Pre neki dan telefon je, bez pitanja, odlučio da me podseti na sopstveni život. „Uspomene — pre deset godina.“ Uradi on to povremeno: odabere fotografije, doda muziku i od njih napravi mini-film. Uglavnom izvuče neko putovanje, rođendan ili porodično okupljanje, a ponekad proceni da je za moje emotivno stanje naročito važno da ponovo vidim šta sam jeo u nekom restoranu 2016. godine.
Otvorio sam album. Žena i ćerke na plaži, jezeru, planini… Porodični ručak. More. Kuća. Rođendanska torta. Još jedna plaža, pa opet restoran. Nekoliko ljudi koje volim i jedan zalazak sunca prema kome ni danas ne osećam ništa, mada sam ga tada očigledno smatrao vrednim trajnog arhiviranja. Pregledao sam dvadesetak fotografija. Svega ima, samo mene nema!
NEVIDLJIVI ČOVEK
Vratio sam se na početak i pažljivije pogledao. Nema me na plaži, falim za stolom, nema me ni pored rođendanske torte. Pokušao sam da se prisetim tih dana, dok me je polako nagrizala sumnja da sam pre desetak godina bio privremeno isključen iz porodice. Svi su putovali, slavili rođendane, išli na more i sedeli po restoranima, dok sam ja, sudeći prema raspoloživoj dokumentaciji, verovatno služio kaznu kućnog pritvora. A onda sam shvatio. Bio sam tamo. Samo sam stajao sa druge strane objektiva. Čovek može, mirne duše, da pola života uredno dokumentuje sopstveno postojanje i na kraju proizvede arhivu koja dokazuje da u njemu nije učestvovao.
Moja komplikovana veza sa fotografijom počela je mnogo pre telefona. Prvi ozbiljan aparat koji sam držao u rukama bio je sovjetska Smena 6. Sve je bilo ručno: blenda, ekspozicija, fokus, premotavanje filma. Čovek nije mogao samo da ugleda nešto lepo i pritisne dugme. Morao je prethodno da donese nekoliko važnih odluka. Najčudnije je bilo što ni posle svega nisi znao da li je fotografija uspela. Nije bilo pregleda, povećavanja slike sa dva prsta, a ni mogućnosti da ustanoviš da si nekome odsekao glavu.
Za odličan uspeh na jednom polugodištu dobio sam svoj prvi aparat. Beretu. Za mene je to bio ozbiljan tehnološki napredak. Posle svakog snimka aparat je sam premotavao film do sledećeg. Ova funkcija mi je tada delovala kao početak robotizacije čovečanstva. Pritisnem dugme, aparat malo zazvrji i spreman je za sledeću fotografiju. Nisam mogao ni da zamislim da će nekoliko decenija kasnije telefon sam fotografisati, popravljati fotografiju, prepoznavati ljude na njoj, znati gde je snimljena i još me jednom godišnje podsetiti da sam tada izgledao bolje.
Pre mene, glavni fotograf u familiji bio je ujak Duta. Na porodičnim okupljanjima nije fotografisao. Režirao je. „Ti malo levo. Pomeri se. Ne toliko. Vrati se. Vi pozadi malo bliže. Nemoj da žmuriš. Skloni tu čašu. Ko je stavio dete tamo?“ Dok Duta sve namesti, mališan počne da plače, nekom se prispava, drugi izgube strpljenje, a sunce, koje je na početku bilo na idealnom mestu, već je promenilo položaj. Na kraju bi Duta podigao aparat. Svi se ukoče. Klik. I tako je čovek koji je najozbiljnije shvatao porodičnu fotografiju godinama ostajao izvan nje. Izgleda da sam kasnije nasledio i aparat i sudbinu.
Fotografija je tada, uostalom, bila ozbiljna stvar. Film je imao 24, a u raskošnijoj varijanti 36 snimaka. Danas toliko fotografija napravimo dok pokušavamo da dobijemo jednu na kojoj niko nije žmurio. Tada je svaki klik predstavljao odluku. Na letovanju nisi fotografisao sve što vidiš. Dete na plaži — da. Porodica ispred hotela — da. Zalazak sunca — možda. Još jedan zalazak sunca — ne preteruj, imamo onaj od juče. Ručak se nije fotografisao. Nikome normalnom nije padalo na pamet da se popne iznad stola i odozgo slika ćevape. Da smo osamdesetih u kafani videli čoveka kako stoji iznad stolice i pokušava da pronađe idealan ugao za tanjir špageta, verovatno bismo pozvali nekoga od njegovih bližnjih. Sa letovanja doneseš dva ili tri filma i osećaš se kao da si upravo završio profesionalni angažman za National Geographic.
