I ove godine smo letovali u San Dijegu. Bila je subota, iz Finiksa smo krenuli s voljom, a u Jumu stigli na vreme.
Za ljubitelje vesterna ovaj podatak možda zvuči sudbinski, dok je za penzionera iz Arizone imao mnogo praktičnije značenje. Trebalo je napuniti rezervoar. Juma je poslednja prilika da se čovek oprosti od arizonskih cena goriva pre nego što pređe granicu Kalifornije, gde benzin očigledno prave od kvalitetnije nafte, možda ručno ceđene i odležale u hrastovim buradima. Dok sam točio gorivo, setih se filma „3:10 za Jumu“. Nisam očekivao da iz prodavnice izađu ni Glen Ford ni Rasel Krou, ali sam preventivno proverio vreme. Bilo je 3:10. Čovek u mojim godinama mora da poštuje znakove pored puta, naročito ako mu omogućavaju da u dnevniku malo doradi stvarnost. Napunio sam rezervoar do vrha pa nastavismo prema Kaliforniji.
San Dijego je destinacija koja se već odomaćila u porodičnoj geografiji. To je mesto gde rado odlazimo i iz koga se nerado vraćamo. Ima gradova koji nas dočekuju znamenitostima, a San Dijego vas prvo podseti da malo usporite. Pacifik s jedne strane, palme sa druge, brodovi u zalivu, galebovi koji se ponašaju kao da su vlasnici čitave obale i klima zbog koje stanovnici Finiksa desetak dana u godini shvate da vazduh može da postoji i bez prethodnog zagrevanja na sto stepeni.
Ovoga puta porodica je bila u punom sastavu: tri ćerke, tri zeta, troje unučića i samo jedna (ali vredna) žena. Moja, razume se. U takvoj postavi čovek vrlo brzo spozna svoje mesto u porodičnoj hijerarhiji. Bio sam zadužen da sa unukom organizujem fudbalski turnir na pesku, da čitam, uživam i, kako se ne bih previše razmazio, redovno izbacujem đubre koje se u privremenom domaćinstvu od jedanaest članova stvaralo industrijskom brzinom. Jutarnja šetnja, plaža, malo fudbala, knjiga, izlet brodom po zalivu, La Hoja, ručak, opet plaža. Život se brzo sveo na jednostavna pitanja: Gde je krema za sunčanje? Ko je poneo vodu? Gde su deca? Čiji je ovo peškir? I najvažnije pitanje svake porodične ekspedicije: ko danas iznosi đubre? Odgovor na poslednje pitanje bio je neobično stabilan. Deda.
Jednog popodneva sedeo sam na terasi sa knjigom u krilu. Nedaleko od mene trojica mladića igrala su karte. Nikada nisam bio neki kockar niti su me karte ikada privlačile, ali da jesu, verovatno bih igrao preferans. Stalne partnerke bile bi mi dve veoma stroge i ne baš pravične dame. Njihova imena su Letargija i Nostalgija. U kratkoj pauzi između betla i sansa redovno bi nam se pridružio i jedan nervozni gospodin — Žal za mlados’. Ne znam kako bi se računali bodovi, ali pretpostavljam da bih uglavnom bio u minusu. Dok je trojka aktivno licitirala adutima moje sudbine, odlučio sam da na kontru odgovorim subkontrom i za sva vremena promenim pravila igre. Preturao sam po sećanju, vršio inventar nagomilanih uspomena i vratio se u one dane kada sam bio sve ono što danas nisam — mlad, lep, tršav i pametan. Dobro, ovo poslednje je podložno istorijskoj reviziji.
JADRAN
Sećam se kao da je juče bilo. Godina 1970. Naše prvo porodično letovanje. Budva. Na plaži Mogren prvi put sam se okupao u moru i došao do jednog od velikih naučnih otkrića ranog detinjstva: morska voda je zaista slana. Odrasli su mi to govorili i ranije, ali sam pripadao generaciji koja je ozbiljne tvrdnje proveravala eksperimentalno. Progutao sam dovoljno Jadrana da potvrdim hipotezu.
Iz Budve tog vremena ne pamtim ono što bi turistički vodiči smatrali vrednim pomena: arhitekturu, istoriju grada ni znamenitosti. Pamtim more. Vrele kamenčiće pod tabanima. Peškir koji nikada nije uspevao da se oslobodi peska. Pamtim Koktu i Jupi. Naročito Jupi.
Jedne večeri, posle desetak flašica tih dostignuća jugoslovenske industrije bezalkoholnih pića, „overio“ sam posteljinu.
