Da sam ja Maradona,
živeo bih kao on.
Da sam ja Maradona,
pred svakim golom — šampion.
Kada se ugase poslednji reflektori, fudbal se odjednom vrati u svoje prave dimenzije. Teren koji je do pre nekoliko sati ličio na centar sveta postaje samo zelena površina sa belim linijama. Svetski prvak je proglašen. Pehar je podignut, konfete počišćene sa terena, kamere su uhvatile suze pobednika i prazne poglede poraženih, a televizije već prave one brze filmove od kojih se fudbalska istorija pretvara u reklamu za večnost.
Znamo ko je dao golove, ko je promašio penal, ko je postao junak nacije, a ko će još godinama nositi krivicu na leđima. Ali najvažnije pitanje ovog mundijala možda nije ko je pobedio. Važnije je šta je, dok smo gledali fudbal, prvenstvo uradilo nama — ljubiteljima ove igre koji čine neveselu half liniju između fudbala i politike.
Svet je i pre prve utakmice ličio na prepunu sobu nervoznih ljudi u kojoj svi govore istovremeno: ratovi, izbori, migracije, inflacija, granice, stare mržnje u novom pakovanju, društvene mreže pretvorene u verbalnu gladijatorsku arenu. A onda se lopta zakotrljala terenima Severne Amerike i poludeli svet je, makar nakratko, dobio zajednički ritam. Narednih četrdeset dana, stadioni su odjednom počeli da liče na privremene hramove tolerancije.
U tome ima nečeg dragocenog, jer ovaj i ovakav svet uspeo je, makar nakratko, da se fokusira na nešto lepo — univerzalni jezik „religije” sa najvećim brojem vernika na svetu. Svetsko prvenstvo je jedan od retkih događaja koji još uspeva da različite ljude okupi oko iste igre. Deca skupljaju sličice, odrasli se vraćaju u detinjstvo, kafići ponovo postaju dnevne sobe. Ljudi koji inače ne znaju šta bi rekli jedni drugima odjednom imaju temu, iščekivanje, uzdah, zajednički krik i razlog da ostanu zajedno još devedeset minuta. Možda je fudbal poslednji veliki narodni ritual modernog sveta: dovoljno jednostavan da ga razume dete, dovoljno nepredvidiv da u njemu i odrastao čovek ponovo poveruje u čudo.
Ali baš tu počinje njegova druga strana. Ovo prvenstvo se nije ugradilo u politički prazan prostor. Igralo se u vreme ratova, sankcija, diplomatskih ucena, bezbednosnih procena i novih podela. Učešće reprezentacije Irana, zemlje koja je u vreme turnira bila u ratu sa jednim od domaćina, pokazalo je koliko se svečana slika sporta lako ukrsti sa mnogo mračnijom slikom sveta. U fokusu prvenstva bili su fudbaleri, zastave i himne, dok su izvan krupnog TV plana ostajale bombe, sankcije, vize, strahovi, sporne granice i ratne operacije.
Da sam ja Maradona,
nikad ne bih pogrešio.
Da sam ja Maradona,
sve bih muke rešio.
To je slika našeg vremena: na stadionu se kliče lepoti sporta, a na aerodromu se neki pasoši sa „tamnijim” fotografijama proveravaju satima. Zastave zemalja učesnica ponosno se vijore, fudbaleri podsećaju da protivnik na terenu nije ujedno i neprijatelj, dok političari čačkaju istorijske rane i bore se za svoje interese. Upravo u toj pukotini između svečane atmosfere i političke stvarnosti, između majstorija na terenu i sveta opterećenog ratovima, granicama i strahovima, britanski pisac Erik Artur Bler, poznatiji kao Džordž Orvel, ponovo postaje neprijatno aktuelan.
Godine 1945, posle gostovanja moskovskog Dinama u Engleskoj, Orvel je napisao kratak esej pod naslovom „Sportski duh”. Turneja koja je trebalo da približi saveznike završila se u atmosferi grubosti, međusobnih optužbi, novinskih prepucavanja i diplomatske nelagode. Orvel je posmatrao tu naizgled malu sportsku histeriju i iz nje izvukao rečenicu koja i danas pravi krugove poput kamena bačenog u reku: ozbiljan sport je rat bez pucnjave.
Nije on negirao radost igre niti je tvrdio da takmičarski duh predstavlja zlo. Orvel je samo uočio mehanizam: trenutak u kojem sport prestaje da bude igra prijatelja i počinje da predstavlja naciju, zastavu i kolektivni ponos. Tada lopta postaje topovsko đule, teren teritorija, a dres uniforma. Protivnik je neprijatelj, poraz postaje rana, a pobeda iskupljenje.
Zato je Svetsko prvenstvo tako zavodljivo. Ljudima vraća osećaj zajedništva, ali istovremeno otkriva koliko je taj osećaj iz svakodnevnog života nestao. Nepoznati ljudi posle gola padaju jedni drugima u zagrljaj, spontano, bez one uobičajene opreznosti odraslih ljudi, kao da ih je na trenutak povezalo nešto veće od same utakmice. Već sutradan vraćaju se u svakodnevicu, među komšije čija imena nikada nisu naučili, i političare koji će od sportskog uspeha lako napraviti praznik nacionalnog ponosa. U fudbalu se dete vezuje za igru, talenat i takmičarski duh, dok odrastao čovek, umoran od praznine i željan smisla, lepotu igre lako podredi himni, zastavi i nacionalnoj pripadnosti.