FILM KOJI JE NESTAO U AKCIJI
Onda se film odnese na razvijanje uz neizbežno čekanje. Današnje generacije će to teško razumeti. Napravi se fotografija u ponedeljak, a tek sledeće nedelje saznamo da li se na njoj uopšte vidi ono što je fotografisano. Dobijemo kovertu, izvučemo slike i počne zasedanje „porodične komisije“. Ova je dobra. Ova je mutna. Ovde je neko zažmurio. Na ovoj su svima oči crvene. Ko je ovaj čovek iza nas? A šta je ovo? Prst. Nečiji palac zauzeo četvrtinu Jadranskog mora. Ali fotografije se nisu brisale. I loše su završavale u albumu. Mutna tetka, stric bez pola glave, dete koje gleda u pogrešnom pravcu. Nije bilo Fotošopa da ih popravi ni dugmeta kojim bi ih izbrisao iz porodične istorije. Možda su zato ti ukoričeni albumi bili pošteniji od današnjih digitalnih.
Ipak, moja fotografska karijera dostigla je vrhunac mnogo kasnije, kada sam već radio kao novinar. Otišao sam u drugi grad da intervjuišem poznatog pisca kojeg sam posebno voleo. Mnogo mi je značio taj intervju i pripremio sam se ozbiljnije nego obično. Fotograf nije išao sa mnom. Nije bilo potrebe — obećao sam da ću svojim aparatom napraviti nekoliko portreta. Razgovor je prošao odlično. Pisac je bio jedan od retkih sagovornika koji je na kraju insistirao da mu pošaljem novine kada intervju izađe. Dopao mu se naš susret i želeo je da vidi kako će sve izgledati na papiru.
Po završetku intervjua izvadio sam aparat. Sada više nisam bio novinar. Bio sam ujak Duta.
— Možda jednu ovde. Klik.
— Samo malo prema prozoru. Klik.
— Odlično. Klik.
Pisac je strpljivo sarađivao.
— Još jednu, za svaki slučaj. Klik.
Napravio sam nekoliko portreta i vratio se u redakciju veoma zadovoljan. Predao sam tekst, a aparat čika Radetu, glavnom fotografu, da ga on otvori i izvadi film. Nisam hteo ništa da rizikujem.
Nekoliko dana kasnije čika Rade me pozvao na piće. To je već bilo sumnjivo jer glavni fotograf redakcije nije imao običaj da novinare izvodi na piće kako bi im čestitao na fotografskom talentu. Seli smo. Rade je sačekao da stigne pivo, malo se nagnuo prema meni i rekao:
— Slušaj, neću ništa da pričam ovima u redakciji.
Kada čovek razgovor počne rečenicom da nešto neće pričati drugima, obično sledi informacija za koju biste najradije da je ne kaže ni vama.
— Šta je bilo?
— Nisi imao film u aparatu.
Gledao sam ga nekoliko trenutaka.
— Kako nisam imao film?
Čim sam izgovorio pitanje, shvatio sam da nema mnogo mogućih odgovora.
— Nisi ga stavio.
U trenutku sam shvatio dve stvari. Prvo, da sam poznatog pisca desetak minuta bespotrebno nameštao za fotografisanje. I drugo, da je to bio verovatno jedini fotografski susret u njegovom životu tokom kojeg nije nastala nijedna loša fotografija… Baš kao ni dobra.
Čika Rade me je spasao od redakcijske bruke. Dogovorili smo se da zvanična verzija glasi: film je oštećen. U ono vreme to je bilo sasvim uverljivo objašnjenje. Filmovi su imali karakter. Mogli su da se osvetle, zaglave, pocepaju, loše razviju. Tehnologija je bila dovoljno nepouzdana da se njome mogla opravdati i sopstvena glupost. Ostao je samo jedan problem. Trebala nam je fotografija pisca. Internet je tada bio tek u začetku. Nije postojao današnji beskrajni magacin slika u kome se za nekoliko sekundi pronađe čovek iz svih uglova, uključujući i fotografiju onoga što je doručkovao prethodnog utorka. Tražili smo i pronašli jednu. Jedini problem bio je što je bila stara dvadesetak godina.
