Kraj avgusta, subota, još neki dan pa će elektronski poštar isplatiti penziju. Na autoputu 101 automobili se pomeraju za dve dužine, pa ponovo stanu. Vozač crnog kamioneta menja kolone, seče, vileniše, a nekoliko minuta kasnije ponovo je pored mene, samo što sada izgleda još nervoznije. Mlada žena za upravljačem srebrne tojote razgovara telefonom, popravlja šminku u retrovizoru i žustro negoduje zbog zastoja na putu. Vozač iza mene toliko se približio da u ogledalu mogu da vidim boju njegovih očiju i karijes na dvojci.
Svi nekud žure, jedino ja nemam gde da zakasnim. Ta misao mi još uvek deluje neobično. Brzo sam zaboravio sastanke sa strogim šefovima, rokove koje je trebalo ispuniti još juče, decu koju je trebalo pokupiti iz škole ili koncerte na koje sam sa ženom pokušavao da stignem pravo s posla, kroz špic i zakrčene ulice. Godinama sam vozio sa osećanjem da me na kraju puta neko čeka i već nervozno gleda na sat. Sada se vozim bez brige hoću li stići na vreme.
Dok sam radio, znao sam da se našalim sa kolegama:
— Kad odem u penziju, voziću samo u jutarnjem i popodnevnom špicu. Polako. Da nerviram zaposlene koji žure na posao!
Smejali smo se, a ja sam veoma brzo postao taj matori namćor iza koga sam nekada gunđao, uveren da je upravo izašao iz kuće samo da bi zezao pošten svet. Ispostavilo se da penzija ne menja samo dnevni raspored. Menja i boju semafora. Žuto više nije poslednja prilika da prođeš, već pristojno upozorenje da možeš da sačekaš sledeće zeleno.
Dok kolona ponovo kreće, uključujem radio. Iz zvučnika se čuje glas Branimira Štulića:
„Teško vrijeme za matore, prijatelju moj,
na zidovima naši tragovi.
Mi kružimo k’o psi,
djevojke se ne obaziru za nama,
njihove kose bude sjetu.
Dug je put do vječnosti
i mi ga prelazimo šutke i u miru.”
Neke pesme slušamo decenijama, a čujemo ih tek kada dođe vreme za njih. Kada je pesma nastala, „matori” su bili neki drugi koji sede na klupi u parku, slušaju tranzistor i ogovaraju komšije. Oni su imali prošlost dok sam ja jurio u budućnost. Mislio sam da čovek ostari odjednom, kao kada pređe granicu pa mu carinik udari pečat. Nisam znao da se ta međa prelazi polako. Najpre primetiš da su fudbaleri i košarkaši mnogo mlađi od tebe, a onda se „podmlade” i treneri. Posle nekog vremena shvatiš da si stariji i od komentatora.
Džoni peva, kolona mili, a meni na pamet pada Aristotel. Pa ko bi drugi po ovoj vrućini? Eto još jedne od blagodeti koje nam pruža „mirovina”. Dok radiš, u saobraćajnom haosu razmišljaš o kvartalnoj evaluaciji, a sada, eto, filozofiram za sve pare. Ne znam kako je funkcionisao PIO u Staroj Grčkoj niti da li je Aristotel do šezdeset druge godine dočekao penziju, ali se pre više od dve hiljade godina pitao šta je to zapravo vreme.
Dok o njemu razmišljamo, prošlost više ne postoji. Budućnost još nije stigla, pa ni ona ne postoji. Sadašnjost traje toliko kratko da nemamo vremena ni da je nazovemo pravim imenom, a ona se već pretvori u prošlost. Aristotel se pitao kako vreme može da postoji ako su njegovi sastavni delovi nepostojeći.
Na prvi pogled, pitanje liči na onu vrstu zagonetke koju ljudi postavljaju kada imaju previše slobodnog vremena ili kada žele da pokvare raspoloženje svojim čitaocima. Ali što više razmišljam, sve mi se više čini da je Aristotel samo pokušavao da objasni ono što svaki penzioner oseća, mada ne koristi tako „teške” reči. Na kraju, vreme nije novac pa da ga možeš pozajmiti od komšije ili ostaviti u slamarici za ne daj Bože. Ne možeš ga uštedeti tako što ćeš voziti brže, provoditi ga u firmi umesto u parku s porodicom ili obedovati stojeći dok u isto vreme razgovaraš telefonom.