Rimljani su to davno razumeli. Juvenal je njihovu političku formulu sažeo u tri reči: hleba i igara. Gladijatori, trke kočija, divlje životinje, krv, galama, aplauz. Stanovništvo koje se zabavlja ne postavlja „suvišna” pitanja. Mnogo vekova kasnije, moderni cirkus je suptilniji od rimskog. On ne mora da se nametne jer ga mi sami želimo. Dobrovoljno kupujemo skupe ulaznice i dresove, farbamo lice i brojimo dane do početka mundijala. Sami mu poklanjamo pažnju, tu najskuplju valutu dvadeset prvog veka.
Velika prvenstva zato nikada nisu samo sportski događaji. To su moćne mašine za proizvodnju emocija. Iza svake utakmice stoje televizijska prava, sponzori, kladionice, bezbednosne službe, turističke kampanje, infrastrukturni ugovori, predsednički osmesi i milijarde sekundi ljudske pažnje. Svaki faul, karton, ofsajd i gol ujedno su i sportski i komercijalni trenutak. Svaka emocija uhvaćena kamerom upakovana je u „klip”, isečena za društvene mreže i prodata sledećem oglašivaču kao dokaz da svet još ume da oseća. Spektakl ne mora ništa da sakrije; dovoljno je da sve drugo potisne u drugi plan.
Dok se svet bavio penalima, produžecima i sudijama, mnogo opasnih „karavana” neprimetno je prošlo pored nas. Zakoni, ugovori, izborni uslovi, skupi projekti, diplomatski ustupci, mali i veliki politički udarci po običnom čoveku — navijaču. Javnost nije nužno glupa; najčešće je samo iscrpljena, rasuta i zatrpana slikama koje se smenjuju brže nego što misao uspeva da ih sustigne. Teško je živeti u euforiji i istovremeno nadzirati vlast.
Cenzura zaklanja ono što ne smemo videti. Spektakl je suptilniji: ostavi sve pred našim očima, ali nas nauči da gledamo na drugu stranu.
Kroz specifičan narativ, fudbal se tako približava politici. Jezik stadiona lako sklizne u jezik društva. Naši i njihovi. Patriote i izdajnici. Bitka, osveta, poniženje, istorijska pobeda, viša pravda. U sportu takve reči podižu temperaturu igre i povećavaju dramatičnost. U politici, one truju prostor u kome bi moralo da ostane mesta za razum.
Ipak, bilo bi nepravedno zadržati se samo na tamnoj strani. Ko je ikada video dete koje se obraduje golu, ili starca koji se u jednoj sekundi vrati u svoje navijačko detinjstvo, zna da u fudbalu postoji nešto što ne treba prepustiti cinicima. Ima u toj igri lepote koja se ne može svesti na novac, zastave i televizijska prava: dodavanje koje probije odbranu kao misao koja je konačno pronašla put; promašeni penal u kome je sazdana čitava drama ljudske nesigurnosti; tihi, neupadljivi defanzivac koji odjednom postane junak; gol u poslednjem minutu zbog koga se nepoznati ljudi grle kao da su se, posle dugog lutanja, najzad prepoznali.
Ta radost je stvarna i ne gubi na značaju zato što je neko umeo da je zloupotrebi. Ni ljudska potreba za zajedništvom ne postaje lažna samo zato što je tržište odavno naučilo da je pretvara u prihod. Možda se upravo u toj želji krije jedan od poslednjih dokaza da se još nismo sasvim zatvorili u sebe; da ispod cinizma i sitnih privatnih poraza još uvek živi potreba da pripadamo nečemu širem od sopstvene svakodnevice.
Velika energija koja je četrdesetak dana nosila ljubitelje fudbala širom sveta ne nestaje odjednom. Povlači se lagano, dok se život vraća svom običnom toku. Iza nje ostaju svetlucavi tragovi radosti, zastave koje su se sa sportskih terena preselile u TV dnevnik, glasovi komentatora čija se visina ponovo vraća na ljudsku meru. A zajedno s tim vraća nam se i svakodnevica: računi, komšije čija imena još nismo naučili, ista usamljenost koja je strpljivo čekala da se fudbalski praznik završi.
Svetsko prvenstvo nam je, makar nakratko, pokazalo da poludeli svet još ume da gleda u istom pravcu, a da to nije rat, energetska kriza ili slom berze. Ljudi mogu da se raduju zajedno i igra još ima moć da, makar nakratko, utiša buku sveta. A to nije malo.
U isto vreme, mundijal nam je pokazao i ono što je Orvel video pre osam decenija: da se iza najlepše igre vrlo lako postroje interesi i neprijateljstva; da ozbiljan sport može da poprimi karakter sukoba bez oružja; da čovek koji izgubi osećaj za nijansu lako prenese logiku tribine tamo gde bi morao da sačuva prisebnost građanina.
Rat bez pucnjave završava se bez mirovnog sporazuma. Sudija odsvira kraj, pobednik podigne pehar, poraženi pokrije lice rukama. A mi se vraćamo svojim životima s pitanjem koje je bilo tu i pre prve utakmice: jesmo li tokom tog velikog praznika samo navijali, ili smo makar na trenutak prepoznali sopstvenu potrebu za zajedništvom, svoju ranjivost pred simbolima i krhku obavezu da sačuvamo rasuđivanje onda kada ceo svet peva istu pesmu?
Život je lutrija, i noću i danju.
Život je lutrija, u dobru i u kajanju.
Sve više i dalje, lutrija, lutrija.
U tekstu korišćeni stihovi Manu Čao: „Život je lutrija” (prepev sa španskog D. Krstić)
MORALGRAD 