— Upiškio se, ljubi ga majka!
Lako je njima bilo da se smeju. Mene je događaj duboko pogodio. Uplašio sam se, još više postideo i, tražeći olakšavajuće okolnosti, izmislio strašnu noćnu moru. Jurila su me čudovišta, monstrumi, duhovi, veštice i nekoliko baba-roga koje sam, u interesu sopstvene odbrane, dodao priči. Roditelji su se pretvarali da mi veruju. Pomilovali su me po kosi i uglas poručili:
— Kad god nešto ružno sanjaš, uzmi papir i olovku i detaljno opiši sve te monstrume, duhove i baba-roge. Onda zatvori svesku, čvrsto pritisni korice i udari pesnicom tri puta. Kada je ponovo otvoriš, čudovišta će nestati i nemoćno se u slova pretvoriti.
Ne znam da li su roditelji bili svesni posledica svog pedagoškog eksperimenta jer od tada pišem. Više od pola veka pokušavam da čudovišta pretvorim u slova. Neka su bila izmišljena, neka stvarna, neka su samo promenila oblik. Još uvek se nadam da će korice biti dovoljno jake da jednim pokretom ruke, zajedno sa čitaocima, pokrenemo čaroliju i sve monstrume ovoga sveta pretvorimo u pozitivne junake neke beskrajne bajke sa srećnim krajem.
Tog leta, međutim, moj svet je bio jednostavan. Roditelji su odlučivali kada se ide na plažu i kada se vraća. Brinuli su da li sam gladan, žedan, izgoreo na suncu i koliko sam daleko otplivao. Moje je bilo da budem dete. Nisam tada znao koliko je to ozbiljna privilegija.
CRNO MORE
Prošlo je dvadeset osam godina. Leto 1998. Ponovo smo krenuli na more, samo što sam sada ja sedeo za volanom, do mene životna saputnica, a na zadnjem sedištu bile su naše tri ćerke.
U međuvremenu se dogodila ona neprimetna smena generacija za koju nikome ne stigne zvanično obaveštenje. Jednog leta si dete koje neko vodi na more, a onda, naprasno, ti si taj koji pakuje stvari i proverava jesu li svi poneli pasoše.
Od Kragujevca do Burgasa bilo je gotovo sedamsto kilometara. Vozio sam kroz pola Srbije i gotovo celu Bugarsku, u vreme kada navigacija nije postojala. Umesto ljubaznog glasa koji nas upozorava da za dvesta metara treba skrenuti desno, imali smo mapu. Veliku papirnu kartu koju je suvozač otvarao do dimenzija manjeg stolnjaka.
Putovanje sa troje male dece ima i posebnu relativnost vremena. Ajnštajn je tvrdio da vreme zavisi od posmatrača. Roditelj koji je s mališanima u automobilu putovao sedamsto kilometara mogao je to da objasni mnogo jednostavnije.
— Tata, kad ćemo stići?
— Za nekoliko sati.
Pet minuta kasnije:
— A sad?
Stigli smo. Burgas, Crno more i kuća „gazdarice“ Zoje i njenog muža. Reč gazdarica kod nas nikada nije označavala samo osobu koja vam izdaje smeštaj. U sebi je nosila čitavu instituciju. Gazdarica zna gde se kupuje svež hleb, gde je jeftinije voće, kojim putem treba na plažu, gde ne treba jesti, a gde obavezno svratiti. Lepo smo se proveli. Deca su se kupala. More je i dalje bilo slano, mada više nisam osećao potrebu da proveravam. Za nekoliko dana Zoja i njen muž prestali su da budu ljudi kod kojih smo iznajmili smeštaj. Postali su naši prijatelji.
Vratili smo se kući. Spakovali kupaće kostime, fotografije i uspomene. Nismo znali da će samo nekoliko meseci kasnije sve izgledati drugačije. Već narednog proleća nismo razmišljali kuda ćemo na more već gde skloniti decu. Počelo je bombardovanje. Čudovišta iz mog prvog dnevnika odavno sam pretvorio u slova, ali život ponekad pokaže sposobnost da izmisli mnogo strašnije aveti.
Javili su se Zoja i njen muž: „Dođite kod nas“.
Nije tu bilo mnogo filozofije. Nisu pravili geopolitičke analize. Nisu raspravljali ko je kriv, ko je prav, šta će reći političari, televizija i generali. Imali su kuću. Mi smo imali decu. Za njih je računica bila završena. Trebalo je da moja porodica pređe granicu, a oni su čekali sa druge strane. Godinu ranije, prelazili smo je noseći šlaufe, plastične kofice, peškire, dečje igračke i brdo stvari bez kojih smo bili uvereni da se na letovanju ne može preživeti. Sada su bila ista deca. Ista granica. Samo je razlog putovanja bio sasvim drugačiji.
