STARAČKA TRILOGIJA
Mnogo puta sam pokušao da vodim dnevnik i još brže odustajao. Naravno, brzo bih pronašao razlog, jer lako je opravdati nerad, a mnogo teže pronaći motiv za njegovu suprotnost. Vremenom čovek nauči da za dobar tekst nije potrebno veliko mudrovanje, jer svaka novinarska i književna forma počiva, pre svega, na dobroj priči. A one se, čak i običnim smrtnicima, neretko dese.
Danas je subota. Pravo vreme za početak. Ovaj dan je oduvek imao neku posebnu važnost u mom životu, verovatno jer se tada ne radi. Kod mene je situacija malo drugačija, jer mi je odnedavno svaki dan subota, a bogami i nedelja. Pošto novopečeni penzioner iz Arizone u svakodnevici uživa shodno svojim godinama, ovaj dnevnik ne treba uzimati zdravo za gotovo. Što kaže jedan čitalac Kragujevačkih: „Ima tu i istine, ali mahom izmišlja. Pisac je to, ne treba mu verovati!”
JEDNA SUBOTA U AVGUSTU 2026.
Dan je počeo živahno, najlepšom mogućom bukom koju u kuću unose unučići. Opsada babinog i dedinog doma podrazumeva fudbal u kome vrata igraju ulogu gola, lutke u kolicima i, naravno, Barbikinu kuću. Tu su i plastični vitezovi koji osvajaju zamak od istog materijala. A kada je vladanje najdražih gostiju primerno, svi zajedno gledamo Diznijev crtani film.
Pošto smo ih dobro razmazili, šaljemo ih nazad roditeljima — neka vide kako je! Posle ručka, svako hodi domu svome, a deda pravac u park, da potroši višak kalorija. Šetam uobičajenom trasom, kako bih izbegao prometne ulice. Samo jedan semafor — preživeću. Priprema, pozor, sad…
Na ulazu u park, šetači pasa razmenjuju iskustva, ali niko nikoga ne sluša. Svako priča o svojoj „bebi”. Gojazna gospođa u laganom džogingu približava se klupi na kojoj je čeka muž sa hamburgerima koji se još uvek puše. Na igralištu grupa dečaka nešto proučava. Lopta stoji sa strane, dok oni pažljivo zagledaju drveni predmet.
– Šta je to, momci? – pitam radoznalo.
– Stari sat, ali sa nekim kompjuterskim čipovima – odgovori riđokosi deran.
– Budite pažljivi. Možda je bomba – reče zabrinuti Titov pionir koga su u školi učili da neprijatelj nikada ne spava.
– Ne brinite, to je napravio moj deda, ludi naučnik Džordž. Jeste li zainteresovani da kupite? Prodao bih vam ga za četrdeset dolara.
– Dvadeset! – ponudih kao iz topa.
– Prodato.
Prekinuo sam šetnju i trčećim korakom pojurio kući. Zatvorio sam se u sobu kao da ću raditi nešto zabranjeno, otvorio vratanca na satu iz kojih bi obično trebalo da izađe kukavica, a tamo — jedan sasvim drugi svet.
DETINJSTVO
Sat me je odveo u prošlost, pola veka i još malo više… Tada sam vodio svoj prvi dnevnik.
Zima 1969. U uglu trpezarije bubnjala je naftarica, na stolu se iz tufnaste šolje još uvek pušila bela kafa, dok su belinu porcelanskog tanjira kvarile, kao limun žute i od domaćih jaja sačinjene — prženice. Za svoje godine prilično sam vešto baratao slovima, pa sam, po ugledu na starijeg druga iz komšiluka, odlučio da pišem dnevnik. Poštovao sam reči i rečenice, ali su mi crteži i slike bliže srcu bili. Lunov Magnus i Zlatna serija nekako bi uvek nadigrali half-liniju u sastavu Mato Lovrak, Branko Ćopić, Ferenc Molnar.
Dani su tekli lagano i neobavezno. Živelo se sporo, odrastalo intenzivno. Svakog petka, međutim, svet oko mene okretao bi se mnogo većom brzinom, a porodična svakodnevica prilagođavala uslovima vanrednog stanja u mojoj glavi. Bio je to početak ostvarivanja vekovnih težnji umetničke strane moje malenkosti, a sve u formi jednog fascinantnog kulturološkog projekta.
Elem, od ranog jutra na šporetu bi se krčkao ručak, dok smo baba i ja žurno pohodili instituciju koja je u značajnoj meri obeležila bezbrižne dane najranijeg detinjstva.