Aristotel je vreme povezivao sa promenom i kretanjem. Govorio je da ga prepoznajemo po onome što je bilo pre i onome što dolazi posle. Drugim rečima, ne vidimo vreme, već tragove koje ono ostavlja. Vidimo kako dete prerasta prošlogodišnju obuću, kako se na zidu pojavljuje nova pukotina, kako fotografije u albumu blede. Vidimo promene, a nazivamo ih vremenom.
Kada si dete, letnji raspust izgleda kao mala večnost. Jun prođe brzo jer je sve novo. Jul je dug i beskrajan. U avgustu polako osećaš da se raspust bliži kraju, ali ti se prvi septembar ipak čini dalekim kao večnost. Dok ležiš na travi i gledaš oblake, vreme i dalje odbija da prođe.
Kasnije počinjemo da ga požurujemo. Jedva čekamo da završimo osnovnu školu, da napunimo osamnaest, zatim da završimo fakultet, nađemo posao, venčamo se, dobijemo decu. Kada deca porastu, jurimo unapređenje, veću platu, poslednju ratu kredita. I uvek mislimo da će pravi život početi u sledećoj fazi. Više od polovine života provodimo čekajući da nešto počne, a ostatak pokušavajući da shvatimo kada se sve to završilo.
A onda jednog dana više nema velike stanice koju čekamo, jer nam je ostalo samo putovanje. Tada životni voz počinje da ubrzava. U mladosti, kada veruješ da vremena ima napretek, dani prolaze sporo. U starosti, kada konačno shvatiš njegovu vrednost, ono počne da ti izmiče kroz prste. Možda je to razlog što penzioneri stalno gledaju na sat iako nigde ne žure.
Kolona konačno počinje da se osipa. Silazim s autoputa i posle nekoliko semafora stižem do supermarketa. Na parkingu postavljam sebi pitanje koje je mnogo praktičnije od Aristotelovog: zašto sam ovde došao u subotu pre podne? Mogu da pazarim u ponedeljak u devet. U utorak u dva. Mogu da biram dan i sat kada nema žive duše, kada su kase slobodne, a parking izgleda kao napušten aerodrom. Ipak, izabrao sam vreme kada su ovde svi. Porodice sa malom decom. Ljudi koji rade preko nedelje. Izgubljeni muževi sa spiskovima…
Penzija stigne, ali navike odbijaju da se penzionišu. Subota je decenijama bila dan za kupovinu. Mozak to pamti bolje od kalendara. Automobil sam skreće prema prodavnici, a ja se ujutru i dalje budim u vreme kada sam nekada ustajao za posao. Na parkingu nema slobodnog mesta blizu ulaza. Kružim polako između redova, prateći ljude koji guraju puna kolica. Vozač iza mene trubi. Nekada bih se iznervirao. Danas mu mahnem i nastavim dalje. Možda sam konačno počeo da ostvarujem ono čime sam godinama pretio: da ću u penziji prestati da žurim i početi da nerviram zaposlene.
Na ulazu me je dočekao prijatan hladan vazduh, miris pečene piletine i gužva kao pred praznik za koji niko nije znao da dolazi. Jedan bračni par stoji nasred prolaza i raspravlja se da li im je potrebno pakovanje od trideset šest rolni toalet-papira. Muškarac tvrdi da je na sniženju. Žena odgovara da u kući već imaju dovoljno papira do kraja godine.
— A šta ako se vrati korona? — poentira domaćin i grabi rolne.
Malo dalje, majka pokušava da objasni devojčici da ne može dobiti lutku samo zato što ju je ugledala. Dete, međutim, iznosi argument pred kojim roditeljska logika već vekovima kapitulira:
— Ali Vanesa ima istu takvu!
Stariji gospodin pažljivo čita deklaraciju na kutiji pahuljica, kao da traži skrivenu klauzulu ugovora. Mladić sa slušalicama gura kolica i odgovara na poslovne poruke. Čak i ovde, između konzervi pasulja i kutija s deterdžentom, pokušava da stigne u svetlu budućnost.
Tada sam se setio detinjstva.
Nije stvar u tome što je Srbija bila jedno, a Amerika nešto sasvim drugo. Danas su te razlike mnogo manje nego što mislimo. I tamo i ovde ljudi traže popust, kupuju više nego što im treba, gunđaju zbog cena i vraćaju se kući bez jedine stvari zbog koje su zapravo pošli. Prava razlika nije između „njih” i „nas”, već između vremena koje pamtimo i vremena u kojem živimo.
