U prethodnom tekstu govorili smo o prva dva stuba novog sistema kontrole: digitalnom novcu i globalnom identitetu. Kada se ova dva elementa povežu, dobija se osnova za upravljanje ponašanjem pojedinca bez pravnih zavrzlama i vidljive primene sile. Ali ta dva stuba ne mogu sama da funkcionišu bez trećeg: to je hardver za globalni nadzor. Reč je o umreženim kamerama, satelitima, senzorima, baznim stanicama, data-centrima i algoritmima koji sve to povezuju u jednu svevideću infrastrukturu.
SLUŽBA OSMATRANJA, JAVLJANJA I UZBUNJIVANJA
Ako su digitalni novac i identitet unutrašnji mehanizam kontrole, onda je hardver za nadzor njegovo telo: oči, uši i nervni sistem novog poretka. Kamera na raskrsnici, telefon u džepu, satelit iznad grada, bazna stanica na krovu, senzor u automobilu i data-centar na periferiji neke varoši nisu više odvojeni delovi naše svakodnevice. Oni postaju jedinstvena mreža za nadzor stanovništva.
Federalna komisija za komunikacije SAD godinama uklanja deo lokalnih prepreka za postavljanje malih bežičnih stanica, pravdajući to potrebom za bržim razvojem 5G mreže. U zvaničnim dokumentima govori se o mrežama koje zahtevaju neuporedivo gušći raspored antenskih lokacija nego ranije. Takva infrastruktura, sama po sebi, ne znači da će svako kretanje građana automatski biti zloupotrebljeno, ali stvara fizički preduslov za svet u kome se telefon, vozilo, račun, identitet i lokacija mogu povezati mnogo preciznije nego ikada pre.
Isto se odnosi i na motorna vozila jer već danas svaki novi automobil koji se proda u SAD mora imati ugrađen prekidač za daljinsko gašenje (kill switch), pa automobil potpuno legalno nadzire vašu vožnju. Ako auto zaključi da niste platili ratu ili ne vozite dobro, sam će se onesposobiti. Instrument tabla automobila tako postaje vaš sudija, porota i dželat.
Da bi sve funkcionisalo po planu, neophodna je moćna računarska infrastruktura koja se gradi svuda oko nas brzinom i razmerama nezabeleženim u savremenoj istoriji. Centralnu ulogu u skladištenju i analizi podataka ima upravo kompanija „Palantir”, koja je osnovana još 2003. godine, ali je sve do nedavno svoj posao obavljala iz senke. Njihova misija je obezbeđivanje softvera koji se koristi za integraciju ogromnih količina podataka u jednu centralnu platformu, gde se ti podaci zatim mogu bezbedno analizirati i tumačiti. „Palantir” ima zadatak da spoji informacije iz više izvora u jednu priču o našem životu. Inicijalno je napravljen za vojsku i obaveštajne agencije, a trenutno se integriše u zdravstvene i finansijske sisteme, kao i u državnu infrastrukturu širom sveta.
KAMO DALJE, ROĐAČE?
U ovako zamišljenom poretku doći će do potpune transparentnosti običnog sveta pod budnim okom tajanstvene, jednoprocentne manjine. Zemlje i pojedinci koji pokušavaju da se odupru ovoj opštoj vazalizaciji digitalnog prostora i finansijskog tržišta na kraju će se silom dovesti u red. Postavlja se pitanje kada će ovaj plan dobiti svoju praktičnu primenu jer, kada se sve poveže, biće potreban okidač koji će aktivirati sistem. Događaj posle koga će globalna finansijsko-prostorna kontrola postati naša svakodnevica.
Bivši direktor američke Uprave za hranu i lekove (FDA), Skot Gotlib, kaže da kada nam se dogodi sledeća pandemija — a ona nam sleduje pre ili kasnije — iskustvo će biti mnogo „digitalnije” nego za vreme korone. Onima koji odluče da se ne povinuju strogim pravilima, bilo da je reč o vakcini, karantinu ili nečem trećem, koristiće se ova infrastruktura da im se uskrati pristup osnovnim ljudskim pravima. Setite se šta se događalo tokom prošle pandemije. U roku od nekoliko nedelja vlade širom sveta uvele su aplikacije za praćenje kontakata, kovid pasoše, vanredna ovlašćenja, digitalne zdravstvene potvrde… Mere kojima bi inače bile potrebne decenije da prođu kroz uobičajenu zakonodavnu proceduru usvojene su odmah, bez ikakve rasprave, jer su se građani plašili nepoznatog. A uplašeni ljudi pristaju na stvari koje inače nikada ne bi prihvatili. To je bio test. Postavlja se pitanje šta će biti povod da nam se „veliki brat” bez najave ponovo uvali u život? Nestašica goriva, hrane, rat ili neki novi virus?
Ovo je mesto na kome će „intelektualci”, pravoverni konzumenti zvaničnih verzija, ljutito odložiti novine. Još ako im neko obrazovaniji došapne i naučni demanti ovde izrečenog, autor ovog teksta rizikuje da mu se predloži vanredni psihijatrijski pregled. Zaboravlja ova „verujem nauci, ne moronima” elita da nas je zloupotreba nauke baš dovde i dovela.
Kako zapravo funkcioniše lepljenje konspirativnih etiketa i ismejavanje tzv. teorija zavere?
