi nikada nije postao grad iz sećanja. Dolazio sam dovoljno često da promene pratim u nastavcima. Nešto drugo je bilo drugačije, jer sam tokom svih prethodnih dolazaka bio čovek na odmoru, a negde na kraju boravka stajao je datum povratka na posao. Možda sam zato prvi put mogao da produžim ulicom bez plana, samo da vidim kuda će me odvesti.
Našao sam klupu i zavalio se. Ne zato što sam se umorio — u mojim godinama važno je naglasiti takve stvari — nego samo zato što mi se sedelo. Oko mene je grad nastavljao svojim uobičajenim ritmom. Žena sa telefonom na uhu ubrzavala je korak, mladić je pretrčao ulicu, otac vodio za ruku dete koje je očigledno imalo sasvim drugačije planove. Pogledao sam na sat više iz navike nego iz potrebe. Sat je i dalje radio svoj posao, samo više nije određivao moj. Možda se penzija upravo tako najpre i prepozna — ne po tome koliko vremena imaš, nego po tome kome ono pripada. Još malo sam posedeo, a onda krenuo niz ulicu. Nisam imao plan za ostatak prepodneva. I, začudo, nije mi nedostajao. Nekoliko dana kasnije ponovo sam se našao u redu.
Drugo mesto, druga obaveza, a ispred mene četvoro-petoro ljudi uredno poređanih, gotovo po američkim standardima. Prišao je stariji čovek. — Ko je poslednji? — Ja. Stao je iza mene. Ubrzo se pojavio drugi, sa papirom u ruci, prošao pored reda i krenuo pravo prema vratima. Nekoliko pari očiju ispratilo ga je do ulaza. Tamo je zastao, podigao papir kao neku vrstu propusnice i izgovorio: — Ja samo da pitam. Čovek iza mene je uzdahnuo. Okrenuo sam se prema njemu i pogledi su nam se sreli. Obojica smo se nasmejali. Ovoga puta osmeh nepoznatom čoveku nikome nije bio sumnjiv. Možda zato što smo se savršeno razumeli. Na srpskom, engleskom i bez reči.