– Ne skanjeraj se više, zakasnićemo u „novinarnicu”! – požurivala me je baba Mica.
Najbliža trafika bila je ona kod Kolonske kapije. Hrabro smo se probijali kroz snežne smetove i neustrašivo krčili prtinu pored zavejanog dečijeg obdaništa. Potom bismo zalomili desno i pored Žikine i Pučkove kuće stigli do onih prekrasnih lipa u Ulici Laze Marinkovića, koja nas je vodila direktno do Lazinog prezimenjaka Andre i Kolonske kapije.
Na samom ćošku šepurila se trafika u kojoj je radila jedna lepa teta. Bila je uvek nasmejana i nehajno ogrnuta šarenim šalom. Nemo sam zurio u rumena lica nepoznatih ljudi. Oni su, baš kao i mi, disciplinovano stajali u redu, strpljivo gajeći nadu da će i ovoga puta na vreme ugrabiti primerak stripa „Nikad robom”. Naravno, reč je o likovno-literarnim avanturama Mirka i Slavka.
Podvizi naših hrabrih partizana mnogo su me više oduševljavali od zamajavanja tamo nekih Zagora, Bleka Stene i Komandanta Marka. Uživao sam u svih sedam ofanziva, diveći se svekolikoj epopeji naših boraca tokom NOB-a i revolucije. Ponekad bi i drug Tito zajahao na čelu kolone, dok bi Boško Buha, u ulozi specijalnog gosta, porušio nekoliko neprijateljskih bunkera. Za to vreme, mlada partizanka je redovno „bombe bacala” i zanosnom, skojevskom lepotom oko malog prsta podjednako uspešno vrtela i Mirka i Slavka.
Bilo je lepo dok je trajalo, a onda nam je teta sa šarenim šalom sve češće kroz šalter poručivala:
– Nemojte čekati, štampa iz Gornjeg Milanovca danas ne stiže. Otežani uslovi saobraćaja i sneg koji je ovog januara iznenadio putare. Zar vi ljudi ne slušate radio?! Hajde, razlaz! Treba da doručkujem, komšija Milovan mi je doneo čvarke!
Revolucionarni polet i antifašistički zanos vremenom su polako utihnuli, a roditelji su mi obećali da će ubuduće redovno kupovati Zabavnik, ali samo pod uslovom da nastavim pisanje dnevnika. Tako je svaki petak nanovo postao izuzetak, uz „Politikin zabavnik”, iako se ubrzo moj prvi dečački dnevnik zaturio u nekoj od fioka.
DEČAŠTVO
Dok sam uzaludno pokušavao da iz sata izvučem kukavicu, vremeplov me je poveo u tinejdžerske dane. Bilo je to vreme beskrajno dugih letnjih raspusta, kada se internet nije pominjao ni u naučno-fantastičnim filmovima. Nismo gledali u mobilne telefone, ali smo mnogo više čitali. Tih dana su u modi bili leksikoni, ali pošto sam pročitao Tolstojevu trilogiju „Detinjstvo”, „Dečaštvo”, „Mladost”, uzeo sam žutu, ukoričenu svesku i umesto leksikona otpočeo novi dnevnik. Prva priča — uspomena s mora. I to kakva.
Leto 1981. Bila je subota kada sam je video prvi put. U bašti poslastičarnice „Riva” zablistala je punim sjajem. Od prvog trenutka začarala me je devojačkom toplinom i božanskom lepotom. I danas, posle mnogo godina, tokom beskrajnih plovidbi okeanima sećanja, sa mentalne palube nanovo analiziram scenu koja se tog letnjeg popodneva odigrala u samom srcu Makarske.
U „Rivi”, odmah preko puta luna-parka, pravili su najbolji sladoled na svetu. Vlasnik radnje, veseli Dalmatinac Ante Kalabura, slastičarski zanat je dobro ispekao u italijanskom gradu Sorentu. Specijalitet kuće o kome su se ispredale legende s obe strane Jadrana bila je poslastica jednostavnog, umilnog i nadasve originalnog imena — Čupavko! Sladoled od vanile preliven karamelom i uvaljan u savršenu proporciju mešavine mlevenih lešnika, badema i oraha.
Od samog početka bilo je jasno da postoji neka tajna veza koja nas je spajala. Obratila mi se odsutno, ravnodušno i bezbrižno:
– Nemoj, bolan, zurit u mene. Zračiš ko radioaktivni otpad. Griješ vazduh i topiš mi sladoled!