Nisu ih pustili.
Bugarske vlasti su u strahu od izbegličkog talasa iz Srbije i sa Kosova zabranile ulazak. Negde između propisa, politike, straha i pečata na granici, završila se naša mala porodična operacija spasavanja. Zoja i njen muž čekali su sa druge strane. Moji sa ove. Ponekad je za čitavu istoriju dovoljno nekoliko metara asfalta i jedna spuštena rampa. Posle toga, Burgas nisam pamtio po Crnom moru. Pamtio sam dvoje ljudi koji su bili spremni da otvore vrata svoje kuće kada je nama bilo najpotrebnije.
Možda zato danas, kada neko počne da deli narode na dobre i loše, prijateljske i neprijateljske, postajem pomalo sumnjičav. Narodi su imaginarne reči. Zoja je bila konkretna. Imala je ime, lice, vrata koja je otvorila… I ogromno srce!
PACIFIK
— Deda! — Dečji glas me je vratio u San Dijego.
Knjiga je još bila u krilu. Trojica mladića na terasi i dalje su igrala karte, a moje stare partnerke očigledno su čekale da nastavimo partiju. Nostalgija je delila. Letargija se dosađivala. Žal za mlados’ nervozno je lupkao prstima po stolu.
Nisam imao vremena za njih. Počinjao je porodični fudbalski turnir. Golove smo označili papučama, ekipe sastavili prema pravilima koja su se menjala u zavisnosti od rezultata, a meni je, kao jednom od organizatora i najstarijem registrovanom igraču, pripala odgovornost da garantujem regularnost takmičenja. Unuci su ubrzo ustanovili da deda nije naročito pouzdan sudija. Žalbe su bile česte, a VAR nam se pokvario.
U jednom trenutku lopta je odletela prema vodi, a unuk potrčao za njom.
— Nemoj daleko! — viknuo sam. I zastao.
Tu rečenicu sam već negde čuo. Na Mogrenu. Pre više od pola veka. Samo je tada neko drugi stajao na obali. U tome valjda i jeste trik. Godinama mislimo da odrastamo tako što postajemo drugačiji od roditelja, a onda jednog dana na drugom kraju sveta otvorimo usta i iz njih izađe njihova rečenica. Nekada su pazili na mene kada ulazim u vodu. Kasnije smo gledali ćerke. Sada njihove oči prate svoju decu, a ja sam unapređen u dedu čija je osnovna nadležnost da organizuje fudbal i povremeno upozori da se ne ide predaleko.
Predveče smo se vratili kući. Peškiri svuda. Dečje stvari po podu. Čaše na stolu. Neko traži punjač. Neko je gladan. Neko se tušira. Neko pita gde ćemo sutra. Iz kuhinje dopiru glasovi, smeh i razgovori koji se vode istovremeno.
Pored vrata me je čekala još jedna puna kesa đubreta. Uzeo sam je bez gunđanja. Jednog dana, pomislio sam, možda će mi nedostajati baš ta kesa. Nedostajaće mi razlog zbog kojeg se tako brzo napunila, a to je – kuća puna ljudi. Dok sam se vraćao od kontejnera, video sam trojicu mladića na terasi. Partija je još trajala.
Moja trojka sedela je za susednim stolom. Letargija je izgubila adut. Nostalgija je ponovo pokušavala da me ubedi da su najbolje partije već odigrane. A Žal za mlados’ je, kao i obično, gunđao. Ovoga puta nisam seo. Jer Nostalgija ume da vara. Ubedi čoveka da je Mogren bio lepši zato što je imao šest godina. Da je Burgas bio bolji zato što je bio mlad. Da je svako „nekada“ automatski lepše od ovog „sada“. Mislim da nije tako. Možda su samo ljudi oko nas bili drugačiji. Na Mogrenu sam imao roditelje. U Burgasu ženu i ćerke. U San Dijegu sam imao njih, njihove muževe, njihovu decu i onu jednu (ali vrednu) ženu sa početka priče.
Tri mora. Jadransko, Crno i Pacifik. Voda je u sva tri bila slana. Ostalo se promenilo.
Iz kuće se ponovo začuo dečji glas:
— Deda!
Spustio sam karte koje nikada nisam ni uzeo i krenuo unutra. Ako već moram da igram preferans sa životom, ovog leta sam konačno shvatio da sam dobio baš dobre karte.
MORALGRAD 