Nekada se u starom kraju subotom išlo na pijacu, i to ne samo po hranu. Išlo se „među ljude”. Otac bi poneo jedan ceger i unapred objavio da kupujemo samo ono što je potrebno. Majka bi se vratila sa dvostruko više stvari, ali bi svaka, po njenom mišljenju, bila neophodna.
Kod tezge sa lubenicama počinjao je poseban obred. Otac podigne jednu. Odmeri je u rukama. Pokuca. Prisloni uvo kao lekar koji sluša pluća. Prodavac ga posmatra ozbiljno, svestan da se u takvim trenucima ne sme ometati stručnjak.
— Ova je dobra — rekao bi otac.
— Sve su dobre — odgovorio bi prodavac.
— Ako nije, vraćam je.
Nikada je nismo vratili. Čak i kada bi bila zelena, vodena i bez ukusa, pojeli bismo je do kraja, čuvajući porodično dostojanstvo i očev ugled poznavaoca lubenica.
Ljudi pored nas su razgovarali, cenjkali se i razmenjivali abrove. Znalo se ko se oženio, ko se razveo, čiji je sin otišao u vojsku, ko je dobio posao, a među prodavcima i kome je krava ušla u kukuruz. Vesti nisu stizale preko Vibera, već uz kilogram paradajza. Ja sam uglavnom stajao kod kioska preko puta gimnazije i gledao naslovne strane novina i stripova, računajući koliko bi trebalo da se uštedi na mladom krompiru da ostane novca za novi broj Teksa Vilera.
Danas stojim u američkom supermarketu, okružen robom iz celog sveta. Mogu da kupim lubenicu bez semenki, sir iz Francuske, kafu iz Kolumbije i šljive koje su prešle više kilometara nego svi ljudi koje poznajem zajedno. Izbor je beskrajan. Samo su ukusi nekako drugačiji.
Možda se ni pijaca mog detinjstva nije toliko razlikovala od današnje prodavnice. I tamo su ljudi dolazili sa spiskom, a odlazili sa stvarima koje nisu planirali. I tamo se raspravljalo o cenama, prodavci su tvrdili da je njihova roba najbolja, a kupci da su je na drugom mestu videli jeftinije. Ljudi se nisu mnogo promenili. Promenio se način na koji provodimo vreme među njima.
Nekada bi kupovina trajala pola dana, ali to niko nije smatrao izgubljenim vremenom. Danas pokušavamo da završimo sve što brže, pa se nerviramo što red ne napreduje, kartica se sporo učitava ili čovek ispred nas prebrojava sitniš do poslednjeg centa.
Dolazim do kase. Ispred mene su četiri kupca. Pogledam susedni red. Tamo ih je samo troje. Pređem. Naravno, u novom redu žena na čelu kolone ima kupone i mnogo pitanja za menadžera. Red koji sam napustio počinje brzo da se pomera. Neke stvari penzija ipak ne menja. Dok čekam, gledam mladog čoveka ispred sebe. Jednom rukom drži telefon, drugom vadi stvari iz kolica. Proverava vreme, uzdiše i pogledom meri koliko mu je još ostalo do kase. Prepoznajem taj izraz. Godinama sam ga nosio na svom licu. Nervozu čoveka koji veruje da mu neko upravo krade deset minuta života. Poželim da mu kažem da se ne brine. Da će završiti kupovinu, stići na posao, vratiti se kući, odgajiti decu, otplatiti kredite i jednog dana imati dovoljno vremena da stoji u istom ovom redu bez potrebe da požuruje kasirku. Naravno, ništa mu ne kažem. Ne bi me razumeo. Ni ja ne bih razumeo matorca koji bi mi držao predavanje pre trideset godina.
Izlazim iz prodavnice i guram kolica prema automobilu. Vrućina ne popušta, a gužva na parkingu ne popušta. Jedan automobil čeka da oslobodim mesto. Vozač drži obe ruke na volanu i prati svaki moj korak. Mogao bih malo da požurim, ali polako slažem kese u gepek. Ne iz pakosti. Nego zato što prvi put posle mnogo godina mogu.
Dok neko u daljini trubi, setim se Štulićevih stihova, Aristotela i svih stanica koje sam jedva čekao da prođem. Prošlost više ne postoji. Budućnost još nije stigla. Sadašnjost traje kratko. Ali ponekad je dovoljno duga da penzioner bez žurbe vrati kolica na njihovo mesto.
MORALGRAD 