Istog momenta ispustio sam hrskavi fišek, čiji se sadržaj našao na podu. Dve kugle ledenog „Čupavka” lagano su nestajale na vrelom pločniku. Zbunio sam se, pocrveneo i, najzad, od muke zapevao na brzinu sklepane stihove jednog očajnika:
„Sladoled, sladoled,
slatka si k’o med.
Znam da voliš sladoled,
al’ volim ga i ja!”
U prvi mah lepotica je delovala zbunjeno, a onda sam primetio kružić prirodnog rumenila na njenom radošću ozarenom licu. Nošena energijom mladosti, odlepršala je prema plaži, a potom sve dalje i dalje… do mentalne palube u okeanu mog sećanja.
Narednog dana, posada šatora ukotvljenog na parceli B-158141 Ferijalnog kampa u Makarskoj otpočela je složenu špijunsku operaciju. Moji kamperski sapatnici prikupljali su najnovije informacije sa terena. Jedan je saznao da se devojka, čiji lik ni za trenutak nije napuštao prostrani vidokrug mojih fantazija, zove Jadranka. Drugi je otkrio kako je lepotica pristigla iz Sarajeva i da je odsela u privatnom smeštaju odmah preko puta pošte. Treći me je obavestio da moja simpatija ručava u restoranu „El Toro”. Razradio sam taktiku i odlučio da je u stopu pratim. Kuda lepa Jadranka, tu i ludi ja! Prikupljao sam mrvice izgubljene hrabrosti i bezuspešno pokušavao da joj priđem.
Svake večeri u bašti Ferijalnog doma svirala je grupa Galija. U to vreme nisu bili ni medijski poznati ni politički podobni. Dobrom svirkom polako su krčili put prema vrhu domaćeg roka. Posle „Decimena” odmah je usledio „Avanturista”, a ja sam strpljivo pio vino i čekao da na red dođu moje omiljene pesme… „U suton”, srećom, nisam dočekao, jer umesto da „prve zvezde i gradske lampe sinu”, čuo sam poznat glas:
– Ih, jesi vala baš neki hrabar… ono pravo! Prvo mi šalješ one papke da me prate, a sad se kriješ pod stolom. ’Aj bolan, sviju ti, pokupi to srce iz peta, pa da malo prošetamo po plaži! – odbrusila mi je pomalo razočarano Jadranka.
Trudio sam se da iz glave što pre izbacim pregršt neprijatnih osećanja kao što su stid, sram, blam… Nevidljivim sunđerom bezuspešno sam brisao zamišljenu rečenicu: „Otvori se, crna zemljo, da u tebe uđem!” Konačno, rekoh sebi: „Ajde, Šumadinac, ne sramoti zavičaj!”
Bili su to oni davni, bezbrižni i pomalo šašavi dani, kada je u trendu bilo sve ono čime su nas roditelji plašili: duvan, piće, žene i varanje na kartama. Za čudake koji su svojevoljno sledili pravila zdrave ishrane, vežbali, trčali, hodali, a da ih na to niko nije prisiljavao, govorilo se „da nisu u vinklu”.
Zaturen u mentalnom prostoru, krenuo sam za njom i poželeo da čarolija nikada ne prestane. Morski talas nenadano je zapljusnuo bosonogu kontesu iz Sarajeva. Naglo se okrenula i poljubila me. Zadrhtao sam i lebdeo negde visoko između sna i jave. Dugo smo ležali na plaži. Poljupcima sam prekidao njene duge monologe, želeći da nadoknadim propušteno. Pred zoru, Jadranka se najednom uozbiljila i na kutiji cigareta ispisala svoju adresu. Tražila je da joj redovno pišem „pisma duga”.
MLADOST
Sećanje na pubertetsku stranicu dnevnika pokrenulo je satni mehanizam penzionerskog vremeplova, pa sam se setio i nastavka.
Desetak godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, često sam mislio na moju prvu dečačku ljubav. Vođen snagom razuma, čovečnosti i ljubavi, na poleđini imaginarne razglednice ispisao sam tada još nenapisane stihove koji su se magično raspršivali po dubinama uznemirene savesti.
Opet ćemo mi k’o nekad
Haulikovom i čaršijom šetati.
Žigosani nitima prijateljstva,
utiskivati tragove
u mokrom snijegu i kaldrmi.
Da su Arsenovi stihovi tada postojali i da je razglednica bila prava, verovatno bi stigao ovakav odgovor:
A što pitaš kako smo?
Živi smo, živi smo!
MORALGRAD 