Tako je uz najnoviji intervju izašla i fotografija dvadeset godina mlađeg pisca. Tekst je pripadao sadašnjosti, fotografija prošlosti, a jedini čovek koji je znao kako je pisac zaista izgledao tokom našeg susreta nije imao nijedan dokaz. Poslao sam mu novine, kao što sam obećao. Danas, kada i sam mnogo više cenim fotografije na kojima izgledam dvadeset godina mlađe, nadam se da mi nije puno zamerio.
S DRUGE STRANE OBJEKTIVA
U Americi sam dočekao digitalne aparate, a onda telefone i konačno vreme u kojem više niko ne zna koliko fotografija ima. Proverio sam nedavno, u mom telefonu ih je na hiljade. Celo dedino detinjstvo stalo je u jednu kutiju od cipela, dok predškolski period mojih unučića zahteva cloud. Danas fotografišemo sve. Rođendan — dvesta fotografija. Dete skače u bazen — trideset sedam. Pas spava u neobičnom položaju — šest. Ručak — naravno. Čovečanstvo je za nekoliko decenija prešlo put od „nemoj da trošiš film“ do fotografisanja ruske salate iz četiri ugla.
I što više fotografija imamo, čini mi se da ih manje gledamo. Nekada se album vadio iz ormara. Seli bismo za sto i listali. Danas imamo hiljade fotografija koje možda nikada više nećemo videti, osim ako telefon jednog jutra ne odluči da nas podseti da smo i pre deset godina postojali. Tako sam se vratio fotografijama koje mi je tog jutra izabrao i počeo da tražim sebe. Pojavim se stidljivo na nekoj, ali ih je mnogo manje nego što sam očekivao.
Počeo sam da proveravam događaje na kojima sam sigurno bio. Letovanje. Pa vozio sam ih tamo. Restoran. Platio sam račun, što je verovatno najpouzdaniji dokaz prisustva. Nova godina. Postavljao sam jelku. Rođendani. Izleti. Porodični ručkovi. Svuda isti obrazac. Da je neki budući istoričar raspolagao samo našom digitalnom arhivom, mogao bi da zaključi da je moja porodica godinama putovala sa misterioznim nevidljivim čovekom koji je vozio automobil, rezervisao hotele, plaćao račune i povremeno dovikivao:
— Približite se malo! Sada osmeh! Taaako!
A onda mi je telefon ponudio nešto što ranije nisam video. „Hoćete li dodati osobu koje nema na fotografiji?“ Nasmejao sam se. Pametan telefon, konačno je shvatio problem. Nekoliko sekundi je nešto obrađivao. Pojavila se prva fotografija. Porodica na plaži. I ja među njima. Pogledao sam bolje. Fotografija nikada nije snimljena tako. Znao sam to. Tog dana ja sam držao aparat. Prešao sam na sledeću. Rođendanski sto. Sada sedim sa ostalima. Na sledećoj stojim pored jelke. Moram priznati da mi se u početku dopalo. Telefon me je vraćao u sopstveni život.
Tada sam otvorio još jednu fotografiju. Porodica stoji okupljena ispred restorana. I ja sam među njima, ali u rukama držim foto-aparat. Približio sam sliku. Nije bilo greške. Stajao sam pored svojih i držao aparat kojim je ta fotografija navodno napravljena. A onda sam u staklu iza nas primetio odraz čoveka koji fotografiše. Bio sam to takođe ja. Jedan ja bio je na fotografiji. Drugi ju je pravio. Odmah sam zatvorio album. Postoje stvari koje ni tehnologija ne treba da popravlja.
Nekoliko dana kasnije okupila se porodica. U jednom trenutku neko je rekao:
— Hajde da se slikamo.
Po navici sam izvadio telefon.
— Stanite tamo. Malo bliže.
Svi su se namestili.
— Ti malo levo.
Zastao sam. Ujak Duta bi bio ponosan. Pogledao sam telefon, pa njih. Pružio sam ga prvom do sebe.
— Hajde napravi ti jednu.
Stao sam među ostale.
— Malo bliže.
Automatski sam se javio:
— Podigni malo telefon. Ne toliko. Sad si…
Supruga me pogledala.
— Hoćeš li ti da slikaš?
— Neću.
Ućutao sam. Odjednom nisam znao šta ću sa rukama.
— Svi gledajte ovamo.
Klik.
Nisam se pitao kako sam ispao, niti sam tražio telefon da proverim fotografiju. Ako sam žmurio, neka sam. Nekada sam sa Smenom čekao danima da saznam kako je fotografija ispala. Posle pola veka tehnološkog napretka mogao sam valjda ponovo malo da sačekam. Uostalom, ovoga puta sam znao ono najvažnije. Bio sam na njoj.
