Dok sam bio student, mislio sam da je knjiga ta iz koje se stiče znanje. Trebalo mi je mnogo godina da shvatim da je uz mene sve vreme „učio“ i radio. Studiranje je tada izgledalo prilično jednostavno. Sedneš za sto, otvoriš skriptu i učiš dok slova ne počnu da se mešaju pred očima. Nije bilo prečica ni čudesnih metoda za brzo pamćenje, a kad se mora, nije teško.
Na stolu knjige. Pored njih pepeljara, hemijska olovka i velika šolja kafe. U uglu sobe radio. Bio je uključen gotovo čitav dan. Svirao je tiho da ne smeta učenju, ali dovoljno glasno da se ne osećam sam. Bio je tu, kao zidni sat. Ne obraćaš pažnju na njega, ali nekako znaš da radi.
RADIOSKOP
Oko deset, kada bi pospanost polako ustupala mesto koncentraciji, počinjao je Radioskop. Emisija o filmu, muzici, književnosti, pozorištu, izložbama i koncertima. Ukratko, o svetu koji je tih dana morao da sačeka da prođe ispitni rok. Dok su drugi raspravljali o Bergmanu, Vendersu ili prvom albumu Haustora, ja sam pokušavao da ubedim Viktora Igoa, Flobera, Balzaka i Prusta da mi još jednom objasne ono što profesor na predavanju očigledno nije uspeo. Radio je govorio. Ja sam učio. Bar sam tako mislio.
Uveče, kada bi se našli u kafani, on je preuzimao reč. Nije postojao novi film koji mu je promakao, album koji nije preslušao ni knjiga o kojoj nije imao mišljenje. Znao je šta sprema grupa Mizar, zašto je Tarkovski promenio filmsku umetnost, u koga se zaljubio De Niro, šta se upravo događa na evropskoj pozorišnoj sceni i koja se izložba jednostavno ne sme propustiti. Naš stručnjak za opštu kulturu bio je hodajuća enciklopedija, a mi smo ga slušali otvorenih usta.
U to vreme nije postojao Gugl. Da jeste, verovatno bi naš drugar bio taj koji bi ga povremeno ispravio. Ponekad bi me obuzeo čudan osećaj da sam sve te silne informacije već negde čuo. Možda ne od reči do reči, ali ista imena i poznate priče. Kao kada pokušavaš da se setiš sna koji uporno izmiče čim otvoriš oči. Sve sam pripisivao umoru od učenja, ali posle nekoliko dana, sve bi se ponovilo. A onda je misterija „već odslušanog“ konačno rešena. A evo i kako.
Jednog dana položio sam težak ispit i bio toliko umoran da nisam imao snage ni za knjigu ni za kafanu. Ostao sam kod kuće. Skuvao kafu, gurnuo knjige pod sto i, prvi put posle više meseci, rešio da zaista slušam Radioskop. Voditelj je najavio novi album Azre. Posle toga prilog o Kurosavi. Zatim vest o Meril Strip. Nešto o novoj pozorišnoj predstavi. Na kraju izložbu mladog portugalskog slikara.
Sedeo sam zatečen. Kao da nisam slušao radio već svog drugara iz kafane. Tek tada mi je sinulo da priče o umetnosti nisam ni ranije sanjao. Slušao sam ih, ali toga nisam bio svestan. Radio je pripovedao svoju priču, a ja čitao svoju. Sedeli smo u istoj sobi ignorišući jedan drugog. Iste večeri, otišao sam na naše uobičajeno mesto, naručio piće i čekao. Prvi put me nije kopkalo šta će nam sveznalica ispričati. Znao sam. Samo me je zanimalo kojim redom. Društvo je bilo na okupu, pivo na stolu kada je počeo kutak za umetnički trenutak.
— Jeste li čuli novu Azru?
Klimnuo sam glavom.
— Kažu da Kurosavu ili obožavaš ili ga uopšte ne razumeš.