TRI „JAHAČA” OBMANE
Jedan od najuspešnijih trikova savremene propagande jeste da sve strpa u isti koš. U njega se ubace reptili, tajni podrumi, „eliksiri od dečje krvi”, satanističke mreže, pa se zatim istim poklopcem prekriju digitalni identitet, centralnobankarske digitalne valute, zdravstveni sertifikati, algoritamsko odlučivanje i sve šira zavisnost čoveka od sistema koji ne vidi, ne razume i ne može da zaustavi.
Tako nastaje savršena zamka. Ko postavi glupo pitanje — diskredituje se sam. Ko u pitanje uvede ozbiljnu temu — biva diskreditovan tuđom glupošću. Prvi koš je koš za nebuloze. U njemu su priče koje ne traže dokaze, nego vernike. Reptili koji upravljaju svetom, podzemni lanci iz horor-filmova, bogataši koji piju krv da bi podmladili telo, tajna društva koja iz podruma picerije vode planetu. Takve priče često izgledaju kao pobuna protiv sistema, ali mu u stvari služe. One prave buku. Odvlače pažnju. Pretvaraju svaku sumnju u karikaturu. Posle njih je dovoljno da neko kaže „teorija zavere” i razgovor se završava pre nego što je počeo.
Drugi koš je onaj za stvarne projekte. Ovde nema reptila i fantastičnih scenarija. Tu su dokumenti, uredbe, planovi, rokovi i platforme. Evropski digitalni identitet nije glasina. Digitalni novčanici i elektronska identifikacija nisu izmišljeni u kafani. Elektronski zdravstveni kartoni nisu plod nečije mašte. Centralne banke i međunarodne finansijske institucije zaista raspravljaju o digitalnim valutama i programabilnim platformama. Veštačka inteligencija se zaista uvodi u administraciju, banke, zdravstvo, bezbednost, zapošljavanje i obrazovanje.
Za proverljive primere dovoljno je pogledati zvanične izvore. Evropska komisija navodi da je okvir za evropski digitalni identitet stupio na snagu u maju 2024. i da svaka članica EU treba da ponudi bar jedan digitalni novčanik do kraja 2026. godine. Svetska zdravstvena organizacija opisuje svoju Global Digital Health Certification Network kao digitalnu javno-zdravstvenu infrastrukturu za verifikaciju zdravstvene dokumentacije. Evropska centralna banka tvrdi da digitalni evro „ne bi bio programabilni novac”, ali Banka za međunarodna poravnanja (BIS) istovremeno piše o centralnobankarskom novcu i finansijskim potraživanjima na programabilnim platformama. Evropski zakon o veštačkoj inteligenciji, EU AI Act, stupio je na snagu 1. avgusta 2024. godine upravo zato što algoritamski sistemi već ulaze u oblasti sa visokim društvenim rizikom.
Treći koš je najvažniji, ali se najčešće krije. To je onaj u kome se kriju legitimna pitanja. Ko će kontrolisati digitalni identitet? Može li građanin da živi normalno ako odbije digitalni novčanik? Hoće li gotovina ostati stvarna alternativa ili samo muzejski eksponat? Ko ima pravo da poveže zdravstveni status, bankovni račun, putovanje, školovanje i pristup uslugama? Može li algoritam da pojedincu uskrati posao, kredit, osiguranje ili lečenje bez jasnog objašnjenja? Ko odlučuje šta je dezinformacija, a ko čuva čuvare?
Manipulacija počinje onda kada se drugi i treći koš namerno prebace u prvi. Kada se čovek koji pita o digitalnoj ličnoj karti predstavi kao rođak onoga koji veruje u reptile. Kada se pitanje o centralizaciji podataka izjednači sa pričom o tajnim kultovima. Kada se svaka briga zbog algoritamskog društva proglasi panikom neukih ljudi koji „ne razumeju napredak nauke”. A društveni napredak nije problem sam po sebi. Problem je kada postane samo reč kojom nam se zatvaraju usta. Tehnologija može da olakša život, ali i da ga pretvori u mračni hodnik sa elektronskim bravama. Digitalni identitet može da smanji birokratiju, ali može i da postane zaključana kapija kroz koju čovek mora da prođe da bi uopšte postojao pred državom. Digitalni novac može da ubrza plaćanje, ali ne znamo ko će jednog dana imati moć da vidi, ograniči, zamrzne ili usmeri finansijske tokove. Algoritam pomaže lekaru, sudiji, bankaru ili službeniku, ali ako se iza njega sakrije odgovornost, čovek više ne razgovara sa institucijom nego sa zidom. Zato pitanje — kuda idemo? — počinje tamo gde se činjenice zamenjuju fantazijom. Propaganda počinje tamo gde se legitimno pitanje izjednači sa nebulozom.
Tehnologija nam je neophodna, ali njeni korisnici imaju pravo da se zapitaju ko njom upravlja. Da li građanin ostaje korisnik sistema ili postaje njegov talac? I na kraju, da li digitalizacija širi slobodu ili samo premešta lance iz vidljivog u nevidljivo?
Najveći uspeh savremene propagande nije u tome što je sakrila stvarnost. Naprotiv, stvarnost je često pred nama, u uredbama, strategijama, konferencijama i zvaničnim saopštenjima. Uspeh propagande je u tome što je oko stvarnosti poređala toliko ludila da se čovek postidi i da je pogleda. Zato moramo odbiti da nas strpaju u neki od koševa. Jedno su izmišljotine koje truju razum, drugo su stvarni projekti koji menjaju društvo, a treće pitanja bez kojih slobodan čovek prestaje da bude građanin i postaje samo korisnički nalog koji se uvek može suspendovati.
MORALGRAD 