Opet sam se složio. Posle toga Meril Strip. Pa pozorište. Na kraju izložba onog Portugalca. Govorio je istim redosledom kojim su prilozi, nekoliko sati ranije, emitovani u Radioskopu. Nisam imao srca da ga prekinem. Naprotiv. Odjednom sam počeo mnogo više da ga cenim. Dok sam ja mesecima puštao da mi emisija prolazi kroz sobu kao zvuk frižidera ili otkucaji sata, on je slušao pažljivo. Gotovo sam mogao da ga zamislim kako sedi pored radija sa sveskom u krilu i beleži sve ono što će uveče pretvoriti u sopstveno mišljenje. Bio je to možda prvi čovek koga sam upoznao da je imao podkast mnogo pre nego što je ova medijska forma izmišljena.
Od tada, drugačije slušam radio jer se iza svih tih glasova kriju živi ljudi. Svaki voditelj imao je drugačiji ritam, pauze i samo svoje male navike. Jedan je govorio brzo, drugi sporo. Jedan je umeo da ćutanjem kaže puno, dok je drugi svaku vest čitao kao da upravo saopštava početak novog svetskog rata. Shvatio sam da radio nije samo kutija iz koje izlaze informacije. To je brbljivi družbenik koji nikada ne traži pažnju. Bilo mu je dovoljno da smo u istoj prostoriji. Pratio me je dok sam učio, spremao ispite, kuvao kafu ili rešavao teške dileme iz vremena SFRJ – da li ćemo letovati u Makarskoj ili u Poreču. Nije se nametao. Bio je strpljiv. Valjda zato nikada nisam imao osećaj da ga slušam, a upravo sam tada od njega najviše učio.
NPR
Godinama kasnije, na drugom kontinentu, ponovo sam pronašao svoj radio. Ovoga puta na stanici National Public Radio.
Kada sam došao u Ameriku, pristojno sam govorio engleski. Mogao sam da kupim hleb, otvorim račun u banci, objasnim policajcu zašto sam pogrešno skrenuo ili lekaru gde me boli. Ali to još nije bio jezik na kome čovek razmišlja, već na kome se snalazi. Strani jezik naučiš kada uspeš da sastaviš ispravnu rečenicu. Narod počneš da upoznaješ tek kada shvatiš zašto se neko nasmejao ili kada prepoznaš ironiju po boji glasa, a ne po značenju reči. U tome mi nije pomogao nijedan kurs. Pomogao mi je radio. Tačnije, National Public Radio.
U početku sam ga slušao svakog jutra, najčešće dok sam vozio na posao. Uključivao sam ga čim izađem iz garaže, a gasio tek na parkingu ispred kancelarije. Slušao sam NPR i za vreme pauze za ručak, a ponekad, na kvarno, i tokom radnog vremena kada bi šefovi bili na sastanku. Nisam imao osećaj da učim engleski. Samo sam slušao ljude koji razgovaraju. A to su činili drugačije nego što sam navikao. Nije bilo nadvikivanja. Nisu završavali tuđe rečenice niti prekidali sagovornika da bi sami dali odgovor. Govorili su mirno, razgovetno i sa nekom staromodnom pristojnošću koja je, izgleda, preživela novokomponovane medijske trendove.
Za to vreme promenio sam nekoliko poslova, više adresa i bezbroj svakodnevnih navika. Menjali su se telefoni, automobili i predsednici. Samo je radio ostajao na istoj stanici. Ne tvrdim da je NPR bio bez greške, nijedan medij nije, ali meni je ovaj najdraži. Možda i zato što sam odrastao uz radio koji je takođe umeo da sasluša svoje goste. Ponekad razmišljam da radio nije izgubio bitku zbog interneta već iz sopstvenog straha. Neko je jednog dana izračunao da je jeftinije pustiti pedeset pesama nego platiti jednog dobrog urednika. Da je sigurnije napraviti plej-listu nego emisiju. Da će ljudi ionako ostati na istoj frekvenciji. Prevarili su se.
Ljudi nisu prestali da slušaju glasove. Samo su otišli tamo gde ih još ima. Danas to zovemo podkast. Radio je polako ostao bez žive reči. Muzika je ostala, reklame su ostale, glasovi su nestali, a sa njima, malo-pomalo, i slušaoci. Pošto više ne moram da žurim, subotom, onako penzionerski, skuvam kafu, izađem na terasu i uključim NPR. Nekada sam radio uključivao da mi pravi društvo dok učim. Danas se družimo uz prvu jutarnju kafu. Između te dve navike stao je čitav jedan život. Nekada slušam pažljivo, drugi put mi misli odlutaju, a ponekad se dogodi nešto neobično. Između dve ozbiljne vesti, kratke džez numere i razgovora sa bibliotekarkom iz malog mesta u Ajovi začuje se kratak šum. Onaj isti koji sam kao dete slušao tražeći Radio Beograd. Samo na trenutak. Tek toliko da pomislim kako je signal negde zalutao. Najpre tišina. Ona kratka radijska zbog koje čovek instinktivno pogleda u prijemnik. Zatim šum. Onaj stari, kao kada kazaljka polako prelazi preko skale tražeći pravu frekvenciju. I onda… glas.
ZABAVNIK
— Dobar dan, poštovani slušaoci. Počinje Zabavnik Radio Beograda.
Spustio sam šolju. Nisam se pomerio, plašeći se da bih jednim pokretom mogao da prekinem vezu između dve subote razdvojene periodom od četiri decenije. Glas je bio isti. Topao. Miran.
— Danas je subota, peti decembar 1982. godine.
Kratka špica. A onda, sasvim mirno, kao da se ništa neobično nije desilo:
— Dogodilo se na današnji dan… Pre sto sedam godina rođen je Rajner Marija Rilke, pesnik koji je tvrdio da je jedina prava domovina, naše detinjstvo. Na današnji dan rođen je Volt Dizni, čovek koji je dokazao da jedan miš može postati slavniji od mnogih kraljeva. U bioskopima se i dalje traži karta više za film „Maratonci trče počasni krug“, dok se u svetu govori o novom filmu mladog američkog reditelja po imenu Stiven Spilberg.
Nasmejao sam se. Sve je bilo baš onako kako treba. A onda… glas je na trenutak zastao. Kao da je ispred sebe pronašao papir koji tu nije trebalo da bude.
— U Kragujevcu, hladan decembarski dan. Jedan sedamnaestogodišnjak upravo razmišlja hoće li večeras da izađe sa društvom ili da ostane kod kuće i sluša radio. Ne sluti da će kroz četrdeset pet godina sedeti na terasi u Arizoni sa šoljom kafe u ruci, a da će se između ove dve subote spakovati čitav njegov život.
Nisam znao da li da se radujem ili da se plašim. Ali Đuza nije delovao nimalo iznenađeno. Kao da je upravo pročitao vremensku prognozu.
— A sada, kao i svake subote, otvaramo vrata naše Operske lože…
Iz Operske lože začuli su se poznati glasovi Slavka Simića i Milutina Butkovića. Večna rasprava – da li se pravilno kaže „u logi“ ili „u loži“. Neke dileme očigledno nikada ne zastarevaju.
Onda opet šum. Kratak. Jedva čujan. I ponovo poznati glas voditelja NPR-a. Kao da se ništa nije dogodilo. Sedim još neko vreme na terasi. Kafa se odavno ohladila. Komšija izvodi psa. Neko zaliva travnjak. Negde u daljini prolazi avion. Arizona se polako budi. Radio i dalje svira. Ponekad me pitaju zašto i danas, pored interneta, podkasta i svih mogućih aplikacija, uporno slušam radio. Nikada ne kažem pravi razlog. Kako objasniti da ga ne uključujem zbog vesti? Uključujem ga zbog nade. One detinjaste nade da će se između dve frekvencije ponovo začuti glas nekoga ko je odavno izašao iz programa, ali ne i iz mog života.
Kao dete bio sam uveren da ljudi žive u toj drvenoj kutiji. Kasnije sam shvatio da to nije istina. Danas više nisam siguran. Jer svaki put kada čujem stari radijski šum, ponovo ožive jedna davna subota, studentski sto, kafana, jedna zemlja koje više nema i mladić koji tek treba da otkrije koliko će mu glasovi iz obične kutije promeniti život.
Radio sam ugasio. Šum je nestao. Glas je ostao.
